Majka moje majke nije bila dovoljno dobra majka Moja majka nije bila dovoljno dobra majka Ja nisam dovoljno dobra majka Kovčeg nedovoljne dobrote putuje stoljećima Prenosi se među ženama Unutra uredno pospremamo intimne stvarčice Sva neprimjetna postojanja, udahnute bjesove muškaraca, strašne tišine kažnjeništva, bolne kvarove obiteljskih mehanizama, I na dnu zagurane litre suza za posebne prilike I njih ćemo nijemo predati kćerima, uz posebnu uputu Da nikada, nikada ništa ne pitaju.
***
KADA SU TEŠKOĆE ZASPALE
Kada su teškoće zaspale Porculan na policama je počeo zveckati Stijenke malenih posuda primicale su se jedna drugoj Tako malenih da ne mogu ispuniti velike čeljusti Zrnca prašine odigla su glave od poda Čekajući naređenje formacije uznemirenih vrtloga Nešto veliko sniva o djeci koju će pojesti San čudovišta ne zna biti lijep Hoće li ikada tako sićušne stvari stvoriti oluju Iza koje ostaje čisitina?
***
JA SADA VIŠE NEMAM NIŠTA
Pitaš me gdje su mi pjesme, zašto ne pišem Kao ptice u jesen odletjele su od mene Polako se praznio moj intimni spremnik riječi Spreman da ostane gol, hladan i sam, U tom prostoru nema nikoga sada Uđeš li unutra, odjeknut će ti korak Ja više ne spremam osjećaje na sigurno Čak ne znam ni gdje su sada sve te drage klopke u koje sam bezglavo jurila Koje su me došle glave, srca, želuca U krošnjama ostala su zapletena obećanja Pogledi istrunuli od čekanja Bacila sam sve plodove tako jalove ljubavi I sada još samo da pometem i zatvorim vrata Nešto je otišlo s nama i ponijelo paket pjesama Ja sada više nemam ništa i dobro je tako.
***
INAČE
Kada se požalimo na izbore i proljetne kiše, Bolesti i promet u kvartu, Netko doda nevažno i kratko: Inače? Evo… hvala na pitanju Ono što mu neću reći jest da me inače ne smetaju kiše I da hodam ujutro mokrom šumom pazeći da ne probudim životinje Inače sam dobro, živim uredno i vraćam stvari na njihovo mjesto Pogotovo one koje netko drugi pomakne bez mog pitanja I ne ljutim se dugo Inače sam sretna kada ne vidim ljude koji su sretni kada ne vide mene I zajedno smo sretni na odvojenim mjestima
Inače volim kada mi se kaže hvala, a ja kažem molim, i drugi put Inače znam biti ozbiljna ali to je samo zato što mi je važno I kada prestane biti važno, divno je što je bilo Nečije inače nije moje usput rečeno Moje inače je u protivnom, nasuprot toga Najveće stvari skrivene su u tih pet slova Ne mogu sa sigurnošću reći Ali čini mi se da živim u inače.
***
TRENUTAK
Sjest ću tu na sunce malo Treba mi samo sekunda Tijelo me boli od vremena i očekivanja Osjećam da trune na najvažnijim točkama Kao da ga načima konačnost Obigrava nam oko istrošenih zglobova Gleda gdje da nam podmetne nogu Da se raspemo u sitnice ničega Slijepimo za zvijezde Istovremeno smrtni i besmrtni Što nas više ima, kao da nas manje ima I možda smo najveći na početku Kada smo sve što možemo biti A onda se cijeli život vraćamo Vraćamo sebi Lijepo je na suncu, sekunda traje dugo Toplo je u tijelu Smijem se nečujno
IVANA GORIČKI rođena je 1978. godine u Zagrebu gdje završava opću gimnaziju i studij francuskog jezika i književnosti i engleskog jezika i književnosti. Piše poeziju i kratke priče. Živi i radi u Zagrebu. Voli iznad svega knjige i planine.
SEĆANJE IZ ZMIJSKOG ŽIVOTA
Taj hram se ne vidi za dana,
samo se u noći otvara u trouglu od stabala.
Vrata su mu tmina, vrata su mu rupa
gde merdevine od konjskih kostiju
naći ćeš i na njima izrezbarena
slova jezika vetrova.
A na dnu rupe klupa i
na klupi grana – rascvetana tama -
telo monaha na čijem je čelu trn progledao.
***
NA TRAGU SVETLA
Mesečina zaranja u pukotinu.
Svetlost tvori stazu, put
izranjanja Insekta na obronke grada.
Insekti vuku kočiju po ivicama zgrada.
Kada se kočija na zemlju spustila,
otvorio sam vrata.
Po licu mi se razli sjaj ogledala
zakačenih za oči slepog putnika.
***
VEČNA KUĆA
Iza žutog oblaka je moja večna kuća.
Tamo je drveće crno, crno mu je lišće.
Šuma sva crna je, a opet sjajna.
Svaki cvet plam je sam i krzna leoparda
sjajnija su od zvezda. Šare na zverima
upile su svu svetlost kosmosa.
U mojoj večnoj kući noći nema.
U njenom središtu je bezvremeni hram
Od krilatih lica sazdan što šire se leptirasto
kao plameni jezici anđela, kao lepeze od
oštrica u šakama mnogorukog Boga.
Stojim na prozoru svoje smrtne kuće.
Žuti oblak sve mi je bliži.
Prsti vetra mi dodiruju obraze.
Selidba može da počne.
***
VIZIJA NA RECI LUG
Uz vrbovo pruće iz tamnog vira
uspinje se vetar. Iz daljine odjekuju
urlici prestonice bezumlja.
Po čeličnom mostu škripe nokti
nevidljivog, bezimenog.
Tu đavo spava, pokriven belim ušima Tatule
izdiše kletve za svet.
Iz poljubaca zmije i zemlje
niče crna magla, njome smrt piše
ime zgaženog cveta i čoveka u
knjigu neprestano dopisivanog kraja.
***
POVRATAK U ZAVIČAJ
Na krovovima
napuštenih kuća
vrane u gnezdima
greju izdanke zlosluta.
Između rešetaka
prozora bez stakla
čuče mačke,
iz očiju im
pokojnici gvire.
Kiša zaliva crne barjake
iz otpalih oblaka proklijale.
***
SLEPI ANĐEO
Ležim na dnu kule.
Sa raspukle tavanice
na usne mi kaplje
umirući oblak.
Osluškujem reči proroka,
neprestani govor zidova.
Utamničen,
već opevam smrt
onih koji će se tek roditi.
***
BUĐENJE VETRA
Lice u ogledalu
duboka je tmina.
Siđi na dno odraza –
crnokrilog vrtloga,
do kipa sazdanog od
snova koje nikome
nisi ispričao.
Obriši prašinu sa
očiju skamenjenog orla.
Probudi vetar.
Nek kapije u nebo polete.
***
TMINA, ZVER I PESNIK
Iz šešira pesnika raste suton.
Iz oblaka svira crna truba, sovi i lavu
prekida dnevni san, i tigar iz pećine
riče da pozdravi Mesec sa kojim
na trag lovine stupa.
Oh, noći moja, nema u tebi mesta
za anđeoskih krila prečisti sjaj,
usud je tvoj da ogrćeš ubicu,
i svaki vidljiv i nevidljiv očnjak.
Niz koru drveća koje s večeri zlokobno postaje
sliva se mesečina i šuma se u crni raj otvara
kao pupoljak otrovnog cveta,
kao zečije grudi pod kandžom risa.
Raznim grobištima pokrov je tmina.
U okeanu njenom sjaje lobanje – biserja tame.
U planini njenoj nad trupcima srna
zadušni plam vučjeg oka sja.
Al’ nema tu anđela belih
niti sveca kakvog.
Samo je pesnik njen iskupljenik.
____________________________________________
ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi, zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm..kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u Zbornicima i Antologijama u Srbiji i regioni.
*
Danas sam ostao bez posla
vratih se na vreme
presvučen u kućne haljine
govoriš da je sneg neprijatelj
skromnom čoveku
raduješ se magiji pahulja
nečije dete će trepnuti
trenutnu smrt televizora.
Govoriš da mužjak koji skija
pod suncem
sigurno vara svoju ženku
plaši te otapanje snega u prodavnici
kasirka je ponizila nečiju majku.
Mlaz iz česme ledi lenjost
raskravljuje detinjstvo
otežali oblak kriješ u sudoperi.
Sneg će se zaustaviti
prestaćeš da lomiš nogu pod suncem
primetićeš da više ne dolazim na vreme.
*
Stojim, naizgled mirno, kao i onaj drugi
Čekam da jedan pešak prekoputa
iskorači iz crvenog kruga
I sigurno ne bih pogledao u nebo da me
kišna kap, nepogrešivim slučajem, nije
pogodila u oko
Ne bih video ni kako je onaj drugi
rasklopio kišobran nad trotoarom
i nehotično pokrio udubinu
Dok neku drugu kap u punoj brzini
raznosi branik
*
Mikrofonija. Iza ograde. Duboki glas
nastavio je da govori u stihovima.
Ulazim, obazrivo; brzo sam našao stolicu.
Pesnik je zaklopio listove,
pa je kazao da smo i sami pohlepni,
skloni hvatanju krivina;
a to je, kaže, za one koji mogu da vide, veoma bolno.
Usledio je aplauz.
Pesnik je srknuo kafu; odmereno,
podignutim tonom, čita još jednu svoju pesmu.
Primakao mi se mladić:
Crvima lekovi pomažu, prošaputao je.
Uvodi se muzička pratnja, pesnik,
gestom ruke, stišava publiku.
Dovršio je pesmu.
Kucnuvši par puta u mikrofon, kaže da je
odista svejedno da li ismevamo Vaskrsenje, ili, pak,
svetimo murale zločina našeg plemena.
Sve je to gusta koprena, kaže, mi, oni, svejedno,
iznova lovimo to što nas goni, pogađate, večnost je zverolika.
Poneko odobravanje remeti tajac.
Mikrofon je odložen. Aplauz.
Šta supernove imaju s krstom?, šapnuo je mladić.
Pesnik se spustio u publiku, beleži uspomenu, kratko,
potpisuje još jedan primerak zbirke;
ženu s mikrofonom ljubi u obraz njemu znan,
skinuo je naočare, kamerman sada može da počne.
Mladić je napokon spustio šoljicu i krenuo.
Nisam se osvrnuo.
Šapat: On nije klovn, neprestano se proizvodi.
Poskočio sam.
On se nakezio i prestao da postoji.
___________________________________________________
VIKTOR RADONJIĆ (Beograd, 1973.)
Drame – Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01 (2014.); roman Dete istog besa (2016.); dvojezično srpsko-englesko izdanje izabranih pesama Junak bez portfelja / A Hero Without a Portfolio (preveo Novica Petrović; 2018.); roman Nađin karusel (2021.).
Pitao me klinac Na ulici Imam li dvadeset kuna Za pljuge
Ružno je da mulac Gari svoja mlada plućica Koja će mu kasnije trebati Za vrištanje od frustracije
Kaže mali da smo mi Babe uvijek nervozne Poslije tridesete i jesmo Kad navale djeca Krediti Kurje oči Posao Pa muž da te jebe točno Kad ti počne serija Mršave kolegice sa faksa koje putuju po svijetu Ja sam zadnji put išla u Bosansku Dubicu I to po ulje Na wc nisam išla sama sedam godina Pijem hladnu kavu I to doma Dnevnik je svaki dan sve gori Ljudi su nekulturni i neinspirirani I gaće naručujemo s interneta
Znaš šta mali
Imam dvadeset kuna Ali ti ne dam Razguli
***
SNAGA
Cijeli život pune mi glavu Kao uskoro trulu papriku Iz gajbe za sniženje Pričama o ženskoj snazi Oh O toj divnoj sposobnosti Samostalnosti i neustašivosti Žene mogu sve
I u ona prahistorijska vremena Neka raščupana mučenica Tjera toljagom pramedvjede Od spasonosne vatre Sve sa djetetom na ocvaloj Prahistorijskoj sisi Dok majmunoliki spava Jer je umoran Što ulovi jednog mamuta U šest mjeseci
Mamuti su izumrli Priodnom dosadnom smrću Nisu izlovljeni Pekle su se zatim Neke druge beštije Snašli smo se A i spilje su postale Neadekvatne Previše propuha Pramedvjeda i medvjeda
Generacijama u sklepanim kućicama Snažne patnice Podizale su po desetero djece S jednom kokoši da ih hrane Batak i nadbatak idu mužu Bijelo meso nestrpljivim malim ustima Ženi leđa i guzica Sve to bez ijednog orgazma U zakrpanoj haljini od matere I nisu se žalile ni plakale
Današnje žene su slabe Neka smo
***
BESKUĆNIK
Na trgu obično srećem Jednog beskućnika Pristojan čovjek Tih Ponekad zamoli cigaretu Kao ovo jutro
Imam vremena Ponudim ga kavom Pa sjednemo
Ispričajte mi svoju priču Zamolim
Kaže Živjeli smo skupa Dvadeset godina Ja sam volio tišinu A ona nije prestajala Mljackati i Mljeti
Jedno jutro Mrvila je keks po stolu I mljackala Rekla je da bih se trebao ponovno ošišati Izabrala je nove zavjese, plave sa cvjetovima Avokado polako izumire Trune hipsterima po frižiderima
Ja sam senzibilan čovjek Ne bih mogao podnijeti Buku zatvorske kantine Stoga sam stavio šešir na glavu I više se nikad nisam vratio
Smatrate li da Na kraju ipak niste dobro prošli?
Prošao sam odlično Zamolio sam cigaretu
A dobio sam i kavu.
***
MRVICE
Kad smo se posljednji put vidjeli Smijali smo se Razgovarali smo o zajedničkoj Isfrustriranosti ljudima koji Hodaju pola koraka ispred tebe I ne možeš ih nikako zaobići Nego vrištiš u sebi puževim korakom Rastopljen na asfaltu
Prvog susreta smo uvijek svjesni Sve je u tome novo i upečatljivo Trenutak koji se može definirati Smjestiti u dan i sat
Kad smo se posljednji put vidjeli Sjedili smo na kauču Otpuhujući dim jeftinih cigareta Rekao si da sam kukanje Uzdigla na razinu umjetnosti A ja sam se onda još žalila Mrvio si sendvič po podu I pričao kako jednog dana Želiš napokon upoznati Ženu bez F dijagnoze I imati vlastitu djecu Pravila sam se da ne primjećujem Mrvice Ali smetale su mi Jako
Nisam znala da je posljednji put Taj trenutak ti nitko ne najavi Nema sata ni minute Podmuklo I neizvjesno A neminovno
Da sam znala da se sutra Nećeš probuditi Ne bih toliko pričala
Čak mi ni mrvice ne bi smetale.
***
STIGNEM
Kuda svi žurite Uz mirise neispijene kave i cigarete Dovršenog sranja Histerično se češljajući s pecivom u ustima Da bi stigli na neku glupost Poput sjedenja u uredu Ili slaganja kula od praznih gajbi od sinoć Brojanja tubi majoneze Javljanje na telefon nadrndanim neznancima
Cipele će žuljati Mobiteli će zvoniti Djeca će gristi nokte Poštari će ljuljati novorođene opomene Studenti će se švercati u sedamnaestici Svemir će nijemo stajati A dućanski pilići će se vrtjeti
Ja biram umrijeti polako Ionako nemam ništa pametnije U rasporedu.
______________________________________________
ANITA OBRADOVIĆ rođena je nedavne 1989. godine u Sisku, gdje se i školovala, te završila Opću gimnaziju 2007. godine. Nakon dvogodišnjeg izleta na Pravni fakultet, odabrala je boemski život. Posljednjih 8 godina živi i radi u Cresu, gdje je osnovala i obitelj. Ciklusi pjesama objavljivani su u Balkanskom književnom glasniku i Novom sisačkom tjedniku, a uvijek se sprema i nešto novo.
POSETA VEŠ MAŠINI
Kada obmota očaj zbog
Ustajalosti i prljavštine u kojima plivamo
Kao otrovane ribe u rekama
Neka svako za sebe
U intimi mraka pred zoru
Gleda hipnotisano, zgroženo i zadivljeno
Na najdužem programu
U svoju mašinu za veš
Posmatrajmo kako spira znoj sa glava
Rastapa šminku, oruđe za prevaru
Omekšava posmrtne govore u džepovima
Neka nam ne promakne ni to
Da u roze boji belu kožu
Dovodi skoro pred davljenje one
Koji razumeju tek kada je smrt blizu
Ako gledamo primetićemo
Ta posvećena, odreknuta od sebe majka
U penu i talase baca srećnu decu
Koja nikada nisu bila na moru
Razdvaja blizance kao čarape
Da ne budu svezani u istim okolnostima
One stidljive, nežne i tanke obmotava
Oko nesavladivo krupnih koji mogu
Da ih iskidaju ako požele
Ne bi bilo pošteno da nas uznemiri
Nagli obrt na drugu stranu
Nešto nije u redu sa nama
Ne volimo prevrate
Jer samo u njima osetljivi isplivaju
Potisnuti zatočenici dna izađu na prozor
Nešto zaista nije u redu sa nama
Uvek nas štrecne promena u drugima
Da li nam se pomalo gadi
Kada najprljaviji izađu iz centrifuge beli
Hoćemo li se uporno sećati kontaminacije
Sva čistoća ne koleba našu rigidnost
Regrediramo dosledno na ispranu zarazu
Zlopamtimo, osvrćemo se da niko ne vidi
Vadimo se pred sobom na iskustvo
Ne može nas niko prevariti da je obnovljen
Važno je ne propustiti iritantne slučajeve
Kada po neadekvatno tretiranim ostanu Grumuljice i mrlje
Možemo tada da priuštimo kolut očima
Izražajno, imitirajući bubanj
Sasvim je u redu da osudimo
Sve te narušitelje harmonije
Sa flekama koje nisu stvorili sami
Nešto nije u redu sa svetom koji se pere
I to sigurno nismo mi, jer mi
Suvi smo i netaknuti
Nešto nije u redu sa nama, rekli bi
Ali mi se ne mešamo sa gomilom u bubnju
Nama je veoma važno da drugi budu
Besprekorni i mirišljavi.
***
BOLEST ZAVISTI
Kada sam imala nevidljivu bolest
zavidela sam svima sa onim vidljivim
ljudima koji čekaju operacije tumora
vađenje bešike, izlučivanje na kese
ženama koje čekaju da im se uklone materice
jajnici
jajovodi
zavidela sam
svima prikovanim za krevet
od kojih se ne očekuje da ustanu
najviše onkološkim pacijentima
na morfijumu i ogrlicama od trodona
svi znaju da će otići sa pravom bolešću
u mislima sam menjala svoju bolest
za njihove
nisam išla kod lekara ni za šta
i nadala se
da će u jednom buđenju
da me sačeka ogroman, upaljen
limfni čvor
to bi bila adekvatna kompenzacija
za grč sakriven plahtama
onako kako se pokrivaju antikviteti
u praznoj, predratnoj kući
verovatno bih obožavala veliku bol
koju konačno osećam kao svoju
i bilo bi manje važno
da napipavam po sebi onu neuhvatljivu
presađuje mi duh u zemlju
besmrtna i hladna
puni mi pluća otrovnim vazduhom
koji dalje odlazi u krvotok i širi se po telu
zagađuje mi misli i hrani samo jednu želju
da se ne osvestim u stvarnosti
razmena se nije dogodila
ozdravila sam
brinu me laboratorijski rezultati
i pandemija
ne bih sebi poželela nijednu bolest
čitam zavist kao dete koje zna mimiku
ne promiče mi ni kada se javi u česticama
postala sam ultrazvuk
za zavidne promene u telima
za sintagme koje predstavljaju čestitke
osećam im na jeziku gorčinu
saosećam sa zavidnima
kao i moja odbegla bolest
zavist teži da se ne vidi
oboleli ulažu sve resurse
u uklanjanje forenzičkih tragova
dok ona traži svoj smisao
u tuđoj propasti
razjapljen osmeh koji sebe samog
učvršćuje
potapanjem u kreč i zabranjuje očima
da se smeju
najtužniji je prizor na svetu
***
DOBRA VAM NOĆ I SAMO POZITIVNO
Prerušena u poštara odlazila bih na vrata
onih Glorija i Insta domova
čijim patosima nije gazilo ništa
osim paročistača i
sredstava za blistavost za koja nikad nisam čula
ukućani imaju intoleranciju na prašinu
i na tugu
u njihovim jastucima
ne razmnožavaju se strahovi
u okačenim kaputima ne bude se duhovi
srdačno da svakom nesklopivom osmehu
ponaosob
čestitam još jednu dobru noć
čije pozne sate neće dočekivati trzajući
uznemirene kapke
da bi što duže ostali budni
jer u zoru možda izgube moć treptaja
unapred da poželim pozitivno jutro
sa pozitivnim suncem koje udara u prozore
bez mrlja na staklima
u kom se neće nekoliko minuta prestravljeno pitati
da li su osvanuli u stvarnost ili je došla
konačna spoznaja Raja
***
U IME NARODA
Stiglo je jutros pismo od sudske vlasti
pišu sudije: u ime naroda
više nismo zajedno
naša čela odavno nisu spojena
u snovima
ali da vidimo šta kaže predsednik veća
veće u docnji konstatuje stvarnost
imamo dužnost da trpimo tvoje i moje
odrekli smo se prava na žalbu
nemoralno je žaliti se na sopstvene izbore
piši nemoralno je
svako je od sebe želeo da pobegne
a zajedno od nas
piši klinički mrtav duh
ne reanimira se poricanjem
pokušali smo
usvojili psa, volimo ga i dalje
nikad utvrdili ko ga kada šeta
padali u bezdan egzistencijalnih kriza
ljubav nam bolovala od metastaze trauma
karakteri nam se borili pod adrenalinom
iako su svi pisali da su nam fotke prelepe
piši prelepi, ne koriste morfijum i sedative
nezahvalno posedujemo sve
piši dobar dušek piši predivan tepih
piši lica bez bora piši smeju se zaljubljeno
narod šta kaže to se uvodi u zapisnik
piši imali su sreće
piši! imali su sreće
poslednjih godina razdvojili spavaće sobe
jer ti noću voliš neprekidni Netflix lanac
da ne čuješ uragane
a ja da zaspivam u okolnoj tišini
da moj narcis neometano analizira
niko nije morao da u ime naroda trpi
baš ništa
samo u svoje ime, ako mu se trpi
piši stalno skidaju burme
stajaće mi zauvek podsetnik u MKR
da više ne postojimo
kao da ne znam da odavno ne postojimo
osim u hiljadama fotografija na telefonu
kaže narod sa imenom: baš autentičnih
piši da znaju sve institucije
i narod, jer je u njegovo ime
strašna gomila propisanih rokova
u kojima se može izvršiti neka radnja
nijedan za emocionalni kolaps
nijedan za povratak funkcija duha
nakon neumesno dugog rolerkostera
meni se mnogo puši
narod se time ne bavi
piši cigarete skraćuju život
trebalo je da pitam dok sam studirala
šta se radi sa udavljenom decenijom
umesto mnogo glupih uzvika na nebitnosti
to sam propustila da saznam
piši nije saznala
sami se snalazimo
sa napuknutim nervima
sa poludelim sinapsama
kako sa ambivalencijom
piši postavila glupo pitanje
ambivalenciju leči matičnjak
ne brini
pravnosnažno je odmah
i obrazloženje se ne piše
nisam više ljuta
nadam se da si zdrav i srećan
da živiš kako želiš
veće govori u alegorijama
znam da si shvatio
jebe se narodu
_____________________________________________
MILICA CVETKOVIĆ BOJIĆ rođena je 1986. godine u Beogradu, gde je i diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Specijalistkinja je za zaštitu podataka o ličnosti i zaljubljenica u poeziju. Pohađala je radionicu poezije kod pesnikinje Ognjenke Lakićević. Živi i radi u Beogradu.
Ne uspijevam opisati rusku kutijicu koju sam donijela s putovanja. Samo nabrajam što vidim na njoj: noćno jezero, selo, šumu, dva uvećana labuda dominiraju slikom. No imenice koje nisu stavljene u odnos još ne izgovaraju bajku što stanuje na suveniru iz Tvera. Ne pomaže kada kažem da su crkve na njegovom poklopcu nalik naopakim grozdovima. Svaki toranj jedna je boba. Ne pomaže ni boja neba. Opiši mi kutijicu, zatražim majku, a ona promrmlja: Noćna tišina. Lepet bijelih ptica. Kažem joj: Ali labudovi-uvećanice zakrili su tamu. Ne vidiš li da je bez njih selo samo zalogaj zapao u bezdan? Opiši mi ovu kutijicu, zamolim kolegicu s posla. I perje počne naočigled rasti na slici. Kutijica k’o kutijica! zaključi kolega i nezainteresirano slegne ramenima. Definitivno je neobična, tvrdi budući automehaničar dok se mušica bezuspješno utapa u jezeru kutijice. Pokraj neugažene trave ostavlja nožicama izgaženo jezero. I ne tone. Dok nježno brišem kožu kutijice, bajka mi uzima otisak prsta.
Na tamnoj pozadini sve svjetliji likovi, sve do najsvjetlijih ptica, opisuje moj muž Davor. On shvaća da bajka u istom trenutku posjeduje i svjetlost i tamu jer je bez njihove proturječnosti nema. Nije li na slici kopija nutrine kutijičina tvorca? pita.
Uvečer oklijevam spustiti roletu, presvući kutijicu sjenom. Ujutro je presvlačim u različite rečenice, no svaku, na kraju, odložim kao prljavo rublje.
Kad usnem, bajka uskoči u jezero i zaroni. Voda preplavi čitavu sliku. Riječi su smušene plivačice koje gledam. Pretražuju jezero i mahnito mi mašu rukama.
***
MARC CHAGALL
Davor se vraća iz azila za napuštena nebeska tijela. Udomio je Sunce poput psa. Vadi ga iz jakne i kaže: Evo, za sada ga držim u maloj džepnoj svjetiljci. Zadovoljna, gledam ljubimca u privremenoj kućici. Suzdržavam se da mu previše ne tepam. No drugo jutro Sunca više nema. Tražimo ga u predgrađu, idemo čak do obližnjeg sela, ali ni tamo našeg ljubimca nema.
Na raskršću ugledam Marca Chagalla kako udomljava naše crveno Sunce na semaforu. Polako mu prilazi i pripitomljava ga. Svakim danom sve više kolonizira san. No Sunce i njemu odbjegne i lebdi visoko na nebu sa snovitim bićima, bokorom, svijećnjakom, pticom. Chagall ga više ne dohvaća.
Eno, već je nad šumom i vrijeme je za obračun volontera svjetla s pristašama tame. Marc čeka da dvije ekipe, svaka na svoju stranu, povuku konopac od lišaja i lišća.
***
SVE OKO MENE JE PLIJESAN
Sve oko mene je plijesan: zemlja, šljunčani put, krošnje. Čak i nebo kojim idu svatovi i muzikaši, redaju se odavno svršeni državni udari i građanski ratovi, zime i ljeta. Aleja javora postala je plijesan i sasvim je nevažno kojem pljesnivom gradu pripada. Podivljale rečenice pljesnivih šuma žive u čoporu. Postale su zvijeri i jedu meso plijesni. Demoni grade pljesnive kuće posred ceste, a uvečer pune Mjesec pljesnivom vatom kao da je jastuk. Moja majka briše ormare i čisti zidove pljesnivom četkom. Plijesan obavija oca na balkonu na kojem stoji i ne može je ukloniti. Posvudašnja plijesan obrasta kožu. Na mojim japankama izrasta u perje i hoće i s njih poletjeti u nebo.
Sljedeće večeri Mjesec ima drukčiji sastav. S prozora se dobro vidi kako demoni u njega ubacuju okamenjenu sol. No i ona je paravan za plijesan.
Demoni su već umorni. Pred jutro samo privremeno posustaju. Jedan mornar u uniformi koja dijabolično raste nagovara plijesan na samoubojstvo. Jedan mornar bezuspješno je nagovara da skoči s Mjeseca.
***
NIJEMI BOG
Svemir je pun glasova, no sve što Bog ili neki svetac izgovore, dok dođe do čedomorke Lily, više nema zvuka.
Ona jedino nazire kako se Bogu, na udaljenosti za koju mjernu jedincu ne zna, jezik povija kao list na vjetru.
***
TIK NAD ZEMLJOM
Na sjeveru Hrvatske prebiva vjetar kojem je vremenska prognoza ubila sestru. Nitko ne spominje bijes drveća zbog njenog prijašnjeg života, nego samo očekivanja i činjenice: kremiranje djevojke-vjetra rasipane na dijelove i bačene po jugoistočnoj Europi. Vjetar nije mudar. Kad kažem vjetar, mislim na obiteljsko prezime. No u strahu od brata-vjetra nitko se neće usuditi izaći na djevojčin pogreb.
Kad sam čitavu večer kod kuće, pratim vijesti. Teška industrija, pramci riječnih brodova, političari i spikeri troše kisik. Njihove razjapljene čeljusti govore ili prešućuju smjer baby-vjetra kojeg su stvorili njihovi glasovi, iako oni nisu bogovi. Čak ni bogovi vjetra.
Moja migrena nosi veo.
Ljudi u majčinoj ulici vjeruju da na Uskrs može uskrsnuti samo Isus. A ne bol u glavi također pokopana na Veliki petak. Njoj se ne moli. Ta neobraćena grešnica rugalački pozira pred dvoboj s tabletom tik nad zemljom.
***
HIROMANTIJA
Nije jednostavno utvrditi u kakvim su rodbinskim vezama pojedine pojave. Ili bića i stvari. A ni koja je kojoj što među imenicama. Krilato nebo uzleti i više nije prostor, već biće. Zemlja mu daje barem polovicu svog vjetra kao da mu je sestra i tamo gdje ga, nijema, najduže zadrži u zagrljaju, okameni se u planinu. Ali ona mu definitivno nije prava sestra! Možda polusestra. Drukčija im je boja kože i nagađam da su jednom u povijesti osuđeni na segregaciju.
Ali nebo može promijeniti boju kože.
Najednom tmasto, razvučeno je poput kore za pitu. Neobično nisko. I postalo je stvar. Više nije biće. Za nevremena pretvori se u koncertnu dvoranu, a posjeduje tako osoban promukli glas. Sva stabla ustanu slušajući njegovu glazbu. Većina njih su braća. Doduše, ne znam kako bi ih se moglo ucrtati na jedno rodoslovno drvo kad svako ima svoj korijen. Priznajem, za nevremena gromove volim zamišljati kao soliste kojima šuma plješće šuštanjem lišća. Milijunima dlanova.
Kad mi D. pruži list, pokušavam stablu očitati crte života, odgonetnuti budućnost.
LANA DERKAČ (Požega, 1969.) piše poeziju, prozu, drame i eseje. Zastupljena je u zemlji i inozemstvu u mnogim antologijama, panoramama i zbornicima. Sudionica je brojnih međunarodnih pjesničkih festivala i raznih književnih događanja kao što su Struga Poetry Evenings, Kuala Lumpur World Poetry Reading, Festival international et Marche de Poesie Wallonie – Bruxelles, Festival Internacional de Poesia u Nikaragvi, Stockholm International Poetry Festival… Njeni tekstovi prevedeni su dosad na 20 jezika. Dobitnica je više književnih nagrada, između ostalih i Hrvatske književne nagrade Zdravko Pucak, Nagrade Duhovno hrašće, Nagrade Vinum et poeta, Nagrade Risto Ratković za najbolju zbirku pjesama na prostoru Crne Gore, Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovini. Uredila je 2 pjesničke panorame. Objavila je deset zbirki poezije, tri zbirke priča, zbirku drama, zbirku eseja i roman u Hrvatskoj, kao i knjige u Meksiku, Belgiji, Tunisu i Crnoj Gori. Upravo joj je iz tiska izašla knjiga priča Adresar smrti objavljena u izdanju Frakture.
ne pozdravljamo se navikli smo na prećutno pomirenje jednom u godini kada je kuća puna
ribi se oduzimaju kosti u podrumu se ispituje starost rakije samo nešto u meni uporno izostaje kao da su mi ga odvojili viljuškom
pokazujemo nežnost u porodičnoj potrebi da budemo dobri domaćini
***
OBLAČIM OČEVU TEKSAS JAKNU I VOZIM BEZ GLEDANJA U RETROVIZOR
imam dvadeset i šest godina nisam nasledio stan od babe nemam ušteđevinu na računu ni redovan seks
bes mi izjeda obraze ne podnosim konzumerizam što zaudara u hodnicima tržnog centra
u kratkim pauzama od posla način na koji ljudi žvaću izaziva mi napad panike
zvuk pišanja u pisoar postaje eho nostalgije
razmišljam kako je teško biti otac deteta koje nema ništa
***
BESMRTNI JUNAK NA BESKRAJNOM PUTU
zove se Hiron gleda sadašnjost kako nestaje u retrovizoru
pušta da vetar odnese kaubojski šešir i kači ga na kaktuse pored puta
njegove četiri noge upozoravaju na neuhvatljivost
iza njega i njega ili njega i nje ostaju istopljene linija na asfaltu
što podsećaju na uzbuđenje pri škripanju guma
kada izađe iz auta bezimeni vozači ostaju pokvašenih obraza
_________________________________________
NENAD KOSTIĆ, rođen 1996. godine, apsolvent na departmanu za Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde trenutno živi. Bavi se pisanjem poezije i proze, kratkih priča i eseja i prikaza književnih dela. Radovi su mu objavljivani u časopisima Bez limita, Nedogledi, Saznanje, Magacin reči, Buktinja, Dunjalučar, XXZ magazin, Bludni stih, Astronaut, Strane, Enklava, Čovjek-Časopis, Hiperboreja. Učestvovao je u projektima kao što su promovisanje časopisa Nedogledi i u projektu povodom Svetskog dana poezije koji su organizovali Narodna biblioetka Desanka Maksimović i Udruženje Sevap za 2021. godinu. Jedan je od učesnika Internacionalnog festivala književnosti u Sarajevu – Bookstan, u okviru radionice „Kritika i književni zanat“ i učesnik dve godine za redom Praznika poezije koji ogranizuje KOM018. Učesnik je i pesničke večeri Poetskom rečju „Stop nasilju nad ženama“ 2021. godine kao i organizator poetsko-ilustrativne večeri pod nazivom Ko sam tebi?. Osvojio je drugu nagradu na konkursu Studentsko pero za pesmu Očevi i njihovi sinovi. Autorski, kritički tekstovi su mu objavljeni na blog- portalu Filozofskog fakulteta u Nišu a vodi i bookstagram profil pod nazivom poezijabezpesnika gde redovno objavljuje kritike, recenzije i prikaze, odabrnih i pročitanih knjiga proze i poezije. Polaznik je radionice kreativnog pisanja Zvonka Karanovića.
Čovek koji je danas držao sveću u crkvi i zaklinjao se na vernost dobrovoljno pristao na brak pre samo par godina mi je ruke vezivao lisicama i kačio ih za krevet moja nemoć ga je uzbuđivala delovalo je da ga neće uplašiti kad otkuca trideseta da se neće prilagoditi očekivanjima drugih da neće požuriti da napravi svadbu jer mu je žena u četvrtom mesecu trudnoće samo da sve bude u top izdanju da mu majka pusti suzicu i da sutradan na Fejsbuku ispod fotografije mlade i mladoženje napiše: moja deca
to nije onaj svet koji smo zamišljali dok si mi provlačio prste kroz kosu dok si vadio vodku iz zamrzivača koju smo pili dijagonalno sedeći u istoj prostoriji a ja glumila hladnu Ruskinju pa te je to uzbuđivalo i teralo da mi se približavaš znam da je to sad ništa naspram tvojih idličnih putovanja sa ženom u miru i blagostanju u hotelsku sobu stići ćete već premoreni od hodanja bacićete se u krevet, pustiti seriju ona će reći draagi, a ti ćeš već spavati snom pravednika
jedna žena upravo sad drži sveću iznad vas i moli se za vašu budućnost budite krotki i ponizni srcem čuvajte jedno drugo.
***
CIRKUS U VAŠEM GRADU
Koga da biram da li onog što je plivao za časni krst ili onog čiji se otac učlanio u vladajuću stranku kako bi postao direktor bolnice da li onog koji me je vodio na meksikance, prespavao kod mene i sad samo slutim da nije spreman za vezivanje da li onog s kojim sam jela Ferdinand kugle, ali koji je imao zlatan lanac oko vrata ili onog kog sam čekala šest meseci da se vrati da bi mi rekao nije do tebe, do mene je koga da biram da li onog koji mi posle godinu dana pasivno-agresivno lajkuje slike ili onog koji mi čim padne kiša šalje poruku da je usamljen da li onog koji mi je napisao konačno neka devojka s kojom možeš razgovarati, a koji je posle četiri koktela pozvao brata jer mu je bilo neprijatno da deli sto sa mnom ili onog što mi kaže: Мilice, uživaj u životu sutra će možda da te udari automobil
od dva zla izaberi manje ali izaberi zlo.
***
ŠTA SI ŽELELA, TO SI I DOBILA
Kaže mi da nije nešto naročito zabrinuta iako je dete dobila neplanirano i život se promenio dok si rekao keks nema posao, ali nije zabrinuta moj mali ti dobro zarađuje ustaje u šest, moleriše ceo dan i vraća se kući tek uveče uhodali smo se dete je već naučilo da kaže ta-ta i ma-ma imam najveći plazma televizor o kom sam kao mala mogla samo da sanjam pokazuje mi sliku svoga muža sa devojčicom iz vrtića dok je zapertlava na kolenima ruke su mu bele od kreča
ja sam uvek htela nekog čistunca s kojim bih sve mogla da planiram
MILICA MILOSAVLJEVIĆ rođena je u Čačku 1991. godine. Pesme su joj objavljene u časopisu za po–etička istraživanja i djelovanja –„(sic!)”, „Кnjiževnom magazinu”, „Beogradskom književnom časopisu”, „Sent-u”, „Libeli”, „Ars-u”, u časopisu za književnost „Čovjek-časopis”, kao i na portalima za književnost i kulturu „Astronaut” „Strane”, „Enklava”, „booke.hr”. Godine 2014. osvojila je nagradu biblioteke „Milutin Bojić” i tim putem objavila zbirku poezije pod naslovom „Tamne intimnosti”. Iste godine bila je pobednica na festivalu mladih pesnika „Dani poezije” u Zaječaru, u čijoj ediciji joj je izašla zbirka „U zoni umereno-kontinentalnih strahova”. 2019. osvojila je drugo mesto na „Ratkovićevim večerima poezije za mlade pjesnike”. Na konkursu „Vreme (bez) utopije. Mreža mladih pisaca” (2019) izabrana je da bude deo dvojezičke antologije mladih pisaca iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Nemačke, Rusije i Srbije. Učestovala je na festivalu „I literatura ima žensko lice” (Berane, 2020), kao i na 11. Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija” (Beograd, 2017). Bila je učesnica tribine „Učitavanje” u okviru književnog kluba „Booksa” (Zagreb, 2020), takođe i učesnica programa „Cruising sa Srđanom Sandićem” (Zagreb, 2019). Kao kritičar, dala je doprinos u održavanju književnih promocija savremenih autora i autorki, Jelene Marinkov i Ivana Ergića. Uredila je prvi tom edicije „Vavilonska biblioteka”, u kojoj se nalazi izbor iz poezije savremenih autora sa prostora cele bivše Jugoslavije. Poezija joj je prevedena na nemački, engleski, španski, rumunski, mađarski i makedonski jezik. Diplomirala je na Кatedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored poezije piše kratke priče i književne prikaze. Radi kao lektor.
Od mene se očekuje strašna odluka napraviti red baciti višak stvari prilikom seljenja
Biti ona koja će ih imenovati jednu po jednu (ne mogu se oteti dojmu kako se tako vježba izdaja)
Moram uprijeti prstom uzeti svojom rukom i odstraniti Sretnu suknju u kojoj sam išla zubaru i ginekologu cipele koje su same znale put do kuće jednu zavjesu iza koje smo bili tako dobro zaštićeni od radoznalih svjetiljaka Tvoj dotrajali džemper marke Pierre Cardin što si kao izbjeglica dobio preko Crvenog križa na dar zajedno s pismom punim dobrih želja od jedne (francuske) obitelji koja se (kako delikatno) nije htjela potpisati da te ne obaveže zahvalnošću
Kako je strašno biti onaj koji upire prstom onda poslije gledati kako radnici gradske čistoće odvoze sve uspomene melju ih zajedno s tuđima i stavljaju u javnu spalionicu iznad koje će se nekoliko trenutaka kasnije vinuti u zrak siv stup dima (na što li me to podsjeća) Duše naših stvari padat će ponovno na nas u obliku gradskog smoga
Donosim smrtnu presudu Osjećam se kao dželat Ne znam bi li što pomoglo da preko lica navučem crnu kapuljaču kao i ostale ubojice kako me stvari ne bi prepoznale.
(Zagreb, 14. IX 2002.)
JOZEFINA DAUTBEGOVIĆ (Šušnjari kraj Dervente, BiH, 24. II. 1948 – Zagreb, 27. XI. 2008), iz zbirke “VRIJEME VRTNIH STRAŠILA”, Buybook, 2004.
Rasporena svinjska glava grokće: beži oko mene truli bubrezi njihovi prsti grabe, kidaju prepečeno uvo nove poverenice Mastilo sa nadlanice curi na obraz stvorila se fleka, vidljiva jedino među kupatilskim pločicama Beži. Ne vredi svinjo, tvoji su krici zamrli kada su stupili u kočinu Žvaćem jezik, preda mnom teške noge, kapija zabravljena oko vrata sajla, kojom su te umirili Poput tebe, nisam znala žrtvenik izgleda kao krevet U njemu lepo staje jedna klanica
***
NN LICE
Dana tog i tog, lice se nije pojavilo umesto njega, došle su ruke, nepoznate teksture nije imao miris nije imao nikakav miris kao da nikada nije kročio, na moj prilaz, u predvorje zamka sagrađenog na izdisaju poslednjeg veličanstvenog rata patike NN boje i marke, dotakle su moje čizme koje takođe nosi Ema Votson sve je u detaljima, rekao je šef stanice da li je imao neobičnu tetovažu njegovi prsti klizaju po tastaturi, dok odlučuje da li uz reč ruka ide akuzativ sa prilogom ruke NN lica nisu pripadale njemu. Inspektore, nisam sigurna da je on uopšte imao kožu
***
OVDE NE POČIVA
Urednom platiši ne gledaju u zube tamo bi našli krilo mrke ptice pozlaćenu krunu i zeleniš njihove uši čuju papirne note i ne proveravaju ruke muzičara pune korova i grobljanske zemlje posute nad Onom što se usudila
Šilo sakriveno u džepu tregeruša, platiša uredno leže, pre buđenja slepih miševa i drugih bezumnih sisara Njegov nožni palac, obrastao mahovinom nikom ne pada u oči u noći bez meseca, on preskače zid naš Baš-Čelik, odlazi u lov na košute
– Zdravo, Stara, otišla je vaša ćerka. Sve one odu od mene, kad tad moram da ih nalazim, mučne su to rabote. Na kalendaru broj jedan, uvek zaokružen, svedoči o poštenju, a poštenje nema procep kroz koji se provlači ludost, a ipak ono ispod noktiju nije od prašine
Ljudi su utihnuli kao psi pogođeni kamenjem kada je platiša sebi prosuo mozak, među ogrevom za buduće snegove neverica Plavih, takođe se rasula Muve su obletale nad crkotinom, a grad ugušen pljuvačkom, mislio je o rožnjačama Tihog čoveka
Ko ikada proverava dosije, jednog urednog platiše?
***
TELO
Telo mi je kao testo pre pečenja oblo, uvek pomalo gnjecavo prepuno nervoznih rana sitnih mladeža, koje uočim kada me sunce teško rani
Preko butina prostrta mreža tankih kapilara njom lovim kad moram kada me izdaju ramena jedina pristojna za gledanje
Protežem se do vrha žbuna kosom zaslepim one koji ne slute teškim nogama grlim i vučem ka ustima sve što dobro miriše
***
VOLIM TE, CRVENO
Očekujem priliv bolu želim dobrodošlicu, zagrljaj i ključalu vodu očekujem grč, razvezan čvor debele čarape, šuštanje pri hodu
Navikla sam na čekanje
Kada zažmurim, skoro da čujem kako dolaziš, željna i tamna, meni
_________________________________________
ALEKSANDRA JOVANOVIĆ rođena je 23.7.1996. godine u Vranju. Diplomirala je i masterirala dramaturgiju na Fakultetu Dramskih umetnosti. “Prsti u psećem krznu”, u izdanju Književne radionice Rašić je njena druga zbirka pesama. Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 