KRATKA PRIČA NIKOLE PETROVIĆA IZ ZBIRKE “PAPIR BRZO GORI”, Treći trg, 2019.

PAPIR BRZO GORI

U podne su nas redom pozivali u kadrovsko i uručivali nam rešenja u potpunoj tišini.
Niko nije bio iznenađen. Veb-sajt nas je već odlično zamenjivao i iako smo bili potpuno neupućeni i nezainteresovani za način na koji te stvari rade, rezultati prodaje su se na kraju svake nedelje jasno ispisivali na velikom monitoru prodajne sale od kojeg smo skretali poglede.
Samo je Viki, čiji su brojevi bili niži i od mojih, počela da diše kratko i brzo. Neprimetna Viki, u čiji su pregradak, misleći da je prazan, jednom prilikom isporučili celokupan kancelarijski materijal. Shvatili smo da je tu, tek kada je počela da se izvlači ispod kutija. Čim je njeno prezime izgovorio androgeni glas na zvučnicima, potrčala je ka staklenom paravanu iza kojeg je šef pokušavao da simulira telefonski razgovor i udarala ga pesnicama. Povukli smo je od paravana, pre nego što na nju nasrnu radnici obezbeđenja. Želeli smo da joj sačuvamo bar malo dostojanstva. Otimala se i pljuvala. Dok smo je uvlačili u lift, pljuvačka se još slivala po staklu.
Znao sam da mi je svaki plaćeni dan poklon, ali sam se nadao da ću biti preskočen bar u prvom naletu čistke. Nekoliko meseci pre toga, uspeo sam da se prikradem šefu na puš-pauzi i pitao ga da li uopšte postoje neki planovi za budućnost. Bilo je jasno da nas vreme ostavlja iza sebe i da ćemo sve teže prodavati papir. Učestalo sam primao elektronsku poštu potpisanu sa: Ne štampaj – spasi drvo. Šef je iskrivio lice kao da je zgađen mojim prisustvom i zgnječio polovinu cigarete. U odlasku je promrmljao: „Ljudi će uvek brisati guzice papirom.”
Ceo dan sam proveo razmišljajući o tome.
Poslao sam Saški poruku trenutak pre nego što sam zamoljen da vratim telefon u vlasništvu kompanije. Poslao sam joj: „Postali smo digitalni. Vidimo se kod kuće.”
Nije nam više bilo dozvoljeno da ulazimo u liftove. Usmerili su nas ka klimavim gvozdenim stepenicama za evakuaciju, niz koje smo se spuštali trapavo, kao tek oždrebljeni konji. Prolazili smo kroz fabrički krug, pa kroz široku kapiju koju smo viđali samo kroz prozor toaleta. Oznojeni radnici dizali su poglede s mašina koje su nadgledali i posmatrali kako nam se odela i kravate, u skladu sa kodeksom odevanja, lepe za tela od vodene pare u vazduhu. Automobili su nam ostali parkirani pred upravnom zgradom. Većina je ionako bila u vlasništvu kompanije.
Krenuli smo peške na jednu stranu pored fabričke ograde, dok neko iz gomile nije glasno procenio da je bliže ako krenemo na drugu stranu i onda smo se podelili. Bezglavo smo hodali čas u jednom, čas u drugom smeru, pa se vraćali i zbunjeno sudarali. Polako smo odustajali i sedali na trotoar da sačekamo da se stanje smiri. Sedeli smo tu skoro do kraja radnog vremena i ćutali sebi u bradu. Viki je stajala nasred ulice i ridala kao dete. Cepala je odeću sa sebe. Prvo nam je izgledala tragično, pa komično. Onda nam je dosadila.
Razmišljao sam o Saški i o njenom poslu. Uvek nas je zabavljala činjenica da ja prodajem papir na kojem štampaju njene kolumne. Još jedan mali dodatak bliskosti. A ako je tačno ono što mi je šef rekao, ako će ljudi večno brisati dupeta papirom, uvek ostaje mogućnost da se njeni novinski članci štampaju na wc-papiru. Ljudi ionako imaju naviku da čitaju u toaletu. Pročitaš, iscepaš, obrišeš se. Nisam siguran da bih smeo to da joj kažem.
Naročito ne u ovakvom trenutku. Sve je manje trenutaka koje Saška smatra pogodnim za šalu. A možda je u pravu. Možda se stvarno majmunišem samo kada se nađem pred problemom. Zato što znam da će ga ona rešiti.
Stigla je kući pre mene. Kada sam ušao, čuo sam je kao izlazi iz toaleta i onda stoji u hodniku. Imala je neke pripremljene rečenice, ali se predomišljala. Konačno je ušla u trpezariju i zagrlila me.
„Snaći ćemo se. Idemo malo do reke da razbistrimo glave. Sutra ćeš lepo razmisliti.”
Nisam mogao da joj kažem da već mesecima razmišljam i da zaista ne znam. Gledao sam kroz prozor i žvakao kriške voća koje mi je dodavala. Jabuka, kajsija, pomorandža.
Bilo je nešto neobično u tom prizoru. Shvatio sam da su šaloni širom otvoreni. „Šta je sa Tomom?”, pitao sam, dok sam ustajao i gurao glavu kroz prozor. Nije bilo ničega na simsu. Stala je pored mene i spustila mi ruku na rame.
„Izgleda da je odleteo”, rekla je, „kada sam stigla kući nije bio u gnezdu. Baš lepo, zar ne?”
„A gnezdo?” pitao sam, „šta ako bude hteo da se vrati?” Gledao sam u nebo, ali nisam video nijednog goluba.
„Počistila sam sve. Uradili smo za njega sve što smo mogli. Imao je sreću što se izlegao kod nas, dalje će morati sam.”
Dok je sunce zalazilo, izvezli smo bicikle iz podruma. Saška je podigla kosu i prčvrstila je ukosnicama. Na betonu pod našim prozorom video sam hrpu golubjeg paperja ulepljenog krvlju. Nisam ništa rekao.
Kada je imala devetnaest godina, Sašku je silovao četrdesetogodišnji poznanik. Nije rekla silovao, rekla je nasrnuo. U jednom od naših tadašnjih noćnih razgovora, kada nismo stizali da kažemo sve što želimo jedno drugom pa nismo ni spavali, ispalila je sve to brzo, u jednom dahu i onda duboko udahnula. On je nasrnuo, ona je pokušala da se odbrani, ali je shvatila da neće uspeti. Prepustila se i pokušala da uživa. Sutradan ga je pozvala i iznudila poziv na večeru. „Znao sam da ćeš zvati, mala”, rekao joj je, a ona je gutala pljuvačku da ne bi povratila. Nakon deserta, rekla je da njihova veza nema perspektivu, poljubila ga u obraz i otišla. Tako da to nije bilo silovanje, nego „vrlo kratka neprijatna veza, a ko još nije imao takvih?”, pitala me je sa ozbiljnim izrazom na licu.
Vozili smo se se lagano do reke uobičajenim putem kraj parka i groblja, obilazili stubiće i izbegavali iste rupe u tišini. Usporio sam kraj zida na kojem sam je jedne davne noći naslikao. Bio je prekriven video-bilbordima, ali mogao sam da prepoznam deo Saškinog oka u pozadini. Pretekla me je i nastavila da vrti pedale bez osvrtanja. Gledao sam kako joj se sêde presijavaju na potiljku.
Pred pešačkim mostom spustili smo po jednu nogu na tlo i zastali da predahnemo. Saška je nemo micala usne i čkiljila kao kada sabira u onoj našoj svesci troškova.
„Kako je nebo crveno iza mosta”, rekao sam. Pogledala me je, ali me nije odmah videla, trebalo joj je nekoliko sekundi da ispliva iz cifara.
„Biće teško.” rekla je, „Bilo je teško i bez ovoga, a sada će biti baš teško”.
„Znam”, rekao sam. Ali nisam znao.
„ Hajde, pričaj mi, šta se desilo? Izbaci to iz sebe, pa da vidimo šta ćemo dalje.”
Rekao sam da su otpustili više od polovine ljudi iz prodaje. Malo sam preuveličao.
„I ti si baš u toj polovini? Koliko puta sam ti rekla da ozbiljnije shvatiš situaciju. Znam da ti sada to ne treba, samo kažem, zbog narednog posla.”
I nije mi trebalo. Rekao sam da mislim da nisu gledali rezultate. Prećutao sam svoje cirkularno pismo klijentima sa potpisom: Odštampaj – spasi radna mesta. Rekao sam da su u ovom prvom naletu preskočili porodične ljude. One s decom. Oženjene. Udate.
„A, tu smo. Znači, ja sam kriva.”
„Nisam to rekao. Ali možda bi me taj papir sada spasao, samo to.”
Želeo sam da prećutim dete. Još jedan problem koji je rešila u trećem mesecu i koji više nismo pominjali. Ali osetio sam se sićušno. Osetio sam da mi treba bar jedna pobeda. Rekao sam to što nije trebalo da kažem.
Pustila je vazduh kroz zube i zagledala se u reku. „Nije da nisam želela da imam dete. Nisam želela dete s tobom, u tom trenutku. Htela sam da sačekam da odrasteš, a to se nikada nije desilo.”
Podigla je nogu na pedalu i odvezla se preko mosta.
Nešto je gorelo u meni. Grabilo je brzo na gore i ispunilo mi glavu. Vozio sam u besu. Stigao sam je u podnožju mosta, pred nizom malih prodavnica i udario prednjim točkom u njen zadnji. Poletela je u stranu pre nego što sam shvatio šta radim i udarila licem u beton. Bicikl je začangrljao i varničio. Prednji točak je otklizao nekoliko metara dalje.
Saška je brzo ustala i u šoku skupljala patike po putu.
Prišla mi je oprezno. Grlila je patike na grudima. „Jel’ to bilo namerno?” pitala je. Gledao sam kako joj obraz brzo otiče i podigao ruku da ga dodirnem. Uzmakla je. „Nikada, nikada, niko, nije bio tako nasilan prema meni.” rekla je.
Povlačila se unatrag i ušla u jednu od prodavnica. Vrata su zazvonila kada je nestala iza njih. Skupljao sam delove bicikla po putu i slagao ih na gomilu. Čekao sam da izađe, ali se nije pojavljivala.
Otvorio sam vrata i ugledao je bosu kraj zamrzivača. Držala je pakovanje sladoleda na obrazu. Žena za kasom je ustala i preprečila mi put. „Zvaću policiju!” vikala je. „Sve sam videla. I kada si je šamarao i udario pesnicom i kako si je šutirao dok je ležala na podu. Sve ću da im kažem.”
„Ne treba gospođo, hvala vam”, rekla je Saška tiho.
”Nemoj da ga štitiš, takvi se ne zaustavljaju ako ćutiš.”
„Ništa se zaista nije desilo, stvarno. Pala sam s bicikla. Baš sam nezgodno pala.” Glas joj se iskrivio.
Kasirka se nije pomerala. Odmeravala me je sumnjičavo, pa se osvrtala i gledala u Sašku. „Dobro”, rekla je i podigla kažiprst, ,,ako mi se samo učini da si je ružno pogledao…”, pa se sklonila se da me propusti. „Ne zaboravi da sam tu”, viknula je Saški preko mog ramena, „samo kaži i zovem policiju. I probaj da staviš grašak. Onaj mladi u zelenoj kesi, taj meni uvek pomogne.”
Saška me je pozvala rukom i spustila mi glavu na grudi.
„Kako smo došli dovde?”, pitala je.
Gledala me je bez treptaja. Stvarno je očekivala odgovor. Nisam znao šta da joj kažem.
„Kako je sve tako brzo prošlo. Kako je proletelo. Kako?”
Rekao sam joj da je udarila glavu i da bi trebalo da odemo kod doktora.
„Kasnije”, rekla je, „Može da sačeka. Šta ćemo da radimo?”
„Naći ću posao, kakav god. Preživećemo.”
„Ne želim tako. Neću više da budeš stalno nesrećan, nisi bio takav kad smo se upoznali.”
Spuštala je kesu graška s obraza za svaku rečenicu koju je izgovarala, a ja sam joj ga vraćao na otečeno lice.
„Hoću da radiš nešto što voliš. Bar to. Prestao si da slikaš. Mogao bi opet da počneš? Mogla bih da se raspitam kod mojih. Možda im za neko izdanje trebaju ilustratori. Možda nisu shvatili da im treba ilustrator, ali bih ja mogla da im dam ideju.”
Video sam da pokušava da mi namigne, ali joj je to oko već bilo zatvoreno. „Moramo kod doktora”, rekao sam pomogao joj da se obuje. Kasirka me je promatrala u prolazu. Izvukao sam novčanik, ali je odmahnula rukom. „Pamet u glavu”, rekla je.
Krenuli smo nazad preko mosta. Nosio sam ostatke njenog bicikla, a ona je lagano gurala moj. Već se potpuno smrklo, ali nebo nad nama je treperilo crvenom bojom. Vazduh je smrdeo na paljevinu.
„Nešto se zapalilo”, rekla je.
Stali smo na sred mosta i gledali kako gori fabrika papira uz obalu. Saška je posmatrala i mene i požar blago razmaknutih usana.
„Sačekaj me ovde”, rekla je, skočila na moj bicikl i odvezla se bez osvrtanja. Držao sam iskrivljeni točak u jednoj i roze ram u drugoj ruci i gledao za njom dok nije potpuna nestala. Vozila je jednom rukom. Plašio sam se da opet ne padne.
Dim je zaklanjao Mesec. Fabrika je brzo netajala u požaru i vatra je počela da zahvata okolne magacine. Odraz je prekrivao reku. Dok su vatrogasni čamci plovili ka požaru, osetio sam da je ograda mosta topla. Vatra je brzo napredovala i bilo je malo verovatno da će bilo šta uspeti da spasu.
Saška se vratila sa blokom za skiciranje i drvenim bojicama. Vadila ih je iz kese sa iskrivljenim osmehom.
„Samo ovo sam našla, ali poslužiće?”
Klimnuo sam glavom i poljubio je u otok. Bio je leden.
„Hajde, crtaj”, rekla je i oslonila se leđima na ogradu. Grašak se topio i voda joj je kvasila majicu. Stajao sam nepomično pred licem koje sam odavno prestao da proučavam.
Dok sam mogao da je naslikam po sećanju, mera oka je bila veća, čelo je bilo niže i uže. Otok mi je narušavao simetriju i nisam bio siguran da li uopšte da pokušavam. Nešto od toga je, činilo mi se, pročitala na mom licu. Sklanjala je kosu sa čela i zbunjeno se smešila. Nisam smeo da odustanem. Crtao sam. Gužvao sam papire i bacao ih u vodu iza sebe. Odustajao sam i ponovo počinjao. Zglobovi su mi bili ukočeni i trebalo je vremena da se ponovo opuste. Nije išlo onako kako smo planirali.
Onda se odnekud pojavio taj par. Zagrljeni momak i devojka su stajali iza nas i posmatrali. Gurkali su se ramenima i šaputali da nam ne smetaju. Saška me je gledala. Razumeo sam taj pogled. Mislila je: Sećaš se?
Momak je telefonom fotografisao ceo prizor. Mene, leđima okrenutog objektivu, sa blokom u jednoj i crvenom bojicom u drugoj ruci. Roze bicikl bez točka. Sašku oslonjenu na ogradu mosta s kesom zaleđenog graška na obrazu. Veliku vatru u pozadini koju su mlazovima rečne vode napadali vatrogasni čamci.
Fotografija je štampana na naslovnoj strani Saškinih novina koje su iz dana u dan opširno pratile istragu. Požar je, pisalo je, verovatno podmetnula neidentifikovana ženska osoba koja je u njemu i stradala. Naišao sam na istrgnutu naslovnicu dok sam pregledao novije radove. Čuvam ih u onom omotu bloka koji je Saška kupila. Skica bube na leđima. Nedovršen akvarel praznog čamca na reci. Skica drveta na brdu. Onda rendgenski snimak Saškinog lica sa vidljivo naprslom jagodičnom kosti, pa naslovnica novina s našom fotografijom.
Crtež je Saška odnela. Možda još postoji, negde okačen ili sakriven, ali nikada nisam saznao. Možda ga nije ni odnela. Možda ga je samo izbacila kroz prozor kada se pakovala.
Možda više ne postoje ni crtež, ni Saška.

___________________________________________________________________

NIKOLA PETROVIĆ (1978) živi i piše u Beogradu. Autor zbirke priča “Papir brzo gori” (Treći Trg, 2019) – nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2019
Prozu objavljuje u periodici (Ulaznice, Međaj, Književna fantastika, Grad, Znak Sagite, Emitor), zbornicima i antologijama (Istinite Laži, Biber 03, Gradske priče – Fantastika, Gradske priče – Vodenica, Najkraće priče 2005 – 2007, Alisa u zemlji priča) te sajtovima Art-Anima i Zvona & Nari (Hr). Književne prikaze objavljuje u Emitoru i Književnoj fantastici.

DVIJE PJESME ZORANA PEŠIĆA SIGME IZ ZBIRKE “PASTERNAKOVO UŽE”, Povelja, Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2017.

KAKO DA OPIŠEŠ TUGU A DA NE UPOTREBIŠ TU REČ

Neko je pokucao na vrata, pritisnuo zvono,
kada si ih otvorio
nisi zatekao nikoga, ko je to bio, poštar,
nema pisma, računa, književnog časopisa
koji ti redovno stiže, možda mlekadžija,
nema mleka u flašama još iz devedesetih,
kada ga je čika Mile donosio na bicikli čak iz Huma,
kakvo je to gusto mleko bilo, dva prsta kajmaka,
ko je to bio, nestrpljivi prosjak,
ili komšijin prijatelj koji je umesto svetla
pritisnuo zvono, pusto stepenište, zatvoriš vrata,
oni koji te vole nisu prisutni,
oni koji su te voleli nisu prisutni,
oni koji će te voleti nisu prisutni

izgubio si omiljenu olovku, onu što najlepše
tragove ostavlja u malom notesu u kojem si zapisao
adresu pesnikinje iz Severne Irske,
broj telefona turističkog vodiča u Asprovalti,
i spisak stvari koje si nabavio za proslavu godišnjice,
jednom si probao da zapišeš i pesmu,
nije ti uspelo, svejedno, oduševljen si bio žvrljom,
jer omiljena olovka je ostavljala sigurnu putanju za sobom,
onu koja priliči sudbini, priliči odlučnosti
da se istroši do kraja, i šta ćeš sada bez nje,
odustao si od traženja, nisi otkrio tajnu putovanja,
ne mora sve da bude zapisano
kad već nisu prisutni oni koji te vole,
kad već nisu prisutni oni koji su te voleli,
kad već nisu prisutni oni koji će te voleti

***

PAKAO TO SU DRUGI

Pakao to su drugi, napisao je premudri,
nisam mu verovao, zašto mu nisam verovao,
nisam bio toliko mlad, već tada sam osetio mržnju
na svojoj koži, i zavist, i gorčinu izdajstva,
napuštenost, i glad, i ljubomoru, lukavstvo,
škrtost, i laž, da, bio sam mlad, i sve sam
shvatao olako, važno mi je bilo
to što sam imao narandžasti stereo gramofon,
što sam do iznemoglosti slušao Physical Graffiti,
ploču iz Engleske koju mi je poštar doneo na ruke,
(plaćanje pouzećem u dinarima)
što sam velike postere iz Džuboksa slobodno
kačio na zidove svoje sobe, niko mi nije branio
dugu kosu i zvonarice, niko mi nije zanovetao
što se smucam Deliblatskom peščarom,
i Dumačom, o blagosloveni mirisi čistog peska,
i snolikih borova na valovima čistog peska,
između progala, kleke i bagremovog gustiša,
na Rujevim urvinama, gde zastane srndać,
pretrči divlja mačka, grokće divlja svinja,
a visoko u valovima plavog peska lebdi orao,
onaj koji vidi svaki pokret, tekunicu, miša,
sve sam shvatao olako, i tajnu putovanja čaplje
tik uz vodu močvarne Đurice, između ševara
i potopljenih čamaca sve do ušća Kanala u Dunav,
na čijim obalama smo nalazili grnčariju iz neolita,
sve sam shvatao olako, i to što je silno vreme
prošlo nezapaženo, hej, od neolita,
igrao sam fudbal dok god u danu ima i tračka
svetla, mnoge sam dane proveo u čistom bunilu,
čitao Hesea i Froma, obilazio grobove
na Katoličkom groblju, čitao imena umrlih olako,
udvarao se olako, i stideo olako stihova izgovorenih
na mesečini

Pakao to su drugi, glava ti je u rukama,
posle mnogo vremena, za zvezde samo olinjali trenutak,
ništa nisam naučio,
o premudri, ispred ogledala nema nikoga

___________________________________________________________________________

ZORAN PEŠIĆ SIGMA bio je urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradina.
Autor je više knjiga poezije i proze. Rođen je 1960. u Beloj Crkvi, a studirao je fiziku u Nišu. Bio je urednik, glavni i odgovorni urednik i v.d. direktora niškog Studentskog kulturnog centra (1985-1990). Od 1990. do 1999. radio je u Domu kulture Niš kao urednik filmskog programa, urednik Niškog analitičara, letopisa kulture grada Niša, te kao glavni urednik programa.
Pesme su mu prevođene na bugarski, makedonski, poljski, italijanski, rumunski i grčki.
Između ostalog, dobitnik je književne nagrade “Biljana Jovanović” za 2018. godinu, koju mu je Srpsko književno društvo dodelilo za knjigu “Biće sve u redu”.
Preminuo je 17. septembra 2019. u Nišu u 59. godini.

NOVA POEZIJA BOJANA MARKOVIĆA (iz rukopisne zbirke “ТАУМАТРОП”)

Т А У М А Т Р О П

*
Ježurka vesel, uvek drven, poskakuje, svrbuje vrbe – odgojiteljice postaju drvne erektične eklektične šume. Pijana polutka klizi niz grudi u noge jave, dok pakujemo mesa u spremište naše. Šume se jave, isparavaju komunizme hladne. Ako jastreb sprovodi teror u šumi u vreme ručka, na ručak ga zovi! Ponudi orale razbojniku jastrebu, trebalo bi da je srčom krcat. Da rekom, valom, grozdom nagrađuje različke grla.

I tako: po prvi put u logu dočekujemo – dolaze uzvratne posete. Svetli gost ima garež mrtvih mrava. Kada gost prođe kroz talase, kosine, hororične livade, weltschmerz boli hiljade i pridev je. Žena mi spremila zmije anakonde. Oh, izvrsno, draga, izvrsnosti bala, u slast u slast. (Mada, nju frustrira kućni/šumski rad, samerava ljudske dane učinak pranja granja, ali) Ko će moje dete da spere, dete što urođeno miriše na vulkanizerove sperme?

(HOR)
Ш.

*
Tu-ki-mi, tu-ki ti. T u k i m i – t u k i t i. Volim da s(m)rducne ti. Kad te blagu smustim do pola u baru, zaove podstrekuju femicide. Ustajte femicidne, dajte ruke žene ubijane, strašću umivene. Svekrve su vas vedre kredom opcrtale da preuzmu vaša mleka, da šumi. Rekao sam tvojoj mami: Gospođo, vaša kći je kurva. Zar Zara? Rekao sam svojoj mami: Mamaaa, žena mi kurva. Sine, lukase, ubij je.

I nije na tome stala; imala je pobožne argumente: Hoću nešto konzervativno, izuzetno takvo, kao prestol. Kao umak. Ograničeno kao presvlaka leptira. Budno oko i kao rešetka. Hoću članarine. Sina, zdele.

HOR

Ćase! Hoćemo ćase!
Ćase, ćase, ćase, ćase!

ANTIHOR

Izraz ĆASA
sastoji se iz 4 karaktera
što je za 4,8 manje od prosečne srpske reči.
Sadrži 2 (50%) samoglasnika, što je
za 7,2 procenata više od proseka.
Ć a s e.
Na rubu (analitičke) propasti.

Nešto što legitimiše. Hoću, fascikle, stečajne obrve, prosto da sam jarbol, mačkica u lišću. Hoću da sam reč parastos. Hoću da sam urvina parastosa. Urbanistički pitom i da se pritom stežem oko vrata čitavom školstvu nepoćudnom, hoću sve što tumači neće.

Nadnica domara ti je podnevni pomor konja.
Zato će te obesiti sindikat domara.
Bar će u pečurke hor albanaca pogledom da te zaključava.

A ti samo kažeš:
Da hoću i ja bih – u erdogane. Da hoću i ja bih aj-fone.

HOR: Da hoćemo i mi bismo u AJfone.

________________________________________________________________________

BOJAN MARKOVIĆ (1985) objavio je knjigu poezije Riba koja je progutala svet (Nagrada Mladi Dis, 2013). Koautorski je priredio knjigu o lektiri i čitanju Piknik za Irmu – imaginarna lektira (2017). Urednik je pesničke edicije „Svoja struja“ u izdavaštvu Doma kulture Studentski grad.

KRATKA PRIČA DARKA ALFIREVIĆA: ŽITO SVEMIRSKO

Bilo je to vrijeme kada sam pisao gomilu novela, koje su mi izlazile u velikim nakladama, i kada sam se zaljubio u nju. Inače, ja sam svemirac i kod nas krajolikom prevladavaju žitna polja žute boje koja su uvijek bila žuta i sa kojih se posebnim poljskim vozilom usisavalo zrnje, nakon čega bi na njihovu mjestu potom raslo novo te koja su počinjala od cesta do daljine od nekoliko obzorja… četiri, pet. Ona nije bila iz svemira i tamo su prevladavala zelena žitna polja koja nikad nisu žutila. Zrnje je brao, isto kao i u svemiru, usisnik zrnja koje bi naknadno zorilo te bi na ogoljenim klasju raslo novo zrnje zelene boje. Bila su smještena na pristojnoj udaljenosti od cesta. Kad sam je prvi put ugledao sa njezinim društvom koje je poznavao moj prijatelj sa kojim sam te večeri izašao vani u potrazi za svim onim za čim mladi tragaju, pomislio sam kako je lijepa. Nikada nisam vidio ljepšu. I dok je malo govorila, dala se vidjeti njezina čestitost, zdrav razum i zavidna intelektualna kapacitiranost. Moje ljubavi su inače bile snažne i velike te isto toliko neustrajne. Pomislio sam, gledajući je, da bi sa njom moglo biti drugačije. Nakon nekoliko mjeseci, kupajući se u jednoj uvali podno mog kvarta i bijele petokatnice u kojoj sam živio od tođenja, nježno sam dotaknuo njenu ruku i tu je počelo. Bilo mi je zanimljivo da kad bi je god upitao zašto je kod njih van svemira žito uvijek zeleno, ona bi se blago nasmijala i napravila pokret kratko i lagano podižući ramena uz niječno mahanje glavom. Kasnije mi je njezin ujak ispričao priču o permanentno zelenom klasju, njegovom biološkom ciklusu i ulozi u životu izvan svemira, kao i njegovoj pristojnoj udaljenosti od cesta kojem nije razlog niti neka prometnograđevinska, niti biolotehnološka strategija već kulturološki od izvansvemirskih vremena velikih starih kultura koje su nosile za buduća pokoljenja materijalne i pisane dokaze kao i otvaranje prostora istraživanju i tumačenjima civilizacijskih općih mjesta i njegova pandana naše svemirske kulture, npr. one frankokantabrijske vezane za slikarstvo i uopće vizualne umjetnosti. Nju sam upoznao sa Majkom i Ocem i ona mene sa svojima. I jedan dan je pila prvi put kavu sa mojom Majkom koja me dojila držeći me naslonjena glavom na svoju desnu dojku. Mi iz svemira smo se dugo dojili. Ona je to znala i nije bila niti iznenađenom niti joj je smetalo. Ona se dojila kao nesvemirka 18 mjeseci i to je u njenom svijetu bilo, može se reći, pomalo neobično i više nego uobičajeno. Otac je bio na putu i nadgledao izgradnju ukopnog vojnog objekta kojeg je i projektirao. Ljudi iz okolice gradilišta, koje je bilo uz more i gdje je uvijek puhao jak sjeverac, donosili bi Ocu na poklon uglavnom neku ulovljenu ribu, gotovo uvijek ugore i katkad školjke. Najčešće kamenice. Dok su njih dvije pile kavu, Majci se iz mojih usta izlilo malo mlijeka i ta zmijolika odtoka je kliznula te pokapala preko mrežice neočišćeni očev crni Braun koji je bio na stoliću uz rub trosjeda gdje je Majka sjedila. Nastavila je sa dojenjem i rekla da nije nikakav problem. Zazvonio je telefon također postavljen na stoliću gdje i očev crni Braun. Mama je podigla slušalicu. Zvao je Otac i rekao da se vraća večeras oko sedam. Rekao je i da donosi dva velika ugora. Majka je završila sa dojenjem. Sjeo sam nasuprot Majke. Ona, moja ljubav, uhvatila me rukama za moju desnu ruku. U tom trenu sam se sjetio moje ljubavi iz srednje škole sa kojom sam išao i u vrtić. Sjetio sam se kako smo slikali gusto žuto polja sa debelim crnim stupovima na kojima su bile razapete crne debele žice. Nebo je ostajalo neuslikano boje sivog kartona na kojem smo to slikali. Pomagali smo i drugima da slikaju ta naša uvijek žuta svemirska polja žita. Prenula me zvonjava na vratima i ona se trgla i ispustila na tren moju ruku prekinuvši nekakav razgovor koji je vodila sa mojom Majkom. Poslije mi je rekla da su pričale o mojim novelama. Majka se digla i otvorila vrata majice sa vlažnom flekom mirisa mlijeka kojim me dojila. Ušao je Otac i mirno pozdravio tek lagano uzdahnuvši te dodavši Majci najlon vreću sa dva ugora. Otac je skinuo mantil i otišao do zahoda i kupaone dok je Majka brzo odnijela ugore u kuhinju. Vratili su se oboje u isto vrijeme do dnevnog boravka. Otac se nasmijao jer mislim da smo Ona i ja izgledali pomalo zbunjeno i prestrašeno. Pitao je kako smo i što radimo. Ja sam rekao da pišem o našem žutom svemirskom žitu. Ona me lagano cimnula lijevim laktom stojeći mi sa desne strane. E da. Zapisali smo se kod matičara idućeg 26-og. Subota. Mama se lagano nasmijala onako od dragosti i pogledala prema Ocu. Otac se također lagano nasmijao i rekao dobro i bravo. Iza toga smo se svi onako lagano nasmijali i opustili muskulaturu bez riječi. Onda je Otac zaključio kako je izvan svemira pristojno odmjerena udaljenost zelenog žita od cesta izvrsno rješenje.

__________________________________________________________________

DARKO ALFIREVIĆ (Split, 1964.) je splitski umjetnik i doktor medicine, specijalista patološke anatomije, subspecijalista hematološke patologije. Već desetak godina radi kao predstojnik Kliničkog zavoda za patologiju, citologiju i sudsku medicinu Sveučilišnog kliničkog bolničkog centra u Mostaru.

TRI PJESME DRAGANE ERJAVŠEK IZ RUKOPISNE ZBIRKE “SIRUP OD OGORČEVINE”

ČAJ OD BAZIČNE NELAGODE

Ne znam čemu taj izbezumljeni pogled, Julija.
Poznaješ me dobro.
Poznaješ svu moju nesposobnost da zadržim čovjeka,
da mu pružim zadovoljstvo,
da ga natjeram da ostane doma.
Takvu bliskost ni s rođenom majkom nikad osjetila nijesam.
Znaš da posrćem, da dižem tenzije, da pravim dramu tamo
gdje drami mjesta nema.

Poznaješ me dobro, djevojčice s plamenom u kosi.
Svu svoju providnost stavljam sad pred tebe.
Očaj se upali kad ugasim male lampe.
Snagu položim na jastuke kojima se opkolim da ne budem sama.
Dušu sam već poklonila onima koje sam otrgla od sebe.
To me drži budnom. To me ispunjava dok me praznina udara po nosu.

Znaš da loše kuvam, sigurna sam da ti je pričao o tome.
Kako mu se gadi nezačinjena hrana i mirisi nezadovoljstva u njoj.
Da sam još uvijek tu zbog malih stopala koja tapkaju u mjestu,
a ne zbog velikih kojima je potrebna njega da bi ličila na nešto.
Neopleglane košulje, posoljene kafe, pune pepeljare.
Priznajem, nemarna sam.
Ova naša čajanka je jedino na šta sam fokusirana
u posljednje vrijeme.
On bježi.
Isklizava iz moje svakodnevnice,
ignorišući da je moja svakodnevnica naša,
jer se njemu to može.
I onda ga nema.

Ti ne znaš kako nedostajanja vrište, Julija.
Ti ne znaš kako želja ostavlja za sobom sluzav trag.
Neugašene strasti evoluiraju i postaju neukrotive zvjeri
koje bi se i iz lanaca oslobodile,
jake, nezavisne, kao žene koje cijepaju drva.
Ti svojim djetinjim pogledom ne možeš da obuhvatiš
ni pola onoga što ja moram da provučem kroz prste svakodnevnice.

Džaba pušiš kurac kao suicidalna žena, Julija.
On će se vratiti u toplo,
jer ljudi uvijek, to je zakon prirode, ne izmišljam,
traže svoje mjesto u toplom i u blizini vode.
Ti nijesi ni voda, već vodopad,
bezbojni mlaz koji će ga uvijek vući na dno.
On je svoj tamo gdje mu ne smeta čarapa iz koje viri palac,
svoj je tamo gdje podiže noge na sto dok gleda skijanje,
tamo gdje mu nije važno je li se okupao danas ili prije tri dana.
Svoj je uz mene. I njih. Stopala koja tapkaju u mjestu.

Ne prepoznaš licemjera kad ga vidiš, Julija.
Površnog samoživog stvora
koji te gleda očima djeteta, a kuva ti mozak riječima zrelog diktatora.
Ne znaš da se braniš, grizeš prste, jer nokti su ti sad već premalo,
imaš hladnoću središta crkve, a oči ti gore ognjem krematorijuma.
Jednako ti je i kad si gola i kad si odjevena.
Bila sam na tvom mjestu jednom.
Bila sam ista kao ti, nesnažena, zaljubljena i bezbrižna.
Znam zašto je izabrao tebe. Prepoznajem život u tebi.
Prepoznajem sve ono što znam da voli.
I sve ono što će jednog dana da mrzi.

Takvi su ljudi, malena.
Rastrgnu te na komade, pa te onda ostavljaju da se sama sastavljaš.
Griju ti grudi i vrat, a noge su ti dovijeka hladne, jer to nije njihov problem.
Ja sam tu kad se bori s viškom čarapa,
ja ga pokrivam kad zaspi na kauču u pola filma,
pržim jaja za doručak, jebena jaja, ali pržim ih
i dobacujem ključeve od auta u prolazu do spavaće sobe
gdje provjeravam spava li najbolje od njega.
Ja sam ona koja nosi tople napitke i prepečene kriške hleba,
žena s majčinskom predanošću i sestrinskim razumijevanjem,
i, nažalost, sad ništa više od toga.
Čim se restartuje, otrči do tebe za ostalo.
Da gazi tamo gdje još gazio nije.

Trebalo bi da se sabereš, Julija.
Da digneš ruke od njega, da bi sačuvala sebe.
Postoji moj prostor u koji nikad nije trebalo da zakoračiš.
Radije se zamjeram tebi, nego što bih stvarala sukob
unutar tog svog sigurnog kutka.
Ne brini, nasmijem se gorko u sebi kad izgovorim to „sigurnog“.

Otpij, Julija.
Od čaja se još niko zagrcnuo nije.
A ovog se ionako nećeš sjećati.

***

DEMIJURŠKA (BES)POSLA

Ono kako odrasli muškarci tvrde kako ne mogu da ručaju bez salate,
i ono kako ţene tvrde da u svojim torbama nose samo najosnovnije,
to je predivan prostor na kome mogu da osmislim
njih dvoje,
da ih uvaljam u ljubav kao u jaja i u prezlu,
da ih zagrlim na svakom ćošku odavde do kasarne,
da im platim piće u ozloglašenoj kafani na drugom sastanku.

Njega mogu da obučem u plavo,
nju u zeleno.
Mogu i sve to da svučem s njih u manje od dva stiha,
da ih u narednih pet redova ne skidam jedno s drugog.
Da im ubacim zračak sunca kroz slomljenu roletnu iznajmljenog stana
u svitanju poslije,
da im u pozadini zasviram Elton Džona ili nekog drugog džona.

Stidljivi osmjesi ugušeni između pokušaja pogleda,
zima, a njima da ne bude hladno.
Neki koraci po kiši, neki poljupci u voćnjacima, tuđim, a kao da su njihovi.
Sve to mogu.

I da ih ugušim voljenjem
sve dok njoj ne pukne film od sjeckanja salate svakog dana,
i njemu ne pukne film od traženja upaljača u unutrašnjosti njene torbe.

Ali nebo nije list hartije,
Ali gore nijesu kalemovi.

***

IZVOD IZ HODNIČKOG DNEVNIKA

U oboru ljutnji koje se sudaraju jedne o druge,
u uskim hodnicima gdje zabrinutosti govore ljudskim glasom
da ne bi plakale,
da ne bi vrištale,
da krikom svojim ne probude prekasno zaspale;
tu svako od kuće ponese najgore od sebe
i maše svojom bitnošću dok iskašljava sjećanje na juče,
i svako drugo juče u kojima se disalo bolje
i lajalo bolje
i cviljelo glasnije.
Sve je to ostalo na prelasku između dva dana.
Bilo koja dva dana.
Na mjestu s kog gledam u leđa svijeta,
vrijeme se mjeri udisajima jedvadišućih.
Ljudi šapuću, ali riječi odzvanjaju i klize
niz svježe okrečene zidove pravo na kičmeni stub.
Ovdje svi uzimamo po dio tereta
onih najbližih desnoj ruci.
Nijesu to saosjećanja, to su sebičnosti koje se kriju iza fraza
pseudobrižljivih o brižnosti.

Ne, gospođo, ne želim da gledam fotografije vaše djece, kažem.
Ne želim da znam ništa o propadanju vaše materice,
o tome koliko ste ljekaru dali da vas pregleda
i šta je sve curilo iz vas onda kad ste se predali sistemu.
Da ne kašljete toliko, možda bih vas zagrlila.
Imam ja sopstvene neugodnosti.
Nijesam došla ovdje da me fotografišu za dokumenta.

Kroz mješavnu psovki i pogrešno izgovorenih dijagnoza,
u skupini riječi koje ne bih razumjela ni da su pravilno izgovorene,
na mjestu koje bi moglo biti i autobuska stanica i red na kasi,
ali je izabralo da bude bezličnije,
puno, a praznije,
pokrivam se po ušima da ne postanem dio mašinerije
za proizvodnju lažnih ljubaznosti,
dok se žena u bijelom,
vječita nevjesta sistema goreg od zlog,
izdrkava na starije od sebe, nemoćnije,
ne shvatajući da
u smrdljivom prolazu između svih neznanja i površnosti
svi smo isti.
I niko ne zna šta nam je.

Pokrivam se po ušima u čekanju da
dobijem papir koji kaže da mi je mjesto negdje drugo,
da dobijem oslobađajuću presudu i s njom napustim omeđenu patnju
što se zalijepi za klupe
i čeka nove obamrle i polusvjesne
iz grada u kome svaki treći telefon zvoni Šobićevu pjesmu.

Pamet postaje raspamet,
strpljenje se gasi kao posljednje nade davljenika.
Svi smo došli samo nešto da pitamo,
i svi ćemo otići bez odgovora,
da negdje drugo čekamo.
I pitamo.
I ne znamo.
Dok nas priroda ne rasporedi na prava mjesta.

Nekima na čelu svijetli da će tada biti kasno.

_____________________________________________________________________

DRAGANA ERJAVŠEK rođena je u Baru, završila Filozofski fakultet u Nikšiću, po zanimanju je novinarka, po ubjeđenju pjesnikinja. Objavila je tri samostalne knjige i zastupljena je u nekoliko poetskih zbornika. Živi i stvara u Nikšiću.

ULOMAK IZ ROMANA “MRTVA PRIRODA S MRTVOM BAKOM” TOME PODSTENŠEKA, Zagrebačka naklada, 2019

Žan je odahnuo; otac je ponekad znao zbog takvih riječi – obiteljskih obveza, ručaka, blagdana, zajedničkih izleta i sličnoga – konkretno gnjaviti. Vjerojatno je pomagalo što su išli prošli tjedan i vjerojatno su onim neuspjelim polusatnim obilaskom svoju dužnost obavili.
No, bar za nekoliko mjeseci, već za prvi studeni će ih opet siliti na hodočašće od groblja do groblja, po tragovima kostiju i krvi predaka i daljnjih srodnika, koje ni sam nije nikad sreo ni upoznao. Žan je taj morbidni izlet, koji su obično obilježavale magle, hladnoća i rominjanje kiše (uvijek rominjanje, nikad pravo nevrijeme) zadnjih godina nekako uspijevao izbjeći. No sad će biti teže, od pogreba je prošlo tek nekoliko mjeseci i prve godine se na slične rituale možda gleda malo strože nego inače.
Kratak pisak ga je upozorio na primljenu poruku; iz džepa je potegnuo telefon, začuđeno se namrštio i poslije kraćeg razmišljanja odgovorio. Potom je ustao s kauča i brzo otišao u svoju sobu, prije no što se Mojca stigla transformirati u svoju ulogu amaterske gatare iz taloga kave, što bi na vlastito veselje i gnjavažu drugih ponekad činila. Sada je okrenula vlastitu šalicu na tanjurić te pomalo sumnjičavo pogledavala prema njima.
Željela je, naravno da se željela malo poigrati, na dnu Tonetove šalice otkriti strijelu, na stranicama razaznati obrise zapaljene kuće ili što malo manje očito, malo više simbolično, pa ipak dovoljno jasno. Tone se tomu njezinomu, naravno, uvijek ponovo izrugivao – poslušao bi; odmahivao rukom kada bi rekla što lošega, zadovoljno kimao kad bi predviđala sreću.
Ponekad bi pogodila, ponekad ne; u svakom slučaju, to ide u dvije faze: najprije moraš vidjeti i raspoznati što smećkaste mrlje uopće predstavljaju, te je potrebno ono viđeno još riječima obrazložiti.
Ni sama nije zbilja vjerovala u sve to zajedno, bilo joj je zabavno kratiti vrijeme nagađajući što će donijeti budućnost. Unatoč tomu nije nikad izmišljala stvari, uvijek je pokušavala reći istinu, jednostavno ono što joj se činilo da vidi i što je zaključila da znači. Toliko praznovjerja je u njoj ipak bilo i zato se oduprla iskušenju da se našali. Zato, a i zato što nakratko nije znala što da izmisli da bude dovoljno uvjerljivo.
Okrenula je svoju šalicu. Na tanjuriću je bio uobičajen polukrug, koji nije govorio ništa. Možda mjesečev obod. Iako je krug bio skoro previše zatvoren; rastrgana kružnica bez očite sličnosti s bilo čim osim samom sobom.
Zavirila je opet u šalicu. Tu je sad bilo malo zanimljivije: ugledala je psa, njegovu glavu, zapravo. Zatim drvo, nagnuto drvo, koje se naherilo kao da će svaki trenutak pasti. I pticu nad njim; ptice su se uopće pojavljivale vrlo često. Na dnu je bilo lice, patničko, lice koje viče, lice sa široko otvorenim ustima – malo nalik onomu s one poznate slike, čiju reprodukciju je Tina imala dugo vremena nalijepljenu na svom ormaru.
Sve zajedno je bilo previše, ona nedovoljno raspoložena da bi joj se zbilja htjelo povezivati stvari u smisleno objašnjenje.

Tone je jednim okom gledao ekran na kojem je žilavi Namibijac još stajao na nogama, a drugim okom škiljio prema Mojci; htio ju je pitati što vidi u svojoj šalici, ali onda bi još mislila da shvaća njeno čaranje ozbiljno.
Radije se prihvatio nacrta obnove kuće; ovaj vikend ionako neće moći učiniti puno, pospremit će i počistiti po sobama, toliko da se da normalno spavati. Ako bude vremena, možda će još urediti okolicu: pokositi i posjeći razraslo grmlje pred hižom. Nešto više vjerojatno neće stići.
Bolje da si još jednom sve točno pogleda, možda fotografira. Ne smije zaboraviti uzeti fotoaparat. Potom će izraditi precizan plan: što, kako i kojim redom. Onda izračunati koliko bi sve zajedno stajalo, naravno. Odjednom neće ići, to mu je bilo jasno. Ali za dvije, tri godine to će biti najljepša hiža u okolici! Malena, lijepa, ugodna. Dovoljno je blizu doline i dovoljno osamljena da imaš mir kad hoćeš. S lijepim crvenim krovom, žućkastom fasadom i bijelim obrubima oko prozora. Tako svijetla, malo suvremenija, ali još uvijek domaća. Onda Mojca ne bi više prigovarala kako je sve neuređeno, primitivno i prljavo.
I Žan će ga moliti da dođe onamo s kolegama na par dana tulumariti. Ili s kakvom curom na dopust. I Tina bi išla na vikend te u miru slikala; koliko on vidi, ona ima ruku, samo nema vremena i posve nema uvjeta da bi se tomu ozbiljnije posvetila. Šteta bi bilo da ne razvija svoj talent ako je već odlučila ići u tom smjeru…
Kad kuća bude sređena, svi će ušutjeti, čak će i Igor morati zatvoriti svoja velika usta; iako zapravo niti ne govori toliko, samo uzvišeno diže onaj svoj dugi nos, kao da je u najmanju ruku milijarder. Sad vrdaju, sad izbjegavaju, a poslije će im biti žao što nisu htjeli više pomagati! I susjedi i svi drugi u selu, koji gotovo na sav glas ogovaraju kako Arčnikovo propada, neka si sad daju oduška, poslije više neće moći!
“Naj, naj! Buju još vidli!” naglas je zamumljao po domaće, a Mojca ga je začuđeno pogledala.

U tom trenutku je Antonija Krničnik široko otvorila oči.
Ljepilo, kojim joj je Peter Kotnik spretno zalijepio kapke, inače je uvijek držalo; pogrebnik je dobro znao svoj posao, na koncu konca, na ukupno zadovoljstvo mještana obavljao ga je dovoljno dugo da je naučio par trikova kako urediti mrtvaca da ne zijeva, da ne otvara oči ili da drugačije ne uznemirava djelatnike na pokopu.
I ako je varao pri debljini i vrsti drveta za križ, kvaliteti tkanine za tapeciranje, na pijesku za posipanje grobova i na skoro svim drugim stvarima, prema samim se truplima ponašao s puno poštovanja; u zamjenu za posrebren ručni sat, zlatni lančić ili prsten nudio im je najbolju skrb koju je mogao i za koju je bio sposoban. Tako ni kapke nikad nije lijepio nekakvim jeftinim, nego je uvijek koristio prvoklasno univerzalno ljepilo, koje je u malenim tubama nabavljao preko granice u maloj specijaliziranoj trgovini u Schwanbergu. Ne, za otvaranje očiju Antonije Krničnik nije bilo krivo loše ljepilo; ono je uvijek držalo, nego se tanka, oštećena koža na kapcima predala raspadanju, pokidala i pomaknula nagore kad je rub gornjeg kapka s trepavicama ostao čvrsto prilijepljen o donji. Ono što je pri svemu tome bilo najviše iznenađujuće je da su lijevi i desni kapak popustili skoro istovremeno, s razmakom od sekunde. Antonija je sada mutnim očima, koje su se već sasušile i propale duboko u očne duplje, slijepo zurila u tamu, onkraj koje se jedva dvadeset centimetara iznad njezina lica težina zemlje i kamenja upirala u tanku smrekovu daščicu, iznutra presvučenu sintetičkom kineskom tkaninom, izvana spretno prebojanu i prelakiranu da izgleda poput masivnoga drveta.

prijevod sa slovenskog: Žarko Milenić

___________________________________________________________________

TOMO PODSTENŠEK (Slovenj Gradec, 1981.) piše kratku prozu, romane, dramske te tekstove za djecu. Svi njegovi tekstovi izazvali su značajnu medijsku pažnju te bili dobro ocijenjeni od kritičara, ali i prihvaćeni od publike. Romani »Sodba v imenu ljudstva« (Presuda u ime naroda) te »Papir, kamen, škarje« bili su nominirani za nagradu Kresnik za najbolji slovenski roman godine. Preveden je na hrvatski, mađarski, srpski i makedonski jezik, a jedan je i od glavnih organizatora Alpe-Adria festivala prihajajoče literature (Alpe-Adria Festival of Forthcoming Literature), koji se održava u Mariboru. Urednik je elektroničkog književnog časopisa arslitera.org. Živi i radi u Mariboru.

NOVE PJESME OLJE RUNJIĆ (iz rukopisne zbirke “JABUKE U ŠLAFROKU”)

KAD SMO BILI MOJ DIDA I JA

dida sjedi u crvenom naslonjaču i čita novine
ispred njega pijatić sa smokvama
bila kava i komad šegale
svako malo promumlja
a! šetebandijere!
ubaci smokvu u usta
pa vikne susvita! susvita!
sjedim ispod stola tik uz njegovu nogu
pretvaram se da češljam lutku
dok od jedne do druge uskličnice
brojim didi zalogaje
sačekam da sklopi novine
srkne zadnji gutljaj
nakašlje se i s rukama na guzici izadje iz kužine
uskačem u njegovu fotelju
odgrizem komad šegale
namjestim lutku ispod nogu
pretvaram se da sam dida
šotosvita! šotosvita!

***

UDALJENOST, DUGO PRIJATELJSTVO

niz tijelo klizim u fuge na crno-bijelim poljima
po zamrznutoj riječnoj krivulji rastežem
nanizane gradove
dok apokaliptični jednorozi lepršaju oko svega
što je snašlo adrese ranjenih pilota
u nekontroliranom kukičanju pozitivnih ishoda
u nanosima baršunaste sreće
tisuće kopita
u mirisu širokih bulevara proljeće
čas toplo čas hladno
odzvanja pod prstima
meteor zelena točka
u dnu ekrana armatura temelja
prenosi točkasto opterećenje s konstrukcije
odavno smo utemeljene
prijateljice
kao izvanredno stanje u neosvojivim predjelima
kao drvene klompe na kratkim nogama
obla su imena prašumskih životinja
i stidljivih manjina
što prelamaju čahure
sve se prelijeva sve bubri
neke će nas palube zbaciti s dna
otresamo zapekle uvale Mljeta
s pješčanih stopala
curi sve što curiti umije
kao slina niz dlaku usnulih štenaca
kao višnja niz bijelu dokoljenku
istom kremom vidamo laktove koljena
pomislila sam na tebe sedam hiljada češljanja
u zadnjih dvadeset godina
od pitanja koja smo si postavljali
kosa stari brže
žvaču se beskvasni hljebovi
mrvicama ne zaboravimo prinijeti ptice
u kristalnoj urni ranojutarnjih perona
u praznoj ležaljci i vedrim lončanicama
u mirisu ustajalog cvijeća započinje uskrs
preoranih nedjelja
nebo rasuto na šarene ribe
upija moju kožu u istom dlanu mali krokodil
stišće plastičnog astronauta
kao glas Grace Jones što prinosi
razdaljine kišama

***

IZA PONOĆI

stanovnici hotelskih soba
udomitelji privremenosti
ljudi iz gradova
s najviših katova
vrebaju nijeme rafale noći
okrznuti tanjuri
urođen strah od centrifuge
otpornost na stresne situacije
kalorijske restrikcije
na četku otpjevani
cjelovečernji koncerti
za sobne paukove
zbog čega težiti
ravnoteži
dok noć pušta pipke
po tapisonu boje višnje
iz kojeg usisani u rutinu dječjih vrtića
prizivamo proljeće
ista smrzavica prijeti
iz sintetičkog tkanja
sasušena krv penje se
uz sjenke na dovratcima
sve je opet tu
djetinjstvo i vruća kaša
strah od čudovišta
što žive ispod ormara
Al Banova havajska košulja
Rominin kalifornijski osmijeh
mogli smo to biti mi
ispod snježnog pokrova
tisuće zvjezdanih lavina
usred zemljotresa
pokošeni poljupcima
prvih lastavica

_______________________________________________________________________

OLJA RUNJIĆ rođena je 1972. u Šibeniku.
Studirala je talijanski jezik i književnost na venecijanskom Ca’Foscariju. Spisateljica i scenaristica, autorica dokumentarnog filma Kabinaši (2012.), dramskog teksta Gola u Kavezu, monodrame Papa Leone (premijerno izvedene u Beču 2015.), romana “Auf Wiedersehen, Mustafa”, zbirki pjesama “Ako ova usta potrošim” i “Lancunom preko glave”. Živi u Beču.