SENKE POKOJNIKA
Ako bi moj otac
bio poput krošnji,
gušći od buke,
umirujući šum,
bila bih slobodna.
Ali moj otac je
niz ptica
umirućih glasova
o slobodi svoje kćeri
koja nisam ja.
Ako moja majka
ne bi držala lampu
visoko među krošnjama
da na putevima zasijaju mrve,
ptice bi se razletele…
A ja želim mesec
i krv jabuke
koju nikad nisam zagrizla
za večeru.
***
GDE SU DINOSAURI?
Zaspaću noćas
kô mrav pod listom bambusa
i sanjaću da me miluješ,
kô što nikad nisi,
čvrstinom očnjaka
i blagošću
novog svitanja.
Zaspaću kao gusenica
pod kostimima lutke
i sačekati još jedan dan
da me probudiš.
Možda si me zaboravio
jer nebo je varljivo
i potapa trenutke
u mastilo
i čađ.
Možda ne znaš više
ko smo
i šta značimo jedno drugom
pod težinom listova
velikih priča.
Mravi će se razbežati
i onda ćemo saznati
čije su noge lažne,
a čije prate
ludilo koraka.
Zaspaću noćas
poput deteta,
uviti se u plašteve
mezozoika.
Sanjaću da me voliš
kô što nikad nisi
stvorenja
nalik na čoveka.
***
PO ŽENSKOJ LINIJI
Ćuti…
Samo da prođe –
kaže nana.
Ne vredi
raspravljati se –
Poslušaj majku.
Vraćam pticu
u krletku,
vratanca škripe.
Proći će –
kažem joj,
a opanci odmiču.
Neće –
propinje se na prste
da uhvati pero.
___________________________________
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ (1984) iz Sremske Mitrovice završila je italijanistiku i anglistiku, a zatim nastavila da slika rečima. Od svih uloga, najdraža joj je uloga mame, a najvažnija – uloga supruge. Objavila je tri romana, zbirku poezije i zbirku priča, i ako se parametri ove bajke nisu promenili, živi, peva i igra se u jednoj velikoj kući zvanoj Jezik.
čovjek-časopis 