proza – čovjek-časopis

KRATKA PRIČA ALEKSANDRE JOVIČIĆ ĐINOVIĆ: ROĐENDAN

Staša je danas napunila četrdeset godina. Ustala je posve nevoljno. Umila se i videla u ogledalu lice sa dve duboke brazde na čelu koje se eufemistički zovu bore mrštilice. Volela bi da je iz ogledala pozdravljaju i bore smejalice, ali njih nema.

Oprala je zube i nanela skup šiseido serum koji će joj pomoći da zauvek ostane mlada. Nanela ga je pažljivo, navrh prsta. Ako je pitate da li je ovako zamišljala svoje četrdesete, kao iz topa će odgovoriti: ,,Ne“. Sreća, pa je niko ni ne pita.

Nije onako zamišljala ni svoje tridesete. O tome je napisala omanju zbirku pesama koja je uglavnom prošla nezapaženo. Pesme su bile lepe. Možda ne cele lepe, ali, onako, lepuškaste. Napisane u katrenima, sa ukrštenom rimom, delovale su pevljivo. Na sredini žutih korica bila je fotografija maminih rascvetalih ruža.

Majka je pomalo prezrivo rekla kako treba da napiše deblju knjigu, ako već hoće da piše. Tu brošuricu sa poezijom ionako niko neće čitati. ,,Neće oni čitati ni deblju knjigu, naprotiv“, zajedljivo je kazala, ,,ali će se pretvarati, jer roman je roman.“

Ruže na koricama nije komentarisala.

,,Uostalom“, nastavila je svoju tiradu, ,,sasvim je neozbiljno za ženu tvojih godina da piše poeziju. Bolje da si rađala decu.“

Staša, pogodićete, nema dece. Ako je pitate, reći će: ,,Ne još uvek“. A to, nažalost, svako nađe za shodno da pita.

Nema decu, ali ima posao, i to državni. ,,Bar nešto“, rekli bi zli jezici. ,,Bar nešto“, pomisli često i sama. Posao ne voli, ali ko voli da radi. Da može, dane bi provodila gledajući serije. One turske, melodramatične, sa ogromnim, lepim kućama i likovima čija dobrota na kraju prevazilazi sve prepreke i donosi im život kakav zaslužuju. U Stašinom okruženju retko šta se dobije po zasluzi, zato voli da gleda serije.

Kuvajući jutarnju kafu, na stolu vidi kovertu sa čestitkom iz koje ispada četrdeset evra, a majčinim rukopisom je napisano: ,,Vidiš da četrdeset i nije tako puno“.

,,Tako mi i treba kad sam joj otvorila nalog na Instagramu“, pomisli, prevrćući očima, ,,šta će ženi od sedamdeset pet godina društvene mreže?“

Na putu ka poslu zaustavlja je policajac – namrgođeni nervozni čovek u uniformi koja mu pristaje kao piletu sise. Ništa mu se kod nje ne dopada: ni to što ima prvu pomoć, i prsluk, i trokut, ni to što čak ima i ovlašćenje za auto koji se i dalje vodi na mamu. Ne dopada mu se njen ton, za koji je procenio da je previše drzak. Jedino što mu se svidelo jeste činjenica da joj ne radi levo svetlo. ,,Aha!“, uzviknuo i počeo prilježno da piše kaznu. ,,Eureka!“, očekivala je Staša da će uslediti nakon tog ,,aha“, ali nije sigurna da policajac zna tu reč

,,Rođendan mi je“, promrsila je, gorko mu se osmehnuvši .

,,Pa ovo ti je poklon“, odgovorio je on samozadovoljno, ,,srećan rođendan“. Slegnula je ramenima, smotala kaznu u pregradu i nastavila dalje. Taman ima na šta da potroši onih maminih četrdeset evra. Staša ne voli policajce, ali ni njih, kao ni posao, niko i ne voli.

Dan u firmi protekao je skoro kao i svaki drugi. Miris toplog papira tek izašlog iz štampača, zagušljive prostorije sa previše ljudi na jednom mestu. Rahitični bendžamin drema u ćošku gde ga je neka entuzijastična osoba posadila, a onda ostavila da godinama lagano umire, pronašavši bolji posao.

Danas je sve za nijansu užurbanije, jer se bliže lokalni izbori. Šefovi su ušećereni, prave spiskove, trljaju ruke. ,,Ti si siguran glas, zar ne, Staša? Da te upišem na spisak?“, postavio je pitanje rukovodilac njenog sektora. Rečenica je manje ličila na pitanje, a više na konstataciju, čak i pretnju.

,,Svakako“, odgovorila je pomirena sa sudbinom da će penziju dočekati u toj zagušljivoj kancelariji osušena kao nesrećni bendžamin. ,,Ja uvek glasam za naše“, dodala je ironično.

Rukovodilac sektora se nije dalje udubljivao da proveri koji su to ,,njeni“, koji ,,njegovi“, a koji pa ,,naši“. Verovatno ga nije bilo ni briga. Bonusi idu, plata leže, kvote su tu, spiskovi spremni. I svi srećni i zadovoljni. Skoro svi.

Kada se vrati s posla, Staša sa majkom gleda tursku seriju. Tačnije, majka gleda i komentariše, raspravlja se sa glumcima, scenaristom, kostimografom.

Staša praznog pogleda zuri u jednu zamišljenu tačku negde iza televizora. Ne može da se seti kako se zove serija, ali neko lišće u njoj pada i mnogo ljudi umire. Majka se okrene prema njoj i iznervirano kaže: ,,Šta maštaš?“

Zapravo je onako po starinski pita o čemu razmišljaš, ali Staša se trgne i pomisli: ,,Zaista, o čemu ja maštam? Napunila sam četrdeset godina. Nisam ni mlada, ali nisam ni stara. Stalno čekam da se nešto desi. Dok čekam, ne pomeram se. Uvukla sam se u oklop kao neka kornjača. Sutra okrećem novi list. Nešto mora da se promeni.“ Sa tim mislima odlazi na spavanje.

***

Staša ima četrdeset godina i jedan dan. Ustala je posve nevoljno. Umila se i pogledala u ogledalu to lice sa dve duboke brazde na čelu koje se eufemistički zovu bore mrštilice. Volela bi da je iz ogledala pozdravljaju i bore smejalice, ali njih nema.

prvonagrađena priča na književnom natječaju/konkursu ,,Stevan Sremac – Bal u Elemiru” 2026.

_______________________________________

ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je 1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.

Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Autorka je četiri zbirke pesama: ,,Lutanja“ (Slovo Gorčina, Stolac, 2018), ,,Naše male smrti“ (Književna radionica Rašić, Beograd, 2020), ,,tridesete nisu ono što smo zamišljali“ (Biblioteka ,,Milutin Bojić“, Beograd, 2022), ,,Dok ne postanem kost” (Dom kulture Gračanica/PKC Akvarijus K. Mitrovica, 2025)

Dobitnica više književnih nagrada: Mak Dizdar mladom pjesniku (Stolac, 2017), Ulaznica, druga nagrada (Zrenjanin, 2020), Milutin Bojić za mlade pesnike (Beograd, 2021), Miodrag Borisavljević (Apatin, 2022), Milo Bošković, treća nagrada (Kolašin, 2023), ,,Stevan Sremac – Bal u Elemiru”, prva nagrada (Elemir, 2026).

Piše poeziju, prozu i eseje, radove je objavljivala u književnim časopisima u zemlji i inostranstvu (Letopis Matice srpske, Povelja, Koraci, Beogradski književni časopis i drugi). Poezija joj je prevođena na engleski, arapski i albanski jezik.

Uređivala je elektronski časopis Libartes.

KRATKA PRIČA LJILJANE D. ĆUK: EKSPONATI. LJUDI. EKSPONATI (iz zbirke “NEČUJNO, IZ NEČIJEG AMBISA”, Partizanska knjiga, Kikinda 2026.)

proza

Nedelja. Prva je smena. Uskoro će kraj, ulazi u poslednjih dvadesetak minuta. Po običaju će poneki iz druge smene kasniti iako treba da se pojave petnaest minuta pre početka. To ga ne uznemirava. Gleda ljude u prostoru, gleda gde su kolege. Mahom nestrpljivo čekaju da im se smena završi.
Nedeljom ima više posla, ali njemu to odgovara. Dinamičnije je. Ima dosta stranaca, razaznaje francuski, ruski, engleski, neke skandinavske jezike, kineski ili japanski ili, tu nije baš siguran, razaznaje nemački, italijanski, španski. Beograd je svet, misli sa smeškom.
Imaju jedan slobodan dan nedeljno, on je nedeljom uglavnom prva smena, tu je već treću godinu, koristi zakon po kom i penzionisana lica mogu biti primljena na određene poslove. To mu je odgovaralo, više nije morao da misli o maloj penziji. Radio je dovoljno pošteno u državnom preduzeću, nije izbegao scenario stečaja, privatizacije, viškova, pokušaja prekvalifikacije, biroa. Penziju je nekako nakrckao. Nije bio najstariji kad se zaposlio ovde. Bio je među sposobnijima. Kolege se nisu predugo zadržavale. Njemu je odgovaralo to što je šest dana nedeljno imao obavezu i nije radio noću, sem u pojedinim, izuzetno retkim situacijama.
Pre ovog posla nije prečesto ulazio u zgradu u kojoj sad radi. Često je tuda prolazio, ali nije ulazio. Nekoliko puta, po službenoj dužnosti. Viđao je redove ispred ulaza, ali prolazio je pored njih. Sada kada vidi redove, nasmeši se, jer je to znak da će posao biti dinamičniji. Biće više ljudi, biće možda i nekih zanimljivih situacija. Bitno mu je da osobe koje s rančevima na leđima prilaze slikama opomene da ranac stave ispred sebe ili ga ostave dole. To njegove kolege s ulaza nisu primetile; voli kada uspe da ispravi nečiju grešku i spreči potencijalno uništavanje umetničkog dela. Za strance sada ima posebnu gestikulaciju – pokaže prstom na ranac i kaže: Bag, front, ponovo pokaže prstom na grudi osobe: Bag, front, thank you. Mada, stranci uglavnom znaju, ovi naši ne i često bi se i svađali. Što tako? Tako mora. Pravila. To samo kod nas tako! Najviše tih što ne znaju da se ranac nosi ispred sebe ima onim danima kada je ulaz besplatan. Ili kada su zvučna imena. Bila je izložba s replikama francuskih impresionista, to mu je došlo kao osveženje, najviše je bilo slika prirode, bilo je lepo. Prijalo mu je da tada dolazi na posao, trenutna postavka je nešto moderno, dolaze mladi s telefonima, interaktivno je, nema ni u šta posebno da gleda.
Kolege su strateški raspoređene u prostoru, tačnije, on ih je rasporedio, ali kako se približava kraj smene tako se sve više grupišu jedan do drugog da bi vreme što pre prošlo, kao da će njihovo zbijanje skupiti i vreme koje treba da protekne. Danas je jedan mlađi kolega posebno nervozan, najmlađi među njima i po stažu i po godinama, stranka mu je našla posao, pa sad mora da se pokaže, mada on priča da neće dugo ostati, dok se ne oslobodi mesto u drugoj instituciji, ovde je privremeno, svejedno, teško mu je da bude tu, danas posebno.
Zbog toga je mladog kolegu pomerio s ulaza, na ulazu čovek mora biti koncentrisan, da gleda ko dolazi i da zna da odgovori na pitanja kakvo je, recimo, da li je u ovoj sobi ta izložba. Sam je stao na ulaz.
Posmatra kolege, posmatra posetioce koji se kreću masivnim stepenicama, čuje glasove koji utihnu kada uđu u prostoriju, kako pređu prag prostorije tako se sve pretvori u šapat. Kao da ulaze u crkvu, to ga je isprva čudilo. Na stepenicama čuje smeh, čuje čak i viku, ali kako se pređe prag tako skoro svaki glas zamre. Ostanu jedino oči.
Trebalo mu je vreme da navikne da bude u skoro beskontaktnoj tišini. Trebalo mu je vreme da navikne da treba da bude neprimetan, ali da bude tu, trebalo mu je vreme da shvati da, kada posetioci gledaju delo pored kog on stoji, njega možda ni ne vide. I da se neće njemu obratiti i ako im se sviđa i ako im se ne sviđa. Možda će mu reći dobar dan ili doviđenja, možda će ga pitati zašto moraju da stave ranac ispred sebe, do kad je izložba, na kom spratu je druga izložba, ali retko, veoma retko će obratiti pažnju na njega.
U njegovoj bivšoj kancelariji su svojevremeno visile Titova slika i tri uramljene fotografije – jedna s proslave desetogodišnjice preduzeća i dve s poslovnog puta u Dubrovnik. Nikad se nije pitao zašto baš te slike, bile su tu. Dok nisu sklonili Tita. Fotografije su ostavili. U njegovoj kući je bio Tito i bila je ikona; Tito je završio u kontejneru, ikona je tu. Ima i jedna fotografija njega i kuma sa somom kapitalcem kog su jednom upecali kod Apatina dok su išli kod kuma na vikendicu. Bio je i zidni kalendar iz 1991. sa šampionskim timom Crvene zvezde, ipak je to generacija koja mora da se pamti.
Pitao se da li bi neko ukrao slike, šta bi s njima radio da on i njegove kolege nisu u prostoriji? Okačio ih u svom stanu? Prodao? Dok je svojevremeno gledao dela onog Rusa što je slikao crte i tačke u bojama pred kojima su ljudi uzdisali, pitao se da li postoji ispravan način da se okači slika? Nigde nema početka i kraja, zar bi to neko gledao ceo život u svojoj kući? Ali izgleda da bi. Njemu su se sviđali francuski impresionisti, bilo je odličnih slika reke.
Kad se kum razboleo, prestale su njegove pecaroške avanture. Mada su ih i oterali s mesta za pecanje u Beogradu, tu su sad oni preskupi restorani i gomila turista. I dalje je povremeno odlazio na reku, ali ta reka više nije pripadala njemu. Kad se sindikat ugasio, a bilo je jasno da će se to desiti, tad je prestao da gleda na posao kao na mesto na kom su kolege prijatelji. Postao je distancirano kolegijalan. Drugovi i drugarice su postali koleginice i kolege, Sir i Madame.
Na ovom poslu su više puta sprovodili dodatne mere opreza – kad su donošene freske iz manastira, kad je gostovala izložba drugog poznatog svetskog muzeja i kad su ekološki aktivisti i aktivistkinje po svetu krenuli da gađaju slike supama.
Nije mu bilo jasno kako unesu supe i šta žele da pokažu tim činom, ali je održao sastanak i bio u pripravnosti. Želeo je da sve kolege budu u pripravnosti. Mada, zapitao se – zašto supa? Drugo pitanje je bilo ko bi ih uhvatio. On odavno nije bio brz, a tek nije bio snažan. Ostale kolege su bile skoro sve starije od njega. I mnogo manje zainteresovani za posao. Ko bi potrčao? Tešilo ga je to što trenutno nije bilo nijednog zvučnog imena u postavci, barem ne na njegovom spratu, ili barem on nije znao da ga ima. Upoznao je ovde radove mnogih umetnika za koje je čuo: Van Gog, Pikaso, Nadežda Petrović, nije razumeo multimedijalnu umetnost kakva se forsirala, multimedijalna i multidiscpilinarna, multi je postala reč koju je na ovom poslu naučio među prvima, multikulturalna, sve je bilo multi. Njemu je to bilo smuti pa prospi, ali njega niko nije ni pitao ništa. Smejao kada je čuo za onaj slučaj čuvara koji je okačio svoje delo u okviru postavke, s kolegama se šalio kako sigurno u tom trenutku niko ne bi ni provalio da sad zamene neke od radova svojim. Evo, ove tačkice i crtice, šta je ovo, pa sigurno pola nas bolje crta. Smejali su se. Na poslu su se veoma retko smejali a i veoma retko su i komunicirali.
Grupisanje nije bilo dozvoljeno sem ako nema nikog u prostorijama ili ako ima izuzetno malo ljudi. Bilo je dozvoljeno da se nešto organizaciono podeli na minut- dva, ali vremena za razgovor u principu nije bilo. Radili su u hramu tišine. Zato su trenuci smeha bili retki. Cenio ih je. Uglavnom nije imao s kim da ide na pivo posle posla, svi su žurili kući ili zbog zdravstvenog stanja nisu pili. Išli su, nije da nisu, ali to nije bilo kao nekad.
Jednom je održan važan performans na otvaranju osrednje izložbe. Dobili su pravila ponašanja, umetnica je došla mnogo ranije da oseti prostor, iako je već dve nedelje svakog dana pripremala taj nastup. Pre no što je počeo tu da radi to se zvalo igranje, al sad je performans.
Ugasili su svetla i tad je bilo veoma bitno da on i njegove kolege budu na oprezu. Voki-toki u jednoj ruci, odmah tu, da može da se prinese usnama ako zatreba pojačanje, u drugoj ruci, pa, u drugoj ruci ništa. Ali trebalo je da gledaju kroz mrak, da prate šta će se desiti u tih desetak sekundi. U ovom trenutku su svi bili nevidljivi. Sve je bilo jedno veliko ništa iako su svi aplaudirali na kraju. Teško mu je palo što nije mogao da uzme posluženje, ali povremeno, ako ostane alkohola, oni bi mogli posle da dobiju ostatke. Tada je znao da ništa neće ostati.
Nije razumeo umetnost, ali on nije tu da razume.
Sem kad čuje šta govore posetioci u prolazu pored njega. Jednom je čuo kako su dve devojke komentarisale da su u onom bečkom muzeju videle da čuvarka ima srpsko ime, a i u Berlinu su videle jednog našeg. Potražile su tad pogledom ime na njegovoj uniformi, ali on se kao slučajno izmakao da pogleda u drugu stranu. Nije znao da li je to istina. Nije išao u druge muzeje ali nije mnogo ni putovao. U onoj staroj državi jeste malo – Trst, kao i svi, Maribor, Split i Skoplje, vojska. Otkad nema te države, nema ni pasoš. Otišao je jednom u Crnu Goru na ličnu kartu. More ko more, a nije baš ni pecao. Išao je na Lido, al i to su sad otkrili svi ovi istetovirani što voze sklopive bicikle. Na Lidu je sreo bivšeg kolegu, iznenadio se kad je saznao da on još radi. Rekao mu je – radim, takvo vreme došlo, nekad se radilo do penzije, sad do smrti. Kolega se nije mnogo smejao a i činilo se da kolega uživa u penziji. Ili životu. Oglasio mu se voki-toki. Kolega s ulaza javlja da je upravo stigla poseta neke škole. Nisu najavljeni, nisu ih očekivali. Ima ih dvadeset osmoro, ali su mali. I idu na njegov sprat.
Video je da je već vreme za smenu ali i da dvojica još nisu došla. Znao je ko kasni. Ne rade to namerno, žive van Beograda i saobraćajne gužve čine svoje. Znao je da će deca doći na sprat za maksimalno četiri minuta. Maksimalno. Obradovao se. U prostoriji je, začuđujuće za nedelju, bilo veoma malo posetilaca, njegov mladi kolega mu je prilazio. Kad je stao pored njega, rekao mu je: „Dolaze nam đaci, nenajavljeni.” Mladi kolega je uzdahnuo. „Ostaćemo ti i ja da pomognemo, još nisu svi došli, vidiš da je danas lep i lagan dan, ali sad može da bude izazovno. Možda neće dugo biti tu, mali su, čuješ im glasove iz hodnika? Svakako, bolje da budemo ovde i od koristi nego da idemo kući, kao da tamo imamo šta da radimo.”
Ušli su. „Mislio sam da su manji, ovi su neki peti, šesti razred”, rekao mu je mladi kolega. Klimnuo je glavom i dao mu znak da ode u drugi ugao. On će ostati na vratima.
Znao je kako se grupe kreću. Većina ostane u centralnoj grupi, ali uvek se izdvoji dvoje-troje radoznalih individualaca koji idu svojim putem. Tako je bilo i sad.
Posmatrao je dečaka koji je odmah otišao u ugao i stao pored najšarenijeg eksponata u prostoriji. Druga dvojica su se izdvojila dijagonalno od njega, pokazujući jedan drugom nešto na telefonima, ne gledajući uopšte po prostoriji. Znao je da su na prvi pogled nezainteresovani klinci najopasniji. Brzinski je potražio mladog kolegu. Želeo je da mu da znak da se pojavio jedan od kolega iz druge smene, ali mladi kolega je tupo gledao ispred sebe. Nije mu se to dopalo, učio ga je da uvek mora da bude na oprezu, a sad on mora da pojača svoju pozornost. Ono što je bilo pozitivno, centralna grupa se nijedalje osipala. Nastavnica koja ih je dovela je pričala o jednom od radova, hvatao je poneku reč – istorija civilizacije, Netfliksova nedavna adaptacija, bajke i predanja… On sam nije shvatao izložbu koja je u toku, ali činilo se da posetioci većinom znaju o čemu je reč.
Dve devojčice su prošle pokraj njega, nije video kada su se odvojile, ali prošle su i čuo je kako jedna kaže da je trebalo da piški u Meku jer sad ne zna gde će piškiti; pravio se da ne obraća pažnju na njih, nerviralo ga je kad ga pitaju gde je toalet, udaljio se pet-šest koraka da izbegne pitanje. Devojčice su se zbunile, ali su se uputile ka drugom kolegi koji je upravo prošao kroz vrata, to je dobar znak, sad su svi na poslu. Prekorio je sebe što nije primetio njihovu kretnju. Oprez mora biti na maksimumu.
Nastavnica je i sad nešto objašnjavala, deca su manje-više slušala. Pokušao je da se seti da li su njih vodili na izložbe kao školarce, u ovom uzrastu. Možda i jesu, na one posvećene praznicima, obeležavanjima raznih dana pobede, partizanima, ali tamo su gledali realne slike, istorijske. Ovo nije bilo kad je on bio mali.
Pitao se kako je moguće da se umetnost toliko promenila. Čuli su se koraci mladog kolege. Približavao mu se.
Znao je da želi da izađe; i ovih desetak minuta duže što je ostao bilo mu je previše. Skoro da ga nije ni pogledao kad je prošao pored njega, dobacio je: „Vidimo se sutra”, i krenuo ka stepenicama.
Gledao je za njim i nije znao šta da misli. Nisu bili prijatelji, prijatelja na poslu više nema. Činilo mu se da za mladog kolegu ovo zaista nije ni bio posao, iako je ipak ostao da sačeka da se pojavi cela smena. Sada je on bio najmlađi.
Dečak je još uvek stajao pored šarenog eksponata, eto tako. Dve devojčice su se vratile iz toaleta i stajale u grupi, dvojica izdvojenih dečaka sada su prilazila centralnoj grupi i, kao u vesternima, znao je da je to taj trenutak.
Uzeo je voki-toki i potrčao. „Supa, ima supu, ne supu, vadi, ima… ima šejk iz Mekdonaldsa, sigurno ima šejk, prosuće po slici, supa!”
Začula se vriska dece, on je u glavi znao da je trenutak nepažnje u kom je pratio mladog kolegu kako odlazi bio ključan. Mora ispraviti grešku. Trčao je iznenađujuće brzo. Bio je ponosan. Prešao je razdaljinu u sekundi. Mora se baciti na dečaka pre no što dečak baci supu! Mora ga sprečiti. Nije video da dečak ima pantalone s onim ogromnim džepovima, nisu to videle ni kolege na ulazu, iznenadila ih je nenajavljena grupna poseta pred kraj smene. Koncentracija je oslabila svima. I njemu, ali sprečiće sve. Nije video da dečak u džepu pantalona ima čašu sa supom, sad će je prosuti na neku sliku, posegao je rukom za čašom, vadi je, ali on već pada preko dečaka. Pada preko dečaka, nastavnica viče, doziva, skoro da istovremeno viče upomoć i viče na njega, deca su ili pokrila lica rukama i plaču ili se smeju, svi mu se smeju. Izvadili su telefone, slikaju ga, biće na internetu, zvaće ga sestra da kaže kako ga je videla na Vajber grupi…Neko je došao i uhvatio ga ispod miške, govore, jesi li blesav, ustaje s dečaka koji se trese, nikad nije video da je neko toliko širom otvorio oči kao taj dečak, odvlače ga, pogledom traži supu ali na podu vidi samo pumpicu za astmu.

__________________________________

LJILJANA D. ĆUK (Zrenjanin, 1982) živi, radi i stvara u Beogradu. Objavila je zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga). Knjiga Uslovi nisu bitni je 2025. godine prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. godine bila je u finalu nagrade Voja Čolanović za najbolju priprovedačku knjigu objavljenu na srpskom jeziku. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima su projekti Dijahronijski kontrapunkt i CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru projekta CELA, priča Meine Mutter hat Blumen gezüchtet prevedena je na devet evropskih jezika. I dalje sanja Berlin jer čak i humanoidi sanjaju.

KRATKA PRIČA MARINE GUDELJ: DO LUDILA

proza

– Za potrebe snimanja trebate reći svoje puno ime i prezime, datum rođenja i odgovarat na sva pitanja glasno, bez kimanja glavom. Razumite li?

– Lorena Jolić, dvadeseti jedanestog, devedesete – odgovorila je.

Sjedila je u neonski osvjetljenoj prostoriji praznih bijelih zidova, a dva spojena stola odvajala su je od policajca koji je je ispitivao. Procijenila je da nije puno mlađi od nje. Izgledao je uredno u uniformi, svjetlokos i lijepih ruku. Bio je ljevak i stalno tapkao kemijskom po fasciklu raširenom pred sobom.

– Znate li zašto ste ovdje?

Lorena prvo kimne, a onda se sjeti da treba govoriti pa promuklo kaže – Da!

– Poznajete li ovog čovjeka? – policajac pred nju pruži fotografiju ćelava muškarca, pupasta u struku, guste brade i odjevena u svijetli džemper i traperice.

– Da.

– Priznajte li da ste fizički napali i ozlijedili navedenog muškarca, Branka Čulića, u njegovom stanu, na adresi Dubrovačka 40?

Lorena ne reče ništa. Pogled je usmjerila u svoje sklopljene ruke.

Policajac ponovi pitanje.

– Ne želim odgovorit – reče svojim rukama.

– Znači, tako ćemo. Priznajete li da ste 16. lipnja na Brankovom zidu na fejzbuku objavili sljedeći sadržaj – tu preokrene nekoliko papire pa pročita: – Uništit ću te, majke mi.

Lorena kratko pogleda papire u policajčevom fasciklu pa ponovno vrati pogled na svoje prste.

– Jeste li – pruži pred nju ispisanu stranicu koja je prikazivala njezinu aktivnost na Brankovom zidu – nekoliko dana prije toga objavili: – Sve su brodske konobarice štrace?

– Je li istina da ste vi i žrtva, Branko Čulić, prekinuli svoju vezu početkom lipnja kad vam je rekao da želi pauzu i da trenutačno ne traži ništa ozbiljno? Tada ste mu uputili stotine – tu malo ustukne – stotine poziva i poruka, što je dovelo do toga da žrtva blokira vaš broj?

– Oko toga ste datuma promijenili profilnu sliku na fejzbuku.

Pruži joj ispisanu sliku. Bila je zrnata i slabe kvalitete, ali svejedno se dobro vidjela ona fotografirana u odrazu ogledala. Iza nje proviruje zid prekriven pločicama starinskog uzorka, golemi bojler i hrpa nabacane odjeće na mašini za robu. U prvom planu je ona. Lice joj je puno svjetlije zbog blica, odjevena je u grudnjak i gaćice visoko podignute na bokove. Isprsila se ogledalu i zabacila glavu.

– Mislite li da Branko nije bio dovoljno jasan kako ne želi ništa s vama?

– On je mene zva. – kaže napokon.

– On vas je zvao kod sebe danas prije napada?

– Ne, nego nakon šta me blokira i ostavija. On je mene zva.

– U redu. No, poslije toga je također bilo napada i prijetnji.

– Svađali smo se, ka i svaki par.

– Oko čega ste se svađali?

Lorena konačno uzvrati pogled policajcu, no ne reče ništa.

– Oko toga da ste mu hakirali Instagram? Da ste ostavljali komentare mržnje djevojkama koje je pratio? Oko toga da ste ga uhodili s lažnog profila na Tinderu? Oko toga što ste se pojavljivali nenajavljeno na njegovom radnom mjestu?

– Mogu li pričat s nekim drugim?

– S kim, Lorena? Znate li da kruži snimka vas kako napadate Branka ključem u njegovom stanu?

– Samo s nekim drugim. S odvjetnicom ili policajkom.

***

Odvjetnica koju su joj poslali lijepo je mirisala i imala kosu svezanu u visoki konjski rep. Zvala se Anamarija. Bila je tako nenametljivo sređena da su se Loreni pri pogledu na nju oči napunile suzama, a zatim je briznula u plač.

Anamarija se brzo snašla, obujmila joj je ramena i odnekud izvukla maramice.

Lorenin plač uskoro je prešao u histeričan smijeh. Zarila je glavu u dlanove i počupala si kosu.

– Završit ću u zatvoru zbog tipa koji mi čak i nije bija toliko napet!

– Zašto mi ne biste sve ispričali od početka?

– Tako sam umorna – reče. – Umorna od svih tipova, od svih tih muškaraca koji su na kraju ispali kreteni. Znaš li da sam bila zaručena za lika koji me varao skoro od početka? Sve sam mu oprostila da bi on mene na kraju ostavio – završi histerično.

– Upoznala sam toliko idiota da je Branko prema njima izgleda sjajno. Triba se trudit više, izgledat bolje, bit pokorna, nenametljiva, smišna, glumit da imaš tako ispunjen život da ne stigneš odgovorit na poruku. Moraš ić na fitnes, pilates, objavljivat čaše aperola, konzultirat astrologe i tarot majstore samo kako bi ti neki tamo lik s Tindera predložio susret, a obično bi za sav trud zapravo dobila sliku kurca petkom u ponoć. Ako se jebeš s njima, ne jave se. Ako se ne jebeš, isto se ne jave. Pa guglaj kako sekstat, šta poslat, slušaj potkaste o vezama, radi natalne karte.

Ja sam se, ajmo reć, natirala zaljubit u Branka. Čuli smo se priko Tindera, izašli na piće i malo pomalo, počeli se viđat i čut. Bilo je dobro. Bilo mi je drago kad me zove, znali smo se i nasmijat, mada više priko poruka nego uživo i često smo se nalazili kod njega u stanu. Tada nije radija, radi samo sezonu na brodovima u Krilu Jesenice. Kad sam mu pogledala Instagram, mrvu mi se zgadija, a istovremeno mi ga je bilo žaj. Pratija je sisate ženske, fitnes trenerice i lajka im je svaku objavu. To mi je bilo jadno. Pa takve žene nikad ne bi bile s Brankom! Zato sam počela i sebe žalit, ali računala sam, pa dobro, to je neka muška šema, a ja ću se uskoro zaljubit u njega i neću ovako mislit.

Noć prije nego je otiša radit na sezonu bila sam kod njega doma. Sićam se da sam ležala na kauču, gledala ga kako se pakira i mislila – Bože, šta je traljav. Taj tren sam mislila kako mu se više neću javit. On će otić u Krilo, bit će na brodu tjedan – dva prije nego uopće bude moga doć u Split na slobodne dane, a mi ćemo se dotad udaljit. Izašla sam glumeći da se ne mogu odvojit od njega. Dobro se sićam da sam u portunu čak rukom obrisala usta, zamisli.

Lorena se opet bespomoćno nasmije.

– Pa kako je onda došlo do ovoga?

– Ja san se tila udaljit, a udaljija se on i tu je sve krenilo. Možda sam se pripala da ću ostat i bez te pažnje. Tražila sam da se čujemo u točno određeno vrime. Kad mi ne bi odgovorija na poruku, zvala bi ga sve dok se ne javi, tražila sam da dili s menom lokaciju, upala mu na Instagram. Napravila sam lažni Tinder i našla da je aktivan tamo. Doletila sam u Krilo, skoro smo se poklali, ali smo se iste večeri pomirili, spavali smo skupa i to. Nakon toga me ostavija. Tada sam krenila sa statusima, objavama, pozivima. Kad sam upala u to nisam mogla van i nisam mogla stat. Blokira me na svemu. Imala sam broj od jednog njegovog prijatelja koji mi je reka da malo kalan i da će mi se Branko garant javit kad se oladi.

Taman kad sam došla sebi, opet prominila sliku, našla se s prijama, evo njega nazad. Javija se. Opet smo se vidili, popričali. On se ispriča, donija mi čokoladu, platija koktel. Završili smo kod njega, prispavala sam tu, a on je ujutro mora nazad u Krilo. Dva dana posli opet počinje odgovarat nakon deset sati i to rič – dvi.

Danas je triba bit u Krilu, ja sam se, onako da se smirin, provozala oko njegove zgrade i vidila svitlo. I tada mi se pomračilo.

Eto ti, sve ovo za lika koji mi i nije bija nešto.

– Lude smo od toga što ne možemo naći nekog dostojnog našeg ludila. – zaključi Anamarija i preko stola joj doda još papirnatih maramica.

priča je objavljena na stranicama Večernjeg lista, u sklopu književnog natječaja “Ranko Marinković” za najbolju kratku priču

__________________________________________

MARINA GUDELJ rođena je 1988. u Splitu. Diplomirala je Hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru. Zbirku kratkih priča Fantomska bol objavljuje 2020. kao produkt nagrade Prozak. Godine 2021. izlazi joj roman Nedovršena u nakladi Hena com. Objavljivala je na različitim portalima. Vodi književni blog Straničnik. Članica je Hrvatskog društva pisaca. Živi i radi u Splitu.

fotografija autorice: Emma Majić

ŠEST DANA ‘RUKOPISA’ (6/6): BELMA KURTALIJA, 2009, Jajce, Bosna i Hercegovina

proza

SJEME OD KAMENA

Sjedim na pragu kuće koja miriše na vlagu i zaborav. Kažu da su naši stari ovdje klesali sudbinu u kamenu, a meni se čini da je kamen klesao njih. Gledam u dlanove – jesu li ovo moje linije života, ili samo ožiljci tuđih strahova koje nosim kao neplaćeni dug? U selu, gdje vjetar brije oštrije od britve mog djeda Jovana, tišina nije odsustvo zvuka. Ona je prisustvo svega onoga što se prešutjelo uz ognjište dok je rakija pekla grlo, a ponos gušio suzu. Ovdje se muškost mjerila trpljenjem, a ženskost nestajanjem. Pitam se, dok posmatram sjenke koje se izdužuju nad ponorom: Je li sloboda uistinu bijeg iz rodnog gnijezda, ili je sloboda moć da se u tom gnijezdu ne postane jeka tuđih grijeha?
Djed je govorio da se zemlja ne posjeduje, već da se njome biva opsjednut: „Vidiš ovaj krš, sinko?” – govorio bi, dok mu je glas zvučao kao drobni pijesak u presušenom vrelu – „To ti je ogledalo. Što god u njega baciš, vratiće ti se kao kletva ili kao blagoslov.” Šta smo mi bacali generacijama? Bacali smo inat umjesto sjemena, i sad se čudimo što nam niču samo trnovite žice oko srca. Zar nije paradoksalno da najviše volimo ono što nas najviše sputava? Ta mitska vezanost za tlo, taj balkanski usud gdje je svaki međaš svetinja, a bratoubistvo tradicija. Može li se voljeti domovina, a da se ne mrzi tuđi prag? Ili smo mi samo zatočenici geografije koja nas je naučila da je stranac vuk, a svaki vuk zapravo prerušeni predak koji traži žrtvu?
Čovjek nije stvoren da bude spomenik svojoj prošlosti, već arhitekta svoje budućnosti. Naslijeđe je dar samo ako ga možemo nositi bez grča u kičmi.

___________________________________

RUKOPISI 49, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Uroš Đorović, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija), Gorica Radmilović (Makedonija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović; Pančevo : Dom omladine 2026.

KRATKA PRIČA LAZARA VELJKOVIĆA: TROTOAROVA ZAGONETKA

proza

Trotoar je bio čovek širokih ramena i uskih shvatanja. Tako bi bar neki rekli. Ovo je priča o njemu i njegovom najvećem poduhvatu, koji nestudioznim čitanjem možda i ne deluje tako.

Morate koristiti logiku, umeo je da kaže zaposlenima dok se debelim kažiprstom lupkao po slepoočnici. To nije bio savet vezan isključivo za posao. Isto im je pričao i dok su popunjavali osmosmerke i rešavali rebuse, ali i kad su bili u pitanju njihovi svakodnevni problemi, kao i ljubavni, porodični, psihološki ili problemi sa bolesnim ljubimcima, pa i smrću najbližih. Kada je, primera radi, Mara, lektorka omalenog stasa i prodornog pogleda, jednog ponedeljka ušla u kancelariju sva ko pokisla zbog poraza Partizana, on joj je rekao Maro, nemojte tugovati. Morate koristiti logiku. Sport je de jure i de fakto besmislica. Nešto slično joj je rekao i kada joj je teču pregazio voz.

Smatrao je sebe bastionom racionalizma, a racionalizam suštinom čovečnosti. Otud i opsednutost logikom. Naučnim razmišljanjem. A pre svega detektivskim romanima. Džaba to što ga je majka, profesorka književnosti, od malena usmeravala na braću Grim i Edgara Alana Poa, pa kasnije na antičke drame i Šekspira, i što ga je otac vodio na izvedbe Musorgskog i predstave Ibsena — Trotoarova mašta bila je i ostala monaški posvećena ubistvima i hvatanjima fiktivnih ubica.

Kada su Joka i Lale, njegovi roditelji, poginuli po policijskom izveštaju u saobraćajnoj nesreći, on je utehu pronašao u nasledstvu. Mala izdavačka kuća i zapuštena antikvarnica postale su njegove. Uz njih i ušteđevina. Trotoar je odmah dao otkaz u apoteci, upregnuo sve lične kapacitete, rasprodao starinu i konačno krenuo u ostvarenje sna. Ime firme promenio je u “Zagonetka”, logo u Sfingu sa znakom pitanja na čelu, antikvarnicu pretvorio u knjižaru, te se dao u kupovinu prava za whodunit i krimi romane, kao i za po koji noar strip i zbirku pitalica i zagonetki. Sve dok je delo kao centralnu tačku imalo misteriju koju je bilo moguće rešiti vlastitim umnim naporima, moglo je da se štampa. Takva literatura je dobro išla pa je on, sav okuražen, pokušao i sam u par navrata da piše. Ono po čemu su se njegove priče razlikovale od klasičnih detektivskih misterija je to što su od čitaoca zahtevale ne samo da pronađe krivca nego da i pre toga pronađe ne baš očigledan zločin za čije je postojanje Trotoar ostavljao tragove u tekstu. Bilo je jasno da mu ne ide. Imao je relativno dobre ideje ali su mu stil i sintaksa izmicali. Tako mu je rečeno i on je to (teška srca ali trezveno) prihvatio. Od naleta očajanja se odbranio preduzetničkim i izdavačkim uspehom. Ceo svoj ugled i identitet bio mu je kao pupčanom vrpcom vezan za Zagonetku. Zarađivao je duplo više od roditelja. Kasnije i petostruko. Ako se sabere dva plus dva, njegovo poslovno dostignuće i toliko bolji ishod od roditelja je lako razumeti. Joka i Lale nisu bili zdravorazumski nastrojeni ljudi već iracionalni zanesenjaci opsednuti polovnim knjigama, prašnjavim i napornim za čitanje. Budale, mislio je.

U srednjoj školi je bio najkrupniji u odeljenju. Već je imao visinu i ramena, a onda je počeo i da se širi od neaktivnosti. Nije voleo da se druži, niti da poput kakvog zadihanog maloumnika trči za loptom. Svaki dan čim bi se vratio iz škole i završio domaći prešao bi sa stolice na krevet i do kasno u noć uživao u bezbrojnim romanesknim ubistvima i detektivskim istraživanjima. Odeljenski cirkuzanti i delikvetni (od kojih je jedan kasnije postao ni manje ni više nego inspektor, a još kasnije i njegov biznis partner) počeli su ga oslovljavati Trotoar jer je zauzimao više od pola trotoara dok bi se gegao. Trotoari njihovog grada jesu sami po sebi bili uski te i nije bilo teško zauzeti polovinu, no to nije ništa menjalo. Dečak je bio širi od ostalih i to im je bilo dovoljno za stavljanje na stub srama. I otac i majka su u nekoliko navrata na roditeljskim sastancima pokušali da apeluju na druge roditelje da se sa tim nadimkom prestane i ako im je sin jasno i glasno svaki put podvlačio da ga ne srame zauzimajući se za njega kao da je neki nesposobnjaković koji ne sme ništa da preuzme. Njemu se to kako su ga zvali čak i dopadalo. Prijao mu je nadimak. Zašto? Odgovor je jednostav. Razmislite, nije teško. Ali morate koristiti logiku. Sledi rešenje za manje pronicljive nakon dve tačke: u noar detektivskim romanima često su antiheroji i opasni, mračni momci odrasli na ulici i velika je verovatnoća da neki od tih promućurnih, nenadjebivih tipova mogao da se zove baš tako. Trotoar.

Nadimak ga je pratio i na farmaceutskom fakultetu i ako ga tamo nisu uzimali za širokog već za vrlo uskog čoveka, tačnije čoveka uskih shvatanja i još užih interesovanja (jer je čitao samo to što je čitao, zamislite kakvog li greha biti strastveni hobista, i nije bio željan socijalizacije i provoda, a i muziku jedva da je slušao) ali je nakon studija nadimak polako ali sigurno zamro i ostao u prošlosti. Tako je bilo dugo vremena. Možda deceniju i više. Sve do trenutka kada je iznenada, za neupućene bez razloga, odlučio da ga oživi, te da počne tako da se predstavlja. Ubrzo je počeo zahtevati i od onih koji su ga već zvali po imenu da to prestanu i da ga na dalje zovu po nadimku.

Da li možete pretpostavi kog trenutka je to počeo da radi? Ako se postupno razmisli i izvedu dosledni uzročno-poslednični zaključci, do odgovora nije teško doći. Nije potrebno ništa više od ovog teksta. Kog trenutka je Trotoar presekao i odlučio da će stari, zaboravljeni nadimak biti njegovo jedino ime? Zastanite sa čitanjem. Mućnite glavom. Jeste li? Pametniji među vama sigurno su već shvatili. Za one koji nisu dovoljno oštroumni sledi rešenje: Trotoar je odlučio da je isključivo Trotoar onog trenutka kada su mu roditelji izgubili živote. Da tog dana nisu uskočili u kola i žurili da stignu na predstavu, Zločin i Kaznu, već da su krenuli na vreme pešaka, trotoarom, bili bi živi. Trotoar je mesto sigurnosti. Na saobraćajnicama se gine. Trotoar je takođe deo prošlosti, deo života u kome je imao autentični nadimak i u kome su mu roditelji bili živi. A i dalje stoji da je Trotoar nadimak za nekog opasnog tipa. Nekog mišićavog kriminalca koga se svi u zatvoru plaše.

Polako ali sigurno dolazimo do najzanimljivijeg dela zagonetke, a ona glasi ne samo ko je ubica već i ko je ubijen? Da li možete da pretpostavite? Hoćete napraviti pauzu sa daljim čitanjem i još jednom proći kroz priču od početka? Pozivam vas da to de fakto uradite. Ali ozbiljno. Ovo nije narativni trik ili osobenost pripovedača koji se sprda sa datom idejom već je stvarno poziv da to i uradite. Ko ne reši ne treba sebe smatrati iole pametnom osobom. Sve je na izvolte i u redovima. Ne volim da pišem između redova. Ovde je dakle stvarno tačka bez povratka. Ili ćete odložiti dalje čitanje i pokušati da rešite zagonetku ili ćete nastaviti da čitate po automatizmu, bez radoznalosti i želje (hrabrosti?) da se isprobate u ulozi detektiva ili detektivke.

Jer šta je čovek ako ne biće koje rešava (doduše i pravi) probleme? To nas izdvaja od ostatka življa. Mi smo životinja koja rešava probleme. Želim da budem upamćen kao neko ko je tako gledao na ljudski rod. Pozitivno. Optimistično. Sa beskrajnim potencijalom za progres i ako je naša planeta samo jedan atom u jednoj zrnu u skoro beskrajnoj masi haosa.

Zato i znam da ko god bude čitao ovaj moj tekst, taj (ili ta) će rešiti zagonetku. Prosto jer je ljudsko biće. Moj poklon tebi čitateljko, tebi čitaoče, je da se osetiš sposobnim da rešavaš probleme i zagonetke života. Neka ovaj tekst bude moja labudova pesma.

Odavde na dalje ću računati da ste ili rešili zagonetku ili se prepustili inerciji i lenjosti uma te samo nastavili da čitate kao da čitanje nije angažovano razmišljanje nego skakanje na svaku sledeću reč.

Dakle. Vrlo jednostavno:

Rešenje prvog dela zagonetke je sledeće: Trotoarovi roditelji. Uz malo promišljanja je očigledno. Oni su ubijeni.

Rešenje drugog dela zagonetke je sledeće: ubio ih je njihov sin, Trotoar.

Vi ste to sami rešili, siguran sam. Vratili ste se kroz priču i sve shvatili, pa i njegovu motivaciju koja se čita u rečenici nakon rečenice o njihovoj smrti. A i ko bi propustio informaciju da mu je određeni inspektor bio i poslovni saradnik. Da vam ne crtam, sve se poklapa.

Verujem da su najpametniji od vas shvatili i to ko sam ja, narator ove priče (to je već viši nivo zaključivanja, nivo gospodina Poaroa ili cenjenog Šerloka). Imam beskonačnu veru u pamet ljudskog roda.

U svakom slučaju svima vam čestitam od sveg srca na rešavanju Trotoarove zagonetke i iskreno se radujem što ste malo mućnuli glavama i razradili mišiće uma. Vaša budućnost je blistava. Spokojan sam.

ZA MOG ADVOKATA:

Gospodine Zlatiću,

Ako čitate ovo to znači da sam uspeo. Ubio sam se i pored svih zatvorskih ograničenja. Molio bih vas da date sve od sebe ne bi li ovo pismo bilo objavljeno od strane nekog od većih izdavača u zemlji (spisak imate) i da im to i pošteno platite.

Hvala na saradnji.

U potpisu,

Mileta Atanasković Trotoar

__________________________________________

LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pored objavljenje zbirke priča „Dnevnik gledanja“ (Imperativ), napisao i nekoliko filmskih scenarija od kojih su dva u predprodukciji. Objavio je i četiri kratke priče za književnu panoramu Čovjek-časopis, dve kratke priče u časopisu Razvitak, jednu kratku priču u časopisu Buktinja i jednu kratku priču za internet portal Strane.ba.

LAPIS HISTRIAE 2026: ALENA BEGIĆ, “S PROZORA”, prvonagrađena priča

proza

Zvao se Soni. Takvo ime su mu dali roditelji pošto je u to vrijeme bio popularan telefon Sony Ericson. Kad su čuli naziv Sony, odmah su pomislili na nekog uglađenog, naočitog i pametnog gospodina. Njegovom mlađem bratu dali su ime Dario i tako su se obadvojica zbog svojih imena isticala iz sela. Među svim Rašidima, Đulagama, Ramizima i Hamdijama, njih dvojica istupala su kao lijepi zamak s dvjema zastavicama na brežuljku nekog feudalnog imanja. To im je jedino i priličilo, pošto su im i roditelji, mada starija generacija, istupali zbog svojih uglađenih imena: mami je bilo ime Elma (što je bilo nesvakidašnje za stariju ženu), a ocu je bilo ime Arif, što nije priličilo seljaku, već ponosnom vladaru. Arif je bio direktor seoske škole i to je bilo isto kao da je bio bankar, šef policije ili nešto slično. Zato su ga jednostavno zvali Direktor. Neki nisu znali izgovarati tu riječ, pa su govorili i Doktur, Doktor ili Diktator, ali sve je to bilo isto.

Bio je krupan, ćelav i zdrav čovjek, s obrazima što su mu se podbuhlo crvenjeli kao dva gnjila paradajza, posuta sunčevim flekama u obliku skorenih lišajeva. Bio je više samosvjestan i silan nego strog, a lice mu je uvijek bilo nasmiješeno. Ali to nije bio glupavi i dobrodušni osmijeh kakvog većinom imaju debeli ljudi, već osmijeh čovjeka koji je bio siguran u sebe i svijet koji je izgradio. Sav je bio tako jak i crven da se mogao raspuknuti kao krvavi balon, a kad bi ga se neko slučajno dotakao, mogao se ožeći ili ispržiti ruku od vreline.

Njegove žene su se isto bojali, ali iz potpuno drugih razloga. Bila je duga, mršava i stroga. Kad bi neko stao pred nju, odjednom bi ga obuzeo sram što postoji. Nije skrivala svoj prijezir i osmijeh na njenom licu bio je podsmijeh. Koža joj se sjajila i mirisala na kremu; prsa su joj bila dignuta, kao da je pod rebra stavila tacnu, a na izbačenim ključnim kostima sjajilo se zlato. Nije nosila ni maramu ni dimije; bila je u hlačama i kosa joj se mračila hladnocrveno, frizirana u lokne. Obrve su joj bile naoštrene i mogla je dugo gledati u čovjeka, a da ne trepne.

Radila je kao učiteljica u istoj školi gdje je Arif bio direktor. Otišla je u penziju godinu prije muža i isto tako godinu dana prije njega umrla.

U naše selo su se doselili zato što su znali da u njemu ne živi obrazovan narod: ako si učitelj među zaostalima, možeš živjeti kao lord. “Sve ovo su sagradili na leđima seljaka”, govorila je komšinica preko puta, dok je gledala u četverospratnu, žutu kuću oko koje se vila vinova loza; u veliku ostavu i lijepo izrađenu drvarnicu, koja je bila veličine obližnjih kuća. “Ovu drvarnicu je izgradio na leđima Memage, koji mu je tri mjeseca šljakao za džaba. Nisi mogao reći da nećeš. Al’ ima boga. Eto… pomriše svi”, govorila je i na njenom licu se ispisivao osjećaj zadovoljene pravde.

Elma je bila moja učiteljica u prvom, a Arif u drugom razredu osnovne škole. Nakon toga oboje su otišli u penziju i pomrli. Soni je bio doktor, a Dario inženjer. Završili su školovanje u Rijeci i nikad se nisu družili s ljudima iz sela. Nakon školovanja Dario se, iz neobjašnjivih razloga, vratio u selo i jednom je došao i na našu nastavu kad nas je učio Arif. Pojavio se baš u školi jer mu je, k’o fol, nešto nužno trebalo. Ali ja sam znala da je htio samo da se pokaže, naročito pred glupom djecom, koju si mogao brzo zadiviti.

“Znate li ko je ovo? Ajmo, ajmo, pogađajteee”, derao se Arif u učionici, sav ponosan i razdragan. Bojala sam se bilo šta reći, jer je pored Arifa stajala šiba kojom me jednom mlatnuo jer sam se nasmijala usred časa. Gledala sam u lice tog Daria i izgledao mi je kao Soni. Samo strašniji. Koža mu je bila voštano bijela i svijetlila se kao koža njegove mame kad bi se nališpala kremom. Kosa mu je bila crna kao ugarak, koji se već par dana hladio u šporetu, namazana gelom. “Tako to izgleda kad samo bulje u knjige i ne vide sunca”, ponavljala sam u sebi, ogorčeno. “Soni, Soni….”, šuškala su djeca tiho, gledajući tu prikazu, a onda je neko poviknuo: “Dario!” i svi su se trgnuli. Arif je rekao “bravo” i upisao peticu u dnevnik. Nije me to dirnulo, pošto meni ionako nije trebala petica koju nisam zaslužila svojim trudom i radom.

Mrzila sam i Elmu i Sonija. Zagorčala mi je život već u prvom razredu, kad mi je uvijek davala četvorku, pošto nisam znala razlikovati između “m” i “n”. Zato sam krivila nju, jer je govorila kao da ima začepljen nos. Ali me ipak hvalila da sam bistra. Mislila sam da laže. Svaki dan pred školu mi se povraćalo od nje. Jednom na diktatu mi je dala trojku, pošto sam zaboravila staviti tačku na kraju rečenice. I zato sam krivila nju, jer je govorila sporo i zastajala je nakon svake riječi. Izazivajući, zadirkujući.

Svaki dan bih tačno u podne, prije početka škole, povraćala. Stomak bi mi se odjednom stisnuo i mislila sam da moram ići kakiti. A kad se ne bih mogla pokakiti, onda bih povratila. Otac me onda vozio kod Sonija na pregled. Dok smo se vozili, već bih se opustila i stomak bi me prošao, ali onda bih se opet uznemirila prije ulaska u Sonijevu ordinaciju. Sramila sam se jer je bio mlad i lijep.

Nikad nisam smogla dovoljno snage da ga pogledam tačno u lice, pa sam ga pamtila samo po obrisima: široka ramena, lijepa građa, blijeda koža i crna kosa zalizana gelom. Zapamtila sam i njegov glas koji je bio visok, otegnut i išao mi je na živce. Soni nije volio kad sam dolazila i osjećala sam da mu smetam i da ga iritiram kao što sam iritirala i Elmu. Znala sam da o meni pričaju i prenose si informacije – kako se pretvaram da povraćam i lažem da me boli – pa mi onda nije ništa. Više nigdje nisam mogla otići da me neko spasi. Gdje god bih krenula, svuda su bili oni.

Tačno godinu dana nakon što su Elma i Arif otišli u penziju, Soni se oženio. Imao je trideset i jednu godinu i bio je star. Kad si već tako star, ljudima svadba i nije nešto bitna, pa gledaju samo da se riješe. Zato je dan svadbe bio u kasnom septembru, hladan i kišovit. Ni lijepu ženu ne mozeš više naći kada si jednom tako star. “Vidi, k’o sahrana”, govorili su komšije, dok su gledali svadbu sa prozora. Niko od komšija nije bio pozvan, kako je takvoj svadbi i priličilo. “To su ti samo dokturi i inžinjeri”, govorilo se, i svi su bili obučeni u crna odijela sa velikim, crnim kišobranima. Jedino se mlada bijeljela u nekoj jednostavnoj, geometrijskoj haljini i s parom pokislih ljiljana u rukama. “Vidi je, zamotala se k’o čavka u stolnjak” govorili se i zaključivali da staroj mladi ionako ne pristoje napuhane haljine.

Nakon okupljanja, nastavili su zabavu u seoskom kafiću koji su taj dan unajmili samo za sebe. Niko drugi nije smio ući; vrata su cijelo vrijeme bila zatvorena i iza njih se nije čula nikakva muzika. Mnogi su zamišljali da se unutra dešava kao u onim filmovima, kad se svi skinu i guze jedni druge. Pokušavali su proviriti, ali prozori su bili zaštićeni teškim, crvenim zastorima. Sutradan je vlasnik kafane rekao kako ništa nisu jeli, ali su sve popili. ”Jebo ti tak’u svadbu na kojoj nemaš janje”, rekli su komšije i prijezirno zaključili kako ionako nisu ništa propustili.

Mladu sam vidjela za Kurban-bajram. Oni nisu slavili nikakve seljačke praznike, ali Kurban– bajram su poštovali, pošto je to bio praznik kad su svima mogli pokazati da kod kuće imaju dobrog mesa. Hodali su okolo i dijelili meso iz velike kante. S prozora sam gledala njihovu kantu, koja je bila glatka, zelena i čista. Nije bila kao u drugih, koji su upotrebljavali kante od građevinskog materijala, i koje su bile uflekane od tragova žućkaste krvi i skorenog cementa. Dijeljenje mesa po selu preuzele su Elma i snaha, što je za Elmu bilo povoljno, pošto je mogla raskazati i meso i snahu istovremeno. Meso im, doduše, nije imalo loja, ali zato je bilo umotano u tako maloj vrećici da nisi mogao nahraniti ni mačku.

Tad sam prvi put vidjela snahu kroz prozor i bila je ružna. Kratke, plave kose u obliku šljema i usta nije mogla zatvoriti zbog zuba. Bila je i jedna od onih slabunjavih, što su k’o fol elegantne, ali su bile sama kost i koža. “Fina, al’ ne može zatvoriti usta”, rekla je mama, jer nijedna bogata žena nije smjela biti ružna. Načula sam da je neka učiteljica i da predaje ili historiju ili engleski. Zamislila sam je: ima trideset godina, kosu kao šljem, usta nije mogla zatvoriti, svadba joj je bila sahrana i radila je kao učiteljica među nekom dječurlijom, udžbenicima i vježbankama. Povraćalo mi se i bila sam ljuta što nije barem liječnica. Najgori su mi bili oni ljudi koji su imali sve pare ovog svijeta, a to nisu iskoristili i napravili nešto iz sebe.

Od tad je nismo baš puno viđali. Stalno smo virili iza zavjesa, ali samo ponekad se mogao vidjeti njen plavi šljem kako izlazi iza kućnih vrata i odmah zatim bi nestao. Razveli su se već sljedećeg ljeta.

Ništa od njih nisam neposredno čula niti sam ih vidjela. Mlada je otišla kako je i došla; kuća je i dalje izgledala tiha i prazna izvana. Ali je mlada ipak pazila da kaže istinu prije nego što ode, da ne bi sramota razvoda pala na nju i da ljudi ne bi počeli lagati da je mužu bila neprivlačna; da je jalova ili nešto slično tome.

Do razvoda je, uglavnom, došlo na njihovom medenom mjesecu augusta. Otišli su na more i svekrva se uzdigla da ide sa njima. “Šta ima ići sa sinom i snahom na more”, govorili su komšije, mada njihova odrasla djeca isto tako nisu nigdje mrdala bez njih. Iako to nije bila poenta njihovog razvoda, svi su zaključili da bi s takvom majkom do razvoda došlo u svakom slučaju.

Jednog dana je mlada došla s plaže i vidjela Sonija kako se jebe s nekim crncem i to je sve u detalje opisala. Kako ga je crnac držao za butine i pljuskao po guzovima; kako su se obojici pjenila usta i kako je Soni stenjao kao žensko. Svima su se sjajile oči dok su prepričavali taj medeni mjesec, pa bi svaki put procurio i neki novi detalj. Da su im se oči prevrtale da su se vidjele bjeloočnice; da je crnac Sonija držao za spolovilo i muzao ga kao kravu; da je Soni crnca stiskao za jaja i tako dalje. Onda se priča završavala time da niko od njih nije primijetio kad je snaha ušla u apartman, pa je baš u tom trenutku crnac izvadio svoju stvar i poprskao po Sonijevom licu, a Soni je izgledao kao kurvica u roza tangama.

Ljudi su prepričavali dugo, samo niko iz Sonijeve kuće nije imao nikakav komentar. Dugo ih se nije vidjelo u dvorištu ili bilo gdje u selu, samo su odlazili i dolazili dugi i sjajni, crni automobili. Jednom je Elma valjda rekla da je njen sin najbolji i da je sve ostalo laž.

Ubrzo nakon Sonijeve rastave umrli su i Arif i Elma. Arif je već neko vrijeme ležao kao biljka, u kućnoj opskrbi. “Blago se njemu, leži k’o lord. Jedan sin doktur, drugi inžinjer – to ima sve pare. Samo lezi i uživaj”, govorila je komšinica Saćime, od koju se Elma grebala cijeli život i uzimala joj pogaču, jer je bila previše lijena da napravi svoju. Samo bi doviknula: “Ooo Saćime, šta ima danas za ručak”, i Saćime bi morala nositi svoju pogaču, htjela – ne htjela.

Kad je Arifu bila dženaza, došlo je puno ljudi u crnom, što je bilo neobično, jer je to bila dženaza, a ne sahrana. Ali ipak su se mogle vidjeti šarene dimije i marame sa cvjetićima njegovih sestara, koje su bile pomalo siromašne i živjele su u nekim udaljenim selima. Nakon toga umrla je i Elma i dženaza je bila ista. Ličila je na sahranu sa svim ljudima u crnom, samo ponegdje su se šarenile kakve dimije ili crvenio cvjetić u marami s pijace.

Osam godina kasnije je Sonijeva dženaza bila slična njihovima, samo što je ljudi bilo mnogo više – kako onih u crnim odijelima, tako i onih u šarenilu. Svi su jednako tugovali – on je ipak bio liječnik, a liječnik povezuje sve ljude i liječnicima se može sve oprostiti.

Poslije smrti Arifa i Elme, u kući se moglo čuti samo lupanje, pa sam se zbog toga sjetila i Daria, za kojeg sam zaboravila da postoji. Po cijelu noć je razbijalo, udaralo, lomilo i odzvanjalo za vrijeme ljetnih noći u kojima se nije čulo ništa osim pseće tuče i mačijeg čaputanja, pa bi se čak i oni ukočili i osluškivali šta se dešava. Dario je već odavno povilenio, samo su Arif i Elma to vješto skrivali dok su još bili živi. Nakon što su umrli, sve se raspalo. Ja sam zaključavala vrata, pošto sam spavala u prizemlju i bojala sam se da bi pomahnitao čovjek mogao domjesečariti do mene i ubiti me. Ili silovati.

Govorilo se da Dariu nema spasa. Već dugo mu nisu bile sve čiste u glavi (otkad se vratio u selo i cijelo vrijeme provodio u kući). Nije radio u svojoj struci i svima je bilo žao njegove inženjerske diplome, a ja sam osjećala kako se ta diploma kvari i crva iznutra, kao neko bogato piće koje užegne kad ga pustiš da stoji predugo na otvorenom. “Jebem ti sve… jebem ti mater i boga… glavu ću ti odsjeći… jebem ti majkuuu”, ponavljao je svaku noć dok je lupao u ostavi. Za njega je ostao da brine Soni, što i nije bilo loše, pošto je bio liječnik i razumio se u takve stvari. Barem Dario neće završiti kao oni što nemaju nikog, mislila sam, pa ih doživotno zavežu lancima za neki smrdljivi krevet.

A onda je, jedne pljuskovite noći, dok se vraćao s posla i ulazio uz vanjske stepenice da odnese Dariu hranu, Soni poginuo. Okliznuo se, pao na pločnik i glava mu je puknula po pola, razlivši se po dvorištu. Saćimin muž preuzeo je odgovornost čišćenja ploče nakon nesreće i kleo nam se da je tamo našao komad mozga. Možda je to bio komad u kojem je najviše bio doktor, brinulo me, a Saćime mi se klela da su ga frljaknuli u njivu. Sumnjala sam da to nije bila istina i da ga je ukrala sebi i podmetala unuku pod jastuk, da mu pređe pamet.

Soni je u bolnici umro već sljedećeg dana. “Eto, kad si doktur, a ne možeš ni samom sebi pomoći”, uzdisali su ljudi. Govorilo se da je Soni umro pošto je, pijan k’o letva, uzlazio uz stepenice i okliznuo se. Ali to nije bila istina. Soni je bio fin čovjek i sigurno nije poginuo kao pijanica.

Daria je nakon Sonijeve dženaze odvezla hitna i otišao je na liječenje. Ljudi su govorili da ima shizofreniju. A onda se, nakon nepunih mjesec dana, ponovo vratio i zatvorio u kuću. Samo ponekad bi se čulo lupanje u ostavi, gdje se nastanio za stalno, preselivši se iz četverospratne, žute kuće.

Svaku noć sam željno osluškivala njegova ludovanja, koja su bila tiha, mnogo tiša nego prije. Kao da je bio na nekoj granici između ludila i stvarnosti koja se lomila, neprestano u borbi sa samim sobom. Ludovao je odmjereno i tiho, kao da je znao šta mu se dešava, ali nije si mogao pomoći. Kakav kulturan i pristojan čovjek – mislila sam osluškujući – mada je lud, pokušava ne biti preglasan. Vjerovala sam da čovjek može poludjeti tek onda kad je iznimno pametan, kad ima puno u glavi. Samo neko širokih pogleda i plemenite duše može tako poludjeti, kao kad polude tragični umjetnici, opsjednuti idejama koje drugi ne razumiju. Sve to mu se sigurno desilo pošto je živio u selu i među ljudima koji ga nisu shvatali, pa je sve morao držati u sebi. I na kraju je eksplodirao.

Zamišljala sam da, onako u agoniji, razapet između realnosti i ludosti, dotetura do moje kuće u gluho nedoba, pun očaja. Začudi se kad me ugleda na dovratku, kao kad ugledaš čašu vode u pustinji. Dočekam ga blagog pogleda i otvorenog zagrljaja, čekajući samo njega pred svojim dverima. A onda grlim njegovo voštano lice nalik mramoru i crnu kosu hladnu od znoja; gledam u njegove ojađene oči, a on prepoznaje sličnu dušu u selu gdje je mislio da je potpuno sam. Tu noć vodimo ljubav dok na vratu osjećam njegove hladne usne; njegovu sklisku kožu otmjenog mrtvaca i slušam njegova grozničava šaputanja, u kojima se miješaju njegova dva ludila: ono općenito i ludilo za mnom. Kaže mi da je cijelog života čekao nekog kao što sam ja i moli me da se preselim u njegovu kuću – da će mi sve dati, samo da me ima pokraj sebe. A ja ću cijeli život živjeti među masivnim namještajem od mahagonija. I imat ću pare da odem studirati u Rijeku. A kad završim, bit ću još dovoljno mlada da nosim napuhanu vjenčanicu.

Od svih tih zamisli mi je vrelina strujala tijelom i zamišljala sam da se njegova pametna glava trese od plača na mojim grudima.

Nije ni znao šta propušta, mislila sam shrvano, kad bih došla sebi. Rijetko je zapuštao kuću, a kamoli prag vlastitog dvorišta. Mogla sam samo zamisliti kako su mu se sve mogućnosti zatvorile (a i meni) jer nije znao da postojim i jer je još možda mislio – ako je i mislio – da sam dijete iz drugog osnovne.

Razmišljala sam da bi i Soni možda bio sretniji da me upoznao. Zadnji put sam ga vidjela oko mjesec dana prije njegove smrti. Svojim crnim i dugim mercedesom zavio je svom silinom u naše dvorište, toliko da se svuda okolo prašio pijesak sa šljunkovite ceste, kao ljuta para iz usta zvijeri. Svirao je luđački i izašao iz auta zalupivši vratima, a ja sam bila sama kod kuće. Ušao je u obući i unio mi se u lice. “Reci svom prokletom bratu da je zadnji put palio svoje smeće na mojoj njivi. Još jednom i dobit ćete policiju pred vrata”. Gledao me pun mržnje, a ja sam u njegovim očima uhvatila titrav sjaj koji ga je odjednom izdao. I zbunio. Je li se u tom trenutku sjetio Lele, male zlatokose djevojčice kojoj je liječio trbuščić dok je bila još mala? I je li se začudio što pred njim odjednom stoji mlada djevojka vitkog stasa i duge kose boje njegove zapaljene njive?

Da nismo živjeli u ograničenjima, sigurna sam da bi me u tom trenutku obljubio. Možda se ne bi petljao s crncima da je na medeni mjesec otišao sa mnom. I ne bi razbio glavu da nije pio od tuge, kad bi znao da postojim i ja – ja, koja bih ga mogla razumjeti. Zamišljala sam kako lelujam u njihovom žutom dvoru, kao procvjetala mladenka među njima dvojicom, ugljenim vampirima.

Ali realnost je bila drugačija. Kad se nakon triju dženaza sve smirilo, brigu za Daria preuzelo je selo, pa su večeru nosili najbliži komšije, a ambulantska kola donosila su lijekove. Nekad se znalo i desiti da ode u obližnju prodavnicu; blijed i sklizak kao puževa krema koju sam počela koristiti uvečer. Trunuo je u onoj kući kao balzamirana mumija, a ja sam sa boli u duši zamišljala kako trune njegova inženjerska diploma. Sva sreća da sam nakon raspusta odlazila iz sela. Planirala sam si naći posao u Rijeci i studirati psihijatriju. Htjela sam postati liječnica i preuzeti Daria kao neizlječivi slučaj. A onda bih došla do otkrića o kojem bi svi brujali i svuda bi se spominjalo moje ime.

A što se tiče njih četvero, svi su nekako propali. Komšiluk je smatrao da im se sve to ne bi desilo – niti bi svi tako rano umrli, niti bi Dario povilenio – da nisu uvijek i samo učili. Ne valja djeci davati samo knjigu, mislili su. Neko mora biti i glup. Bitno je da su djeca živa i zdrava, a za ostalo će se nekako i snaći. Niko nije ostao bez svoje nafake i svoga kruha. U selu su nakon svega toga uveli obaveznu školsku higijenu i dozvoljavali su djeci izostanke i do dva puta sedmično. Bolje biti glup nego vilen. Ili mrtav.

___________________________________

ALENA BEGIĆ rođena je 1997. godine u Njemačkoj, a odrasla u Tržačkim Raštelima (BiH). Magistrirala je filozofiju i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Ljubljani, gdje trenutno pohađa i doktorski studij. Njezin književni prvijenac, zbirka kratkih priča pod naslovom „Dan za ispravljanje“, objavila je zagrebačka izdavačka kuća Durieux 2022. godine. Na slovenskom jeziku zbirka je objavljena ove, 2026. godine pod naslovom „Dan za izboljšave“ u prijevodu Klarise Jovanović (izdanje Cankarjeva založba). Alena Begić dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču i prva je autorica koja je dva puta dobila nagradu Lapis Histriae (prvu nagradu dobila je 2023. godine). Književna je kritičarka ljubljanskog Radio Študenta te članica slovenskog PEN centra. Uz akademski i književni rad, dugi niz godina posvetila je izučavanju klasičnog orijentalnog plesa.

ROMAN DEJANA VUKMIROVIĆA “OFK POLJANČE”, Besani, Beograd, 2025; odlomak

proza

Kada je vreme lepše, sve postaje podnošljivije. Čak i trčati devedeset minuta na fudbalskom terenu. Ali nije stvar samo u trčanju. Lepo vreme podrazumeva i onaj deo nakon treninga, kad se svi pobacaju i zalegnu na travu, u blizini aut linije i ono malo hlada što još uvek neolistalo drveće daje. Nisu morali čak ni do obližnje kafane Ljubičin konak, kako su to mesecima ranije radili. Razbacani u travi uživali su u, možda ne baš prvim ali među prvim ove godine, sunčevim zracima. Goran je ležao tako da mu je fudbalska lopta glumila jastuk, Dare se klatio na plastičnoj stolici, Stiv je glumio šankera koji je iz velike sportske torbe prosleđivao flašice vode, soka ili piva…

— Proleće je stiglo u naš grad. I vrapci se deru kao konji. Sezona parenja počinje baš sad. A prvi vesnik su oni. — Goran odrecituje, očigledno inspirisan promenom vremenskih uslova koja mu je trebala.

— Šta to beše? Partibrejkersi? — Miki podiže glavu, tek da proveri.

— Svašta. Kakvi crni Brejkerski. U pitanju su Dža ili Bu. Sa kultnog albuma „Spremanje ribljeg gulaša zahteva visoku koncentraciju” iz… — Goran zažmuri na jedno oko, dok drugo uperi uvis, kao da se napinje da pretraži davno nekorišćene foldere u skladištu svog mozga. — Iz 1993. godine. Eventualno 1994.

— Kakva si ti enciklopedija nepotrebnih informacija. — sarkastično prokomentariše Luka, Goranov mlađi brat.

— Što, bre?

— Pa evo… — Luka se pridigne u sedeći položaj — Koje kalendarske godine je Dušan Tadić postavio rekord u ukupnom broju asistencija?

— Trideset i sedam komada, 2021. godine. Al’ to je malo kontraverzno pitanje, da znaš, jer su dve u prijateljskim utakmicama. Tako da na nekim listama mu to ne broje pa i dalje vodi Messi sa trideset pet asistencija.

— Koliko patuljastih planeta ima u Sunčevom sistemu?

— Pet.

— Kad nam je kevi rođendan?

— Dvadeset sedmog septembra. Ne! Dvadeset šestog. Ne, čekaj! Dvadeset sedmog.

— Dvadeset šestog. Debilu.

— Dobro, možda mi neke stvari, tako, malo proklizavaju… — Goranu se vidi da je blago neprijatno — Ali sam zato spreman za kvizove.

— Još samo nekad u životu da se prijaviš za kviz. Ali, ne, tebi je i to ispod časti. Smor.

— Dobro, bre, Luka. Što si navalio na čoveka? — umeša se Salence.

— A, brate, nervira me taj: „Ja znam najbolje, tačka kom” stav. Dok ovamo neke krucijalne stvari čovek brljavi.

— Pa dobro. — Salence u ulozi UNPROFOR-a između dva brata, očigledno — To je i normalno da te braća i sestre najviše nerviraju. Ko će drugi?

— Jeste. — i Bata Velja stavlja virtuelni plavi šlem — Zato su i većina ratova bratoubilački. Evo vidi nas, na primer. S kim smo se najviše klali kroz istoriju? Pa s bratskim hrvatskim narodom. Logično. Nećemo s Kamerunom valjda?

Na trenutak svi zaćute. Po terenu pretrči blagi, prolećni vetar, ni nalik onoj besnoj košavi kakvu su imali tokom zime, kad su dresovi lepršali kao polovne zavese, a lopta bežala u aut brže nego što se bilo ko snađe. Sada, Sunce blago pecka obraze, a vetar napravi ono prijatno strujanje vazduha koje ih samo osveži.

— I da se razumemo… — nastavi Velja — Ja Goksija moram da branim jer mnogo, brate, volim taj njegov visokointelektualni i nadrndani smisao za humor. — ćušne loptu na kojoj Goran i dalje leži — Goksi, ajd kaži nešto smešno.

Goran ga pogleda ne baš prijatnim pogledom, blago iznerviran što mora da troši energiju kako bi loptu ponovo namestio kako treba i što ga tretiraju kao aparat koji izbacuje fazone kad ubaciš žeton — Kad Sunce sija i na groblju je veselo. I? Je l’ valja?

— Gde ne valja!? Vrh! — Velja se prvo zaceni pa se onda okrene ka Luki — Vidiš? Ti bi eventualno mogao neku foru sa dupetom ili prdežom da ispričaš. Ili: „Tri debela Nemca”. Taj fazon.

— Inače, ta fora nije moja. To je citat Čehova. — dobaci Goran.

— Eto! — Velja se uspravi i raširi ruke kao da prikazuje remek-delo — Vidiš o čemu pričam?! Čovek studirao. Načitan.

— Veljo, brate, da se smiriš. Što ti je Čobi već lepo rekao, ti ovde nisi na ugovoru za stalno. Lako se problematično ponašanje reši otkazom. Ili, još bolje, pozajmicom drugom klubu u neko vlaško selo. — Luka kaže ljutito, al’ namigne za svaki slučaj da se zna da je šala u pitanju.

— Pozajmite mene u neko vlaško selo! — vikne Miki.

— Ne ide to baš tako kao što si ti zamislio. A i tebi, programeru, tačno samo fali još neka vlajna da ti baca mađije i da ti baja nešto, ostavlja mrtvačke vodice ispod kreveta. Nemoj to. Ko da nisi sam sebi dovoljno komplikovan i neispavan. — odgovori mu Stiv.

— Kad već spominjem Čobija… — javi se ponovo Luka — Hoću da kažem da je baš ispao faca sa ovim otkazivanjem utakmice sutra.

Grupa se kolektivno složi sa ovim, što klimanjem glavama, što uzvicima potvrde, što podizanjem flašica u pravcu Čobija koji je sedeo nešto dalje udubljen u svoju večito prisutnu sveščicu i nesvestan o čemu se priča. Osećajući gomilu pogleda na svom potiljku, on se okrene upitno ka njima.

— Dođi ovamo, da ti čestitamo! — Salence mu mahne rukom, i on krene ka grupi, preko volje, ali svejedno sa zainteresovanim pogledom.

— Šta je bilo, babe jedne? Šta sam sad zgrešio? — odmah je zatražio objašnjenje.

Seda pored Stiva, i ne gledajući u njegovom pravcu samo ispruži ruku. Stiv mu doda flašicu kisele vode, koju ovaj odmah gurne nazad. Zatim se isto ponovi sa uzanom limenkom Guarane. I tek kada se u njegovoj ruci stvori limeka piva on to prihvati i uputi zadovoljan pogled Stivu.

— Samo kažemo da si baš kralj što si pomerio utakmicu sutra. — objasni kratko Luka.

— Naravno da jesam. Kralj. Pa nećemo valjda na Borkovu svadbu pravo sa utakmice, onako znojavi i pocrkali? Tačno ne bi izdržali po dva pića, i odnosili bi nas kućama i pre torte. Ne ide da se tako sramotimo, i nas i mladoženju.

— Vidiš, to je već promišljenost. Godine. — Salence objašnjava — Stvarno skapiraš neke stvari kako si stariji. Evo ti ovo za momačko veče. Borko je to lepo organizovao prošli vikend. Ok, nije bilo neko momačko veče… — ovde namerno napravi grimasu nezadovoljstva — Sedeljka na gajbi uz Pro Evolution Soccer i ketering koji je buduća mlada organizovala…

— Pa šta si očekivao? Striptizetu da organizujemo?

— Vidi, to da pikam fudbal na Playstationu i jedem neki fensi ketering… Neke picarele, kanapeje, mocarele… Nije baš kako zamišljam pandemonijum pre bračne propasti. Al’ dobro, bilo je kulturiška i nije bilo noć pred svadbu kako smo nekad mislili da mora.

— Tad smo bili mladi i glupi.

— Jeste, sad smo samo glupi. Al’ valjda kad si tako mlad to te nešto štiti. Hormonski štit nekakav. Koža ti upija alkohol, pluća filtriraju dim, a srce ti prašta greške. I još imaš i snage da ko bik izneseš sve. Je l’ se sećaš, Čobi, tvoje momačke večeri? Ti si nam bio prvi u društvu koji se ženio.

Na Tulbi, brdu iznad Požarevca, odakle puca predivan pogled na čitav grad, i gde čak tvrde da je i Smederevo moguće videti kada je baš bistar dan, je Džijev otac imao kuću. Nezavršenu i neomalterisanu, ali ipak natkrivenu, dvospratnu kuću. I u tom periodu njihove mladosti, na kraju srednje škole i prvih godina studija, je ekipa često koristila tu kuću za kojekakve, pa nazovimo to zabavne, aktivnosti. Uglavnom su to bila okupljanja zarad roštiljanja i pića njihove manje grupe, dok su se u par navrata tu pravile i ogromne žurke gde je bilo i po preko stotinu ljudi.

Večeras su tu, na tom Olimpu njihove mladosti, u svojoj standardnoj postavi, njih desetak, peku roštilj i zalivaju alkoholom. Čobijevo je momačko veče, tako da je povod specijalan. Mada je izbor mesa i pića ostao standardan.

Kao i uvek, u ovim akcijama, veče bi počelo uz pažljivo slaganje mesa na roštiljske žice i, kako su to voleli da zovu, kvalitetan izbor muzike. Rage Against The Machine, Ritam Nereda, Sex Pistols, Pearl Jam… Veliki zvučnici su bili „odpanjeni” do kraja i kuća se tresla, a zvuk se odbijao od golih zidova i u solidnoj meri izlazio napolje gde bi se kao kakav talas lagano prelivao niz brdo ka gradu. Srećna okolnost po njih je bila da je prvo ispod kuće bio veliki voćnjak koji je upijao većinu buke, inače bi ih verovatno komšiluk redovno prijavljivao zbog uznemiravanja.

Kako bi veče odmicalo tako bi i kvalitet opadao. Skoro svega. Meso bi postajalo više živo ili pak potpuno zagorelo, zavisno od toga ko bi bio dežurni roštilj majstor, a često se dešavalo da i zadnje ruke budu takve da su ćevapi završavali kao komadi nečeg ugljenisanog sa živim mesom unutra (što je smatrano svojevrsnim dostignućem kulinarstva). A muzika bi se transformisala, i to bez nekih lepih prelaza, ka pesmama kao što su „Uvenuće narcis beli” Jašara Ahmedovskog, „Janičar” Cuneta Gojkovića, ili „ Whatta man” od benda Salt’n’Pepa.

Ono što bi s vremenom podizalo kvalitet bilo je njihovo pevanje. Alkohol ih je oslobađao limita od dohvatanja viših skala, kao i straha od nastupa pred publikom. Raspojasani, uglavnom goli do pojasa, zagrljeni na gomili, su radili na višeglasnom asimetričnom izvođenju tih pesama.

— ‘Ajmo onu Ruzmarin! Još nosim na reveru… — razdrao se Vlada prvi.

— …na stolu mi pisma da joj dam… — priključio se Dži.

— …slika da joj dam! — insistirao je Vlada

— O, sranje. Oooo… Sranje. Sranje! — Čobi se lupio po čelu, izdvojio iz kruga, i zamišljeno stao gledajući ka gradu kroz rupu u kojoj će se, valjda, nekada naći i prozor.

— Ide pismaaaa! — insistirao je i Dži.

— Ne izmišljaj, bre, molim te. Lepo kaže slika. Šta pisma!? Kao, puno pisama ima na stolu!? Hoće, bre, čovek sliku zajedničku da pokloni toj aspidi!

— Šta je aspida, aman!? — ova metafora je očigledno zbunila Stiva.

— Žena-zmija.

— Aaa… Nisam znao.

— Sranje! — Čobi je viknuo i poskočio u mestu, u očajanju i besu.

— Dobro, ‘de, Čobi, ženiš se sutra i sad ti je malo kasno da shvatiš u šta si se uvalio.

— Ma, nije, bre, to…

Onda je Čobi objasnio kako je obećao majki svoje buduće da će kada krene u grad, na momačko, svratiti u neku od cvećara, koje su tad još uvek radile, i kupiti ruzmarin za sutrašnje kićenje svatova. Naravno, zaboravio je.

— Gde sad da nadjem ruzmarin, aman!?

— A, da probamo kod baka Kate u dvorištu?

Miroslav je, u to vreme, igrao ulogu jednog od onih karaktera koje svako društvo ima. Isti onaj lik iz serije „Black Adder”, onaj što nije ni Crni Guja, ni Boldrick, nego je onaj treći buljavi (što kasnije postane Doktor Haus u potpuno drugoj seriji). Pogubljen u vremenu i prostoru, što nije bila prepreka da ga društvo koristi kao izaslanika kad nešto treba da se vidi ili kupi. Uglavnom ćuti, ali povremeno bi izlazio sa nekom genijalnom idejom nakon koje, po pravilu, bi društvo završavalo u još većim govnima nego što su bila ona iz kojih su krenuli.

Ispostavilo se da je izvesna baka Kata prijateljica Miroslavove bake. Jedna od onih sa subotnjeg bridža. Ta ekipa bakica je subotom, umesto da poput regularnih baka gleda nedeljnu retrospektivu latino serija, kartala bridža. Prilično neobično za grad kakav je Požarevac. I ispostavilo se da je jednom prilikom Miroslavova baka rekla:„Kod Kate u dvorištu je tako divno procvetao ruzmarin.” Bar Miroslav je sve to tvrdio.

Odabrali su eltinu petorku koja je krenula u gerilsku akciju po ruzmarin. Dare je bio vozač. Jer on kad popije ne prelazi 30km/h. I ne ubacuje menjač u treću brzinu. To je delom jer nije siguran da bi mogao posle da pogodi i vrati u drugu, no sreća da time i nije u problemu jer njegova Lada može da krene i iz druge pa ni ne mora da koristi menjač. A delom je jer periodično je dobijao napade panike (“Aaa, put mi se sužava! Sužava mi se put!”). Osim što je Dare najbezbedniji vozač koga poznaju, dodatni razlog što su ga odabrali da vozi večeras je jer su procenili da nije dovoljno pijan da bi pevao s ostalima. To je vrsta kazne u društvu.

Prikrali su se dvorištu i preskočili ogradu bez problema. Svi osim Salenceta, koji je zakačio za onaj šiljak na vrhu i aterirao u žbun.

— Bedak, čoveče, a mislio sam da obučem ove pantalone sutra za svadbu.

Nakon minut-dva…

— Je li, braćo, zna li iko kako izgleda ruzmarin uopšte!? El’ to raste na drvetu ili je kao žbun?

— Ma, ćuti bre i čupaj šta stigneš!

Čobi je gledao zamišljeno u limenku u svojoj ruci. Zatim povukao gutalj i odmahnuo glavom.

— Bože, koje smo budale bili.

— Znaš šta? — Dare se takođe trgnuo iz sećanja — Ja nikada nisam video kako zaista izgleda neki kraj nakon što tornado prođe tuda. Te detalje nisam video, na TV-u uvek daju neke snimke sa visine odakle sve deluje samo kao gomila nabacanih sivih boja. Ali, ja pretpostavljam da to prilično liči na baka Katino dvorište, nakon što smo mi završili s njim.

— Ali ipak je najjače jutro sutradan. — Stiv ustaje, kako bi svima jasno dočarao šta se dešavalo — Mi stižemo tamo pred Martinu kuću. Neotrežnjeni i dalje. Al’ svi fino skockani. — pokazuje rukom kao da i sad ima kravatu, preko dresa.

— I žena nas oslovljava: „Stigli labudovi moji”. — Dare dobaci uz glasno cerekanje.

— A mi, labudovi, komirani. Goran, budući kum, jedva stoji. Ovako se pridržava za mene, podlaktio me. — nastavlja Stiv — I onda Dare otvori gepek da uzmemo taj ruzmarin. A, unutra… Tri paradajza. Nekoliko onih cvetova što rastu u grozdu. Đul valjda, ili zumbul, šta li je. Dve grane pune trešanja.

— Brate, nije bio paradajz. Nemoj sad da preteruješ. — Dare pokušava da se probije kroz smeh ostalih, od kojih se neki prevrću po travi.

— Brate, bio je. Dakle. Paradajiz, đul… Šta sam još rekao? Da, trešnje. Pa onda desetak belih ruža. Pa onaj neki ljubičasti smrdljevak sa sve saksijicom. Ladno je neko ubrao, ponavljam „ubrao”, saksiju. A nisam ja, majke mi. I gomila raznorazne trave tu onako razbacana, koja sigurno nije ruzmarin.

Stiv se zaustavi, da se i on pošteno ismeje sa ostalima. Pa nakon par trenutaka nastavi.

— I… — napravi pauzu da bi bio siguran da ga svi gledaju — I taštu je napala pčela koja je izletela iz gepeka.

***

Ležali su poslednji put kao par sa potpuno različitim prezimenima. Od sutra će nositi isto prezime. Ili će možda Lana samo dodati Borkovo na svoje. Držala ga je u neizvesnosti oko toga, iako je njemu zapravo bilo svejedno, ali joj je pustio to sitno zadovoljstvo da misli da ga muči. Jedino ju je pecnuo da ako spoji prezimena, i doda crticu između, onda obzirom na dužinu njihovih prezimena će imati problema u budućnosti da se upiše u one formulare gde imaš određeni broj kućica, jednu po slovu, kada upisuješ svoje lične podatke.

Provešće noć zajedno, a onda će je Borko ujutru odvesti u kuću njenih roditelja, odakle će je posle pokupiti kada dođe sa svatovima i muzikom. Cela ta vožnja, ta koreografija po običajima, delovala je kao pozorište apsurda. Ali nisu imali snage da se tome odupru, odlučili su da urade u skladu sa očekivanjima porodica. Ono u čemu jesu ostali tvrdi, je u nameri da se ne razdvoje veče ranije. Njih dvoje su bili presrećni u stanu koji su nedavno počeli samostalno da iznajmljuju. Razdvajanje nije bila opcija. Bili su presrećni, ali i preumorni od svih priprema za dan venčanja, pa im se ova poslednja noć činila kao mali luksuz u moru obaveza.

Lana je stavila Borkovu ruku na svoj stomak, nežno, kao da želi da ga podseti da se sve menja.

— Jesi li zadovoljan što je dečak?

Pomazio joj je stomak. Bio je jedva primetno zaobljen, tek je nagoveštavao nešto. Pogledao ju je, s blagim čuđenjem.

— Zašto bi time bio zadovoljan? Pobogu. Meni je stvarno to nebitno. Naše dete. Samo da bude zdravo.

— Pa meni je bitno da je prvo dečak… — ona uperi kažiprst preteći ka Borku — Jer imaćemo još dece, naravno. Bar dvoje ukupno. I onda će devojčica… — ponovo kažiprst ka njegovom licu — Imaćemo i devojčicu, naravno. Onda će ona imati starijeg brata da je štiti. Da zna da ako joj neki momak povredi osećanja da će imati posla s njenim velikim bratom.

— Valjda je to tako kad su brat i sestra. Mene je ovaj moj stariji gurao na silu u mračnu sobu ispred sebe, da ja se izborim tamo sa mrakom i upalim svetlo.

— I znaš šta još maštam? — Lana kao nije čula ovaj poslednji komentar — Da kad ona šeta gradom, on ide iza nje i udara čvrge ovima što dobacuju za njom. Mislim da je to jako bitno.

— Čuj čvrge? Macole. Kokavce.

— Šta je kokavac?

— Pff… — Borko stegne šaku u pesnicu i nesigurno napravi par gore-dole poteza — Ovako, kao da ga samo očešeš pesnicom po glavudži.

— Dobro, nisam baš mislila da mi dete bude siledžija neki koji će da bije narod po ulici. Ne moraju baš svi dečaci da se tuku.

— Pa… Ono…

— Šta?

— U nekom trenutku odrastanja… Verovatno će morati. Mislim, nije to ništa strašno. Prosto… Ne daš na sebe u nekom trenutku. Ili uskočiš da braniš nekog. Ili, brate, prosto nemaš izlaza.

— Ja se nadam, da ako dođe u takvu situaciju da nema izlaza, da će nam odnos biti izgrađen tako da će moći da nam se obrati za pomoć.

Borko skupljenih ustiju klima glavom, al’ to nije potvrdno klimanje, iako se glava kreće gore-dole. To je više bilo ono kontra bugarsko klimanje, gde njihovo gore-dole znači „ne” a levo-desno okretanje je „da”.

— Ne slažeš se? A jesi se ti potukao nekad dok si bio mlađi?

— Par puta. Da.

— I što se nisi obratio ocu za pomoć tad?

— Da l stvarno misliš da sam mogao da odem kod Časlava i da mu kažem da imam problem sa nekom budalom u školi?

— Ne vidim što ne bi mogao. Časlav je čovek koji ima razumevanja…

— Ti ne razumeš. Prvo, što bi Časlav našao tog lika i verovatno ga polomio kao čačkalicu, i ko zna šta bi to sve dalje prouzrokovalo. Policija, roditelji tog lika, pičvajz… Drugo, što ja ne bi mogao da živim od sramote u školi, jer sam zvao tatu da me brani.

— Srećom, nisu više takva vremena.

Borko ne odgovori ništa. Nasloni glavu na njen stomak, kako bi probao da čuje prve zvuke odatle. Lana ga pomazi po kosi.

— Je l’ si možda nervozan? Zbog sutrašnjeg dana?

— Ne. Svašta.

— Nisi zabrinut da možda nešto neće biti kako treba?

— Ma, ne. Šta? Sve smo organizovali kako treba. Ovi u restoranu su uigrani za te stvari. Torta stiže iz Pančeva sutra. Imamo rezervnu garderobu oboje…

Podigne glavu sa njenog stomaka i pogleda je pravo u oči. Video je da ona jeste nervozna, iako mu je pokušala podvaliti da je ovo „onako” i usput rečeno. Zato je probao da je smiri.

— Čak i da nešto pođe naopako… Mislim, šta je najgore što može da se desi?

***

Sve se odvijalo u savršenom redu. Lana, u nežnoj beloj haljini, sijala je srećom. Njen Borko bio je u odelu koje mu je savršeno stajalo, što je bilo iznenađenje s obzirom na to da on i svečane prilike uglavnom ne idu ruku pod ruku, otprilike ko Zlatan Ibrahimović i klupa za rezervne igrače. Ni on, ni ona, nisu su se zbunili ni zamuckivali kada je trebalo reći „Da” ili „Uzimam”. I prvi ples, za koji su vežbali, tačnije za koji je Lana vežbala a Borko gledao da je ne gazi ako je moguće, je prošao gotovo bez greške. Čak je Lana bila zadovoljna i kada joj je tetka, sa sela, koju ne viđa često, prišla i šapnula „Ćero, dobra udaja ti vredi dva fakulteta”, pa potom pogledala u Borka i klimnula sa odobravanjem.

Ali onda, negde na pola puta između matičara i iznošenja torte, bend je iznenada prestao da svira. Lana je uputila Borku pogled koji je govorio „Da li ti znaš nešto o ovome?” A on je samo odmahivao, delom da stavi do znanja da je i on zaista iznenađen, a delom i jer jeste bio u šoku zbog onoga čemu prisustvuje.

Čobi se popeo na binu i preuzeo mikrofon.

— Draga porodico, uvaženi prijatelji, kume… Molimo vas za malo pažnje.

Nakon što se masa utišala i fokusirala na Čobija, on je nastavio, uživajući u trenutku. Nikad nije imao problem sa nastupom pred drugima, osećao se kao da je to najprirodnija stvar.

— Ono što je jako bitno da shvatite je da ne možete sve da imate u životu. Ne može i lepa mlada, i kvalitetno pečenje, i ovaj sjajni ambijent. Sve da vam bude potaman? Ne može, mora nešto da žulja. I zato smo mi tu večeras da vam bar muziku pokvarimo. — napravio je pauzu dok su se ljudi već komešali — Samo za vas večeras! A posebno za našu predivnu i predragu nevestu. Grupa Svarog!

Borko je prebledeo.

Lana je u oduševljenju poskakivala i aplaudirala. Stiv je dreknuo: „Tako je, bre!”, Miroslav je viknuo: „Uaa, čupavci!” Salence je već skidao sako u trenutku kada je video da se Čobi penje na binu, sada je zavrtao rukave.

Iako mu je Čobi mahao da se priključi, Borko je i dalje stajao ukopan. Pokrenuo se tek kada mu je Lana prišla i gurnula ga ka bini.

— Ti, Čobi, nisi normalan, kunem ti se. — progovorio je kada se popeo i on na binu

— Lagano. Samo se opusti, mladoženja.

Iza njegovih leđa Dare je uzdahnuo. Čobi se okrenuo i raširio ruke u „Šta je sad bilo?” pozu.

— A, brate, vidi kako su im monitrani bunjevi. Svadbarski. Pola stvari je kontra postavljeno.

— Dare, molim te, godinama kukaš kako moraš da montiraš bubnjeve. I sad kad ti neko drugi najzad montira onda opet kuknjava? Prava si baba.

— Kad ste, bre, vi ovo dogovorili?

— Brate, ti si stvarno na tom sedmom nebu. Čobi ceo dan ne pušta mučenog pevača ovog benda. I ti ništa nisi video?

Borko je vrteo glavom i istovremeno nameštao bas gitaru. Dare je pokušavao da ubaci u memoriju mišića gde mu je koji element bubnjeva. Jedino je Toške, sa gitarom, bio potpuno miran i nasmejan.

— Jesmo spremni!? Idemooo! — razdrao se Čobi u mikrofon.

Na prvoj pesmi, „Zlatni ratnik“, gosti su gledali zbunjeno, mada je jedan deo, pre svega društvo koje je godinama pratilo svaki Svarogov klupski koncert, odmah skočilo na noge i počelo da đuska. Sredovečne tetke i stričevi od mlade i mladoženje posmatrali su sve to sa izrazom koji je varirao od šoka do blage zabave. Deci je bilo super, jer su ovi novi svirači delovali poput nekakvih crtanih superheroja, tako bučni, razbarušeni, glasni.

Kad su prešli na „Raspad sistema” činilo se da će svadba skrenuti u nepoznatom i čudnom pravcu. Salence se, iskreno ushićen, popeo na binu i oteo Čobiju mikrofon, a zatim doviknuo gostima: „Ajmo, ruke gore! Još! Vi tamo, nemojte sedeti, ovo nije sahrana, ovo je prokleti punk-rock!” Neki su se nasmejali i ustali, neki su se mrštili, a tri bake iz Borkove familije stajale su postrojene u uglu potpuno preplašene. Salence se bacio s bine, raširenih ruku, srećom tačno tamo gde su Stiv i Miroslav stajali pa su ga iskusno uhvatili i prizemljili.

U pauzi između druge i treće pesme, dok je Dare polutiho psovao bubnjeve, desilo se nešto još čudnije. Časlav, Borkov otac, koji je do tada sedeo diskretno neprimetan, naglo je ustao, prišao bini i… U trenutku kada je Borko pomislio da će iščupati kablove… On je izvadio iz džepa crvenu novčanicu od hiljadu dinara i zalepio je Čobiju za čelo. Čobi je zagrlio Časlava, koliko je to moguće kad si podignut skoro pola metra iznad nekog, a zatim teatralno protrljao hiljadarkom svoje znojavo čelo i gurno je u džep košulje, tako da joj jedan ćošak viri.

Kada su završili i svoju treću pesmu skupili su se zagrljeni i poklonili publici, svatovima, koja im je skandirala. Kao da je restoran sa keramičkim pločicama njihovo prirodno okruženje, a ne zadimljeni klupski polumrak.

Lana je bila presrećna. Uletela je Borku u zagrljaj čim je dotakao pod, i počela da ga ljubi.

— Bilo je fantastično!

Borku je bilo neprijatno. Kao da je i dalje bio zbunjen i zatečen svime što se upravo desilo. Pokušao je da pronađe reč za ono što je upravo preživeo. Nije uspeo. Pa se nasmejao.

— Pa, ako je ovo to „najgore što može da se desi” onda smo super prošli.

— Mislim, dragi… — Lana ga je pogledala značajno i sa saosećajnim osmehom — Da moja prabaka želi jedan ples sa tobom.

_______________________________________________

DEJAN VUKMIROVIĆ rođen je 1981. godine u Nišu, ali je odrastao u Prištini i Požarevcu. Tokom škole dobijao je nagrade na raznim konkursima i smotrama za kratke priče. Kasnije prestaje sa pisanjem, jer su ga povukli kompjuteri i sport. Početkom 2000ih pisao je blog, koji je neplanirano naslovio po svom online gaming aliasu “napušanović”, a koji je imao i solidnu popularnost. Nakon završetka studija na Elektrotehničkom fakultetu započinje svoju karijeru kao softverski inženjer a kasnije i menadžer. Godine 2024. se vraća pisanju i 2025. objavljuje svoj prvi roman “OFK Poljanče”, koji je lokalpatriotski smešten u Požarevac gde je proveo svoje tinejdžerske dane. Roman se na površini bavi fudbalom a zapravo je o drugarstvu koje ne stari, o entuzijazmu koji se uvek iznova vraća, o pivu posle utakmice, cigareti na aut-liniji i muzici koja nikad ne prestaje da svira.

ADAM RANĐELOVIĆ: CAPUT MORTUUM, Red Box, 2025; odlomak

proza

Nekog subotnjeg jutra, u nadolazećoj žegi što je obećavala jedan od uobičajenih nesnosnih letnjih dana, nekakav komarac je, čas se penjući, čas se spuštajući, sleteo na obraz gospodina Muliša, i ubo ga svojom izopačenom nosinom. I beše takov, jer ga je odmah zatim dočekao munjeviti pljesak – ceterum silentium est. Gospodin Muliš, koga je ubod krvoločne zveri prenuo iz sna, u potpunosti se rasanio nakon dobrog šamara, te mu nije preostajalo ništa drugo doli da ustane iz kreveta, uprkos tome što je za tako nešto možda bilo isuviše rano.
U kupatilu je pogledao svoj obraz, video bedne ostatke komarca, uprljane neuobičajenom količinom krvi, što je gospodina Muliša navelo na pomisao da je naporno stvorenje možda ispilo i iz grimiznog vrela njegove mile supruge, gospođe Gnus. Naježio se. „Uistinu smo ranjivi u samozaboravu, sa glavom na jastuku, kao na pladnju“, pomislio je, užurbano se umivajući. Nažalost, nije bio dovoljno brz u svojoj jutarnjoj toaleti, pa mu tako rečenica u potpunosti ispari dok je stigao do stola, na kome ga je već čekao doručak. Bio je prinuđen da prepriča svoje nedaće bez poetske vrpce, ali je sa zadovoljstvom primetio da su i gospođa Gnus i gospođica Hlamidija, njihova kći, pažljivo saslušale priču od početka do kraja, pohvalile pribranost i reflekse gospodina Muliša.
Ostatak dana proveo je izrazito samozadovoljno i bezdogađajno, osim što ga je nekih pola sata pred večeru spopala nepojmljiva štucnjava. Posle se život neukrotivo spoticao dalje, u svoj svojoj gluposti i letnjoj dosadi.

Muliš se rano budio jedino za misu i osmog dana u svakom mesecu – kad se ubirala renta. Rentijer – to je, poput pesnika, kompozitora i sličnih finih zanimanja, nešto kao vokacija, samo profitabilna. Muliš je bio rentijer. Posedovao je izvesni broj stanova u svome rodnom gradu. Koliki? A šta vas to zanima? To je pitanje za poresku ili katastar, ne za književnost. Uglavnom, Muliš je dobro živeo od izdavanja nasleđenih nekretnina, i jedina trenutačna briga bio mu je stan u širem centru, koji je već izvesno vreme čamio prazan. Malo je reći da su mu prizori beskućnika tih dana izazivali blagu nedoumicu: otkud toliki klošari pored onako lepog, prostranog i nadasve nenastanjenog stana? (Zarad pouzdanosti našeg pripovedanja, naglasimo da je tamo ipak živeo jedan nenametljiv štakor starinskih manira, koji se isključivo hranio knjigama. Nažalost, preminuo je još na samom početku ove pripovijesti.) Ali Muliš je odavno odustao od kopanja u tuđim dušama, tek povremeno, u potpunoj samoći, čačkajući svoju sopstvenu, baš u tom nerentabilnom prostoru, iz kojeg se otvarao raskošan pogled na široko, ravno dvorište nekadašnje klanice, a danas neke vrste zadnjeg dvorišta Ministarstva zdravlja, u kojem su smešni mladi činovnici pušili cigarete nakon lagane gimnastike, povremeno se prepuštajući sodomskim razonodama, koje će im zasigurno kasnije ogaditi više aspekata bračnog života.
Muliša je to sve vraćalo u bezbrižne dane momaštva, pa je stan redovno napuštao u i više nego melanholičnom raspoloženju. Obično bi se pre toga doveo u red, umivši se ispod jedva odvrnute slavine. Tako i ovog puta, samo što je sada stajao sa peškirom u rukama, razgledajući u ogledalu nešto nalik na malo bezbojno ispupčenje, reklo bi se, baš tamo gde ga je onomad ubo komarac. Muliš ga pažljivo opipa, ali ne oseti nikakav bol, ništa. Kako je već bio obavio sav posao predviđen za taj mesec, odluči da na putu do kuće navrati kod svog prijatelja i porodičnog lekara privatne prakse, doktora Metzgera.
Čekaonica je bila prazna, i Muliš je u pratnji neuobičajeno uzbuđene medicinske sestre, koja je teško disala, češkala se po celom telu i neumereno žalila na opstipaciju, ušao u doktorovu ordinaciju. Metzger, očito udubljen u svoje papire, reagovao je tek nakon što se sestra dobrano izbrektala. Tada je doktor srdačno pozdravio svog prijatelja, i brižno uzeo mladu ženu pod ruku.
– Gospođice Cadere, kako vaš kašalj? Bolje? Pijete li laudanum koji sam vam dao?
Sestra ga je pogledala svojim skupljenim zenicama i razdragano klimnula glavom. Kako ju je tu spopao još jači spazmatični val, Metzger iskoristi priliku da je iscedi iz sobe kroz jedva odškrinuta vrata, kap po kap. Nakon što se gospođica Cadere pretvorila u benzinsku lokvu s one strane jave, tuga se nepristojnom flekom razlila po nogavici doktorovog lica, vrela poput sunca ili sveže rane.
– Sirotica. Reklo bi se, eklatantan slučaj tussis difficilis. Šta sve nisam pokušao! Prvo sam joj puštao krv, onda sam joj dao heroin, pa laudanum… I znate li, dragi Muliše, zašto ništa od toga nije pomoglo? (Rentijer se nelagodno smeškao – uvek se osećao intelektualno inferiorno u društvu Metzgera.) Jer korenje bolesti raste iz glave, jelte, iz neke mračne klice u duhu. Ili, drukčije rečeno, u krvi leži ludilo…
Doktor je izvozao čitav govor (njegovi pokojni roditelji bili su loši glumci u popularnoj putujućoj vodviljskoj predstavi pod naslovom Ovo cveće liči na prikaz veneroloških oboljenja iz medicinskog atlasa), povremeno namerno mucajući, katkad ne izgovarajući samoglasnike, žonglirao rečima poput „trepanacija lobanje“, nakratko je naizgled zaspao, pa je stenjao, a onda, napokon, uzdahnuo i približio jednu od stolica onoj na kojoj je sedeo Muliš, kome osmejak nije silazio sa plavih plavih usana.
– Recite, prijatelju, kako su vaše uvažene kućne dame – reče doktor nežno, nežnije.
– Hvala bogu, dobro, blagodarim što pitate.
Metzger dodatno privuče svoju stolicu Muliševoj.
– A vi, kako vaše samočuvstvije?
Metzger beše poznat po svojim ljubavničkim podvizima i apetitima, tako da je njegov blag pogled u sebi uvek sadržao i nešto nalik na spretne prste na klizavom terenu. To se smatralo doktorovom privlačnom stranom, ali ih je taj učeni čovek posedovao u ikosaedarskim količinama, zbog čega su mnoge među njima morale ispasti poprilično gadne. Muliš pak po prirodi sramežljiv i plašljiv, nije mogao izbaciti iz glave ono Metzgerovo o krvi u kojoj leži ludilo, uprkos tome što u porodici nije imao slučajeve oboljenja uma, ako izuzmemo dedinog brata, koji je zapatio giht ližući tanjire pri dvoru kralja Norca od Totrljana.
Strah od toga da će pred doktorom ispasti ludast, budalast i neprimereno paranoičan ipak je popustio pred strahom od duge i teške bolesti, koja bi kulminirala nedostojanstvenom smrću u punom jeku sredovečnosti. Uostalom, šta je Muliš imao da skriva od čoveka koji je povremeno spavao sa njegovom ženom, pokatkad aludirao na to kako ima najozbiljnije namere u pogledu mlade gospođice Hlamidije, i zabrinjavajuće regularno nudio menice koje su za njega proizvodila slepa deca u sirotištu, gde je zauzvrat obavljao besplatne preglede? Ohrabren duhom njihovog čvrstog prijateljstva, rentijer se izokola požalio na čudnovatu belu tačku, kojoj tobože nije pridavao nikakav poseban značaj, nego je uvodeći u razgovor kao kakov kuriozitet. Očekivao je snishodljivost i eventualnu dozu laudanuma, za svaki slučaj prećutavši priču o komarcu (koje se možda zbog stresnosti situacije nije ni setio).
Međutim, Metzger je približio lampu Muliševom obrazu, teško dišući kroz nos. Lampa je zujala nekako poznato. Nakon vizuelnog pregleda, doktor stade kažiprstom milovati ispupčenje, onda je pokušavao da ga iscedi, a zatim, ćutke, ustao i otišao do belog kredenca, odakle je izvukao kutiju sa sitnim iglama.
– Uvaženi prijatelju, gotovo sam siguran da se radi o običnoj alergijskoj reakciji. Sad ćemo to ispitati uz pomoć ovih iglica. No ništa se vi ne brinite, neće boleti.
Naravno, bolelo je. Metzger je zabo preko trideset igala u Mulišev obraz, jednu po jednu, sporo, trapavo, blago isplazivši jezik usled silne koncentrisanosti i puštajući vetrove od kojih se soba ubrzo pretvorila u sumporno izvorište bez ikakvog lekovitog učinka. Lampa je sada ne samo zujala nego i grejala. Rentijerove oči bile su pune vode, ali nije ni pisnuo. Nakon što je medicina iscrpela svoj radoznali sadizam, Metzger je, klateći glavom (pokušavao je da odagna misli nepristojne prirode, koje su uključivale sapun u tečnom stanju), prepisao Mulišu kremu od mlevenih miševa, inače sjajnu za desni, koju bi trebalo da maže po unutrašnjoj strani napaćenog obraza. Naravno, dogovorili su se da doktor pod obavezno i čim pre navrati na večeru. Obojici su bili vlažni dlanovi, pa su cmokotali za vreme srdačnog i dugog rukovanja na rastanku.

***

“Caput Mortuum opisuje nastanak i kraj i ponovni nastanak sveta, smešten između uboda komarca i hipertrofije malograđanske stvarnosti. I to čini u jezičkom zanosu razigranom do tačke halucinacije. Ali, ispod te razigranosti krije se hladan uvid u to koliko smo i sami duboko ogrezli u logiku rentijerske stvarnosti.”

“Iznenadnim preuveličavanjem detalja i ironijskim umanjivanjem ambicioznosti i varljivosti likova, razotkrivaju se najopasnije posljedice dogovorene svetosti privatne svojine. Dapače, Caput Mortuum nas suočava s vodviljem u kojem i sami nastupamo kao supotpisnici pogodbe kojom otuđujemo osnivačka i druga svojstva elementarnih čestica (koje još uvijek dijelimo s početkom svemira) za sigurnost i solventnost onih katastarskih.”
— Aneta

“Oktobar je 2025. Gnusovi i Metzgeri ovoga svijeta ubrzano grabe svaki kvadrat životnog i prirodnog prostora. daveći se međusobno dok se iza ugla pomalja još jedna svjetska klanica. Caput Mortuum — to je ono što ostaje nakon što je svijet izgorio.”
– Lujo

“Buržujski Pandemonijum. Psihodelija svojinsko-vlasničkih odnosa. Loš trip rentijerskog uma. Odličnost. Ova je knjiga delirični micelijum koji pupi, grana se i širi sve dok u potpunosti ne
zapremi totalitet malograđanske stvarnosti.”
– Uroš

“U rablezijanskom zanosu Caput Mortuum nas veštim i bravuroznim pripovedanjem uvlači u svoj živopisni svet, stvoren prefinjenim jezičkim eksperimentom koji obiluje britkim humorom, jakom ironijom i zaboravljenom lepotom. Apsurdno postajanje čoveka, načisto zavisno od Slučaja, ovde se razumeva kao umiranje koje nema kraja, već u ključu ruskih avangardista postaje neizostavni deo kružnog kosmogonijskog procesa stalnog preobražaja.”
— Vasilisa

___________________________________

ADAM RANĐELOVIĆ, rođen 1994. u Moskvi, SSSR.

KRATKA PRIČA TIHANE PETRAC MATIJEVIĆ IZ ZBIRKE “KUĆA ZA LUTKE”, Galerija Kranjčar, Zagreb, 2026.

proza

BAŠ KAO STARA LADA S POKVARENIM KOČNICAMA

Dani su mi svi jednaki, doktore, isti prizori dok hodam prema poslu, lik u plavom radnom odijelu čeka prijevoz, stari se šeće sa psom, bucko kasni u školu, ali ipak bulji u mobitel. Jesam li se probudila opet u jučer?

Nikoga više ne mogu podnijeti. Ivan mi je rekao da sam kao stara Lada s pokvarenim kočnicama – svakom kažem što ga ide i ne mogu se zaustaviti na vrijeme. Svi su već na rubu da me ubiju. On smatra da kad bi svi cijelo vrijeme govorili ono što misle, za tjedan dana više ne bi bilo ni jednog živog stvora. Ali koji je smisao sveg tog glumatanja? To je tako zamorno. Samo želim u Gorski kotar, doktore, tamo je sve bolje, na klupi ispod bora. Da me samoća obavije tiho, debelim slojem kao vatom. Ma kupit ću si tu kolibu u Gorskom kotaru, pa makar mi to bilo zadnje.

Na poslu se smijem glupim šalama, slušam žalopojke o raznim boleštinama i čajevima za probavu, savjete o održavanju kućanstva i dobre probave, vijesti iz crne kronike i nove političke afere koje mi odmah potaknu probavu.

Glas kolegice Irene iz ureda ne probija samo bubnjiće – probija zvučni zid! Danima prepričava sve detalje s ljetovanja, što su jeli, tko je kuhao, je l’ se pile prepeklo na dvjesto stupnjeva, je l’ strina s rozacejom išla na sunce, da od ujnine tetke bivšeg muža sestra ima varikozne vene, a nećak je baš nezgodno stao na ježa. Kako se to zgodno stane na ježa, pitala sam je peti dan i rekla joj da napokon ušuti. Koga briga za povijest kožnih bolesti tvoje bliže i dalje rodbine i što ste jeli!? Svi u uredu gledali su me preneraženo. Irena me gledala zabezeknuto, ali je barem ušutjela. I iako je svima laknulo, ja sam na kraju završila na razgovoru u Ljudskim resursima zbog ispada. A što je s Irenom, pitam ja. Njoj svašta ispada iz usta pa nikom ništa.

Kad sam došla kući, rekla sam Ivanu da jednostavno trebam tu brvnaru u Gorskom kotaru, ali je odmah počela petnaestominutna kuknjava o kreditu, o plaći koja kasni, gaćama kojih nema čistih i ručku koji nikako da završim jer gledam kuće na Googleu. Rekla sam mu: samo se žališ i kukaš. I ja se svakako osjećam, ali trudim se da ne ubijem u pojam svakoga u radijusu od tristo metara. Ko neka kratkodometna atomska bomba. Kad me netko pita kako sam, kažem dobro i odmah se isključim na dvije minute jer znam da oko mene baš nitko nije dobro i da mu je život teško sranje.

Svi su mi tako naporni. Ti nisi, doktore. Malen je krug takvih ljudi. Nije to čak ni krug, to je više kao točka. Točka koju zapravo činiš ti i ne znam… Nitko više? Bože, sad ćeš pomisliti da ti se uvaljujem i počet ćeš suptilno vrtjeti vjenčani prsten, ali ne moraš, stvarno. Ja samo volim doći k tebi, malo porazgovarati i čuditi se načinu na koji me gledaš dok me slušaš. Jer gledaš me kao da me čuješ! I onda ti platim i odem i sve pet. Čuješ li me zato što ti platim, je li u tome stvar?

Beba se opet budila svakih sat vremena. I sjednem tako jutros za komp i počnem razmišljati o vremenu i onda zaprijetim samoj sebi, kao, samo probaj započeti s nečim kao kiša je rominjala ili sunce je sjalo. Samo probaj i klepit ću te po ustima. Jesi li ti pisac ili jebeni meteorolog? Nikome, ako je radnja dobra, neće biti važno kakvo je za to vrijeme bilo vrijeme. Saberi se i počni, samo počni, ponavljam si cijelo jutro, ali beba se tada zadere i ja počnem. Počnem živčaniti.

I onda me on pita, zamisli sad ovo, pita me kakva mi je to potreba da baš moram pisati, da neću umrijeti ako ne pišem. Pa vidiš, meni se baš čini da bih mogla, kažem mu. Nije da me ubije na licu mjesta kao da me strefi grom, ali to me ubija polako, baš kao tebe tvoja kuknjava. I što on napravi? Znaš li što on tada napravi, doktore? Gurne mi bebu i kaže: mislim da se usrala. Pa došlo mi je da ga prikoljem. Ne zapisuješ ovo valjda, doktore?

Nosila sam nakrcanu pelenu van da ne zasmrdi sve živo, kad vidim njega izvaljenog na kauču kako gleda reprizu neke debilne utakmice. Reprizu! Meni se samo zacrnilo pa sam mu bacila tu pelenu ravno u glavu. I goooool, izderala sam se, dok je on nekoliko sekundi sjedio u šoku, i znaš šta mi je tada rekao, doktore? Da bi mi na čelo trebalo nalijepiti handle with care, jer se nikad ne zna kad ću puknuti. Rekao je: kvragu više s tobom, luđakinjo! Nosi se više sa životom kao svi ostali smrtnici i prestani se ponašati kao jebena princeza! Ja? Jebena? Pa nismo se seksali šest mjeseci, napomenem. Kao da smo svi mi, kaže, cijeli ovaj svijet, tu zbog tebe. Splasni više s tim svojim očekivanjima i promotri se malo tuđim očima. I pazi da te ne iznenadi nova perspektiva! Lakše je zabiti glavu u šupak i vjerovati kako si baš ti ono zadnje savršeno što je ostalo nakon izumiranja jednoroga. Zamisli, doktore! To mi je rekao. Kaže još da je nemoguće pratiti moja raspoloženja, a iz nečeg je i zaključio da skačem s teme na temu. Jednostavno ne mogu podnijeti činjenicu da moj sin nema psa. Ugrize me ta stvar kao pravi osobni neuspjeh. I sad sam opet tu. Uvjeren je da mi treba pomoć. I ja se slažem, pomoć oko čišćenja, kuhanja i oko djece dobro bi mi došla.

Dok sam bila mala, govorili su mi da sam preosjetljiva, ali bila sam optimistična i sigurna u sretan kraj. I glupa. Tako predivno glupa! Vidjela sam čaroliju svuda, kao da živim u jebenoj cirkuskoj karavani, a ne u onom drogeraškom getu. Onda sam se godinama polako prosipala kao prašina u vjetar, ostavljajući se malo-pomalo po profesorskim kabinetima, preosvijetljenim rađaonicama, na bučnim obiteljskim okupljanjima i nad kuhinjskim štednjakom. Trošila sam se misleći da je to samo nekoliko zrnaca koja se neće primijetiti, koja me neće promijeniti. I kad se potrošim na sve ono što moram, bit će me još dovoljno za ono što želim. Ali nema.

Iako, još ponekad mogu glumiti. To je obično kad izujem udobne papuče i obujem skupe cipele s visokom potpeticom i pretvaram se da mi je prirodno u njima hodati. Tih nekoliko trenutaka pred ogledalom ja sam netko drugi, ali onda nespretno i krajnje nedamski zarujem po parketu, uganem nogu i fantazija nestane. Istini za volju, mojim stopalima sada bolje pristaju razgažene gumene čizme i krdo svinja.

Cijelo sam vrijeme umorna. Djeca su tako nepodnošljivo vesela, a veselje je uvijek bučno. A ja želim malo mira, makar i po cijenu njihova veselja. Što upravo tako i završi; cijena je plaćena, a ono što uslijedi je njihova tuga, ljutnja i frustracija. Sve jedno bučnije od drugog. A kad svi napokon zaspe i sve se smiri, u glavu mi se uvuče The Sound of Silence, ona gruba verzija grupe Disturbed, i zvuk tišine počne urlati u mojoj glavi, a ja iz pjesme izvlačim svoju poruku, pogrešnu poruku, doktore. U mojoj glavi on je taj – David, pjevač, David je taj kojega ten thousand people naganja, maybe more. Ganjaju ga da ga preobrate da i on već jednom zašuti i klanja se zajedno s njima neonskom bogu. U tišini. U prekrasnoj tišini u kojoj svi samo šute i bulje. Što bi Paul Simon na to rekao? Bože, nadam se da nikad neće saznati. Samo da Paul ne sazna. Ubilo bi ga to, u slučaju da je još živ.

Doktore, je l’ ja previše govorim? Ali kad mi se čini kao da mi se babilonska kula srušila na glavu i nitko me ne razumije. A onda me ti pogledaš i tebi je sve jasno. Ja sam ti jasna. Pa kako to da od svih ljudi samo tebi to uspijeva? Da nije to zato što si mi onaj dan prije tri godine kad sam pala u nesvijest pa su me prikapčali na one uređaje vidio cice i trbuh? Tad sam još trenirala – više ni jedno ni drugo ne izgleda tako. Možda i ti, gledajući me u oči, zamišljaš te cice i taj čvrsti trbuh i samo dobro glumiš da me slušaš. Kad bolje razmislim, idi i ti kvragu, sve ću prodati, sve ostaviti, dajem otkaz i selim se u Gorski kotar.

Odlazim; so long, farewell, Auf Wiedersehen, goodbye. Medvjedi i vukovi, vjeverice i glodavci, evo i mene, dolazim k vama, vi nedvolični, predivno predvidivi stvorovi!

_________________________________

TIHANA PETRAC MATIJEVIĆ rođena je 1. ožujka 1977. godine u Sisku. Diplomirala je Tisak i Odnose s javnošću na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Novinarsko iskustvo stekla je kao članica redakcije županijskog radija gdje je izvještavala o književnim aktualnostima i pisala kolumnu za radio portal.
Njezin roman o bipolarnom poremećaju Identitet osvojio je dvije književne nagrade i preveden je na španjolski jezik. Objavila je dvije slikovnice: Šime zvani Mrak, i Jaaako dobra šalša (Recept za prijateljstvo) te zbirku priča Kuća za lutke.
Piše prozu, poeziju, problemske slikovnice i priče za djecu. Članica je Društva hrvatskih književnika i Matice hrvatske.
Glavna zanimacija joj je anatomija tame; pokušava shvatiti zašto ljudi rade strašne stvari i vjeruje u to da je ljudski mozak najuzbudljiviji a ujedno i najopasniji teren za istraživanje – mjesto gdje započinje svaka dobra priča.

KRATKA PRIČA NATAŠE MILIĆ IZ ZBIRKE “ČEMU NERVOZA, LEPA?”, Književni ESNAF, Beograd, 2026.

proza

SVE JE KAO NEKAD, PJEVAJU SLAVUJI

Rasplakao sam se na njenoj sahrani i plakao kao kiša… A mislio sam da to neću moći nikako sa ovim lekovima koje pijem jer, navodno, blokiraju jače emocije, pa se vremenom udrveniš i pretvoriš u pravog psihića, samo ćutiš i kuliraš. Sve znaš i shvataš, ali te ništa ne dotiče. Spremio sam kratki govor, ona nije želela popa, niti da se sahranjuje po bilo kakvom obredu. Ali ja nisam hteo da je samo spuste u zemlju, zatrpaju sanduk, pa kući, kao da je, eto, sve gotovo, iako verujem da smrt jeste kraj. Verujem, ali mi se ne rastaje, zato odugovlačim… Izmumlao sam tih nekoliko rečenica, progutao knedlu i čekao da puste pesmu koju je volela – „U lijepom starom gradu Višegradu“.

Nikad nisam bio u tom Višegradu. Drinu znam samo sa mape, kao naš usud i muku, zamišljenu liniju razdora, pukotinu za koju ti se čini da je možeš prekoračiti, sve dok te ne dohvati i povuče u bezdan. Ja čak ni Andrićev roman nisam pročitao do kraja. Preskočio sam ga u školi, imao sam tad preča posla valjda, a kasnije nije išlo, razvalili su me opijati. Mesec dana studiram jedno poglavlje, a na kraju nisam siguran šta piše, i jesam li nešto sanjao.

A nju sam voleo da slušam kada se seća… Familija joj je bila iz okoline Dobruna, kog nazvaju starim gradom, mada je sad samo lepa i zelena selendra sa porušenim zidinama, malo stanovnika i mnogo uspomena. Njeni su u Višegrad došli pre nego što se rodila. Potegli su do čaršije na volovskim kolima, jer bila je neka trideset peta-šesta, prešli su čuvenu ćupriju i pravo među zanatlije, da steknu imanje koje će im posle otimati – prvo okupatori i zavidne komšije, pa posle rata oslobodioci.

O svom životu nije mi pričala. Držala se višegradskih sličica, tako da ne znam ima li koga na svetu, ni kako se u dubokoj starosti zatekla sama usred Beograda. Tek u težim fazama bolesti, onda kada se presamiti od bola i makne iz stvarnosti, otkrivao sam da je prošla drame. Događalo se, naime, da me uopšte ne pozna, te da mi se obraća kao Dženanu ili Draganu. Ne mogu da se zakunem, ali zvučalo mi je kao da joj je Dženan muž ili momak iz mladosti, a Dragan dete, možda baš njen sin ili unuk. Gde su ti ljudi, jesu li su živi i da li su uopšte postajali – nemam pojma. Zazirao sam da je, kada bi došla k՚ sebi, bilo šta o njima upitam. Kratko smo se poznavali i do zbližavanja je došlo silom prilika, pa mi nije bilo umesno, osećao sam da nije red da zabadam nos… Ipak joj nisam niko i ništa, samo živimo u istom soliteru. Tridesetak godina prolazimo jedno kraj drugog bez reči, a verovatno bi tako i ostalo da prošlog leta nije polomila kuk.

Sedeo sam za kompom tog jutra, probudio se kao i svi udarnici pre pet… Ha, ha, kad bismo se zezali! Nisam ni išao na spavanje, blenuo sam u ekran od polovine noći, kuckao nešto, lajkovao nebuloze, da bi i meni lajkovali, komentarisao curama fotke, jer nikad ne znaš, možda se neka zajebe i sve tako… Činio sam što i drugi zlorabitelji društvenih mreža, i to u najdubljoj tišini, rasterećeno. Za tastaturom nisam bio sitni lopov i lečeni narkoman (ne gospodin čovek na pajdu kao Barouz, na primer, već lepkadžija i ološ tabletoman), od roditelja izdržavani ljudski odron, dno dna. Postajao sam bloger, pametnjaković-tekstopisac, a mogao sam se predstavljati i kao Spajdermen ili Zagor Te-Nej, funkcionisalo je dok ne moram van, preko praga svoje sobe.

Nerado izlazim. Zato sam i oklevao kada se iz haustora čuo čudan zvuk. Tresak i nekoliko tupih udaraca, kao da se niz stepenice kotrlja – nisam mogao ni da zamislim šta. Nakon kotrljanja usledio je jauk. I tišina.

Ležala je u dnu stepeništa, svesna i pribrana. Jednom rukom grčevito je stezala gvozdenu ogradu, nastojeći da pridigne nepokretni deo tela, u drugoj je gužvala šarenu hartiju. Nije više jaukala, niti plakala, ali joj se na licu videlo da trpi bol. Odmah sam ukapirao da se polomila. Prihvatio sam je, zahvalan precima na krupnoći i medveđoj snazi, i na rukama odneo u stan. Keva je pozvala Hitnu. I to je bio početak jednog divnog prijateljstva.

Obilazio sam je na Banjici, išao čak u Mladenovac, dok je bila na rehabilitaciji, a, inače, dobrih pet godina nisam sa Brda sišao, osim na preglede, ili po lek. Ulazio sam u gužve, stajao u autobusu, bez trunke nelagode, i potpuno zaboravio na strah. Posle smo, kad se vratila iz banje, zajedno kafenisali i motali pljuge. Ona priča, seća se detinjstva, potpuno me je uvukla u taj svoj svet. Predao sam se, pustio da me njene reči vode kroz staru čaršiju, u tople noći kraj reke, preko brda i kroz kukuruze.

Pripoveda baba kao da čita neku mnogo dobru knjigu za predškolsko i ja, dete debil, sve zamišljam u najtoplijim bojama. Skoro zaboravim da sam propalitet sa beogradske kaldrme, a ne rođeni Višegrađanin. Njoj suze samo kaplju, ali mene to ne žalosti, nego osećam život još lepše i jače. Ma, kao da smo oboje odlepili.

Poslednji put kada smo tako sedeli, izvadila je crno-bele fotografije i pokazala mi kuću u kojoj je odrasla, očevu radnju, kao i ćupriju, neizostavno. Među tim fotografijama bila je jedna baš izlizana, a na njoj mlad čovek u uniformi JNA. Njegovo lice bilo je veoma nalik pedesetogodišnjem licu sa jedine fotke u boji, koju je čuvala, izgužvane fotke, za koju sam, možda bez ikakvog razloga, pomislio da joj je bila u rukama onog jutra kada se polomila.

Sad, dok stojim nad njenim grobom i pokušavam da se obuzdam, slušam kako Himzo Polovina peva:

„Evo sam ti doš’o, sjedim na Bikavcu

slušam Drina huči, novi dan se sprema

sve je kao nekad, pjevaju slavuji

samo tebe, draga, na Bikavcu nema“.

Umirio sam se, u kamen se pretvorio, ali kad Himzo otpeva – „samo tebe, draga, na Bikavcu nema“ – a keva mi stegnu lakat, provališe iz mene suze, silno i nezadrživo.

Nisam toliko plakao za pokojnom komšinicom, pa ni za svojim uništenim životom, čak ni zbog roditelja, sestre i svih koji su se oko mene zlopatili. Plakao sam, jer nisam znao drugo, onako kako se plače kad stisnutih očiju dođeš na svet. Jedino što sam ja već sve video i znao. Bio sam živ.

_____________________________________________________

NATAŠA MILIĆ je rođena u Beogradu, gde živi i radi. Autor je zbirke kratkih priča ’’Zaustavljeni sat’’, koja je izašla 2021. godine.
Pesme i priče, uglavnom iz oblasti fantastike, objavljivala je u mnogim zajedničkim zbirkama i časopisima. Priče su joj prevođene na engleski, poljski i rumunski i španski jezik.