KRATKA PRIČA SRĐANA GAVRILOVIĆA: SAMO JEDAN DAN

Mahovina, trava, korov i bube među njima. Sjedili smo u strmini jevrejskog groblja. Grad se javljao iz daljine. Izgledao kao tek okupano dijete. Bio je prvi dan Bajrama, sparna julska subota. Odabrali smo jedan ravan kamen, neočekivano suh nakon kiše. Glave proklijalih spomenika gledale su zajedno s nama na hotel kojem se po prvi put nisam mogao sjetiti imena. Sličili su stotinama malih topova okrenutih prema gradu. Isijavači svjetlosti umjesto smrti. Pomislio sam da je neukusno poljubiti se ovdje. Nije bilo vjetra da ti otkrije lice i obraze. Didirnuo sam ti nogu istačkanu ožiljcima i provukao šaku u tvoju. U krošnji bora nad nama prozborila je ptica, onda je odletjela. Lijevo su stajale usidrene kuće s praznim prozorima. Nikoga da posvjedoči našoj prilici. Bili smo jedini živi ljudi. Oni mrtvi disali su kroz vlažnu zemlju. Mene je pomjerila Grasja Danon. Možda zbog njenih godina. Imala je koliko ti sada, dvadeset i šest.

Nekropola je pripovijedala o nekada naprednoj zajednici. Vidjela se kultura sahranjivanja kakve danas nema. Kad je čovjek ovdje gore, povjeruje da je Sarajevo veliki grad. Taksista koji nas je ostavio pred kapijom pitao je zašto idemo baš ovamo. Idemo se pokloniti istodobno smrti i ljubavi, citirao sam stih Josipa Ostija. Zbunjeno je miknuo obrvama i zapalio cigaru. Ali da, skoro zbog toga. Ti, da nakon sedam godina s uzvisine vidiš kotlinu, ja da se uzemljim među stećcima. Izvadila si anolognu Prakticu i okinula par slika. Škljocanje je pokrenulo mehanizam u meni. Osjećao sam se poput rupe kroz koju svjetlo pada na fotosenzitivni materijal i gravira obrise onoga pred očima. Čovjek-objektiv. Nakon dugo vremena javila se sjeta prema životu kakvog sam poznavao. Ljudima iz tog perioda, i tebi, koja ćeš već sutra izaći iz ovog prstena.

Nismo mnogo pričali. To su činili zvukovi. Brundanje motora sa ceste i još ptica u vazduhu. Onda su nastupili potpuno gluhi trenuci. Imam mnogo rođaka u gradu, rekao sam tiho. Mnoge nisam vidio preko deset i više godina. Zaboravio sam njihova imena, fizionomiju. Nekad široka porodica polako se urušavala. Njeni začetnici su izumirali. Stariji rođaci su se kopali u selima oko Sarajeva, oni mlađi na sličnim bregovima poput ovoga. Razmišljao sam kako bi bilo da te odvedem kod bliske rodice u blizini. Obradovala bi se, ugostila nas u kući punoj boga. Predstavio bih te kao prijateljicu. Popili bismo kafu i sigurno nešto pojeli. Saznala bi i moje drugo ime kojim me samo ona zove.

Zarosila je kiša. Ona nakon koje često bljesne duga. Premosti svjetove. Tijelo bora štitilo nas je od kapljica. Vidio sam kako vremenom zatamnjeni spomenici postaju jednobojni, trava igra. Spomen-kosturnica zračila je bjelinom prožeta melankolijom jednostavne narodne pjesme. Prije par dana rekao sam da te mrzim. Nosio sam to u sebi kao trag udarca. Danas je trebalo opraštati, ipak je praznik. Živi dah prošlosti smekšao je riječi u ovom prostornom neredu gdje smo čekali da sunce konačno otključa novu paletu a mi dodirnemo smisao našeg stanja i sudbine. Miris vlažne zemlje djelovao je kao produžetak tih misli. Hemija smirenja. Osjećao sam kako mi tijelo trne ali se nisam želio pomaknuti. Zavukao sam ti ruku pod majicu i prstima se uspeo uz pršljenove. Male uglačane oblutke. Htio bih da sve uvijek bude ovako.

Kroz rebra ograde primijetio sam pepeljasto krzno. Oči koje posmatraju. Jedna od generacija mačaka koje opsjedaju stara groblja. Sigurno su ispratile stotine pogreba. Vijek za vijekom. Spustila se na travu i napila vode iz barice u kamenu. Udisali smo melodiju mramorja i izostanka sjena. Ruka ti je i dalje ležala u mojoj. U tom času pocijepali su se oblaci. Sunčev mlaz izmijenio je brdske reljefe i užario humski relej. Očekivao sam da ćeš opet izvaditi Prakticu, ali ostala si zagledana u tu predstavu. Ne znam o čemu si mislila. Možda o tome kakvi smo ljudi. Nazvati nas gubitnicima bilo je pretenciozno. Ali iz ovog trenutka moglo se izaći jedino poražen.

Činilo se da smo se spustili par metara niže. Otklizali na monolitu. Svjetlost je raširila livadu, moglo se uočiti još kamenih blokova. U pravcu gdje je iščezla mačka, granao se džep poljskog cvijeća. Sunce mu je počivalo na potiljcima. Meka snenost nakratko je preletjela preko očiju. Sklopio sam kapke. Osjećao kroz dodir, miris, sluh. Tebe koja si iskrila prvi znoj. I da oslijepim, pronašao bih smisao. Jedan stalni, čvrsti oblik kojem bih se vraćao. Poput kockastog zdanja Holiday Inna, hotela čije je ime bljesnulo u kosmičkom mraku. Daleki spoljašnji glas. Nekada davno, čekajući tramvaj, bivši vojnik mi je ispričao kako se u prvim danima opsade tu sastajao s djevojkom koja je radila na recepciji. Imali su svoju sobu, i u njoj san o ljubavi u miru. Šest mjeseci kasnije, otišla je za Kanadu, a on ostao do kraja. Svaki put kad ga izbliza ugleda, ispriča nekome tu priču. Tako je lakše živjeti.

Nadlijetao je avion spreman da umakne neumornoj ravnodušnosti doline. Trag koji je ostajao za njim pojačavao je prolaznost. Poželio sam zapaliti cigaru. Odustao sam jer ti se to nije sviđalo. Nisi voljela ni avione. Istina je da je čovjek u zraku samo roba u plamenu metana. Od toga se ne može pobjeći. Posljednjih godina nebo je kratilo moj put kući. Radovao sam se polascima i još tokom leta naručivao alkohol. Put nazad pregrmio bih jednako omamljen. Sada, ispraćajući limenog albatrosa, smisao povratka u ravnicu se gubio. Hlapio poput sagorenih ostataka fosila na nebu.

U avliji žute dvospratnice zavijorile su oprane bijele plahte. Raširile su ih krupne ženske ruke i nestale. Komad platna unio mi je očaj. Bilo je dovoljno široko da se njime umotam i spustim u grobnicu. Predam crvima bez straha. Šta ti je?, upitala si. Odmahnuo sam glavom, poštedio te morbidnih misli. Ovamo si došla na petstotinjak metara visine, a u suštini ti je nedostajalo more. Barem mislim da jeste. U daljini su se uzdizali socijalistički blokovi, stubovi slobodne volje. Razbacane kuće po brdima kao pali meteori. Dodirnuo sam ti usnama sljepoočnicu, izdahnula si glasno.

Među oboljelim i nakošenim stablima su se već izdužile sjenke koje će uskoro otpuzati u zemlju. Konačno smo olabavili stisak ruke. Vazduh se uvukao među raspletene prste. Podne je gubilo snagu. Trebali smo obići još par mjesta. Sišli smo niz stepenice. Podigla si jedan kamen i stavila ga u tašnu. Putovat će sutra s tobom do stola u tvom stanu. Preseliti miljama daleko. Uzimat ćeš ga u dlan i čekati.

___________________________________________________

SRĐAN GAVRILOVIĆ rođen je u Mostaru 1991. godine. Završio je Srednju likovnu školu “Gabrijel Jurkić” u odsjeku grafike. Jedan je od osnivača i glavnih urednika portala za književnost i kulturu “Strane”. Iza sebe ima objavljenu zbirku kratkih priča “Ljetne himne” (2015) u izdanju SPKD Prosvjeta Mostar. Njegova druga knjiga, zbirka priča “Nemoj ići u Anderlecht” (2022), objavljena je u izdanju VBZ Zagreb, Buybook Sarajevo i LOM Beograd. Povremeno piše poeziju. Živi u Belgiji.

Ninova nagrada za roman godine: “UNUTRAŠNJE MORE” DANICE VUKIĆEVIĆ, Futura publikacije, Edicija Nojzac, 2022.

ŽENSKA STVAR
Arhetipsko bežanje u Kuću (od silovanja i nasilja).

NULA
Šta si bez kablovske, bez Interneta, šta si. Ništa si. Prah.

NEBOJŠA:
Čuo sam da je Gadžin Han Meka jeftinog života. Preseliću se. Nemoj da mi se javljaš i uznemiravaš me. Kada sam ga ipak pozvala: Oženio sam se crnkom koja ima mladež s dlakom.

VODVILJSKI
Uključila sam lampu, istog trenutka sijalica je eksplodirala, Volframova nit se zapalila, počeh da psujem tražeći gajtan da isključim lampu. Drugu lampu razbi kćerka iste večeri kada su joj drugarice došle u goste da pevaju i piju. Treću lampu odavno ne uključujem jer je olinjala uspomena, četvrta je osramoćena bez sijalice itd… Samo jedna lampa radi.

TAKO TO BUDE
Psaltir peva i bez tebe. David peva neprestano.

NAJČEŠĆE SU
Strano telo sopstvene kulture. Oni koji je jedini obnavljaju ili je samo čine naspram onih koji je naplaćuju.

ZASTRAŠUJUĆE NEZNANJE
Koliko monstruma smo sreli ili videli u svome životu.

MEĐU STRANIMA
Mainstream može da bude tako užasavajuć, tako ubitačan, gledano spolja, iznutra je verovatno toplo i udobno, zaslepljujuće slatko, u praznom srcu kandirane trešnje bez koštice.

SLUŠAJ
Formatirana na kosmičke antene koje rade non-stop, prema metafizičkim sferama okrenuta non-stop, alter alter non-stop, u osluškivanju non-stop, propustila je sopstveno razboljevanje. Jasna upozorenja, jasni nedvosmisleni signali, telesna patnja, na sve se oglušivala misleći: starim. I otrpeće, stoički. Njeno napaćeno telo nije prestajalo da moli za milost: Pogledaj me, saslušaj me, patim. Okrenula se prema njemu, najzad: Da čujem, u čemu je stvar…

IZMEĐU ILI ZDRAVLJE JE ROBA
Njena herojska borba odvijala se u sferama privatno/javnog jer sila medicine, sila društvene kontrole naših tela jeste i poništavajuća, smrtno opasna. Odolela je poput rođene surferke talasima velikim kao kuća, i smeštala se u bolnicu povremeno, prema potrebi. Tu bi upoznavala žene svih struktura i uzrasta. Na jednom od tih gostovanja susrela se sa ženom koja s mužem vodi tešku bitku preživljavanja i odgajanja dece u zemlji bez milosti. Kao da je to ništa ispričala je: Između dve hemioterapije ispekla sam 150 kilograma paprika (za buduću neizvesnu prodaju ajvara).

MORALNA TUPOST
Volim je iskreno, i ona mene, u čistom smo i dubokom odnosu. Nismo se dugo videle. Pričala sam bez daha tri sata, o sebi, samo o sebi. Pred rastanak, malo se dotakosmo i njenog života koji je bio u znaku revolucionarnih promena, ljubav, trudnoća, brak, preseljenje.

PO SRBIJI ZEMLJI DA PREVRNE
Nebojša mi se javio sa 18. Dolovačke štrudlijade prethodno u obilasku i ženidbi u Gadžinom Hanu.

VELIČINA MANJINE
Taj čudesni strah i zazor od manjina, mutno neprijateljstvo spram Drugog namesto ponosa i radosti što su blizu Šokci, Česi, Romi, Cincari, Jugosloveni, Mađari, Bošnjaci..

(….)

PADALA JE KIŠA…
Priča Mire Trailović…

NJENA PRIRODA
Moć je uvek skupljanje moći, uvećavanje, otimanje, sticanje, uzurpiranje, opijanje njome, gomilanje…

NE PRIMAMO PIČKE U KUĆU
Rekoh kćerci iznenada na samom početku nove godine. Ona se nasmejala i podržala me.

VIRE
Pljačka je kada ga ukradu, a nije ako ga prodaš, budzašto, srce.

SVE JE SAVRŠENO
Onako kako treba da bude, unutrašnjost postvarena, ogledalo u kome se suši farba ne-viđenog.

ZEN
Pored njih, okorelih veselih letnjih duvača trave, na odmoru u seoskoj vikendici, deda neki usputni, ispred lokalne radnje-barake zatraži: Dajte i meni tu vašu cigaretu što savijate. Smotaše mu čist hašiš. Pošto je popušio cigaretu posedeo je miran i ćutljiv, noge mu pri polasku malo zašlajfovaše i klecnuše pa reče: Triput sedam dvaesjedan i ode da li kući da li na neko tajno mesto, đavo bi ga znao. Sutradan, ponovo je tražio onu cigaretu.

ONA TRAGA BEZ TRAGA
Tražim svesku. Tražim olovku. Tražim motivaciju. Tražim samoću. Tražim.

PROPUŠTENI SMEH I ZABAVA
Nismo se viđali neko vreme i samo bih tu i tamo registrovala šta mu sve nisam ispričala, a čemu bi se sigurno smejao…

SCENARIJ
On je mnogo urlao na njih, na finu mirnu ženu i sina već sjebanog momčića. Robustan i krupan samo je urlao po nekoliko sati. Ona bi ga tankim glasom smirivala bezuspešno. Sin je ćutao kao zaliven preuzimajući na sebe svu tu glupost, sav taj kič nasilništva… umesto da s majkom ode, kao što su Elen Barkin i Leonardo di Kaprio u Dečakovom životu pobegli od očuha degenerika… al ovaj divljak nije očuh. Svejedno, volela bih da pobegnu.

ZNAK-OVI
Stojim na mostu, čekam autobus. Bilbord kaže Promenite život u 2018. Objava brojeva. Na banci: Verujte u sebe; na perionici kola: Bez kompromisa.

EKIPA, EKIPE
Primili su ga. Preko jedne od njih. U ekipi vlada salonski zakon, on to ne zna. Misli, sve je samo ta svetlucavost uz obilne obroke, ta laka ogovaranja i upućenosti u tajne određenih krugova, veliki francuski prozori, stanovi viška za izdavanje. Imao je ženu. Nju su takođe pripustili. Ona nije bila fascinirana, bila je druga rasa, druga kultura i nije joj se tu ništa podrazumevalo, videla ih je u drugom svetlu. Bila je iskrena, i na početku, to je bilo simpatično. Onda je zaigrala na rasno ludilo, ekipa se zgranula. Polako ga je odgurnula, jedan po jedan imendan preskočen, slavlja prećutana. Morao je da plati nepoznavanje salonskog zakonika. Jedna od stavki: prihvatanje je samo permanentni test, odbacivanje je konačno i neopozivo.

SNOB JE STUB SVETA
Snobizam je ozbiljan posao, traži celog čoveka. Jer, svet i postoji zbog snoba. Pa za koga je slikao Van Gog ako ne za snoba koji će tek doći… za koga se ubio ako ne za snoba… neće valjda snob sam… da slika, da se ubije…

OFICIR I DŽENTLMEN
Uvek smo se čudili, pitali se kako to da nije napravio veću, to jest pravu karijeru, s takvim talentom i stasom. I onda, polako, shvatiš, da on i nije želeo ništa drugo do da mu se dive ljudi poput nas, pitajući se isto što i mi. Upravo to pitanje bilo je najviše što je od sebe mogao dati.

SAMO ČETVRTKOM
Imam svoju Romkinju. Nije ni prva ni poslednja. Takva je tradicija moje porodice. Po dedu su dolazili da im bude kum, često. Četvrtkom pere ulaz. Ostavim kesu s garderobom ili nečim na ormariću ispred vrata stana. Danas, vidim čisti druga žena. Pitam, gde je Nena (skraćeno od muslimanskog imena koje krije). Ona više ne čisti ovde. Danas, čitav dan, pošto sam otvorila dušu, ili me neko zove ili neko zvoni na vratima, kad eto Nene. Kaže kako više ne radi ovde, ali će raditi za drugu firmu, drugi ulaz. Pita za kesu koja ju je čekala: Samo ovo?

ZAŠTO JE SVE VEĆE KOD VAS
Naši prijatelji su dosadni, vaši – genijalni. Naši su nedovoljno veliki intelektualci, vaši, istaknuti.

RAJ
Cirkus – obožavam. I dresere-krotitelje, i trapez i šljokice, i miris životinja, i klovnove cipele, i slamu i šatru, i slona i tigra, i rampu. I tanjire i čaše koji se vrte, i mađioničara i devojku s noževima, i obruče i pudlice, i bič i mrežu. I Moiru Orfei.

SPRAVA
Banalizator.

PRETILE OVCE
Pomišljam, iz nekog razloga, oni su tu, ljudi s problemom. A ja bi trebalo da nešto učinim za njih, ili, ne učinim…

_____________________________________________________

DANICA VUKIĆEVIĆ (Valjevo, 1959.) je završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije.
Objavila osam poetskih i četiri prozne zbirke.
Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“.
Živi i gradi u Beogradu.

*

“Laureatkinja NIN-ove nagrade za 2022. godinu je Danica Vukićević za roman Unutrašnje more (Nojzac).

Žiri za najbolji roman 2022. godine koji je radio u sastavu: Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsjednik) birao je, podsjetimo, između šest knjiga iz najužeg izbora 69. NIN-ove nagrade.

Pored Unutrašnjeg mora, u izboru su bili i roman Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića, Papir sa vodenim znakom Gorana Petrovića, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević, Koljka i Sašenjka Uglješe Šajtinca i Klara, Klarisa Marijane Čanak.

NIN-ova nagrada kritike za roman godine dodjeljuje se od 1954. godine, a prošlogodišnja dobitnica nagrade bila je Milena Marković za roman Deca.” – Nova.rs

Foto: Screenshot Yutube/RTS

ROMAN ZA DJECU I MLADE “MIKA” JELENE ANGELOVSKI, Službeni glasnik, 11/2022; odlomak

Đ

Đoković je na Đ. Na televizoru na početku njegovog prezimena stoje dva slova, D i J, ali u našoj azbuci dovoljno je jedno, Đ. Moj deda ne zna da kaže Đ, uvek ga izgovara kao Dž, kao što i umesto Ć kaže Č. Kad igra njegov Džokovič, on ne gleda. Izadže da se prošeta, misli da mu tako donosi više sreče. Jednom je bio kod nas za vreme nekog turnira. Dok je trajao meč, obišao je celo naše mesto i još jedno susedno. Čuli smo ga s vrata:
– Nema džubreta! Kakva je to, bre, zemlja, nema nigde džubreta! Ej, sve sam gledao, ne prvi red, ovaj do ulice, zavlačio sam se skroz u neke čoškove, sve mislim negde su ga nabacali i sklonili da se ne vidi. Jok! Nema ga nigde, džavo ga odneo!
Deda je bio u pravu – ovde stvarno nema đubreta, čak ni u školskom dvorištu posle odmora. Onoga dana kada sam drugi put sreo Miku, u kupatilu, a prvi put seo pored Darje, naše odeljenje bilo je zaduženo da pokupi sve đubre oko škole. Ko skupi dvadeset otpadaka, slobodan je. Nas dvadeset, po dvadeset otpadaka – nema šanse da nađemo toliko smeća ni u celom gradu, a kamoli u dvorištu. Izjurili smo napolje, jer smo znali: ko prvi đubretu, naći će dvadeset komada i može na fudbal. Ostali će se patiti do kraja časa, pokušavajući da iščeprkaju nešto. Darja i ja razvili smo taktiku. Ona pronađe otpadak, ubaci u kesu, pa izbaci iz nje. Ja ga pokupim i ubacim ponovo u kesu. Računamo jedno đubre njoj, jedno meni.
Sledećeg časa, pričali smo o lektiri. Devojčica u knjizi je iz Afrike, pa je svako imao zadatak da ukratko predstavi svoju zemlju. Darja se javila prva. Otpevala nam je glasno jednu rusku pesmu o dečaku i suncu.
Na kraju se nasmejala tako da su se zidovi zatresli. Stefan i Nik su se gurkali laktovima i imitirali je kako zabacuje kiku. Ne znam da li ona to nije videla, ili se pravila da ne vidi, ali je delovala kao da se to uopšte ne dešava. Nije baš čitava. Znao sam da će uskoro mene prozvati, a nisam imao nikakvu ideju.
Hteo sam samo da nestanem. Bilo je kasno – učiteljica je već izgovorila moje ime. Trebalo je nešto brzo da smislim. Setio sam se. Tata i ja često pred spavanje gledamo Google Earth. Biramo mesta, pa se spuštamo u njih, šetamo se ulicama, gledamo da li ima plaža, kakvi su restorani, gde su stadioni. Pitao sam učiteljicu da uključi na svom kompjuteru Google Earth i da ga preko projektora prikaže ostalima na zidu. Pronaći ću svoju zemlju, svoj grad, svoju ulicu i kuću, i pokazaću im je. Radio sam to sto puta, ne treba mi mnogo vremena. Zavrteo sam kuglu, pronašao mesto, kliknuo, i bili smo iza ugla, nekoliko kuća daleko od moje.
– Evo je – jedva sam se čuo. Posle gromoglasne Darje, zvučao sam još jadnije nego inače. Pokušao sam da se malo pojačam.
– U ovoj kući živi moja baka, živeli su i moji mama i tata ranije, i ja sa njima kad sam se tek rodio – ohrabrio sam se i već sam razmišljao kako ću sad da im pokažem i park gde sam prohodao, i zgradu u kojoj živi tetka Svetlana, mamina sestra.
– Fuuuj! – začulo se iz drugog reda.
– Molim? – okrenula se učiteljica.
– Đubre! – Leandro je pokazivao prstom prema gomili kesa koja je isplivavala iz kontejnera pored puta, tačno ispred baba Ljubine kuće. Žute i plave zavezane kesice ležale su svuda okolo, mogao sam da prepoznam čak i roze tetrapake jogurta u kojem sam se davio svaki put kad odem tamo, virili su iz njih.
– Dobro, je l’ to zaista jedino što možeš da primetiš? Ne vidiš ovu lepu ogradu od kovanog gvožđa, ove petunije na prozoru, samo đubre? – uzdahnula je učiteljica, pokušavajući da primeti nešto dobro na Leandru.
– Ali, kad je odvratno! – Leandro se i dalje prenemagao.
Pogledao sam u Martina, kao što bih uvek uradio kad se nešto ovako desi. Crtao je nešto u svojoj svesci.
U dva klika izašao sam iz slike i pitao učiteljicu da sednem na mesto.
Te večeri, tata i ja smo tražili neka nevidljiva ostrva u Mikroneziji. To znači da je imao posebno naporan dan na poslu, da je opet sabirao koliko ima do penzije i da ćemo sad ponovo da sletimo na neko ostrvo veličine fudbalskog terena, pa će tu tata da nađe neku kolibu gde može da se naseli kao penzioner, da peca i ređa pasijans, i da onu đubrad s posla više nikad ne vidi.
– Tata, kad smo već kod đubreta…
– Ako si se sad setio da za sutra imaš da uradiš neki projekat od recikliranih flaša, zaboravi, nema šanse – razgledao je plaže.
– Nije to. Nego, đubre. Znaš šta sam danas shvatio? – pitao sam, spreman da odmah i dam odgovor.
– Nemam pojma, ali siguran sam da ću uskoro saznati – tata je sarađivao.
– Shvatio sam da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po ulici. Kese skloniš, pobacaš. A kad je čovek đubre, kad ima u sebi raznih prljavština, usmrdi ti život, a ne možeš mu ništa, ni da ga očistiš, ni da ga skloniš, ne možeš ni da ga recikliraš na handarbajtu, a ni da ga ignoriraš kad smrdi! – bio sam prosto zadivljen kako sam to smislio.
– Ručni rad, tako se kaže handarbajt. I ignorišeš. Bogami, ja sam za bacanje đubreta. Po kratkom postupku – uozbiljio se tata.
– A što ti onda ne počistiš tu tvoju đubrad s posla, nego tražiš kolibu u Mikroneziji? – logično se nadovezalo moje pitanje.
– Dobro pitanje. Stari ja bi to verovatno i uradio – zumirao je jedan bar na plaži.
– Stari ti, misliš kad si bio kao ja? – pretpostavio sam.
– I malo stariji – otpio je pivo iz konzerve.
– A ovaj novi? – vadio sam mu reči kleštima kao da je on moj sin.
– Ovaj novi ima tebe, a ti si navikao da jedeš svaki dan, i to više puta, ima kredit i kiriju, sve to mora sam da plati i ne sme da izgubi posao, pošto jedini radi u ovoj kući. Tako da novi ja pušta đubre da smrdi i bira čamac. Vidi ovaj! – uveličao je jedan crvenobeli brodić parkiran tačno pored plažnog bara.
Setio sam se roze tetrapaka, pa mi se malo plakalo. Srećom, mama je iznela piroške i sve me je ubrzo prošlo. Ne onako brzo kao kad sam bio manji, ali ipak – prošlo.

***

“Glavni junak romana decopoznavalice Jelene Angelovski je dečak Mika. Na početku, Mika je pri kraju. Pri kraju čega? Pri kraju svog solidno skrojenog detinjstva. Zatim se, sve gori od strašnijeg, ređaju dramatični trenuci. Zašto? Zato što Mika izrasta iz detinjstva, a ono se cepa i puca po krhkim pubertetskim šavovima. Objektivno, haos, jer čovek u tom trenutku lako može ostati ogoljen, da kažemo neodeven, zbog čega se, osim što mu može biti hladno, lako može izbrukati pred onima koji su, da kažemo, obučeni.
Na kraju, jasno, Mika je – na početku!
Na početku čega?
Na početku puta da postane neko i nešto.” – Službeni glasnik

***

“Jelena Angelovski izuzetno vešto spaja zadatak knjige (predstavljanje azbuke) sa glavnim junakom i događajima u njegovoj svakodnevici.
Osim inteligentno osmišljenog predstavljanja slova azbuke, ova knjiga donosi sliku života “naših preko”, njihove bitke u novom okruženju, traganja, nedoumica, sumnji.
Knjiga se bavi i socijalnom kritikom, multikulturalnošću, porodičnim odnosima, analizom društva “tamo i ovde”.
I sve to kroz priču dečaka Mike kojem Mika Antić svojim prisustvom i poezijom pomaže da razume svet i shvati probleme s kojima se sreće i koji ga tište.” – iz obrazloženja žirija nagrade “Rade Obrenović” knjizi “Mika”

ilustracije u knjizi: Luka Tilinger

_______________________________________________________

JELENA ANGELOVSKI završila je Filološki fakultet u Beogradu na Katedri za srpski jezik gde je i doktorirala. Dok je živela u Srbiji, bavila se svojom profesijom, ali i objavila više stručnih tekstova i eseja. Od 2018. godine živi u Ciriškom kantonu gde predaje srpski jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće beleške o svom iskustvu objavljuje na svom blogu. Na svom jutjub kanalu emituje kratke sadržaje namenjene dijaspori i matici – sa ciljem da ukaže na to kako lakše čitati i pisati.
Prošle godine je objavila roman “Mika” za decu i mlade.

ROMAN VESNE MARIĆ “PREDSJEDNIČKI DUĆAN”, Sandorf, 12/2022; ulomak

Čovjek bi pomislio da u Rubenovu i Diogenovu rodnome mjestu seljani nužno moraju voljeti jesti kamenje kako bi preživjeli. Jer ondje postoje samo nebo, plavo i bez oblaka cijele godine, oštar zimski vjetar i nasilje ljetnoga sunca. I kamen. Posvuda. Ako je istinita ona da čovjek u tijelu nosi krajolike svojih predaka, onda su Ruben i Diogen sačinjeni od gologa kamena koji usprkos tome što ga šibaju vjetrovi, okreću lice prema Suncu.
Kao najstarije od petero djece, uključujući blizance, Ruben je jedini išao u školu. Naučio je čitati i pisati te je položio predmete dostupne u selu, ali kad je trebalo krenuti u srednju školu, bila mu je predaleko. Najbliža je bila petnaest kilometara udaljena pješice ili mazgom ako si je imao, a oni nisu. Tako je Ruben ostao u selu i pomagao u obiteljskome poslu uzgoja duhana. Onda je majka rodila još jedno dijete, a ono je oboljelo. Isprva se čuo kašalj, slabašan kašalj koji se uzdizao iz malenih pluća, a onda se pogoršao, sve dok nije zvučao poput zavijanja vjetra izvan kuće. Bila je zima i snijeg je okovao tlo. Liječnika koji ih je za lijepa vremena inače obilazio svaka dva tjedna nije bilo više od mjesec dana; čuli su da je liječnikova mazga slomila nogu, pa su pacijenti morali dolaziti k njemu da ih pregleda. Živio je u istome gradu gdje je bila i srednja škola, a između ovdje i ondje nalazila se planina. Tako su Rubenovi roditelji odlučili poslati najstarijega sina s najmlađim da nađu liječnika.
„Znat će on što učiniti“, rekli su o sinu. „Ima nešto škole.“
Ruben je prehodao pola puta osjećajući kako mu beba diše pod kaputom. Šalom su je vezali za njega, a on joj je držao glavu pokrivenu ovratnikom kaputa. Teta ga je trebala dočekati u gradu, smjestiti ih i pripremiti mlijeko za malenoga. Vjetar je propuhao Rubena; bio je uvjeren da će dječak umrijeti. Rubena je pak uhvatila groznica te je pet noći i šest dana proveo u košmarnu polusnu gazeći snijeg, s dječjim hripanjem na prsima; hodao je teškom mukom, no ostajao je na istome mjestu, na vjetrovitu vrhuncu pored crkve čije mu je raspelo peklo oči naspram zasljepljujućega neba. No maleni je preživio i potpuno ozdravio. Neki kažu da je to bio prirodan poredak stvari – jer dok su Ruben i maleni izbivali dom im je zahvatio požar i obitelj je umrla u plamenu. Žrtva ostatka obitelji značila je da je djetetu pošteđen život i vraćena snaga.
Čim se oporavio, Ruben je ostavio dječaka u gradu i otpješačio natrag u selo da zakopa pepeo i spaljene leševe u kamenito tlo. Stajao je na vratima kuće i gledao kako vjetar amo-tamo raznosi ostatke kućanstva pretvorena u pepeo; vrtlog čađe plesao je naokolo i Ruben se pitao koji je dio njihovih nekadašnjih života sadržan u tome dašku. Jednom je o tome pripovijedao Rozi, prenoseći joj nasumične pojedinosti: da je pronašao zmijske kože koje su blizanci godinama skupljali i izlagali na prozorskoj dasci poput svjetlucavih duhova; našao ih je u travi dvjestotinjak metara od kuće; da su susjedi rekli kako je ognjište zacijelo ostalo otvoreno pa je iskra iskočila na sag koji se jamačno zapalio; da je zapuhao jak vjetar i raspirio vatru u podivljala zmaja koji je progutao usnulu obitelj; da su čuli njegovu majku kako vrišti. Govorio je Rozi o tome da nije mogao prizvati sjećanje na njihova lica, da su mu na neki način članovi obitelji, iako mrtvi, jednostavno nestali, kao u snu. Još je jednom pješačio natrag do grada, ostavivši kuću iza sebe kao ranu, sprženu i ukletu. Nikada se nije vratio. Dvije godine poslije izbio je Drugi svjetski rat i Ruben je otišao u partizane.
Po povratku iz rata Ruben se pobrinuo za Diogenovo školovanje te je završio nekoliko tečajeva za strojara i počeo raditi u tvornici. Pokušao je Diogenu usaditi duh revolucije, vjeru u ideje napretka, suvereniteta i slobode, ali Diogen za to čak ni u najmlađim danima nije pokazivao zanimanje. Kad je Rubenu bilo dvadeset i pet upoznao je Rozu koja je unajmila sobu u kamenoj kući u jednoj od starih četvrti gdje su strme ulice popločene blistavim kamenom. U vrtu je raslo smokvino drvo koje bi u kolovozu rodilo debelim, sočnim plodovima. Ruben i Roza su se upoznali i ustanovili da su služili u različitim jedinicama, no oboje su sudjelovali u veličanstvenoj završnoj bitci rata, gore u šumama planine Šar gdje se nalazila prva crta prema njemačkim vojnicima.

– s engleskog preveo Andy Jelčić

***

“Slike Predsjednika i darovi njemu u čast mogu se pronaći u svim domovima diljem zemlje, nabavljeni u trgovinama poput one u vlasništvu Rubena i Roze Marić. Par se upoznao u partizanima, boreći se za novu naciju u vrtlogu sukoba Drugog svjetskog rata. Predsjednik još nije umro i zemlja je još cjelovita, podsjeća li vas to na nešto…?

Novi roman Vesne Marić, britanske spisateljice koja je kao tinejdžerica morala izbjeći iz ratnog Mostara te život nastaviti u Engleskoj, aludira na svima nama vrlo dobro poznatu, blisku povijest, u originalnoj vizuri te u maniri velikih emigrantskih romana. U likovima Vesne Marić prepoznat ćemo majke, očeve, braću, sestre, tetke, stričeve, prijatelje i kolege, ljubavnice i ljubavnike… iz vremena tako bliskog, a opet tako dalekog.

Dirljiva priča majke i kćeri, podijeljenih između emocija i uvjerenja, kao i bridak humor, kojim nas je Vesna Marić nasmijala čak i u najtežim pasažima svog autobiografskog romana Plava ptica, čine Predsjednički dućan posebnim štivom u engleskoj književnosti, koje u hrvatskom prijevodu Andyja Jelčića predstavlja nježnu posvetu svim našim uspomenama, ali i nadama.” – Sandorf

_____________________________________________________

VESNA MARIĆ rođena je 1976. u Mostaru. Napustila je Bosnu i Hercegovinu i preselila u Veliku Britaniju u dobi od šesnaest godina. Ulomak iz knjige Plava ptica (Sandorf, 2019.), koju je u engleskom izvorniku 2009. objavio prestižni izdavač Granta, i koji je bio BBC-jeva Knjiga tjedna, dobio je nagradu Penguin Decibel za nove prozne glasove. Roman je preveden i objavljen na više jezika. Predsjednikov dućan objavljen je 2021. kod američkog izdavača Sandorf Passage.

književna premijera: ROMAN SANJE LOVRENČIĆ “CRVENI GOLUBOVI”, Mala zvona, Zagreb, 1/2023; ulomak

Ponekad te vidim kao muškarca malo starijeg od mene, odjevenog u svoj život kao u planinarsku odjeću provjerene kvalitete, odabranu s idejom da traje, malo pohabanu, ali tim udobniju. Ponekad te vidim kao dječaka koji je prečicom stigao do zrelosti u nestvarnim prostorima, u stvarnima ostavši nespretan, previše svijetao, previše taman, nesiguran i sklon zastajanju. Ponekad te vidim kao Prometheu, glatku i vještu čarobnicu, bezvremenu, ponekad kao negdašnju najbolju prijateljicu koja sa mnom dijeli istu ogoljenu ženstvenost bez šminke, s kojom je lako razmatrati sveukupnu životnu ponudu, smijati se vlastitim izborima. Ponekad te vidim kao svoju milu kćer koja riječi posprema u svoju tišinu, tko me bolje poznaje od nje, od tebe, ponekad te vidim kao svoj odraz u zrcalu, no tko se u kome odražava?
Ponekad te vidim kao neko od milih lica iz prošlosti, kao nekoga kome su od tijela ostale samo oči i riječi, virtuoza u tihom odricanju, ili pak ženu na pragu starosti koja se spiralnim stepenicama spušta do dubljih značenja viđenih prizora, bira metu koju će i pogoditi i promašiti, uspostavlja restoran pod orasima kako bi uz gozbu podijelila svoje ezoterične darove. Kao nekoga tko je već star, zaista star, ali niti zaboravlja niti se okamenjuje, samo čuva repertoar slika koje su drugdje već blijede, uspijevajući neprestano skupljati i nove, kaleidoskopski žarke, možda ih imaš više nego što ih pokazuješ, samo vrijeme može dati takvo obilje.
Ne znam o tebi gotovo ništa, a ipak te poznajem – to je puna praznina. Neku sličnu živu prazninu – prazninu koja sam ja za tebe – ispunjavam govoreći ti s druge strane nevidljivosti. Možda bi bilo bolje ostaviti je da vibrira neizrečenostima, no svatko ipak želi ispričati priču.

Plovila sam s Nikom u tijesnom prostoru jedrilice, no zapravo je prostora oko njega bilo mnogo, stvarao je prostor svojom šutnjom. Iz čega sve izvire šutnja, znaš li? Moja je znala nastajati u povrijeđenosti, u plahosti, u otporu, ponekad je šutnja jedini mogući otpor, zar ne? Ali ne mora to biti tako patetično, postoji i šutnja zadubljenosti, šutnja očaranosti, šutnja umora i ravnodušnosti, šutnja osluškivanja i šutnja nagluhosti, ponekad je teško spoznati prirodu tuđe šutnje.
Nisam znala što se od mene očekuje u toj plovidbi, nisam ni pitala – čekala sam da mi se kaže, pokaže. Pokazalo se jednostavnim, pomagala sam s konopima i pajetima kad bismo pristajali, pomagala kad bismo se otiskivali u praskozorje, sve ostalo vrijeme od mene kao da se nije očekivalo ništa.
Ovo nije priča o plovidbi, no plovidba je nešto o čemu je uvijek lijepo pričati, pogotovo nekome tko je, poput mene, plovio samo jednom. Hladna jutra i onaj neopisiv trenutak u kojemu sunce počinje rastapati krutu promrzlost pa tijelo kao da se polagano pretvara u mlaku lokvu – lokvu vida zapravo, jer čini mi se da nikad ništa nisam vidjela toliko jasno kao titranje svjetla na velikoj vodi. Niko me prepustio doživljaju i na moju nasmiješenu očaranost odgovarao nekim kosim kimanjem glave. Htjela sam mu pomoći u kuhinji, to je kategorički odbio, ali nije imao ništa protiv toga da budem u blizini dok nam priprema objed. U tim bismo trenucima ipak pomalo razgovarali, usidreni sredinom dana u nekoj zavjetrini.
Brod je njegov dom, rekao je moj poznanik onoga dana kad smo svi troje sjedili na terasi kafića s pogledom na barku s crvenim jedrom, i doista je bilo tako. Jedrilica je bila odlično opremljena, brižno održavana, snabdjevena svime potrebnim za duži boravak; na početku se još osjećao miris ulja kojim je sve to drvo bilo svježe premazano, no ubrzo ga je raznijelo more. Bila je široka, imala unutarnji prostor iznenađujuće velik za tako malen brod. Niko je spavao u većem, središnjem prostoru koji je služio i kao kuhinja i kao salon, a meni je prepustio sićušnu kabinu u pramcu. Spavat ćeš u knjižnici, rekao je i pomaknuo klizna vratašca police iznad kreveta. Nemoj je ostavljati otvorenu, nikad ne znaš kad će udariti veliki val. Otok s blagom, Starac i more, Doživljaji Arthura Gordona Pyma, Morski vuk, Lord Jim, Tajfun, Spas, Između kopna i mora, Pobuna na brodu Bounty, Encantadas i Moby Dick, Pijev život – sva književnost na toj polici bila je povezana s morem. Posezala sam za knjigama i vraćala ih u njihovo skrovište, razumijevajući i ne razumijevajući tu mušku romantiku pučine. Ponekad bih zaboravila zatvoriti vratašca police – bez posljedica. Veliki valovi zaobilazili su nas na tom putu.
Plovili smo polako, od otoka do otoka. Hvata se sumrak, javljaju se mala svjetla na nekoj rivi, mi spuštamo jedra, palimo motor, svako kopno je dom, sigurnost i mir, svako kopno je nepoznanica. On ima po jednu dragu u svakoj luci, rekao je moj poznanik pred barkom s crvenim jedrom, i prvih se dana doista činilo da je tako. Još ne bismo ni pristali, a već bi se pojavila neka žena s pozivom na večeru. Pozivi su se odnosili na njega premda su bili pristojno upućeni i meni. Nisam ih prihvaćala. Odlazila bih u šetnju nepoznatom malom lukom. Sve sam ih vidjela samo u sutonskim svjetlima i sad mi se miješaju u sjećanju.
Koliko god Nikova prisutnost bila lagana, neopterećujuća, voljela sam malo biti sama; jer kad je sam, čovjek može i pogrešno birati pravce, bezbrižno kretati i odustajati, bez srama i opravdavanja. Dio večeri koristila bih za slanje tekstova jer ni ploveći nisam prestajala raditi. Niko se kasno vraćao na brod, no ja bih još bila budna. Postoji ta velika budnost pred noćnim morem i svjetlima, tihim svjetlima obale, dubokim svjetlima neba. Sjedila bih odolijevajući hladnoj vlazi, umotavajući se u pokrivače, koji su me loše štitili. Možda je izgledalo kao da ga čekam iako ga nisam čekala, jednostavno mi se činilo da je šteta propustiti noć na moru, nikakva se aktivnost nije htjela zalijepiti za to, za noć-na-moru, čak ni riječi, ni glazba iz slušalica, no i kad bih odustala od svega drugog i samo disala slanu tamu, činilo mi se da ipak nekako propuštam tu beskrajnu noć. Opet se smrzavaš, rekao bi Niko i skuhao grog, naizgled preko volje, ali samo naizgled. Ako se razboliš, rekao bi, ostavit ću te u prvoj luci. Nije htio razgovarati sa mnom dok bih otpijala gutljaj po gutljaj napitka koji mi je donosio i toplinu i san. Ostajao je u blizini, bavio se konopima čekajući da se napokon povučem u potpalublje.
Ponekad bih zaspala tek pred svitanje. Tako se dogodilo da me jednog jutra probudilo brujanje našeg motora; kroz prozorčić sam vidjela kako se sunce ljeska na posve mirnom moru. Očito smo već bili na pučini.
Kako si krenuo bez mene? upitala sam izašavši u sunčev sjaj na palubi.
Misliš da ne mogu isploviti i sam? – Nije rekao da mu je bilo žao buditi me.
Ali zašto sam onda tu? upitala sam.
Da ima nekog u blizini ako iznenada umrem.

Ne, ovo nije priča o plovidbi ni o mom šutljivom kapetanu, ali u onome što ti zaista pokušavam ispričati važan je naš kuhinjski razgovor koji je počeo time što sam ga upitala je li poznavao Tonija i njegovu družinu. Dugo mi je trebalo da postavim to pitanje; u prvi tren ostalo je bez odgovora.
Vidiš, ja nisam nikakav umjetnik, rekao je nakon dulje šutnje, bio sam tek dobar sakupljač, a i to nehotice.
Ali Toni –
Svi su oni dio istog vremena, i njegovi i moji ljudi, vidiš ih tu na zidu.
Već sam bila primijetila fotografije pričvršćene na plutenu ploču iznad stola, nalik onima iz moje škrinje s tavana: slično ljeto, slična atmosfera i neka druga lica u izblijedjelim bojama ranih kolor-filmova. Uz njih stare ulaznice za izložbe i rock-koncerte.
Ovo ostaje sa mnom do kraja, rekao je osvrnuvši se prema toj svojoj maloj kolekciji. Drugdje imam drugačijih tragova i ostataka, zahvaljujući tome tako lagodno plovimo. Jer moji ljudi jesu bili umjetnici, za razliku od mene.
Nabrajao mi je imena, očekujući da ih prepoznam, nabrajao uspjehe i počasti svojih prijatelja iz mladosti.
Ali Toni nije bio dio toga –
Ah, ta djeca, mali ljubitelji razaranja s nedovoljno jakim eksplozivom. Sve su shvatili previše doslovno – i s premalo smisla za humor.
Ispričala sam mu o nasljedstvu i karminama, prešutjevši svoje pripovjedačko obećanje. Želim ih razumjeti, rekla sam, pomalo se stideći svoje neiskrenosti.
Razumjeti? Lako je razumjeti kad se radi o analogijama.
Oni koji proizvode aute, dižu u zrak aute, oni koji proizvode kulturu, dižu u zrak…
Što? Knjižnice i kazališta?
Razmisli, gdje je prodaja najočitija, gdje se uspostavljaju cijene umjetnina?
Aukcijske kuće?
Podmetnuli su dva-tri mala požara. Ništa se nije dogodilo, ništa značajno. Neki su predmeti gorjeli, drugima bi porasla vrijednost. I njima samima činilo se mizernim. Pa su smislili nešto veće, preveliko, uplašili se i pobjegli. To ti je cijela priča.
Cijela priča – nije li to premalo za cijelost?
Tražim jednu od njih, rekla sam, zato sam i krenula na ovaj put. Ona je umjetnica, poput tvojih prijatelja. Ime joj je Selena, sjećaš li je se?
Nije mi odmah odgovorio; na koncu se činilo da ju jednostavno nije mogao zanijekati. Sjećam se Selene, rekao je preko volje, samo nje se i vrijedi sjećati od svih njih, ali odavno nisam o njoj ništa čuo.
Nakon tog razgovora Niko je malo više govorio, ispričao mi niz anegdota o ludim otočkim noćima prije pola stoljeća, no kad ih se pokušam sjetiti, nema ničega, rastopile su se u mom sjećanju brzo i bez traga kao pahulje proljetnog snijega. Ponešto mi je rekao i o gradu prema kojem smo plovili; kako ondje još nikad nisam bila, ni te se informacije nisu imale gdje usidriti i umjesto da budu putokazi bile su tek hrpa unaprijed iznevjerenih obećanja.
I već smo pristajali na mjestima gdje se govorio jezik drugačiji od našeg, a pozivi na večeru su se prorijedili. Kako smo se približavali cilju, činilo se da dani postaju sve kraći, iako je zapravo bilo obrnuto, i začas je stigla noć u kojoj smo plovili pod umjetnim svjetlima, između visokih stijena, kanalom koji se činio beskrajnim. A onda je, nakon desetak dana na moru, pred nama bila golema luka u kojoj je Niko namjeravao neko vrijeme ostati, a ja se oprostiti od njega i njegovog broda. Nisam ga pitala očekuje li novu suputnicu za nastavak plovidbe.

*

“Novi roman Sanje Lovrenčić, „Crveni golubovi“, dvostruka je knjiga: prozni tekst, koji se oscilirajući na rubu fantastike bavi gorućim temama suvremenog svijeta, nadopunjen je „Pjesmaricom“, zbirkom poetskih fragmenata koje je autorica pisala kao skice za pojedine ulomke romana.

Radnja priče koja se iznosi na dva različita načina započinje dolaskom pripovjedačice na neimenovan otok. Naslijedivši kuću u gotovo napuštenom selu, ona dobiva razlog da se nakratko udalji od svakodnevne borbe za materijalnu egzistenciju. Krajolik u kojemu se našla nostalgično je idiličan: ruševne kamene kuće, divlji kapari, domaći sir, sunce i vjetar određuju taj mediteranski svijet. Sve sluti na to da će se ovdje, na distanci od ljudi, posla i rutine, otvoriti prostor za introspekciju, za suočavanje s vlastitom prošlošću, željama i nadama.

Zajedno s kućom, međutim, pripovjedačica je naslijedila i golubove koje je uzgajao njen preminuli rođak, Toni. Kad jednog jutra iznenada odluči osloboditi ptice iz golubinjaka, ni ne sluti da će joj se ti pismonoše ubrzo vratiti, i to u društvu prilično živopisnih gostiju. Golubovi naime na otok dovode neke Tonijeve stare prijatelje. Oni mu organiziraju trodnevne karmine te počinju pripovijedati fragmente zajedničke prošlosti: ostarjela kazališna družina koja je lutala Mediteranom, ili aktivni sudionici u previranjima za godina olova – junakinji se na temelju ponuđenih priča teško odlučiti. Na odlasku joj ta čudna skupina objašnjava pravu prirodu njenog novostečenog nasljedstva: uz kuću, ona nasljeđuje i obavezu da ispriča njihovu priču, priču koji nije dobro razumjela.

I tu mediteranskoj idili dolazi kraj: zamijenit će je istraživanje internacionalnog terorizma 1970-ih godina, revolt pred tadašnjim i sadašnjim srazom bogatstva i bijede, rastuća osjetljivost za devastaciju prirode, cyber-subverzije, utopijski virtualni prostori, traganje, strah i bijeg. Na fragmente priče svojih gostiju junakinja će odgovoriti vlastitima, koje će pak – kad se smiri vrtlog koji ju je ponio – gotovo nenamjerno ostaviti u nasljeđe novoj generaciji, za nove pokušaje.” – Mala zvona

___________________________________________________________

SANJA LOVRENČIĆ, književnica i prevoditeljica, ušla je u hrvatsku književnost 1987. zbirkom pjesama Insula dulcamara. Otad je objavila još sedam pjesničkih zbirki, a poezija joj je objavljivana i u domaćoj i stranoj periodici te prevođena na njemački, poljski, ruski, slovenski, švedski, danski. Za knjigu Rijeka sigurno voli poplavu dobila je nagradu Kiklop. Autorica je zbirki kratkih priča Wien Fantastic, Portret kuće i Zlatna riba i istočni Ariel, romana Dvostruki dnevnik žene sa zmajem, Klizalište, U potrazi za Ivanom (nagrada “Gjalski” 2007), Martinove strune / Martins Seiten (Literaturpreiss SMSK 2008.), Ardura (2012), vješanje kradljivaca ovaca, roman (2015) i Kabinet za sentimentalnu trivijalnu književnost (2018). Autorica je fantastične trilogije Zmije Nikonimora te dviju zbirki autobiografskih zapisa: Zagrebačko djetinjstvo šezdesetih (2017.) i Zapisi o kući, zapisi iz odsutnosti (2020.) Napisala je nekoliko knjiga namijenjenih djeci; za zbirku priča Četiri strašna Fufoždera i jedan mali Fufić dobila je nagradu “Grigor Vitez”. U programima Hrvatskog radija izveden je niz njezinih radio-dramskih tekstova, među kojima su neki izvođeni i izvan Hrvatske (na njemačkom, mađarskom, slovačkom i estonskom). Kao samostalni dokumentarist snimila je i režirala šest dokumentarnih radio-drama. Triput je sudjelovala u radu međunarodnog žirija festivala Prix Europa u Berlinu. Kao suradnica III. programa Hrvatskog radija izabrala, prevela i priredila niz tekstova s područja svjetske književnosti. Bavi se i prevođenjem književnih tekstova s engleskog, francuskog i njemačkog jezika; za prijevod zbirke kratkih priča Kuća duhova Virginije Woolf dobila nagradu “Kiklop” 2012. Boravila je u rezidencijama za pisce H.A.L.D. (Hald Hovedgaard, Danska, 2014.), OMI International Arts Center (Ghent, SAD, 2015.), Villa Yourcenar (Francuska, 2016.), Chateau de Lavigny (Švicarska, 2017.) i Q 21 – MuseumsQuartier (Beč, 2017.).

AFORIZMI DENISA VIDOVIĆA

Djevojci sam odmah dao na znanje tko je u našoj vezi glavni, a tko šuti, sluša i piše aforizme.

*

Kod žene me može odbiti nezaposleni suprug.

*

Iz prehrane sam izbacio nutricioniste.

*

Jedina nemoralna ponuda koju sam dosad dobio bila je ona da mi ćevape posluže bez luka.

*

Aorta je uvijek imala posebno mjesto u mom srcu.

*

HINDUISTIČKI RAZGOVOR ZA POSAO:
“Gdje se vidite za pet života?”

*

PRIČAJU DVA LJEVIČARA…
“Uffff!’’
“Što ti je? Izgledaš kao da si ustao na desnu nogu.’’

*

Život je nepredvidiv. Budite spremni na najbolje.

*

Drago mi je da ništa ne dolazi preko noći jer u to vrijeme spavam.

*

U Hrvatskoj je bolje izgubiti nadu, nego dokumente.

*

Kad vam se život raspne u komadiće, složite mozaik.

*

UDRUGA LJUBITELJA PROMISKUITETA POSLALA RIJEČI
NADE I OHRABRENJA:
“Ma jebeš sve!”

*

MODA U PČELARA…
“What do you wear?’’
“Only Wear Saće!’’

*

Ne vjerujte svemu što napišete na Facebooku.

*

NAJLJEPŠE SAMOUBILAČKE PRIČE:
“Samoubojstvo mi je u potpunosti promijenilo život!”

– iz knjige “AFORIZMI I OSTALE NUSPOJAVE”, Sisačka udruga za promicanje alternativne i urbane kulture, 3/2022.

***

Ne brinite se ako vam se dogodi nesreća. Pojavit će se dobri ljudi s mobitelima i snimiti vas.

*

Žene na mene reagiraju kao na Beatlese. Vrište i čupaju kosu. Moju kosu.

*

U čarapi čuvam drugu čarapu.

*

Ako, uz vlastitog bračnog partnera istodobno ljubujete i s bračnim partnerima iz drugih brakova, i dalje sve ostaje u okvirima braka.

*

Osjećao sam se manje vrijedno kad mi je djevojka rekla da je imala više dečki od mene.

*

Ja, kad se oženim, bit će kako moja žena kaže, pa makar se zbog toga rastali.
Sva sreća da postoji Facebook jer bi inače svi liječnici, seizmolozi i geostratezi pivo morali piti ispred dućana.

*

-Ostavila me.
-Kome?
-To nije spominjala.

*

Pristojna žena nikad ne odijeva tuđe mišljenje.

*

Ljudi se na vjenčanju dotjeruju kao da će im brak trajati cijeli život.

*

Ljubim se filmski! Ne moramo o žanru.

*

Ne divljaju cijene, nego pohlepa.

*

NOVOGODIŠNJA VJEROVANJA
Ako u ponoć poljubite tuđu ženu, cijelu godinu će vam tu ženu spominjati vaša žena.

*

Dovoljno sam iskusan da ne znam o čemu pričam.

*

Pri vođenju ljubavi sam poput pjesnika. Haiku pjesnika.

*

Ako mislite da ne može biti gore, pokušajte dolje.

– iz novog rukopisa

_________________________________________________

DENIS VIDOVIĆ sisački je pisac i humorist. Rođen je 21. studenog 1988. godine. Sa sedamnaest godina počinje pisati haiku poeziju. Također piše i priče, pjesme, aforizme, recepte, kolumne, putopise te izrađuje plakate kojima komentira svoju svakodnevicu. Njegovi su tekstovi objavljivani na internetskim portalima („Lola“, „Kvaka“, „PS-portal“, „ZG-kult“, „Booke.hr, Pivnica.net), u književnim časopisima („Alternator“, „Riječi“, „Književne vertikale“, magazinu „Uh!Aha“) te u zbornicima („Aforizmi i aforističari 17“ i „Dok vlakovi prolaze“). Istaknuti je član sisačke poetske tribine „Zalogaj poezije“, kojoj je, uostalom, nadjenuo i ime. Član je Udruge hrvatskih aforista i humorista. Dobitnik je priznanja „Književni pleter Sisačko-moslavačke županije za najbolje prozno ostvarenje“ za priču „Potvrda o nekažnjavanju“. Dosad su mu objavljeni knjige: zbirka aforizama „Podilaženje lijenosti“ i roman „Normalni ljudi“. 2022. godine objavljena mu je druga zbirka aforizama „Aforizmi i ostale nuspojave“. Iste godine pobijedio je na književnom natječaju „Korzo slova“ koji raspisuje Društvo hrvatskih književnika, Ogranak Sisačko-moslavačke županije, sa zbirkom priča „Reda mora biti“. Također s pričom „Jedna Svenova bivša ljubav“ osvaja drugo mjesto na manifestaciji „Slavko Kolar – književni dani“ na natječaju za kratku priču – satiru.

PRIČA MILJANA MILANOVIĆA: KOLIKO UTEHE, KOLIKO ZLA

#filmskaklapa

Na Bogojavljanje voda je bila ledena, ali smo Rubi i ja smogli hrabrost da zagazimo do kolena.

Tetovirani muškarci drhtali su razgolićeni.

Časni krst je, kao po običaju, zapeo o trulo drvo koje je izranjalo iz vode, prekriveno najlonskim kesama.

Pop je zatražio vlažnu maramicu da obriše ruke.

Rubi je na ramenu držao VHS kameru.

„Ovo je bolje od mrtvaka!”

Sutradan je naglo otoplilo.

Poštar se napio. Čitavo prepodne je mezio pod ikonom Svetog Jovana. Kasnije je gmizao raspasan oko kuće. Rubi je snimao i kikotao se.

Ubrzo su procvetale kajsije.

Eksperti za fenomene odlučno su rekli: iznenada.

Stariji ljudi, potreseni i nesnađeni naglim promenama, naslućivali su veliku nedaću.

***

#filmskaprojekcija

Isus je sišao s krsta i rekao ljudima da se nose u tri pizde materine, jer mora iznova da popravlja stvar. Angažman oko kampanje Ajmo opet lepše i bolje, pobeda, amin, idemo, bre!, teško mu je pao. Ponajviše zbog pogoršanja odnosa s ocem. Novonastali problemi su doveli do hipertenzije i zatvora. Pod pritiskom mu je proradio čir na želucu. Svakodnevno je morao da se samoisceljuje. Ali to je bilo uzaludno. Rekurzivna regeneracija je veština koju mora tek da savlada. A opšte je poznato, makar u krugovima koji prate i tumače njegov rad i delo, da je odavno prestao da uči, jer je uspeo da se ubedi kako mu više ništa od novih znanja neće trebati u životu, kao ni u postojanju posle smrti – matematički gledano osamdeset procenata je verovatnoća da će vaskrsnuti, pa se tu negde u balansu između živog i neživog sveta uglavio za stalno, pronašavši svoju komfor zonu. Zarad lečenja, priklonio se najpre zapadnoj medicini i beta blokatorima, uz uzimanje ranitidina po potrebi. Nakon što se pompa oko intezivnog napora da se ostvari zadati cilj zahuhtala, lekovi su prestali da deluju, pa je božji sin spas potražio u narodnoj medicini.

***

#filmskaklapa

Rastavljamo stari bicikl.

„Šta radiš večeras? Hoćeš da gledamo Amarkord?”

Od delova planiramo da sklopimo nosač kamere za scene vožnje. Rubi je osmislio nacrt.

„Viđam se s Mirom.”

Spušta točak na zemlju.

„Jel’ ponekad osetiš uzbuđenje?”

Trljam oprezno vlažnu šibicu. Našao sam pred prodavnicom pola cigarete.

„Misliš, ko će prvi da vozi?”

Pušenje je naša tajna.

„Mislim na film… imamo dovoljno materijala.”

Sakupljamo pikavce. Pred odlazak kući opustošimo leje mladog luka u naselju.

„O čemu?”

Snima me dok pušim.

„O tebi.”

Snima me dok žvaćem perca.

„O cirkusu.”

Snima me pred Mirinom kapijom.

„Ne gledaj u kameru.”

Nikada nisam sumnjao u Rubija.

„Ti si uplakani klovn.”

Ima fenomenalne ideje.

„Jel’ dobro ovako?”

Ja moram da se uzdam u rad.

Ti nisi kao on, govori mi Mira kad god zalutam. Rubiju je dovoljna njegova genijalnost. Ti si previše dobar.

***

#filmskaprojekcija

O povratku Isusa među ljude izvestile su jedne lokalne novine. Naslovi su bili tipa: Zadah ovdašnjih seljana zatrovan je mržnjom. Ili, kao na primer: Čestitost poglavara obojena pohlepom. U trećem članku, iste novine, autor je bio poprilično direktan: Magarac jaše, a domaćin skapava. Sva pažnja ostalih medija bila je razrađeno usmerena na navike, obroke i promišljanja ličnosti koje se ne stide. Posedovanjem takvog kvaliteta kao što je besramlje, pojedinci predstavljaju uzore i idole mlađim naraštajima, podjednako, kao i dokonim penzionerima. Tu tvrdnju iznelo je nekoliko obrazovanih alkoholičara ispred STR Mirela, u centru naselja.

Odrazapinjanje se najpre dogodilo u jednom zaseoku na tromeđi. Odatle se fenomen odricanja i odbacivanja uspostavljene veronauke s pratećim elementima, poput gripa ili neke smrtonosnije pošasti proširio zapadnim svetom. Isusi su silazili s krstova, izlazili iz ikona i oživljavali iz kamena po svim hrišćanskim zemljama. Armija božjih sinova krenula je k Jerusalimu. Međutim, usled nedostatka volje za saradnjom od strane Izraelskih vlasti, konačna destinacija svetog putovanja svakog božjeg sina morala je da bude promenjena. Za tačku susreta svih Isusa, i procesa svete integracije, pri kom od mnoštva nastaje jedan i jedini Isus kakvog poznajemo i pamtimo, odabrana je zgrada seoskog doma u Bogovini, podno Rtnja. Razmatrajući nivoe energetske konstalacije, to je drugo mesto u svetu po čistoti fluksa slogova praiskonske božje reči.

***

#filmskaklapa

Trener je rekao da svako od nas mora da izađe iz zone udobnosti. U školi su naprasno počeli da ponavljaju tu mantru.

„Ima da pobacam turšiju i odem usvet!”, vrišti domaćica s prozora kuće, pred česmom gde se okupljamo. Manija za izlaskom iz komfora je zahvatila komšiluk. Gradom lunjaju slobodni mislioci. Kako to? Šta se onda desi? Ja sam već triput! Ali, ali… isključivo su odabrani znali kako da izlazak pravilno izvedu.

Rubi povezuje kameru s teveom i pritiska dugme za motanje kasete.

„Zanima me šta misliš o ovom što sam juče montirao?”

Dvadeset minuta gledam mantil koji visi na čiviluku. U pozadini čujem neku raspravu. Onda seks. Nazdravljanje. Pucanj. Pa muk.

„Moraš da izađeš iz te zone… prijatnosti… ono… znaš.”

Nije podigao pogled samo je promrmljao.

„Marš u pičku materinu.”

Ustajem. Otresam nogu.

„Pa to je bitno… svi danas koji to umeju izlaze…”

Isključuje kameru.

„Kakva budalaština… za taj komfor sam se baš namučio.”

Više mu to nikada nisam pomenuo. Ne izlazim iz solidarnosti. Blejali smo pored česme i pušili iz zajedničke pakle. Prestali smo da se krijemo.

***

#filmskaprojekcija

Sjedinjeni Isus od razjedinjenih predstava raspeća, zakupio je mobilni internet modem kod jednog od vodećih operatera, uprkos upozorenjima da je na odabranoj teritoriji pružaocima usluge signal slab. Privučen povoljnom ponudom, nestrpljivo i naprasno doneo je odluku da je krajnje vreme da otvori fejsbuk, instagram i tik tok nalog kako bi proširio svoje delovanje i prionuo na posao. Prvi korak je širenje svesti oko potrebe za biblizacijom tehnologije i obratno– osavremenjavanje biblijskih priča.

Aktivnost na društvenim mrežama odigravala se poprilično sporo. Prve nedelje broj fejsbuk prijatelja i instagram pratilaca profila Isus Hristos Nazarećanin se popeo na dvanaest i dugo se ništa nije menjalo. Isus je svakodnevno uređivao profilne slike – modernija stilska prezentacija serafima, pa fotografije riba dok se praćakaju i onda serija fotografija na temu krst, krstić, krstača. Jedan od prvih postova trebalo je da predstavlja jasno usmeren stimulus ka široj populaciji. Za metriku uspeha odabrana je količina pozitivnih, povratnih reakcija.

I ne uliva se novo vino u stare mešine. Inače se mešine poderu, vino prolije, a mešine propadnu. Nego, novo se vino uliva u nove mešine, pa se oboje sačuva.

Post je dobio tri lajka.

Ko nije sa mnom, protiv mene je. I ko sa mnom ne sabire, rasipa.

U komentaru je neko napisao pratim.

***

#filmskaklapa

Ja pušim Lucky Strike, a Rubi Camel.

„Nisi mi rekao da odlaziš?”

„Pa, razmišljam o tome već neko vreme.”

„Snimaš?”

„Snimao sam neke scene s Mirom.”

„Kako je ona?”

„Dobro je. Ima tog frajera koji je ljubomoran, pa sam morao da obrišem snimke.”

„Ne dolaziš kod česmice?”

„Imam previše obaveza.”

Protutnjao je šleper. Završili smo cigaretu i svako je otišao na svoju stranu.

***

#filmskaprojekcija

Isus je ostao bez para. Značajnu količinu novca dao je u humanitarne svrhe, za obnovu seoske ambulante. Zlatne pehare unovčio je jeftino. Stigla mu je opomena da će isključiti internet. Kako zaraditi onlajn? Guglao je sve o digitalnom marketingu: ko, kako, za koga i koliko mora da izmišlja; povećanju broja pratilaca: kako da efektno propovedate; metodama i tehnikama da skrenete pažnju na vaš sadržaj i postanete vidljiviji: ustoličiti se u srcima i napravama ljudi. Kako se kuju virtuelni zlatnici? Šta je rudnik bez rudara? Isus je inteligentan i brzo sagledava stvari.

Kule duhovnosti zidaju se u carstvu nebeskom.

Napisao je u 8:00.

Kule prolaznosti zidaju se u carstvu zemaljskom.

Napisao je u podne.

Šta je čovek u informacionom carstvu?

Napisao je posle ručka.

Gde je tu mesto za božjeg sina?

Napisao je pred počinak.

Traži definiciju reči influenser. Razume da je to zapravo digitalni propovednik.

Više ili manje, u našim virtuelnim odnosima, stvari su poprilično razrađene. Postoje jasna upustva. Pretplatiš se i saznaš kako da se oženiš. Isus je preko noći stekao na stotine hiljada sledbenika. Zbog potrebe da ga čuju, privremeno se pretvara da je neko drugi. Uglavnom postuje ženska dupeta, magične dijete i brdo keša s dojavama za klađenje. Isus je morao da otvori račun u banci ali, zanesen uspehom, zaboravio je da plati račune. Kao da ga je neko prokleo, u istom trenutku ostao je bez svih blagodeti savremenog života. Frustriran, udarao je o sto i mučenički pritiskao prekidače. Sijalice. Sijalice. Balon vode pretvorio je u vino i seo na trem da iskulira. Seoski ljubitelji mudrih misli osetili su slast i pohitali da pozdrave novog komšiju. Isus je te večeri prodao oko dvesta litara vina. Eksperti bi rekli da je rođen pod srećnom zvezdom. Platio je račune za šest meseci unapred.

Nadahnut još jednim uspehom, otvroio je browser i uzdahnuo. Koja beše šifra? Sve lažne profile je pročistio, postavio svoje fotografije i napisao:

Zaista, zaista, vam kažem: ko god čini greh, rob je greha.

***

#filmskaklapa

Nisam mogao da nateram nekog da gledamo Felinija.

Kupio sam masku i široke pantalone.

Prešao sam na Camel jer sam primetio da manje kašljem.

***

#filmskaprojekcija

Isus je lakoveran.

Isusu pristižu preteće poruke.

Šta ti misliš ko si ti?

Kakav istripovan tip… ovo ide na BLOK!!

ŠIRITE LJUDI neka svi znaju kakvih bolesnika ima

KAKO OVODASADA JE NORMALNO NIMALONI JE

Užas kakvih sve ludaka ima ovde.

Treba te JAVNO SPALITI!!! SOTONO…

Imao sam vere u to što radiš, ali si isti kao I drugi.

Preterujete ljudi! Kome se ne sviđa ne mora.

Blok!

Qblok!

Blok

Isus je izbezumljen mržnjom tugovao.

Ostao je sam.

Voleo bih da imam moć da promenim stvari.

Bio je poslednji Isusov post.

***

#filmskaklapa

Posao magacionera u skladištu opreme za štamparije je dobar jer imam vremena da vežbam žongliranje. U pauzama gledam Rubijeve kratke filmove na youtube-u. Ostavio sam cigarete. Treća godina kako ne pušim. Imam novi hobi. Radost pronalazim kao animator na dečjim rođendanima. Kad izletim na scenu kao klovn, deca se uznemire. Stojim ukočen dok ne počnu da se smeju. Potom je mnogo lakše.

U početku sam dobijao pisma od Rubija. Onda smo prešli na imejlove. Rekao je: jebe mi se, ovo je bezveze. Opet sam dobijao pisma. Napisao je izvini. Slao mi je uglavnom scenarija i ideje. Negde na rubu papira jednom je napisao: Jel’ još uvek pušiš? Nakon dve godine počeo sam da dobijam prazne koverte. Čuo sam da je završio ekonomiju kao najbolji u klasi, ali da nikada nije radio u struci. Nastavio je da snima. Posle tri filma o religiji Cirkus 1, Cirkus 2 i Cirkus Maximus, zaintrigirala ga je tema nepravda. Pokrenuo je projekat 100 naroda. Želi da dokumentuje životne priče žrtava svetske nepravde. To je moj Rubi. Napisao sam mu da su srušili česmu. Poslao mi je snimak na USB-u.

***

#filmskaprojekcija

„Ne gledaj u kameru.”

„Oko tebe je cirkus.”

„Ti si uplakani klovn.”

_____________________________________________

MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Sanja Grčku. Igra uz rembetiko. Jedri. Pije crveno vino. Rakijski majstor male porodične destilerije. Objavio je zbirke priča Bending (Književna omladina Srbije, 2010), Produžetak vrste (Partizanska knjiga, 2019) i Divlje rastinje (Partizanska knjiga, 2022). Jedan od osnivača književne grupe Kratež.

ŽELIMIR PERIŠ: O ZANIMANJIMA U DOBA VELIKOG SRANJA, ulomak

Zovem se Želimir i pisac sam. U paleti identiteta kojima sam se mogao predstaviti naposljetku je prevladao onaj od kojeg sam u životu najmanje očekivao – pisac.

Dobar dio radnog vijeka proveo sam kao programer, projektirao i izrađivao raznorodne informacijske sustave što je bio proces za koji sam se veći dio života školovao, no koji je postao nepopravljivo beskorisnim onoga trenutka kad je nestalo struje. Vještina upravljanja i analiziranja velike količine podataka postala je gotovo karikaturalno suvišnom, da sam je svom silom prešućivao i predstavljao se svim ostalim skromnim iskustvima koje sam imao. A bio sam svašta. Uz studij sam jedno vrijeme radio kao operater u telefonskoj podršci, dobar dan, moje je ime Želimir i ovaj razgovor se snima. Jeste li probali isključiti pa uključiti računalo? Budžet sam popravljao držeći srednjoškolcima poduke iz elektrotehnike. Povremeno bih odradio koji tjedan u školi kao zamjenski profesor informatike. Dugo vremena penzionere poučavao osnovama korištenja računala u lokalnome pučkom učilištu. Sad mišem kliknite na gumb iks. Mišem. Mišem! To je ovaj uređaj na stolu pred vama. Ne to, to je tipkovnica! – Nisam bio uspješan predavač, a i da jesam ne bi igralo ulogu. Nijedno od tih iskustava nije imalo nikakvu praktičnu vrijednost kad je nastupilo Sranje. Nakon sveg truda, školovanja, specifična radnog iskustva, specijalizacije, godina staža, jedino je moj, gotovo slučajan, amaterski spisateljski angažman zaslužan što sam još uvijek živ. Živ pisac.

E sad, što je pisac u dobu bez knjiga, dopuštam si malo rastegnuti definicije pa nazivati stvari onako kako su se zvale nekad, jer je za smišljanje novih riječi ponestalo volje. Vokabular nam se jako reducirao, komuniciramo više mahanjem nego poezijom, kopnimo komunikacijski kao što smo civilizacijski i bez sumnje, jednog ćemo dana, i to vrlo uskoro, reterirati u iskonski oblik dvonožnih čovjekolikih majmuna, Lucy, Ardi, i ravno u kariku koja nikad nije nedostajala. Kao što čovjek pred smrt spadne na kognitivne i fiziološke sposobnosti bebe koja ne hoda, sere u gaće i komunicira samo bazičnim emocijama, danas je jasno: tako je i sudbina čovjeka vratiti se u one iskonske oblike, primalnu životinju, pa odbaciti sve što ga čini čovjekom, prvo mozak, potom noge, pa odgmizati natrag u more, deevoluirati u glistu, amebu, jednostanični organizam i na kraju ni u što. Iz ničega u ništa, savršeni krug.

E sad, da taj proces, ni od čega do ničega, bar malo odužimo, uloga je nas pisaca. Pisci su ti svjedoci civilizacije, bili smo tu kad su stvari započele – ruku na srce, s nama su i započele, nisu li? – pa, bit ćemo tu i kad stvari završe. A evo, samo što nisu.

Svake večeri, ako je sklonište dobro, ako su svi živi, a vatrica gori, dolazi mojih pola sata bez kojih ne može završiti dan. Ili može, ali to onda nije dobar dan. Mojih pola sata razlika su između dobrog i lošeg dana. Ajde, pišče, poziv je za mene, i tad otresem pepeo s odjeće, poravnam kosu pa im spašavam duše.

– iz zbirke priča “GRACIJA OD ČEMPRESA”, Naklada OceanMore, 10/2022.

_______________________________________________________

Zovem se Želimir i pisac sam. Moja posljednja knjiga zove se Gracija od čempresa. U njoj sam ispisao priče o izmišljenim vremenima i prostorima. Naslovna heroina Gracija, djevojka je koja lažima želi donijeti dobrobit svima. Naoko, slično čine i pisci. Mojih prethodnih sedam objavljenih samostalnih knjiga zovu se: Mučenice, Mima i kvadratura duga, Mima i vaše kćeri, x, Straška postavlja teška pitanja, Straška izvrće neistine i Mladenka kostonoga, no pisao sam i druge knjige te radio druge stvari, lista postaje sve veća i veća i ta je lista izvor velikog zadovoljstva, kao što je i svaki kreativan rad zadovoljstvo, kao što je i svako dobro veselje, a na kraju te dobrote i veselja trebaju biti nečija biografija, više od neizmišljenih vremena i prostora.

književna premijera: ROMAN VIDE DAVIDOVIĆ “MUČNINA: O NEODRASTANJU”, Kontrast izdavaštvo, 12/2022; odlomak

Kad sam čula kucanje na vratima, iznervirala sam se. Danas mi je samoća toliko prijala da nisam ni pomislila na to gde mi je muž, šta radi i s kim me potencijalno vara. Nije mi nedostajalo njegovo prisustvo. Ništa. Odlučila sam da iskoristim svoj novootkriveni talenat za jelke u izolavanom univerzumu svoje prodavnice.

Međutim, lupanje se nastavilo.

„Zatvoreno!“, viknula sam iziritirano. Brzo sam shvatila da se moj urlik ne čuje od imbecilne, sladunjave pop pesme koja se vrtela u pozadini.

Kako kucanje nije prestajalo, otišla sam da otvorim vrata sva ulepljena šljokicama i čokoladom. Onda mi je verovatno malo ispala vilica. Tu je stajao dečko za kog sam mislila da je mnogo lep, lep kao vila. Pored njega je stajala jedna žena, podjednako lepa, samo starija dvadesetak godina. Shvatila sam da mu je majka, jer su ubitačno, jezivo ličili. I nju sam, takođe, odnekud znala.

Gledala sam ih, u njega pa u nju. Imala sam taj problem sa nestvarnom lepotom. Nikada u nju ne bih mogla do kraja da poverujem, pa bih je netremice posmatrala očekujući da će svakog trena nestati kao priviđenje.

„Izvolite?“, rekla sam pomalo pogubljena, čisto da bih nešto rekla.

Bilo mi je neverovatno da se ovaj dečko vratio u moj lokal. Pitala sam se da li je i on želeo mene da vidi ponovo kao ja njega. Lice mu je bilo hladno i mermerno.

„Pa, Nađa“, rekla je beskrajno lepa žena pored njega, „reko’ da svratimo, da te pozdravimo. Nismo se nikad lijepo upoznali. Samo ono malo na svadbi. Ja sam Sašina strina.“

Nisam mogla da se setim momenta kad sam ih upoznala na svadbi, jer sam tog dana upoznala trista Sašinih rođaka iz cele Bosne. U takvim okolnostima ne bih zapamtila čak ni beskrajno lepe ljude.

„Milutine, sjećaš se kako je Nađi bila lijepa haljina?“, opet je izgovorila žena.

Dečko je bio jako mlad. Rekao mi je da se zove Milutin polumutiranim glasom. Pretpostavila sam da je srednjoškolac, što ga je činilo još nevinijom i slađom pojavom. Lepota je malo izgubila na značaju kad se materijalizovao u obliku polukreštavog klinca, ali to mi nije smetalo. Žena pored njega bila je njegova majka koja se zove Neda. Pokušala sam da pohvatam rodbinske odnose, ali shvatila sam samo toliko da je Milutin Sašin bratić. Tog dana je Milutin spomenuo Nedi da je bio kod mene i da mu se jako dopao moj nakit, te je ona poželela da ga vidi. Nasmešila sam se kada je to rekao. Godinama mi niko nije ni rekao da mu se dopada moj nakit, pa mi je vremenom to postalo i nebitno. Kompliment mi je neočekivano mnogo prijao iz naizgled banalnog razloga – osim što je bio jako mlad i lep, nosio je i super jaknu. Otkad sam se preselila nisam videla skoro nikog za koga bih rekla da se dobro obukao. Očigledno je bio drugačiji od ljudi koje sam do sada sretala. Malo bliži meni, možda, pomislila sam dok sam ga posmatrala sa nekom vrstom prepoznavanja.

Jakna mi je bila bitna. Prekorevala sam sebe zbog toga, ali bilo mi je važno da ljudi imaju dobar ukus. Za razliku od njega, majka je bila, ništa posebno obučena. Ono što mi se sviđalo kod nje, pored toga što je bila lepa kao vila, bilo je to što je odavala utisak spokojne i mirne osobe. Osećala sam se kako me mučnina prolazi dok sam gledala u lepe, izglancane, crne čizme.

Znam da smo nešto malo pričali o nakitu. Milutin, prelepi dečko, uočio je detalje koji su meni promakli. Jedna od korisnih primedaba bila je ta da je sajlica na kojoj sam nizala perlice bila zapravo previše tanka da izdrži teret. Moj nakit je, zaista, pucao, ali ja na to nisam preterano obraćala pažnju.

Trebala mi je ta vrsta postojanosti. Preletali smo mnoge teme i uletali jedno drugom u rečenice, klateći se i smejući se. Jedina razlika je što sam ja ljuljala noge, a on ih je uporno držao mirno, pa ih je u nekom momentu digao na sto.

Videla sam par dlačica na njegovom članku od noge. Bile su i dalje prozračne i nežne.

Nastavili smo sa razgovorom dok je Milutinova majka nanosila slojeve crvenog karmina. Nije bila zainteresovana za našu priču.  

„Nije ona meni toliko loša“, rekla sam iskreno, „ne znam što je ljudi toliko ne gotive.“

To se odnosilo na tadašnju kreativnu direktorku Diora koju su svi besomučno pljuvali. Istina je da se ni meni nisu toliko dopadale njene kolekcije jer su zaista bile skoro pa nepismene, ali imala sam jeftin sentiment prema ljudima koje svi ponižavaju.

„Pljuju je zato što je užasna“, kaže Milutin.

Dobro, to je bilo tačno. Ipak mi je bilo žao.

Izgledalo mi je neverovatno da jedna žena može da bude toliko moćna da uništi čitav jedan deo modnog sveta za koji su svi do tada mislili da je nedodirljiv. Da je Dior zaista bio toliko savršen pre njenog dolaska, bio bi u stanju da je i preživi.

Sa druge strane, volela sam da mislim da nisam ja upropastila svoj lokal u Beogradu, nego da je postojala neka viša sila zbog koje se sve tako odigralo.

Dior je bio u problemu već dugo“, kažem samouvereno.

„Nije bio“, odgovorio je Milutin.

Činilo mi se da malo zna o životu, a da sa druge strane preispituje moje predstave o svetu na način svojstven deci, negirajući bez argumenta. Da nisam prezirala tu rečenicu rekla bih mu: još si ti mlad.

Ovako sam mu rekla samo: „Visoka moda je generalno u problemu.“

Bila je. Ja joj prva nisam videla poentu, osim što sam čežnjivo i bolno, posvećeno volela lepotu.

„A što vas dvoje ne biste otišli na kafu?“, Neda nas je podsetila na svoje prisustvo.

„Milutine, sine“, rekla je, „Nađa ti može pomoći oko prijemnog za dizajn…“

Nasmešila sam se i pogledala ga nežno. Želela sam da ga pomilujem po kosi. Naravno da je želeo da upiše dizajn. Još nije shvatao koliko je tužno i beznadežno voleti lepe stvari. Bio je previše mlad.

„Ma bjež’, mama, pa…“, pokušavao je on nešto da odbrusi.

„Želiš da se baviš dizajnom?“, ispitivala sam teren.

Lepota se voli na dva načina i želela sam da utvrdim koji je bio Milutinov. Prvi je bio eskapistički, sporadičan i najčešće je predstavljao beg od dokolice. Nagli pad seratonina odvede te na Pinterest ili, ukoliko imaš prefinjeniji ukus, neku enciklopediju istorije umetnosti. Telo kreće da luči hormone i tebi je najednom bolje. To je efekat spokoja i blagostanja – nešto što mnogi ljudi nazivaju srećom u malim stvarima. Njega imaju devojke koje odlaze u šoping posle posla i hipsterke koje kače slike sa katamarana Jadrolinije na Instagramu. Spokojan je, lep i blag. Ne boli i ne ushićuje, samo je tu kad misliš da je propalo sve.

Drugi način je bio destruktivan, dopaminski, ludački i njemu se posvećivao život. Nadala sam se da to nije bio Milutinov. Njega imaju ljudi koji izbacuju glave kroz prozor na auto-putu i koji se zaljubljuju na prvi pogled. Od njega se dobijaju vrtoglavice i u jeku tog osećanja može doći do toga da se poželi smrt, istovremeno smatrajući da nikad ništa više u životu ne može biti lepo kao odjek tog momenta ekstaze. I, onda, zaista i dođe do te simboličke smrti, kad taj vrhunac spadne i čovek ostane sam – osuđen na prosek i život. Nisam želela da ovaj dečak osudi sebe na večnu nesreću, jer posle mnogo dopamina uvek sledi spuštanje.

Milutin je prevrnuo očima na moje pitanje.

„Ne, hoću da se bavim ekonomijom“, odbrusio mi je sarkastično.

Setila sam se, ne znam zašto, da Anja koja se doselila kod mene ide na master iz ekonomije. O njoj nisam znala mnogo, ali sam predosećala da Milutinu ne bi bilo ni lepše ni ružnije u životu ni da je kao ona, recimo, da studira ekonomiju i da se ne bavi lepotom.

Blago sam ga lupila po glavi i prošla mu prstima kroz kosu. Njegov sarkazam mi je bio smešan i simpatičan.

„Ja u tvojim godinama nisam baš znala čime ću da se bavim“, rekla sam mu da bih pokazala svoje razumevanje, ali to je bila velika laž.

Čitav život sam znala da želim da budem dizajnerka, samo nikada nisam imala velike ambicije.

„Pa zašto si upisala dizajn?“, upitao me je on.

„Prvo sam studirala psihologiju godinu dana.“

To je bilo tačno. Nisam položila prijemni prve godine kad sam izlazila. Radila sam nešto da mi prođe vreme. Tada je trebalo da znam da ljubav prema lepoti, razorna i fatalna, nije dovoljna da se neko nazove talentovanim umetnikom. Mislila sam da sam netalentovana, ali me to nije pokolebalo. Želela sam svim srcem da posvetim život lepoti.

„Misliš da svima treba terapija?“, pitao je Milutin odmeravajući me.

„Hipotetički, da“, rekla sam mu kroz smešak.

I opet sam slagala. Setila sam se kad je Kiša krenula na psihoterapiju. Šest meseci je svima dosađivala pričama o partnerskim odnosima i o tome u kakve odnose treba da ulazimo, a onda se udala za Ivana – verovatno najgoreg muškarca u Beogradu. Tada sam prvi put pomislila da psihoterapija nema nikakvog efekta.

Dok smo razgovarali primetila sam da nas je Neda gledala začuđeno. Postalo mi je neprijatno kad sam shvatila da smo je potpuno izbacili iz razgovora, kao i da sam došla negde gde se na terapiju još uvek gledalo kao na tabu temu, nešto namenjeno ekstremnim slučajevima, a ne običnim ljudima. Nešto o čemu se ne razgovara tek tako, usput i otvoreno. Mlađi ljudi su živeli svoje dane ispunjene šoping centrima i odlascima u Zagreb sa Džibonijem pojačanim u kolima, ne zamarajući se mislima o mentalnom zdravlju. Njihovi roditelji su, pak, druga priča. To su bili svi ti rođaci na svadbi koji su pevali ratne pesme, neki od njih njišući svoja iskasapljena tela, sa sećanjima utopljenim u rakiji i beskonačnim slikama strave koje su pretvarali u anegdotske priče uz dodatak čuvenog „bosanskog humora“.

Pitala sam se da li uopšte postoji terapija na svetu koja može da sedatira takvu vrstu bola.

______________________________________________

VIDA DAVIDOVIĆ (1998) dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Odrasla je u Banjaluci. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima (FIST, 2021.režija Andreja Kargačin), Proslave (Gradsko pozorište Jazavac, Banjaluka, 2021., režija Nikola Bundalo) i Crna ovca (Kraljevačko pozorište, Kraljevo, 2022.,režija Snežana Trišič) i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Autorka je romana “Mučnina: o neodrastanju” (Kontrast izdavaštvo). Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi.

“Dve devojke menjaju mesta i počinju da žive u za njih novom okruženju. Motiv zamene mesta u tradicionalnoj književnosti uvek podrazumeva komediografske elemente, ali junakinje Vide Davidović ovaj svet gledaju dvostrukim pogledom: očima globalnih milenijalki za koje je svet postao veoma komplikovano mesto i očima generacije lokalno obeležene rođenjem tokom traumatičnih 90-tih. Mučnina: o neodrastanju kao da sledi tragove Normalnih ljudi Sali Runi, gde se ljubavi i prijateljstva gase i pale kao novogodišnje svećice i poput Novogodišnjeg bala pod maskama, ispod privida normalnosti, pulsira čitav spektar skrivenih osećanja i trauma sa kojima će junakinje morati da se izbore da bi se do kraja odmotao proces odrastanja. Da li će ono za njih uopšte biti moguće?” – Kontrast

Roman Mučnina: o neodrastanju uvršten je u širi izbor beogradskog nedeljnika NIN za “Nagradu za najbolji roman godine” za 2022.