Tag: Darko Tuševljaković

Ovekovečeni

Bili smo njena poslednja generacija i želela je da nas ovekoveči. Na časovima likovnog bi nas uporno proglašavala posebnim đacima, talentovanijim od prethodnih generacija. Isticala je kako treba da se držimo zajedno i međusobno pomažemo jer darovitost moramo negovati u sebi, ali i između sebe. Zato je i osmislila godišnje izlete na Pašman, kao i nedeljne posete ateljeu, u kom je, te poslednje godine, postavila drveni podijum na kom joj je nas nekoliko poziralo posle nastave. Nikome od nas, osim možda Karoti, nije bilo milo da sat ili dva nepomično sedi i zuri uprazno, ali nismo želeli da odustanemo jer smo se potajno ponosili time što će nas razredna pretvoriti u umetničko delo. Znali smo da želi da skulpture krase dvorište njene pašmanske kuće kada ode u penziju, ali smo se nadali da će, pre nego što pronađu svoj dom tamo, makar nakratko ukrasiti i neku gradsku galeriju.
Iako je po svim merilima, a posebno po dečjim, spadala u starije gospođe, Lucija nam se nije činila dovoljno starom za penziju. Lice joj nije bilo izborano, glas joj nije bio prozukao, držanje joj je bilo stameno, karakter živ, i umela je, posle nastave, satima da se zadrži u ateljeu i radi na skulpturama i slikama koje su posle završavale po dnevnim sobama Zadrana. Završila je Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu i nameravala je da tamo izgradi umetničku, pa i akademsku karijeru, jer su joj nudili mesto asistenta na fakultetu, ali desilo se da je tokom studija upoznala Krešimira Lozjaka, veslača iz nekog sela u Ravnim Kotarima, koji se nakon povrede ramena vratio u zavičaj da u Zadru radi kao trener. Ljubav ju je, tako, vratila tamo odakle je krenula, samo što je sada držala diplomu koja će joj u rodnom gradu doneti status i poštovanje. Oboje su postali istaknuti građani, tako da posedovati Lucijinu sliku ili skulpturu nije bila samo stvar ukusa već i prestiža. A onda se, nekoliko godina pre nego što će moja generacija sesti u klupe, Krešimir, nakon fiskulture koju je praktikovao odmah po ustajanju, zgrčio na podu spavaće sobe i umro. Lucija se sasvim povukla iz javnog života, ali je nastavila da predaje u školi i nije prestala da slika i vaja. Sasvim se okrenula nama đacima, pošto dece nije imala, tako da nije ni čudno što je osećala da ćemo joj nedostajati.
Sećam se da mi je Karota prvi rekao za njenu zamisao da nas izvaja. Sedeli smo kod njega i radili domaći zadatak, na koji nije uspevao da se usredsredi. „Igraju mi riči prid očima“, žalio se, i kada je to čula majka, dotrčala je da mu vid izleči poljupcima. Karotinu glavu je, kao i obično, krasila modrica, ili dve, a sada joj je bila pridodata čvoruga koja je na čelu izgledala kao rog. Znao sam da je prethodnih dana nije zaradio ni u školi ni u dvorištu, tako da mu je beleg morao ostaviti otac. Majka je posebno ljubila baš to mesto i Karotino lice se krivilo od bola, na šta je ona nastavila da ga ljubi po ostatku lica, tako da sam zabio nos u svesku i sačekao da se neprijatnost okonča.
Kada se povukla u kuhinju, on me je pogledao postiđeno i, valjda da načne drugu temu, kazao kako sutra posle škole treba da se pojavimo u ateljeu. Pitao sam ga zašto i odgovorio mi je, kao da recituje pesmicu, da bi nas Lucija ovekovečila u glini. Nasmejao sam se, ali zapravo me je prošla jeza. U večitoj senci borika, Lucijin atelje je mirisao na vlagu i zemlju, i zamislio sam kako nas razredna vaja od te crvenice nalik na zgrušanu krv.
Ostali su tog popodneva različito reagovali na vest. Ante je kolutao očima i pitao se koliko ćemo vremena morati da provedemo zureći u jednu tačku. On je bio najnestrpljiviji od nas, iz njega je adrenalin izbijao na kožu sa znojem. Videlo se to u izrazu njegovih svetlih očiju, u pogledu koji je imao nešto divlje u sebi, što je zaključak koji, ispostaviće se decenijama kasnije, nisam stekao samo ja. Na svu sreću, Saša je umirujuće delovao na njega, a često i na Tončija i mene, tako da ga je i tada zauzdao, rekavši da jedva čeka da skulpturu smeste u neku galeriju u starom gradu. Na to su nam se oči zacaklile, a Tonči je, samo kako bi u svom maniru ugroženog vođe nadjačao Sašinu priču svojom, dodao kako će nas Lucija pretvoriti u goleme, o kojima je čitao u knjizi o mitološkim bićima. Ljudi od blata, rekao je, čudovišta oživljena rečju „istina“ utisnutom u čelo.
„A kad bi se izbrisalo jedno slovo, ostala bi rič koja znači smrt. I onda bi golem posta zemlja.“
Neko vreme smo ćutali zamišljajući glinena čudovišta kako se izdižu iz tla vođena snagom reči, a onda je Saša opet progovorio o slavi koja nas čeka u galeriji i sve je bilo u redu. Proglasili smo se za ključne gradske ličnosti, za gradske oce i policijske načelnike, generale, komesare, direktore i, generalno, šefove svega i svačega. Tek kada je sunce zašlo, ophrvale su nas teže misli, i neko je, dok smo se rastajali u dvorištu, pomenuo Tončijeve goleme.
„Ali ako bi na našem napisali istina na njegovom čelu“, rekao je Ante ili možda baš Karota, „nikako ne bi mogli izbrisat jedno slovo i dobit smrt.“
Tonči je razmislio. „Je tako… Alʾ ako izbrišeš jedno i, dobićeš stinu A to ti je ka da si mrtav.“

„Tako je počeo naš dobrovoljni angažman u Lucijinom ateljeu“, rekao sam Nini dok smo stajali ispred fontane i gledali u segment prošlosti izliven u metalu. Bronzana lica pred nama su zevala, očarana nečim nevidljivim. Plašio sam se da trepnem pred njima jer su mogla izaći iz ukočenosti i dovršiti započete kretnje, poleteti sa tog malog trga ka moru i otocima. Nina tu priču nije slušala prvi put, ali je svako ponavljanje obogaćivalo sadržaj onoga o čemu se govorilo i donekle ga menjalo, čineći priču novom, tako da sam primetio kako znatiželjno diže obrve na pomen golema i naše sanjarije o izložbenim prostorima. To je nešto čega se ne bih setio da nismo stajali upravo ispred ostvarenja dečačkoj sna, koje je došlo godinama prekasno.
„Vreme provedeno tamo, poslepodneva ispunjena tišinom u kojoj se čuje samo šuštanje uglja i četkica na papiru… mislim da je to bio najspokojniji period u mom životu. Kroz svašta smo tih godina prolazili i bila nam je potrebna pauza od uzbuđenja. Čak i Anti, koji bi bio najmanje spreman da to prizna. Lucija nam ju je dala, ne sluteći šta nam je omogućila. Pogotovo ako pomisliš na sve što će tek doći.“
Zagledao sam se u Tončijevo nepomično lice. Sve mudre teorije i opasni planovi ostali su zauvek zarobljeni na vrhu zlatnih usana i krivih, konjskih zuba.
„I sve je to divno i krasno“, rekao sam. „Stvar je samo u tome što te skulpture ne bi trebalo da postoje.“
Okrenuo sam leđa fontani, osetivši da više nismo sami. Na ulazu u dom stajala je devojka u tamnoplavim pantalonama i beloj košulji koji su ličili na uniformu. „Lucijine skulpture, one u glini od kojih su morale nastati ove“, uspeo sam da kažem pre nego što nam je devojka prišla, „uništene su. Video sam ih kako leže na podu ateljea, izlomljene kao tanjiri i čaše posle svadbene žurke. Onog dana kada sam u ateljeu zaradio ožiljak, prvo što sam ugledao kada sam se osvestio bile su te krhotine. Ošamućen, pomislio sam da su to delovi moje glave. Učinilo mi se da sam se nekako izmestio iz tela i da gledam u ono što je od njega ostalo, raspuklu posudu iz koje je iscureo sadržaj.“
Devojka, kojoj je na pločici zakačenoj na majicu pisalo „Ana“, pitala nas je da li nam treba pomoć.
Nameravao sam da joj kažem da je sve u redu i da smo samo turisti u obilasku grada, ali Nina me je preduhitrila, očito zahvalna što se pojavio neko ko će ponuditi objašnjenje. Pitala ju je zna li kada je podignuta fontana, kao i ko je to uradio. Je li upoznata s time ko je autor skulpture i zna li zašto je postavljena baš tu?
„A nemam vam ja pojma“, odgovorila je Ana. „To vam je tu godinama. Možda je fontana dignuta kad i dom.“
„Nije“, rekao sam. „Morala je biti sagrađena posle devedeset prve. Dom je tu bio i pre.“
„A more bit… Ja vam se tad nisam ni rodila.“
Nina se osmehnula i pitala da li bi nam, možda, neko od njenih kolega mogao pomoći. Ana je gledala u mene, Nina u nju, a ja u podnožje skulpture, na kom su se poprsja spajala u zajednički torzo.
„Ne biʾ vam znala reć.“ Slegnula je ramenima. „U stvari, ima jedna koja bi mogla pomoć.“ Pokazala nam je da pođemo za njom. „Ona čisti latrine i podove, ali kad ne radi, često se mota oko fontane ili u parku, oko stare sfinge. Jednom ju je neko u šali pita zna li ko su ta dica. Rekla je da zna. Idem vidit je li u domu il je ope’ o’šla u park.“
Prošavši kroz staklena vrata, našli smo se u holu koji je mirisao na kuhinju i dezinfekciono sredstvo. Bio je pristojno uređen; iz velikih saksija dizali su se fikusi i stabla života, a između njih su za stolovima sedeli korisnici doma i igrali društvene igre ili ćaskali sa posetiocima. Iz hola su se zrakasto pružali hodnici u kojima su se videla vrata soba, neka zatvorena, neka otvorena, i osoblje u plavo-belim odelima ulazilo je i izlazilo iz tih prostorija uvežbanim korakom. Nekoliko staraca šepalo je po hodnicima pomažući se hodalicama i štapovima i, u poređenju sa radnicima doma, oni kao da su pripadali sporijem vremenu.
„Morete me tu sačekat.“ Ana je pokazala prazan sto uz zatamnjeno staklo francuskog prozora. „Vidiću di je Ines i hoće li govorit s vama. Jedva govori i s nama.“
Nekoliko minuta kasnije, ugledavši njihove odraze u staklu, Nina je ustala i popravila nabore na odeći. Istim profesionalnim korakom kao njene kolege, Ana je prelazila preko brisanog prostora hola, dok se iza nje gegala devojka odevena u uniformu broj ili dva veću nego što je trebalo, vukući za sobom džoger.
„Ovo je Ines.“ Ana se izmakla da bolje osmotrimo čistačicu.
Čim je podigla glavu, dotad oborenu ka pilećim prsima, shvatio sam da ćemo od Ines teško nešto saznati. Godine joj je bilo teško odrediti jer njena nerazvijena figura i bezizražajno lice nisu nudili uobičajene znake po kojima bi se to procenilo. Takođe, naoko se teško moglo reći u kojoj je meri ometena u razvoju, tako da nije bilo jednostavno odabrati prvu rečenicu. Pretpostavio sam da je neko sporazumevanje moguće, čim je uspevala da obavlja poslove u staračkom domu, ali Ana nas je već upozorila da je Ines stidljiva.
„Ines“, rekla je Ana, tonom kojim bi se, pretpostavio sam, obratila detetu. „Ovi ljudi su te tili nešto pitat.“
„Zdravo, Ines.“ Nina je pružila ruku, ali devojka kao da nije znala kako da uzvrati. „Nećemo te zadržavati, ne brini, samo smo hteli da te pitamo znaš li otkud ona skulptura tamo, u fontani.“
Devojka je ćutala, zagledana u nešto mimo nas. Zatim je pogledala u Anu, kao da se pita da li sada, pošto je pitanje izgovoreno, sme da se udalji.
„Ines“, nastavila je Nina. „Sigurno si videla fontanu. Eno je tamo, ispred ulaza. U njoj ima jedna skulptura…“
„Kip“, rekla je Ana, uz osmeh.
„Kip, jedan kip, sa glava… kip na kom su deca.“ Nina je prišla devojci, nežno je uhvativši za zglob ruke kojom je držala džoger. „Hajde da izađemo“, predložila je.
„Tribali ste joj nešto donit“, rekla je Ana, zadržavši osmeh na licu. „Često joj starci daju sitnice, jabuku od marende ili nešto slatko. Navikla se ona na darove. Možda bi tad ʾtila progovorit.“
„Evo na ovo mislimo“, rekla je Nina kada smo se okupili oko instalacije. Blago otvorenih usta, Ines je ispratila pogledom nevidljivu liniju koja je ispružen Ninin prst spajala sa skulpturom. Trepnula je. „Tvoja drugarica Ana misli da bi mogla znati ko je postavio tu skulp… taj kip tu.“
„Ines“, rekao sam. Devojka je skrenula pogled ka meni. „Gledaj ovamo… Ovo tu, to sam ja. Razumeš?“
Umesto da na moje priznanje reaguje Ines, u čudu je ostala Ana.
„Ma je li to istina?“
„Da. Ines, pogledaj. Vidiš ovog dečaka? Evo, staću i ja isto tako. Pogledaću uvis, ovako, i nasmešiću se.“
Okrenuo sam se tako da bronzana i moja glava stoje jedna do druge.
„Pogledaj“, rekao sam. „To sam ja.“
Na Inesinom oblom licu javile su se dublje crte, useci kojih ranije nije bilo, dok su joj se mišići grčili u grimasu koju nisam odmah uspeo da odgonetnem. Da li ju je moja predstava zabavila? Je li pokušavala da se nasmeje ili da kaže nešto?
„Polako“, kazala je tiho Ana. „Neće ti ovi ljudi ništa, samo su te ʾtili…“
Ali Ines nas nije slušala. Okruglim očima je prešla preko mene, pa preko skulpture, a onda je počela da odmahuje glavom, isprva lagano, ispuštajući zvuk koji je mogao biti jedno dugačko „ta-ta-ta-ta“ ili „ti-ti-ti-ti“.
Okrenuvši nam leđa, ciknula je tako da je jato galebova uzletelo sa čamaca u zalivu, pa otrčala u dom.
„Ines!“, viknula je Ana, ali devojka se izgubila s druge strane vrata.
Ana je neko vreme ostala s nama.
„Ma, jeste li to stvarno vi?“
Učinilo mi se da se to pitanje ne odnosi na izvajanu glavu, već na mene.
„Nadam se da još uvek jesam“, rekao sam, odmahnuvši rukom, koju je, u silaznoj putanji, uhvatila Nina i odvela me odatle.

___________________________________

DARKO TUŠEVLJAKOVIĆ (Zenica, 1978) srpski je pisac, urednik i prevodilac. Od 2002. objavljuje prozu u zemlji i regionu, i dosad je objavio pet romana (Senka naše želje, Jaz, Jegermajster, Uzvišenost, Karota) i tri zbirke priča (Ljudske vibracije, Naknadne istine, Hangar za snove). Dobitnik je više priznanja za svoj rad: Nagrade Evropske unije za književnost (za roman Jaz), Andrićeve nagrade (za zbirku pripovedaka Hangar za snove), nagrade Beskrajni plavi krug i NIN-ove nagradu za roman godine (za roman Karota). Dela su mu prevedena na više evropskih jezika. Živi i radi u Beogradu.