– s rumunjskog prevela ILEANA URSU NENADIĆ, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2020. –
Zatekao sam se kako pretražujem malu porodičnu arhivu, smeštenu u maminu staru tašnu, još iz mladosti, nekakva tašna što se nosila preko ramena, granatna, sa izanđalom imitacijom kože. Iznutra je bila postavljena jeftinom svilom, tu i tamo pohabanom. U jednoj pregradi tašne našao sam dva ručna sata, toliko stara da se na njima nahvatala nekakva crna so s prednje strane, a rđa na poklopcu je već bila potpuno pozelenela. Odavno na njima nije bilo kaiševa. Pored nekoliko zihernadli, lampice sa starog radio-aparata, druge sitnice s kojima sam se igrao još u detinjstvu. U jednoj požuteloj hartiji, dva čuperka plavo-sive kose bila su vezana gumicom, moja kosica, iz vremena kad su me, po priči mojih roditelja, oblačili u haljinice i šortseve i zvali me, kao i sav komšiluk, Mirčika. Kosa je bila meka i svaki put me je terala da se naježim, jer mi se činilo kao da dečkić od tri godine živi paralelno sa mnom i da svaki čas može ući na vrata. Na dnu tašne nalazili su se dokumenti i računi, ugovori o zakupu, sertifikati, garancije, sa markama i pečatima, ali i žute tablete od starih lekova, koje su oporo mirisale, stare fotografije sa čipkastim okvirom, na nekim mestima poderane, a na poleđini sa datumima i kratkim tekstom pisanim masnom olovkom, nezgrapnim i ružnim rukopisom, stari novčići, krstić sa krštenja, jedan beli cvetić sa neke svadbe… Rasuo sam sadržaj tašne na krevetu, pretražio svaku stvarčicu a da i nisam znao šta zapravo tražim. Našao sam neki razvijen film, uvijen u papir, izvukao sam ga i gledao prema svetlu porodične scene, slikane čas uspravno, čas vodoravno, sa ljudima koji su svi imali crna lica i belu kosu, bela odela i crne košulje, crne haljine sa belim cvetovima i bele haljine sa crnim cvetovima. Naišao sam i na neke moje slike „kad sam bio mali”, toliko poznate: u dvorištu, na Silistri, u pletenom odelcetu, sa cipelicama, kovrdžave, čupave kose, kako držim jednu ruku na okruglom vrhu baštenskog stuba, a drugu ruku kod očiju, jer sam imao godinu i po i bio sam plačljivko; video se i deo zida kuće iz predgrađa, sa muškatlama na prozoru, a dvorište je bilo popločano kamenim kockama. Zatim, slika gde sam na motociklu sa prikolicom, na vašaru (bio sam buckast i uplašen, u košuljici sa kratkim rukavima), pored jednog plišanog medveda, olinjalog krzna, ne mnogo većeg od mene. Ali to je isto tako mogao biti i moj brat od tetke, Marian, sin teta Sike. Fotografija, veoma mala, toliko je izbledela da je poprimila prljavu sepija boju. Još tri fotografije iz nedatiranih vremena pomešale su se sa dokumentima, vojnim knjižicama i oštećenim značkama. Tipična fotografija sa venčanja mojih roditelja, toliko retuširana da bi bilo teško opisati kako su, zapravo, izgledali mladenci: on kose crne poput fleke od tuša, zalizan, sa unezverenim izrazom lica, kao da je pred puškama na gotovs, u crnom odelu, kao nacrtan; ona u venčanici, sa neprepoznatljivim licem (mogao je to biti bilo ko iz filmova tog vremena), a sa strane, držeći monstruozne sveće sa venčanja, jedna predebela kuma, sa nogama kao da pati od elefantijaze, i jedan ćelavi kum, sa brčićima kao Gručo Marks. Druga fotografija, zapravo, bila je prva po nastanku. Na njoj su mama i tata u banji, gde su se upoznali. Ovde je ona bila lepa, sa visokim jagodicama, kestenjastom kovrdžavom kosom, sjajnih očiju: jedna mlada radnica koja je došla u grad i koja nije planirala svoju budućnost. On je skoro dečkić, ima tek nešto više od dvadeset godina i liči na mene. Nosi trenerku i vojničke cipele. Polako sneži nad njihovim golim glavama dok stoje naslonjeni na ogradu nekog mosta. Preko mosta prolaze još dve osobe sa kapama. To je 1955. godina, i zima je mnogo blaža nego prethodna. Ko zna kakav je putujući fotograf, možda bivši industrijalac, a možda isto fotograf u prošlom režimu, čekao po zimi, na mostu, klijente koji bi se slikali, a moji, sramežljivi, pošto su se jedva poznavali, ovekovečili su se u svoj toj tužnoj mladalačkoj raskoši. Poslednja fotografija je pažljivo bila pocepana na dva dela, ne presečena makazama, već pocepana savijanjem papira. Prvo je pucala opna a zatim i papir, prilično precizno. Ono što je ostalo bili smo tata i ja, u njegovom naručju, sa onim famoznim plavim repićima. Ipak, nisam u haljinici već u špilhoznama sa cvetićima. Tata gleda nasmejan, četvrtastog lica i oštrog pogleda, dok se ja smejem nekome sa leve strane, ko se verovatno nalazio na onom drugom delu fotografije. Tamo se video samo goli lakat žene.
Čitava unutrašnjost tašne, koju sam istraživao i ranije, ali ne sa sadašnjim interesovanjem, mirisala je na rđu i buđ zahvaljujući satovima. Poslednja stvar do koje sam došao, jer je bila skrivena u naborima punih mrvica, bila je jedna mamina zubna proteza, koju možda nije ni nosila i koja je tu sakrivena kao sraman predmet, o kojem ne treba govoriti. Kada sam je prvi put našao, imao sam osećaj gađenja i neprijatnosti kakav sam još jednom bio osetio, u ranom detinjstvu. Bilo je to prve godine kad sam sâm prešao ulicu, po hleb ili primerak iz „Kluba neustrašivih” ili do kioska da kupim ocu cigarete. U tihe letnje večeri stigao bih do zidova koji sada ne postoje, ulazi su bili u oblacima duvana i gledao sam uplašeno nakinđurenu debelu prodavačicu, sa roze kosom, okruženu novinama i časopisima. Napolju se spuštao mrak i samo ovde, u sobičku sa izlogom, sijala je snažna i postojana svetlost. Gledao sam kroz staklenu vitrinu različite vrste cigareta, duvana za lulu, metalne upaljače u obliku pištolja, britve poput olovnih riba… Pored su stajale šibice, druge sitnice, a najlepše su mi se činile kutijice od prelakiranog kartona, sa slikama nekih tropskih leptira, plavkastih i zlatastih, kraj kojih se nalazila etiketa na kojoj je nešto bilo ispisano crnim tušem. Reč je bila dugačka i fascinantna – prezervativ. Šta to može biti unutra? Često sam sedeo u tišini u svojoj sobi, sve vrteći igračku – limeno lovorovo drvce iz kog bi izlazila plastična vila – i pitao se kakva se čudesna igračka, egzotična, mogla kriti u onim kutijicama sa leptirima. Nekad sam zamišljao da je moguće da je baš leptir, sa telom u obliku luka i sjajnim, šarenim krilima, od istog šuškavog papira u koji su bile uvijene „salonske” bombone. Ili mirisna žvakaća guma, providna, što u želatinastoj masi krije okamenjenog crvenog leptira. Planirao sam na putu za bioskop „Volga”, gde je trebalo da sa roditeljima gledam neki film, da ih zamolim da kupe i meni jedan prezervativ. Koštao je samo tri leja. Na kraju, mogao sam i sâm da sakupim te pare iz kuće, skupljajući po pet, deset ili petnaest bana, dok ne sakupim tri leja. Počeo sam da skupljam, i zamišljao kako mi se prodavačica sa roze kosom smeši majčinski dok mi spušta na dlan željenu kutijicu (znao sam i koju hoću: onu iz vitrine, na kojoj je leptir mahao krilima na goruće zelenoj površini)… Jedne večeri, na putu za bioskop, video sam drugu vitrinu duvandžijskog kioska sa kineskim kutijicama i, gledajući uvis, osmelio sam se da pitam oca: „Tata, šta je to prezervativ?” Čim sam to upitao, tatino lice je ogrubelo i strogo mi je odgovorio: „Nisi našao da pitaš nešto drugo?” Mama i tata, između kojih sam žurno hodao, zaćutali su, razmenjujući poglede nekoliko trenutaka. Po tonu mog oca znao sam da sam se namerio na zatvorena vrata, u onaj prostor u koji vas roditelji, iako ste im dragi, nikada te ne primaju. Osećao sam njihov dah, njihov misteriozni život odraslih, one nerazumljive zabrane koje se tiču rađanja dece i malih i smežuranih organa između nogu, i kako je tata bacio mamu na krevet u spavaćoj sobi, ona plakala a ja dotrčao da je branim, po leđima lupajući pesnicama šiljatog i brutalnog čoveka. Posle tog nesrećnog pitanja osećao sam užas prema samom sebi, isto osećanje koje sam imao kad sam otkrio maminu protezu. Bili su to gornji zubi, prljavo-bele boje sa malo plavkastog između, od jeftine plastike, udenuti u veštačku vilicu. Crvenilo vilice se ne može opisati kao prirodno, imalo je naročitu nijansu, kao da je plastika uzeta od drugih, starijih proteza, istopljenih i ponovo upotrebljenih: ljubičasta i bleda boja sleza u dominantnoj crvenoj. Nekoliko krajeva žice tu i tamo doprinelo je fascinantnoj odbojnosti koju sam osećao dok sam vrteo u ruci tu stvar. Od mame sam nasledio loše zube, sklone kvarenju i propadanju, čak i lomljenju krunice, onako, dok sam nešto žvakao osetio bih na jeziku deo zuba: s jedne strane sjajno i glatko kao ogledalo, a sa druge grubo i udubljeno. Od nje sam nasledio i beskrajnu zubobolju tokom koje bih jurio po kući, rušio stolice i vukao zavese. Ali mogu reći da me predvidljiva budućnost mojih zuba nije toliko zgražavala dok sam posmatrao neobično zakrivljen luk proteze. Zgražavala me je boja. Bilo je tu nečeg preciznog, nečeg što je podsećalo na stvar koju sam već video, koju sam poznavao, i koju nisam mogao ponovo pronaći. Nekoliko dana sam hodao okolo sa maminom zubnom protezom u džepu. Vrteo sam se po poznatim mestima oko gimnazije „Kantemir”, po ulicama Toamnei i Profetului, spuštao sam se do Ulice galaci u buku tramvaja br. 5, lutao po ruševinama Ulice lizeanu. Spuštalo se predvečerje, nežni sneg sa trotoara poprimao je stidljivo ružičastu boju, pokoja starica bi, na nekom prozoru, sisala dečju cuclu, jedna mačka imala je oko isto kao i Đina kasnije, jedna žena se zaustavila, gledala okolo i dizala gaćice, vukući ih preko jakne i suknje. Čekao sam, hodajući između prehrambenih artikala i dečjih kolica, trenutak kada će predvečerje dobiti boju desni, i odjednom sam to uhvatio. Bio sam u Ulici gospođe Ruksandre, gde se nalazio mali trg, kao u snu okružen dvorištima, kuglama na vrhovima stubova, i jednom žutom zgradom, sa uspravnom trakom od matiranog stakla iznad ulaza. Sada, u predvečerje, staklo je gorelo i plamen se uvijao oko art nuvo stabljike od kovanog gvožđa, crne i tople kao noć. Sneg, koji je osvetljavao mali trg belom svetlošću, koja kao da je dolazila odozdo, ispod zemlje, brzo se rastapao u morbidno ružičasto predvečerje. Tiha zgrada, kao odlomljeno sečivo zariveno u asfalt, uznemiravala me je i dovodila do nesvestice. Zaustavio sam se nasred trga, kao spomenik tužnom heroju, izvadio iz džepa stari papir i odmotao ružni predmet. Podigao sam protezu iznad glave i zubi su počeli da svetle, žuti kao plamen soli, dok su desni nestale, stapajući se sa identičnom bojom predvečerja. „Ah, mama”, šapnuo sam u ludilu te tišine. Ostao sam nekoliko minuta gledajući sve tamniju svetlost proteze, i dok je predvečerje postajalo tamnocrveno kao venska krv, proteza je poprimala nekakvu unutrašnju svetlost, kao da je neki fluorescentni gas ispunio luk plastičnih desni. A oko njih, fantomski, ukazala se mama. Isprva kostur, proziran kao koža gliste, kao zelenkasti rendgen, nežan poput somota. Lobanja sa velikim flekama umesto očiju, i malim umesto nozdrva, grudna krletka, svetleći leptir bedrenih kostiju, želatinaste cevi ruku, nogu i prstiju. Preko toga, poput laganog snega, poput vela egzotičnih riba, narastalo je majčino meso.
MIRCEA CĂRTĂRESCU rođen je u Bukureštu 1956. godine. Spisateljsku karijeru je započeo kao pesnik 1978, da bi ubrzo bio, zahvaljujući svojim zbirkama poezije, prepoznat kao vodeća književna figura svoje generacije. Tokom osamdesetih godina počinje da piše prozu, u kojoj će se prepoznati lirski senzibilitet iz njegovih pesama. Njegov književni rad karakteriše pretapanje i kombinovanje različitih stilova, žanrova, kao i kritičko inkorporiranje starije rumunske književnosti, mitologije, legendi, i kritički odnos prema savremenom rumusnkom društvu i politici. Pripadao je književnoj grupi koju je predvodio Nikolae Manolesku. Nakon što je u Bukureštu diplomirao rumunski jezik i književnost, radio je kao nastavnik, da bi kasnije postao lektor na odeljenju za rumunsku književnu istoriju, a danas je profesor na bukureštanskom Univerzitetu. Dobitnik je više rumunskih i internacionalnih književnih nagrada, a preveden je na skoro sve evropske jezike.
***
BILJEŠKA O PREVODITELJICI:
ILEANA URSU NENADIĆ (1954, Zrenjanin – 2021, Petrovaradin) prevodila je na rumunski jezik savremene srpske pesnike, kao i modernu poeziju koja se piše na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini. S pesnikom Milanom Nenadićem prevodila je s rumunskog dela Mihaja Emineskua (dvojezična izdanja), koja su objavljena u Srbiji i Rumuniji. Pored toga, prevela je dela više savremenih rumunskih pesnika (Anu Blandijanu, Mirčea Dineskua, Ileanu Malačoju, Karolinu Iliku, Lilianu Ursu). Sačinila je dvojezičnu Antologiju savremene rumunske poezije, koja se stvara u Vojvodini, takođe dvojezične Antologiju legendi i bajki Rumuna iz Vojvodine i zbornik Pisci na granici. Uređivala je dvojezični list za književnost i kulturu „Oglina” („Ogledalo”) i bila je član redakcije višejezičnog zbornika Most. Objavila je deset knjiga poezije (na rumunskom i srpskom jeziku). Poezija joj je prevođena na italijanski, engleski, francuski i švedski jezik. Zastupljena je u više antologija i zbornika poezije. Dobitnica je nagrada: „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Stražilovo” za najbolju knjigu pesama, nagrada „Lumine”, Nagrada Saveza književnika Rumunije za najbolji prevod za 2000, Međunarodna nagrada „Valahija” za doprinos književnosti i književnom prevodilaštvu, Orden „Mihaja Emineskua” u Rumuniji za doprinos kulturi, Zlatna značka KPZ Republike Srbije.
čovjek-časopis 