Medvednica je svaki dan s naše terase drugačija. Nekad je plava, nekad siva, zelena, crvena, nekad uzme sunca samo koliko joj treba; nekad je u daljini, a nekad je sasvim pristojna, pa je nema (tada Zagreb izgleda kao kazališna scena). Nekad je kao izgorena, crna. Nekad oblaci po njoj leže ko pijanci oko pet i trideset. Nekad je iza nje Europa, nekad ko da je naslikao Vaništa, nekad ko da su je loši slikari naslikali, nekad joj je vrh Medvedgrad. Nekad je mutna, makar je nebo sasvim bistro. Nekad je lijepa, ali ne znam reći kako, pa je Zlatarini, kad se vrati, prešutim.
* * *
Neobično nisko leti avion, dio putnika naslonio je glavu na prozor, gledaju, još se mogu razaznati kuće, vide se čak i ljudi kao male točkice. Neki čovjek šmrkom pere terasu ispred kuće, tipična scena prigradskih naselja i sela kojima nitko ne zna ime, tko je čovjek-točkica iz kojeg izbija mlaz vode dok pere terasu ispred svoje kuće, pita se netko svisoka, a možda se nitko i ne pita, možda nitko ne gleda, nego to ja tako mislim jer obično tako gledam iz aviona, u svakom slučaju, ne mogu znati, ne mogu provjeriti, perem terasu.
***
DRAGI
Pokraj najistočnijeg tuša na splitskoj plaži Trstenik nasukala se neka velika školjka. Ne znam je li bila školjka, čak mislim da nije, ali tako je zovem kada govorim o tome. Zapravo, nikad ne govorim o tome, tako je zovem u mislima. Izgledala je otprilike kao priljepak kad mu okrenete mesnatu stranu, samo što je bila veća, velika kao tanjur, narančasta ili smeđa. Dva metra od tuša počinjala je borova šumica, a odmah na početku šumice bilo je kamenja. Uzeo sam najveći kamen, otprilike velik kao školjka, i bacio ga na nju.
Otada često mislim o njoj, skoro trideset godina. Tada sam mogao imati šest ili sedam. Ubio sam je zato što mi je bila ljigava, zato što se to činilo jednostavno i bilo je strašno privlačno zbog jednostavnosti. U istom trenutku sam požalio, prošli su me trnci preko rebara i zaplakao sam u sebi. Plač nije bio u tolikoj mjeri znak sućuti i kajanja koliko gola fizička reakcija – kao da sam tim kamenom prignječio sebi bubrege.
Kakvo je to bilo biće? I što je značio njegov boravak u plićaku? Često zamišljam da je već to nasukavanje značilo jednu vrstu smrti. To bi me možda dijelom iskupilo, jer sam ga tada samo eutanazirao. Ne mogu se zakleti da sam imao taj poriv. Ipak, pomoglo bi mi da znam da je bilo već napola mrtvo, da je došlo tu da umre.
Reci mi… na Trsteniku, početkom devedesetih, u plićaku je bila ko neka školjka, ali ko okrenuta naopako i velika… onako ko pijat.
Da nije periska?
Nije, za perisku znan, ona je lepezasta.
A možda petrovo uvo… to je onako ko pijatić.
Koliki?
Ko pijatić za kavu.
Ne, ovo je bilo ko pijat… pravi pijat.
Ma to se tebi činilo veće jer si bija mali.
Možda, ali sigurno nije bilo ko pijat za kavu, sigurno je bilo barem duplo veće.
Ne znan da to postoji. Nema toga. To si ti krivo zapantija.
Daj mi Srećka, njega ću pitat.
…
Na Trsteniku san vidija, kad san bija mal, kad san ima pet, šest godina, u plićaku nešto ko priljepak, ali okrenut s druge strane i velik – ko, recimo, pijat veći.
To ti je neki puž možda bija.
Ali bilo je okruglo.
Je, imaš tih okruglih puževa.
I veliko ko pravi pijat?
Ima, ima, ali nema toga baš više – to je rijetko. Toga je još bilo početkon devedesetih, al više nema. Izlovilo se. Meso ti je onako ukusno, ali gorkasto.
I bilo bi tako u plićaku?
A ne bi. To je more okrenilo ili je neko bacija, to je sigurno mrtvo bilo.
Znači, nije toga bilo u plićaku?
A ne znan, oni znaju doć u pliće kad je baš jako zima da se ugriju, ali liti ih nema u plićaku, oni ti se boje ljudi. Ne znan, pitaj ove na Oceanografskom institutu, oni će ti najbolje znat.
Nakon telefonskog razgovora Srećko mi je poslao mejlom neki video i napisao da je to možda ono što tražim. Prije nego što sam ga otvorio, vidio sam u kadru djevojčicu od pet, šest godina, stoji u plićaku u kupaćem kostimu. Kad pustim video, djevojčica čučne i približi se morskom pužu koji lagano plovi plićakom. Digne ga, on joj se razlije preko cijele lijeve ruke, a desnom rukom ga nasmijana mazi. Dragi, dragi. Onda ga vrati natrag.
ANTE ZLATKO STOLICA rođen je 1985. u Splitu, odrastao na Sućidru; živi u Bistri, radi u Zagrebu. Diplomirao je hrvatski jezik i filozofiju. Autor je nekoliko kratkih dokumentarnih i igranih filmova; koscenarist je Kratkog izleta, dobitnika Zlatne arene za najbolji film 2017.
Osamdeset-devedeset godina. Mršava, artritična, još od rane mladosti malo grbava, gluva samo ponekad. Ruke su joj flekave, nokti jaki, a uši prevelike za njenu glavu, kao da su tuđe. Retka kosa skupljena joj je u punđicu na potiljku i pričvršćena metalnim šnalicama. Nos joj je sunđerast i hladan, a oči bez trepavica. Iako malena kao dvanaestogodišnje dete, ona gazi kao džin, grubim cipelama s nalepljenim flekicama. O gležnju kvrgave ruke visi joj kožna torba, stara ali očuvana, za svadbe, sahrane i posete lekaru. Pitam se kuda je danas krenula. U drugoj ruci stiska mali novčanik sa izlizanim ornamentima. Ona je pripremljena, na njenim putevima nije pristojno trošiti ničije vreme – pa ni dosadne minute konduktera na međugradskoj liniji – na čeprkanje po torbi i lov na sitne pare. Biti čovek na mestu, to je prvo pravilo njenog postojanja u zajednici i vremenu, pomislila sam kada je ušla u autobus kojim sam u mutno letnje popodne krenula iz Tirane za Skadar.
Nikad nisam bila na Skadarskom jezeru, ni s ove ni s one strane granice. Prijatelji su mi govorili da vredi propustiti odlazak na more, koje je na pola sata od Tirane, zarad starog grada i jezera kraj koga je podignut. Verovala sam njihovim utiscima i fotografijama sa lokvanjima i čapljama. U poslednjem trenutku sam se predomislila i nabavila sve što sam o Skadru mogla da pronađem na engleskom. Lutala sam po gradu čitavo pre podne, tražeći pravu autobusku stanicu. U Tirani ih ima četiri, za sever, istok, jug i zapad. Pošto stanica za severozapad ne postoji, provozala sam se gradom uzduž i popreko, pitala za savete vozače autobusa i slučajne prolaznike. Kad sam na kraju Dračke ulice ugledala trg sa velikom crnom kokoškom, kako je moj novi poznanik iz bara Hemingvej sinoć nazvao spomenik naciji, znala sam da je lutanju kraj. Stanica je odmah preko.
S mukom je savladala nekoliko stepenika pri ulasku u bus. Pridržavala ju je mlađa žena, koja je nestala čim ju je ubacila unutra. Nije delovalo kao da se poznaju, već kao da ju je nahvatala nasumice u grupi ljudi koji su čekali svoje polaske. Prvo što ugleda kada se uspentra u autobus je prazno mesto pored mog. Okreće se ženi na peronu i mlako odmahuje. Dok dolazi do daha, skromno skuplja usnice i upitnim pogledom pokazuje na sedište na koje sam mislila da odložim svoj nevelik, ali ne baš lagan prtljag. Klimam glavom, razmenjujemo osmehe, naivno uzimam u naručje čvrsto nabijen ranac sa foto-aparatom, hranom, vodom, knjigama i laptopom. Sedišta su daleko od udobnih, ali mislim da nije drama što ću u tesnom prostoru držati još i ranac u krilu. Tek što se smestila do mene, a bus krenuo, kondukter izgovara, glasno i razgovetno, nekoliko kratkih rečenica na albanskom, za koje sam zaključila da su informacije o vremenu dolaska u Skadar. Na engleskom ga zamolim da mi prevede, a on odgovara: in four hours. Ona me pogleda s razočaranjem što će joj sati proteći u tišini. Ne govorim njen jezik, a ona druge ne zna. Zato nalazi drugu zanimaciju, proviruje preko glava putnika kao da proverava da li vozač vozi u dobrom pravcu. Pridržava se za naslon ispred sebe i lupka kažiprstom u ritmu melodije koju samo ona čuje. Nadam se da će do Skadra biti mirna i zabavljena nečim što ne uključuje interakciju sa mnom. Napolju je dosadan pejzaž, samo ravna pusta zemlja, i ja iz ranca vadim knjigu.
Kvrcaj kopče na njenom novčaniku signalizira mi da je kondukter stigao do nas i ja spuštam knjigu u krilo. Dok na dlanu prebiram po kovanicama različitih valuta, ona pokušava da započne razgovor s njim. Govori tiho, šuška i mljacka, ne verujem da bih je išta razumela i da govori srpski. Kondukter samo klima glavom, pokušavajući da pobegne od napasti i nastavi sa poslom. Kad mu to konačno pođe za rukom, ja sam već udubljena u knjigu, a ona je opet sama.
Tada osetim njene prste na koži, odsečno lupkanje Morzeove azbuke za koju ne znam da li šalje spasonosnu poruku ili zove upomoć. Kada je pogledam, ona mi se radoznalo obrati: Ingleze? Italijano? Odmahujem glavom, no, no, Serbia. Tada joj se lice ukoči od spoznaje da je upravo srela neprijatelja, mada ništa strašno nije videla na meni, samo dva stakla u ljubičastom ramu, podočnjake pod dioptrijom, neurednu kosu ošišanu u paž i usne ispucale od duvana. Skuplja oči, zagleda me. Sekunda brzo prolazi i ona me radosno pljesne po ruci, sva ponosna na mene. Ne znam šta bih joj rekla, zato spuštam šaku na grudi i razgovetno izgovaram svoje ime. Ona ponovi za mnom, zatim kucne prstom po srcu i kaže: Đušja. Od tog trenutka kreće da melje, Ulcinj, Tito, paseporte. Upire prstom u grudi i odmahuje glavom, sleže ramenima i nogom trupka o pod. Klimam glavom kao da je razumem, a samo hoću da nestanem.
(( Ne volim starce. Posle incidenta sa babom naročito izbegavam da im se nađem u blizini. Zahtevni su i nerazumljivi. Žive u svim vremenima paralelno. Neprestano traže dokaze da su ikada bili živi, pričajući uvek o istim uspomenama. „Nepodnošljiva je”, uzdisala je moja majka dok je govorila o babi. „Baksuz jedan tvrdoglavi. Mota mi se oko nogu gde god da mrdnem. Gura se da pomogne, a nikad me ne posluša šta je zamolim, samo tera po svom. Kad se izderem na nju, skupi svoje prnje i krene napolje. Ovo nije moja kuća, breca se. Stignem je kod vrata, brzo zaključam. Ona drmusa kvaku, ne mogu da je odvučem u sobu. Jesam li ti rekla da me je jednom odgurnula pa sam pala na pod?” ))
Đušja od šaka pravi knjigu. Prelazi redove imaginarnog teksta šetajući glavu levo-desno. Skuola, pita me. Finitto, odgovaram. Slabašno zatapše dlanovima, bravo, bravo. Smatra da smo se dovoljno sprijateljile da može da mi priđe bez ustručavanja i najave. Pipka moj domali prst i negoduje. Šapuće, diže obrve, autoritativno podiže bradu, naređuje da objasnim. Ja se smejem, kao i svaki put kad mi postave to pitanje, nadam se da će odustati. Ali Đušja sada pući usnice i glumi šminkanje, namešta prstima nepostojeću frizuru, trepće i usiljeno vrcka na sedištu. Kad završi s pantomimom, pljesne me po ramenu i blago se nakloni, zadovoljna što me je bar nečemu naučila. Ne nosi burmu, samo zlatni prsten sa ćilibarom. Smerno drži torbu u krilu i gleda napred. Sad ja pipkam nju, diram joj to žuto oko i kažem da je mire, dobro, što je jedna od tri reči koje znam na albanskom. Mazim je po jakoj veni koja joj izvire iz rukava sive košulje i nestaje niz domali prst kada prođe zlatni obruč. Amerika, šapuće opet. Usamljeni zubić u donjoj vilici proviruje joj kroz usne. Držim je za ruku i puštam je da priča. Prsten joj je neko doneo iz Amerike, muž ili brat, otišao je davno, uspeo je da pobegne, odande joj poslao i haljinu sa tankim kožnim kaišićem, toliko razumem iz njene gestikulacije i sevdalinke koju mi peva. A možda ovaj jezik koji sipa niz bradu i nije albanski, već samo bajalica za umorne putnike. Moj dlan je i dalje na njenom, greje uglačane čvorove sivih zglobova.
(( Jedini put sam je zagrlila kad je mama umrla. Ležala je postrance na kauču i ja sam legla iza nje, privukla je na krilo i lice priljubila uz njen hladan vrat. Nisam plakala. Nije ni ona. Bilo bi čudno da jesmo. Jedva da smo se i poznavale. Pre sedam godina počela je da se sapliće po kući i gubi na ulici. Ja sam tada već živela sama, u iznajmljenom stanu, pa je mama preuzela svu odgovornost brige o babi. Tako smo ostale jedna drugoj strane, slučajno odabrane da se posle mamine smrti snalazimo kako znamo i umemo. Nisam znala šta bih, samo sam mogla da je zagrlim. Ona je ćutala i plitko disala, kao da se opire vazduhu. Rekla je: „Nemoj da me mučiš, molim te.” Više joj nisam prilazila. ))
Onda samo dugo ćutimo. Negde smo na pola puta.
Osetim opet njenu šaku na podlaktici. Uhvati me, pa ustukne. Ne znam šta joj je, uplašim se da je ovo još jedna baba koja gubi razum. (( Dok sam prala sudove, ugledala sam je kroz mali kuhinjski prozor kako sedi na vrhu tobogana usred dečjeg igrališta i mirno posmatra jato golubova koje je kružilo iznad njene glave. Nisam primetila kad se iskrala iz stana, niti mi je jasno kako je uspela da se popne na tobogan. U jednom trenutku je prekrstila šake u krilu i uperila pogled pravo ispred sebe. Stisnutih usana i suženog pogleda, ličila mi je na poglavicu koji u tišini donosi važnu odluku za svoje pleme. A onda se niz tobogan spustio potočić iz njene suknje, uzan i brz. Zatim se, za njegovim tokom, niz tobogan spustila i baba. )) Shvatam da je ljuta, preti mi prstom i kucka kažiprstom po glavi. Pokazuje na moj ranac, čupka mi majicu, trlja mi ruke dok ne pocrvene. Nisam ni pomislila da joj se otrgnem, odgurnem je od sebe, odbijajući da priznam da sam pogrešila što sam krenula bez jakne. Pustila sam je da brine o meni. Poželela sam da iz torbe izvadi bajate ljute bombone, počne da mi ugađa i pokaže sve staračke igračke koje nosi sa sobom. Sigurna sam da u torbi ima džep sa hanzaplastom, grickalicom za nokte, belom pamučnom maramicom, a u novčaniku iskrzane fotografije. Gledam je dok čačka končić koji viri iz poruba sedišta. Pokušava da ga iščupa ili bar da ga sveže u čvorić i sakrije. Kada konačno uspe da ugura konac u rupicu na pohabanoj navlaci, zadovoljno se promeškolji. Pogleda kroz prozor – napolju počinje nevreme – i priljubi se uz moj bok. Prija mi fino trenje njene bluze o moju ruku kad autobus pređe preko rupe na putu. Od toga mi nije nimalo toplije, ali pravim se da jeste. Želim da joj ugodim, da ne pomisli da je uzaludan sav njen trud.
Đušja je pospana. Više mi se ne obraća, niti mrmlja sebi u nedra. Povremeno cokne ili zevne. Zaustavi dah kao da se nečeg setila. To ne traje dugo, samo tren, i ubrzo opet čujem njeno disanje. Kad je nepovratno uhvati san, glava joj klone na moje rame, a onda i na grudi, kao da je mače koje mi je neko gurnuo u naručje i pobegao. Osećam se iznevereno zato što je, zaspavši, izašla iz uloge koju sam joj dodelila. Jer ovo nije nikakva metafora, ovo je pravi ljudski stvor, umoran i usamljen, na nekom zadatku. Poželim da zaustavim autobus i nastavim peške, čini mi se sve bi mi bilo lakše nego da ostanem ovde, ali plašim se da bi pošla za mnom.
(( Dežurni lekar je babu primio preko volje. Nema mesta za lake slučajeve i moraće na kliniku za mentalno zdravlje. A tamo je predvorje pakla, rekao je kao da baba ne može da ga čuje ili da ne zna šta je to pakao. Dok se on bavio papirologijom, medicinska sestra joj je ubrizgala koktel za umirenje. Poslušno joj je pružila ruku, onako kako meni nikad ne bi. Pričala sam joj da nema čega da se boji i da će tamo dobro brinuti o njoj. Nije pokazivala da je se išta tiče to što joj govorim, kao da je davno prestala da se boji i da ne očekuje da iko brine o njoj. Sestra joj je pomogla da se smesti u invalidsku stolicu i odgurala je na odeljenje. Gledala sam za njima kao da sam ja ta koja ovde ostaje. ))
Iako sam sve vreme bila budna, treba mi vremena da se osvestim kada autobus uđe u grad. Za razliku od mene, ona otvara oči, čila i živahna, čim prođemo pored prvih kuća. Proviruje kroz prozor, proverava da li su joj na mestu šnalice u kosi, torba na krilu, u torbi novčanik i karta. Gleda na sat, malo je zabrinuta. Ustaje i pre nego što se autobus zaustavi. Zauzima poziciju pored vrata, kao da će je vozač odvesti nazad u Tiranu ako ne izađe prva. Kada vozilo stane, pogleda me preko ramena, prstima slobodne ruke slabašno odmahne i zakorači napolje u vetar kao u zagrljaj. Između nas dve već se napravio red od pet-šest nestrpljivih putnika i moram da sačekam da svi oni izađu. Kada se spustim na trotoar, nje već nema na vidiku. Zaboravila sam šta sam želela da radim danas u ovom gradu, pa se bespomoćno osvrćem tražeći pravac u kom bih mogla da krenem, bar nešto zbog čega je vredelo provesti ovaj dan u putu. Pre nego što išta spazim, počne kiša. Vetar je nanosi pod uglom na moje naočare i za tren ja više ništa ne vidim osim autobusa kojim sam došla ovamo. Kucam vozaču na prozor i prekidam ga u telefonskom razgovoru. Kad mi otvori, pitam ga kad kreće nazad. Twenty minutes, odgovara mi i pušta me unutra. Ne vraćam se na staro sedište, već se smeštam odmah iza suvozačevog. Skidam naočare da ih obrišem. Kad pokušam da ih vratim na glavu, primećujem da mi se ruke tresu od jeze i shvatam da ću naredne dane provesti u krevetu.
JASNA DIMITRIJEVIĆ (1979, Negotin, Srbija) piše kratku prozu i recenzije. Ponešto od toga objavljuje u regionalnim časopisima i zbornicima. Objavila je zbirke priča Prepoznavanja (2015) i Fibonačijev niz (2019).
Dugo nisam bio na očevom grobu; vrijeme je moje srce pretvorilo u mramor. Tješim savjest da sam njegov spomenik, koji će da progovori svaki put kada ga neko pomene. Za pet godina ćemo biti generacija i moći ću da mu kažem bilo šta. Ako ne budem u pravu a zemlja se ne zatrese, krivit ću samo moje odsustvo.
Mogao je da primeti kako ona oboleva kada je sve ređe nalazio hleb u kredencu. To je bila njena stara igra: da sakriva hleb od njega kad je ljuta. Kad ga uhvati s drugom. Ali on već punu deceniju nije bio s drugom. Onako nezgrapan, sa upadljivo velikim ušima i smešnim brčićima, na sve je više ličio nego na zavodnika, ali njegova se Staka razračunavala sa mnoštvom njegovih ljubavnica. Ako je trebalo – i u fizičkim okršajima. Onda bi ga kažnjavala tako što mu je uskraćivala hleb: – A ti troši pare na kurve, pa nek’ ti one peku kruh! Da ti jebem nebo od peći! Još uvek mu zaigra osedeli brk kad se toga seti. Kad ga je prvi put lažno optužila, nije hteo da je razuverava. Uzeo je svoj zakrpljeni ceger, natako kačket na glavu, čačkalicu među zube i – zaputio se u pekaru. – Jest’ da je Šiptar, al’ zna zanat! Dušan nije verovao u priče kako Bujar sad melje mišomor sa brašnom i truje selo. Kupio je dve vekne i zadovoljno ih stavio na ono prazno mesto u kredencu. Staka je samo ćutala. Tim svojim istrajnim ćutanjem podjednako je znala da ga kažnjava, kao da tom mrklom tišinom hoće da pokopa njegovo preljubništvo. Ali on već deceniju nije žensko ni omirisao! Neka joj bude. Progovoriće kad joj dojadi. – Na! – tako će mu reći iznoseći hleb i crvenu čorbu na trpezu. – Jedi! Beli hleb na vidnom mestu – bio bi to znak da je među njima uspostavljeno primirje. Ali Staka je sve dublje ćutala i bivala je sve dalja. Nema i odsutna – ko bi rekao da to može biti simptom ozbiljne bolesti? Obesno žensko, šta joj sad fali? Našla da se inati pod stare dane, sramota!
Dušan bi frknuo kao da ga nije briga i posegao za nekom knjigom. Knjige je donosio u istom onom cegeru za hleb i, prema pouzdanoj bibliotečkoj evidenciji, važio je za najnačitanijeg čoveka u selu. Onako nerazgovetan i smušen, na sve je više ličio nego na učena čoveka, ali evidencije ne lažu. Za Dušana su evidencije bile razbibriga, pa je i sam vodio nekoliko: beležio je koliko je hleba kupio i za koji novac, kad je odsekao nokte, koliko je (u kilogramima) poklao pilića… Sve je to uredno i savesno beleženo u njegovoj svesci plavih korica, tako da je u svakom trenutku mogao sračunati koliko je vekni pojeo i koliko bi mu dugi nokti bili da ih uopšte ne seče. Kada nije imao šta drugo, jer biblioteka u selu ne radi kad je vreme setve, žetve i svinjokolja, Dušan bi čitao svoje evidencije. Voleo je da čita naglas, muljajući čačkalicu ili tanku kokošiju kost među zubima. Kako je bio poprilično gluv na oba svoja golema uha, teško je reći da li je uopšte čuo sebe dok čita ili se samo nadao da Staka sluša. Možda joj je ćutanje istančavalo sluh?
– Stako!
– A?
– Što si pobacala one kosti po dvorištu?
– Na’ranila kera. Gladan, zavija svu noć.
– Kera? Čijeg kera?
– A našeg Džoniku, neću valjda komšijino pašče ‘raniti!
Džonikine kosti odavno su već ležale pod zemljom – ne zato što ih je čuvao za neke gore dane, nego zato što je sam bio mrtav i pokopan. – ‘Rani mrtvog kera… i još mi to u oči kaže – posumnja Dušan kako tu nisu čista posla. – Il’ nešto vrača, il’ je sišla s pameti! Trećeg nema. Nije je više ništa pitao, nego uze da skuplja te razbacane kosti. Isto je tako kupio kosti dok je gladovao u zarobljeništvu. Glabao ih na smetlištu, svestan da mu život nije ništa vredniji od psećeg. Jednom ga je jedan švapski dušmanin, čuvar logora, zviznuo kundakom u leđa. Pao je licem na zemlju, a kost mu je izbila jedan od gornjih prednjih zuba. Posle je na tom mestu ugradio zlatan zub, a uz zlato mu se ustalila i ta navika da među zubima glođe i sisa makar čačkalicu.
– Stako, crk’o je Džonika.
– Ajme meni!
– Odavno crk’o. A ti ‘rani aveti po dvorištu, da ti jebem ‘lebac!
Opsovao im je primirje, a ona je plakala neutešno za odavno mrtvim psom. – Ja da sam umro, ne bi tako žalila! – frktao je Dušan ljubomorno u sebi. Kivan što sad nema s kojom da je prevari. Na njene oči bi drugu obljubio, sve grebući joj vrat i bela nedra onim drvcetom među zubima, da se još danima posle poznaju tragovi njegove strasne osvete. Toliko je bio kivan! Na Staku i na sve ženskinje, na rođenu majku kojoj ne može da oprosti što je prerano umrla, na pokojnu ženu svog starijeg brata kojoj je zapalo da mu bude maćeha, na svoju prvu ženu kojoj ime nije izgovorio otkako je skončala na šinama… na sudbinu – jer i ona je prevrtljivog ženskog roda!
Staka je sve više zaboravljala i sve češće nestajala. Bazala je po selu tražeći kuću koje odavno nema i ne razaznajući nekada poznata lica. Po dvorištu je čuvala kokoši kojima je Dušan odavno kosti oglodao. Pored Dušana bi prošla kao pored švapskog groblja. U kuhinji je znala da se izgubi između kredenca i šporeta i, užasnuta tim lavirintom iz koga ne vidi izlaz, nemoćno bi zapomagala: – Vodite me kući! Mojoj kući ‘oću! Odveli su je, bolničkim kolima. Nije je bilo mesec dana, a kada se vratila, Dušanu su saopštili da više nikada neće biti ista i poverili mu nastavak njenog lečenja. – Do izlečenja ne može doći, ali možemo da usporimo njeno propadanje – rekli su mu i on je s punim poverenjem uzeo kutije s propisanim pilulama. – Po jedna na dan, od svake. Dobro je razumeo šta mu govore, ali – strpljenje mu ni tada nije bilo jača strana. – Ako joj dam duplo, brže će ozdraviti – mislio je. Nisu lekovi hleb, pa da se na njima škrtari! Davao joj je dvostruko, a ona je samo spavala nekim mrtvačkim snom, nažuljana na sopstvene kosti. Toliko je smršala, da bi njena podlaktica stala Dušanu među zube.
Kad se probudila, izgubila je sve srodnike, zaboravila mnoga imena i većinu reči, za kućom je sve manje tugovala, glad više uopšte nije pokazivala. Iz časa u čas njen se život osipao u neumoljivom zaboravu. Ostala je bez svega, samo su tri reči istrajale u njenoj svesti: ajme, Dušane, nemoj. Ajme kao oznaka porekla, nemoj kao snaga otpora koju nijedna bolest u njoj nije mogla sasvim da slomi i Dušane – kao priziv jedinog preostalog čoveka u njenom pomračenom, izumirućem svetu.
MARIJANA ČANAK (1982) završila studije srpske književnosti. Objavila knjigu Ulični prodavci ulica (2002). Prisutna u časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Regresoterapeutkinja i učenica afričke filozofije Ifa.
Od solsticijuma više ne brojim dane. Svi su se sabrali u jednoj noći, onoj koja tajno tali u utrobi crni žad. Svi Skadrovi nesanjani ne mogu pomoći da počupam gavran-pera i ozidam grad.
Uzidaću pesmu harpija besorodnih, uzidaću mladost vrtova rajskih, Sodome i Gomore sramni katarzis, orla što Sunce kljuje sa šupljeg kamena Urala, uzidaću polku smrti i vernog bola epifizis.
Prkoseći zakonu vremena, ispod velova petog neba, poleteće gavran već pokoren rečima crnog megalita, da se najzad na sudnji dan vrati noseći u kljunu srebrne lestve, srebrne lestve za pad u raj.
***
ARKA
Oprostite bogovi crni i beli, što grešno mislih i govorih blasfemične nepokore na trgovima i u kapeli, na vašarima i na citadeli.
,,Istinu, istinu vam kažem sicut deis similis summus“ ̶ kaže prorok od gline i soli dok se smerno posipa vrelim pepelom sa kućnog ognjišta zanet bledim, varljivim odrazom vatre na vodi, himerinog svetilišta.
I dok mu golub iz grudi guče rajska mu zmija iz utrobe sudi; ta dva večna sužnja u zagrljaju što se bore sa paklom u raju kome dušu da predaju ̶ anđelima milosrđa ili crnom zmaju.
Zar zaista bejasmo povesmo zvezdohodača što na zemlju pade i lati se mača?
Ni stari Vavilon još porušen nije a novi evo, niču li niču i opet će se klanjati slabiji jačem pokoren ognjem, krvlju tlačen… Slepi Orfeji ispevaće bele ode u čast novih, moćnih zavojevača, a dok svet raste, sve je manji čovek suva liska lana u pukotu plača…
In anno domini, do osmog dana kada će se novi uspraviti čovek ponovo sazdan od nada i zala u božanskoj igri što trajaće dovek.
Miljenici bogova oduvek su ljudi sic transit gloria mundi…
Kroz nove solsticijumske mene i gorde odiseje lunarne mladosti neki će novi čopori i horde rasevati plodnim poljima kosti. Porašće svirale trščane što će kroz vetar jecati – „Bože oprosti, oprosti…“
Zasad su vrelo mlake zime, zasad su ledeno leta žarka, zasad se samo traži novo ime dok se puni Arka.
ALEKSANDRA BATINIĆ rođena je 1993. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirala je na katedri za Srpsku književnost sa južnoslovnskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu 2018. godine i trenutno je na master studijama, smer Srpska književnost. Poeziju piše i objavljuje od 2009. godine i dobitnica je nekoliko nagrada, uključujući nagradu „Milutin Bojićˮ za neobjavljenu zbirku poezije, nagradu „Stražilovo“ za prvu zbirku Antikitera u izdanju Brankovog kola, i nagradu „Matićev šalˮ za najbolju prvu knjigu. U okviru nagrade „Milutin Bojić“ objavila je zbirku Malo prisustvo a poezija joj je objavljivana i u zbornicima Regionalnog centra za talente i časopisima Vesna, Književni magazin, Dometi, Kvartal, Skript, onlajn časopisima Hiperboreja, Libela, Kult, itd.. Lektor je Književnog magazina Srpskog književnog društva. Bavi se i književnom kritikom.
Nakon što je narezala luk, a netom prije sjeckanja peršina, Nina se sjetila da već neko vrijeme nije vidjela muža. Prehodala je donji kat kuće otvarajući vrata po vrata i u otvorene prostore uzvikivala “Tom, Tom.” Isto je ponovila na katu, no muža nije našla. Zadnji je provjerila podrum, koji je Tomu služio kao alatnica, skladište i prostor za remont starih motocikala; njegov ‘hobi za mirovinu.’ Toma je našla u stolici, blijedog i ukočenog, skorene pjene oko usta. „Bože moj, Bože moj kako se to moglo dogoditi,“ ponavljala je kasnije bolničarima i policiji „sve je bilo normalno, kao svaki drugi dan.“ Mrtvozornik joj je polako i smirenim glasom ponavljao da je prema ukočenosti tijelo u tom stanju barem četiri dana.
***
BROD
Opnu sna probija ritmično klofanje tepiha. Sanjao sam da obrađujem drvo, kao moj djed. Kada o tome mislim, zamišljam brod. Noć se po toj želji prosipa kao voda iz vjedra. Pa bacim dlanove na ostatke sna, izvlačim ga na jutarnje sunce, ponosno ti ga pokazujem, gledamo kako kroz prste curi sitna piljevina. Ustaješ, otvaraš prozor da izađe prašina: Ionako postoje stvari koje smo zaboravili raditi na svjetlu dana, govoriš nježno. Nije bilo toliko nestvarno, prigovaram, a znam da jest. Dvorište je u magli, uskoro će zima. Tamo se tepih od udaraca nadima kao jedro. Zvuk lupanja kasni, taman toliko da povjerujem u plovnost Save. Zatvori prozor molim te, kažem. Možda je nešto ostalo.
***
PJEŠČANI SAT
Na dalekom otoku ceste su očajne. Gledano iz zraka čine rijetku, nelogično razbacanu i isprekidanu mrežu, nedostatnu za postojeći promet. Putevi kojima nas vozi Ayu, naš vozač, dotrajali su, uski i umorni od turista poput nas. Svaka, pa i najbliža destinacija koštat će te barem sat vremena. Ipak, kad god da stignemo na odredište, Ayu se okrene, široko se nasmije pa kaže “već smo stigli” Gledam u sat pa u njegovo sretno lice: jedno od njih dvoje je u pravu.
IVAN JOZIĆ (Zenica, 1981.) živi u Zagrebu, autor je zbirke priča Muška svinja i dvadeset očajno ljubavnih. Finalist i pobjednik nekoliko književnih natječaja u Hrvatskoj i regiji. Priče su mu uvrštavane u više antologija i publikacija u Hrvatskoj i regiji. Suosnivač kulturnog projekta G točka: Grad u Gavelli, član uredničkog kolegija Festivala europske kratke priče (FEKP). Nastupao na mnogim književnim festivalima u Hrvatskoj i regiji. Na Sajmu knjiga u Frankfurtu sudjelovao kao jedan od predstavnika Hrvatske 2016. godine.
/Zdravo, Kraljice, majko milosrđa, živote, slasti i ufanje naše zdravo. K tebi vapijemo prognani sinovi Evini. K tebi uzdišemo tugujući i plačući u ovoj suznoj dolini./
20. srpnja 1992. Naravno da nisam još u potpunosti svjestan svoje situacije, ali s obzirom na susjedstvo i društvo mladića u koje se, podrazumijeva se, moram uklopiti, znam da me ne čeka ništa dobro, da razgovore sa Bogom koje sam oduvijek vodio u svojoj duši, nadglasaće smijeh idiota. Nestali su svjetlost i prozračnost katedrale, blagi glasovi ljudi na misi, nasmijane časne sestre, anđeli, orgulje. Sve to imalo je jak uticaj na mene kao još malog dječaka. To su na koncu jednostavne poruke – nisi sam, tvoja patnja neće proći neprimjećena, dobre i budne oči te uvijek prate, tvoje srce je važno, tvoje srce je cijeli svijet, čuvaj svoje srce od kvarenja. Nestalo je Križa, Onog koji pati, nudi svoje srce, pita zašto je napušten. Odveli su me od moje crkve, od mog osjećaja izvjesnosti da moje stradanje na zemlji ima smisao i cijenu. Umjesto toga, moja crkva sada, to su prljavozlatni predmeti, dim i vječiti osjećaj da sam na sopstvenom bešćutnom pogrebu.
22. srpnja 1992. Kada su utovarili i bakinu staru stolicu u kamion, znao sam da se više nikada nećemo vratiti. Sjedila je na njoj svakog dana ispred naše kuće i posmatrala prolaznike kao zadovoljna i tobože uvrijeđena mačka. Nisam ni slutio koliko je srčana kada su ulicom počele prolaziti uniforme, prosto je željela da im smeta i prkosi. I o tome pričam, za njen prkos nema mjesta ovdje u Sremu. Ne znam da je uopće iznijela stolicu ispred nove kuće jer u novoj ulici je gužva. Dvanaestak zlobnih starica gledaju se krvavim očima svakog dana. Prema njima, ona je stvarno pitomo i tankoćutno stvorenje. Kao i ja, na kraju krajeva, došli smo među divljake sa takvim jezičinama da čovjek pocrveni od stida. Smatraju nas uobraženim, ali mi do sad nismo ni čuli takve psovke ni znali za tako niske udarce. Završili smo u „favelama“ gdje se ne zna po čemu se gazi; danas sam zaista bezuspješno prebrojavao luđake i potpuno posrnule kreature.
25. srpnja 1992. Sa vršnjacima lokalcima. Isuse, koliko psuju. Egzotično im je što sam toliko fin, posebno djevojkama. Bar me one podsjećaju na stari kraj i popodneva iza Crkve Preslavnog Imena Marijinog. I ovdje, bestidni osmijesi toliko toga obećavaju. Samo što ove djevojke nemaju ona stroga načela odgoja zbog kojih su buntovne i zanimljive dok su mlade. Frivolnost ovdašnjih običaja u mojim očima čini ove djevojke otužnim, bez tajni.
1. kolovoza 1992. Danas sam primjetio čudnu izraslinu na svojim leđima, nešto poput dlake, ali krute i jake kao u insekta. Baka ju je jedva odsjekla velikim škarama.
15. kolovoza 1992. Danas sam prvi put čuo za svetog Savu. Pijani lokalci su pričali kako vjeronauka ulazi u škole i kako je konačno Srbin pobjedio zabludu komunizma. Vraća se na svoje stare tradicije i korijene. Shvatio sam da je ovaj Saul zaslužan što su Srbi potpali pod istočnu crkvu. Mogli su lijepo biti katolici i sve je vodilo ka tome, ali je u to vrijeme Bizant bio raskošniji, a izražena predstava Boga na nebu – Vladara na zemlji, odgovarala je potrebi da se vlast utvrdi i centralizira. Mislim da je sam Isus u teološkoj predstavi ovih ljudi po hijerarhiji na nekom 15. mjestu. Prva mjesta u tom panteonu zauzimaju vladari, sveci, pa čak i poganska božanstva. Da li sam ja sada uopće kršćanin?
22. kolovoza 1992. U kući nema brašna, mlijeka, šećera. Niti ih imamo gdje, niti čime kupiti. Baka odlučuje da gaji piliće u šupi mada joj se gadi i sama pomisao na čerupanje smrdljivih živinskih leševa. Stojimo jednom tjedno u redu za humanitarnu pomoć i ne znam kako, ali baka mi izgleda sve odlučnija i snažnija dok se gura sa ovim smrdljivcima. I ja u posljednje vrijeme osjećam neku Novu Snagu. Da nisam toliko depresivan, čini mi se – pomjerio bih planinu!
27. kolovoza 1992. Ne mogu se nasititi šećera. Danas nisam ni primjetio da sam sipao dvanaestak žlica u svoju šalicu kave. R. sa kojom sam izišao u kafić pitala me da li hoću kavu u svoj šećer. Osjećam se sav ubrzan i ne mogu da se zaustavim. Pun sam energije i prvi put u životu vidim stvari potpuno jasno. Nema više depresije i moralnih nedoumica i ustezanja. Život postoji da bi se uzeo, osedlao. Imam nevjerojatne atletske sposobnosti, mogu da uradim trostruki salto i stoj na rukama na naslonu obične stolice. Pozvao sam R. kod mene kući da joj to pokažem. Pristala je. Dok sam jurio uz brdo, R. me jedva pratila.
29. kolovoza 1992. Baka mi kaže da se osjeća krivom zbog smješanosti i konfuzije mog identiteta. Nije mi smjela dopustiti da praktikiciram vjeru kojoj nisam po rođenju pripadao. Kršten sam u istočnoj crkvi, ali samo dotle se išlo. Nismo se upuštali u obrede i tajne pravoslavlja, tako da me moj religijski impuls odveo pred tuđa vrata. Koja su na sreću bila otvorena!, dodao sam bijesno i osjetio jak bol u lubanji.
1. rujna 1992. R. ne može da me prati. Moja Nova Snaga je previše za nju. Ionako je suviše obična i ne vidi dalje od svog nosa. Izišao sam sinoć u grad da nađem oduška svojem bijesu i zatekao sam se u gostioni sa nekim smrdljivim lokalcima koji su obarali ruke. Kladio sam se sa najsnažnijim od njih u njegovu djevojku. Odlomio sam mu šaku tako da je pukla koža i meso. Krv je šikljala iz njegovih vena. Odveo sam djevojku svojoj kući i cijelim putem se znojio kao luđak. Poslije sam je otjerao kući i nije mi uopće bilo dobro. Ti si čudovište, vikala je sa vrata.
14. rujna 1992. Otpali su mi svi nokti sa ruku. Nemam više ni zube jer hranu sad uzimam posve drukčije. Prelijem je kiselinom iz ustiju i onda posisam natrag tu smješu. R. me danas došla posjetiti i zatekla me je na plafonu. Mislim da je bolje za nju da više ne dolazi. Zalijepio sam se bio gore svojim sluzavim šakama i slušao Arvoa Perta, Salve Regina. Pokušavam da plačem, ali niz obraze curi samo ružičasta sukrvica.
17. rujna 1992. Baka je dolazila danas u moju sobu, ili tačnije u log poluodraslog insekta. Prvi put vidio sam je sa svijećom u ruci i bizantskom ikonom. Da li je sve vrijeme bila pritajeni posvećenik, netko tko se pretvarao da vjeri prilazi površno kao običnom sujevjerju? Uz nju stajao je naš susjed, mladić koji je otprije budio moju pozornost jer je imao najsitniju lubanju na svijetu prekrivenu crnom dlakom. Sad si među svojima, rekla je. Vrijeme je da prihvatiš tko si. Dovela sam ti D. da porazgovara sa tobom. On je strašno pametan. Vidjećeš da u pravoslavlju ima mnogo toga više od ukočenih ikona i hladnih crkava. Iskustva koja možeš ovdje steći su mnogo mističnija i zanosnija od katoličanstva. Nitko to nije očekivao, pa ni ja. Skočio sam sa plafona i povraćao mu na šaku koja je držala pravoslavnu Bibliju. Kiselina ih je obje smješala u kašu koja se pušila. Nemoguće je opisati to kričanje…
***
27. januar 2020. Prošlo je mnogo vremena otkako sam čitao dnevnik „Božje muve“, kako su ga nazvali mediji. Lako je bilo nazvati ga autofašistom (jer pre je postao muva, nego (p)ostao Srbin) ili prosto opasnim religioznim ludakom i tako staviti tačku na njegov slučaj. Ja bih prvi trebalo da budem taj koji ga osuđuje, jer me koštao šake. No, sada imam sluha za njegovu muku jer proživljavam nešto strašno. Opsedaju me misli o saobraznosti. O tome da sve religije govore o Večitom Istom Nepromenljivom Odnosu Snaga. Uzvisivanje, umanjivanje. Sabiranje, rasipanje. +,-. +,-. Uzvisivanje i sabiranje (+ +) moć. Sažima se u sve manju i sve homogeniju masu koja teži daljem skupljanju. Umanjivanje i rasipanje (- -) nemoć. Sve što se ne nađe u sferi sabiranja rasplinjuje se, gubi svoju materiju, identitet i kreće se ka iščezavanju. Metamorfoza ili preobražaj tipa (- +) je posledica pokušaja da se iz stanja nemoći pređe u stanje moći, što i čine naša božanstva, ostavljajući nakon sebe mnoge groteskne oponašatelje. Nešto bih voleo da prećutim, ali ne mogu. Potpuna formula preobražaja je u stvari (+ – +). Ne zaboravimo da je božanstvo samo privremeno nemoćno ili se pretvara da je bez moći radi iskušavanja smrtnika. To znači da je i našoj trenutnoj nemoći prethodila moć koju smo zaboravili da imamo. I, pošto moć teži sabiranju, ostala je u centru koji smo primorani na kretanje, napustili. Samo mirno, ovo je tek prva strana mog Dnevnika. Posvećujem ga svim „božjim muvama“.
NIKA DUŠANOV (Osijek, 1978) diplomirao je srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član je književne grupe BES. Jedan je od osnivača Kulturnog centra Luna. Objavljene zbirke poezije: Bacač noževa (Matica srpska, Novi Sad, 2005) Povratak u Šarlevil (edicija Najbolja, Pančevo, 2015) Njegova poezija je prisutna u nekoliko zbornika i panorama nove srpske poezije. Prevođen je na nemački jezik.
Mišićni artefakti obostrano otežavaju analizu Boje saharskog pijeska na mom prozoru S neba će pasti 2×600 mg crvene i 2×450 mg žute Srednje modulirano, precizno na šoferšajbe Pločnike i prozore, kao šafranske kiše Pada mi i u snu, zrnato nježno, krušljivo Ne osjeća me nelagodno, u meni bubnjevi Audioprolapsa neizrecivih krljuština Bez znakova fokalno zlatopisnog U serumu mojih nezaspalih očiju Nalaz je unutar granica normalnog
IV
Posteriorno dominantan ritam, srednje voltiran Ventilacijski otvori pužnica aludiraju omorinu Registracija budnosti u snu ne ulazi u zapisnik noći Noć je glinena posuda u kojoj su valovi šiljasto izolirani Temporalno kristalne moruzgve od vlasuljarskog znoja Moje tijelo obarmrlo, srpko kao obezbakreni protutužnik Pridruži mi se u simetričnim strukturama spavanja Pretvorit ćemo se u prozračne isprepletene opne Pater noster que est in caelis Sanctificetur nomen tuum Epilepsia partialis complexa cum generalisationem sec.
V
Unutra perzeide, plavo, gromovina Neurobalet, vlak koji ulijeće Na peron mrežnica, staklo irisa Rascvjetali fokusi, izvrnuti spektrumi Topi se i okreće, iluzionist je napustio sebe I raširio se po cijeloj sobi, duša kao plahta Ili mokre bijele gaćice, oprane na ruke u kadi Emajlirano nepce tuš kabine, svjetlolom A krhotine će već netko pokupiti Krhot u jutro, u mrak
VI
Heterotopia nodularis.
Udaljavamo se iz luke, ljuske valova Gutaju teške, obamrle gradske zidine Uz glasni blues brodskog motora Lokrum ispred nas u referentnom intervalu Game of Thrones: paunov rep Sve bliže i bliže, tendencija soli Sa palube gledam luku koja se približava Tutnjava u sljepoočnicama, orkestar trepavica U luđačkom staccatu bubnja ispred irisa Brod se počinje vrtjeti oko svoje osi Prvo polako pa onda sve brže i brže Isijavanje u režnju, neuronski vrtuljak Ispod krme more konvulzija Potkožne vibracije, gubitak kontrole Podivljala heterotopija, deja vu Već sam u nekom snu ovaj otok vidio A sada se rastapa u mlijeku sinapsi Sve dok ne uspori, sve tiše i tiše I smiri se na neuronskoj Lampedusi Stigli smo.
MIRKO BOŽIĆ rođen je u Mostaru 1982., gdje je diplomirao kroatistiku i anglistiku na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Mostaru. Pokretač je međunarodnog književog festivala Poligon. Piše poeziju, prozu, esejistiku, kritiku i prevodi. Sudjelovao je u njemačkom filmu “Ljudi iz struke” te predstavi “Ljudi iz struke”. Objavio je zbirke pjesama „Jedrim kroz buru“ (2001.), Bijele noći (2004.) i „Mrlje na njenim rukama“ (2012.), te roman „Kristalno zvono“ (2017.) i monografiju „Mostar iza kulisa“ (2017.). Preveden je na engleski, njemački, francuski, talijanski, slovački, poljski, mađarski, grčki, španjolski i albanski. Gostovao je na rezidencijama i festivalima u zemlji i inozemstvu, objavljen je u književnim časopisima i antologijama. Dobitnik je nagrade časopisa Opomena (2003.), Šimićeve nagrade (2000.), nagrade Zdravko Pucak (2012.) te nagrade CEI Fellowship (2014.).
Zlata i ja imale smo trinaest godina i bile smo zaljubljene u Dejana, koji je imao petnaest. Bio nam je zgodan. Nije puno govorio i nije se pravio važan. Često smo šetale oko njegove obiteljske kuće, čiji je ulaz bio otraga, skriven od prolaznika na cesti. Znale smo radno vrijeme njegovih roditelja i kad su on i mlađi brat u školi. Kad su svi bili odsutni, zavirivale smo mu u vrt, na terasu, njuškale oko kuće. Tako smo otkrile da ostavljaju ključ od kuće ispod otirača. Bio je kraj 80-ih i mjesto ispod otirača bilo je uobičajeno za ostavljanje ključa. Otkrivši to, nismo dale dvojbama ni strahu da nam kradu vrijeme: jedna je stražarila, druga ušla u kuću. Prvi put je bilo najteže, zadržale smo se samo nekoliko sekundi i nismo išle dalje od predsoblja. Svaki sljedeći put trajalo je duže i manje nas je plašilo. Uvijek bismo nešto uzele iz kuće: jabuku iz zdjele, komadić papira s popisom za kupovinu. I svaki put smo to sestrinski dijelile, da svaka ima nešto Dejanovo. S vremenom smo proučile kuhinju, dnevnu sobu, kupaonicu, stepenice koje vode na kat… i konačno – Dejanovu sobu. Moram bit iskrena: ja se nikad nisam usudila popeti se na kat. Uvijek sam radije čuvala stražu ili bih se uspela samo do sredine stepenica. Zlata je bila odvažnija i svakim je ulaskom pomicala granice u otkrivanju Dejanove kuće. Nakon nekoliko tjedana nam je dosadilo. Nije se više imalo što odnijeti, a da ozbiljno ne riskiramo da ukućani to primijete, a ni susjedima nije promaklo da se svakodnevno motamo oko te kuće. Zadnji naš ulazak u njegovu kuću pamtim po pravoj maloj krađi. Uzele smo iz Dejanove kolekcije dvije kasete, obje Šerbedžijine: “Mnoge smo i mnogo voljeli” iz 1985. i “Ne budim je tek tako” iz 1989. Slušala sam ih svakonoćno i mislila na Dejana. Zlata se ubrzo zaljubila u drugog i prepustila mi vlasništvo nad objema kasetama. Imam ih još uvijek. Dvije kasete – nije puno, ali meni vrijede bogatstvo. Na njima je sva moja muzika i sve moje djetinjstvo.
***
PAULA
Kad je Ana imala nepune tri godine, krenula je u vrtić. Upisali smo je u mješovitu grupu, u kojoj je dotad najmlađe dijete bilo godinu dana starije od nje. Teta Maja i teta Goga bile su fantastične, djeca u grupi slatka i otvorena, ali Ana je isprva plakala svako jutro kad bih je dovela. Tete mi nisu dale da se dugo opraštam od nje jer sam svaki put plakala i ja, pa bi me nježno izgurale iz sobe čim bi preuzele dijete. Odlazila sam s druge strane zgrade i uplakana sjedila pod otvorenim vrtićkim prozorom sve dok ne bih čula da je njezin plač utihnuo i tek potom, privremeno zakrpana, išla sam na posao. U roku od tjedan dana Ana je zavoljela vrtić. Veselila se kad bismo ušle u zgradu, brzo se sa mnom opraštala i trčala u zagrljaj Pauli. Tete su mi objasnile da im je Paula, petogodišnja djevojčica, od prvog dana asistirala u Aninoj prilagodbi u vrtiću, trudila se da Anu uključi u sve igre, davala joj važne zadatke, držala je za ruku kad se išlo u šetnju, spavala pokraj nje za vrijeme popodnevnog odmora. Paula je bila velikodušna, brižna, pametna djevojčica, svima draga. Djevojčice su je oponašale, dječaci htjeli da im bude cura. Izabravši Anu za svoju štićenicu, Paula je učinila da Ani vrtić bude drugo najbolje mjesto na svijetu. Doma nam je Ana govorila da će se udati za Paulu, što je za Anu tad bilo jamstvo da će uvijek moći biti blizu nje. Za godinu dana Paula je krenula u školu, odazvala se na Anin rođendanski poziv par mjeseci kasnije, ali već na sljedeći, za godinu dana, nije. Prošlo je sedam godina u kojima nismo ništa znali o njoj. Sinoć na benzinskoj stanici plaćam benzin mladoj plavoj ženi na blagajni i u njoj prepoznam Paulinu mamu. Izgrlimo se, razmijenimo par fora i par ohrabrujućih komplimenata, smijemo se, ona me prati do auta. U desetominutnom razgovoru saznajem da su se baš one godine kad se Paula u vrtiću tako toplo i velikodušno pobrinula za moju malu kćer Paulini roditelji razvodili. Oboje su tad bili bez posla i podstanari, a Paulin tata bio je narkomanski ovisnik šest godina bez prekida. Razvod je, kaže njezina mama, bio strašan i traumatičan za Paulu i njezina starijeg brata, a tata im se vrlo brzo nakon toga odselio iz Hrvatske i ostavio ih same. Paula je sad osmi razred i odlična je učenica. Sljedeće godine upisat će opću gimnaziju. Želim joj da u svakom razredu, svakoj grupi u kojoj se nađe bude kraljica velikodušnosti i vedrine kakva je bila kao petogodišnja djevojčica. A svom djetetu želim svijet u kojem će, ma gdje došla, moći zavoljeti neku Paulu koja nju, i prije nego što se upoznaju, već voli.
***
BOLJI SIN
Na aerodromu mama i sin nekog nestrpljivo čekaju. Njezino se nestrpljenje otkriva u nesvjesnom opetovanom popravljanju kose, lomljenju prstiju, klackalici jedne noge prebačene preko druge. Njegovo je nestrpljenje veselo, dječje, on cikće, neumorno ponavlja pitanje: “Kad će? Hoće li brzo? Kad će?” On ima tijelo staro tridesetak godina, ali um i emocije djeteta, a tako je i odjeven, kao nezgrapni osmogodišnji dječak kojeg je mama povela u svijet odraslih, a kojemu on nikad neće pripadati. Konačno, pokretna se vrata otvore i pojavi se tridesetogodišnjak kojeg su čekali, sličan ovom maminom odraslom-neodraslom sinu, samo što je taj drugi zaista odrasli-odrasli: dotjeraniji, finiji, u odijelu iza kojeg ga na bešumnim kotačima krotko prati kofer. Brat čekač otrči ususret bratu putniku, poskakuje od sreće, smije se zvonko, rukama mu oko vrata pravi najljepši šal. Brat putnik drži se uštirkano, stisnuto, ne uzvraća zagrljaj, samo suzdržano tapše svoju neuspjelu verziju. Mama ih gleda sa strane, bez osmijeha, rezignirano. Ona naime već odavno zna ono što ja upravo zaključujem: jedan je njezin sin retardiran, ali to ne može bit ovaj koji se tako iskreno i srdačno obradovao putniku.
Vest sam primio telefonom. Zvala je komšinica i rekla mi je da su oca jutros našli mrtvog. Šlog, valjda. „Hvalaˮ, bilo je sve što sam rekao, „doći ću što pre.ˮ Nikada nisam razumeo zašto se uvek tako neodložno žurilo ka mrtvima, kao da bi se mogli spasiti ako dođeš dovoljno rano. Ali tako je moralo biti, govorila je mama dok je još bila živa, da se pomogne jadnim dušama. Nikada nije rekla kojim, živim ili mrtvim.
Nisam bio potpuno svestan kako sam se našao pred rodnom kućom. Kao budala sam stajao potpuno nepokretan usred dvorišta i buljio u lipu u njemu. Činilo mi se da je porasla u poslednja tri meseca otkako me nije bilo, a bila je već staro drvo, a staro drveće više ne raste. Kao stari ljudi. Zar ne? Tog popodneva očeva kuća je bila neobično puna. Prigušeno šaputanje zgušnjavalo je vazduh i lica, koja su mi nekada bila poznata, pokunjeno su tražila svoj prostor u premalenim prostorijama. Kuća nije ličila na onu u kojoj sam odrastao, nije više bila privatno i stidljivo zdanje u kom smo otac i ja dane provodili svaki u svojoj sobi, dok smo se sretali na stepeništu i dva puta dnevno u kuhinji. To nije više bila kuća u kojoj nikada nisam našao ono što ljudi zovu porodična toplina, ali gde sam uvek imao svoj prostor i mir. Očevu kuću, naš dom, tetke i rođaci i komšije i saradnice i poznanici i seljani pretvorili su u neku novu, čudnu, tuđu ćutljivost koju je nadglasalo šaputanje kao što boja prekrije rđavu baštensku ogradu. Pre nego što sam zapravo ušao, pobegao sam napolje, jer se nisam mogao odlučiti da li je hvala primeren odgovor na moje saučešće, i da li bi bilo dovoljno da samo klimnem glavom i odbijem zagrljaj. U dvorištu sam seo na trošnu, staru, potamnelu drvenu klupu, ispod krošnje lipe. ‘Svoje’ lipe. Otac ju je posadio kada je saznao da stižem na svet. Za važne događaje su se uvek sadile lipe, govorio je, takav je bio običaj, da otac detetu pokloni zemlju, da raste iz nje i nebo, da ka njemu seže. Zatvorio sam oči i negde u dubini svojih misli čuo očev glas tako jasno da mi se učinilo da bih ga, kada bih otvorio oči, video kako sedi kraj mene. „Onomad je Janez posekao smrekeˮ, rekao je. „Je li?ˮ „Činilo mi se da nisi primetio. A prolazio si…ˮ „Izvini, nisam obraćao pažnju.ˮ „Tek tako ih je posekao. U nedelju, kada nisam bio kod kućeˮ, rekao je prigušeno. „Je l’ još uvek tvrdi da je ono njegova zemlja?ˮ „Nije ništa manja budala nego što je bio pre.ˮ „I? Šta si uradio?ˮ „Ništa. Ali možda mu oni njegovi grmovi borovnica na proleće neće prolistati.ˮ Pritom se osmehnuo. Zapravo je manje-više samo podigao gornji desni ugao usne, ali oni koji su ga poznavali već su znali da je to sve što mu je pod stare dane ostalo od osmeha. „Znaće da si bio ti.ˮ „Neka zna! Hteo je da se okomi i na tvoju lipu. Smeta mu jer mu baca senku na baštu. Uopšte me ne zanima, da znaš. Nek se bakće sa onom međom koliko hoće, ali ovo je naša zemlja. To čak ni on ne može da ospori. I tvoju lipu neće niko da dira.ˮ „Sitnolisnu lipu…ˮ „Molim?ˮ Otac je digao pogled. Prvo prema meni, onda prema drvetu. „Ovo je sitnolisna lipa. Nije lipaˮ, rekao sam reskim tonom. Imao sam loš dan. Lošu sedmicu. Loše mesece koji su se množili. „Tomaž, molim te lepo. Šta pričaš?ˮ „Znam da si uvek govorio da si mi posadio lipu…ˮ „I jesam! Pravi slovenski simbol!ˮ „…aliˮ, uzdahnuo sam, „ovo je sitnolisna lipa. Možda ne znaš kako izgleda prava lipa, možda si slučajno posadio pogrešno drvo, a možda me već čitav život lažeš. Ali ovo, oče, ovo je sitnolisna lipa. Prestani već jednom da se pretvaraš, molim te.ˮ Otac je ćutke sedeo. „Kako znaš?ˮ „Šta kako znam?ˮ, pitao sam umorno. „Da nije lipa.ˮ „Ima manje listove. I drugačije cvetove. Piše ti u svakoj botaničkoj knjizi.ˮ „Ne znam kakve ti knjige imaš. Za mene je ovo prava pravcata ponosna lipa i posadio sam je da bi se ti uvek sećao svojih korena, da bi mogao da se vraćaš u njen hlad, da imaš zdrav i dugačak život. Lipe mogu da žive gotovo…ˮ „…hiljadu godina, znam. Ali ja neću dočekati hiljadu godina, oče. I ovo je sitnolisna lipa.ˮ „Zašto bih, zaboga, svom sinu posadio sitnolisnu lipu? Posadio sam ti lipu. Simbol slovenstva…ˮ, otac je povisio glas. „To si već rekao.ˮ „…drvo koje od pamtiveka nudi zaštitu, sigurnost i sreću!ˮ „Dosta više tog sujeverja, oče! Znam tvoje priče, ali za razliku od tvojih dragih lipa, u sitnolisne lipe udaraju gromovi, ispod njih se ne skupljaju prijatelji da skupa nazdrave, u njihovom zagrljaju se ne nalaze ljubavnici, njihov miris zasigurno ne donosi sreću i njihov šum ne donosi dobre vesti! Ne verujem više u tvoje glupe bajke! Ovo je obična, nebitna, prokleta sitnolisna lipa koja nije dobra ni za potpalu!ˮ, shvatio sam kako vičem. Kako, kao prebijen pas, grizem vazduh zbog prkosa i tvrdoglavosti. Otac se okrenuo od mene. Njegov dlan se stisnuo u pesnicu. „Obični nezahvalnik!ˮ, rekao je tiho. Kada je otac bio najbešnji, govorio je tako tiho da se jedva čuo. Oblio me detinji strah i odbrambeni instinkt. „Da li zaista misliš da treba biti zahvalan za jednu jebenu sitnolisnu lipu?!ˮ „Posadio sam ti lipuˮ, šapnuo je otac, ustao i otišao u kuću. Pustio sam ga da zalupi i zaključa ulazna vrata. Onda sam seo u auto i odvezao se. Tada sam poslednji put video oca.
Otvorio sam oči, ustao bez reči i otkoračao bez osvrtanja kao što me je nesvesno naučio rođeni otac. Iz šupe s alatom sam se vratio sa starom teškom sekirom. Još jednom sam pogledao prema gore među zeleno lišće, a onda zamahnuo – jednom, dvaput, tri puta… zamahivao sam i zamahivao, a grane su se nemoćno tresle, savijale i lomile uz gromko pucketanje i praskove. Svaki zamah je zagrmeo, svaki put je lišće zadrhtalo, svaki put sam pokušao zadržati vazduh. Onda je odjednom tiho jeknulo, i nešto duboko u drvetu se prigušeno slomilo. Krošnja se polako nakrivila i deblo se kao slomljena kičma sagnulo ka zemlji. Drvo je klonulo mekano, teško i bespovratno. Njegov šum je odjednom utihnuo kao što čovek ispusti zadnji uzdah i moja sitnolisna lipa je ostala da leži nepomična. Nema više dobrih vesti.
NINA KREMŽAR (1993, Ljubljana), iz zbornika “RUKOPISI 42”, Dom omladine Pančevo, 2019.
sa slovenskog/slovenačkog prevela Natalija Milovanović
čovjek-časopis 