PET PJESAMA JELENE VUKANOVIĆ IZ ZBIRKE “LOGOR”, Centar za kulturu Mladenovac, 9/2020

OTETO

Ovde sam sada. I sve je puno.
Forma je ispunjena nameštajem,
zidovi nemaju vlagu, čak je kuća i ljudima
ispunjena.
Sve je mirno, i antena na krovu, i odžak, i gromobran.
Određene ptice cvrkuću u bašti,
venjak je noću pokriven,
sve je puno, niti jedan kutak nema da je prazan,
ako jeste, to cvetovi žele da buknu.
Ja ipak mislim o jednoj praznini,
o napuštenome klasju i šljivama rasutim po spaljenome tepihu
koje beru osvajači moga prostora,
no ja ne kažem da je išta moje!
Svako ima pravo da otima,
ali ma čime napunio oteto
to će uvek biti prazno.
Neko menja sijalice sada,
ali zar će one svetleti?
Ja znam, neko se brine i o mojoj praznini,
ne dopuštajući da se bilo čime ispuni.

***

ČUDOVIŠTE

Niko poput tebe u naš Crveni Hotel kročio nije,
rekla mi je tiho žena iz moga Grada,
niko drugi no ti možeš spasiti našeg Gospodara,
samo se ti maskirane zveri ne bojiš
i samo ti u sebi neguješ elegantnost duha.
Jedino tvoje jezgro on ne može slomiti
i jedino tvoj izvor ne može isušiti.

Probaj naše čuveno crveno jelo,
kroz sećanje će ti želatin istinitog proći
i ti ćeš znati da si ovde bila Kraljica.

Čudovište tajanstveno ulazi i vidim da me se boji.
Rukama teškim dodiruje mi telo,
a prže mu se prsti,
a svest mu se gubi, ceo se užari,
pa stade urlati –

Stidim se!
Hajde da razgovaramo! Hajde da razgovaramo!

***

KAKO UMIRE DETE

Kada mi je dodijalo očevo ponašanje malodušno
mačku sam mu usmrtila.
Istovremeno srećna i nesrećna
iznutra me je nešto zagolicalo, mistično.
I to kako, gurnuh je u čeljust avetnome psu.
Petrovići ga nikada nisu tako dobro nahranili.

Kada me je izbezumilo majčino licemerje
popeh se na najveće drvo i
slomih obe noge postojeće,
umalo ih nisu amputirali.

Kada su mi dlake rasle,
pincetom sam ih čupala
jer druga sredstva poznavala nisam,
uložak naopako okretala,
vezivala dojke nabujale.

Neko je voleo to da gleda.
Neko je želeo da i ja postanem pseće lice
što jezika isplaženog
čeka na svojih devet života.

***

MONSTRUM

Zajedničko svim monstrumima je

što nisu našli način da se izraze.

***

VREDNO ŽIVLJENJA

Tek kada napišem, to se desilo.
Ljubav, smrt, izložba, prijateljstvo, doručak, kristali,
Ništa što u priči nije, ne postoji.
Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla
napisati.
Sve je promašeno što ne vredi opisati.
Sve.

___________________________________________________________________________

JELENA VUKANOVIĆ piše poeziju i prozu, zastupljena u mnogim zbornicima i časopisima, ovogodišnja pobednica Šumadijskih metafora.

KRATKA PRIČA FILIPA STOJANOVIĆA: OD STALNOG DOPISNIKA IZ TOKIJA

Na drugoj godini fakulteta, sada već daleke 2011. godine, dobio sam od prijatelja džepnu knjigu “Čovek za koga nije bilo tajni (Rihard Zorge)”, o čuvenom sovjetskom obaveštajcu koji je živeo i radio u Tokiju neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata. Pored Zorgea i japanskog novinara Jotoku Mijagija, špijunski trio upotpunio je Branko Vukelić, novinar i stalni dopisnik dnevnog beogradskog lista Politika iz Tokija. Špijunska grupa imala je kodno ime – Ramzaj.
Kako je jedan od glavnih junaka bio neko sa naših prostora, knjižica me je uveliko zainteresovala. Pisac, Jurij Koroljkov, je tvrdio da su Mijagi, Zorge i Vukelić bili toliko uspešni u špijuniranju da su Staljinu čak javili tačan datum operacije Barbarosa, što se ispostavilo kao zaista tačno. Izuzev ovih istorijski značajnih fakata, o Branku nisam uspeo da saznam nikakve dodatne pojedinosti iz njegovog života. Jurij je pomenuo tek da je oženio Japanku i da je 1945. godine umro u zatvoru. Romantizovani prikaz tadašnjeg špijunskog delovanja me je toliko opčinio da sam, umesto da spremam ispite, u Narodnu biblioteku odlazio da listam tadašnju Politiku s ciljem da pronađem Brankove tekstove iz predratnog perioda. O, kako sam bio uzbuđen dok sam tražio vesti čoveka koji je imao toliko važnu ulogu u borbi protiv fašizma. Listajući poveće listove Politike, a zatim i digitalizovano izdanje, nailazio sam samo na vesti koje su bile uglavnom potpisane sa „od stalnog dopisnika iz Tokija“. Malo je reći da sam bio razočaran i tužan, da sam makar naišao na inicijale, bar na B.V. Možda ih je i bilo, no nisam uspeo da pregledam sve, jer su neki od brojeva Politike ili bili nedostupni ili u potpunosti nisu postojali. Pregledavanje celokupne građe bi tada iziskivalo previše vremena i verovatno obnavljanje godine na faksu, što nikako nisam smeo da dozvolim. Morao sam da se vratim učenju.
Tragajući poveremeno za još kojom dodatnom informacijom, došao sam do memoara nekog nacističkog kontraobaveštajaca, koji je čitavo jedno poglavlje svojih hvalospevnih memoara posvetio mukama koje su mu zadavali „Zorge i saradnici“, doduše bez pominjanja našeg junaka i bez nacističkih zlodela.
Nekoliko godina kasnije, kada me je istraživačka euforija napustila, slučajno sam naišao na tekst u listu Politika o čoveku koji je preveo Gorski vjenac i Luču Mikrokozmu na japanski jezik. Radilo se o gospodinu Hirošiju Yamasaki Vukeliću, profesoru japanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i sinu Branka Vukelića, koji je rođen nekoliko meseci pre Brankovog hapšenja. Naravno da sam odlepio. Preguglao sam sve uzduž i popreko i saznao još informacija o Branku. Saznao sam i da su nedavno objavljene dve knjige a na osnovu dostupnih članaka iz Politike koje nisam pronašao i njegovih ličnih pisama iz zatvora: Branko Vukelić – Pisma iz Japana (2014) i Pisma iz tamnice (2017), u kojima je opisan Brankov život i rad.
Naša priča seže dalje u proleće 2015. godine kada sam već u potpunosti skrajnuo fascinaciju Brankom. Tada sam kao student master studija stažirao u UN-u na projektu koji je podržavala Vlada Japana. Jednom prilikom sam od nadređenog dobio zadatak da sačekam japansku delegaciju i da ih sprovedem do konferencijske sale gde je trebalo da se održi sastanak. Stigli su tačno u minut, posve japanski stereotipno. Obraćajući se gostima na engleskom, najmlađi među njima mi je pružio ruku i rekao: „Mihailo, drago mi je. Opušteno matori, ja pričam odlično srpski“. Bio sam potpuno zatečen, jer je najmanje što sam očekivao Japanca koji savršeno govori srpski. Posle par trenutaka, dok smo ulazili u zgradu, prošla mi je misao – kako je moguće da se neko zove Mihailo, liči na Japanca, radi u Srbiji i savršeno govori srpski? Špijun, pa naravno? Ne on, nego njegov deda. Dilemu mi je otklonila njegova vizit karta na kojoj je pisalo Mihailo Hisaši Yamasaki Vukelić. Ponovo sam odlepio. Bio je to Brankov unuk.
Mihailo mi je kasnije ispričao da je njegov deda poreklom iz Osijeka i da je studirao u Francuskoj gde su njega i njegovog brata pred rat zavrbovali komunisti. Njegov brat je, koliko me sećanje služi, studirao tehničke nauke, te je on bio taj koji je konstruisao radio uređaj preko kojeg su Branko, Mijagi i Zorge komunicirali sa Moskvom, slanjem kodiranih poruka sa jednog čamca. Nakon što se priključio komunistima, poslat je u Japan 1932. godine, gde je do hapšenja radio kao dopisnik Politike i tadašnjeg francuskog lista Havas. I kao obaveštajac.
Branko je uhapšen 1941. godine i osuđen je na doživotnu robiju. Umro je u zatvoru 1945. godine. Posthumno je odlikovan Ordenom Otadžbinskog rata (prvog stepena), 5. novembra 1964. od strane Prezidijuma Sovjetskog Saveza.

_____________________________________________________________________________

FILIP STOJANOVIĆ rođen je 1990. godine u Vranju. Diplomirao je i masterirao na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. Do sada je publikovao samo naučne radove iz oblasti bezbednosti budući da se bavio istraživačkim radom. Vodi Fond „Svetlana Đurđević Lukić“ kojim se dodeljuju nagrade najboljim studentskim radovima iz oblasti ljudske bezbednosti. U slobodno vreme piše poeziju i prozu. Živi i radi u Beogradu.

TRI PJESME BEATRICE KURBEL

20:37

Na najvećem trgu
od svih
stoji žena
u kaputu
sivog miša.
Pleše
oko
crvenog kišobrana
gutajući
dvokuke udice
visokog muškarca
bez dara
za pamćenje.

Iako nevidljiva struna
ponovno puca
na njegovom kraju,
ona se trudi
pogledati ga
baš onako
kako
je godinama
zamišljala
planirala
vježbala.

Mi,
ostale žene,
na najvećem trgu
od svih
stojimo sretne
zato što nismo
ona.

***

KOSA

Poklon bez kojeg se može
ili
cjedilo za prljave misli,
lažni hlad,
suha voda,
konačan cilj suncu,
strop tijelu.

***

EPILOG

Kolači se jedu
za
najboljih
i
najgorih
dana u životu.
Sve ono između
je plivanje
u
dubokom loncu
bistre juhe
ili
skok na glavu
sa
ivice
tupog noža.

___________________________________________________________________________

BEATRICA KURBEL (1989.) rođena je u Osijeku. Završila je dramaturgiju. Piše za kazalište i film, kuha, diše i obitava kao freelancer u Zagrebu. Ponekad zastrani i vrati se poeziji.

POEZIJA MILENE ILIĆ

ROLNA

Oštrim cipelama
i raskopanom ulicom
kroz nove toplovodne cevi
provlačim se do šume u pregrađu
Boska Kovačević gleda me
s izlizane umrlice na banderi
i cokće
Okrugli tuneli su glatki
mirišu na gelender posle nevremena
i natrule ulične piskavce
Spolja ulazi dim muškarca
koji puši na prozoru
Boskino coktanje odzvanja mi unutra
kao škripa znojavih najlon čarapa
po parketu
Bobdilanovskim glasom
kaže mi da se i ona tako
jednom davno
sa dečakom iz iste ulice
posle škole sakrivala
u toplovodu
šljunak i parčići rđe sa cevi
upadali su im u uši
dok su drvenim kuglicama za ksilofon
pokušavali da naprave pesmu
samo njima melodičnu
Posle je pre nego što uđe u kuću
čistila satima
rđave bordo fleke sa majice
na česmi u dvorištu
i kijala od peska u nozdrvama
Ispod odštampanog pešačkog prelaza
prvi put sad vidi čiste cevi
usijane od sveže farbe
i nekoga ko se
s olovkom u zubima
unutra štiti od buke
Ne cokće više
smeje se Boska
izvija se trotoar
sa bandere vijugaju kablovi
njima putuju telefonski razgovori
njima se,
kaže,
vezala oko vrata.

***

TON

Morao sam da ukradem
svoju flautu
iz majčinog stana.
Da se ušunjam
kada ona ide po viršle
u kiosk iza zgrade
Ili dok spava
uvijena u čizme i kaput
na kraju proleća.

U snu majka ima
lepo oblikovane kukove
i crne kovrdže
iz nekog razloga jede višnje
proždire ih
skoro trule
Prljava bordo kaplje
joj na bluzu sa bubi-kragnom
koju sam nekad
krišom oblačio
i plešući prema zidu
zavideo velikoj senci
oblika baletana
u uskoj crnoj odeći.

Morao sam da se uspužem
uz zid betonske fasade
i uzmem instrument
u kom su uholaže
odavno napravile
sebi stan.

Majka sa nameštaja
struže nešto čega nema
pod noktima ima zabodene
ostatke iverice
i tamno smeđu boju
očevog ormara.
Na isključenom šporetu
posle
greje uskisli pasulj
u koji dodaje šećer.

Ne znam da li bih
više i umeo da sviram
ali sam želeo da
kaladontom
očistim zeleno i crno
sa okruglih dirki
škripavim plućima
pokrenem pisak
i oduvam prašinu
iz betonskih bora na terasi
u kojima odavno
živi kiša.

Vrata majčinog stana
dugo već nemaju ključ
umesto drvenog praga
su poređene čizme
s mišjim izmetom unutra.
Majka noću ne gasi svetlo
pod njom je prekrivač
s ućebanim petljama
na kom je otac ležao
satima žut i skamenjen
s novinama preko lica.

Morao sam da zagazim
na krckavi parket
između čijih kvadrata
odavno kao
podivljala reka
teče blato.
Morao sam da dohvatim
i očeve džez ploče
koje je skoro nečujno pustio
nekoliko sati pre nego
što je postao betonski hladan
sa sladoledom od vanile
u preostaloj kosi
i konačno veseo.

Obučena za večernji izlazak
s neočišćenim rotkvama
pored glave
majka leži s ispucalom
kragnom muške košulje u ruci
pokušava da je prevrne
da bude nova
ruke su od još nepuklih
plikova
konačno mirne.

Provlačim se kroz
veliku rupu na zavesi
sa terase u sobu
pluća mi škripe od dima
bube su budne
blato teče nazad u parket
na pokrivaču vuna se
vraća u klot fazu
i kragna se obrne,
kruta i nova,
kao nekad na igranci
Zatvaram se u ormar s intrumentom
trčim,
više ne moram
da budem nečujan
U mraku pluća postaju čista
rukav očevog sakoa
steže me oko lakta
onda je i zvižduk izašao
slan i metalan
kao voz
ka moru.

***

ULOGA

Onaj koji liči na omatorelog Tom Waitsa
istresao je trepavice
i na izlazu s filma
poznanika ponudio cigaretom
Tankim prstima
krvnički stisnuo kapke
od svetla
i drikerima crne košulje
bljesnuo mi preko ramena
do laktova ojedenih od
štofa bioskopskog sedišta

Taj koji liči na ostarelog Tom Waitsa
i ја
do stanice pušimo zajedno
on pogrbljen od vetra
mnogo ispred
praveći se da
kroz moje šiške
i njegove tada još vinil zulufe
nismo razgovarali
precrvenelim ušima
lupkajući šakama o džins
neosvetljene džez sale

Trčeći niz ulicu
skorelo slano
brišem pod obrazima
u retrovizorima
redom
prestareli Tom Waits
špicastom kragnom
pregrađuje
moja rasparčana kolena
i svoje godine
na pola.

***

MLIN

Kornjača je u snu
mokra od reke i
pušta me da sakupim
pun dlan smeđeg mulja
s oklopa
Pitam je koliko ima godina
(gospođe kao ona kriju godine)
kaže mi da su
još dok nije bila plaža
tu na pesku ležali
žena i mnogo mlađi muškarac
utisnutim telima napravili dva čamca
jedan širi od njenih kukova
drugi kajak od njegovog
vižljastog tela
Poslepodnevno ćutanje
močvara im spakuje u pisma
mašina koja mulja šljunak
u betonske kocke
Objasnila mi je i kako
u snu
posle sto trideset godina
možeš da se zaljubiš u pesmu
a ne vidiš lice onog
ko ti je pušta
Probudiš se na sad modernom
rečnom keju
pa danima iz ušiju
iskašljavaš cvetove lipe
ružnog mirisa
koje je neko cipelom samleo
i parčiće koverti s oštrim zrnima peska
Kad veče odmakne
kornjača je poluostrvo
na sredini reke.

***

PREZLA

Kisnu ti samonikli cvetovi
u obliku zvona
u dvorištu,
hteo sam da ti kažem
Umesto toga zapalio sam
polomljenu cigaretu
i izašao napolje
usput nagazio osušeni okrajak hleba
pored kontejnera
krcnulo je pod stopalom
kao zavrljačena tegla
džema od šljiva
koju je jednom
posle flaše vina
otac bacio kroz prozor.
Mamuran ti je od kiše tricikl
ispred kuće
koji si mesecima obećavao
da popraviš
da na njemu vozim knjige,
hteo sam da ti to pišem
Umesto toga pedalu sam stisnuo
svom snagom
da se ucrta kvadrat
i napravi od rane sliku.
Ožednele su ti kamile
na koje si u džakovima
natovario sve ono
neistinito izgovoreno
Klecaju im kolena
pesak im se urezbario
podmuklo
u žuljeve,
hteo sam da ti predložim
da ih na kratko
zaustaviš,
iz zamišljene močvare
sakupiš u dlan gustu vodu
i umesto, kao uvek, svoje lice
poliješ njihove zglobove
Suprotno od toga
izašao sam na terasu
vazduh je bio vreo i suv
kao i betonski grad
učinilo mi se da ispod
vidim svoju majku
s torbom u kojoj su
užegle kajsije za džem
Udahnuo sam
u blatnjava pluća
uletela su velika zrna šljunka
zaustavila se negde na pola,
majka odavno nije razlikovala voće.
Zaklatio sam preko zida
gležnjeve jače nego inače
na betonu je ostala znojava koža
Majka nije odavno već
znala da napravi kačamak,
a pustinja i more pored
bili su previše daleko
da bih mogao da ti
bilo šta napišem.

____________________________________________________________________________

MILENA ILIĆ rođena je 1978. godine u Beogradu. Diplomirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše pesme i kratke priče: zbirka pesama „Hepi mikro vumn bluz“ (Pesničenje, 2009.), jedan je od autora u zbirci za mlade „Prostor za mokrog psa“ (Kulturni centar „Grad“, 2014.), pesme joj se nalaze i u zbirci nekoliko autora „Autoportreti“ („Centar za stvaralaštvo mladih“). Priča „Vrbopuc“ objavljena je u nedeljniku „NIN“ (2014.).
Učestvovala je na poetskom festivalu u Poljskoj (Viencborg) koji organizuje časopis „Poboča“ u kom se nalaze njene pesme.
Prevodila je priče sa makedonskog jezika za književni festival „Krokodil“, kao i za nekoliko časopisa za književnost na makedosnkom jeziku.
2016. učestvovala je na književnom festivalu „Druga prikazna“ u Skoplju, kao pisac i prevodilac sa makedonskog.
Na internet portalu za književnost i kulturu “Strane” (Bosna i Hercegovina) objavljen je njen prevod jedne priče makedonskog autora Petra Andonovskog (2017.)
Za jedanaesti po redu Beogradski festival poezije i knjige “Trgni se! Poezija!” koji organizuje izdavačka kuća Treći Trg, prevodila je poeziju Nikoline Andove Šopove (2017.)
Njen prevod sa makedonskog jezika zbirke poezije „Poveži tačkice“, Nikoline Andove Šopove pobedio je 2016. godine na konkursu za prevedenu zbirku poezije koji raspisuje izdavačka kuća „Treći trg“ iz Beograda. Ova knjiga, čije je objavljivanje podržala „Traduki“ mreža, objavljena je u januaru 2018.
Sarađuje sa časopisom za prevodnu književnost „Mostovi“, u kome su joj objavljeni prevodi poezije nekoliko makedonskih pesnika.
Sastavila je izbor pesama makedonskog pesnika Jovice Ivanovskog pod naslovom „Kinojutro“ i njen prevod podržan je od strane „Traduki“ mreže. Knjiga je objavljena u maju 2019.

TRI PJESME TATJANE VENČELOVSKI IZ ZBIRKE “OSVETA NEŽNIH”, Nova POETIKA, 6/2020.

*****

Pojela bih goluba. Živog.
To bi igrala Helena Bonam u filmu Gaja Ričija
I nikom ne bi bilo gadljivo, samo bi rekli
U, jebote.
I zaboravili to već sutra.
Popila bih flašu viskija. Bez leda.
Kroz zube, onako, i to bi se prepričavalo
I nikom ne bi bilo čudno, samo bi rekli
Pa da.
I zaboravili to već sutra.
Krvarila bih od nežnosti. Smrtno.
To bi uprljalo nečiju savest providnu od habanja
I niko se ne bi okrenuo, samo bi rekli
To je zaslužila.
I zaboravili to već sutra.
Ronila bih na dah. Duboko.
O tome bi pisale novine u zanimljivostima
I niko ne bi shvatio, samo bi rekli
Mislili smo da se boji.
I zaboravili to već sutra.
Izgubila bih se u Kambodži. Zauvek.
I na to bi neko digao obrve i ne bi rekao ništa,
Samo bi pomislio
Ona se uvek snađe.
I zaboravio to već sutra.
Počela bih sve ispočetka. Opet.
I na to bi neko povratio a neko bi umro od zavisti
I samo bi se krišom zapitao ali prećutao.
I odložio sve do sutra.
I volela bih opet. Tebe.
I to bi igrala Hana Šigula, a kritika bi film sasekla,
Samo bi napisali da je u tu priču teško poverovati.
I pljunuli na sve do sutra.
I ja bih plakala, kao u pesmi, gorko.
To niko ne bi čuo jer sam se tako izveštila.
Samo bih uzela nož.
I ne bih se toga setila. Do sutra.

***

DECEMBAR

između vode i svitanja
tako bih se rado vratila
i opet poklekla pred sobom
krotkost treba osvojiti
između noći i govora
ja ću izabrati noć
i slutnju da razumeš
slobodi se ionako spava

sve od čega smo nikad ne beše dovoljno
osim ako se i toga ne odreknemo

***

HIP HIP HOORAY

to bi bilo u redu
znati koliko dana te nešto boli
zglobovi recimo sedam a glava na primer tri
taj bih kalendar okačila na prozor umesto zavese
da se njiše na iznuđenoj pesmi dok pada mala zvezda
a ja onda kažem kako je praktično
što je srce u toj godini prestupno
to bi bilo u redu
utišati mašine
zabraniti damin gambit
učiniti da devojčica prestane da igra
po crno belim pločicama noseći
vetrenjaču od papira
a ja onda ispred nje skupljam staklo
jer se u njemu uveličava strah
bilo bi sasvim lepo
obradovati se psu
koji u zubima nosi mrtvu pticu
jer pas zna šta je ljubav
a čovek i dalje nema rep
i meni to ima neki smisao kao
što ga imaju kvasac, pička ili truba u sumrak
bilo bi kul ne biti samo prost broj
već biti kao zmija sa ušima unutra
sjajno bi bilo zapravo
kada bismo ućutali i počeli da crtamo
po pesku ili vetru svejedno
prstom ili jezikom još manje
ionako je vid lažljiv a svest je sačma
bilo bi nam tad dovoljno loše
da možemo slobodno biti dobro
onda kad volimo

________________________________________________________________________

TATJANA VENČELOVSKI (1965, Sremska Mitrovica) diplomirala je glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila četiri knjige: Tamo u životu (pesme, Brankovo kolo 2004), Isidorin šal (lirske priče, Biblioteka Danilo Kiš Vrbas, 2012. I 2016), Ošišano sunce (pesme, Presing 2016) i Osveta nežnih (pesme, Nova POETIKA, jun 2020). Živi i radi u Beogradu.

KRATKA PRIČA MARINE GUDELJ IZ ZBIRKE “FANTOMSKA BOL”, Prozak & Jesenski i Turk, 2020.

NEPAL

„Neman ti šta reć. Mater plače po cili dan, ćaća neće više s njon da govori. Kaže da je živu pokopala, da neće s njon pričat više bude li plakala. A mater samo zivka Antoniju, a kad joj prekine poziv, udri u plač.“
Ana je držala mobitel uguran između lijevog ramena i uha dok je slobodnom, desnom rukom slagala suđe u perilicu.
„Eee, eee, ma niko nije očekiva! Da je spominjala, je, al ko se tomu stvarno nada? Zvala me s aerodroma i zvala je mater, al od matere nije mogla doć do riči, pa je opet mene zvala da umirin mater, a ja joj govorin: ‘A moja Antonija, lipo si zakuvala.’ Pari da ja neman drugog posla nego sad sređivat njen nered. A oni njen jadni Dena ne može doć sebi. Evo, treći dan otkad je otišla, od žalosti ruča s nama. Kaže da ne viruje da mu je to napravila. Jadan čovik, ne može stat u stanu, kaže, teško mu je. Onda ovde prid mojon dicon plače, a dica pitaju al je baba umrla, ako nije baba, je li dida. Ma biži…“
Ubacila je tabletu u stroj, zatvorila poklopčić i kolut za pokretanje perilice okrenula na slovo B. Uskoro se kuhinja ispunila zvukom poplave, mašina se punila vodom.
„Je, mašina je. Evo tek san sad stigla suđe sredit. Mateo ima neki plakat za školu radit, o Vikinzima, pa san cilo popodne s njim pisala i lipila. A spremala sam ribe i blitve i bacila dva-tri jaja na oko. Moj Zvone ne voli ribu, kaže da to nije ručak za radničku klasu, hehe. A u pravu je, riba je gladna, moš izist ne znan kolko, za uru si opet gladan. A blitva da ne govorin, da nije dice, ne bi je ni kuvala. Bila san jutros u Danice uzet, dvajstpet kuna kilo. A kad je skuvaš, nema je šaka. A i Danica, majketi, važe je ka da je o’ zlata. Sićan se još kad smo ja i sestra bile dica i kad je naša mater prodavala na pazaru, nije nikad stavljala oni mali uteg. Danica gleda u svaku kunu.“
Ana na mobitelu stisne tipku za razglas, odloži ga pored hladnjaka i stane čupati nešto iz zamrzivača. Izvuče pileća prsa, preskoči mobitel, ubaci prsa u sudoper, pusti vodu da pljušti po njima, u jednom se skoku vrati do mobitela, ugasi razglas i ponovo ugnijezdi telefon između uha i ramena.
„Triban otopit prsa za sutra, Dena je reka pravit piletinu sa siron. Lipo on to spremi, sam napravi bešamel, ništa vrhnje za kuvanje i sva ta brzo i fino sranja.“
„Dašta je nego luda. On bi joj više puta tako i skuva i učinia po kući, razgrnia robu, usisa stan. Zvone ne zna ni jaje pofrigat, niti ga to zanima. Jedva mi nešto priskoči oko dice, a kad razgrne robu, ja iden za njin i popravljan. E, to ti je tako kad se nije naučilo. A mater jadna, i ona je dosadna. Plače jer su eto tri godine živili, šta ona kaže, divlje. Kaže nadala se unucima, molila se ona da Antonija ostane trudna. A sere, kakvin unucima, ima ih kod mene dvoje, pa nikad ne zove da ih doveden. Kad joj oću ostavit Bartula, brontula da nas dvi niko nije čuva. Di nas nije čuva, uvik smo ostajale te kod jedne, te kod druge babe ili na ulici nekad i do devet-deset navečer. Al nas je bilo desetak u kvartu, ne mogu ja malog sad ostavit samog da se igra vanka. Druga su sad vrimena.“
Kad je ubacila pileća prsa u plastičnu zdjelu s toplom vodom, Ana uhvati mobitel dlanom i svali se na kauč.
„A? Je, nešto je zapištalo, to su mi biće notifikacije s fejzbuka. Igran neku glupu igru, biće od toga. Ma pričala je ona o tome. I moran priznat da je bila čudna u zadnje vrime.“
„Ma Bože moj, do nekidan je svaki dan kod mene dolazila na kavu. Ne mogu reć, voli ona moju dicu i uvik ih je volila doć obać, al onda se nekako uvukla u sebe. Rekla mi je za taj vražji Nepal, slušala sam ono na po uva, računam proć će je, biće se posvadila sa Denom ili štagod. Kad ono, zove ima koji dan da je na aerodromu. Ja se stala krstit, pitan je jel pri sebi.“
„Ma napizdila se, kažen ti“, Ana je sad žestoko gestikulirala slobodnom rukom. „Kaže ona meni da al mi nije rekla da vadi vizu i šta se ja sad tu čudin, pa ne bi vadila vizu da nije mislila ozbiljno. Ja govorin, a Dena, a ona da mi je rekla da ga je zvala, da je nikad ne slušan. Borati, di ću i ja sve slušat s dvoje dice po kući jedva sebe nekad čujen.“
„Šta ja znan šta će radit. Rekla je da će vidit s njima tamo kad dođe, eto ti koliko je pukla. Da će se penjat na Himalaju. Mater je na to obolila. Kaže mater, di na Himalaju, ni na Mosoru nije bila. He he. Spominjala je ona da će probat nać nešto, da će bit nosač ili nešto tako. Rekla san joj, Antonija moja, Boga mu ljubin, pa šta ti je? Di ćeš iz ove naše lipe zemlje tamo u ono smeće i bolest? Da se mi razumimo, nisan ja ni rasist, ni ništa, ali to sve tamo je puno boleščina.
Uglavnom, ostavila je ovde lip posa i lip život i otišla tamo, a meni naturila da smirujen mater.
Eto ti, iden vidit šta ovo pišti, a i baterija će mi crknit skoro. Čut ćemo se, nemoj nikome ništa govorit o ovome, vidit ćemo šta će bit. Aj.“
Čim je završila razgovor, otrese lijevu ruku, klikne na plavu ikonicu, pa na notifikacije, no ne nađe nikakvih novosti. Tada ugleda da iznad ikone sa sličicom pisma svijetli crveni znak. Jedan nepročitani e-mail. Ana stisne ikonu i ugleda debela, crna slova sestrinog imena.

Draga Ana,
maloprije sam se probudila, još kojih pola sata pa ćemo počet slijetat u Dohu. Mogu ti reć da let do sad nije bio niti malo naporan (dobro, spavala sam, hehe) i da kako vrime prolazi, imam sve bolji osjećaj. Manje se bojim, a sve više osjećan uzbuđenje.
Počinjem ovo sad, a dovršit ću i poslat putem, kako buden čekala avione i kako se buden budila. Iman osjećaj da se nismo rastale kako triba i da se nismo niti malo razumile. Znan da san ti navalila mater na vrat, al smirit će se ona, znaš to i sama.
Rekla sam ti da se sve počelo slagat kad sam gledala onaj dokumentarac o Aziji. Nakon šta sam ga odgledala, našla sam ga na internetu i gledala opet. Gledala sam ga (jebemu mater) i po tri puta u danu. Nisam mogla prestat i sve me nešto tamo vuklo. Onda sam počela svašta i čitat. O planinama i o svačemu. Kad sam pomislila da bi mogla otić tamo, taj tren, točno taj tren, s mene ka da je pa ogroman teret.
Ima od toga dosta, ono kad smo Dena i ja bili u Istri i kad smo se vraćali doma, išli smo magistralom. On nekad zna bit baš dosta glup, voli prebrzo vozit i uvik me nervira s tim. Tako i taj put, taman smo bili prošli Zadar kad je on opet jurca i znan da je na neki način očekiva moje žuganje, a ja sam samo sidila i mislila – Pa šta! Nek sad i poginemo, pa šta. Ne bi me ni najmanje bilo briga da se negdi zalipimo. Eto, to sam ja mislila sa svojih nepunih trideset pet godina.
Kad san to jednom pomislila, nije bilo nazad. Skužila sam da mi se nikad ništa nije dogodilo, da nikad ništa nisan doživila, ono da je baš neobično, a istovremeno sam se bojala da mi se nikad više ništa novo neće dogodit. Bila sam ti baš zarobljena sama u sebi. Svašta mi je padalo na pamet.
Palo mi je na pamet i to kako bi volila imat dicu (znaš koliko volin i tebe i tvoju dicu), ali da nastavim li ovakav život, da im neću imat šta ispričat. Kad sam pogledala dokumentarac odma mi je prošlo kroz glavu – Ajme, zamisli da oden, pa da jednog dana svojoj dici kažem: Vidi, mater je bila tamo.
Počela sam svašta čitat, o ljudima šta su se penjali po Himalaji i ne kažem da i ja oću. Sigurno ću probat, al nije mi cilj osvajat vrhove nego bit tamo, bit u blizini svega toga. Kad sam pročitala koliko je ljudi poginilo jer su išli osvajat neki vrh, moran ti priznat, obuzea me osjećaj neke hitnosti i punoće života i jeze istovremeno. Tim je ljudima to bilo toliko važno da su išli stavljat sve na kocku. Tila sam bit u blizini toga, pored takve situacije di samo odjednom nestaneš, di je tako tanka granica između života i smrti. Sad misliš da sam morbidna, al u usporedbi s tim ljudima, meni nikad ništa nije bilo toliko važno. Umrit na planini ili se ucrvat ovde od dosade.
Zato sam, kad san istražila šta i kako po pitanju vize i kad sam našla di ću noćit kad dođem, prestala čitat o svemu i odlučila se prepustit. Nema smisla opet doć na gotovo. Probat ću nać neki poslić, pa šta, mogu i ja bit tegljač prtljage, ne mora bit po planini. Ili ću vozit neku od njihovih trokolica, vidila sam negdi i da su rikše još u upotrebi, haha.
Ako nestanem u lavini, znaj da sam bila sritna. Al ne virujem da će to bit slučaj. Vidimo se najkasnije za pet miseci, kad mi viza istekne. Dotad ćemo se čut.
Poljubi dicu i sritno s materom. Nemoj joj pokazivat mejl, mislit će da sam išla s namjerom da poginem.
Voli te tvoja sestra.

Ana je još jednom pročitala e-mail. Bacila je pogled kroz prozor. Mrak je prekrio krovove drugih kuća, uvukao se među ograde i činio siluete čudnima. Uličnu svjetiljku na dnu ceste još nisu popravili.
Doviknula je Zvoni da će još malo ostati budna, a onda se odvukla u špajzu i uzela tamnozelenu bocu s natpisom Extra djevičansko u kojoj su držali slatko crno vino što im je poklonio Zvonin rođak iz Dugopolja. Otvorila je laptop, natočila vina u čašu i u tražilicu upisala Nepal. Ostala je tako cijelu noć. Gledala je slike planina, šarenila, hramova, šatora, prašine, katastrofa. Čitala o hinduizmu, potresu, lavinama, običajima, Šerpama. Pred jutro je odgovorila sestri.
„Šalji slike“, napisala je.

___________________________________________________________________________

MARINA GUDELJ rođena je 1988. godine u Splitu. Završila je Hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru i otada ponekad radi kao profesorica hrvatskog jezika u školi.
Prvu književni rad, kratka priča “Semafor, šahta, apoteka, birtija” objavljena je u Zarezu 2015. godine. Iste je godine osvojila prvu književnu nagradu na portalu KSET-a za priču “Kamo idu irske mačke”.
2017. godine osvaja prvo mjesto na natječaju Kritične mase za priču “Lee”. S istom pričom iduće godine sudjeluje na LitLink festivalu u Zagrebu.
2018. godine osvaja treće mjesto s pričom “Dulcinea na konjaku” na 17. izdanju Festivala europske kratke priče, a krajem iste godine ulazi u uži izbor natječaja Prvi Prozak i Na vrhu jezika s pričom “Vještica”.
2019. godine njezin roman “Nedovršena” ulazi u polufinale nagrade V. B. Z.-a. i osvaja nagradu Prvi Prozak za autore do 35 godina starosti.
2020. izdana joj je zbirka kratkih priča “Fantomska bol” (Prozak & Jesenski i Turk)

TRI PJESME ANETE VLADIMIROV

MRTVO NEMO MUKO

Noćas sam sanjala svog prvog oca.
Srce je radilo kao novorođeno,
caklio se mišić boje mesa.

Moj prvi otac je živ.
Kao što je muka živa.
Ostavlja dah u ogledalu,
trpi smrad pokvarenog zuba i
boli na dodir.

Moj drugi otac nije živ.
Njega ne sanjam.
Mrtvo nemo muko.

Sad je moja muka živa.
Vlat trave postajem,
jer to jesam.
Kap znoja na licu težaka,
jer sam to bila.
Život da me ima,
jer ga ja nemam.

***

PROŠLOST JE SUTRA

PREDRATNO PJEVANJE

Topovi su gladni.

RATNO PJEVANJE

Ko preživi – pričat će.

PORATNA PJESMA

Neće.

***

STARAC I SKELET

Niti je puna,
nit je prazna,
do pola je
čaša
u kojoj čami
Šredingerova ljubimica,
koja je i
koja nije
poput srodnog joj
pećinskog nakita.
Iz vlastite krvi
juriša jednom kapi
na svakih hiljadu godina
amaterskom tvrdoglavošću
Muhammada
koji je svoju mladost
u jezeru ribario
i srastao sa vidikom
sve dok pučina nije okoštala
a sa njom i ribe
reumatične,
koje na promjenu vremena
bole stare udice.
Presušila je rijeka Indus
zato ribar
već treću godinu peca ugalj
u selu Jhampir
na jugu Pakistana
noseći svoj skelet
iz treće smjene
gotovo sasvim oglodan
na putu do tla.

______________________________________________________________________________

ANETA VLADIMIROV rođena je 20. decembra 1980. u Bosilegradu u porodici Vinka i Mire kojoj se četiri godine nakon pridružio Vladimir. Odrastala je u Despotovcu. Školovala se u Jagodini, a potom Beogradu gdje je završila sociologiju. U Hrvatskoj živi od 2006. Ima kćer Sofiju.

fotografija autorice: Saša Zinaja/ Nfoto

KRATKA PRIČA MARTE GLOWATZKY NOVOSEL: KAVEZI ZA DIVLJE SVINJE

Gledam te s leđa, stojiš u redu za palačinke. Obukla si široke hlače, nešto kao dimije, svijetloplave boje i top sa špageti-naramenicama. Svako jutro čeka nas isti švedski stol, jaja pripremljena na deset načina, svježe cijeđeni sokovi i voće koje nije sezonsko, ali lijepo izgleda. Moja obitelj i ja, sjedamo uvijek na isto mjesto u sredini restorana, između peciva i kave, s istim rasporedom sjedenja.

Odlazim po hrenovke i omlet, moja žena po zdravu kombinaciju zobenih pahuljica, amaranta, kvinoje i ostalog čudnovatog sjemenja za ptice, začinjenog agavinim sirupom i nezaobilaznim rižinim mlijekom.

– Kravlje mlijeko je za krave. Za telad – to je njezina teorija.

Zanimljive su te teorije koje od njezine vlastite, postaju naše, a onda i općeprihvatljive. Logikom stvari prestali smo kupovati mlijeko, a slijedom istog izbacili šećer, kikiriki uz gledanje televizije, sladoled i pohane šnicle. Za djecu je u ovakvim situacijama moja supruga popustljivija i pristaje na kompromis pa sad mažu debeli sloj eurokrema na kruh i smiju se crnim, umaljanim zubima, dok ja gledam u tvoja gola leđa, i onu kost ispod vrata koja jutros posebno primamljivo strši. U međuvremenu si okrenuta prema automatu sa soda – pićima i mislim: kako bi bilo da jednostavno ustanem i oglođem tu tvoju malu kost, ili makar potražim stol za nas dvoje, samo za nas dvoje, i nakon dvadeset godina doručkujem ko čovjek, u miru, s nekim zanimljivim, s nekim tko priča o običnim stvarima novim i drugačijim tonom, tko ne gleda kako žvačem i pritom je musav i prljav, nema svaki dan isti miris i ne razmišlja o tome kako da mi do kraja uništi život s još jednim nutricionističko-holističkim pravilom. Danas je taj dan, danas ću ti ponuditi da sjednem k tebi i pravim ti društvo, da doručkujemo zajedno, neka čeka, vještica neka čeka, baš me briga!

Ti nosiš svoj doručak, prolaziš pokraj našeg stola i sjedaš na mjesto ravno ispred nas. Povremeno popravljaš naramenicu koja ti svako toliko sklizne na obla ramena. Dobro si spavala, jučer si bila nekako tugaljiva, natečena, ali danas je to sasvim druga priča, kosa svezana u visoki konjski rep i evo te, žvačeš svoj pekmez od šipka na palačinkama i pijuckaš čaj.

Iza doručka dočekat će nas svježa posteljina i čisti ručnici, svakog u svojoj sobi, tako je to u hotelima, svedeni smo na troznamenkasti broj, traži se što bolja ponuda sa što raznovrsnijom kuhinjom i što više vrsta masaža, i mi ulazimo u te fine hotele, kao u kaveze za divlje svinje, jedemo kad jesmo i nismo gladni, jer se može, a oko nas, sve je bijelo i prokuhano, i pretvara se da počinje ispočetka. Ti si na prvom katu, vidio sam da si pritisnula taj broj neki dan u liftu, mi na trećem. Po položaju, vjerojatno smo bolje prošli jer je soba dalje od plaže i ne čuje se buka, sobe na prvom katu nisu obnavljali, i ti, mila moja, sada sjediš u jednoj od tih soba s lošom ventilacijom i pokojim žoharom, i vjerojatno ležiš i čitaš, ili gledaš televiziju i spremaš se za bazen.

Za ručkom si djelovala pomalo odsutno pa čak i kad smo se sreli na izlazu iz hotela, zgrabila si svoju čiuauau i nabila slamnati šešir dublje na čelo, i prošla pokraj mene kao da nas se sramiš, ali za time nije bilo potrebe, s tim si me svojim hirovitim ponašanjem malo zbunila. Rastužila pa čak i naljutila. Na trenutak mi se učinilo da si sve zaboravila, inatljivice jedna i da uopće ne gledaš prema meni i sinula mi je genijalna ideja. Zavest ću te. Zavest ću te vlastitom ženom. Za večerom sam je iznenadio kristalnim moet&chandonom, izvukao i približio joj stolicu, naručio dagnje i kamenice, točio njoj, pa sebi, njoj, njoj, sebi, i supruga se razdragana mojom neočekivanom gestom i postotkom alkohola od čega joj uši redovito pocrvene i po vratu izbiju pjegaste fleke, odjednom rascvala i počela pričati još više nego inače, a ja sam treptao i klimao glavom, čak sam je primio za ruke, potpuno usredotočen na njezinu priču i tvoju statičnu prisutnost u njoj. Ti si nastojala djelovati nesvjesna svega, draga, ali ja sam znao, znao sam da nas gledaš, promatraš nas i zavidiš nam. Za buffetom sam salatu pripremao s posebnom brižnošću, malo aceta balsamica, sol i papar taman koliko treba, zaliveno bučinim uljem – pritom priznajem sebično misleći osim tebe i na svoju prostatu i njezino zdravlje koje je sada moralo funkcionirati besprijekorno. Jer uskoro će se dogoditi nešto veliko!

Vještica se već pošteno nacvrcala i počela je s gradnjom kuće i drugih velikih planova, daljnjim putovanjima, sad smo već stanovali u vili s bazenom, i nakupio se pozamašan broj aktivnosti, a ja sam točio i točio, malo sebi, malo njoj i već mi se činilo da ti sjediš preko puta mene i čak su mi se svidjeli svi ti naši zajednički planovi.

Na povratku u sobu promašio sam kat i umjesto sobe 302, onako uspuhan i napaljen uletio u sobu kat niže, i zaključavši vrata za sobom zaletio se prema krevetu, king size bed i zamalo naguzio debelog Engleza koji je spavao okrenut leđima, u kupaćim gaćama, a njegov razdjeljak na stražnjici veselo me pozdravio. Odjednom se probudio i zbunjeno zatreptao prema meni i ja sam uhvatio zrak i izletio iz sobe jednako brzo kako sam i ušao, trčeći do trećeg kata, misleći da me tamo sigurno čekaš ti, i po drugi put se razočarao kad sam ugledao vješticu izvaljenu na krevetu, još obučenu. Hrkala je i pritom ispuštala neki čudan zvuk, kao kad odčepiš i začepiš odvod, o Bože zašto, zašto sam morao to vidjeti?

Uletio sam u WC, djeca su spavala u spojenoj sobi, na ekranu je upravo počinjao program za odrasle. Namjestio sam televizor tako da ga vidim u ogledalu i sad smo nas dvoje bili sami, napokon sami, u kupaonici, stajali smo bosi na hladnim pločicama, vidio sam te malo u ekranu, malo pokraj sebe, i morao sam se naprezati, užasno naprezati da ne ispustim kakav zvuk, uzdah ili da ne zacvilim, zureći u ogledalo i tebe u njemu.

Posljednjeg sam jutra odlučio dočekati te filmski, u predvorju hotela, naslonjen na šank na visokom stolcu hotelskog bara, s jednom nogom čvrsto na zemlji. Kofere sam ostavio u predvorju i čekao da se okupimo, očekujući tebe. Ti si se napokon pojavila, u društvu svoje prijateljice, ili ljubavnice, smijući se veselo, vaš dan bio je tek na početku, i protutnjala si pokraj mene i krenula prema liftu. I kad ste ušle unutra, a vrata lifta polako su klizila i ostavljala samo pukotinu kroz koju nije moglo proći više ništa, baš u tom trenutku, netom prije nego se praznina zatvorila, zagrlila si svoju prijateljicu i pogledala preko njezina ramena, ravno u mom smjeru, i nedostajali su samo milimetri, milisekunde, kunem se da su nedostajale samo mrvice da se odreknem svega i zaletim se prema vama i razvalim vrata i kažem ti da to nije u redu, da nikako nije u redu nakon svega što smo skupa prošli ovih dana i da izvoliš uzeti sve svoje stvari, i chiuauau i prijateljicu, naći ćemo već mjesta, samo da napokon, napokon, napokon nestanemo odavde.

___________________________________________________________________________

MARTA GLOWATZKY NOVOSEL (Čakovec, 1983.) diplomirala je na glazbenoj akademiji u Münchenu (Hochschule für Musik und Theater München), nakon čega završava Interdisciplinarni poslijediplomski studij konferencijskog prevođenja. Kratke priče objavljuje u Quorumu, Večernjem listu, Hrvatskom slovu, na književnim portalima i u zbornicima (Kultipraktik, Kritična masa, West Herzegowina Fest, Oksimoron…).
S kratkom pričom Izlet, 2018. godine, osvojila je I. nagradu na natječaju za kratke priče „West Herzegowina Fest“.
Iste godine s kratkom pričom Indigo osvaja I. nagradu na natječaju „Zlatko Tomičić“ u Karlovcu.
Priča “Kavezi za divlje svinje” prvonagrađena je na književnom natječaju “Pišem ti priču” Gradske knjižnice Samobor 2020. godine.