Otac mi je rekao za pijacu gde su jeftini fotoaparati, da ne moram da razvrstavam smeće po kupujemprodajem.
Dan danas žali što mi je za rođendan kupio gramofon, a ne uređaj stvoren za dnevnicu, poneki dinar, na nečijoj svadbi.
Tako bih mogao barem da uhvatim momenat blicem kako ga se nikada ne bih pustio.
Ploče jedu pare: ne služe ni za šta što nije nostalgija za vremenom u kom se nisam rodio.
Fotografije su nešto sasvim suprotno.
Tata ne zna kroz šta prolazim, u koje vreme noći sam rođen, jer mu nisam nikada rekao; ponekad mi je žao –
možda je ono što tražim, što mi je oduvek trebalo, ipak zatrpano negde ispod gomile oglasa.
***
ZA BACANJE
Deda ne dozvoljava da se bacaju stare stvari – generacijski jaz može da se preseče prstom. Za našu slavu nosio je bratovu staru majicu, odbačenu isključivo iz estetskih razloga. Svakodnevno prati vesti iz sveta na laptopu, ne boji se osposobljavanja za današnjicu. Baba je spakovala kupus kako bismo ga poneli u jednoj od sačuvanih i opranih tegli nes kafe. Nadam se da ni ja jednog dana neću biti za bacanje.
***
IKEA
Potrebno mi je đubrivo hemijsko, stajsko, džakovi. Prsti su lopate, gladni viljuškari, sažvaćem pa gutam pa se pretvaram u granični prelaz, postajem izložbeni primerak, otac zavaljen posle ručka.
Nasušno blato skućeno ispred Ikee dom je za psa lutalicu – ognjište života na sve četiri.
Dok ti baštiniš herbicide u punim kolicima na četiri točka, zarobljen na pokretnoj traci –
kao šnaucer koji kopa i traži kost na dnu fotelje kupljene na čekove.
***
KO POSLEDNJI IZAĐE, NEK UKLJUČI MAŠINU
Ritam metalnih đonova diktira pravac, izbledelim košuljama se previjaju deca, poderane farmerke su neudobne – nepodobne za trčanje u pravcu suprotnom neumir(uj)ućim svetlima, jakna bez rukava leži na haubi, diplomata orkestrira oklopne prsluke.
Neće imati kome da rastu lipe ispred zgrade, prigradsko naselje će se izjednačiti sa zaboravljenim arheološkim nalazištem.
Plodnom zemljištu nije potrebna alhemija da postane igralište investitora: i oni su nekad bili deca, zar ne?
Iz države sam koja izvozi decu: kad porastem biću jeftina radna snaga, pletenice mogu da se prave i od pertli. Država nosi odelo tokom primopredaje, mesarsku kecelju, gumene rukavice: rever ostaje neuprljan.
Obod bele košulje ima koordinate drevnog đubrišta prethodno odbačenih sakoa ujednačenog kroja –
ko poslednji izađe, nek uključi mašinu.
***
LJUBAV JE INDUSTRIJA
Moja ljubav je industrija. Fabrika s jednim radnikom, sitan početnički posao.
Jedina stvar koju radim, a i dalje sam amater.
Samomržnja pita: kako se budiš ponedeljkom – neeksploatisanim srcem?
Istina, dobro pitanje, uzvraćam samo odraze.
Radnik u meni vidi svet u ružičastom, ne prihvatam drugačije.
Stvarnost nije u boji zatvorenih očiju –
nadam se.
________________________________
UROŠ ĐOROVIĆ (Pančevo, 2001), studirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, zatim upisao studije produkcije dramskih i audiovizuelnih umetnosti i medija u Beogradu. Za prvu pesničku zbirku Uriel (Edicija Najbolja, 2023) dobio je Brankovu nagradu i Matićev šal. Poezija mu je zastupljena u antologijama, zbornicima, časopisima i na književnim portalima. Suosnivač je pesničke grupe PRORED, a sa kolektivom SVI MI učestvovao je u više poetskih performansa. 2026 godine bio je član uredništva 49. izdanja zbornika Rukopisi. Rukopis zbirke Glad za svetom koji peva nagrađen je na konkursu Raštan izdavaštva.
Energično je okretao pedale bicikla. Vraćao se iz grada nakon nekoliko sastanaka. Džepovi su mu bili puni reči. Časnih, pionirskih reči koje je dao nekolicini prijatelja i saradnika. Među njima je bilo krupnih, značajnih, ali i onih manje bitnih. Bilo je termina kojima se najavljuje saradnja. Bilo je obećanja, uveravanja. A tu negde se zavukla i najmanja među njima – rečca „će“. „Će“-a su mu bili puni zadnji džepovi. Našlo ih se nekoliko i u torbi. Reči „važi“, „završeno“, „uživaj“, „sređeno“, takođe su bile zastupljene u velikom broju.
Bio je čovek od reči. Već poznat po rečima koje je davao svuda, svakome, u svakoj prilici. Delio ih širokogrudo, nesebično, s osećajem lične satisfakcije zbog samog čina davanja. Vozeći se ovako na biciklu, sebe je video kao dobrog Samarićanina na magarcu.
Povremeno bi dunuo vetar, zatalasao mu kosu. Tom strujanju je radosno jurio ususret. U mislima je prebirao, sumirao i klasifikovao sve što je danas rekao, od reči do reči.
Noćašnja kiša napravila je bare po neravnom asfaltu. Ubrzano je prolazio kroz njih, presecao ih napola, nemarno prskao unaokolo. Bio je zadovoljan zbog današnjih susreta i zbog lepih reči koje su tog dana pale. Jedva je čekao da se vrati kući i još jednom pregleda sve reči koje je davao tokom čitave obdanice.
Stigao je pred svoju zgradu. Ukucao šifru na interfonu. Ulazna vrata su se otvorila. Uzeo je bicikl u ruke. Popeo ga na drugi sprat. Zatim ga dogurao do stana broj 13. Uneo je svoje prevozno sredstvo unutra i onda se trgnuo.
Počeo je panično da prebira po džepovima. Izvrnuo ih je.
Bili su potpuno prazni!
Tek onda je shvatio – ranac mu je, sve vreme dok je pedalao do kuće, bio otvoren. U njemu više nije bilo ničega. Prebledeo je jer je usput izgubio sve. Njegove reči su otišle u vetar. Na ušima je imao slušalice, te nije bilo nikakve šanse da čuje kako mu najmanje jedinice značenja lepršavo ispadaju po trotoaru.
Pretpostavio je da se najveći broj njih prosuo od udaraca u neprebrojive rupe na asfaltu. Neke su završile u barama od noćašnjeg pljuska. Naglo podizanje ruke radi pozdrava nekome koga je spazio tokom vožnje takođe je učinilo svoje. Tako su ispadale iz džepova vindjakne.
Ovo mu se događa po ko zna koji put. Besan na sebe nije imao predstavu o tome kako bi mogao da ispravi ovu katastrofu. Bio je svestan – danas je dao mnogo velikih reči. Znao je da će ga ljudi držati za njih. Obuzimao ga je očaj. Već sutra počeće da zovu, da pitaju „Dokle si stigao?”, „Imamo dogovor.”, „Dao si reč.”. Ali, on više nije mogao ni da se seti koju je reč kome dao.
Ponovo je ostao bez reči, kao da su ih odneli ulični virovi, zajedno sa svim njegovim brodovima punim obećanja i granitno čvrstih uveravanja.
***
DEDHOLM
Već izvesno vreme živeo je i radio u jednoj od zemalja s najvećim kvalitetom života na svetu, ako ne i u najboljoj. Bio je oduševljen profesionalnim mogućnostima koje mu je nudila nova domovina. S ogromnim je uzbuđenjem dočekao činjenicu da ga je administacija primila raširenih ruku, gotovo kao rođenog sina. Pred njim se otvorila čitava lepeza životnih mogućnosti.
– Dobar dan, gospodine Magnuson, kako ste?
– Kao vreme.
Gospodin Magnuson je voleo da svoje raspoloženje poredi s klimom. Ponekad je preterivao. Nije uvek bio tako mračan, umeo je i da se našali. Mračno duhovit, to bi bio najtačniji opis. Običaj mu je bio da stoji naslonjen na okvir prozora i posmatra uličicu pod sobom: čas bi nekom prolazniku dobacio zajedljivu šalu, čas nekoga opsovao. On je bio čovek s buketom tuge na licu.
Danas je atmosferom vladalo pseće vreme. Oblaci su se nadvijali kao da će svakog časa da grune kiša, ali to se nije desilo. Tek je sipila neka sitna, ledena rosulja. Tipično vreme ovde, u Dedholmu. Malo, mirno mesto, stotinak kilometara udaljeno od velikog grada. U njemu su uglavnom živeli stariji ljudi, penzioneri.
– Znači, sve je u redu, gospodine Magnuson! – pokušao je da ga oraspoloži pozitivnom energijom i srdačno se osmehnuo.
– Tebi je možda u redu – zajedljivo je dobacio gospodin Magnuson.
Razgovor s meštanima spadao je među teže životne discipline. Ko zna da li je gospodin Magnuson bio takav zbog severnjačkog temperamenta ili zato što je izgubio svog najboljeg prijatelja, gospodina Pera. Per se, nakon neuspelog pokušaja samoubistva, prosto preporodio, preokrenuo svoj život u pozitivnom smeru. Prilikom vešanja, njegov konopac nije izdržao pritisak i pukao je. Posle tog nemilog događaja gospodin Per bio je pun optimizma. Postao je najsrećniji čovek na svetu, a to je na sopstvenoj koži osetio i gospodin Magnuson. Iz ljubomore ili iz nekog drugog razloga, smrtno se naljutio na najboljeg prijatelja. Od tad su im se putevi razišli. Kako bilo, gospodin Per je nedavno umro prirodnom smrću. Smrt mu je došla tiho, kradom. Prošlo je od nje nekoliko dana, a niko ništa nije primećivao, sve dok ga nisu otkrili zaposleni iz Odeljenja za skrivenu smrt.
Junak ove priče je ovde dospeo spletom srećnih okolnosti. Rekli su mu “Dođi gore, na sever. Ima posla.” Pomislio je: samo kod nas možeš da budeš nesposoban i da budeš kul, a tamo se ceni vredan čovek! Štagod da je pokušao u njegovoj rodnoj grudi, koja je već trideset godina bila je u tranziciji, naišao je na „ne“. Plan mu je bio da radi nekoliko godina, zaradi nešto novca i otvori sopstveni biznis u velikom gradu.
Posao je našao odmah, preko oglasa. Tražili su nekoga za rad u obližnjem gradiću. Državna ustanova je nudila smeštaj o svom trošku, uz pristojnu platu. Ustanova se bavila sahranama, pogrebnim ceremonijama i uslugama, ali je nedavno uvela i novu delatnost. Za te, nove potrebe tražili su radnika, kom obezbeđuju dobru platu, socijalno i penziono osiguranje, sve regularno. U pitanju je bilo radno mesto „otkrivača skrivene smrti“, ili na lokalnom jeziku: uptekare av dold ded.
Zlobni jezici prijatelja iz stare domovine ismevali su ga. Govorili su da se bavi „lešinarstvom“. Ali trebalo je postaviti pitanje kakva zemlja nudi ovakvu uslugu? Samo ozbiljna zemlja. Pre nekoliko godina premijer je naciji objavio kako je vreme da građani preseku pupčanu vrpcu kojom su vezani za svoje roditelje i počnu da žive samostalno. Ljudi su to shvatili bukvalno. Uvučeni u vrtlog egzistencije, nikako nisu nalazili vremena da obilaze svoje pretke, a neki su čak zaboravljali da oni uopšte postoje.
Sama varoš bila je, na svoj način, nalik sanatorijumu. Nije to bio nekakav medicinski centar, već fina mala nastamba gde su utočište pronašli penzioneri kojima je veliki grad postao ozbiljan izazov za svakodnevni život. Sve bi to zvučalo idilično, ali treba imati u vidu da su i ti ljudi umirali, a njihove potomke smrt očeva i majki nije interesovala. Nekada bi tek nakon godinu ili dve saznali kako im je neko od roditelja preminuo. Dešavalo se i da baš niko ne bude svestan nečijeg upokojenja. Onda bi stizali pozivi u kojima su se komšije žalile na “čudan miris” iz susednog stana.
Eto, to je bio njegov posao. Svakog dana šetao je gradićem, razgovarao s ljudima koje bi sretao i usput se raspitivao da li su videli ovog ili onog, tek da bi proverio da li je osoba koja ga zanima još uvek u životu.
Obilazak mesta bio mu je svakodnevna radna rutina. Podrazumeva se, ljudi su bili različiti. Na primer, za gospodina Olafa retko se brinuo. Znao je da je bio dobro. Olaf bi sedeo u garaži na ribarskoj stolici, u kupaćim gaćama, s naočarima za sunce, slušao Betovena. Naravno, bio je ćutljiv kao i svi ovde, ali imao je nekakvu livadsku, lelujavu dušu. Živeo je sam. Egzaltiran, pomalo luckast, kao udaren mokrom čarapom. Takav je bio. Već četrdeset godina u kupaćim gaćama! Čekao je gospođu Astrud. Inače, gospođa Astrud je bila njegova prva simpatija još iz rane mladosti. Stanovala je u susednoj zgradi, i nije joj padalo na pamet da bi gospodin Olaf prema njoj mogao da gaji bilo kakve pretenzije, pogotovu erotske. Olaf bi proveravao da li je s Astrud sve u redu tako što bi krišom virnuo kroz mali prozor njene garaže, pazeći da ga ona ne primeti, da je ne uznemiri.
– Dobar dan, gospodine Bjorn. Gospodine Tven, kako ste?
Bjorn i Tven igrali su domine u domino-klubu kraj mrtvačnice. Često su se svađali. Tačnije, neprestano. „Nikome ne želim smrt, ali neke čitulje čitam sa zadovoljstvom“, govorio bi gospodin Tven gospodinu Bjornu, aludirajući, svakako, na njegovu buduću čitulju.
Kad god je bilo lepo vreme, njih dvojica bi zauzela svoja mesta. Ako bi se desilo da ih nema, pokucao bi im na vrata, čisto da proveri da li je sve u redu. Bilo bi mu čudno kad ih ne bi video kako igraju domino. Eto, to mu je bio posao: da otkrije ako je neko umro i da javi kolegama kako bi obavili pogrebne ceremonije, kako dolikuje svakom poštenom poreskom obvezniku ozbiljne države.
Ali nije sve bilo tako ružičasto. Pojavljivali su se i teški trenuci. Pre neki dan primetio je da gospodina Svena nema ispred poslastičarnice. Obuzela ga je nelagoda i odlučio je da ode do njega kući. Pozvonio je. Tišina. Lupao, dozivao. Ništa. Pozvao je kolege. Došli su, razvalili vrata i utrčali unutra. Uspeo je samo da ugleda nešto kako se njiše u vazduhu i da prepozna cipele gospodina Svena, iste koje je godinama nosio. Gospodin Sven odlučio je da presudi sebi. To se neretko dešavalo. Možda će ćerka preuzeti troškove sahrane.
– Oho, gospodine Larson, danas vam šah baš ide od ruke!
– Pijunom mi je uzeo kraljicu!
Svakog je dana posmatrao gospodina Larsona kako igra šah sam sa sobom. Nekad bi se obradovao što je pobedio, ali uglavnom bi ispod oka, s nakostrešenim brkom, zurio u tablu kao da se ljuti na protivnika.
A pre neki dan jedan kolega mu je javio da je neko prijavio kako komšija ne otvara vrata, ne odgovara na pozive, pa se zabrinuo. Kolega je došao i imao šta da vidi: gospodin Bergman je ostavio kratku poruku na stolu „Čovek je defektna konstrukcija. Perverzija prirode. Treba prodreti u njegovu osnovnu strukturu i izgraditi ga iznova, iz temelja, inače ništa nećemo postići“, i mirno „pratio“ prenos golf turnira na televiziji, otvorenih očiju, samo što više nije bio živ.
Bilo kako bilo, posao jeste bio pomalo jeziv, ali bi se posle radnog dana vratio kući, popio pivo, malo gledao televiziju, pa legao da spava. Imao je osećaj kao da neko leži pored njega, naravno neko mrtav. Znao je da je to zbog posla, ali makar je bio dobro plaćen.
Inače, po profesiji je bio brica. Još nekoliko godina i otvoriće berbernicu u velikom gradu. Ako i ne uspe, nije ni ovako loše. Bio je prezadovoljan poslom i odnosom države prema socijalnim pitanjima. Nije imao na šta da se žali.
***
TIHA POBUNA
Stigao je dan ranije. Otvorio mu je crkvenjak.
Želeo je da uvežba sutrašnji nastup povodom značajne književne nagrade čije će lovorike sutra ovenčati njegove pesničke zaliske. Bio je na sedmom nebu. Baš on je taj koji će se naći na listi najvećih pesnika sveta. Ono što je naročito godilo njegovoj sujeti, jeste to što se nagrada nije dodeljivala bilo gde, već na svećanoj ceremoniji koja će se odigrati u jednom od najvelelepnijih i najstarijih hramova, uz nadahnutu atmosferu i prisustvo duha otelovljenog u mirisu tamjana i sveća.
Nakašljao se. Pročistio grlo. Zaustio prvi stih. Zastao.
Nije bio nezadovoljan početkom, ali odlučio je da proba još jednom. Sad snažnije, s više samopouzdanja. Da, bolje je, ali moraće da začini dikciju prstohvatom dramatike. Polagano je hvatao nit sopstvenih misli koje su ga terale da deklamuje… sve bolje… sve uzvišenije… sve zanosnije…
Približavao se zenitu svog stihotvorja deleći lično vaznesenje s nemim publikumom. Sva pažnja bila je usmerena na njega. “Sve su oči uprte u mene”, pomislio je i spiralno zabacio proćelavu glavu s “vencem” dužih dlaka i glomaznim naočarima namikerenim na mesnati nos. Njegova je punačka, zdepasta figura bila u stanju šamanskog transa. Podrhtavao je od metafizičkog uzbuđenja. Upravo je trijumfovao, i to strofama o slobodi, pacifizmu, prevazilaženju seksualnih normi, halucinantnim lavirintima uma… Poetske je akrobacije savladao do savršenstva. Publiku je imao u šaci. Očigledno je doživljavao pesnički orgazam.
Literarni zanos je, čini se, uhvatio publiku na prepad. Iz tamnih zakutaka svetilišta odjednom se začulo tiho šuškanje. U vazduhu je mogao da oseti tajne poglede koje su posmatrači međusobno razmenjivali. Napetost među njima mogla je da se seče liturgijskim kopljem.
Bogorodica se našla u nebranom grožđu, jer je shvatila da ne može pobeći s bebom u naručju, pa je počela otužno da mirotoči. Tu i tamo bi provirio delić mantije, svetli trag oreola, ivica krsta. Provlačili su se kroz odškrinute prozore, iskradali kroz crkvenjakova vrata, ili bez stida izlazili pravo kroz crkvene dveri. Sveti je Gavrilo okačio svoj oreol o nakinđureni ragastov i neprimetno šmugnuo kroz obližnje okno. Sveti Jovan Krstitelj je veštim potezom vozdigao svoju mantiju i, koračajući bosim stopalima, na prstima, nečujno se provukao kroz skriveni procep u zidu ove drevne građevine. Sveti Đorđe je pao u iskušenije da kopljem prekrati zanos ove poetske aždaje, ali ipak nije hteo da pravi skandale, pa se povukao iza ikonostasa. Anđeli i heruvimi, na čelu sa svetim Arhanđelom Mihailom, nisu imali dilemu kuda da se denu. Prosto su se vinuli kroz visoku kupolu viševekovnog hrama.
U nezaustavljivom poetskom ushitu, pesnik nije ni primetio ovu tihu pobunu, pa se, raspamećen sopstvenim kazivanjem, duboko poklonio praznini oivičenoj zidovima koji odjekuju. Seo je u drveni stasidij. Bio je zadovoljan svojim nastupom.
iz zbirke priča “RATOMIROVA SVAKODNEVICA” („Секојдневието на Војомир“), Begemot, 2026.
FILIP DIMEVSKI je diplomirani filolog poljskog jezika i književnosti i makedonskog jezika. Diplomirao je na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju, pri Univerzitetu „Sv. Kiril i Metodij“. Prevodi savremenu poljsku prozu, kao i klasična dela, među kojima su knjige nobelovaca Henrika Sjenkjeviča, Vladislava Rejmonta i Česlava Miloša, ali i klasika poput Vitolda Gombroviča, Stanislava Vitkjeviča, Boleslava Prusa i drugih, kao i književnost za decu i mlade. Osnivač je, urednik i redaktor u izdavačkoj kući Begemot, i organizator je književno-multimedijalnog festivala „ArtArea/Arterija“. Zbirka priča „Ratomirova svakodnevica“ njegovo je prvo autorsko delo.
Sjeverni dio biciklističke staze Amazon of Europe Bike Trail vozim ispod vreline popodnevnog neba zemljana prašina ispod pedala Ispred mene, iz šume, izlijeće osunčani grčki bog nag do pasa Ray-Ban sunčane naočale silovitost jelena u trku teritorijalna dominacija neukroćena seksualnost Divlji psi trče meni ususret potisnuta Sjena postaje Zvijer.
Sklanjam se u tišinu riječnog rukavca Ispod vrbe i topole osjetila miruju. Promatram veliku bijelu čaplju. Na jednoj nozi, kontemplira o žalosnoj sudbini žaba. Vidre su ravnodušne spram moga postojanja. To je tako utješno. Od kamenja koje bacam u rijeku Nastaju novi ljudi.
Na pješčanim sprudovima u šatorima odmaraju tragači za zlatom. Zrnca zlata odvajaju od riječnog šljunka Crni pijesak, sivi pijesak Metamorfoze Rijeka od 24 karata. Na kosi, ostaje zlatna prašina.
***
JA SE NE BOJIM SMRTI
Tako je lako ostaviti svoje umorno tijelo na mokrom snijegu Sve nestaje u kratkim prekidima svijesti Groznice koje iscrpljuju misli i udove mokri ručnici, prljavo suđe, Izgubljeni dani u kojima zaboravljamo na sebe dok trčimo za druge koji koračaju u svoj zalazak sunca. Ona zaboravlja da sam joj ja kći. Pita me, jesam li ja tebe rodila? Ja sam nerođeno dijete, izbrisano sjećanje.
Noć je daleka i apstraktna Skidam svoje tijelo kao teški kaput. Iznenadno propadanje u prostor bez zvijezda, Gibanje bez svjetlosti. Postoji samo svijest, neka druga stvarnost smještena u sliku tamnosive pozadine. Moj novi dom. Tihi glasovi govore kroz krvotok lišća. Lijeska, jasen i divlja trešnja. Violina od drveta gorkog javora.. Duboki spokoj. Nebeska akustika. Osjećaj ugode.
Ja se ne bojim smrti. Na kraju horizonta čeka me šuma vazdazelena Borovi, smreke i čempresi, na nebeskoj poljani izgradit ću kuću od stoljetnog hrasta lužnjaka, stepenice do sunca, namještaj i brod.
Svjetla se pale i gase, gase i pale Netko me uporno doziva, Čujem svoje ime Noćne svjetiljke postaju hladne Plavo rotirajuće svjetlo sve je bliže tom umornom tijelu koje je otpočinulo na snijegu, toj bijeloj, ljuštećoj kori breze.
Hoće li me oživjeti? Hoćeš li me oživjeti? Ljepše je kada je stol postavljen za dvoje. Zagrljaj, poljubac, san.
***
KUĆA U KOJOJ NE ŽIVIM
Moje tijelo. Kuća u kojoj ne živim. Gledam kroz zatvorene prozore Divlji, zarastao vrt. Kuća bez krova. Mjesec večera u tišini.
U kući za lutke žive mlade djevojke. Njihova oznojena leđa mirišu na bezbrižne ljetne večeri Smiju se dok iz korneta vade zašećerene zvijezde. Nitko im još ne govori o kućama koje postaju ruševne. O sobama u kojima leže bolesni i stari. Još ne znaju za dane Koji ih guraju preko ruba.
Moje tijelo. Poplavljena soba u prsima. Preplavljena emocijama, mogu samo plutati.
Vidjela sam u snu Kuću koja je letjela. Ne, ne možeš pobjeći. Nitko neće umjesto tebe učiniti ono što moraš sam.
Moje tijelo. Drvo koje raste nasred kuće. Drvo koje će umrijeti.
Moje tijelo. Kuća u kojoj nikada prije nisam bila. Kuća koju ću napustiti.
____________________________
SANDRA BOGDAN RAKIĆ rođena je u Osijeku. Autorica je zbirke pjesama „Noćni kupači” (2023.). Poezija joj je zastupljena u Zborniku 8. Gornjogradskog književnog festivala, e-časopisu „Festa od vers u desetercih složena”, uvrštena je i u „Antologiju suvremene književne forme” ( Međunarodni festival kratkih književnih formi, Izdavačka kuća Feniks 2021.). Piše i kratke priče, njezina priča „Crvena Marta” (Vörös Márta) uvrštena je u roman „Običaji” (2024.) u izdanju Mana Pass. Svoju poeziju objavljivala je na književnim portalima Metafora, Kritična masa, Časopis Kvaka, Sapphoart, Čovjek-časopis, u tiskanim književnim časopisima The Split Mind, Sizif, Suština poetike, u e-časopisima Iza uma II, Diskurs i Zvezdani kolodvor. Njezina zbirka poezije „Vražji sanjar” ušla je u uži izbor Presing izdavaštva za najbolju zbirku pjesama 2020. Bavi se i drugim kreativnim umjetnostima (slikarstvo, fotografija i digitalna umjetnost). Iza sebe ima samostalne i skupne slikarske izložbe, virtualne izložbe digitalne umjetnosti, izložbe fotografija, nagrađene fotografije i pohvale za svoj umjetnički rad.
Sećanja ne služe ničemu ako u njima nema bar malo boli, rekla mi je Eržika za vreme šetnje jednog subotnjeg prepodneva 1952, dok je iza sebe ostavljala mešavinu krvi i sperme pretvorene u mrvice. U vremenu koje je nastupilo proširio se virus zaborava i kolektivne hipnoze. Kao da je postalo sramota sećati se bilo čega, kao da bi iz prizvanih sećanja mogao da se otelotvori demon, sazdan od svega što su ljudi nekad učinili, rekli, pomislili, i kao da bi taj zastrašujući stvor mogao zauvek da uništi njihove živote i pretvori ih u prah. To je, rekla bih, bilo tipično za muškarce; mi, žene nismo mogle da se ne sećamo. I ja se sećam. Doduše, nije to sasvim ispravno reći, jer ovde gde sam više ne postoje sećanja. Ovde je moguće ponovo doživeti bilo koji trenutak u bilo kom vremenu, sa istim intenzitetom i jasnoćom kao da se upravo sad zbiva. Kao da ništa nije ni prestalo da se događa. Zato su mi neki momenti bolniji od drugih. Zato mi se ne da da govorim o patnji, ali na čudan način osećam prijatnu čistotu kad sve to prođe, kad se jednom patnja pretoči u senke izgovorenih reči. Možda se radi o ispovesti u najčistijem obliku. Ne znam kada su tuđa sećanja postala i moja. Verovatno onog časa kad je kap postala okean. Ovde se dobro sećam i svoje i tuđe boli. Nikad o tome nismo govorile, jer nas to nikuda ne bi odvelo. Daću ti jedno kratko uputstvo za upotrebu sećanja, nastavila je Erži. Pod jedan, dobro ih osmotri; pod dva, saznaj odakle potiču i šta im je namera; pod tri, spakuj ih na mesto gde ih niko neće naći; četiri, ni po koju cenu ih ne vadi odatle. Kada sam je pitala da li se radi o potiskivanju i da li misli da je to ispravno i zdravo, rekla je da se ne radi o tome jer mi dobro znamo gde su smeštena, šta predstavljaju, ali ih ne diramo. Tada sam mogla da zamislim sećanje kao vučijaka vezanog u bašti iza kuće, koji laje kao podivljali džukac, batrga se unaokolo, pokušavajući da pokida lanac. Zastrašujuće je bilo njegovo režanje u zimskim noćima. Znala sam šta je htela da kaže. Ne mogu da joj zamerim. Ona je uvek tako govorila. Ako su žene u Banatu bile gospodarice svojih neizgovorenih reči, Erži je bila njihova suverena vladarka. Znala sam da postoji vrlo mračno mesto gde je spakovala one ruske vojnike, a ko zna šta sve nisam mogla da znam. Zlo se tih dana lažno predstavljalo. Lakoverni su čak poverovali da zlo koje im se ceri u lice nije zlo već njegova suprotnost, a ono je lukavo preplavilo svaki kutak ponekad maskirano i u oslobodioce. Radost na jednom kraju grada, a tuga, plač i strah na drugom. Neko se dobro zabavio praveći gemišt od sudbina, dodajući negde tminu, a negde svetlo kako bi dobio savršeni suton.
Bilo ih je četvorica u toj grupi. Išli su redom. Od ulice do ulice, od kuće do kuće. Znali su tačno, ili su mislili da znaju na osnovu informacija do kojih su došli, u kojoj žive žene partizana, u kojoj hortijevaca, gde su Nemice, gde Mađarice. Samo bi prve bile pošteđene. Doviknula je Čili iz sobe do ulice da smesta napusti kuću, jer dolaze. Erži je tog jutra ponovo čula violinu. U poslednje vreme kad bi je čula znala je da se nešto loše sprema, jer melodija je bila puna falš tonova koji su izazivali glavobolju i mučninu, tako je rekla. To nije bila melodija koju je Atila svirao. Neko ili nešto je otelo njegovu violinu i iživljava se. Čila najpre nije želela da krene bez majke, ali joj je ova rekla da ništa ne brine, jer neko mora da ostane u kući kako pijani Rusi ne bi pokrali skupocene stvari. Devojka je sa vrata viknula da oni nemaju skupocenih stvari, a Erži je samo odmahnula rukom i rekla joj da polazi. Dva minuta nakon toga ulazna vrata su bila razvaljena, a Erži je ležala na kuhinjskom stolu. Jedan od četvorice joj je lupio šamar i pitao je da li joj je drago što su stigli oslobodioci. Nije ništa odgovorila. Pitala se da li joj je drago. Bili su pijani i bučni. Vikali su, pevali su neke ruske pesme. Dah im je smrdeo na alkohol. Razumela je da su je nazvali fašističkom kurvom. Mislili su da je žena hortijevca, neko im je slučajno ili namerno dao pogrešnu adresu. Jedan od njih potrgao je odeću sa nje, gurnuo joj flašu nekog ljutog pića u grlo, ona je ispljunula tečnost, ali ovaj je bio uporan. Hajde kurvo, viknuo je. Votka joj se slivala niz vrat i gole grudi koje je crvenoarmejac počeo životinjski da stiska i grize, dok su ostali navijali. Onda je i drugi zagrizao ružičastu bradavicu i raskrvario je. Pokušao je onda da joj gurne jezik u usta, ali je Erži uspela da okrene glavu. Prišao joj treći ili četvrti otpozadi, zgrabio za kosu, tresnuo šamar i naredio da otvori usta. Prvi je već ležao na njoj i kidao ono što je ostalo od njenog veša, dok su se ovi glasno smejali, a onda zapevali. Erži je brzo razmišljala ili je bar pokušala da slikama da logičan sled i pretvori ih u misli koje bi joj mogle pomoći. U takvim situacijama, jednom mi je rekla ili pomislila da kaže, previše razmišljanja može samo da naškodi. U najtežem mogućem momentu, rešila je da u praksi pokuša da primeni tehnike koje je godinama vežbala. Reći da je rešila nije sasvim ispravno. Odluku da tako postupi nije mogla doneti na svesnom nivou. Ne u tom času. Najpre jedan dugačak udah, pa onda izdah. Lako je to reći, ali sada je sve višestruko teže. Kako je moguće ne misliti na silovatelje, koji su zaista tu, nisu proizvod fantazije, niti prikaze. Morala je da zaboravi na bol i strah i da se fokusira na disanje. Moguće je to izvesti ukoliko se za života dovoljno vežbalo, dobro je znala. Sve te vežbe, ti mentalni treninzi nisu ništa drugo do namera da se osvesti poslednji čas koji će svakako doći. Pomislila je da je ovo upravo taj trenutak. Moguće da je ovo kraj, da nema više. Da li je sudbina htela da kraj rata i oslobođenje grada bude upravo i kraj njenog života, zapitala se. Njen poslednji oktobar. Kakav paradoks. A tako je želela da se što pre završi baš ono što je prethodilo ovome, da odu one uniforme i da dođu neke druge. Izgleda da je najbolje da uniforme uopšte ne dolaze. Sama misao o kraju i prihvatanje poslednjeg časa, odvratila ju je od napasnika i fokus na disanje je dao rezultat. Dah koji je ispustila bio je dug. Znala je da će joj dovoljno dugačak izdah omogućiti da se udalji od sebe same i od pijanih ludaka. Zamišljala je da je njen duh udobno smešten u donjem delu trbuha i da ga greje i da ga toplina čini jačim, i da je toliko postojan i snažan da mu bilo kakve fizičke povrede ne mogu ništa. Sve što joj se sad može dogoditi sa telom je nebitno. Ono je za nju i tako samo privremena ljuštura, teret kog će jednog dana, a možda baš ovog časa, i onako zbaciti sa sebe. Sad je trenutak da u miru prihvati smrt. Verovala je da je na putu da uspe u svojoj nameri da se njena duša odupre nasilju, ako već telo ne može. U jednom času iz ugla prostorije mogla je da nazre osmeh na sopstvenom licu. Znala je da se snagom uma crvenoarmejac može pretvoriti u vazduh. Snagom uma može da odagna svu bol i da se otisne na sigurno mesto gde se eoni tiskaju u tren. Jedan vojnik je vikao nešto ovom drugom koji je ulazio u nju ispuštajući užasne krike. Ovaj je to tako silovito činio da se kuhinjski sto razvalio. Kao da je prodirući u nju želeo da se probije na drugu stranu istorije, da poništi prošlost koju su silovale neke prethodne uniforme i da ejakulira na novo sutra. Rus pored njega je balavio i zurio u svoju erekciju. Požurivao ga je. Pokušao je da mu kaže da je dosta i da je sad red na njega, jer ima i on štošta da kaže o boljoj budućnosti. Nije ga poslušao.
Ni Miša Jakov u logoru za banatske Švabe nije poslušao svog nadređenog kad je rekao da se Monika Hengel onesvestila i da bi sad trebalo da je ostavi na miru, da pusti da se malo oporavi pa će joj sutra opet pokazati. Nije ga poslušao, nastavio je da joj ga gura i viče da je švapska kurva. Slavicu Jovanov je njen komšija Ditrih Bauer, samo dve godine pre ovih događaja, ostavio da prenoći u podrumu. Nije bila sigurna koliko je već dugo na tom mestu. Dva dana je izbrojala, između trećeg dana i večnosti nema razlike, a na mestu gde vremena nema i cifre prestaju da budu važne. Rade Jovanov je bio u partizanima. Sledećeg jutra ležala je u mraku. Ditrih je njeno golo, beživotno telo prodrmao nogom, otkopčao šlic i rekao da kurva komunistička može da se podigne jer je stigao njen muškarac. Monika Hengel se osvestila sutradan. Izgubila je više od deset kilograma za kratko vreme. Agneš ju je zagrlila i kroz plač rekla da će biti sve u redu i da mora da ostane jaka i da će ovaj pakao brzo proći, a ova je noktima krenula ka njenom licu. Kurvo, što me odmah nisi ubila, vrištala je, grebala majku i čupala joj kosu. Sve žene u tom, nekom drugom podrumu, skočiše na nju. Jedna od njih je u padu srušila kofu sa urinom. Otkud u tom podrumu kofa sa urinom? Kada se jedna požalila stražaru da joj se piški, ovaj je doneo kofu. Ovo je za vas, za sve vas, rekao je, nema da se ide napolje. Eto, otuda. Onda je neko čuo da se nešto događa, spustio se dole i rekao da će one same to morati da počiste makar jezikom lizale pod. Monika Hengel to više nije čula. Malopređašnje demonske oči su opet postale blistave, kao onog dana kad je recitovala Lenauove stihove Sabo Ferencu u Gradskom parku. Poslednje što je Monika videla, i to vrlo nejasno, bila su najpre slova koja se pretvaraju u reči i potom u kratke stihove. Sve je ličilo na posmrtni haiku. Neko ko je govorio o čišćenju podruma rekao je da su sa plavušom završili i da mogu da je iznesu.
Erži se osmehnula i pritom dobila još jedan snažan šamar. Poslednjih par izdisaja bila je daleko od tog mesta. Crvenoarmejac je izgubio erekciju. Ostali su se zacenili od smeha, i možda su ga nazvali crvenomlohavcem, a možda i nisu, ali su mu nešto dobacili što ga je opasno razljutilo, pa je dograbio flašu votke sa stola i razbio je o glavu jednog od njih. Na kraju su počeli međusobno da se tuku, ali Eržika se toga više ne seća. Ona je znala da će biti spašena kad se oslobode svog semena, da u tom času ona postaje jača, a oni slabiji jer nesumnjivo ne poznaju tajnu Svetog preobražaja[2]. Kad se osvestila već sam bila kraj nje. Mikloš je čuo buku u komšiluku i odmah istrčao. Govorio im je nešto na ruskom. Mislim da ih je psovao. Nije to baš bilo pametno. Mogli su da ga ubiju, ali Mikloša nije bilo briga.
Gde si dušo moja, izgovorila je tiho Agneš Hengel, nekada Balog, nagnuvši se nad Monikinim telom dok je mrak podruma gutao Evu Šmit, Hildu Berger, Aranku Boldog i Ildiku Feher. Erži mi je jedne ledene decembarske noći ispričala priču o ranohrišćanskim Svetim mučenicima Adrijanu i Nataliji iz Nikomidije. Car Maksimijan je naredio da se svi hrišćani u Nikomidiji pronađu i stave na muke. Adrijan se svojevoljno predao dželatima zajedno sa još dvadeset tri hrišćana. Mučenici su tražili od cara da im dovede još trojicu mučitelja jer, kako rekoše, ukoliko im umnožava mučitelje i muke utoliko im umnožava vence[3]. Znali su da stradanja nisu ništa u odnosu na blaga koja ih čekaju kad se ovozemaljske muke okončaju. Kada je Natalija saznala da se Adrijan predao i da je utamničen pođe da mu celiva rane i da ga podrži u nameri da umre za Hrista. Vratila se kući presrećna, u hladnim noćima pitale smo se kako je Natalija mogla da bude presrećna. Uskoro ču da neko kuca i ugleda svog Adrijana. Odrekao si se Hrista, gubi se odavde, vikala je. On joj reče da nije i da će uskoro nastupiti veliki trenutak mučeništva i radosno je pozva da pođe sa njim. Adrijana su batinali, odsecali udove, na kraju mu odsekoše i glavu, a Natalija je krvlju koja je tekla iz njegove odsečene ruke mazala svoje telo kao da je u pitanju najlepša krema. Kako patnja može da bude tako uzvišena i kako krv može biti nečija krema, pitale smo se decembra 1930. na temperaturi od minus pet, 1933. na minus dva i još jednom 1939. na minus devet. Tri dana pred Badnje veče 1952. napolju je bilo dva stepena ispod nule. Bilo je to poslednji put da sam pomenula Svete mučenike. Erži više nije želela da govori o njima. Sedele smo u sobi blizu starog kamina. Pored niske temperature počeo je da duva jak vetar. Htela sam da stavim ruku u vatru u tim noćima, nešto me je teralo da to učinim, a onda sam se setila Mikloša. Četvorica oslobodioca su napustili Eržikinu kuću i oteturali su se u pravcu grada. Eržika je došla k sebi, lagano otvorila oči i ugledala me. Ležala je na razvaljenom kuhinjskom stolu. Drhtala je. Pomogla sam joj da se pridigne, dok je Mikloš skinuo kaput i ogrnuo je njime.
Erži je dugo godina nakon tog događaja, naročito posle višesatnih hodanja ulicama grada, kog je i pored svega volela jer je njegova istorija istovremeno bila i njena, osetila da joj se niz unutrašnje strane butina dok korača cedi topla sperma ruskih oslobodilaca. Svaka ta sluzava linija rugala se po jednoj deceniji njenog života i rezala joj je kožu poput žileta. Hodajući tako, zamišljala je kako joj se negde kod kolena gusta sperma meša sa krvlju i kako ponire duboko u svaku poru ostavljajući trag, i čineći postojaniji i zlokobniji crtež od bilo koje gotičke tetovaže koje su u modu ušle mnogo godina kasnije. Smesa koja ne pronađe put do unutrašnjosti kože zgrušava se i pretvara u mrvice koje ostaju za njom. Ako se dogodi da katkad odluta u manje znane ulice ili u deo grada koji se u međuvremenu izgradio i da se u njemu izgubi, sigurno će biti u stanju da pronađe put do svoje kuće. To je dobro znala. Lagano sam je odvela do spavaće sobe. Htela je samo da sedne na krevet. Nije htela da legne. Drhtala je u Mikloševom kaputu. Bile smo same. Mikloša sam prethodno zamolila da izađe. Erži mu se tiho zahvalila pognute glave. Zagrlila sam je. Ćutale smo. Jedna druga grupa Rusa pola sata kasnije prolazila je ulicom i pevala Poljuško polje. Prepoznala je melodiju. Atila joj je svirao na violini i pevao mađarsku verziju.
Sírnak a lányok, Szél, ne hozz felénk ma jajszót! Zeng harci induló a várainkon, Fegyvert fogunk, vagy gyönyörű zászlót, hej! Vágtass a szélnek! Szabadságunk most te védd meg![4]
Rat se završio, ali se stvari nisu bog zna kako promenile, govorili su tih dana Mađari, jer elmentek a didendurok, megjöttek a dávájcsászok[5], a davajčasi, tako su ih prozvali jer su išli od kuće do kuće, nisu časili časa, gurali su rumene noseve kroz prozore i vikali: Davaj čas, davaj čas! Tražili su da im ljudi daju zidne satove iz svojih kuća, jer verovatno takvih satova u Rusiji nije bilo, ko će ga znati, kisfiam, a davaj čas je odjekivao ulicama grada, kao da je svaki Rus hteo koji čas, dan, godinu više, kao da je hteo da se uvremeni baš tu gde se našao.
[1] Moja dušo, moja dušo, gde si? (nem.) Rečenica koju je Karl Gustav Jung zapisao u svoj dnevnik (Crne knjige) 12. novembra 1913. – Lance S. Owens, The Hermeneutics of Vision: C. G. Jung and Liber Novus (2010), str. 6.
[2] „Ali svaki čovek koji se telesno sjedini sa ženom oseća prvo zadovoljstvo a potom gorčinu; kada seme istekne, telo je umorno a duh malaksao. Sasvim je druga stvar kad posvećenik sjedini duh i energiju. To donosi prvo čistotu a potom svežinu; kada se seme preobrazi telo je zdravo i slobodno.“ – Tajna zlatnog cveta, Kineska knjiga života; u prevodu i tumačenju Riharda Vilhelma i sa komentarom Karl Gustav Junga; preveo osnovni tekst i tumačenja David Albahari, Gradina, str 34.
[3] Arhimandrit Vasilije (Bakojanis), Brak duhovni podvig (Manastir Svetog Arhangela Mihaila – Prevlaka, 2014), str.83.
[4] Devojke plaču / Vetre, ne donesi nam jauke / Odzvanja borbeni marš u našim tvrđavama / Uzećemo oružje ili prelep barjak, hej / Juri ka vetru / Slobodo, sada ti brani nas! (mađ.)
[5] otišli su didenduri (Nemci), došli su davajčasi (Rusi). (mađ.)
***
DEJAN MAK je rođen 1974. godine u Vršcu. Objavio je romane Pariska menažerija (KOV, 2005) i Bergdorf (Dereta, 2014) i zbirku priča Privlačne utvare (KOV, 2021). Novinar lista Danas Mića Vujičić je Parisku menažeriju proglasio najboljim debitantskim romanom u Srbiji u 2005. godini. Za roman Bergdorf dobio je nagradu „Miroslav Dereta” za 2014. godinu. Njegove priče i odlomci objavljivani su u mnogim književnim časopisima, zbornicima i portalima u Srbiji i regionu. Kreator je brenda storyMAKer. Živi i radi u Vršcu.
Krevet je Majina autonomna pokrajina. Čim završi posao, izvali se, namesti, pokrije ćebencetom. Ušuška se, odrema, ušećeri. Ne voli kada ljudi ne poštuju spavanje, već san dočekuju nespremni, napola. S rukom uvijenom oko glave, dlanom u vazduhu, izlomljene linije tela, skvrčenih ramena, sa zakopčanim dugmadima i pojačanim tonovima svetla i zvuka oko sebe. U privremenom položaju, utegnuti kaišem, s neobavezno postavljenom nogom, savijenom u kolenu tako da se klati i preti da prevagne na jednu stranu. Kada su navodno samo prilegli i odmaraju oči. Kada se izvinjavaju što su spavali. Kada se prave da nisu spavali.
„Samo dok spavamo, ne činimo ništa loše”, zapisuje. „Samo dok spavamo, ništa ne boli. Crvenilo od opekotina povuče se sa kože tela spavača, a po buđenju se opet vrati. Samo dok spavamo, kamen miruje na dnu nas.”
***
Svi imaju savet za Maju
Nihilisti su rekli: „Ne možeš ti tu ništa.”
Pragmatičari su rekli: „Samo pij četiri litre vode na dan.”
Muškarci su rekli: „Kamen u bubregu može da izazove bol jači od porođajnog.”
Novopečeni poznavaoci astrologije su rekli: „To ti je sve zbog Meseca u Vagama. Mesec je bubreg, a kad je Mesec slab, unos vode je manji.”
Poznavaoci indijskih učenja su rekli: „Treba naučiti da oprostiš i zaboraviš.”
Numerolozi su rekli: „To ti je sve zbog brojeva 3 i 9.”
Gugl je rekao da se veličina kamena može kretati od zrna peska do loptice za golf, da je to sve od loše ishrane i da treba smršati.
„Pod jedan, već sam poprilično mršava i pod dva, uopšte se ne hranim tako katastrofalno”, uveravala je samu sebe Maja.
Protivnici savremene medicine su rekli: „Samo treba da piješ baba Gocin čaj.”
Umetnici su rekli: „Hajde da napravimo izložbu kamenja koje su ljudi izbacili.” Roko je pretio: „Tebe ćemo izložiti, svileni!”
Bivši narkomani su rekli: „Nemoj da se zračiš na rendgenu i nemoj slučajno piti antibiotike, samo stavi zapaljeni tamjan u hleb i progutaj.”
Jedna što dobro zarađuje je rekla: „Nisi valjda bila kod lekara zbog toga? Bože, to je prevaziđeno, ide se na kvantnu da te razmagnetišu.”
***
Maja preispituje svoj odnos sa ocem
(…) Maju su okupirala i razmatranja o vršnjacima, a i onim starijim od nje. „A moja generacija? Zajebava nas ko stigne, od kasirke, preko kurira brze pošte do polupismenog šefa koji ne ume da radi naš posao. Žao nam je da se odjavimo sa mejling liste, pazimo da nas frizerka ne vidi kad odemo u drugi salon. Prihvatamo sve kolačiće kao u bajci. Nešto će se loše desiti. Od ličnog prostora imamo samo lični prostor u oblaku. Kad hoćemo nešto da rezervišemo, iznenadimo se što moramo sve duže skrolovati do svoje godine rođenja. Naši su nadređeni mlađi od nas petnaestak godina. Kad bi im čovek isključio internet i zabranio da koriste reči koje ništa ne znače, sudarali bi se kao muve bez glave. Naše se starije sestre vesele samo po svadbama, primereno. Naši prijatelji umetnici rade po firmama, pa neke slike ni kada neće biti naslikane. Ako naglo ustanemo iz kreveta, vidimo svetlucanje pred očima i moramo se uhvatiti za nešto dok ne dođemo sebi. Možda zbog toga svet toliko insistira da imamo partnera koji će nas dići kad padnemo i buditi iz nesvesti. Gde nam je partner, gde nam je auto, gde nam je stan, gde nam je karijera, gde nam je dete, gde su nam dva, gde nam je najbolja verzija sebe? Dođemo kod lekara na pregled vida, a doktorica nam pruži vizitkartu i kaže: ’Ta promena na koži koju imate, što se kaže taj griz oko očiju, to Vam ja mogu srediti na klinici gde radim vikendom. Javite mi se!’ Nekada smo bili u sta nju da izdržimo celodnevne ispite, a sada trčkamo u WC nakon svakog piva. Negde posle trećeg, uhvatimo svoj pogled u ogledalu u toaletu kafića i pitamo se da li iz grada da produžimo kući, u starački dom ili u hladnu grobinu. Provod, pa sprovod. Ovo nije naša kičma i ne znamo dokle će izdržati ovako. Ako pijemo i u petak i u subotu, umiremo do utorka. ’To se meni neće desiti’, izgovaramo naglas, sa neizmernom uverenošću, u dvadesetima. Ako se mnogo kurčimo: Kuc-kuc! – Ko je? – Mi smo! Upala bešike i ukočena leđa. Ciste, miomi, giht, proradi nam štitna. Bili smo brzi pa ništa nije stizalo da se zakači za nas. Nekada smo po festivalima, vikendicama i kampovanjima spavali na zemlji, pored drveta, probudimo se i samo nastavimo da cirkamo. A sad, ako planiramo da pijemo, moramo prvo lepo jesti, hidrirati se, biti odmorni, raspoloženi, u probranom društvu. Jutro posle pijanstva pečemo jaja, pijuckamo unapred pripremljenu vodu s elektrolitima, ohlađeni čaj od nane, praškove, šumeće tablete, kuvani paradajz, kiselo-ljutu supu. Muljamo bananu, natapamo jezikom krekere. I ne smemo tog dana imati baš nikakve obaveze. Ali pijemo stalno, kad god se okupimo, od toga ne odustajemo, svi oko nas su pijani. U kolektivnom ritualu dezintegrišemo stvarnost kako bismo se bar malo nasmejali i bili lucidni, raspevani i bezbrižni u blagoslovu pijanstva. Cugamo da ne bismo umrli od monotonije. Kad je već sve toliko dosadno, neka me makar moj um iznenadi. Niste mi zanimljivi? Sad ćete biti! Sutradan se ne sećamo ničega osim da je bilo lepo pobeći. Mrzimo one vedre, nasmejane, uvek dobro raspoložene ljude neokrznute životom, a dali bismo sve da budemo kao oni”, pisala je Maja svoju kolumnu u glavi. „Redovno se budimo suvih rožnjača, sa zrnastim peskom u oči ma. Starimo i to je velika sramota. U reklamama nam non-stop nude jogu za lice, steznike za stomak i zidni pilates. Aplikaciju za skidanje sa kortizola. Kad nam je neko poznijih godina super lik, to je zato što se ponaša kao mlad. Doduše, potajno pomislimo: ’Jadnik, koga ovaj zavarava?’ Ako nam se kojim slučajem učini da je neko od starijih lep, to je zato što je mladolik. A i za njega pomislimo: ’Previše se trudi.’ Žene otrovom blokiraju svoju muskularnu komunikaciju. Žene su poverovale da ispod kože treba da zatežu zlatne niti, menjaju popustljivost ćelijske membrane, podmeću svoje noge pod udarne talase, razma zuju puževu sluz, zamrzavaju svoju masnoću, preciznim zracima prže svaku dlaku i unište svaki dokaz da je koža igde bila i išta doživela. Sve su ljudi smislili – investiciono zlato, automobile na lizing, kreme za zanoktice, superupijajuće tkanine, rudarstvo u svemiru, ormariće i ključiće za odlaganje stvari na bazenima, samo nisu kako se navići na starost.” Maja je čak došla do toga da se pita može li i ona zlatom protiv nezadovoljstva. „Kakve sam sreće, pukao bi konac pa bih se sva ukezečila i izgledala kao iznenađeni buldog. Vidi se da Bouvi nije živeo na ovoj planeti kad je mogao izjaviti da ćemo tek u starosti biti ona osoba koja je i trebalo da postanemo.”
Maja veruje: bolje grob, nego dinamično radno okruženje. Maja se pita zašto postoji dedovina, ali ne i babovina. I zašto se kaže brat bratu, a ne sestra sestri. Ide na proteste nepokolebljivo i redovno, na svakih nekoliko meseci, već godinama. Buni se protiv seče drveća, privatizovanja javnih dobara, nepravedne sudbine pasa i mačaka, zagađenja vazduha, nečinjenja povodom svirepih smrti žena koje su zlostavljali i ubili sadašnji i bivši partneri. I Robija je sve to nekada zanimalo, s majkom je takođe pretresao razne teme koje se tiču aktuelne društvene stvarnosti. Moglo bi se čak reći da mu je prerano prenela gorčinu. Nije ga štedela, vodila ga je u društvo odraslih, čitala mu vesti i komentarisala ih bez cenzure, učeći ga kritičkom mišljenju. Maju muči mnogo toga: „Mi još nismo pregaženi, još se koprcamo i pravimo da znamo šta radimo. Na smenu gledamo klipove i urlamo: ’Umri, bagro!’, a već sledeće stotinke razneženi buljimo u zeku koji gricka jagodu, a pored njega je pače. Mi sve to podnosimo jednako. Nekretnine dobijamo nesrećnim slučajem, inače nemamo nikakvu imovinu. Pola plate dobijamo na račun, a pola na ruke. Nemamo ugovor na neodređeno i zbog toga naši roditelji teško dišu. Bolovanje bismo možda i mogli otvoriti, no to baš i nije preporučljivo, ali, hej, imamo tu privilegiju da ne moramo fizički biti prisutni u kancelariji. Odrađujemo zadatke za poslodavca iz inostranstva kog u životu nismo videli. Ponekad sumnjamo da ljudi s kojima radimo zaista postoje.”
________________________________________
ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985) autorka je samizdat romana Maja ima kamen (Tampograf, Novi Sad, 2026), kao i romana Pioniri maleni, mi smo morska trava (Treći trg, Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i u uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret ” i doživeo drugo i treće izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021. i 2022.) Prva knjiga, zbirka priča Bezazlene crtice objavljena joj je u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Bila je gošća rezidencijalnog Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (2017), mini rezidencije BKS — Berlinskih književnih susreta (2025) i Javnega sklada Republike Slovenije za kulturne dejavnosti u Ljubljani (2026).
Zastupljena je u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes, Beogradski književni časopis, Amplitude, Before After.
Priče su joj uvrštene i u višejezični zbornik Biber 02, CNA, (Beograd/Sarajevo, 2018), zatim antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (Rekonekcija, 2020; priredila Vladislava Gordić Petković), kao i Balkan Bombshells (Istros books, London, 2023; priredio i preveo Will Firth). Proza joj je objavljena i u sledećim publikacijama: Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021; priredio Dragan Babić) i Novosadski književni bedeker (Bulevar books, 2022; priredio Milan Tripković). Priču objavila i u Zbirci angažovane priče Mokri(n) čvor (Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2022; priredio Saša Ilić) i antologiji regionalne ženske književnosti RegiOna (Rekonekcija, 2022; priredila Vladislava Gordić Petković) i Homo Climaticum Balkan (regionalne zbirke priča i pesama o klimatskoj krizi, 2026)
Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegovina festa. Učestvovala u programu 16. Kikinda short festivala (2022.) i Malomfesztivál, Orom (2023.) Održavala radionice kreativnog pisanja u omladinskom centru Crna kuća kao i u Bečeju u Pozorišnom klubu u okviru festivala Iluzije slobode na temu pisanja društveno-angažovane književnosti. Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački, engleski i mađarski jezik.
Biće noć slomljena u zoru, ključevi će se ljuljati kao pahulje snega, a vrata će se otvoriti kao da savijaš zavesu!
II
Jednom će svi grobovi zazeleneti, crna će ostati samo čekaonica, pesma koju je vetar poneo kao amanet ostaje da lebdi.
III
Najpre beše reč. Potom su došle planine da donesu melodiju vetra. U liftu, gde je označen sprat 13, samo je jedan prolazni zid, liči na nadgrobni kamen, epitaf mu je ukradeni grafit. Pročitaj: „Svuda si i nigde.“
Potom se čuje jedan tih, prigušen glas Džona Lenona: „Dajmo šansu miru!“
U sky restoranu, prosedi rokeri piju gorke kafe. Sede sa ženama u zagrljaju. Čini im se da su izgubili rat i da više nema ko da umre za mir!
Jesen ’26
***
I
Ka me qenë natë e thyher n’ag, çelsat kanë mu lëkund si fjolla bore, e dera ka me u hap si me lakue perden!
II
Tan varret dikur bahen jeshile, e zezë mbetet sallë pritja, kangën që e mori era amanet rri pezull.
III
Së pari ishte fjala. Më pas erdhën malet me prue melodinë e erës. Në ashensorin ku shenohet kati 13 ka vetëm një murë kalues, duket gur varri, epitaf ka një grafit të vjedhur. Lexo: “Je gjithëkund dhe askund.” Më pas një zë i të i mekur vie i John Lennon: “Jepi shancë paqes!” Në sky restaurant, rokerët e thinjur pinë kafet e hidhura. Rrinë me gra të përqafuar U duket se kanë humbur luftën dhe s’ka kush më të vdesë për paqen!
Vjeshtë ’26
_____________________________________
XHEVAT LATIFI (1968) je sociolog i publicist s Kosova. Završio je poslijediplomski studij sociologije (MSc) i ima dugogodišnje iskustvo u području novinarstva, medija i javnog komuniciranja. Bio je i predsjednik Neovisne komisije za medije (KPM) na Kosovu. U svom profesionalnom radu bavio se javnom diplomacijom, medijima i kulturnim pitanjima. Dobitnik je više književnih nagrada; njegove su pjesme prevedene na više jezika i objavljene u različitim antologijama.
Snježne lisice grebale su parket bijelim šapama. Trčale su stanom kao da se utrkuju ili igraju lovice. Svakog trena činilo se da ih je sve više, vjerojatno su rasle iz zrnaca prašine. Prostorije su se punile polarnim krznom sve dok životinje nisu zavladale svakim kutkom. Sjedile su na policama za knjige i na kuhinjskom stolu, ležale u kadi i na krevetima, pile vodu iz zahodske školjke, pojele svu hranu iz frižidera i sa špareta, zavukle njušku u svaku teglicu s cvijećem. Netko je zvonio i kucao na vratima. Polarne lisice počnu cviliti, kričati, plakati. Nastala je nesnosna buka. Lovro se pokuša provući kroz tu gužvu bijelih kitnjastih repova i otvoriti vrata, no zvuk grebanja po parketu toliko ga je smetao da je prekrio uši i pobjegao na balkon. Teško dišući zaustavi se na rubu balkona s kojeg je nestala ograda. Zamalo je pao i nestao u crnoj prosinačkoj kiši.
Strah od pada probudi ga u mokroj postelji. Opet se sav preznojio, trebao bi se presvući i promijeniti posteljinu. Ležao je na leđima pokušavajući se smiriti pa se prisjeti da nije sam u stanu, no više nije bio siguran je li sanjao i Rokov dolazak. Vlažnom rukom posegne za mobitelom da sazna koliko je sati. Tek je dva i četrdeset. Mora se naspavati jer radi jutarnju smjenu u knjižari. Čekaju ga računi, police, knjige u plastičnim omotima, nekoliko crnih kava, prodorna svjetla trgovačkog centra, naporna glazba koja trešti zvučnicima i kupci koji traže tekstove o zdravoj prehrani, ispravnom odgoju djeteta, uzgoju biljaka u mračnim stanovima i osvještavanju obiteljskih trauma. Već je zaboravio kako je osjećati strast prema dobroj književnosti ili društveno-humanističkim istraživanjima kojima se nekada bavio. Sve znanstvene radove kojima je pokušavao promijeniti skučen svijet oko sebe odavno je bacio u koš za smeće. I sam se čudio koliko je sad, s dvadeset šest godina, drugačiji od onog nadobudnog studenta koji je dane provodio u knjižnici, a večeri u kafiću raspravljajući s kolegama o svemu što su upijali tih živahnih godina.
I dok je razmišljao o trncima prošlosti, najednom začuje zvukove slične grebanju noktima po parketu. Pogleda u strop shvativši da ti čudni zvukovi dolaze iz stana iznad njega. No gore već godinama nitko ne živi, podsjeti se. Grebanje se pretvorilo u lupkanje, postajalo je sve glasnije i glasnije. Najednom su stotine šapa trčeći udarale po parketu.
„Lovro?“ začuje se prestrašeni šapat iz tame dnevnog boravka koji je bio nasuprot spavaće sobe.
„Roko?“
„Koji vrag je to? Jel sam ja lud?“
„Snježne lisice se igraju lovice.“
„Daj, prestani! Jel trebamo gore? Možda su ti susjedi poludjeli? Možda se tuku?“
„Spavaj, to su samo lisice koje se pokušavaju vratiti na sjever.“
Taman kad je Lovro pomislio da je Rok možda u pravu i da bi trebali ustati i poći na drugi kat provjeriti što se događa, nastane tišina. Polarne lisice ponovno su postale oblak bijele prašine. Proguta slinu i obriše znoj s čela. Ne može ležati mokar u krevetu, mora se barem presvući u hladnom mraku. Nije mu bilo jasno kako se toliko oznojio kad je u stanu bilo izrazito hladno. Već danima je slušao na radiju i čitao u vijestima kako se na sjeveru zemlje približava hladna zima kakvu nismo osjetili već godinama. Naravno, ni Lovro ni Rok, kao ni drugi stanovnici između Mure i Medvednice, između Drave i Save, između Sutle i Dunava, između Kupe i Une, između Mrežnice i Učke, nisu očekivali da će to biti najhladnija zima otkad su Iliri, Grci, Rimljani, Kelti i Slaveni naselili te prostore.
Rok je ponovno zaspao. Lovro je, presvlačeći majicu i bokserice, slušao kako ovaj hrče i mljacka u snu. Debeljuškasta mačka hodala je teškim koracima po hodniku, vjerojatno je čula da se netko probudio i sad se nadala da je vrijeme poslastica. Bilo je strašno hladno, pa Lovro upali plinsku peć, što inače nikad nije radio noću. U tami rukama potraži mobitel kako bi vidio kolika je vani temperatura – začuđeno pročita naglas: „Minus sedam.“ Zatim pođe do prozora, malčice podigne roletu da vidi pada li zaista snijeg kako su napisali maleni vilenjaci iz sveznajućeg mobilnog uređaja. Ulica je bila obasjana usamljenom uličnom lampom, u daljini su treperila svjetla vlakova s teretnim vagonima – spuštali su se prema toplijim južnim krajevima. Pod tim blagim umornim svjetlima lepršale su prve snježne pahulje. Bio je to početak najhladnije i najsnježnije zime u povijesti europskog kontinenta.
***
subota, 4. siječnja 2025.
Probudilo ga je Rokovo glasno roktavo hrkanje. Prije nego što je otvorio oči, Lovro pod prstima osjeti nešto grubo, poput dlačica na četki. Njihali su se, drmusali se lijevo-desno, gore-dolje, lijevo-desno, gore-dolje – kao u kočiji koja vozi šumskim putom. Sporo je otvarao oči bojeći se onoga što će vidjeti. Ležali su na tamnom debelom krznu. Još uvijek pada snijeg i još uvijek je mračno, dan je tek u žućkastim i plavičastim povojima, zora se polako uzdiže nad brežuljcima, pomisli Lovro zabrinuto.
Bojažljivo okrene pogled ulijevo i shvati da leže na živom stvorenju koje se nekamo kreće. Na leđima ih nosi ogromna, snažna medvjedica, velika kao gora. Čuje kako golema životinja dašće pritisnuta teškim teretom, sporo postavljajući šapu za šapom ispred sebe. Boji se pomaknuti ili probuditi Roka. Hladan snijeg dodiruje mu stopala, pa ih pokuša malčice podići, trudeći se ne uznemiriti obremenjenu zvijer. Ne sjeća se kako su dospjeli na ta krznena pleća. Bezbroj pitanja rojilo mu se glavom, no bio je već previše gladan i umoran da bi se zaista mogao brinuti. Prepustio se neobičnom prijevoznom sredstvu koje ih možda vodi u svoj topli brlog ili u svoju vlažnu gubicu. Prste je zarinuo dublje u smeđu medvjeđu dlaku – tražeći mekani nježni sloj uz kožu. Napokon prestaje osjećati hladnoću.
Nitko ne zna koliko su dugo tako sneno putovali. Povremeno bi se jedan od njih probudio i začudio se što ih velika medvjedica i dalje nosi, no odmah bi zatim ponovno zagnjurili lica i ruke dublje u njeno krzno. Nisu prozborili ni riječi kako ju ne bi uznemirili. Tromim, teškim korakom probijala se kroz visoke nanose snijega, povremeno rušeći posljednje ostatke nekoć moćnih snjegovića, ulazeći u nečije vrtove i dvorišta gdje bi nagazila na neku zaboravljenu igračku ili lopatu, šuljajući se kroz šumarke i grmlje u kojima su se skrivale šutljive ptičice. Pokraj medvjedice s dvama uspavanim mladićima prolazile su skupine dječaka obučenih u vojnička odijela, starice na metlama koje prevoze naftu u kositrenim kotlovima, prestravljeni učitelji s torbama u kojima gore udžbenici iz povijesti i zemljopisa, krda mršavih konja, kuje koje u njuški nose gladne štence, visoki muškarci u crnim haljama koji mašu sjekirama i križevima, mokra močvarna stvorenja s ribljim očima koja u lijevoj šaci drže luč. Prolazili su prestrašeni i razjareni, bježeći od nekoga ili nečega, tražeći spas u snježnim hostijama. Medvjedica se nije obazirala na njih.
Vodi nas do Lovrekovog stana, pretpostavio je Rok ugledavši trešnjevačke ulice. Nekoć su mu ti krovovi nalikovali smežuranim korama krumpira, a sad su se protezali kao nizovi bijelih ogrlica.
______________________________________________
JOSIP ČEKOLJ rođen je 1999. Odrastao je i školovao se u Donjoj Stubici i Zaboku. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za djecu i mlade napisao je kratki roman Hahari na dnu mulja (Mala zvona, 2022.) te slikovnice Srna i Mak u potrazi za uplašenim mjesecom (Mala zvona, 2020.) i Lipa, kokoš i pravica (Mala zvona, 2026.). Objavio je zbirke poezije Junaci i zmajevi u zalasku (Mala zvona, 2022.), Dječak pred žetvu (Jesenski i Turk, 2023.), Doba beskorisnih umnjaka (HDP, 2024.), Rukovet noćnih putovanja (Mala zvona, 2025.). Zbirka pjesama Dječak pred žetvu osvojila je nagrade „Na vrh jezika“, „Zvonko Milković“ i „Mali Kvirin“. Knjiga Doba beskorisnih umnjaka uvrštena je na širi popis regionalnog književnog izbora „Štefica Cvek“ 2025. Sudjelovao je na nekoliko književnih festivala te je boravio na književnim rezidencijama „Poemma“ u Hvaru i „Odisejevo utočište“ u Grčkoj. Kratke priče i pjesme objavljuje u raznim časopisima i zbornicima. Roman Krastice objavljen je u srpnju 2026. (Mozaik knjiga).
Snalažljivi se snašli, klize kroz poredak, prave kule i penju se na njih, kao sluz ili gliste posle kiše smrti i bede izlaze na površinu.
A ti pišeš pesme.
Bacaju bombe, krize, otkaze i pretnje. Bacaju koske kada uskomešaju se mase, pa se onda dugo smeju i nazdravljaju sebi u naše ime.
A ti pišeš pesme.
Da si bar oteo od brata, da si se bar dala moćniku, o bar da si druga prodao, onom što nema i to malo oteo, onog jadnog više tlačio, ovoga slepca bar malo gazio, da si bar…
Ali ne, ti i dalje pišeš pesme.
Proklinje te bližnji pas jer ujesti nema za šta. Proklinju te otac, majka, žena, deca, muž i svet, što ne pričaš sa sadašnjošću pokorno i ponizno,
što sa večnošću si na ti i osmeh ti niče više nego što sme, dok pišeš bez tržišne vrednosti, dok živiš bez tržišne vrednosti, sve te pesme bez tržišne vrednosti.
***
NOĆ
Srce ima previše otkucaja za ovako male korake koji rosu neće pretvoriti u more. Na kraju dana nisu modrice, tahikardija, bol i strah. Na kraju dana je uvek noć. Ali u toj noći živi i san, a posle nje je uvek jutro i nove oči vlažne i tople, oči snage na barikadama, oči zore posle noći i sna, oči dana, pred novu noć.
***
KOD BREHTA
Brehtova kuća u Berlinu sada je muzej čije radno vreme ne postoji na netu. Ljudi prolaze pokraj njega a da ga i ne primete, nedaleko od trotoara sa rečima Roze Luksemburg. Nemačka je uspela u svom naumu, Brehtov muzej postoji ali je gotovo nevidljiv. Samo smo mi zadrti Balkanci ušli u njega ovog meseca, pa nam je kustoskinja nasmejano pričala o njegovoj ženi i njenom cveću, poreklu kuhinjskog posuđa, velikim scenama i brzim automobilima. Potom se izvinjavala zbog biblioteke u kojoj je mogla opravdati nacističku literaturu ali ne i sve te knjige Staljina, Maoa i Marksa. Sa prozora koji gleda na Hegelov grob, na koji posetioci iz nekog razloga ostavljaju novac, sada se vidi i njegov. Hegel i Breht, došaptavaju se korenjem, pokopani jedan naspram drugog. Ja sam se samo nasmejao kustoskinji koja je ponavljala da je zabranjeno slikanje, posebno njegove biblioteke i da uskoro moraju da zatvaraju, pa sam na njeno zaprepašćenje zapalio cigaretu a potom je i ugasio u Brehtovoj uglačanoj pepeljari. Izbacila me je ljutito zbog toga uz reči da sam prvi koji je tu zadimio još otkada je Breht umro.
Stao sam između Hegelovog i Brehtovog groba, zatim prišao Bertoldovom kamenom spomeniku, uzeo svesku i olovku u ruke i šapnuo mu u spomenik: „Pa da počnemo.”
***
KNJIGA VEČNOSTI
Kiša bombi možda učini da niknu mladice, koje neće gaziti kao mrave i sirotinju pa se onda planovi zamrse u mrežama veštačke inteligencije i cev postane cvet, novog jutra.
A možda će to jutro biti poslednje kao što u nekim knjigama piše, pogrešno čitanim i previše štampanim, pa ništavilo neće zaobići ni dvorce, ni zemunice kao što piše u nekim knjigama, neozbiljno shvatanim i premalo štampanim.
U svakom slučaju bićemo slovo u knjizi, štamparska greška ili potpuno novi stih.
______________________________
DAMIR NEDIĆ rođen je u Kragujevcu 1984. godine. Piše pesme i priče. U štampanoj i elektronskoj periodici prisutan od 2007. godine. Prva zbirka pesama „Ugrizi” izašla je u ediciji Prvenac SKC-a Kragujevac 2009. godine. Na međunarodnom festivalu Odakle zovem u Podgorici 2011. godine dobio je drugu nagradu „Vranac -najbolja kratka priča”. Iste godine na prvom međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov” dobio je drugu nagradu za poeziju. Učesnik Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011. treća nagrada) i Festivala mladih u Knjaževcu. Nastupao više puta na Poezinu, Argh-u, Pesničenju i sličnim formama poetskih manifestacija. Književne večeri imao u mnogim gradovima Srbije, Hrvatske i BiH. Učestvovao je i na festivalu u Breši (Italija) kada mu je nekoliko pesama prevedeno na italijanski a takođe je prevođen i na španski, poljski i francuski jezik. Jedan je od urednika almanaha „Bundolo offline 3” (2012). Zbirku pesama „Nešto si zaboravio” objavio je u oktobru 2012. godine i ona je 3. novembra proglašena za knjigu dana Narodne biblioteke Srbije. Pobednik je festivala „Poezija grada” u novembru 2014. godine u Beogradu. U Akademskom pozorištu SKC-a režirao je predstavu „Ljudi iz struke” (2014). Na „Pesničkim susretima Velimir Rajić” u Aleksincu (2015) dobio je glavnu nagradu „Pesma nad pesmama”. Na prvim „Đurđevdanskim pesničkim susretima” (2016) u sklopu obeležavanja Dana grada Kragujevca, dobio diplomu „Đurđevdanski venac” za najbolju pesmu. U septembru 2019. godine objavio je zbirku pesama „Kada kamen poleti” (UK Koraci). Predstavnik Srbije na „Slem šampionatu Evrope” u Briselu 2021. godine. Tekstopisac i vokalni solista alternativnog benda Bauk. Predsednik Samoupravnog kulturno-obrazovnog pokreta Kragujevca (SKLOPKA). Jedan od osnivača „Festivala angažovane poezije”. Osnivač „KG SLEMA”. Na Đurđevdanskim pesničkim susretima, u okviru „Majskih svečanosti” i proslave dana grada u Kragujevcu u kategoriji angažovane poezije dobio je priznanje „Kosta Abrašević” za najbolju angažovanu pesmu na susretima 2024. godine. Prvak Srbije u slem poeziji za 2025. godinu. Predstavnik Srbije na „Slem šampionatu Evrope” u Berlinu 2025. godine. Dobitnik nagrade „U korak s vremenom” (najbolja savremena poezija) 2025. godine na „Pesničkim susretima Književnog kluba Velimir Rajić” u Aleksincu.
otаc spаvа nа kаuču miriše nа znoj i mаšinsko ulje
mаjkа je zаpаlilа cigаretu nа terаsi progoni je zvuk pisаće mаšine
tebe su ostаvili pred televizorom dа sediš u tišini i dok ćutke gledаš u ekrаn srećаn si
mogаo si biti Hronosov sin rаsti obešen o stаblo strepeći dа će te izdаti nebo ili zemljа
***
SNOVI DETINJSTVА VREDE DOK SE NE OSTVАRE
sа prvim mrаkom legni nа trаvu pogledаj u zvezdаno nebo i zаpitаj se štа rаdi Žoze Murinjo nаkon što osvoji Ligu šаmpionа
čitаve sezone znojio se u odelu dok su se pored njegа dečаci igrаli loptom
o čemu on još može dа sаnjа
***
TERMINАTOR JE ZАBRАNJEN U UNIVERZUMU 329
momci i devojke koji su se jebаli nа veš-mаšini tokom žurke u kući ocа mаlog S.
sаd šetаju ćerke i sinove i uče decu kаko mаšine donose zlo
***
UNIVERZUM 418 JE DOSАDNO MESTO
kаdа mu dođe krаj gаlаksije će postаti tаmne poput nаpuštenih zgrаdа
neće biti poruke zovite nаs sutrа dаnаs nemа nikog kod kuće
ostаće zаuvek mrtаv i prаzаn poput leve strаne tvog krevetа
***
POSTOJI UNIVERZUM U KOME ĆE TE VOLETI
možeš verovаti u kvаntnu mehаniku i nаdаti se dа postoji univerzum u kome će otаc oprostiti sinu što je hiljаde očevа poveo u Troju što je izglаdneo milion fаrmerа poput Polа Potа što je žmurio nа njegovom odru
аli ti znаš dа nisi u njemu
***
O VENECIJI, DАNDOLU I SLOBODNOM TRŽIŠTU
srećаn si dok ploviš gondolom i ne rаzmišljаš čije su mаjke plаkаle dа bi ti video konje Svetog Mаrkа
***
O PSIMА I SUDАRU GАLАKSIJА
obuj nаjudobnije pаtike i prošetаj do supermаrketа
zа milijаrdu godinа kаd Аndromedа udаri u Mlečni put kese će i dаlje biti tu zаto ponesi rаnаc zа sve stvаri koje ćeš kupiti
dok pozdrаvljаš ljude koje srećeš pomisli koliko bole kolenа onog koji se vozi u poršeu
mаhni mu uz osmeh nek i on oseti rаdost
ne dozvoli mu ni zа tren dа rаzmišljа o tome zаšto Pluton više nije plаnetа
***
O GEOMETRIJI SVEMIRА
аko nаm se putevi ne poklope seti se Lobаčevskog bilo koje dve pаrаlelne prаve osuđene su dа se sretnu u beskonаčnosti
nаše je sаmo dа čekаmo
________________________________
MLADEN ŠLJIVOVIĆ rođen je u Zaječaru, u kome je završio Gimnaziju u kojoj je dugo i radio, da bi od 2024. prešao u Centar za promociju nauke. Diplomirao je na Fizičkom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je književnih nagrada Matićev šal (2006) i Aladin Lukač (2007) za najbolju knjigu poezije mladog autora, kao i druge nagrade na konkursu Ulaznice (2023) . Piše i kratke priče i nagrađivan je na konkursu Andra Gavrilović (2016), kao i na Nušićijadi (2014. i 2015) Autor je dve knjige poezije: Petnaest razglednica za dvanaest adresa (2006) i Priručnik za snove i kvantnu mehaniku (2008). Za rukopis knjige Astromehaničar dobitnik je književne nagrade Slaviša Nikolin Živković. Pored književnosti aktivno promoviše STEM obrazovanje i prvi je dobitnik nagrade Prosvetitelj (2024). Suprotnom uvreženom mišljenju ne meditira.
Tebe je lakše voljeti iz blizine Tvoje blage ruke i tvoj poluosmijeh Tebe je lakše voljeti iz blizine Tvoj gordi nos i tvoje pametne oči
Izdaleka budu elegije, izdaleka budu strategije Robije, nedođije, a kad dođeš i nadođeš Sve je bolje, sve je mekše, padnu okovi, tebe je vrlo, Tebe je upravo nemjerljivo lakše iz blizine Sve te je lakše iz blizine, pa i kad se malo Namrštiš, kad se naljutiš, još uvijek te je blisko Još uvijek nije smak, raskorak, rak, nije bol Nije rana, nije sol, nije tako najstrašnije
Bolje je kad se gledamo u oči i iz ravnine Preko istoga stola, preko sjedinjene sobe Ja sam tvoje čuđenje u svijetu, ti moj nužni štap, Oslonac, moja vječna poštapalica, pošalica, Moja ljubica poljubica, držiš me, ništa mi ne podmećeš Ne odapinješ strijele otrovnice, projektile s visine Ne umotavaš stare traume u blještave nove pakete
Muškarče moj, oče brate sine, ma sve moje, moj duše I dušo i potopu moj i sušo, moje nasušno i moje Pretpotopno, oko moje, srce moje, mozgu moj pretjerani O klasje moje ispod golih brda, ko li mi te hrani, ko li mi te Od samoga tebe brani, ja ne mogu uvijek s razdaljine Ja ne mogu, ljubavi, često sam prekratka, nemam toga Dometa, predmeta, raznoške, nemam mota i motam se Oko plota, oko kuće tvoje udaljene, a ti preko grede, ma Nije greda, mrak potrpim, čekam da sine, sve će na dobro Sve će na lakše, tebe je lakše, tebe je lakše voljeti iz blizine
***
RASPORED ZA IDUĆI ŽIVOT
Pravim nam raspored za idući život Kad budemo jedno za drugo svježe raspoloženi Drugačiji, mlađi i zapravo mudriji S djetinjstvima iz drugih obitelji I znakovima u drugim kućama
Hodanje obavezno Svakako više kretanja Manje spavanja Otprilike jednako obojega Hodanje sa spojenim rukama Hodanje rame uz rame Hodanje s pogledima Po prirodi i po gradovima
Putovanja iz maloga ruksaka za dvoje Na tvojim leđima Da ja mogu lepršati oko tebe slobodna Dosta će nam biti jedne hlače, par majica Dva para tenisica Nešto donjeg rublja veličine M I jedna plesna haljina
I čudit ćemo se iznenadnoj sreći koja nas obuzima I izmicat će nam to nešto suptilno predivno Dok se budemo gubili u poljupcima i zalogajima U krajolicima, u diskotekama, u gradskim vrevama
Izmicat će nam odakle takva trajna euforija Jer ne možeš doista imati sve ako se ne sjećaš kako je bilo Dok nisi imao ništa
***
LET ME KISS YOU
Ima ta jedna pjesma, poslušala sam je tek kao stara baba Što je u redu, kao mlada ne bih razumjela ni pišljiva boba
Morrissey govori o namjerno zatvorenim vanjskim očima O tome kako svatko treba naći svoju emocionalnu nišu Svoje čudnovato mjesto pod smrtonosnim suncem
Nekoga tko će te divno ljubiti zamislivši da si netko drugi
Koliko god jako ne volio sebe, ne znači da ne možeš uživati U tim malim trenucima najosnovnije fizičke povezanosti
Kako ne razumiješ da te još i više volim kad nisam pijana I sve ću s tobom probati i više nego dvaput A ti na mom ramenu zaplači nakon svih dugih potraga Oči neka nam budu kakva im je god trenutna potreba
Iako znam da to tvoje srce nije otvoreno isključivo meni Nego svakome tko zna dobro i lijepo zamišljati Ne može ti se prigovoriti za prijevarnost i prijetvornost
Ti si uvijek zamišljao da si sa mnom dok si bio sa mnom
***
ZAMUĆENJE TREĆEG OKA
Sanjala sam te noćas, prisutno i obično i zanemarivo, detaljna analiza nije nimalo potrebna, nikakva terapija, medikamenti, životna promjena, jednostavno te sanjam jer te sanjam, ionako za maglovitih dana svi živimo u oblacima, ali što je tu zapravo nova, ništa, moja je noćna svakodnevica pretežito tvoja, pretežito oblačno tvoja, ti si moj stalni gost, moj san snova, ja brodica ti bova, ili suprotno, da, opet ću reći, ili suprotno, to više nitko ne zna, ni Bog ni psiholog, ti si u mene urezan i zarezan, zaboden, sada već toliko dugo da se ne vidi da je to ikada moglo boljeti, sada je samo umjetnost, samo ukras na koži, na unutarnjim organima, stijenkama, ovojnicama, ostaci krvave crne tinte u šupljinama i po kanalićima, da je žarilo i palilo znaju samo upućeni, ne koji su možda promatrali, samo oni koji su se jednako tako neumornom strašću tetovirali, pružali se na ekstruziju, intruziju, iluziju, da ih preuzmu motivi koje su oduvijek željeli, da postanu njihovi.
__________________________________
MARINA KUZMIĆ LASZLO (1978.) pjesnikinja je, prevoditeljica i lektorica iz Zagreba, a osim poezije piše i mikroprozu, kratke priče i osvrte. Može je se čitati po književnim portalima i na Facebooku. Zasad ima jednu objavljenu zbirku pjesama. Bila je urednica na blogu čovjek-časopis, gošća u pazinskoj Kući za pisce, finalistica Gorke priče i Post scriptuma, sudionica Riječi na granici, a na Instagramu stvara virtualne književne bedževe koristeći stihove pjesnikinja iz regije.
