paraćinski duvači stakla nisu štedeli pluća dvadeset godina su čaše potrajale
kuhinjski viseći delovi zjapili su prazni a mi bi napunili novinske crne stupce da smo ostali skupa bez čaša
ljubav neće piti vodu sa dlana punog krhotine
ljubav će vodu piti iz plastične ambalaže jer žrtvovanje staklenih nogu nije ozvezdalo nebo nad morijom dvadesetak kilometara severozapadno od fabrike stakla
***
KARAVAN SREĆE
Nosim na leđima kuću. U srednjem smo veku i verujemo da sam slon. Ali, ja hodam nemirno i svaki moj korak je nov zemljotres. Samo nikako da koraknem da se moj gejzir tvojom vodom napaja, već uvek zemljotresnem tako da otičeš mimo mog grla. Rasušene surle ričem: – Moja leđa su mala, ali okreću kuću oko tvog pogleda i oko tvog srca! Proći će vekovi dok se utvrdi da kuća počiva na temelju, da sreća zavisi od ugla pod kojim senka pada na nju, a da je slonovima mesto na polici kod ulaznih vrata kao ukras u koloni od sedam.
***
BRISANJE UGLJENE PRAŠINE
Možda se i zna da li je ranjen ili promrzao, ali nije dugo poživeo posle albanske golgote. Ženu mu vezivali za drvo, kocem prebijali ruke da ne grebe zemlju koja joj deci sleduje. Saznalo se da su se to braća snaje uplašila. Da su samo ruke, poživela bi. Moj deda sa sedamnaest beše zreo za ženidbu, da se ne spotiče o poglede stričeva. U nemačkim rudnicima zarobljen iskašljavao očev smrznuti bajonet i nabranu majčinu na kocu kožu. Ugljenu prašinu godinama brisao belim sutlijašem. Sve do jedne noći.
***
AURIKATARIINA*
Dok smo sahranjivali depresiju brada nam je drhtala i vilični zglob mrdao. Ja sam previše bacala, on previše čuvao, vazduh je čileo, krv nije voda iste boljke plove.
Dok smo depresiju u raku gonili on je žalio za olako bačenim zubima, ja za olako protraćenim suncem, uglavnom krevet se smanjivao jer su čuda dovlačena da zgreju mthfr iako je heterozigot.
A onda pre navlačenja mermerne ploče panično smo depresiji duvali u usta, zvali je svojom i zakletvu, zakletvu: – Nećemo se, nećemo vešati o dvadeset godina stare paučine,
polagali na prvi otkucaj oživljenog srca. Depresija nas je grlila zdušno i preko naših ramena plazila se svim užurbanim Aurikatariinama koje pošle su da izbrišu svu našu nagomilanu tugu.
*Airikatariina- ime devojke kojim se predstavlja na društvenim mrežama a koja besplatno čisti stanove osoba obolelih od depresije
***
MIRIS
Otuđeni, zagledani svako u svoj zid, otimamo se o dečje teme koje na nas miriše. Stežemo obruč da zadržimo prokisle pinte, no rasušena hrastovina miriše na umrlog bačvara.
***
PROGOVARANJE KATARKE
Šatori su tvoji suva jedra, nadimaju, no katarka ćuti. Suva jedra otpuhuju sanka, dol temena kad do veđe dođe, ako li se razbuktava snaga, suva jedra sapetom je drže.
Da sam tamo kraj šatora tvojih došla bih ti da ti snove nunam, iz tebe bih izvlačila snagu – dim kad sukne, nozdrve nek širi, tvoja snaga poleđini mojoj to što stuče dojke razbežava, iz oboje ustiju rumenih cure slasti kanda li će pasti.
Ako kanu na zemljicu suvu procvetaće čestoslavka trava, ako li na odbačeni kamen taj će kamen stati glava ugla,
a ta glava nagradiće ljubav – od dva tela jedno da se tvori!
Onda šator nadimaće jedra, sa katarke uzleteće mladi
________________________________________
JOVANKA NIKOLIĆ rođena je 25.5.1977. godine u Jagodini. Objavila je zbirke: Zbirka od Virtemberga (2024) Poetum, Beograd Ljubav u zaperku (2024) Presing, Mladenovac Okno za onko (2025) Poetikum, Kraljevo Progovaranje katarke (2026) Poetum, Beograd
Mama ima dugu kosu nema oči samo ruke. ima velike butine tata kaže Prevelike ali možda samo nisu završile da rastu možda čekaju da budu Pravo velike kad porastem imaću butine kao Mama velike i tople i pune narandžine kore ali ne smem da sedim dugo da ih tata ne vidi. tata joj kaže nekad da dođe u sobu da vidi kako je Veliki. onda čujem kako se Mama smeje ali ne kao kad mene golica nego tiho kao kad vetar pipka zavese. Ja ne znam šta tata tačno voli ali mislim da Mama to krije negde pitaću je sutra gde. mislim da je to nešto što se pije sa mamine sike kad ja spavam. mamine sike su mekane kao dva balona i onda tata povuče šššš a oni misle da ja spavam. tad zamislim dva balona koja lete po sobi sa dva velika zmaja šššš tata onda udari neku macu pa se čuje buć-buć i ne znam što se igra Maminim balama ne znam šta je tu smešno samo čujem njam-njam njam-njam. Mama raširi nogice a ja onda zaspim dok joj gledam jednim otvorenim okom tačkicu na siki. hi-hi ona ne zna da ja volim njene tačkice na siki. Mama nekad padne na pod ujutru i zaboravi da ustane onda je od toga lepa. tata kaže našminkaću ti i drugo oko. Ona ga zove tatice tatice ali on nije njen tata. kad narastem Ja ću se šminkati ali neću imati taticu. u gaćicama su leptirići kada pipaš ispod gaćica kao tata. to me golica psst. Mama kaže da je ruž za lepe žene tata joj kaže da je lepa dok joj noću ručka nešto njamnjam. zašto onda Ona beži kada tata dođe? kad tata dođe igramo TIŠINU Ja uvek pobedim jer ne dišem onda mi kaže beži ista si Ona i Ja ćutim ko miš. Mama mesi mesi pritisne da se lepo digne a tata joj pomaže onda kaže Kurvo šta je to pitam a Ona mi kaže neka mala ptičica slavuj i onda mi priča priču kaže da ne pričam nikome o tim pticama. tata kaže da smo sve iste. kaže Mami onda uveče šta si se stisla i opet šššš balončiće. Ja ne znam zašto se Mama ponekad sakrije u kupatilo dugo pa onda i voda šušti šššš. kad izađe iz kupatila miriše na mokre ruže ali joj oči nisu vedre i suve.
***
držim se za tuniku od muslina kuda ideš mama imam malene palce stopala diva kad pomeriš noge pomislim da si kit odlaziš u okean pevušeći uspavanku držim se za tuniku od muslina mirišem obale na kojima te čekam ljubim u reč mama vrati se ja volim tvoje debele butinice odjednom sam velika ali sisam onaj palac pišam u gaće i gutam šaku lekova imitirajući okean iz kog se nisi vratila mama kvake mirišu na ribu s tvojih prstiju držim se za tuniku od muslina kitovi imaju noge koje želim da ma ko voli vikendima
***
FRAGMENT I
soba miriše na memlu noćas se ovde ugasila jedna misao koja me je dugo držala zatočenu: deda je umro u februaru pustili smo golubove bele šahovske figure zaboravila sam kako izgledaju engleski tipleri sve sam zaboravila jer sam mislila da je tako lakše. sanjam da sam u utrobi i da je lakše. majka ima izgled keruše koja se okucila u masni prekrivač to je u stvari neka jambolija koja godinama prekriva krevet. isekli su brezu i brojala sam godove i godine napunila sam pikslu ja inače ne pušim. sanjala sam da sam postala vodeni cvet i da sam se rastočila u mnogo boja jer je tako lakše. deda je umro prošlog februra. proganja me vreme. osećam kako neke slike blede kao sepia i ništa nema smisla. pišem ovo i čekam da me zaboravljenu neko ne zaboravi. taj neko ne zna da u meni žive maćehe i da moja koža pamti: deda je umro i to je posledica nekih trauma. seks ne želim. ne mogu. osećam se prljavo. sanjala sam da sam na kraju sveta i da ne postoji izlaz osim iz sebe. šta ako je eva bila kurva eva je bila kurva i pramajka koja ima pupak nije pramajka ili je bog bio šnajder pa joj je rupu za pupak probušio. šta ako je žena samo dugme na kaputu nekog mađioničara. ja čekam da me snađe saznanje da sam dugme i gledam u svoj pupak i molim se u međuvremenu dolazi mi deda u misli i znam da se njegovo telo raspalo nahranilo zemlju i nadam se da iz njega cveta neki novi cvet ne znam kad mislim na njega mislim na žuto ali mi mrak previše zaslepljuje oči i moram da se pomerim moram da se pomerim moram da se pomerim MORAM. maslačak ima struk i ja se o taj struk kačim i čekam da me nešto pokrene i ako me to nešto otkine kuda onda ide misao koju želim trenutno da prenesem i zašto je sve tako zgužvano i zaboravljeno osećam se samo i nesigurno kako možemo da spavamo mirno ako imamo problem: šta ako jedno od nas sutra umre i šta ako jedno od nas padne u predjezičko stanje ja se deklarišem kao univerzalni fonetičar i kad ne znam šta da kažem ponavljam mucave sekvence recimo reći ću ae io uo ae io ue i to ništa nikome ne znači ali umro je deda i ja mislim da niko to ne razume. oštar hibris nemam hrabrosti da razumem. MORAM. muče me nakaze makaze majka otvori utrobu i prospi me iz sebe svet je pun senki majka. noćas sam čula kukavice. ne ne ne ne ne ne ne ne nemam hrabrosti. trčim gola kroz neku prašumu kao vučica okolo su baka majka njena majka evina majka mi smo čopor i gladne smo uspomena. od njihovih trudova se činim plodna. čupam ekser iz moždane kore. mislim mislim mislim. deda je umro i osećam se napušteno.
***
FRAGMENT III
Neuralna stabla se povijaju pod pljuvačkom, kao zgaženi maslačci. Oblepljujem te svojom zemljom i semenkama koje pucaju iz nabreklih bradavica dimenzija nara. Moj Savaot je žena, i njezine su ruke ruke mojih pretkinja. Suklja niz noge, koje izrastaju iz mesnatog Venerinog trupa, atavistički eho, ali ga sakatimo, i sakatimo, i sakatimo tvojim Y hromozomima. Rađam umorne niti vernike, niti krivoverce. Rasprskava se po njima suton u hiljadu nijansi mesečnica koje valjkom kreče nebo sa druge strane očiju. Dok mi grizeš bradavice, ja postajem Eva, i curi iz mene pogan užeglog nara.
***
FRAGMENT V
proklijale prste stavljam u ćup listovi dracene promaja vetri uši i zaglušuje zvuke čini mi se ispod okeana sipi neka čudna kiša žena zmajica se rađa iz korena mojih noktiju i zovem je Dracena musava od tuđeg srca porađa matericu odatle znam da nas je rodila Marija Marija Majko ona se spušta savija kičmu boje kuvanog mleka slonove kosti bisera kida zubima pupčanik koji je veže za stablo sa tog mesta kapa sitna rosa moje braće i meša se sa kostima iz kojih niče vučica ja sam La Loba moja majka je La Loba pred nama bela vučica umazana zmajskom krvlju trčeći za suncem među dracenama postaje nasmejana žena naslikana kroz prsten da bi zadržala obline vadim prste iz ćupa i pokušavam da pijem vodu ali mi treba krvi žedna sam kolostruma ležem u naručje i gledam u oči boje okeana čujem kako sipa smeh umesto kiše
***
FRAGMENT VI
Jakutsk je daleko. Po snegu smo prosuli višnje koje ostavljaju krvav trag. U skupljenim očima sabiramo svetlost; šuplja nam pleća od bolesti šušte dok se grlimo. Među pazusima usoljavamo divovske ribe, kojih se setimo kada nas more ponori. Čujemo glad. Višnje pucaju kao aneurizme. Postajemo tišina. Medvedica kolje povučenim desnima svoju decu kao usoljeni losos. Mi se mrestimo iznova i iznova, fkačeći se za ispucalo meso višanja, i materice. Hladno je; u Jakutsku nose čarape od medveđeg krzna.
***
SAMONIKLI
Prežihovu Vorancu
pokušavam da vratim posteljicu u sebe tuđa me oblači iz tuđe rađam moje dete ima tuđe mitohondrije i drugog oca učim da živim svrbi me meso napuklo kao šljiva vazduh je zaneo plodom mojih ideja sada je surogat čitav prostor oko nas moje dete će nositi krvave pege ispod nosa sećaće se mirisa urina i pitke žuči dok predano silujem sebe i porađam zverad koja klijaju iz tuđih placenti i provalija
***
OD ORAHA, MAMA
majka odlazi povremeno da čisti orahe za neke smešne pare čini mi se da u orahovom lišću pulsiraju materine vene ili pretucani prsti lila tirkiz smeđe koža joj se rasteže preko zidova kao farba pege su masnoća na zavesama ona je kuća kad kuca kad prestane onda nastavlja neka druga čujem kako voda teče niz lavabo m m m mama mama mama napolju su fazani srne lovci ona je čistila orahe za neke smešne pare mozak mi se napeo od tolikog čekićanja kad skine cipele naučim da joj je noga presađena sa slona ili diva majko lavabo je pun orah-pukotina tvoji prsti su sito za čišćenje akvarijumskih ribica ne vidim ništa od tih nogu samo staklo za uveličavanje rana koje niko danas neće ušiti osim drugog diva neke babe vlahinje skupljaju orahe u kecelju niz suknju suklja memla krvi od razbijenih menstruacija oraha mama dok kucaš mama dok rukave potapaš u vodu donetu iz lova fazanke umiru u proleće na travi kao glavice oraha mama ja se toga bojim
izbor priredili Marina Kuzmić Laszlo i Željko Belinić
____________________________________
ANGELINA ŽIVOTIĆ (Petrovac na Mlavi, 1997) je student master studija na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, kratku prozu, kao i književnu i muzičku kritiku. Pesme je objavljivala u zbornicima Rukopisi i Panorama nove srpske poezije, fanzinima Zeleni konj i WHITE RIOT!, na internet portalu čovjek-časopis, te u časopisima Stig i Tok. Sa rukopisom „Naša matka” našla se u širem izboru za nagradu Mladi Dis za 2025. godinu. Iste godine, za isti rukopis, osvojila je drugu nagradu na književnim festivalima Slovo Gorčina i Ratkovićeve večeri poezije, dok je na konkursu Timočka lira prvonagrađena za pesmu početnog stiha „grudi”. Živi i radi u Beogradu.
Zatočen pod klimom čitam, listam portale, buljim u televiziju. Iscrpljujem zalihe vedrine usljed pritiska svakojakih medijski prepakovanih grozota.
Izraelske svinjarije ulaze u 11. mjesec. Ne nazire im se kraj. U bombardovanju škole izginulo je stotinu ljudi, a kao da nije dovoljno muke, sad se pojavio i polio. Muka me hvata od same jezive vijesti. Nedavno sam čitao Rotov roman „Nemeza“, o epidemiji dječje paralize u njegovom rodnom Njuarku, pa sam dobro upoznat s posljedicama ove pošasti. Nemoguće je zamisliti djelić onoga što se tamo zbiva. U izostanku veće međunarodne pomoći, Palestinci će se morati prebaciti u neki još ekstremniji, dosad neviđeni režim opstanka.
Dok je Mili bio tu, govorio sam mu jedne noći o Amosu Ozu, velikom izraelskom piscu. Čovjeku koji nije poklekao pred tabuiziranjem čitavog jednog pravca mišljenja. Onog o konačnom razrješenju konflikta, ali ne na štetu Palestinaca. Niti vlastitog naroda, podrazumijeva se.
Oz je primjer čovjeka kojeg su krasili izuzetna moralna i intelektualna hrabrost. Oću reći, decenijama je išao uzvodno, argumentovano kontrirajući zvaničnim politikama segregacije, getoizacije, dehumanizacije čitavog jednog naroda. Išao je dotle da je do temelja tresao dogme. Govorio je kako je problematično na svetim knjigama zasnivati ideju o osvajanju, prisilnom naseljavanju, protjerivanju, ubijanju, sve pod izgovorom nekog slijepog moranja. A ovakva dugotrajna, bezočna praksa je do duvara dotjerala Palestince. Svela ih je na stanje nepodnošljive beznadežnosti.
Nekoliko mjeseci pred rat gledao sam dokumentarac o jevrejskim setlerima. Novinar je razgovarao s jednim od njih, upravo useljenim u palestinsku kuću.
„Da li ste svjesni da je to do maločas bio tuđi dom? Da je neko morao biti otjeran kako biste se vi uselili?“
„Jesam, naravno“, odvratio je dođoš ravnodušno. „Nije mi prijatno, ali to je politika moje vlade.“
A politika je takva jer joj to od starta omogućava međunarodna zajednica. Njena višedecenijska suzdržanost dala je za pravo Izraelu da čini što mu je volja. Legitimizovala je najcrnju represiju. I usput svela prošlost na nekakvo okamenjeno grotlo u koje se ne dira.
Čitam noćas sjajnu pjesmu Eve Lipske, „Istorija“:
Stoj. Ne beži od nje.
Ne provociraj je.
Ne pravi
plahovite pokrete.
Ne okreći se naglo.
Ona ti neće učiniti nepravdu
dok
joj ne oduzmeš
činiju s jelom.
11. avgust
Završene su Olimpijske igre. Pratio sam s vremena na vrijeme, ono što inače najviše volim: košarku, atletiku, odbojku, pomalo rukomet.
Nego, o nečemu bih drugom. Čini mi se da ova Olimpijada (kao malo koji međunarodni događaj) može poslužiti kao korektivni faktor pojava mnogo važnijih od samog sporta. Ne kažem da će to u svakodnevici pomjeriti brda i planine, ali značiće na simboličkom planu. A taj značaj bi, opet, u budućnosti mogao biti sastavni dio civilizacijske prakse.
Tu prvenstveno mislim na dva slučaja. Alžirska bokserka Imane Kelif proživljavala je linč od prvog do posljednjeg dana Igara. Prošla je pravu Golgotu. Zajedljive, mizogine, automizogine i generalno neznavene njuške frktale su u negodovanju zbog njenih uspjeha, želeći da je u potpunosti ponište i proglase za nešto što nije. Svijet su graktavo ubjeđivale da je žena zapravo muškarac. Želeći, valjda, da na koncu nabijede i nju samu. Zanemarujući sve suštinske fakte koji su govorili suprotno, svojski su se trudili da se djevojci useru u život, i to u danima kad je morala biti koncentrisana samo na borbu. Ipak, kod Imane je proradio pravednički inat. Izrasla je u šampionku, pokazavši na djelu kako je najbolje ućutkati sva ta združena sitnodušja. Zaslijepila ih je zlatnom medaljom.
Druga grandiozna priča tiče se bacanja koplja. Najveći rivali bili su Indijac i Pakistanac – pripadnici zavađenih nacija. I onda su na najvećoj sceni, gdje su neprijateljstva izbrušena u takmičarske nagone, demonstrirali rijetko viđeno pobratimstvo lica u svemiru. Legendarni bacač koplja Niraj Čopra, koji u svojoj Indiji ima status božanstva, bukvalno je pomogao rivalu da ga zbaci s trona. Aršad Nadim prije pola godine nije imao novca ni za novo koplje. A od toga su mu zavisile pripreme za Olimpijadu. Nije mu se našla vlastita zemlja, ali jeste protivnik, i to iz protivnički nastrojene susjedne zemlje. Kupio mu je koplje, glavno oružje. Nadim je zahvaljujući tome osvojio zlato, Čopra srebro. Zagrlili su se pred stotinama miliona zgranutih gledalaca, i te kako upućenih u kontekst. Možda su usput ohladili koju usijanu glavu. Poslije je bivši šampion rekao da je srećan zbog komšijskog zlata, jer to zaslužuju i Nadim i njegov Pakistan.
Kako zaključi naš novinar Nebojša Šofranac, koji je u direktnom razgovoru s Indijcem i doznao ove detalje: „Čopra je osvojio srebro u atletici i zlato u humanosti.“
12. avgust
U ovim vrelim noćima uspavljujem se uz Youtube. Tražim klipove s oznakom ASMR, što je skraćenica za autonomni senzorni meridijalni refleks. To je ono kad vam izuzetno prija određeni vizuelno-zvučni spoj. Masaža glave, čišćenje prozora, četkanje cipela, šuškanje kesom – nešto od toga lagano mi rastače svijest, dok je ne preostane toliko da napipam prekidač i ugasim svjetlo.
Nedavno sam otkrio nešto drukčiji kanal. Ne bazira se na pomenutom konceptu, ali seže malo dublje od primarnih osjetila. Dira u dušu. Majka u dubokim godinama i njen ne baš mlađahni sin svakoga dana spremaju različiti obrok. Produkcija je ispod amaterskog nivoa; samim tim su mi od prvog klipa prirasli za srce. On odradi traljavu najavu, potom ona uz teške muke stupa na scenu, sprema i pojašnjava, da bi na kraju zajedno kusali u slast. U svemu tome je najslađa baba Dragica – sa svojih 85 godina pokazuje nevjerovatnu istrajnost. Svakodnevni setovi joj definitivno produžavaju život. Skroz je fokusirana, raspoložena za šalu sa onostranom publikom, čak je ovladala i digitalnim rječnikom.
Međutim, posebno je dirljiva njena nježnost prema sinu. Pera ima više od 60, no to Dragici ne smeta da ga zove sinčićem. Sva se pretvara u potrebu da ga zadovolji, odobrovolji, obraduje. Čak je jednom reagovala na komentar, kad je nekome zasmetalo što ju uporno zove kevo.
„Nije to ništa loše, nego je dobro, pošto je skraćeno od Paraskeva“, ne da na svoje čedo neumorna bakica.
Ganutljiva mi je posvećenost starih svojoj takođe ostarjeloj djeci. To je pokazatelj najdubljeg mogućeg saosjećanja. Kao da ih razumiju više nego ikad, jer su i sami prošli kroz to – a i dalje su u tome – pa iz ličnog primjera znaju kuda se ide, što ih čeka.
Znam za jednu odličnu anegdotu. Andrija Nikolić, nekadašnji predsjednik Saveza udruženja boraca NOR-a i antifašista Crne Gore, dolazio je na posao i kad je prevalio devedesetu. I dalje je bilo goriva u ovom čudovišnom brigadnom generalu, učesniku Trinaestojulskog ustanka, ranjeniku sa Sutjeske i Neretve. Saradnici se čudu nijesu mogli načuditi što će mu to mrcvarenje pod stare dane.
„Pa pobogu, Andro, što ne ideš više u penziju? Zaslužio si je, da jebe oca, ako je iko.“
„Bih ja, ali ne mogu. Onoj mi đeci nikakve penzije…“
13. avgust
Probudio me je zvuk SMS poruke. Banka mi poručuje da je uzela još jednu ratu stambenog kredita. I tako svakoga 13. u mjesecu, u posljednjih sedam godina – kao da mi neko zalijepi šamar. Osjetim ponižavajući bol, koji brzo ode u zaborav.
Dok vozim od periferije ka centru, jugozapadnom zaobilaznicom oko Podgorice, scenografija je kao da prilazim Kartumu. S obje strane bulevara prostiru se osušene poljane. Ukoliko bih napravio nekoliko koraka, imam osjećaj da bi se sprženo rastinje pretvorilo u prah. Vidikom gospodare napuštene hale aluminijumskog kombinata. Vjetar s jezera crvenog mulja podiže vrtlog prašine, koji ubrzo nestaje u dimu požarišta.
Prizor je bijedan, ali je isto daleko od kartumskog. Tamo dimi iz drugog razloga – već godinu i kusur traje građanski rat, samo što nije medijski potentan poput ukrajinskog ili bliskoistočnog.
Čekam majku na željezničkoj stanici. Treba da se vrati iz Bara, a voz je najbolja opcija, jer ne zavisi od drumskih gužvi. Ipak, kasniće i on. Usporava ga uviđaj na pruzi, nakon što se neki turista bacio pod lokomotivu.
Stojim na peronu, u hladovini. Nad kolosjecima titra jara. Duva vrući sjeverac – može li luđi oksimoron? Okolo grupice domaćih i stranih turista. Ovi drugi su uglavnom Njemci. Najviše koriste željeznicu, dotle da je tekst na poleđini karte ispisan i na njemačkom. Česmi prilazi raspojasani nativac. Naloče se vode; zatim podrigne iz dna duše, ostavljajući je da šiklja uprazno. Jedan mladi Njemac sačeka da procesuira ono čemu je upravo svjedočio, pa sam gasi česmu. Poslije nekog vremena primjećuje jadno stanje u kom se nalazi ukrasna vegetacija. Biljke iz žardinjera djeluju polumrtvo. Sipa vodu u flašu, te ide od jedne do druge, zalivajući ih. Nema što, pravi peronski misionar. Pomislim kako je u par poteza učinio više za Crnu Goru od, recimo, nekog prosječnog lezilebovića iz državne uprave.
Nađa izlazi iz prispjele šklopocije nasmijana i preplanula. Godilo joj je nekoliko dana kod sestre. Uživala je u plivanju, izlascima, a kaže da su je tetošili kao dijete.
„Bježi, sramota me više ići kod njih koliko su uslužni.“
Čašćava me popriličnom količinom povrća iz Crmnice. Tetak Slobo, dugogodišnji kapetan duge plovidbe, posljednjih se par godina skrasio u rodnim Sotonićima, selu u gorskom zaleđu Skadarskog jezera. Postojbini vranca. Zemlja je rajski plodna, ne treba đubrivo. Nići će sve što baciš. Dobio sam nekoliko kila paradajza, paprike, šargarepe, čuvenog crmničkog luka – može se jesti onako, kao jabuka.
Plodovi su kvrgavi. Zamisli, mirišu! Prosto sam zaboravio kako izgleda organsko povrće, sviknut na one imitacije iz plastenika.
Razmišljam što bih sa svim tim. Šarena gomila sama daje odgovor. Nasjeckao sam od svega pomalo, izdinstao na domaćem maslinovom ulju i dobio odličan sataraš. Jedem i osjećam se povlašćeno, svi sastojci su ovdašnji. Rijetka je to prilika u zemlji koja godišnje uveze 700 miliona eura hrane.
14. avgust
Ovo se zove Lucifer, ovo što nas je snašlo. Toplotni udar sasvim adekvatnog imena. Trajaće, kažu, još nekoliko dana. Preciznosti radi, kao svjedok zarobljen na licu mjesta ne bih rekao da je nekakav novi talas, pošto smo od početka ljeta pod neprekinutim plimnim talasom žege. Prije će biti jedna od onih izraženijih magnituda – dostojna posebnog naziva.
Kroz prozor dnevne sobe gledam prema Garaču. Njegov piramidalni oblik nekako je izgubio oštrinu. Kao da se i on polagano topi od usijanog zraka. Pomišljam da odem na Cijevnu, što više uzvodno, i tako bar malo prekinem ovaj kućni pritvor. Možda bi mi godio kratki dopust na rijeci, uz kriglu ledenog piva. Onda se umiješaju misli o pregrijanom autu, polusatnoj vožnji nepoznatim putem, mogućnosti da je Cijevna presahla sve do granice. Zaključujem da je sigurnije tu gdje sam, pod klimom koja pokazuje vanrednu otpornost. Mnoge su ovih dana kolabirale usljed opterećenja.
Dohvatim se knjige – i dan proleti! Nijesam očekivao takvu efikasnost od autorke za koju prvi put čujem. Ameli Notomb, roman „Živa“. Stukao sam ga od podneva do večeri, praveći samo nekoliko pauza.
Nešto je skroz magično u vezi s ovom knjigom. U početku ostavlja utisak nečeg brzopletog i naivnog, isuviše lako prolaznog, ali vremenom dobija na snazi, narasta u simbolici. Shvatam u čemu je stvar: majstorski vođeni dijalozi. Gotovo čitav roman zasnovan je na razgovorima kroz koje se sve i zapliće i prepliće i raspliće. U stvari, pravog raspleta nema. U tome je glavni štos. Dva potpuno različita kraja sastavni su dio romana. Kao i autorkino pojašnjenje zašto se nije mogla odlučiti samo za jedan.
Po svemu sudeći, postupila je ispravno. Nijesam se dosad susrijetao s ovakvim rješenjem; na kraju uviđam kako mi godi. Notomb ti bukvalno ostavlja dvije mogućnosti. Daje ti odriješene ruke da odabereš po svome nahođenju. U tome ima nečeg toplog, pravičnog. Sad se prisjećam: koliko sam se samo puta na kraju knjige osjetio prevarenim. Primoranim da prihvatim neprihvatljivo.
„Ovaj roman ima dva kraja. Nisam ja o tome odlučila. Dogodilo mi se nešto sasvim novo: kad sam stigla do ovoga prvog, srećnoga završetka, osetila sam neodoljivu potrebu da napišem jedan drugi rasplet. Kada sam to uradila, nisam mogla da se odlučim između ta dva završetka, toliko mi se svaki od njih nametao svojom snagom i odisao koliko zbunjujućom, toliko i neumoljivom logikom likova.“
Kad smo već kod toga – ne bi loše bilo kad bismo i u stvarnom životu mogli ovako da biramo. Oprobamo nekoliko varijanti, bez bojazni od neželjenih posljedica i kajanja koje ne mijenja stvar, pa se tek onda definitivno odlučimo.
15. avgust
U sumrak, grad mučno uzdiše. Odomaćio se naopaki poredak: skoro devet, a 36 stepeni. Beton emituje suva isparenja. Ulice sablasno puste. Rijetki prolaznici se horski bore za dah. Hodaju otvorenih usta, kao u nekoj nijemoj polifoniji patnje.
S klimom u kolima je ugodno. Ne marim za toplotni šok kad izađem – tad nastupa druga vrsta hlađenja. Vozim polako i razgledam. U nedostatku auta i pješaka, više obraćam pažnju na gradske oblike. Fizionomija Podgorice se dosta izmijenila u posljednjih desetak godina. Tu najviše mislim na mondenske kvartove koji su udarili temelj novom gradskom centru. Jedan se zove City kvart, drugi Central point, treći Master kvart. Urbano, samo urbano, kako veli Rambo.
„Života ti, čemu ovoliko novih zgradurina? Ko uopšte kupuje tolike stanove“, pitao sam nedavno druga, građevinskog inženjera.
„Brate, vjeruj mi da sve plane. Nešto kupuju stranci, nešto domaći došljaci na kredit, a mnogo je i štek stanova za kriminalce i dobrostojeće ljubavnike.“
Uglavnom, patimo od neke specifične vrste Adonisovog kompleksa. Ne možemo previše mijenjati na fizičkom planu, ali možemo na jezičkom. U rječniku svakodnevice čita se naša potreba da budemo veći, poznatiji. Najveće ostrvo – stijenu manju od Lokruma – bez pardona nazivamo Havajima. Jedini vodopad odavno je poznat kao Nijagarin. Oko crnogorske Venecije vlada zabuna, jer čak tri varošice ulaze u konkurenciju: Virpazar, Vranjina i Rijeka Crnojevića. Sve je to rezultat pogrešne procjene turističkih želja. Mislimo da po svaku cijenu moramo imati replike čuvenih destinacija. A ne shvatamo da turisti traže nešto drugo, autentično. Među nekolicinom onih koji su to skapirali je farma magaraca u Martinićima. Gazda je oduševljen činjenicom da stranci ne štede eura kako bi čistili magareća govna.
Ulice puste, ali lokali krcati. Kao zbjegovi usred nepijateljske ofanzive. Bilja i ja smo u Ribnici, na dupke punoj terasi, ispijamo mala piva. Velika bi se smlačila prije nego bismo stigli do polovine. Lucifer nam diktira razgovor. Prepričavam joj puste snove o preseljenju na Durmitor. Ona mi konspirativnim tonom obrazlaže ideju o kupovini planinske kuće. Uobičajena ljetnja maštanja većine Podgoričana. Ljekovita autosugestija, ako ništa drugo.
16. avgust
Prije neki dan pišem o starosti, a danas nailazim na sjajni pasus Dubravke Ugrešić, iz romana „Baba Jaga je snijela jaje“:
„Kako starimo, tako sve manje plačemo. Za plač je potrebna snaga. U starosti ni pluća, ni srce, ni suzne žlijezde ni mišići nemaju snagu za veliku nesreću. Starost je neka vrsta prirodnog sedativa, možda i zato jer je starost sama po sebi nesreća…“
Na um mi padne moja pokojna baba Zorka, Blagojeva majka. Kad joj je najstariji sin izvršio samoubistvo, sa svojih devedeset godina je bila najprisebnija među ožalošćenima. Nije plakala ni kad je saznala da je pucao sebi u sljepoočnicu, ni kad je nakon dva dana iz bolnice stigla konačna vijest. Ona je bila ta koja je tješila druge. Pamtim njenu nadljudsku pribranost, grimasu potpunog prihvatanja realnosti, riječi koje su poput melema liječile tuđu bol.
Živjela je poslije još nekoliko godina, gotovo do stote. I kao da je svoju filozofiju pomirljivosti dovela do ekstrema.
Par ljeta pred smrt, u kuću joj upadnu dvije lokalne protuve. Namirisali joj crkavicu od penzije. Dojurili smo čim smo čuli što se zbilo, a ona je mirno rekla: „Dobro, bogoti, važno je da me nijesu udarili ili gurnuli. A baš divna dva momka, ko dvije zlatne jabuke, da su živi i zdravi majci.“
__________________________________________
NIKOLA NIKOLIĆ rođen je 1989. godine u Podgorici. Završio je Fakultet političkih nauka Univerziteta Crne Gore. Na istom fakultetu odbranio je magistarsku tezu o kvislinškim režimima. Objavio je tri romana: „Čvor“ (2011), „Meandar“ (2014) i „Sirene za uzbunu“ (2019), dvije zbirke priča „Atakama“ (2016) i „Posijecite visoko drveće“ (2023), kao i dnevnik „Crnogorsko ljeto“ (2026). Koautor je knjige „Dnevnik 2020“, sa još petoro autora iz ex yu zemalja (Luiza Bouharaoua, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić, Lana Bastašić, Dijana Matković), koja je objavljena u Hrvatskoj, Srbiji i Sjevernoj Makedoniji. Kourednik je knjige „Ko je ko u dijaspori Crne Gore – nauka“ (2013). Priče objavljuje u crnogorskim i regionalnim časopisima i na portalima za književnost (Art, Ars, Zarez, Kritična masa, Strane, Libra libera, Prosvjeta, Eckermann, Best Book, Fokalizator, Beogradski književni časopis, Čovjek-Časopis, Odzivi, Fantom slobode, Književni elementi, Majska zora). Autor je više desetina književnih kritika, blogova i intervjua (Glif, Vijesti, Kombinat). Dobitnik je nagrade „Bihorska Venera“ za kratku priču. Njegova priča „Antifada“ uvrštena je u 25 najboljih na regionalnom konkursu za kratku priču „Biber“ 2021, dok je priča „Legenda o uljezu“ jedna od 10 najboljih na konkursu „Trenutak kad je meni počeo mir“ 2023. Priče su mu prevođene na albanski, engleski, njemački, italijanski i makedonski jezik. Zbirka priča „Atakama“ prevedena je na italijanski i makedonski, a zbirka „Posijecite visoko drveće“ takođe na italijanski jezik. Potonja je bila uvrštena u najuži izbor za premijernu nagradu „Ćamil Sijarić“ 2024. godine. U periodu 2017-2019. Nikolić je bio umjetnički direktor Međunarodnog podgoričkog sajma knjiga i obrazovanja. Član je Savjeta Crnogorske kinoteke, kao i upravnog odbora Crnogorskog društva nezavisnih književnika.
Kad se rodio, Zemlja se već beše obrnula oko Sunca četiri milijarde petsto trideset devet miliona sedamsto hiljada puta. Dadoše mu ime Čovek. Pripadao je porodici Prvih.
Starci su negodovali, Starešine kvrčile nos kad su ga prvi put ugledale. „Pih, na koga li je?”, rekli bi i pljunuli pred sebe, nastavljajući pogrbljenih leđa. Štap je bivao sve kraći.
One su bile radoznalije. Noću bi se došunjale i mirisale ga, pa bi ga dodavale iz ruke u ruku i zgledale ga pod svetlošću vatre. Mlađani su ga čuvali od zmija, Mlađane povijale i hranile.
„Zašto je tako ružan?”, povikao je jedan Mlađan i tako mu dodelio prvu vrlinu u životu. Ružan se zadomilo u telu nejakog Čoveka i ostalo tu dugo. Čak i kad mu je koža od modre postala mlečnobela, u ustima počeli da rasti prvi zubi, na glavi vlasi, Čoveka nazivaše ružnim.
„Beskoristan je”, ljutio se Glavni mudrac, „usporava nas”. „Bacite ga u reku, pa ako preživi, nosićemo ga.” Mlađane ga nisu dale, već su počele i same da se bacaju u reku žrtvujući svoj život za njegov.
Počeo je da se diže bez štapa, na zaprepašćenje Onih, ali kad je prvi put pao, povikaše: „Baš je slab!”, i tako mu pripisaše drugu vrlinu.
Čovek Prvi je ipak ustao, zaletao se na lava i u zid, bivao izranjavan, pogružen i iznemogao, ali uvek je išao dalje. Pratili su ga, a da toga nisu bili svesni. Tek nekoliko godina nakon njegovog rođenja, u susednom plemenu, rodila se Čovečica. Ona čak ni kosu nije imala.
„Odvratno”, govorili su pipkajući je štapom. Oni smeliji koristili su prst. Čovek se u početku čudio, gledao u nju, pa u sebe, spuštao ruku do svoje šume pitajući se šta je u njenoj.. Kad je prohodala, poklonio joj je kožu jarca, a ona ju je zbacila sa sebe. Kad joj je kosa bila duga koliko i njegova, i prekrivala joj grudi, poklonio joj je kožu zmije. Čučnula je kraj nje i ispitala joj šare, ali i nju je odbacila. Čovek se uhvatio za glavu i razbio kamen kojim je palio vatru. Potpuno pomahnitao, nasrnuo je na lava, razderao jareću kožu, ugušio beživotnu zmiju i urlikao do iznemoglosti.
Obilazio je oko nje danima i noćima, nedeljama i mesecima, koža joj je bivala naborana i tvrda. Kad je pala prva kiša, zagrabio je mulj i napravio čovečicu po njenom liku. Milovao ju je i pozajmljivao joj glasove, neartikulisane, divlje. Dugo je gledala u nju tugaljivim očima, zatim je uzela u ruke, prstom obišla obline njenog tela, a one su počele da se menjaju, tope, nestaju. Jauknula je, uplašila se i ispustila sestru od blata, koja se razbila u paramparčad.
Kad je propevao, Starci su ućutali, Mlađani se poklonili. Bio je to glas iz stomaka, onaj što je nekada damarao u grudima propao je i mučio ga noćima. Ona nije čula odakle dopire; čula je falš i gledala ga odozgo, sa grane.
Došla je zima.
Kad je zapalio vatru, selo je izgorelo. Posmatrala ga je sa obale reke, ćutke. Odlučila je da ostavi selo.
Prijatelji su joj bili orlovi i vukovi. Pevala je, krotila reku, kupala se na suncu, ali mislila je na Čoveka i na onaj falš. Sad joj je zvučao kao zavijanje vukova, odron stena, snaga vodopada. Brže-bolje je zagrabila mulj sa obale i sačinila figuru nalik na Čoveka.
Vratila se. Selo se smanjilo, štapovi se skratili do zemlje. On je sedeo kraj ugaraka i crtao štapom po pepelu. U pepelu je nazrela svoj lik. Pogledao je gore i umesto sunca video njeno lice.
„Nemam više šta da ti poklonim”, rekao je i pognuo glavu zaraslu u divljinu.
„Želim to”, pokazala je na njegovu šumu. Nije razumeo.
Iz torbe je izvadila figuru. „Sećaš se?” Pružila mu je dvojnika i povela ga do reke. Bacili su ga, struje su ga nosile, vir pojeo. Time mu je pripisala treću vrlinu.
„Pevaj mi”, dala mu je ruku.
„Ali smejaćeš se.”
„Zar nije to ono što želiš?”
I pevali su. Zemlja se obrnula oko sunca još četiri milijarde petsto trideset devet miliona sedamsto hiljada puta, a potomci Prvih zaboravili su značenje Pesme i prvog falša.
_______________________________
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ (1984) iz Sremske Mitrovice završila je italijanistiku i anglistiku, a zatim nastavila da slika rečima. Od svih uloga, najdraža joj je uloga mame, a najvažnija – uloga supruge. Objavila je tri romana, zbirku poezije i zbirku priča, i ako se parametri ove bajke nisu promenili, živi, peva i igra se u jednoj velikoj kući zvanoj Jezik.
Provela sam ljeto na Rabu Umjesto koktela nakon svakog obroka pila sam lijekove
Nisam imala pogled na more Iza prozora sa rešetkama Čuli su se krikovi galebova
Nekada mi se činilo da sam okružena turistima Neprepoznatljive riječi kružile su zrakom
Izlazak iz sobe Značilo je park Ili mali dućan
Ispred dućana je uvijek bio red Morala sam izbjeći žive mrtvace koji žicaju novac i cigarete
Makar je sladoled Istog okusa Vani ili na psihijatriji.
***
MOJ PSIHIJATAR NIJE KOMUNIST
Prošli tjedan bila sam na razgovoru Došli smo na temu mog života Rekla sam da je sve normalno
Samo ponekad ulazim u žestoke rasprave s partnerom Oko političkih uvjerenja Ja naginjem na lijevo, on na desno
Sljedećih pola sata Slušala sam kako je ljevica zapravo komunizam Odnio više života od nacizma A femicid olako upotrebljen pojam
Na kraju smo se rukovali Dala sam mu snop novčanica
Nadam se da mi u dijagnozi ne piše Da patim od ideologije ravnopravnog svijeta.
***
AGRESIJA JE NOVA DEPRESIJA
Ne mogu pobjeći od svojih dijagnoza Svake godine moram obnoviti vozačku
Depresivna osoba ugrožava promet samo sam jednom udarila divlju svinju
Bijesni momci redovno gaze ljude Ali oni nemaju psihičke probleme Oni su na bijelom i jebeni
Patim od depresije i anksioznosti Pijem lijekove
Nadala sam se da će ove godine biti lakše Doktor u Buzetu vikao je na mene Gdje vam je zadnji nalaz od psihijatra?
Dvoumila sam se što da kažem Da li ga viđam svaki dan ili godinama nisam bila?
Potpisala sam izjavu na brzinu nikada se nisam lječila od alkohola i droge
Sada moram do psihijatra po novi nalaz Suptilno mu reći da nikako ne spominje moje liječenje na Rabu
Daj napiši nešto uobičajno F40 anksiozni poremećaj Motorika uredna, redovno uzima terapiju
Sve da bih mogla sjesti za volan i voziti šezdeset na sat.
***
ZAMALO ZVIJEZDA
Jednom sam se vozila od Zagreba do Rijeke Zbog stanja na cesti Uvjerena – umrijeti ćemo svi
Već sam vidjela kako zovu mog tatu On, oduzet tugom baca se na pod
Sprema se veliki sprovod svi govore Bila je nešto posebno Prijatelji ne dolaze k sebi kolege kupuju Velike vijence i bukete cvijeća
Na sprovodu od velike gužve se ne može disati u crnoj kronici vijesti: Još jedan mlad život tragično oduzet
U dnevniku nađu pjesme moje pjesme Objave zbirku postane obavezna lektira Recitiraju je školarci učiteljice krivo interpretiraju
Glas novog milenijuma preveden na dvadeset jezika Objavljuju fejsbuk slike sa mojim stihovima
Citiraju me na pjesničkim večerima Osniva se nagrada koja nosi moje ime
Stigli smo na autobusni miris urina i peciva 15 eura u kešu Ne živim više vječno.
__________________________________
ELIZABETA JURIĆ (1996., Darmstadt, Njemačka) odrasla je u Bujama u Istri, gdje je završila osnovnu i srednju školu. Diplomirala je Grafičku tehnologiju i multimediju na Sveučilištu Sjever u Varaždinu. Svoju poeziju objavljuje na književnim portalima Astronaut, Strane i čovjek-časopis te u tiskanom književnom časopisu Poezija. Njezine pjesme uvrštene su u zbornike Sreća je sol, Rukopisi 49 i Distorzija. Osvojila je drugo mjesto na regionalnom natječaju „Mak Dizdar”.
Školski bibliotekar sjedi na svojoj stolici. Vrata biblioteke su zatvorena. Sa druge strane dugačak hodnik čeka da se oglasi zvono, pa počinje jeka koraka i glasova. Ponekad se jasno razazna psovanje majke nekog profesora, ljubavna izjava ili svađa, jadikovka zbog loše ocjene ili dosadnih roditelja ili kakva šala. Kad učenici traže lektiru, njihova sreća zavisi od obima knjige. Stranca dočekaju kao rođenog brata, ali im se na pojavu Ane Karenjine oči rašire kao da gledaju crni voz koji juri prema njima. Bibliotekar će izvući neku šalu iz svog redovnog repertoara, zvono će se opet oglasiti, posljednji učenik će zatvoriti vrata i ponovo će nastati tišina.
Prema kvantnoj fizici ono što se ne vidi – ne postoji. Pomiren sa svojim nepostojanjem, bibliotekar prepušta spoljašnji svijet buci kojoj pripada. Nekada je privilegija biti odsutan od stvarnosti, okružen knjigama čiji se nemir može obuzdati sklapanjem korica. Na njegovom stolu su najčešće raspoređene u nekoliko redova. Većina ih je starija od njega, neke decenijama, a neke i više od vijeka. On je dužan znati koliko. Godina izdanja je bitan podatak koji mora unijeti u novi bibliotekčki program. Bez godine nema ni knjige. Kako napraviti čovjeku rodni list, ako ne znate kada je rođen? To ne ide. Sadržaj tih godina, koji se može osjetiti po hrapavosti papira i lijepi se na jagodice sa prašinom, ne interesuje bibliotekara. Ništa više od suvog podatka ga ne dotiče.
Samo nekoliko trenutaka ranije čistačica je izašla iz biblioteke. Bibliotekar je i ovog puta izabrao policu, pozvao je, naglasivši kao i uvijek da ponese masku i rukavice. Pod opremom ona zajedno s njim odlazi do izabrane police, te suvom krpom čisti knjigu po knjigu i predaje mu je. Kad već ima pristojnu hrpu u rukama, on je odnosi na svoj radni sto i vraća se čistačici. Dok traje ples krpa, knjiga i ruku, dvoje ljudi razgovaraju preko maski na licima. Kao i sami, razgovor je zaštićen od viška prljavštine. Nekad će popričati o hrani, o vremenu, povremeno će se požaliti na teške životne okolnosti, ali oboje će paziti da jedno drugom ne pruže ništa više od površnog sapatništva. Čistačici se ponekad otme žalba na ozbiljnije probleme sa zdravljem, na loše uslove na radnom mjestu, na nepoštovanje s kojim se susreće od kolega, i onih „viših“ i onih njoj jednakih, izjada se znajući da njen sagovornik, gluvlji od stranica koje briše, neće izdati njeno povjerenje. On sve njene muke dočeka klimanjem glave, izrazom sapatništva i utješnim komentarom koji između redova upozorava na blisku granicu prisnosti. Bibliotekar zna da čovjek mora sebi dati oduška, ali nikad toliko da optereti druge. Osim toga, šta više može da ponudi od osmijeha saučešća?
Sada kad je sam, kad je život sa svojim tegobama i prljavim krpama napustio njegov radni prostor, pred sobom ima gomilu od četrdesetak do pedesetak knjiga koje treba da unese u digitalni inventar. Sa nekima ide lakše, sa nekima teže, u zavisnosti od izdavačke tačnosti i potpunosti podataka, ali sve potencijalne poteškoće spreman je prihvatiti, jer knjige uglavnom ćute. One nemaju težinu koleginice koja je došla da se požali kako joj je već treći put otac bogatog učenika prijetio, jer je dala njegovom sinu ocjenu lošiju od očekivane, ili kolege kojeg je žena napustila prije mjesec dana i odvela djecu, jer je njegova afera sa konobaricom postala ozbiljnija nego što je planirao i na kraju otkrivena, pa je se sada ne može riještiti, pogotovo nakon što je u njenim očima oslobođen naporne porodice, ili učenice koja svake druge sedmice dođe i zamoli ga da joj preporuči neku dobru knjigu mimo lektire, klasično ili savremeno djelo, nije bitno, a čiji se roditelji razvode, te svaki dan pored obavezne lektire i neobavezne literature čita iz majčinih očiju novi prijeteći poziv ili prijeteću poruku koju je dobila od oca, a koju bezuspješno pokušava da prekrije osmijehom, ili ljutog direktora dok opet muku muči s jednim te istim nastavnikom koji traži slobodne dane za stručno usavršavanje, a pola odjeljenja nije ocijenio. Knjige nemaju težinu stvarnosti u kojoj je juče muškarac ubio djevojku koju je godinama proganjao i koja se sve to vrijeme žalila policiji, sve dok joj nije došao na posao sa telefonom u jednoj i revolverom u drugoj ruci i ubio je snimajući uživo da svi vide kako treba sa fuksama, niti nanose bol koji su godinama osjećali štićenici doma za nezbrinutu djecu, kada bi naveče prošli pored starog domara čija snaga uprkos godinama nije jenjavala zajedno sa stomakom i smradom cigareta i rakije iz krezavih usta, i čija je lijeva ruka uvijek bila spremna da ih povuče za kragnu, vrat, ruku ili kosu, dok je desna bila još spremnija da otkopča šlic njegovih uflekanih hlača. I bibliotekarov zub manje boli kad ga natopi knjiškom tišinom i više se ne čuju povici starog oca koji mjesecima osjeća bolove što mu lutaju tijelom od glave do stomaka, a nijedan doktor uprkos bezbrojnim diplomama i specijalizacijama ne može da utvrdi njihov izvor, čak ni psihijatar. Poneka knjiga u kojoj je iscijepana stranica sa bibliotečkim podacima ga podsjeti da je plata zakasnila, ali ne brine se previše, jer računi su plaćeni, a prije ili kasnije mora leći.
Vrata biblioteke su zatvorena i spoljašnjost ne prolazi kroz njih sve do sljedećeg zvona. Ovaj sporazum godinama čuva njegov poslovni i duševni mir zbog kojeg uspijeva tako revnosno da obavlja svoj posao. Čak ni sadržaj knjiga ne probija bibliotečki zid nepostojanja, jer šta on mora da zna o ljudima i čudovištima iz Eshilovih tragedija i Homerovih epova i o svim tim pokoljima u Južnoj Americi opisanim u romanima iz perioda latinoameričkog buma. To je višak informacija. Knjiga je inventarna jedinica. Kako se Filip Latinovič vratio kući, ne zanima ga. Važno je da je ta knjiga, koju upravo drži u rukama, štampana u Sarajevu 1973. i pripada ediciji Izabranih djela Miroslava Krleže objavljenoj povodom 80 godina od rođenja autora. Istorijat porodične degeneracije, sangviničnih umjetnika, neurasteničnih disidenata, ubijenih ljepotica, ratova, stradalih vojnika, političkih prevrata, ubistava i atentata, nestaje u unutrašnjosti šesnaest knjiga tvrdog poveza od crvenog kartona. Jedva je zapazio da je na prvoj stranici napisano Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna, jer mu je bilo značajnije da utvrdi da je posljednja numerisana stranica 221. i da izmjeri dužinu hrbata koja iznosi tačno 20 cm.
Poslije Povratka Filipa Latinoviča bibliotekar uzima Gospodu Glembajeve – prozu. Knjige pripadaju istoj ediciji, što mu olakšava posao, jer većinu bitnih podataka već zna, ali ga žanr publikacije otežava, jer u napomenu mora upisati naslov svake pripovjetke. I ovdje na prvoj stranici piše Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Ovoga puta, malo više pažnje poklanja strogom i urednom rukopisu i nastavlja svoj posao. Dok upisuje naslov priče „O Glembajevima“, u procjepu radnog fokusa potkrada mu se misao kako je pročitao sve drame iz ciklusa o Glembajevima, ali ne i priče. Kod naslova „Barunica Lenbahova“ zajedno sa željom da tu priču pročita prvu potkrada se i sjećanje na predstavu U agoniji, koju je gledao prije nekoliko godina, u kojoj kojoj Laura Lenbah umjesto sebe ubija dr Ivana plemenitog Križoveca. Nakon što je otkucao naslov „Klanfar na Varadijevu“, zadovoljno odlaže Glembajeve na Latinoviča.
Uzima Glembajeve – drame. Ponovo na prvoj stranici piše: Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Već treći put se susreće sa istim riječima, ispisanim istim rukopisom. Prvi put one su bile uzgredno odstupanje. Drugi put ozbiljnija omaška. Sada postaju činjenica. Da izbjegne zabunu (iako ni sam ne bi znao reći koju) bibliotekar uzima prethodne dvije knjige. Isti pedantni rukopis ispisan je istom bojom mastila, neznatno izblijedjelog tokom godina. Nehotično pomišlja kako u urednosti i čitkosti tih slova postoji nešto zastrašujuće koliko i divljenja vrijedno.
Netipično za njega, odlaže knjigu i uzima sljedeću, Eseje – knjigu I. Ponovo na prvoj stranici: Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Odlaže i ovu i uzima sljedeću, Eseje – knjigu II. Opet. Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Odlaže i nju, pa uzima sljedeću, i sljedeću, i sljedeću, otvarajući samo prve stranice da bi se uvjerio da je na svakoj napisano: Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna.
Život i smrt su podjednako podmukli. Oboje traže sitne procjepe kroz koje prodiru i truju mir nepostojećeg, ovog puta kroz jednu rečenicu, ispisanu tačno šesnaest puta na svakom primjerku Izabranih djela Miroslava Krleže. Otrovan njenim postojanjem, bibliotekar nema druge mogućnosti osim da traži odgovore. Provjerava broj pod kojim je zavedena jedna knjiga i uzima popis bibliotečkog inventara iz osamdesetih godina prošlog vijeka. Baca ga na sto i otvara. Prašina lebdi oko njega dok prevrće stranice. Napokon nalazi broj. Knjiga je upisana u maju 1985. godine. U rubrici o vrsti nabavke rukopisom starijim od njegovog piše: „Poklon roditelja u znak sjećanja na njihovu kćerku Jasnu H., učenicu trećeg razreda.“
Monitor računara je i dalje upaljen. Na njemu stoji prozor sa neispunjenim podacima o autoru, naslovu, izdanju i izdavanju, ali prvi put u svom radnom vijeku bibliotekar ne mari za to. U rukama drži knjigu iz edicije Izabrana djela Miroslava Krleže. Postoji samo jedna rečenica ispisana na prvoj stranici te i ostalih knjiga iz iste edicije. Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Bibliotekar i dalje ne zna ko je Jasna. Mogla je imati osamnaest godina 1985. godine, što znači da bi danas imala skoro šezdeset. Iako skoro duplo starija, a on mlađi i od njene smrti, do njega je došla kao srednjoškolka zarobljena u beskrajnom sjećanju osobe koja sigurno više nije živa. Koliko dugo je trajao taj beskraj? To bibliotekar ne može da zna. Ipak, on i dalje traje, zatvoren između crvenih kartonskih korica.
Bibliotekar ne zna ko je Jasna, nikada nije čuo njen glas, ne zna njegovu boju, niti boju njene kose, da li je bila duga ili kratka, je li imala pjegice na licu ili čist ten, da li je sa opasnim klincima pušila cigarete u wc-u i brzo i spretno ih bacala u stranu kad bi čula korake dežurnog profesora, ili se kao dobra učenica gnušala takvih poriva i posvećivala čitanju lektire, Povratka Filipa Latinoviča ili Gospode Glembajevih. Da li je ikada čitala Krležu? Da li se divila snazi njegove rečenice koja poput bujice raznosi i čisti svu prljavštinu blatnjavih ulica i aristokratskih domova, ili je već nakon pete stranice odustala od smaranja beskrajnih opisa i solilokvija i odlučila da pomoć pronađe u književnim kritikama i kod bubatora koji svaku lektiru čitaju od korice do korice? Ništa ne zna. Za njega je ona tuđe sjećanje zaboravljeno na policama jugoslovenske književnosti, prekriveno prašinom i memljivim mirisom starih knjiga, sjećanje starije od osobe koja ga je pronašla, ali dovoljno jako da bude pronađeno. Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna.
Da je obraćao pažnju, čuo bi kako glasovi i koraci polako popunjavaju prostor s druge strane vrata. Zvono samo što se nije oglasilo. Ništa od toga nije čuo, osim možda unutrašnji zvuk pucanja nevidljivog stakla. Svijet ipak postoji, koliko god se zavaravali. Jasna je postojala, kao i osoba koja je šesnaest puta napisala ovu rečenicu, otac ili majka. Neko od njih je pročitao barem jedno djelo Miroslava Krleže i u njemu našao svjedočanstvo života. Svi ti ljudi sada su utvare prošlosti, sabijene u jednu rečenicu. Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Nepravedan je teret, misli bibliotekar, ostaviti sjećanje mrtvih živom, prenijeti ga nekome ko se sjeća samo svijeta oduzetog Jasni, u kojem je možda jednom prošao pored njene majke, ali nikad pored nje. Ipak, nema sumnje, ona je postojala i preko crvenih kartonskih korica u njegovim rukama prešla je i njena.
Zvoni. Čuje se lupa vrata, ubrzani koraci i povici. Jedan glas čija muškost još nije potpuno sazrela psuje, drugi glas, grublji i zreliji ga opominje. „Izvinjavam se, profa, neće se ponoviti.“ Malo kasnije, opet isti glas, opet ista psovka, eksplozija smjehova. Između života i smrti stoji beskrajno sjećanje na tebe, Jasna. Rečenica odzvanja u pozadini bibliotekarovih misli i miješa se sa vanjskim zvucima. Prvi put u životu čuje iskinute riječi i neostvarene korake kako odzvanjaju hodnicima. Nije li okrutna tišina tih hodnika koji trpe nepojmljivu buku, ali kasnije odbijaju da je otkriju! Glasnije od svega je njihovo ćutanje, nijemo svjedočanstvo prostora koji uprkos svemu nastavlja da postoji. I jednog dana, kada mastilo izblijedi, kada se Izabrana djela Miroslava Krleže, koja su 1985. školi poklonili gospodin i gospođa H. kao sjećanje na njihovu kćerku, raspadnu u prašinu, i kada sama škola uključujući sve njene radnike i učenike, pa i bibliotekara, nestane, taj prostor će i dalje postojati, obilježen ožiljcima našeg postojanja, ali o njemu će svjedočiti samo ćutanjem.
Neko kuca. Bibliotekar, posut prašinom, s knjigom od crvenog kartona u rukama, gleda u vrata kao da očekuje da će kroz njih proći duh. Kucanje se ponavlja, ovog puta malo jače i nervoznije. I niko osim bibliotekara ne poznaje svetinju tog trenutka kada se dodirnu dva svijeta razdvojena najobičnijim vratima. Ko bi to mogao biti? Kucanje se po treći put ponavlja, ovog puta s manjom sigurnošću, skoro pa spremno za predaju. Inače bi rekao: „Da“, ili: „Slobodno“, ili: „Uđite!“ Ovog puta ustaje. Kucanje se opet ponavlja. Sasvim je izvjesno da je ovo posljednji put. Bibliotekar se nalazi pred vratima. Iza njega je pult i sto prepun knjiga koje nisu unesene u novi program, među njima šesnaest iz jubilarnog izdanja Izabranih djela Miroslava Krleže. Ne osvrće se. Otvara vrata.
________________________________________________
FEDOR MARJANOVIĆ rođen je 1990. godine u Banjoj Luci. Osnovne studije Srpskog jezika i književnosti je završio na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, a potom je završio master studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Trenutno je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Aktivnije je počeo da objavljuje priče na književnim portalima i festivalima 2019. godine. Zbirku pripovjedaka Junak bez lica objavio je 2021. godine. Zbirku pjesama Bitke koje nisu naše objavio je 2025. godine.
Dobitnik je više književnih nagrada, „Milenko Stojičić“ za knjigu Junak bez lica, prva nagrada konkursa „Zija Dizdarević” za priču „Kerber“, pohvala Dositejeve zadužbine na konkursu „Dositejevo zlatno pero”, plaketa „Slavko Jungić Jesej” i treća nagrada na konkursu „Kad četiri strane zida postanu četiri strane svijeta“. Rukopis njegove zbirke poezije Bitke koje nisu naše ušao je u najuži izbor na konkursu Raštan izdavaštva 2022. godine i u najuži izbor za nagradu „Mak Dizdar“ 2023. godine. Pripovijetka „Posmrtna rečenica“ je ušla u najuži krug za nagradu „Bugojanska vaza“ 2023. Rukopis O ljudima i čudovištima ušao je u najuži izbor konkursa Raštan izdavaštva 2024. godine.
Je li to ime za tihu vodu koja roni breg? Ime za ono što roni kroz plitku masu brega? Ali, zemlja se ne izmiče tako lako, kao voda, da ustupi mesto telu. U imenu bregunice čuje se nagnanje tela na breg, nasrtanje čija je upornost veća od kandžica koje ga mrve. To je ime za kćer brega, za njegovu naslednicu. Dakle, sve je to bregunica, jedna vrsta laste, lastavica, od koje se vidi samo taj kraj, -ica, kako viri iz brega.
Da se sasvim dožive bregunice, da se primi ono što daruju, treba se stalno vraćati u trenutak zaprepašćenja kad smo ih videli prvi put. Svemu prethodi promukli zvuk njihove kolonije. U njihovom glasu ima peska, koji kao da pokušavaju da stresu leteći unaokolo. Svakog časa kao da će se pojaviti taj čisti glas laste iz pozadine škrgutanja, izgreban zrncima. Možda će nekad i to zamišljeno zrno u mekoj sluzokoži glasa, oblagano talasima neba, postati nešto nalik na biser. Ali, te slike dolaze posle, nakon što smo bregunice upoznali.
Ako imamo sreće, biće ih na stotine. To je više roj nego jato: sitne su i lete kratke, iskidane linije, gomilaju se oko rupa kao na slatkom voću, žmirkaju poput oblaka vinskih mušica. Sa njima se roje i njihove senke, trepere na pesku približavajući se pticama pre nego što se ponovo udalje ili se konačno spoje ako ptica sleti. Ali taj dodir ne traje dugo: kako bregunica nestaje u rupi, senka preosvaja. Nijedna ptica ne uleće tako naglo i potpuno u nevidljivo. Naš pogled, do tada nošen pticom, spada sa njenih leđa pri ulazu u neumoljivo gnezdo zemlje. Prvi put vidimo gnezdo toliko različito od leta.
Tako bregunice u trenutku sklope bezbrojne mogućnosti letenja po prostoru u jednu jedinu nit koju udenu u mračni otvor, začas pređu iz gostoljubive prozračnosti vazduha u nepropustljivost zemlje. Širina svetlosti se suzi u krug otvora koji posmatraju iz svoje pećine kao malo sunce.
Da bismo pretpostavili šta se dešava unutra, u zemlji, možemo i da žmurimo. Perje još vazdušasto od lakoće azura. Zemlja upija zvuke srca ustreptalog od letenja i meša ih sa šuštanjem trava koje se čuje među korenjem.
Bregunice ponovo izleću kao izdah i hitro uzimaju svoj vidljivi oblik.
***
U zgradi
Prostor zgrade kojim sam upoznao sopstvenim očima i kojim se krećem tek je njen mali deo i liči na biljku. Da dođem do naše ostave, idem kroz lavirint podruma, ispod zemlje, kroz korenje. Poznajem stabljiku lifta koja me izbacuje uvis kao kapljicu vode. Tako dospevam u stan koji se otvara kao cvet. Poznajem jedino pogled kroz prozor svog stana. Živim na poslednjem, jedanaestom spratu. Živim na poverenju u nepoznate građevinare kojeg nisam svestan veći deo vremena. Stan u kojem živim drži deset spratova o kojima ne znam ništa, osim što verujem da postoje.
***
Pored staze, nožica goluba
Kad idem, prostor me propušta i sve okolo promiče glatko, brzinom hodanja. Ali, određene slike u predelu se razlikuju. To je uvek iznenada i jedva uočljivo, ali primetim ih na osnovu blagog treperenja u predelu grudi. Predeo se brzo zgusne u lak i providan plod, u kamen, pero, šišarku bilo šta što mogu da ponesem, dodam u kolekciju i kasnije zagledam, prevrćem, otvaram, opisujem u pokušaju da iznova i produženo treperim. Evo dva primerka sakupljena jutros.
Dečak se grančicom, igra se po prašini ispod stabla. Oko njega je nevidljiv, ali jak omotač zanosa u igri, kroz koji prolazi samo jutarnja svetlost. Pri tlu, svetluca pramen podignute prašine, tako prozračan da pomišljam da je to samo sanjivost još uvek preko mojih očiju. Ali, ovde je jako i stablo, neravna linija njegovog izviranja iz zemlje, suv miris kore, armija vatrenih stenica kao osip i još toliko toga što postoji pored staze sa koje retko silazim. Ovde je jako i sećanje tela da su oči nekad bile na nižoj visini.
Drugi je primerak nožica goluba. Cela, ne klobučasti patrljak. Oblik ove noge traje celom svojom malom dužinom: roze rečica izvire iz oblaka perja, zatim se račva u nekoliko još manjih koje se ulivaju i nestaju u vrhovima kandži. Bez tih šiljastih nožica, koje ispušta pri sletanju, kao avion, kako bi se kretao po zemlji, sav okruglast, obao, golubast? Ispod tog perja, za koje bi neko rekao da je naftno, da je zgusnut iskašljaj auspuha, spava rozikasto telo koje se otkriva samo nožicama koje liče i na korale.
***
Krava
Džonu Berdžeru
Sastoji se od velike količine mraka preko kojeg je, kao mapa, zategnuta sjajna koža sa kontinentima šara. Iz tog mraka se čuju grmljavine, gibaju se izbočine, fijuču gasovi, šikljaju vodopadi mokraće i istiskuje se izmet kao vruće biljno kamenje. Čovek gleda kravi u oko, u usta, u vime, u vulvu i anus, gleda kao u bunar ne bi li naslutio kretanja u mraku.
Krava je najčešće uzicom privezana za jasle, prinuđena da iskapi sve talase letine. Najveći deo života provede tako, stojeći ili ležeći, okrenuta u istom pravcu, ka toj reci koja ne odražava lik.
Čovek prolazi kroz špalir kravljih vulvi, iščitava jezik tog mesnatog cveća koje raste u visini očiju, sluša šta govore sve nijanse ružičaste, plime i oseke nabubrelosti. Odatle, u nekom trenutku, proviri voštani par novih papaka. Iz krave usporeno iskaču telići i prvo leže pored nje, jedno po jedno, puni starog umora od igre. Krava ih pokreće hrapavim jezikom i glasom dubokog zvona, zaboravljajući da nikad nije osetila težinu bika na kičmi.
Mleko se oslobađa na maloj visini, iz naoblačenog vimena. Pojavljuje se tek u dodiru sa šakom koja ume da lažira pokrete telećeg jezika. Šaka deli celinu mleka na sitnije gutljaje, pre nego što ga istisne u kofu. Mleko podjednako izlazi iz ruke kao i iz vimena. To je jedno od najsrećnijih sećanja ruke od kojih se ushićuje i mnogo godina nakon što su rad muže preuzele gumene sisaljke. To je prva lekcija ruci o pravoj meri nežnosti i snage.
Mleko je tečno jutro, smejući se sviće sa dna kofe. U večernjoj muži se preobražava u tečnu uspavanku meseca.
Između kravljih očiju staje ceo dlan. Ima posebno crnih, koje izgledaju kao bez bilo kakve opne, jedino još odraz ili jaka unutrašnja sila sprečavaju pravljenje talasa. Čovek komotno stane u oko, uvek samo u jedno. Vrh roga čuva oko od prevelikog zagledanja. Od očiju svih životinja, najviše želim da mi kravlje oči kažu da me vide.
Gledao sam u oči kravu koja je umirala. Zamišljao sam da je smrt već u srcu ali joj treba vremena da ispuni tako veliku životinju i stigne do oka gde ću da vidim njen znak. Nadao sam se da glas melodijom prenosi utehu pa sam joj rekao da nismo imali bolju kravu, da se njenom bokatom hodu i prostor izmicao, da sam se najviše radovao kad je u letnjoj noći iz kuće čujem kako preživa, da naš život stoji i na temeljima njenog mleka. Ona je već spuštala glavu na zemlju. Ne sećam se da li smo njeno tele izveli da ne gleda umiranje, a to bi mnogo govorilo o tome kako čovek vidi kravlje oko.
***
Bunjište
Ne zovem to tako, ali sad koristim ovu reč jer ima nj, ima gnjecavo središte, nedopečeno, u koje utanjaju svi okolni glasovi koji ovoj reči ipak daju izgled jasno opcrtane gomilice. Samo treba prignječiti pljuvačku između jezika i nepca, ponavljati nj, nj, nj i već se okuplja malo bunjište, već čizma žmrćka u stajnjaku.
Najviše se sastoji od balege, tog toplog taloga leta, ali tu su i prezreli plodovi, kravlje posteljice, kartonske kutije, poneka mrtva kokoška. Na površini sve još uvek ima oblik, ali ka unutra granice se osipaju i tela konačno razmenjuju svoje ćelijice.
Ko je umoran od svog oblika treba da zamišlja unutrašnjost bunjišta i povlačenje tela kao pri padu u san. U ovoj gustoj hrpi nema godišnjih doba, vreme ne protiče već se sleže, odmara između kraja i početka. Svakog trenutka vrela kaša mogla bi da počne sa kucanjem.
Zimi se iznad izvijaju pramenovi pare. Pri sletanju, pliske liče na cvet ljiljana, a onda hodaju po izmetu i ne mogu da zaustave mrdanje svog dugog repa. Na proleće odsijavaju krila prvih mušica zbijenih u štit. U jatu čvoraka koje sleće svaki zvuči kao da se iz njega oglašava i podsmeva nekoliko ptica. Ja sedim pored, udišem kisela isparenja i pratim jezu kako mi prolazi kroz telo.
***
Po danu
Sve što ima vidljivost mora da obavlja svoj krotki posao izgledanja. Bez glasa i ništa ne dotičući pogledi mnoštva očiju izazivaju usamljenost da se pretvara u tolike oblike ne bi li bila viđena. Ponešto jedva izdržava i od svoje nabujale vidljivosti savija se kao cvet posle kiše.
Dan i sve vidljivo u njemu uveče se može zagledati sa svih strana kao kamen koji u sebi sadrži roj svetlucanja.
Noću pak, suh mnoštva ušiju širi se mrakom i natapa ga kao voda zemlju. Ništa nas ne može uveriti da tišina koja okružuje disanje nije nečiji sluh. Mužjaci kosova, slavuja i crvenrepki pevaju noću ulazeći u otvoreno tkivo sluha i mrak kad upada u sluh okušava dubine pećina i provalija.
Ja slušam, između spavanja, nevoljna razmišljanja o smrti koja se javljaju neporecivom jasnoćom svitaca.
***
Vetar
Poslednji dani bez lišća i vetar duva glatko, bez šumorenja. Raspaljuje jutarnju svetlost, premešta je preko našeg krova. Senka zgrade se ne miče, plavičasta kao kamen. Tišina je u našoj sobi prisutnija nego inače, šupljina postaje očigledna, uskoro bi mogli, tu i tamo, kao u velikom grlu, da izrone prvi glasovi, najpre mmmm. Niko nije video vetar, ali smo videli svetlucavi talas u travi, otisak njegovog providnog lica. Sive vrane skaču sa zgrade, igraju se sa njim, osećaju da je negde oduvao silu zemljine teže. U lakoći, gore i dole više se ne razlikuju.
___________________________________________
UROŠ STOJILJKOVIĆ (1997, Kruševo, Velika Plana) završio je osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Radi kao menadžer komunikacija u Društvu za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Urednik je Detlića, magazina za ljubitelje divljih ptica u Srbiji. Poeziju objavljivao u Poljima, Povelji,Listu, Stranama i na sajtu Čovjek-časopis. Jedan od osnivača nevladine organizacije Obrazovno-kreativni centar Restart.
Pisac i kulturni radnik Vladimir Arsenijević pretučen je 13. jula 2026. ispod Brankovog mosta u Beogradu, na mestu gde je trebalo da bude održan komemorativni skup posvećen žrtvama genocida u Srebrenici. Ove pesme nastale su na osnovu komentara koje su različiti ljudi objavljivali na društvenim mrežama i informativnim portalima povodom vesti o napadu.
***
vidi ovu pušikarsku facu odmah shvataš da s tom fizionomijom nešto nije u redu nabijao komplekse već šezdeset godina u bulju (i ko zna šta je sve još nabijao buahahahahah) pa mi se tu kurči kao neki faktor bato tebe ima da nema ne da nećeš da budeš neko nego nećeš da budeš pogledaj se prosto prizivaš batine onako čovek da te napenali da ti rascopa nušku matoru da ti prospe zubalo oči s nerava da ti landaraju da gledaš na sve strane da ne znaš gde si bubrege kerovima da baci napušena pluća u kontejner srce ti nemaš srce a ako nađu nešto na mestu gde drugima stoji srce nek pošalju preko post eskpresa u kroaciju tamo mu je mesto e onda da te vidim kako ćeš da organizuješ skup mamu ti jebem kad nećeš moći ni sopstvene organe da sakupiš
*** sve je izmišljeno ništa se nije dogodilo da ga je napalo trideset mladih ljudi taj ne bi mogao da stoji a on snima tiktok ceo dan kao što i genocide izmišljate izmislili ste i prebijanje šta je vama to teško da nešto izmislite protiv sopstvenog naroda ne znam da l je gore da vas neko za to plaća ili da to radite iz čistog zadovoljstva to jest mržnje prema onome što jeste kad toliko mrzite ovo ovde pa što ne odete negde drugde javite se predložiću vam nekoliko mesta gde biste mogli pa tamo fantazirajte da vidim kako će da vas dočekaju da l ćete i tamo lepo da živite kao što ovde živite ko bubrezi u loju apanaže kokteli festivali sve na račun nas normalnih
*** gde ste gde ste momčine javite se da vas dočekam imam pečenja s romanije praseći medaljoni nijedan im kolač ravan nije peglane kobasice da vam naseckam sira ma kakav sjenički ovaj je od baka nale iz jagnjila ni mlad ni star taman slan i krofne s džemom od malina podrinjskih imam i vina tamjanike domaće kažu enolozi kako kao tamjanika nije vrhunsko vino ali enolozi znaju đoku mog pričaju to samo zato što je naša da jedemo da pijemo da se veselimo da se useremo od alkohola ja vas sve častim kad ste biti tako dobri ruke vam se pozlatile kad ste bili spremni da se žrtvujete da ih na ovo govno isprljate živi bili još veći porasli
*** pretučen ahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha pisac ahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha zato što je hahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha organizovao ahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha komemorativni skup hahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha ja ne mogu ahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha more mrš
*** nema smisla roniti krokodilske suze svako ima pravo da se okuplja po našem zakonu a zakon lepo kaže svako organizovano okupljanje na otvorenom prostoru mora se prijaviti ministarstvu unutrašnjih poslova prijava se podnosi najkasnije pet dana pre planiranog početka skupa prijavljeni skupovi se po pravilu mogu održavati samo u periodu između 6:00 i 24:00 časa organizator je dužan da obezbedi redarsku službu koja održava mir na skupu eto da je skup bio uredno prijavljen sve bi bilo u redu imali bi svako pravo imali bi i zaštitu policije u civilu i u uniformi kao u svakom uređenom društvu ali oni ne poštuju ni naš zakon ni našu državu i šta onda mogu da očekuju ovo što se dogodilo je stvar logike naravno da su se neki zabrinuti građani našli tu i da su reagovali po savesti samo mi je žao što do kraja nisu satrli spodobu izdajničku sa zemljom nahranili je tucanikom s obližnjeg gradilišta i bacili u savu da nikad ne ispliva jebo ga pas koji ga je napravio da ga jebo u pičku cigansku
*** alo prijatelju gde su modrice gde su podlivi gde su rane ogrebotine prelomi potres mozga gde je unutrašnje krvarenje gde su ožiljci deformiteti znaš ti kad bi mene moj matori uhvatio da pravim neko sranje da dobijem keca ili da me vidi kako purnjam iza škole ili samo kad je bio nadrkan buraz pa promeni mi lični opis keva stanika da me ne prepozna ovo vi zovete batine ovi su ga izgleda mazili sledeći put ću bogami ja da se pojavim da primenim ćaletove metode e onda će da nauči šta je to genocid
*** osuđujem svako nasilje ali… i to što radi ovaj gospodin je nasilje kako drugačije da nazovem ovu vrstu provokacije pa zna se šta mi mislimo o ovoj temi to što je on poverovao da može da organizuje možda bi mogao negde drugde i da se to smatra normalnim ali ovde hvala bogu to još uvek nije normalno i dok se ja pitam i dok se pitaju ovi mladi ljudi koji su malo ishitreno reagovali to normalno da postane neće jer oni baš to i žele da nenormalno postane normalno a normalno nenormalno
*** incident na stranu mislim da se prenebregava jedna važna stvar pre i posle svega broj koji se predstavlja u ovoj vesti o navodnom napadu nije tačan čim narasta iz godine u godinu treba da nas je sramota njihove sramote oni sahranjuju žive ljude oni premeštaju posmrtne ostatke ko zna odakle oni prodaju leševe umrlih od kovida kao ratne žrtve svako ko na to pristaje svako ko ume sabira tuđe a oduzima svoje svako ko koristi reč koju neću da izgovorim nečovek je i ne treba da se čudi ako se prema njemu nečovečno i postupa punktum
*** samo se pitam što ga ne ubiše ko da bi neko žalio
____________________________________
BOJAN BABIĆ, pisac čije se delo kreće između fantazmagorije, satire i oštre društvene kritike, rođen je 1977. godine u Beogradu. Diplomirao je srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Dobitnik je nagrade Fondacije „Borislav Pekić“ za roman Devojčice, budite dobre.
Od tada je objavio deset knjiga. Njegove knjige—od romana i kratkih priča do zbirki poezije—redovno se nalaze u najužim izborima za značajne nagrade, a neke od njih su prevedene na više jezika.
Objavljena dela:
PLI – PLI (1996), kratke priče Buke u prozi (2003), poetska proza Priče o sreći (2008), kratke priče Neljudska komedija (2010), roman Devojčice, budite dobre (2013), roman Ilegalni Parnas (2013), roman Čaplinova stopala (2015), roman Yahoo (2018), roman Kako se jede nar (2021), roman Glasine o slobodi (2023), poezija
voljela bih da me poznaješ da znaš da si ti moj stakleni zvrk da šijem tvoje suze u deku prijateljstva bez tebe bih bila biber u zrnu kad u čorbi zagrizeš neočekivanu ljutinu ipak je začin a ne štetočina sredine
voljela bih da me poznaješ da nisam poskok u pijesku kuda kreće tvoja istopljena ruka kipućom vodom prelivena da me spasiš od gripe kao mala pollyanna
voljela bih da me ne boliš da me bodeš strijelama šunda nisam gradski rondo oko kojeg se lešinari uvijaju pitaj mene prvu za meso pa ćeš okusiti krila
voljela bih da znaš da imam odijelo od šipka kada me mačem probadaju samo želim da se rashladiš rubinskim sokom po zvizdanu makar sa dlana iskapila
voljela bih da me poznaješ da si mi najdraže ogledalo na svijetu nedostaje mi tvoja sreća nedostajem sama sebi kada me pod zemlju kopaš među crviće tuđih šapata
voljela bih da mogu samo da kažeš da sam ti bitna da otjeram vješticu iz uha i metlom začepim krvotok laži da si ponosna na mene tvoja pećina, tvoja ameba
***
ZAPISNIK O KUĆI
na ulazu nema tragova provale samo osinjaka kojeg smo udomili umjesto rotvajlera
fikus u ćošku jeca od straha kao da je prvi vidio lopova oblačne zavjese vise rasporene još uvijek pokušavaju pokriti prozor
ukraden je porculan ukrašen zlatnim sinapsama urušena bista kieslowskog bolno se svađa sa tv-om
kauč umrljan darwinovim poljupcima ostavljen je kao upozorenje riblji skelet još uvijek pliva akvarij zbunjen čudnom kretnjom
iz ormara nedostaju svi ponedjeljci sat visi na zidu bez vremena ogledalo više ne odražava nikoga samo sobu koja se pravi da nije sama
na polici je ostao otisak knjige trag paljevine kao da su ljuti bili tepih skriva tragove stopala izgledaju kao da je zapravo jetim koračao kroz dom
iz pepeljare su nestali posljednji razgovori frižider je pun tišine zuji glasno, uspavljuje kuhinju
na kraju hodnika vrata su širom otvorena kao da je neko izašao noseći cijelu kuću zamotanu u krpu, nataknutu na granu
***
MOST
od svih ikara, jedan je klonuo pod smaragnim tokom kamenjem obgrljen most uzdisaja legla slavena
čeka da ga pređe žena od sjena čitajući korake sitih štiglića pjevajući ode košmarima duge čuvaju most, pravi mostari
sebično čuvam most za sebe ne dam nikome da ga žedan pređe moj je most, samo za mene pjeva pere mi leđa kamičcima plime
možda je delirij saharskog pijeska nosi bačve vreline da se ikar zaplete virovi gladno, čedno riču u letu solarij nabreklog srca se klete
ne dam te nikome, moj si zauvijek kameni spavač, urezan u snove ikar i ja te čuvamo od pijavica da samo mi na kraju cjelivamo stijene
______________________________
VANESSA DENJO je pjesnikinja iz Mostara, rođena u Chicagu. Trenutno živi u Sarajevu i radi kao nastavnica engleskog jezika. Poeziju piše od adolescencije na bosanskom i engleskom jeziku, fokusirajući se na teme identiteta, autonomije, pobune i savremenog ženskog iskustva. Učestvovala je na festivalu Female Art Rising (FAR) Sarajevo sa svojim pjesmama. Njena poezija je objavljena u antologiji Rukopisi 48 iz Pančeva te na književnim portalima Strane, Anna Lit i Metafora.
Prijateljica odmetnica mi reče: Kada se odlučiš da pođeš negde, ja ću ti korak po korak objasniti kako. Meni su objašnjavali šturo i komplikovano, samo da ne bih pošla, a zapravo je bogougodno i lako. Niz livadu sam krenula, sa pola kofera, svi su me na cedilu ostavili, očekuj da se to i tebi desi, i da babe kažu: Sramota.
One babe što nisu u stanju dve kruške zdrave prodati čoveku. Čoveku, grehota. Svaki će ti korak biti tačan kao piramida, samo ne zastajkuj da se svađaš kraj ribarnica i mrtvačnica.
Ne oživljuj na putu nataložene leševe. Kornjača bez kuće ostaje i rosa se povlači pred svetlom, sat se ne zaustavlja nakon smrti voljenih i ukus testa je ukus testa, ali za posebnu smrt se valja izboriti.
– iz zbirke ,,POSTOJANJE BORHESA” (2024)
________________________________
JELENA VUKANOVIĆ (1995) živi i stvara u Mladenovcu. Objavila tri zbirke pesama: ,,Logor” (2020) ,,Čađavi vlak u smehu” (2021) ,,Postojanje Borhesa” (2024)
čovjek-časopis 