ŽABLJI HOR
Aleksić je krenuo niz uzani hodnik TOC-a. Pošla je za njim dok je Miljan naprosto jezdio niz hodnik kao da ga ništa ne zanima. Umeo je da se tako vešto pretvara da nikoga ne primećuje, dok su svi oko njega mislili kako on sve zapaža.
Miljan Aleksić je, pored toga što je bio viđen za princa žapca MUP-a, zapravo bio jedna od Veoma Interesantnih Persona: od onih koje su se motale po celoj zemlji i izdavale naloge koje su svi bez pogovora izvršavali. Sanji nikada nije bilo sasvim jasno šta te tačno čini Veoma Interesantnom Personom, ali nije joj bilo drago što neko takav zna za nju.
Jedna Bezlična Osoba otvorila je, nasumice, jedna od bočnih vrata.
− Trebaće nam ova soba − tiho je rekao Aleksić, i dvoje službenika brzo je iz nje izašlo. Jedan je u prolazu uputio Sanji napola sažaljiv, a napola uplašen pogled.
− Možemo ovde − okrenuo se Aleksić Sanji i propustio je.
Bezlične Osobe su namestile fotelje jednu naspram druge.
− Sedite − rekao je Aleksić, pa je seo i sam. Ovo dvoje stali su levo i desno od njega. Osećao se miris duvana i osušenog kafenog taloga sa dna plastičnih čaša.
− Kako ste, Sanja? − Aleksić je konačno progovorio.
Sanja je jedno dve sekunde preispitivala moguće odgovore .
− Dobro?
− Zašto tako nesigurno?
Slegla je ramenima. Pretpostavljala je da je najbolje da odrobija ovu situaciju uz što je moguće manje ličnog učešća.
− Kako vam je na novom rasporedu? Nemate problema u… Majke Jevrosime?
Aleksić je pravio pauze na ključnim mestima kao da je čekao da mu se došapnu bitni podaci.
− Nikakvih problema − odgovorila je.
− Čujem da ste viđeni, u petak, na protestu.
− Raspoređena sam u pratnju službenog lica Lutrije. Protest je i dalje trajao kada se emitovanje završilo.
− I zato ste tamo bili − zaključio je Aleksić. Donji kapci na njegovim vlažnim očima blago su se podigli. Nastavio je: − Zgrada Televizije ima tri izlaza. Jedan na Abardarevu, jedan prema Crkvi Svetog Marka, i onaj na koji ste vi izašli. A ima i restoran, gore, na… šestom spratu. Jeste li bili tamo? Zgodno je da se tamo sačeka ako je napolju gužva.
− Može da se popije kafa − dopunila je jedna Bezlična Osoba. Sanja se trgla; skoro je zaboravila da su prisutne.
− Ili čaj − dodala je Druga.
− Je li to preporuka za sledeći put? − upitala je Sanja.
− Kako vam leži novi zadatak? Pratnja nije previše zahtevna?
− Pa i nije − rekla je Sanja. Osetila je grč u donjoj vilici i sa užasom konstatovala da se osmehuje.
− E, pa, drago mi je da je tako. − I Aleksić je razvukao usne i pokazao zube. Zubi su mu bili bleštavobeli i pravilni. Sanji su se činili neskladnim sa njegovom vodozemačkom fizionomijom. − Veliki je MUP i ima posla za razne ljude.
− I žene − oglasila se Bezlična Osoba.
− I konje − dodala je Druga dok su je Aleksić i Prva presecali oštrim pogledom.
− Ne znam koliko nam je Sanja za konjicu, uglavnom, drago mi je da ste se uklopili. Imali smo prilično problema sa vama, sećate se?
Sanja se sećala. Otkako je rasformirana Jedinica za posebne istrage, svi njeni preživeli pripadnici bili su sklonjeni uz otpremnine u nadi da će im to izazvati amneziju u vezi sa istragama koje su vodili. Sanja je, koliko joj je bilo poznato, jedina ostala u službi.
− Sećam se.
− Dobro. Drago mi je da sve ide kako treba. Neka tako i ostane.
Sanja nije imala komentar.
− Dobro − ponovio je Aleksić.
− Dobro − rekla je Bezlična Osoba.
− Dobro − dodala je Druga.
− Dobro − složila se i Sanja.
− Slobodni ste − rekao je Aleksić.
Konačno slobodna, Sanja je izašla bez pozdrava i zaputila se ka kući.
***
PRELOM
− Super − rekao je − samo ne znam šta hoćeš od mene.
Siniša Veličković zagrizao je sa izvesnom setom komad prasetine i masnim prstima prošao kroz ostatke svoje sede kose.
− Pa, kako ne znaš! − izričita je bila Stefana. − Hoću da znam pravi broj. Znam da je ovo što pričaju glupost.
Veličković je još jednom na tabletu pogledao fotografiju.
− Samo na osnovu ove fotografije rekao bih da je bilo mnogo više ljudi nego što je zvanično objavljeno.
− Odlično! − uskliknula je Stefana. − Dakle, visoko pozicionirani izvor iz policije tvrdi da je procena broja učesnika protesta koju je iznela ministarka potpuno nerealna i da je na protestu bilo mnogo više ljudi. Može?
− Teško da sam ja visoko pozicionirana ličnost. Ja sam samo penzioner − odgovorio je Veličković, pogledom pretražujući ostatke Stefanine slavske trpeze. Posle kraćeg razmišljanja prstima je svukao sa poslužavnika samosu sa krompirom i graškom na tanjir.
− Okej. Je l‘ može onda dobro obavešten izvor?
− Kako hoćeš. − Veličković je žvaknuo punjeno testo i slegao ramenima.
− Odlično! − Stefana je nakratko ostavila Sinišu i vratila se pisanju članka.
− Evo, ovako će izgledati na sajtu. Kako ti se dopada? − oglasila se Stefana posle nekoliko minuta i okrenula tablet ka njemu.
Siniša je naočare svečano stavio na nos, ali je čak i s njima mogao samo da se pravi da čita. Slova su mu bila kao mravi.
Crveno, belo i sivo zaglavlje Uličnih novina zauzimalo je gornju četvrtinu ekrana, odmah ispod bio je bombastičan naslov: SVE NAS JE VIŠE, dok je desno bila fotografija kolone demonstranata. Ispod naslova bio je Stefanin prvi samostalni tekst.
− A, bre, ćero. Nekako mi je, ova fotografija, onako, znaš, amaterska. Ni moj šahovski klub ne bi je u mesečnom biltenu objavio.
− Morali smo da improvizujemo. Trebalo je da Kristina fotografiše protest, ali se ne javlja, ima već nekoliko dana.
− Slušaj, znam zašto si me zvala. − Veličković je otresao mrvice sa košulje. Stefana je zaustila da uzvrati, ali on ju je prekinuo podignutom rukom. − Znam. Brineš se, pošto je baba umrla, da ću da se obesim o neku voćku. Ne brini. Mlade su još, samo bih im grane polomio s ovolikom guzicom. I ne gledaj me tako. Kažem ti, uzalud se brineš. Imam ja šahovski klub, imam lov na fazane…
− Budi bog s nama, deda, pa zar ti nije bilo dosta oružja!
− Ništa oružje. Samo dron.
− Kakav sad dron?
− Pa ja zapravo ne lovim. Kupio sam neki vijetnamski dron sa kamericom, i tako njime preletim preko polja, a sve to gledam na mobilnom, pa kada ugledam fazana, ja opalim.
− I šta onda?
− Onda fotografije okačim na Fejsbuk; a vidim da ne pratiš dedu, ne pratiš, dobro; dok ja sa drugarima pijem pivo. Dobro me podseti − rekao je, dok je ustajao s mukom − imam sastanak lovačkog udruženja. Đurica Mišković, sećaš se Đurice, on je imao onaj meksički restoran, kupio novi dron, idemo da ga malo podignemo.
− Hajde, deda, lepo se provedi, i svrati. I hvala ti na doprinosu u borbi za slobodu i demokratiju.
− Doprinos, do mojega. Sve smo mogli to i preko telefona da završimo.
− Deda…
− ‘Ajde, dete, da me ispratiš − rekao je, gurajući teglicu ruske salate u džep.
Siniša je, dok se vozio liftom, počeo da se smejulji Stefaninim dobronamernim pokušajima da ga uvuče u nekakav društveni život, ali već je negde oko prizemlja shvatio da mu je unuka, možda, u pravu. Sastanci šahovskog kluba održavali su se mahom u njegovoj glavi, jer se igra ostarelih članova, sve manje voljnih da napuštaju svoje domove, preselila u najvećoj meri na internet. Lovce je počeo da eskivira kada je uslikao sto osamdeset prvog fazana i bez iznenađenja shvatio da se tek neznatno razlikuje od sto osamdesetog i da su njegovi sulovci triput iscrpili skroman repertoar viceva koje su razmenjivali. Otišao je na slavu kod unuke a ne kod njenog oca, koga nije voleo da gleda i sluša bez preke potrebe, otišao je zbog prasetine. Počeo je da primećuje kako se učauruje u dedastosti. A iz dedaste čaure neće se izleći leptir.
Izašao je na oštar zimski vazduh i osetio vibraciju pod levom miškom. Okej, dakle, infarkt, pomislio je, a onda se setio da mu je u džepu mobilni. Zvala ga je Stefana.
− Alo, deda, a je l‘ možeš da nam pozajmiš možda taj tvoj dron? Video si kakve su nam fotografije loše ispale.
Sinišin pogled pao je na kontejner za smeće pored Stefaninog ulaza. Neko je na njemu ljubičastim sprejom napisao − Gledaj u svoj tanjir.
− Dron? Mogu dron… A je l‘ vam treba operater?
____________________________________________________
MILOŠ PETRIK je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara, koji je napustio zbog glamuroznog posla u marketingu, a trenutno se ponovo bavi strukom, uz koji posao prevodi i piše.
Objavio je zbirku natprirodnih policijskijh priča „Siva hronika“ 2016. godine i zbirku tužnih kratkih priča humorističkog karaktera „Mlad si da se proslaviš“ 2019. godine. 2023. godine objavio je svoj prvi roman „Električni organizam“. Sarađivao je sa Radiom Beograd 202 i više puta učestvovao na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu.
Književnost prevodi od 2016. godine. Preveo je romane Naomi Alderman, Sandre Njuman, Endži Tomas i Dejvida Mičela, kao i strip Snowpiercer.
Udat je i živi u Beogradu sa suprugom i decom.
fotografija autora: Andrej Bjelaković
čovjek-časopis 