ČOVEK OD REČI
Energično je okretao pedale bicikla. Vraćao se iz grada nakon nekoliko sastanaka. Džepovi su mu bili puni reči. Časnih, pionirskih reči koje je dao nekolicini prijatelja i saradnika. Među njima je bilo krupnih, značajnih, ali i onih manje bitnih. Bilo je termina kojima se najavljuje saradnja. Bilo je obećanja, uveravanja. A tu negde se zavukla i najmanja među njima – rečca „će“. „Će“-a su mu bili puni zadnji džepovi. Našlo ih se nekoliko i u torbi. Reči „važi“, „završeno“, „uživaj“, „sređeno“, takođe su bile zastupljene u velikom broju.
Bio je čovek od reči. Već poznat po rečima koje je davao svuda, svakome, u svakoj prilici. Delio ih širokogrudo, nesebično, s osećajem lične satisfakcije zbog samog čina davanja. Vozeći se ovako na biciklu, sebe je video kao dobrog Samarićanina na magarcu.
Povremeno bi dunuo vetar, zatalasao mu kosu. Tom strujanju je radosno jurio ususret. U mislima je prebirao, sumirao i klasifikovao sve što je danas rekao, od reči do reči.
Noćašnja kiša napravila je bare po neravnom asfaltu. Ubrzano je prolazio kroz njih, presecao ih napola, nemarno prskao unaokolo. Bio je zadovoljan zbog današnjih susreta i zbog lepih reči koje su tog dana pale. Jedva je čekao da se vrati kući i još jednom pregleda sve reči koje je davao tokom čitave obdanice.
Stigao je pred svoju zgradu. Ukucao šifru na interfonu. Ulazna vrata su se otvorila. Uzeo je bicikl u ruke. Popeo ga na drugi sprat. Zatim ga dogurao do stana broj 13. Uneo je svoje prevozno sredstvo unutra i onda se trgnuo.
Počeo je panično da prebira po džepovima. Izvrnuo ih je.
Bili su potpuno prazni!
Tek onda je shvatio – ranac mu je, sve vreme dok je pedalao do kuće, bio otvoren. U njemu više nije bilo ničega. Prebledeo je jer je usput izgubio sve. Njegove reči su otišle u vetar. Na ušima je imao slušalice, te nije bilo nikakve šanse da čuje kako mu najmanje jedinice značenja lepršavo ispadaju po trotoaru.
Pretpostavio je da se najveći broj njih prosuo od udaraca u neprebrojive rupe na asfaltu. Neke su završile u barama od noćašnjeg pljuska. Naglo podizanje ruke radi pozdrava nekome koga je spazio tokom vožnje takođe je učinilo svoje. Tako su ispadale iz džepova vindjakne.
Ovo mu se događa po ko zna koji put. Besan na sebe nije imao predstavu o tome kako bi mogao da ispravi ovu katastrofu. Bio je svestan – danas je dao mnogo velikih reči. Znao je da će ga ljudi držati za njih. Obuzimao ga je očaj. Već sutra počeće da zovu, da pitaju „Dokle si stigao?”, „Imamo dogovor.”, „Dao si reč.”. Ali, on više nije mogao ni da se seti koju je reč kome dao.
Ponovo je ostao bez reči, kao da su ih odneli ulični virovi, zajedno sa svim njegovim brodovima punim obećanja i granitno čvrstih uveravanja.
***
DEDHOLM
Već izvesno vreme živeo je i radio u jednoj od zemalja s najvećim kvalitetom života na svetu, ako ne i u najboljoj. Bio je oduševljen profesionalnim mogućnostima koje mu je nudila nova domovina. S ogromnim je uzbuđenjem dočekao činjenicu da ga je administacija primila raširenih ruku, gotovo kao rođenog sina. Pred njim se otvorila čitava lepeza životnih mogućnosti.
– Dobar dan, gospodine Magnuson, kako ste?
– Kao vreme.
Gospodin Magnuson je voleo da svoje raspoloženje poredi s klimom. Ponekad je preterivao. Nije uvek bio tako mračan, umeo je i da se našali. Mračno duhovit, to bi bio najtačniji opis. Običaj mu je bio da stoji naslonjen na okvir prozora i posmatra uličicu pod sobom: čas bi nekom prolazniku dobacio zajedljivu šalu, čas nekoga opsovao. On je bio čovek s buketom tuge na licu.
Danas je atmosferom vladalo pseće vreme. Oblaci su se nadvijali kao da će svakog časa da grune kiša, ali to se nije desilo. Tek je sipila neka sitna, ledena rosulja. Tipično vreme ovde, u Dedholmu. Malo, mirno mesto, stotinak kilometara udaljeno od velikog grada. U njemu su uglavnom živeli stariji ljudi, penzioneri.
– Znači, sve je u redu, gospodine Magnuson! – pokušao je da ga oraspoloži pozitivnom energijom i srdačno se osmehnuo.
– Tebi je možda u redu – zajedljivo je dobacio gospodin Magnuson.
Razgovor s meštanima spadao je među teže životne discipline. Ko zna da li je gospodin Magnuson bio takav zbog severnjačkog temperamenta ili zato što je izgubio svog najboljeg prijatelja, gospodina Pera. Per se, nakon neuspelog pokušaja samoubistva, prosto preporodio, preokrenuo svoj život u pozitivnom smeru. Prilikom vešanja, njegov konopac nije izdržao pritisak i pukao je. Posle tog nemilog događaja gospodin Per bio je pun optimizma. Postao je najsrećniji čovek na svetu, a to je na sopstvenoj koži osetio i gospodin Magnuson. Iz ljubomore ili iz nekog drugog razloga, smrtno se naljutio na najboljeg prijatelja. Od tad su im se putevi razišli. Kako bilo, gospodin Per je nedavno umro prirodnom smrću. Smrt mu je došla tiho, kradom. Prošlo je od nje nekoliko dana, a niko ništa nije primećivao, sve dok ga nisu otkrili zaposleni iz Odeljenja za skrivenu smrt.
Junak ove priče je ovde dospeo spletom srećnih okolnosti. Rekli su mu “Dođi gore, na sever. Ima posla.” Pomislio je: samo kod nas možeš da budeš nesposoban i da budeš kul, a tamo se ceni vredan čovek! Štagod da je pokušao u njegovoj rodnoj grudi, koja je već trideset godina bila je u tranziciji, naišao je na „ne“. Plan mu je bio da radi nekoliko godina, zaradi nešto novca i otvori sopstveni biznis u velikom gradu.
Posao je našao odmah, preko oglasa. Tražili su nekoga za rad u obližnjem gradiću. Državna ustanova je nudila smeštaj o svom trošku, uz pristojnu platu. Ustanova se bavila sahranama, pogrebnim ceremonijama i uslugama, ali je nedavno uvela i novu delatnost. Za te, nove potrebe tražili su radnika, kom obezbeđuju dobru platu, socijalno i penziono osiguranje, sve regularno. U pitanju je bilo radno mesto „otkrivača skrivene smrti“, ili na lokalnom jeziku: uptekare av dold ded.
Zlobni jezici prijatelja iz stare domovine ismevali su ga. Govorili su da se bavi „lešinarstvom“. Ali trebalo je postaviti pitanje kakva zemlja nudi ovakvu uslugu? Samo ozbiljna zemlja. Pre nekoliko godina premijer je naciji objavio kako je vreme da građani preseku pupčanu vrpcu kojom su vezani za svoje roditelje i počnu da žive samostalno. Ljudi su to shvatili bukvalno. Uvučeni u vrtlog egzistencije, nikako nisu nalazili vremena da obilaze svoje pretke, a neki su čak zaboravljali da oni uopšte postoje.
Sama varoš bila je, na svoj način, nalik sanatorijumu. Nije to bio nekakav medicinski centar, već fina mala nastamba gde su utočište pronašli penzioneri kojima je veliki grad postao ozbiljan izazov za svakodnevni život. Sve bi to zvučalo idilično, ali treba imati u vidu da su i ti ljudi umirali, a njihove potomke smrt očeva i majki nije interesovala. Nekada bi tek nakon godinu ili dve saznali kako im je neko od roditelja preminuo. Dešavalo se i da baš niko ne bude svestan nečijeg upokojenja. Onda bi stizali pozivi u kojima su se komšije žalile na “čudan miris” iz susednog stana.
Eto, to je bio njegov posao. Svakog dana šetao je gradićem, razgovarao s ljudima koje bi sretao i usput se raspitivao da li su videli ovog ili onog, tek da bi proverio da li je osoba koja ga zanima još uvek u životu.
Obilazak mesta bio mu je svakodnevna radna rutina. Podrazumeva se, ljudi su bili različiti. Na primer, za gospodina Olafa retko se brinuo. Znao je da je bio dobro. Olaf bi sedeo u garaži na ribarskoj stolici, u kupaćim gaćama, s naočarima za sunce, slušao Betovena. Naravno, bio je ćutljiv kao i svi ovde, ali imao je nekakvu livadsku, lelujavu dušu. Živeo je sam. Egzaltiran, pomalo luckast, kao udaren mokrom čarapom. Takav je bio. Već četrdeset godina u kupaćim gaćama! Čekao je gospođu Astrud. Inače, gospođa Astrud je bila njegova prva simpatija još iz rane mladosti. Stanovala je u susednoj zgradi, i nije joj padalo na pamet da bi gospodin Olaf prema njoj mogao da gaji bilo kakve pretenzije, pogotovu erotske. Olaf bi proveravao da li je s Astrud sve u redu tako što bi krišom virnuo kroz mali prozor njene garaže, pazeći da ga ona ne primeti, da je ne uznemiri.
– Dobar dan, gospodine Bjorn. Gospodine Tven, kako ste?
Bjorn i Tven igrali su domine u domino-klubu kraj mrtvačnice. Često su se svađali. Tačnije, neprestano. „Nikome ne želim smrt, ali neke čitulje čitam sa zadovoljstvom“, govorio bi gospodin Tven gospodinu Bjornu, aludirajući, svakako, na njegovu buduću čitulju.
Kad god je bilo lepo vreme, njih dvojica bi zauzela svoja mesta. Ako bi se desilo da ih nema, pokucao bi im na vrata, čisto da proveri da li je sve u redu. Bilo bi mu čudno kad ih ne bi video kako igraju domino. Eto, to mu je bio posao: da otkrije ako je neko umro i da javi kolegama kako bi obavili pogrebne ceremonije, kako dolikuje svakom poštenom poreskom obvezniku ozbiljne države.
Ali nije sve bilo tako ružičasto. Pojavljivali su se i teški trenuci. Pre neki dan primetio je da gospodina Svena nema ispred poslastičarnice. Obuzela ga je nelagoda i odlučio je da ode do njega kući. Pozvonio je. Tišina. Lupao, dozivao. Ništa. Pozvao je kolege. Došli su, razvalili vrata i utrčali unutra. Uspeo je samo da ugleda nešto kako se njiše u vazduhu i da prepozna cipele gospodina Svena, iste koje je godinama nosio. Gospodin Sven odlučio je da presudi sebi. To se neretko dešavalo. Možda će ćerka preuzeti troškove sahrane.
– Oho, gospodine Larson, danas vam šah baš ide od ruke!
– Pijunom mi je uzeo kraljicu!
Svakog je dana posmatrao gospodina Larsona kako igra šah sam sa sobom. Nekad bi se obradovao što je pobedio, ali uglavnom bi ispod oka, s nakostrešenim brkom, zurio u tablu kao da se ljuti na protivnika.
A pre neki dan jedan kolega mu je javio da je neko prijavio kako komšija ne otvara vrata, ne odgovara na pozive, pa se zabrinuo. Kolega je došao i imao šta da vidi: gospodin Bergman je ostavio kratku poruku na stolu „Čovek je defektna konstrukcija. Perverzija prirode. Treba prodreti u njegovu osnovnu strukturu i izgraditi ga iznova, iz temelja, inače ništa nećemo postići“, i mirno „pratio“ prenos golf turnira na televiziji, otvorenih očiju, samo što više nije bio živ.
Bilo kako bilo, posao jeste bio pomalo jeziv, ali bi se posle radnog dana vratio kući, popio pivo, malo gledao televiziju, pa legao da spava. Imao je osećaj kao da neko leži pored njega, naravno neko mrtav. Znao je da je to zbog posla, ali makar je bio dobro plaćen.
Inače, po profesiji je bio brica. Još nekoliko godina i otvoriće berbernicu u velikom gradu. Ako i ne uspe, nije ni ovako loše. Bio je prezadovoljan poslom i odnosom države prema socijalnim pitanjima. Nije imao na šta da se žali.
***
TIHA POBUNA
Stigao je dan ranije. Otvorio mu je crkvenjak.
Želeo je da uvežba sutrašnji nastup povodom značajne književne nagrade čije će lovorike sutra ovenčati njegove pesničke zaliske. Bio je na sedmom nebu. Baš on je taj koji će se naći na listi najvećih pesnika sveta. Ono što je naročito godilo njegovoj sujeti, jeste to što se nagrada nije dodeljivala bilo gde, već na svećanoj ceremoniji koja će se odigrati u jednom od najvelelepnijih i najstarijih hramova, uz nadahnutu atmosferu i prisustvo duha otelovljenog u mirisu tamjana i sveća.
Nakašljao se. Pročistio grlo. Zaustio prvi stih. Zastao.
Nije bio nezadovoljan početkom, ali odlučio je da proba još jednom. Sad snažnije, s više samopouzdanja. Da, bolje je, ali moraće da začini dikciju prstohvatom dramatike. Polagano je hvatao nit sopstvenih misli koje su ga terale da deklamuje… sve bolje… sve uzvišenije… sve zanosnije…
Približavao se zenitu svog stihotvorja deleći lično vaznesenje s nemim publikumom. Sva pažnja bila je usmerena na njega. “Sve su oči uprte u mene”, pomislio je i spiralno zabacio proćelavu glavu s “vencem” dužih dlaka i glomaznim naočarima namikerenim na mesnati nos. Njegova je punačka, zdepasta figura bila u stanju šamanskog transa. Podrhtavao je od metafizičkog uzbuđenja. Upravo je trijumfovao, i to strofama o slobodi, pacifizmu, prevazilaženju seksualnih normi, halucinantnim lavirintima uma… Poetske je akrobacije savladao do savršenstva. Publiku je imao u šaci. Očigledno je doživljavao pesnički orgazam.
Literarni zanos je, čini se, uhvatio publiku na prepad. Iz tamnih zakutaka svetilišta odjednom se začulo tiho šuškanje. U vazduhu je mogao da oseti tajne poglede koje su posmatrači međusobno razmenjivali. Napetost među njima mogla je da se seče liturgijskim kopljem.
Bogorodica se našla u nebranom grožđu, jer je shvatila da ne može pobeći s bebom u naručju, pa je počela otužno da mirotoči. Tu i tamo bi provirio delić mantije, svetli trag oreola, ivica krsta. Provlačili su se kroz odškrinute prozore, iskradali kroz crkvenjakova vrata, ili bez stida izlazili pravo kroz crkvene dveri. Sveti je Gavrilo okačio svoj oreol o nakinđureni ragastov i neprimetno šmugnuo kroz obližnje okno. Sveti Jovan Krstitelj je veštim potezom vozdigao svoju mantiju i, koračajući bosim stopalima, na prstima, nečujno se provukao kroz skriveni procep u zidu ove drevne građevine. Sveti Đorđe je pao u iskušenije da kopljem prekrati zanos ove poetske aždaje, ali ipak nije hteo da pravi skandale, pa se povukao iza ikonostasa. Anđeli i heruvimi, na čelu sa svetim Arhanđelom Mihailom, nisu imali dilemu kuda da se denu. Prosto su se vinuli kroz visoku kupolu viševekovnog hrama.
U nezaustavljivom poetskom ushitu, pesnik nije ni primetio ovu tihu pobunu, pa se, raspamećen sopstvenim kazivanjem, duboko poklonio praznini oivičenoj zidovima koji odjekuju. Seo je u drveni stasidij. Bio je zadovoljan svojim nastupom.
- iz zbirke priča “RATOMIROVA SVAKODNEVICA” („Секојдневието на Војомир“), Begemot, 2026.
s makedonskog preveo BOJAN BABIĆ
___________________________________________________
FILIP DIMEVSKI je diplomirani filolog poljskog jezika i književnosti i makedonskog jezika. Diplomirao je na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju, pri Univerzitetu „Sv. Kiril i Metodij“. Prevodi savremenu poljsku prozu, kao i klasična dela, među kojima su knjige nobelovaca Henrika Sjenkjeviča, Vladislava Rejmonta i Česlava Miloša, ali i klasika poput Vitolda Gombroviča, Stanislava Vitkjeviča, Boleslava Prusa i drugih, kao i književnost za decu i mlade. Osnivač je, urednik i redaktor u izdavačkoj kući Begemot, i organizator je književno-multimedijalnog festivala „ArtArea/Arterija“. Zbirka priča „Ratomirova svakodnevica“ njegovo je prvo autorsko delo.
