čovjek-časopis

Kada je vreme lepše, sve postaje podnošljivije. Čak i trčati devedeset minuta na fudbalskom terenu. Ali nije stvar samo u trčanju. Lepo vreme podrazumeva i onaj deo nakon treninga, kad se svi pobacaju i zalegnu na travu, u blizini aut linije i ono malo hlada što još uvek neolistalo drveće daje. Nisu morali čak ni do obližnje kafane Ljubičin konak, kako su to mesecima ranije radili. Razbacani u travi uživali su u, možda ne baš prvim ali među prvim ove godine, sunčevim zracima. Goran je ležao tako da mu je fudbalska lopta glumila jastuk, Dare se klatio na plastičnoj stolici, Stiv je glumio šankera koji je iz velike sportske torbe prosleđivao flašice vode, soka ili piva… 

— Proleće je stiglo u naš grad. I vrapci se deru kao konji. Sezona parenja počinje baš sad. A prvi vesnik su oni. — Goran odrecituje, očigledno inspirisan promenom vremenskih uslova koja mu je trebala.

— Šta to beše? Partibrejkersi? — Miki podiže glavu, tek da proveri.

— Svašta. Kakvi crni Brejkerski. U pitanju su Dža ili Bu. Sa kultnog albuma „Spremanje ribljeg gulaša zahteva visoku koncentraciju” iz… — Goran zažmuri na jedno oko, dok drugo uperi uvis, kao da se napinje da pretraži davno nekorišćene foldere u skladištu svog mozga. — Iz 1993. godine. Eventualno 1994.

— Kakva si ti enciklopedija nepotrebnih informacija. — sarkastično prokomentariše Luka, Goranov mlađi brat.

— Što, bre?

— Pa evo… — Luka se pridigne u sedeći položaj — Koje kalendarske godine je Dušan Tadić postavio rekord u ukupnom broju asistencija?

— Trideset i sedam komada, 2021. godine. Al’ to je malo kontraverzno pitanje, da znaš, jer su dve u prijateljskim utakmicama. Tako da na nekim listama mu to ne broje pa i dalje vodi Messi sa trideset pet asistencija.

— Koliko patuljastih planeta ima u Sunčevom sistemu?

— Pet.

— Kad nam je kevi rođendan?

— Dvadeset sedmog septembra. Ne! Dvadeset šestog. Ne, čekaj! Dvadeset sedmog.

— Dvadeset šestog. Debilu.

— Dobro, možda mi neke stvari, tako, malo proklizavaju… — Goranu se vidi da je blago neprijatno — Ali sam zato spreman za kvizove.

— Još samo nekad u životu da se prijaviš za kviz. Ali, ne, tebi je i to ispod časti. Smor.

— Dobro, bre, Luka. Što si navalio na čoveka? — umeša se Salence.

— A, brate, nervira me taj: „Ja znam najbolje, tačka kom” stav. Dok ovamo neke krucijalne stvari čovek brljavi.

— Pa dobro. — Salence u ulozi UNPROFOR-a između dva brata, očigledno — To je i normalno da te braća i sestre najviše nerviraju. Ko će drugi?

— Jeste. — i Bata Velja stavlja virtuelni plavi šlem — Zato su i većina ratova bratoubilački. Evo vidi nas, na primer. S kim smo se najviše klali kroz istoriju? Pa s bratskim hrvatskim narodom. Logično. Nećemo s Kamerunom valjda?

Na trenutak svi zaćute. Po terenu pretrči blagi, prolećni vetar, ni nalik onoj besnoj košavi kakvu su imali tokom zime, kad su dresovi lepršali kao polovne zavese, a lopta bežala u aut brže nego što se bilo ko snađe. Sada, Sunce blago pecka obraze, a vetar napravi ono prijatno strujanje vazduha koje ih samo osveži.

— I da se razumemo… — nastavi Velja — Ja Goksija moram da branim jer mnogo, brate, volim taj njegov visokointelektualni i nadrndani smisao za humor. — ćušne loptu na kojoj Goran i dalje leži — Goksi, ajd kaži nešto smešno.

Goran ga pogleda ne baš prijatnim pogledom, blago iznerviran što mora da troši energiju kako bi loptu ponovo namestio kako treba i što ga tretiraju kao aparat koji izbacuje fazone kad ubaciš žeton — Kad Sunce sija i na groblju je veselo. I? Je l’ valja?

— Gde ne valja!? Vrh! — Velja se prvo zaceni pa se onda okrene ka Luki — Vidiš? Ti bi eventualno mogao neku foru sa dupetom ili prdežom da ispričaš. Ili: „Tri debela Nemca”. Taj fazon.

— Inače, ta fora nije moja. To je citat Čehova. — dobaci Goran.

— Eto! — Velja se uspravi i raširi ruke kao da prikazuje remek-delo — Vidiš o čemu pričam?! Čovek studirao. Načitan.

— Veljo, brate, da se smiriš. Što ti je Čobi već lepo rekao, ti ovde nisi na ugovoru za stalno. Lako se problematično ponašanje reši otkazom. Ili, još bolje, pozajmicom drugom klubu u neko vlaško selo. — Luka kaže ljutito, al’ namigne za svaki slučaj da se zna da je šala u pitanju.

— Pozajmite mene u neko vlaško selo! — vikne Miki.

— Ne ide to baš tako kao što si ti zamislio. A i tebi, programeru, tačno samo fali još neka vlajna da ti baca mađije i da ti baja nešto, ostavlja mrtvačke vodice ispod kreveta. Nemoj to. Ko da nisi sam sebi dovoljno komplikovan i neispavan. — odgovori mu Stiv.

— Kad već spominjem Čobija… — javi se ponovo Luka — Hoću da kažem da je baš ispao faca sa ovim otkazivanjem utakmice sutra.

Grupa se kolektivno složi sa ovim, što klimanjem glavama, što uzvicima potvrde, što podizanjem flašica u pravcu Čobija koji je sedeo nešto dalje udubljen u svoju večito prisutnu sveščicu i nesvestan o čemu se priča. Osećajući gomilu pogleda na svom potiljku, on se okrene upitno ka njima.

— Dođi ovamo, da ti čestitamo! — Salence mu mahne rukom, i on krene ka grupi, preko volje, ali svejedno sa zainteresovanim pogledom.

— Šta je bilo, babe jedne? Šta sam sad zgrešio? — odmah je zatražio objašnjenje.

Seda pored Stiva, i ne gledajući u njegovom pravcu samo ispruži ruku. Stiv mu doda flašicu kisele vode, koju ovaj odmah gurne nazad. Zatim se isto ponovi sa uzanom limenkom Guarane. I tek kada se u njegovoj ruci stvori limeka piva on to prihvati i uputi zadovoljan pogled Stivu.

— Samo kažemo da si baš kralj što si pomerio utakmicu sutra. — objasni kratko Luka.

— Naravno da jesam. Kralj. Pa nećemo valjda na Borkovu svadbu pravo sa utakmice, onako znojavi i pocrkali? Tačno ne bi izdržali po dva pića, i odnosili bi nas kućama i pre torte. Ne ide da se tako sramotimo, i nas i mladoženju.

— Vidiš, to je već promišljenost. Godine. — Salence objašnjava — Stvarno skapiraš neke stvari kako si stariji. Evo ti ovo za momačko veče. Borko je to lepo organizovao prošli vikend. Ok, nije bilo neko momačko veče… — ovde namerno napravi grimasu nezadovoljstva — Sedeljka na gajbi uz Pro Evolution Soccer i ketering koji je buduća mlada organizovala… 

— Pa šta si očekivao? Striptizetu da organizujemo?

— Vidi, to da pikam fudbal na Playstationu i jedem neki fensi ketering… Neke picarele, kanapeje, mocarele… Nije baš kako zamišljam pandemonijum pre bračne propasti. Al’ dobro, bilo je kulturiška i nije bilo noć pred svadbu kako smo nekad mislili da mora.

— Tad smo bili mladi i glupi.

— Jeste, sad smo samo glupi. Al’ valjda kad si tako mlad to te nešto štiti. Hormonski štit nekakav. Koža ti upija alkohol, pluća filtriraju dim, a srce ti prašta greške. I još imaš i snage da ko bik izneseš sve. Je l’ se sećaš, Čobi, tvoje momačke večeri? Ti si nam bio prvi u društvu koji se ženio.

Na Tulbi, brdu iznad Požarevca, odakle puca predivan pogled na čitav grad, i gde čak tvrde da je i Smederevo moguće videti kada je baš bistar dan, je Džijev otac imao kuću. Nezavršenu i neomalterisanu, ali ipak natkrivenu, dvospratnu kuću. I u tom periodu njihove mladosti, na kraju srednje škole i prvih godina studija, je ekipa često koristila tu kuću za kojekakve, pa nazovimo to zabavne, aktivnosti. Uglavnom su to bila okupljanja zarad roštiljanja i pića njihove manje grupe, dok su se u par navrata tu pravile i ogromne žurke gde je bilo i po preko stotinu ljudi.

Večeras su tu, na tom Olimpu njihove mladosti, u svojoj standardnoj postavi, njih desetak, peku roštilj i zalivaju alkoholom. Čobijevo je momačko veče, tako da je povod specijalan. Mada je izbor mesa i pića ostao standardan.

Kao i uvek, u ovim akcijama, veče bi počelo uz pažljivo slaganje mesa na roštiljske žice i, kako su to voleli da zovu, kvalitetan izbor muzike. Rage Against The Machine, Ritam Nereda, Sex Pistols, Pearl Jam… Veliki zvučnici su bili „odpanjeni” do kraja i kuća se tresla, a zvuk se odbijao od golih zidova i u solidnoj meri izlazio napolje gde bi se kao kakav talas lagano prelivao niz brdo ka gradu. Srećna okolnost po njih je bila da je prvo ispod kuće bio veliki voćnjak koji je upijao većinu buke, inače bi ih verovatno komšiluk redovno prijavljivao zbog uznemiravanja.

Kako bi veče odmicalo tako bi i kvalitet opadao. Skoro svega. Meso bi postajalo više živo ili pak potpuno zagorelo, zavisno od toga ko bi bio dežurni roštilj majstor, a često se dešavalo da i zadnje ruke budu takve da su ćevapi završavali kao komadi nečeg ugljenisanog sa živim mesom unutra (što je smatrano svojevrsnim dostignućem kulinarstva). A muzika bi se transformisala, i to bez nekih lepih prelaza, ka pesmama kao što su „Uvenuće narcis beli” Jašara Ahmedovskog, „Janičar” Cuneta Gojkovića, ili „ Whatta man” od benda Salt’n’Pepa.

Ono što bi s vremenom podizalo kvalitet bilo je njihovo pevanje. Alkohol ih je oslobađao limita od dohvatanja viših skala, kao i straha od nastupa pred publikom. Raspojasani, uglavnom goli do pojasa, zagrljeni na gomili, su radili na višeglasnom asimetričnom izvođenju tih pesama.

— ‘Ajmo onu Ruzmarin! Još nosim na reveru… — razdrao se Vlada prvi.

— …na stolu mi pisma da joj dam… — priključio se Dži.

— …slika da joj dam! — insistirao je Vlada

— O, sranje. Oooo… Sranje. Sranje! — Čobi se lupio po čelu, izdvojio iz kruga, i zamišljeno stao gledajući ka gradu kroz rupu u kojoj će se, valjda, nekada naći i prozor.

— Ide pismaaaa! — insistirao je i Dži.

— Ne izmišljaj, bre, molim te. Lepo kaže slika. Šta pisma!? Kao, puno pisama ima na stolu!? Hoće, bre, čovek sliku zajedničku da pokloni toj aspidi!

— Šta je aspida, aman!? — ova metafora je očigledno zbunila Stiva.

— Žena-zmija.

— Aaa… Nisam znao.

— Sranje! — Čobi je viknuo i poskočio u mestu, u očajanju i besu.

— Dobro, ‘de, Čobi, ženiš se sutra i sad ti je malo kasno da shvatiš u šta si se uvalio.

— Ma, nije, bre, to…

Onda je Čobi objasnio kako je obećao majki svoje buduće da će kada krene u grad, na momačko, svratiti u neku od cvećara, koje su tad još uvek radile, i kupiti ruzmarin za sutrašnje kićenje svatova. Naravno, zaboravio je.

— Gde sad da nadjem ruzmarin, aman!?

— A, da probamo kod baka Kate u dvorištu?

Miroslav je, u to vreme, igrao ulogu jednog od onih karaktera koje svako društvo ima. Isti onaj lik iz serije „Black Adder”, onaj što nije ni Crni Guja, ni Boldrick, nego je onaj treći buljavi (što kasnije postane Doktor Haus u potpuno drugoj seriji). Pogubljen u vremenu i prostoru, što nije bila prepreka da ga društvo koristi kao izaslanika kad nešto treba da se vidi ili kupi. Uglavnom ćuti, ali povremeno bi izlazio sa nekom genijalnom idejom nakon koje, po pravilu, bi društvo završavalo u još većim govnima nego što su bila ona iz kojih su krenuli.

Ispostavilo se da je izvesna baka Kata prijateljica Miroslavove bake. Jedna od onih sa subotnjeg bridža. Ta ekipa bakica je subotom, umesto da poput regularnih baka gleda nedeljnu retrospektivu latino serija, kartala bridža. Prilično neobično za grad kakav je Požarevac. I ispostavilo se da je jednom prilikom Miroslavova baka rekla:„Kod Kate u dvorištu je tako divno procvetao ruzmarin.” Bar Miroslav je sve to tvrdio.

Odabrali su eltinu petorku koja je krenula u gerilsku akciju po ruzmarin. Dare je bio vozač. Jer on kad popije ne prelazi 30km/h. I ne ubacuje menjač u treću brzinu. To je delom jer nije siguran da bi mogao posle da pogodi i vrati u drugu, no sreća da time i nije u problemu jer njegova Lada može da krene i iz druge pa ni ne mora da koristi menjač. A delom je jer periodično je dobijao napade panike (“Aaa, put mi se sužava! Sužava mi se put!”). Osim što je Dare najbezbedniji vozač koga poznaju, dodatni razlog što su ga odabrali da vozi večeras je jer su procenili da nije dovoljno pijan da bi pevao s ostalima. To je vrsta kazne u društvu.

Prikrali su se dvorištu i preskočili ogradu bez problema. Svi osim Salenceta, koji je zakačio za onaj šiljak na vrhu i aterirao u žbun.

— Bedak, čoveče, a mislio sam da obučem ove pantalone sutra za svadbu.

Nakon minut-dva…

— Je li, braćo, zna li iko kako izgleda ruzmarin uopšte!? El’ to raste na drvetu ili je kao žbun?

— Ma, ćuti bre i čupaj šta stigneš!

Čobi je gledao zamišljeno u limenku u svojoj ruci. Zatim povukao gutalj i odmahnuo glavom. 

— Bože, koje smo budale bili.

— Znaš šta? — Dare se takođe trgnuo iz sećanja — Ja nikada nisam video kako zaista izgleda neki kraj nakon što tornado prođe tuda. Te detalje nisam video, na TV-u uvek daju neke snimke sa visine odakle sve deluje samo kao gomila nabacanih sivih boja. Ali, ja pretpostavljam da to prilično liči na baka Katino dvorište, nakon što smo mi završili s njim.

— Ali ipak je najjače jutro sutradan. — Stiv ustaje, kako bi svima jasno dočarao šta se dešavalo — Mi stižemo tamo pred Martinu kuću. Neotrežnjeni i dalje. Al’ svi fino skockani. — pokazuje rukom kao da i sad  ima kravatu, preko dresa.

— I žena nas oslovljava: „Stigli labudovi moji”. — Dare dobaci uz glasno cerekanje.

— A mi, labudovi, komirani. Goran, budući kum, jedva stoji. Ovako se pridržava za mene, podlaktio me. — nastavlja Stiv — I onda Dare otvori gepek da uzmemo taj ruzmarin. A, unutra… Tri paradajza. Nekoliko onih cvetova što rastu u grozdu. Đul valjda, ili zumbul, šta li je. Dve grane pune trešanja. 

— Brate, nije bio paradajz. Nemoj sad da preteruješ. — Dare pokušava da se probije kroz smeh ostalih, od kojih se neki prevrću po travi.

— Brate, bio je. Dakle. Paradajiz, đul… Šta sam još rekao? Da, trešnje. Pa onda desetak belih ruža. Pa onaj neki ljubičasti smrdljevak sa sve saksijicom. Ladno je neko ubrao, ponavljam „ubrao”, saksiju. A nisam ja, majke mi. I gomila raznorazne trave tu onako razbacana, koja sigurno nije ruzmarin. 

Stiv se zaustavi, da se i on pošteno ismeje sa ostalima. Pa nakon par trenutaka nastavi.

— I… — napravi pauzu da bi bio siguran da ga svi gledaju — I taštu je napala pčela koja je izletela iz gepeka.

***

Ležali su poslednji put kao par sa potpuno različitim prezimenima. Od sutra će nositi isto prezime. Ili će možda Lana samo dodati Borkovo na svoje. Držala ga je u neizvesnosti oko toga, iako je njemu zapravo bilo svejedno, ali joj je pustio to sitno zadovoljstvo da misli da ga muči. Jedino ju je pecnuo da ako spoji prezimena, i doda crticu između, onda obzirom na dužinu njihovih prezimena će imati problema u budućnosti da se upiše u one formulare gde imaš određeni broj kućica, jednu po slovu, kada upisuješ svoje lične podatke.

Provešće noć zajedno, a onda će je Borko ujutru odvesti u kuću njenih roditelja, odakle će je posle pokupiti kada dođe sa svatovima i muzikom. Cela ta vožnja, ta koreografija po običajima, delovala je kao pozorište apsurda. Ali nisu imali snage da se tome odupru, odlučili su da urade u skladu sa očekivanjima porodica. Ono u čemu jesu ostali tvrdi, je u nameri da se ne razdvoje veče ranije. Njih dvoje su bili presrećni u stanu koji su nedavno počeli samostalno da iznajmljuju. Razdvajanje nije bila opcija. Bili su presrećni, ali i preumorni od svih priprema za dan venčanja, pa im se ova poslednja noć činila kao mali luksuz u moru obaveza.

Lana je stavila Borkovu ruku na svoj stomak, nežno, kao da želi da ga podseti da se sve menja.

— Jesi li zadovoljan što je dečak?

Pomazio joj je stomak. Bio je jedva primetno zaobljen, tek je nagoveštavao nešto. Pogledao ju je, s blagim čuđenjem.

— Zašto bi time bio zadovoljan? Pobogu. Meni je stvarno to nebitno. Naše dete. Samo da bude zdravo.

— Pa meni je bitno da je prvo dečak… — ona uperi kažiprst preteći ka Borku — Jer imaćemo još dece, naravno. Bar dvoje ukupno. I onda će devojčica… — ponovo kažiprst ka njegovom licu — Imaćemo i devojčicu, naravno. Onda će ona imati starijeg brata da je štiti. Da zna da ako joj neki momak povredi osećanja da će imati posla s njenim velikim bratom. 

— Valjda je to tako kad su brat i sestra. Mene je ovaj moj stariji gurao na silu u mračnu sobu ispred sebe, da ja se izborim tamo sa mrakom i upalim svetlo.

— I znaš šta još maštam? — Lana kao nije čula ovaj poslednji komentar — Da kad ona šeta gradom, on ide iza nje i udara čvrge ovima što dobacuju za njom. Mislim da je to jako bitno.

— Čuj čvrge? Macole. Kokavce.

— Šta je kokavac?

— Pff… — Borko stegne šaku u pesnicu i nesigurno napravi par gore-dole poteza — Ovako, kao da ga samo očešeš pesnicom po glavudži.

— Dobro, nisam baš mislila da mi dete bude siledžija neki koji će da bije narod po ulici. Ne moraju baš svi dečaci da se tuku.

— Pa… Ono…

— Šta?

— U nekom trenutku odrastanja… Verovatno će morati. Mislim, nije to ništa strašno. Prosto… Ne daš na sebe u nekom trenutku. Ili uskočiš da braniš nekog. Ili, brate, prosto nemaš izlaza.

— Ja se nadam, da ako dođe u takvu situaciju da nema izlaza, da će nam odnos biti izgrađen tako da će moći da nam se obrati za pomoć.

Borko skupljenih ustiju klima glavom, al’ to nije potvrdno klimanje, iako se glava kreće gore-dole. To je više bilo ono kontra bugarsko klimanje, gde njihovo gore-dole znači „ne” a levo-desno okretanje je „da”.

— Ne slažeš se? A jesi se ti potukao nekad dok si bio mlađi?

— Par puta. Da.

— I što se nisi obratio ocu za pomoć tad?

— Da l stvarno misliš da sam mogao da odem kod Časlava i da mu kažem da imam problem sa nekom budalom u školi?

— Ne vidim što ne bi mogao. Časlav je čovek koji ima razumevanja…

— Ti ne razumeš. Prvo, što bi Časlav našao tog lika i verovatno ga polomio kao čačkalicu, i ko zna šta bi to sve dalje prouzrokovalo. Policija, roditelji tog lika, pičvajz… Drugo, što ja ne bi mogao da živim od sramote u školi, jer sam zvao tatu da me brani.

— Srećom, nisu više takva vremena.

Borko ne odgovori ništa. Nasloni glavu na njen stomak, kako bi probao da čuje prve zvuke odatle. Lana ga pomazi po kosi.

— Je l’ si možda nervozan? Zbog sutrašnjeg dana?

— Ne. Svašta.

— Nisi zabrinut da možda nešto neće biti kako treba?

— Ma, ne. Šta? Sve smo organizovali kako treba. Ovi u restoranu su uigrani za te stvari. Torta stiže iz Pančeva sutra. Imamo rezervnu garderobu oboje…

Podigne glavu sa njenog stomaka i pogleda je pravo u oči. Video je da ona jeste nervozna, iako mu je pokušala podvaliti da je ovo „onako” i usput rečeno. Zato je probao da je smiri. 

 — Čak i da nešto pođe naopako… Mislim, šta je najgore što može da se desi?

***

Sve se odvijalo u savršenom redu. Lana, u nežnoj beloj haljini, sijala je srećom. Njen Borko bio je u odelu koje mu je savršeno stajalo, što je bilo iznenađenje s obzirom na to da on i svečane prilike uglavnom ne idu ruku pod ruku, otprilike ko Zlatan Ibrahimović i klupa za rezervne igrače. Ni on, ni ona, nisu su se zbunili ni zamuckivali kada je trebalo reći „Da” ili „Uzimam”. I prvi ples, za koji su vežbali, tačnije za koji je Lana vežbala a Borko gledao da je ne gazi ako je moguće, je prošao gotovo bez greške. Čak je Lana bila zadovoljna i kada joj je tetka, sa sela, koju ne viđa često, prišla i šapnula „Ćero, dobra udaja ti vredi dva fakulteta”, pa potom pogledala u Borka i klimnula sa odobravanjem.

Ali onda, negde na pola puta između matičara i iznošenja torte, bend je iznenada prestao da svira. Lana je uputila Borku pogled koji je govorio „Da li ti znaš nešto o ovome?” A on je samo odmahivao, delom da stavi do znanja da je i on zaista iznenađen, a delom i jer jeste bio u šoku zbog onoga čemu prisustvuje.

Čobi se popeo na binu i preuzeo mikrofon.

— Draga porodico, uvaženi prijatelji, kume… Molimo vas za malo pažnje. 

Nakon što se masa utišala i fokusirala na Čobija, on je nastavio, uživajući u trenutku. Nikad nije imao problem sa nastupom pred drugima, osećao se kao da je to najprirodnija stvar.

— Ono što je jako bitno da shvatite je da ne možete sve da imate u životu. Ne može i lepa mlada, i kvalitetno pečenje, i ovaj sjajni ambijent. Sve da vam bude potaman? Ne može, mora nešto da žulja. I zato smo mi tu večeras da vam bar muziku pokvarimo. — napravio je pauzu dok su se ljudi već komešali — Samo za vas večeras! A posebno za našu predivnu i predragu nevestu. Grupa Svarog!

Borko je prebledeo.

Lana je u oduševljenju poskakivala i aplaudirala. Stiv je dreknuo: „Tako je, bre!”, Miroslav je viknuo: „Uaa, čupavci!” Salence je već skidao sako u trenutku kada je video da se Čobi penje na binu, sada je zavrtao rukave.

Iako mu je Čobi mahao da se priključi, Borko je i dalje stajao ukopan. Pokrenuo se tek kada mu je Lana prišla i gurnula ga ka bini.

— Ti, Čobi, nisi normalan, kunem ti se. — progovorio je kada se popeo i on na binu

— Lagano. Samo se opusti, mladoženja.

Iza njegovih leđa Dare je uzdahnuo. Čobi se okrenuo i raširio ruke u „Šta je sad bilo?” pozu. 

— A, brate, vidi kako su im monitrani bunjevi. Svadbarski. Pola stvari je kontra postavljeno.

— Dare, molim te, godinama kukaš kako moraš da montiraš bubnjeve. I sad kad ti neko drugi najzad montira onda opet kuknjava? Prava si baba.

— Kad ste, bre, vi ovo dogovorili?

— Brate, ti si stvarno na tom sedmom nebu. Čobi ceo dan ne pušta mučenog pevača ovog benda. I ti ništa nisi video?

Borko je vrteo glavom i istovremeno nameštao bas gitaru. Dare je pokušavao da ubaci u memoriju mišića gde mu je koji element bubnjeva. Jedino je Toške, sa gitarom, bio potpuno miran i nasmejan.

— Jesmo spremni!? Idemooo! — razdrao se Čobi u mikrofon.

Na prvoj pesmi, „Zlatni ratnik“, gosti su gledali zbunjeno, mada je jedan deo, pre svega društvo koje je godinama pratilo svaki Svarogov klupski koncert, odmah skočilo na noge i počelo da đuska. Sredovečne tetke i stričevi od mlade i mladoženje posmatrali su sve to sa izrazom koji je varirao od šoka do blage zabave. Deci je bilo super, jer su ovi novi svirači delovali poput nekakvih crtanih superheroja, tako bučni, razbarušeni, glasni.

Kad su prešli na „Raspad sistema” činilo se da će svadba skrenuti u nepoznatom i čudnom pravcu. Salence se, iskreno ushićen, popeo na binu i oteo Čobiju mikrofon, a zatim doviknuo gostima: „Ajmo, ruke gore! Još! Vi tamo, nemojte sedeti, ovo nije sahrana, ovo je prokleti punk-rock!” Neki su se nasmejali i ustali, neki su se mrštili, a tri bake iz Borkove familije stajale su postrojene u uglu potpuno preplašene. Salence se bacio s bine, raširenih ruku, srećom tačno tamo gde su Stiv i Miroslav stajali pa su ga iskusno uhvatili i prizemljili.

U pauzi između druge i treće pesme, dok je Dare polutiho psovao bubnjeve, desilo se nešto još čudnije. Časlav, Borkov otac, koji je do tada sedeo diskretno neprimetan, naglo je ustao, prišao bini i… U trenutku kada je Borko pomislio da će iščupati kablove… On je izvadio iz džepa crvenu novčanicu od hiljadu dinara i zalepio je Čobiju za čelo. Čobi je zagrlio Časlava, koliko je to moguće kad si podignut skoro pola metra iznad nekog, a zatim teatralno protrljao hiljadarkom svoje znojavo čelo i gurno je u džep košulje, tako da joj jedan ćošak viri.

Kada su završili i svoju treću pesmu skupili su se zagrljeni i poklonili publici, svatovima, koja im je skandirala. Kao da je restoran sa keramičkim pločicama njihovo prirodno okruženje, a ne zadimljeni klupski polumrak.

Lana je bila presrećna. Uletela je Borku u zagrljaj čim je dotakao pod, i počela da ga ljubi.

— Bilo je fantastično! 

Borku je bilo neprijatno. Kao da je i dalje bio zbunjen i zatečen svime što se upravo desilo. Pokušao je da pronađe reč za ono što je upravo preživeo. Nije uspeo. Pa se nasmejao.

— Pa, ako je ovo to „najgore što može da se desi” onda smo super prošli.

— Mislim, dragi… — Lana ga je pogledala značajno i sa saosećajnim osmehom — Da moja prabaka želi jedan ples sa tobom.

_______________________________________________

DEJAN VUKMIROVIĆ rođen je 1981. godine u Nišu, ali je odrastao u Prištini i Požarevcu. Tokom škole dobijao je nagrade na raznim konkursima i smotrama za kratke priče. Kasnije prestaje sa pisanjem, jer su ga povukli kompjuteri i sport. Početkom 2000ih pisao je blog, koji je neplanirano naslovio po svom online gaming aliasu “napušanović”, a koji je imao i solidnu popularnost. Nakon završetka studija na Elektrotehničkom fakultetu započinje svoju karijeru kao softverski inženjer a kasnije i menadžer. Godine 2024. se vraća pisanju i 2025. objavljuje svoj prvi roman “OFK Poljanče”, koji je lokalpatriotski smešten u Požarevac gde je proveo svoje tinejdžerske dane. Roman se na površini bavi fudbalom a zapravo je o drugarstvu koje ne stari, o entuzijazmu koji se uvek iznova vraća, o pivu posle utakmice, cigareti na aut-liniji i muzici koja nikad ne prestaje da svira.