ROMAN DEJANA MAKA “BULEVAR BARDO”, NoRules izdavaštvo, 2026; odlomak

proza

Dan 13. Meine Seele, meine Seele, wo bist Du?[1]

Sećanja ne služe ničemu ako u njima nema bar malo boli, rekla mi je Eržika za vreme šetnje jednog subotnjeg prepodneva 1952, dok je iza sebe ostavljala mešavinu krvi i sperme pretvorene u mrvice. U vremenu koje je nastupilo proširio se virus zaborava i kolektivne hipnoze. Kao da je postalo sramota sećati se bilo čega, kao da bi iz prizvanih sećanja mogao da se otelotvori demon, sazdan od svega što su ljudi nekad učinili, rekli, pomislili, i kao da bi taj zastrašujući stvor mogao zauvek da uništi njihove živote i pretvori ih u prah. To je, rekla bih, bilo tipično za muškarce; mi, žene nismo mogle da se ne sećamo. I ja se sećam. Doduše, nije to sasvim ispravno reći, jer ovde gde sam više ne postoje sećanja. Ovde je moguće ponovo doživeti bilo koji trenutak u bilo kom vremenu, sa istim intenzitetom i jasnoćom kao da se upravo sad zbiva. Kao da ništa nije ni prestalo da se događa. Zato su mi neki momenti bolniji od drugih. Zato mi se ne da da govorim o patnji, ali na čudan način osećam prijatnu čistotu kad sve to prođe, kad se jednom patnja pretoči u senke izgovorenih reči. Možda se radi o ispovesti u najčistijem obliku. Ne znam kada su tuđa sećanja postala i moja. Verovatno onog časa kad je kap postala okean. Ovde se dobro sećam i svoje i tuđe boli. Nikad o tome nismo govorile, jer nas to nikuda ne bi odvelo. Daću ti jedno kratko uputstvo za upotrebu sećanja, nastavila je Erži. Pod jedan, dobro ih osmotri; pod dva, saznaj odakle potiču i šta im je namera; pod tri, spakuj ih na mesto gde ih niko neće naći; četiri, ni po koju cenu ih ne vadi odatle. Kada sam je pitala da li se radi o potiskivanju i da li misli da je to ispravno i zdravo, rekla je da se ne radi o tome jer mi dobro znamo gde su smeštena, šta predstavljaju, ali ih ne diramo. Tada sam mogla da zamislim sećanje kao vučijaka vezanog u bašti iza kuće, koji laje kao podivljali džukac, batrga se unaokolo, pokušavajući da pokida lanac. Zastrašujuće je bilo njegovo režanje u zimskim noćima. Znala sam šta je htela da kaže. Ne mogu da joj zamerim. Ona je uvek tako govorila. Ako su žene u Banatu bile gospodarice svojih neizgovorenih reči, Erži je bila njihova suverena vladarka. Znala sam da postoji vrlo mračno mesto gde je spakovala one ruske vojnike, a ko zna šta sve nisam mogla da znam. Zlo se tih dana lažno predstavljalo. Lakoverni su čak poverovali da zlo koje im se ceri u lice nije zlo već njegova suprotnost, a ono je lukavo preplavilo svaki kutak ponekad maskirano i u oslobodioce. Radost na jednom kraju grada, a tuga, plač i strah na drugom. Neko se dobro zabavio praveći gemišt od sudbina, dodajući negde tminu, a negde svetlo kako bi dobio savršeni suton.

Bilo ih je četvorica u toj grupi. Išli su redom. Od ulice do ulice, od kuće do kuće. Znali su tačno, ili su mislili da znaju na osnovu informacija do kojih su došli, u kojoj žive žene partizana, u kojoj hortijevaca, gde su Nemice, gde Mađarice. Samo bi prve bile pošteđene. Doviknula je Čili iz sobe do ulice da smesta napusti kuću, jer dolaze. Erži je tog jutra ponovo čula violinu. U poslednje vreme kad bi je čula znala je da se nešto loše sprema, jer melodija je bila puna falš tonova koji su izazivali glavobolju i mučninu, tako je rekla. To nije bila melodija koju je Atila svirao. Neko ili nešto je otelo njegovu violinu i iživljava se. Čila najpre nije želela da krene bez majke, ali joj je ova rekla da ništa ne brine, jer neko mora da ostane u kući kako pijani Rusi ne bi pokrali skupocene stvari. Devojka je sa vrata viknula da oni nemaju skupocenih stvari, a Erži je samo odmahnula rukom i rekla joj da polazi. Dva minuta nakon toga ulazna vrata su bila razvaljena, a Erži je ležala na kuhinjskom stolu. Jedan od četvorice joj je lupio šamar i pitao je da li joj je drago što su stigli oslobodioci. Nije ništa odgovorila. Pitala se da li joj je drago. Bili su pijani i bučni. Vikali su, pevali su neke ruske pesme. Dah im je smrdeo na alkohol. Razumela je da su je nazvali fašističkom kurvom. Mislili su da je žena hortijevca, neko im je slučajno ili namerno dao pogrešnu adresu. Jedan od njih potrgao je odeću sa nje, gurnuo joj flašu nekog ljutog pića u grlo, ona je ispljunula tečnost, ali ovaj je bio uporan. Hajde kurvo, viknuo je. Votka joj se slivala niz vrat i gole grudi koje je crvenoarmejac počeo životinjski da stiska i grize, dok su ostali navijali. Onda je i drugi zagrizao ružičastu bradavicu i raskrvario je. Pokušao je onda da joj gurne jezik u usta, ali je Erži uspela da okrene glavu. Prišao joj treći ili četvrti otpozadi, zgrabio za kosu, tresnuo šamar i naredio da otvori usta. Prvi je već ležao na njoj i kidao ono što je ostalo od njenog veša, dok su se ovi glasno smejali, a onda zapevali. Erži je brzo razmišljala ili je bar pokušala da slikama da logičan sled i pretvori ih u misli koje bi joj mogle pomoći. U takvim situacijama, jednom mi je rekla ili pomislila da kaže, previše razmišljanja može samo da naškodi. U najtežem mogućem momentu, rešila je da u praksi pokuša da primeni tehnike koje je godinama vežbala. Reći da je rešila nije sasvim ispravno. Odluku da tako postupi nije mogla doneti na svesnom nivou. Ne u tom času. Najpre jedan dugačak udah, pa onda izdah. Lako je to reći, ali sada je sve višestruko teže. Kako je moguće ne misliti na silovatelje, koji su zaista tu, nisu proizvod fantazije, niti prikaze. Morala je da zaboravi na bol i strah i da se fokusira na disanje. Moguće je to izvesti ukoliko se za života dovoljno vežbalo, dobro je znala. Sve te vežbe, ti mentalni treninzi nisu ništa drugo do namera da se osvesti poslednji čas koji će svakako doći. Pomislila je da je ovo upravo taj trenutak. Moguće da je ovo kraj, da nema više. Da li je sudbina htela da kraj rata i oslobođenje grada bude upravo i kraj njenog života, zapitala se. Njen poslednji oktobar. Kakav paradoks. A tako je želela da se što pre završi baš ono što je prethodilo ovome, da odu one uniforme i da dođu neke druge. Izgleda da je najbolje da uniforme uopšte ne dolaze. Sama misao o kraju i prihvatanje poslednjeg časa, odvratila ju je od napasnika i fokus na disanje je dao rezultat. Dah koji je ispustila bio je dug. Znala je da će joj dovoljno dugačak izdah omogućiti da se udalji od sebe same i od pijanih ludaka. Zamišljala je da je njen duh udobno smešten u donjem delu trbuha i da ga greje i da ga toplina čini jačim, i da je toliko postojan i snažan da mu bilo kakve fizičke povrede ne mogu ništa. Sve što joj se sad može dogoditi sa telom je nebitno. Ono je za nju i tako samo privremena ljuštura, teret kog će jednog dana, a možda baš ovog časa, i onako zbaciti sa sebe. Sad je trenutak da u miru prihvati smrt. Verovala je da je na putu da uspe u svojoj nameri da se njena duša odupre nasilju, ako već telo ne može. U jednom času iz ugla prostorije mogla je da nazre osmeh na sopstvenom licu. Znala je da se snagom uma crvenoarmejac može pretvoriti u vazduh. Snagom uma može da odagna svu bol i da se otisne na sigurno mesto gde se eoni tiskaju u tren. Jedan vojnik je vikao nešto ovom drugom koji je ulazio u nju ispuštajući užasne krike. Ovaj je to tako silovito činio da se kuhinjski sto razvalio. Kao da je prodirući u nju želeo da se probije na drugu stranu istorije, da poništi prošlost koju su silovale neke prethodne uniforme i da ejakulira na novo sutra. Rus pored njega je balavio i zurio u svoju erekciju. Požurivao ga je. Pokušao je da mu kaže da je dosta i da je sad red na njega, jer ima i on štošta da kaže o boljoj budućnosti. Nije ga poslušao.

Ni Miša Jakov u logoru za banatske Švabe nije poslušao svog nadređenog kad je rekao da se Monika Hengel onesvestila i da bi sad trebalo da je ostavi na miru, da pusti da se malo oporavi pa će joj sutra opet pokazati. Nije ga poslušao, nastavio je da joj ga gura i viče da je švapska kurva. Slavicu Jovanov je njen komšija Ditrih Bauer, samo dve godine pre ovih događaja, ostavio da prenoći u podrumu. Nije bila sigurna koliko je već dugo na tom mestu. Dva dana je izbrojala, između trećeg dana i večnosti nema razlike, a na mestu gde vremena nema i cifre prestaju da budu važne. Rade Jovanov je bio u partizanima. Sledećeg jutra ležala je u mraku. Ditrih je njeno golo, beživotno telo prodrmao nogom, otkopčao šlic i rekao da kurva komunistička može da se podigne jer je stigao njen muškarac. Monika Hengel se osvestila sutradan. Izgubila je više od deset kilograma za kratko vreme. Agneš ju je zagrlila i kroz plač rekla da će biti sve u redu i da mora da ostane jaka i da će ovaj pakao brzo proći, a ova je noktima krenula ka njenom licu. Kurvo, što me odmah nisi ubila, vrištala je, grebala majku i čupala joj kosu. Sve žene u tom, nekom drugom podrumu, skočiše na nju. Jedna od njih je u padu srušila kofu sa urinom. Otkud u tom podrumu kofa sa urinom? Kada se jedna požalila stražaru da joj se piški, ovaj je doneo kofu. Ovo je za vas, za sve vas, rekao je, nema da se ide napolje. Eto, otuda. Onda je neko čuo da se nešto događa, spustio se dole i rekao da će one same to morati da počiste makar jezikom lizale pod. Monika Hengel to više nije čula. Malopređašnje demonske oči su opet postale blistave, kao onog dana kad je recitovala Lenauove stihove Sabo Ferencu u Gradskom parku. Poslednje što je Monika videla, i to vrlo nejasno, bila su najpre slova koja se pretvaraju u reči i potom u kratke stihove. Sve je ličilo na posmrtni haiku. Neko ko je govorio o čišćenju podruma rekao je da su sa plavušom završili i da mogu da je iznesu.

Erži se osmehnula i pritom dobila još jedan snažan šamar. Poslednjih par izdisaja bila je daleko od tog mesta. Crvenoarmejac je izgubio erekciju. Ostali su se zacenili od smeha, i možda su ga nazvali crvenomlohavcem, a možda i nisu, ali su mu nešto dobacili što ga je opasno razljutilo, pa je dograbio flašu votke sa stola i razbio je o glavu jednog od njih. Na kraju su počeli međusobno da se tuku, ali Eržika se toga više ne seća. Ona je znala da će biti spašena kad se oslobode svog semena, da u tom času ona postaje jača, a oni slabiji jer nesumnjivo ne poznaju tajnu Svetog preobražaja[2]. Kad se osvestila već sam bila kraj nje. Mikloš je čuo buku u komšiluku i odmah istrčao. Govorio im je nešto na ruskom. Mislim da ih je psovao. Nije to baš bilo pametno. Mogli su da ga ubiju, ali Mikloša nije bilo briga.

Gde si dušo moja, izgovorila je tiho Agneš Hengel, nekada Balog, nagnuvši se nad Monikinim telom dok je mrak podruma gutao Evu Šmit, Hildu Berger, Aranku Boldog i Ildiku Feher. Erži mi je jedne ledene decembarske noći ispričala priču o ranohrišćanskim Svetim mučenicima Adrijanu i Nataliji iz Nikomidije. Car Maksimijan je naredio da se svi hrišćani u Nikomidiji pronađu i stave na muke. Adrijan se svojevoljno predao dželatima zajedno sa još dvadeset tri hrišćana. Mučenici su tražili od cara da im dovede još trojicu mučitelja jer, kako rekoše, ukoliko im umnožava mučitelje i muke utoliko im umnožava vence[3]. Znali su da stradanja nisu ništa u odnosu na blaga koja ih čekaju kad se ovozemaljske muke okončaju. Kada je Natalija saznala da se Adrijan predao i da je utamničen pođe da mu celiva rane i da ga podrži u nameri da umre za Hrista. Vratila se kući presrećna, u hladnim noćima pitale smo se kako je Natalija mogla da bude presrećna. Uskoro ču da neko kuca i ugleda svog Adrijana. Odrekao si se Hrista, gubi se odavde, vikala je. On joj reče da nije i da će uskoro nastupiti veliki trenutak mučeništva i radosno je pozva da pođe sa njim. Adrijana su batinali, odsecali udove, na kraju mu odsekoše i glavu, a Natalija je krvlju koja je tekla iz njegove odsečene ruke mazala svoje telo kao da je u pitanju najlepša krema. Kako patnja može da bude tako uzvišena i kako krv može biti nečija krema, pitale smo se decembra 1930. na temperaturi od minus pet, 1933. na minus dva i još jednom 1939. na minus devet. Tri dana pred Badnje veče 1952. napolju je bilo dva stepena ispod nule. Bilo je to poslednji put da sam pomenula Svete mučenike. Erži više nije želela da govori o njima. Sedele smo u sobi blizu starog kamina. Pored niske temperature počeo je da duva jak vetar. Htela sam da stavim ruku u vatru u tim noćima, nešto me je teralo da to učinim, a onda sam se setila Mikloša. Četvorica oslobodioca su napustili Eržikinu kuću i oteturali su se u pravcu grada. Eržika je došla k sebi, lagano otvorila oči i ugledala me. Ležala je na razvaljenom kuhinjskom stolu. Drhtala je. Pomogla sam joj da se pridigne, dok je Mikloš skinuo kaput i ogrnuo je njime.

Erži je dugo godina nakon tog događaja, naročito posle višesatnih hodanja ulicama grada, kog je i pored svega volela jer je njegova istorija istovremeno bila i njena, osetila da joj se niz unutrašnje strane butina dok korača cedi topla sperma ruskih oslobodilaca. Svaka ta sluzava linija rugala se po jednoj deceniji njenog života i rezala joj je kožu poput žileta. Hodajući tako, zamišljala je kako joj se negde kod kolena gusta sperma meša sa krvlju i kako ponire duboko u svaku poru ostavljajući trag, i čineći postojaniji i zlokobniji crtež od bilo koje gotičke tetovaže koje su u modu ušle mnogo godina kasnije. Smesa koja ne pronađe put do unutrašnjosti kože zgrušava se i pretvara u mrvice koje ostaju za njom. Ako se dogodi da katkad odluta u manje znane ulice ili u deo grada koji se u međuvremenu izgradio i da se u njemu izgubi, sigurno će biti u stanju da pronađe put do svoje kuće. To je dobro znala. Lagano sam je odvela do spavaće sobe. Htela je samo da sedne na krevet. Nije htela da legne. Drhtala je u Mikloševom kaputu. Bile smo same. Mikloša sam prethodno zamolila da izađe. Erži mu se tiho zahvalila pognute glave. Zagrlila sam je. Ćutale smo. Jedna druga grupa Rusa pola sata kasnije prolazila je ulicom i pevala Poljuško polje. Prepoznala je melodiju. Atila joj je svirao na violini i pevao mađarsku verziju.

Sírnak a lányok,
Szél, ne hozz felénk ma jajszót!
Zeng harci induló a várainkon,
Fegyvert fogunk, vagy gyönyörű zászlót, hej!
Vágtass a szélnek!
Szabadságunk most te védd meg![4]

Rat se završio, ali se stvari nisu bog zna kako promenile, govorili su tih dana Mađari, jer elmentek a didendurok, megjöttek a dávájcsászok[5], a davajčasi, tako su ih prozvali jer su išli od kuće do kuće, nisu časili časa, gurali su rumene noseve kroz prozore i vikali: Davaj čas, davaj čas! Tražili su da im ljudi daju zidne satove iz svojih kuća, jer verovatno takvih satova u Rusiji nije bilo, ko će ga znati, kisfiam, a davaj čas je odjekivao ulicama grada, kao da je svaki Rus hteo koji čas, dan, godinu više, kao da je hteo da se uvremeni baš tu gde se našao.

[1] Moja dušo, moja dušo, gde si? (nem.) Rečenica koju je Karl Gustav Jung zapisao u svoj dnevnik (Crne knjige) 12. novembra 1913. – Lance S. Owens, The Hermeneutics of Vision: C. G. Jung and Liber Novus (2010), str. 6.

[2] „Ali svaki čovek koji se telesno sjedini sa ženom oseća prvo zadovoljstvo a potom gorčinu; kada seme istekne, telo je umorno a duh malaksao. Sasvim je druga stvar kad posvećenik sjedini duh i energiju. To donosi prvo čistotu a potom svežinu; kada se seme preobrazi telo je zdravo i slobodno.“ – Tajna zlatnog cveta, Kineska knjiga života; u prevodu i tumačenju Riharda Vilhelma i sa komentarom Karl Gustav Junga; preveo osnovni tekst i tumačenja David Albahari, Gradina, str 34.

[3] Arhimandrit Vasilije (Bakojanis), Brak duhovni podvig (Manastir Svetog Arhangela Mihaila – Prevlaka, 2014), str.83.

[4] Devojke plaču / Vetre, ne donesi nam jauke / Odzvanja borbeni marš u našim tvrđavama / Uzećemo oružje ili prelep barjak, hej / Juri ka vetru / Slobodo, sada ti brani nas! (mađ.)

[5] otišli su didenduri (Nemci), došli su davajčasi (Rusi). (mađ.)

***

DEJAN MAK je rođen 1974. godine u Vršcu. Objavio je romane Pariska menažerija (KOV, 2005) i Bergdorf (Dereta, 2014) i zbirku priča Privlačne utvare (KOV, 2021). Novinar lista Danas Mića Vujičić je Parisku menažeriju proglasio najboljim debitantskim romanom u Srbiji u 2005. godini. Za roman Bergdorf dobio je nagradu „Miroslav Dereta” za 2014. godinu. Njegove priče i odlomci objavljivani su u mnogim književnim časopisima, zbornicima i portalima u Srbiji i regionu. Kreator je brenda storyMAKer. Živi i radi u Vršcu.

fotografija autora: Andrija Ratković

ROMAN ANDREE POPOV MILETIĆ “MAJA IMA KAMEN”, Tampograf, Novi Sad, 2026; odlomci

proza

Maja pokazuje ljubav prema spavanju

Krevet je Majina autonomna pokrajina. Čim završi posao,  izvali se, namesti, pokrije ćebencetom. Ušuška se, odrema, ušećeri.  Ne voli kada ljudi ne poštuju spavanje, već san dočekuju nespremni,  napola. S rukom uvijenom oko glave, dlanom u vazduhu, izlomljene  linije tela, skvrčenih ramena, sa zakopčanim dugmadima i pojačanim  tonovima svetla i zvuka oko sebe. U privremenom položaju, utegnuti  kaišem, s neobavezno postavljenom nogom, savijenom u kolenu tako  da se klati i preti da prevagne na jednu stranu. Kada su navodno samo  prilegli i odmaraju oči. Kada se izvinjavaju što su spavali. Kada se prave da nisu spavali. 

„Samo dok spavamo, ne činimo ništa loše”, zapisuje. „Samo  dok spavamo, ništa ne boli. Crvenilo od opekotina povuče se sa kože  tela spavača, a po buđenju se opet vrati. Samo dok spavamo, kamen  miruje na dnu nas.”

***

Svi imaju savet za Maju

Nihilisti su rekli: „Ne možeš ti tu ništa.”

Pragmatičari su rekli: „Samo pij četiri litre vode na dan.”

Muškarci su rekli: „Kamen u bubregu može da izazove bol jači od porođajnog.”

Novopečeni poznavaoci astrologije su rekli: „To ti je sve zbog Meseca u Vagama. Mesec je bubreg, a kad je Mesec slab, unos vode je manji.”

Poznavaoci indijskih učenja su rekli: „Treba naučiti da oprostiš i zaboraviš.”

Numerolozi su rekli: „To ti je sve zbog brojeva 3 i 9.”

Gugl je rekao da se veličina kamena može kretati od zrna peska do loptice za golf, da je to sve od loše ishrane i da treba smršati.

„Pod jedan, već sam poprilično mršava i pod dva, uopšte se ne hranim tako katastrofalno”, uveravala je samu sebe Maja.

Protivnici savremene medicine su rekli: „Samo treba da piješ baba Gocin čaj.”

Umetnici su rekli: „Hajde da napravimo izložbu kamenja koje su ljudi izbacili.” Roko je pretio: „Tebe ćemo izložiti, svileni!”

Bivši narkomani su rekli: „Nemoj da se zračiš na rendgenu i nemoj slučajno piti antibiotike, samo stavi zapaljeni tamjan u hleb i progutaj.”

Jedna što dobro zarađuje je rekla: „Nisi valjda bila kod lekara zbog toga? Bože, to je prevaziđeno, ide se na kvantnu da te razmagnetišu.”

***

Maja preispituje svoj odnos sa ocem

(…) Maju su okupirala i razmatranja o vršnjacima, a i onim starijim od nje. „A moja generacija? Zajebava nas ko stigne, od kasirke,  preko kurira brze pošte do polupismenog šefa koji ne ume da radi naš posao. Žao nam je da se odjavimo sa mejling liste, pazimo da nas frizerka ne vidi kad odemo u drugi salon. Prihvatamo sve kolačiće kao u bajci. Nešto će se loše desiti. Od ličnog prostora imamo samo lični prostor u oblaku. Kad hoćemo nešto da rezervišemo, iznenadimo se što moramo sve duže skrolovati do svoje godine rođenja. Naši su nadređeni mlađi od nas petnaestak godina. Kad bi im čovek isključio internet i zabranio da koriste reči koje ništa ne znače, sudarali bi se kao muve bez glave. Naše se starije sestre vesele samo po svadbama, primereno. Naši prijatelji umetnici rade po firmama, pa neke slike ni kada neće biti naslikane. Ako naglo ustanemo iz kreveta, vidimo svetlucanje pred očima i moramo se uhvatiti za nešto dok ne dođemo  sebi. Možda zbog toga svet toliko insistira da imamo partnera koji će nas dići kad padnemo i buditi iz nesvesti. Gde nam je partner, gde nam je auto, gde nam je stan, gde nam je karijera, gde nam je dete,  gde su nam dva, gde nam je najbolja verzija sebe? Dođemo kod lekara  na pregled vida, a doktorica nam pruži vizitkartu i kaže: ’Ta promena  na koži koju imate, što se kaže taj griz oko očiju, to Vam ja mogu srediti na klinici gde radim vikendom. Javite mi se!’ Nekada smo bili u sta nju da izdržimo celodnevne ispite, a sada trčkamo u WC nakon svakog  piva. Negde posle trećeg, uhvatimo svoj pogled u ogledalu u toaletu  kafića i pitamo se da li iz grada da produžimo kući, u starački dom ili u  hladnu grobinu. Provod, pa sprovod. Ovo nije naša kičma i ne znamo  dokle će izdržati ovako. Ako pijemo i u petak i u subotu, umiremo do  utorka. ’To se meni neće desiti’, izgovaramo naglas, sa neizmernom  uverenošću, u dvadesetima. Ako se mnogo kurčimo: Kuc-kuc! – Ko  je? – Mi smo! Upala bešike i ukočena leđa. Ciste, miomi, giht, proradi  nam štitna. Bili smo brzi pa ništa nije stizalo da se zakači za nas. Nekada smo po festivalima, vikendicama i kampovanjima spavali na zemlji,  pored drveta, probudimo se i samo nastavimo da cirkamo. A sad, ako  planiramo da pijemo, moramo prvo lepo jesti, hidrirati se, biti odmorni, raspoloženi, u probranom društvu. Jutro posle pijanstva pečemo  jaja, pijuckamo unapred pripremljenu vodu s elektrolitima, ohlađeni  čaj od nane, praškove, šumeće tablete, kuvani paradajz, kiselo-ljutu supu. Muljamo bananu, natapamo jezikom krekere. I ne smemo tog  dana imati baš nikakve obaveze. Ali pijemo stalno, kad god se okupimo, od toga ne odustajemo, svi oko nas su pijani. U kolektivnom  ritualu dezintegrišemo stvarnost kako bismo se bar malo nasmejali  i bili lucidni, raspevani i bezbrižni u blagoslovu pijanstva. Cugamo da ne bismo umrli od monotonije. Kad je već sve toliko dosadno, neka  me makar moj um iznenadi. Niste mi zanimljivi? Sad ćete biti! Sutradan se ne sećamo ničega osim da je bilo lepo pobeći. Mrzimo one vedre, nasmejane, uvek dobro raspoložene ljude neokrznute životom, a dali bismo sve da budemo kao oni”, pisala je Maja svoju kolumnu u  glavi. „Redovno se budimo suvih rožnjača, sa zrnastim peskom u oči ma. Starimo i to je velika sramota. U reklamama nam non-stop nude jogu za lice, steznike za stomak i zidni pilates. Aplikaciju za skidanje sa kortizola. Kad nam je neko poznijih godina super lik, to je zato što se  ponaša kao mlad. Doduše, potajno pomislimo: ’Jadnik, koga ovaj zavarava?’ Ako nam se kojim slučajem učini da je neko od starijih lep, to  je zato što je mladolik. A i za njega pomislimo: ’Previše se trudi.’ Žene otrovom blokiraju svoju muskularnu komunikaciju. Žene su poverovale da ispod kože treba da zatežu zlatne niti, menjaju popustljivost  ćelijske membrane, podmeću svoje noge pod udarne talase, razma zuju puževu sluz, zamrzavaju svoju masnoću, preciznim zracima prže  svaku dlaku i unište svaki dokaz da je koža igde bila i išta doživela.  Sve su ljudi smislili – investiciono zlato, automobile na lizing, kreme za zanoktice, superupijajuće tkanine, rudarstvo u svemiru, ormariće  i ključiće za odlaganje stvari na bazenima, samo nisu kako se navići  na starost.” Maja je čak došla do toga da se pita može li i ona zlatom  protiv nezadovoljstva. „Kakve sam sreće, pukao bi konac pa bih se sva  ukezečila i izgledala kao iznenađeni buldog. Vidi se da Bouvi nije živeo  na ovoj planeti kad je mogao izjaviti da ćemo tek u starosti biti ona  osoba koja je i trebalo da postanemo.”

Maja veruje: bolje grob, nego dinamično radno okruženje.  Maja se pita zašto postoji dedovina, ali ne i babovina. I zašto se kaže  brat bratu, a ne sestra sestri. Ide na proteste nepokolebljivo i redovno, na svakih nekoliko meseci, već godinama. Buni se protiv seče drveća, privatizovanja javnih dobara, nepravedne sudbine pasa i mačaka, zagađenja vazduha, nečinjenja povodom svirepih smrti žena koje  su zlostavljali i ubili sadašnji i bivši partneri. I Robija je sve to nekada  zanimalo, s majkom je takođe pretresao razne teme koje se tiču aktuelne društvene stvarnosti. Moglo bi se čak reći da mu je prerano prenela gorčinu. Nije ga štedela, vodila ga je u društvo odraslih, čitala  mu vesti i komentarisala ih bez cenzure, učeći ga kritičkom mišljenju. Maju muči mnogo toga: „Mi još nismo pregaženi, još se koprcamo i pravimo da znamo šta radimo. Na smenu gledamo klipove i urlamo: ’Umri, bagro!’, a već sledeće stotinke razneženi buljimo u zeku koji gricka jagodu, a pored njega je pače. Mi sve to podnosimo jednako. Nekretnine dobijamo nesrećnim slučajem, inače nemamo nikakvu imovinu. Pola plate dobijamo na račun, a pola na ruke. Nemamo ugovor na neodređeno i zbog toga naši roditelji teško dišu. Bolovanje bismo možda i mogli otvoriti, no to baš i nije preporučljivo, ali, hej, imamo tu privilegiju da ne moramo fizički biti prisutni u kancelariji.  Odrađujemo zadatke za poslodavca iz inostranstva kog u životu nismo videli. Ponekad sumnjamo da ljudi s kojima radimo zaista postoje.”

________________________________________

ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985) autorka je samizdat romana Maja ima kamen (Tampograf, Novi Sad, 2026), kao i romana Pioniri maleni, mi smo morska trava (Treći trg, Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i u uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret ” i doživeo drugo i treće izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021. i 2022.) Prva knjiga, zbirka priča Bezazlene crtice objavljena joj je u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Bila je gošća rezidencijalnog Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (2017), mini rezidencije BKS — Berlinskih književnih susreta (2025) i Javnega sklada Republike Slovenije za kulturne dejavnosti u Ljubljani (2026).

Zastupljena je u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes, Beogradski književni časopis, Amplitude, Before After.

Priče su joj uvrštene i u višejezični zbornik Biber 02, CNA, (Beograd/Sarajevo, 2018), zatim antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (Rekonekcija, 2020; priredila Vladislava Gordić Petković), kao i Balkan Bombshells (Istros books, London, 2023; priredio i preveo Will Firth). Proza joj je objavljena i u sledećim publikacijama: Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021; priredio Dragan Babić) i Novosadski književni bedeker (Bulevar books, 2022; priredio Milan Tripković). Priču objavila i u Zbirci angažovane priče Mokri(n) čvor (Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2022; priredio Saša Ilić) i antologiji regionalne ženske književnosti RegiOna (Rekonekcija, 2022; priredila Vladislava Gordić Petković) i Homo Climaticum Balkan (regionalne zbirke priča i pesama o klimatskoj krizi, 2026)

Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegovina festa. Učestvovala u programu 16. Kikinda short festivala (2022.) i Malomfesztivál, Orom (2023.) Održavala radionice kreativnog pisanja u omladinskom centru Crna kuća kao i u Bečeju u Pozorišnom klubu u okviru festivala Iluzije slobode na temu pisanja društveno-angažovane književnosti. Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački, engleski i mađarski jezik.

fotografija: Ema Bednarž

XHEVAT LATIFI: KA ĆE DOĆI / KA ME ARDHË

poezija

I

Biće noć slomljena u zoru,
ključevi će se ljuljati kao pahulje snega,
a vrata će se otvoriti kao da savijaš zavesu!

II

Jednom će svi grobovi zazeleneti,
crna će ostati samo čekaonica,
pesma koju je vetar poneo kao amanet ostaje da lebdi.

III

Najpre beše reč.
Potom su došle planine da donesu melodiju vetra.
U liftu, gde je označen sprat 13, samo je jedan prolazni zid,
liči na nadgrobni kamen, epitaf mu je ukradeni grafit.
Pročitaj: „Svuda si i nigde.“

Potom se čuje jedan tih, prigušen glas Džona Lenona:
„Dajmo šansu miru!“

U sky restoranu, prosedi rokeri piju gorke kafe.
Sede sa ženama u zagrljaju.
Čini im se da su izgubili rat
i da više nema ko da umre za mir!

Jesen ’26

***

I

Ka me qenë natë e thyher n’ag,
çelsat kanë mu lëkund si fjolla bore,
e dera ka me u hap si me lakue perden!

II

Tan varret dikur bahen jeshile,
e zezë mbetet sallë pritja,
kangën që e mori era amanet rri pezull.

III

Së pari ishte fjala.
Më pas erdhën malet me prue melodinë e erës.
Në ashensorin ku shenohet kati 13 ka vetëm një murë kalues,
duket gur varri, epitaf ka një grafit të vjedhur.
Lexo: “Je gjithëkund dhe askund.”
Më pas një zë i të i mekur vie i John Lennon:
“Jepi shancë paqes!”
Në sky restaurant, rokerët e thinjur pinë kafet e hidhura.
Rrinë me gra të përqafuar
U duket se kanë humbur luftën
dhe s’ka kush më të vdesë për paqen!

Vjeshtë ’26

_____________________________________

XHEVAT LATIFI (1968) je sociolog i publicist s Kosova. Završio je poslijediplomski studij sociologije (MSc) i ima dugogodišnje iskustvo u području novinarstva, medija i javnog komuniciranja. Bio je i predsjednik Neovisne komisije za medije (KPM) na Kosovu. U svom profesionalnom radu bavio se javnom diplomacijom, medijima i kulturnim pitanjima. Dobitnik je više književnih nagrada; njegove su pjesme prevedene na više jezika i objavljene u različitim antologijama.

ROMAN JOSIPA ČEKOLJA “KRASTICE”, Mozaik knjiga, Biblioteka Bura, 2026; ulomci

proza

ponedjeljak, 30. prosinca 2024.

Snježne lisice grebale su parket bijelim šapama. Trčale su stanom kao da se utrkuju ili igraju lovice. Svakog trena činilo se da ih je sve više, vjerojatno su rasle iz zrnaca prašine. Prostorije su se punile polarnim krznom sve dok životinje nisu zavladale svakim kutkom. Sjedile su na policama za knjige i na kuhinjskom stolu, ležale u kadi i na krevetima, pile vodu iz zahodske školjke, pojele svu hranu iz frižidera i sa špareta, zavukle njušku u svaku teglicu s cvijećem. Netko je zvonio i kucao na vratima. Polarne lisice počnu cviliti, kričati, plakati. Nastala je nesnosna buka. Lovro se pokuša provući kroz tu gužvu bijelih kitnjastih repova i otvoriti vrata, no zvuk grebanja po parketu toliko ga je smetao da je prekrio uši i pobjegao na balkon. Teško dišući zaustavi se na rubu balkona s kojeg je nestala ograda. Zamalo je pao i nestao u crnoj prosinačkoj kiši.

Strah od pada probudi ga u mokroj postelji. Opet se sav preznojio, trebao bi se presvući i promijeniti posteljinu. Ležao je na leđima pokušavajući se smiriti pa se prisjeti da nije sam u stanu, no više nije bio siguran je li sanjao i Rokov dolazak. Vlažnom rukom posegne za mobitelom da sazna koliko je sati. Tek je dva i četrdeset. Mora se naspavati jer radi jutarnju smjenu u knjižari. Čekaju ga računi, police, knjige u plastičnim omotima, nekoliko crnih kava, prodorna svjetla trgovačkog centra, naporna glazba koja trešti zvučnicima i kupci koji traže tekstove o zdravoj prehrani, ispravnom odgoju djeteta, uzgoju biljaka u mračnim stanovima i osvještavanju obiteljskih trauma. Već je zaboravio kako je osjećati strast prema dobroj književnosti ili društveno-humanističkim istraživanjima kojima se nekada bavio. Sve znanstvene radove kojima je pokušavao promijeniti skučen svijet oko sebe odavno je bacio u koš za smeće. I sam se čudio koliko je sad, s dvadeset šest godina, drugačiji od onog nadobudnog studenta koji je dane provodio u knjižnici, a večeri u kafiću raspravljajući s kolegama o svemu što su upijali tih živahnih godina.

I dok je razmišljao o trncima prošlosti, najednom začuje zvukove slične grebanju noktima po parketu. Pogleda u strop shvativši da ti čudni zvukovi dolaze iz stana iznad njega. No gore već godinama nitko ne živi, podsjeti se. Grebanje se pretvorilo u lupkanje, postajalo je sve glasnije i glasnije. Najednom su stotine šapa trčeći udarale po parketu.

„Lovro?“ začuje se prestrašeni šapat iz tame dnevnog boravka koji je bio nasuprot spavaće sobe.

„Roko?“

„Koji vrag je to? Jel sam ja lud?“

„Snježne lisice se igraju lovice.“

„Daj, prestani! Jel trebamo gore? Možda su ti susjedi poludjeli? Možda se tuku?“

„Spavaj, to su samo lisice koje se pokušavaju vratiti na sjever.“

Taman kad je Lovro pomislio da je Rok možda u pravu i da bi trebali ustati i poći na drugi kat provjeriti što se događa, nastane tišina. Polarne lisice ponovno su postale oblak bijele prašine. Proguta slinu i obriše znoj s čela. Ne može ležati mokar u krevetu, mora se barem presvući u hladnom mraku. Nije mu bilo jasno kako se toliko oznojio kad je u stanu bilo izrazito hladno. Već danima je slušao na radiju i čitao u vijestima kako se na sjeveru zemlje približava hladna zima kakvu nismo osjetili već godinama. Naravno, ni Lovro ni Rok, kao ni drugi stanovnici između Mure i Medvednice, između Drave i Save, između Sutle i Dunava, između Kupe i Une, između Mrežnice i Učke, nisu očekivali da će to biti najhladnija zima otkad su Iliri, Grci, Rimljani, Kelti i Slaveni naselili te prostore.

Rok je ponovno zaspao. Lovro je, presvlačeći majicu i bokserice, slušao kako ovaj hrče i mljacka u snu. Debeljuškasta mačka hodala je teškim koracima po hodniku, vjerojatno je čula da se netko probudio i sad se nadala da je vrijeme poslastica. Bilo je strašno hladno, pa Lovro upali plinsku peć, što inače nikad nije radio noću. U tami rukama potraži mobitel kako bi vidio kolika je vani temperatura – začuđeno pročita naglas: „Minus sedam.“ Zatim pođe do prozora, malčice podigne roletu da vidi pada li zaista snijeg kako su napisali maleni vilenjaci iz sveznajućeg mobilnog uređaja. Ulica je bila obasjana usamljenom uličnom lampom, u daljini su treperila svjetla vlakova s teretnim vagonima – spuštali su se prema toplijim južnim krajevima. Pod tim blagim umornim svjetlima lepršale su prve snježne pahulje. Bio je to početak najhladnije i najsnježnije zime u povijesti europskog kontinenta.

***

subota, 4. siječnja 2025.

Probudilo ga je Rokovo glasno roktavo hrkanje. Prije nego što je otvorio oči, Lovro pod prstima osjeti nešto grubo, poput dlačica na četki. Njihali su se, drmusali se lijevo-desno, gore-dolje, lijevo-desno, gore-dolje – kao u kočiji koja vozi šumskim putom. Sporo je otvarao oči bojeći se onoga što će vidjeti. Ležali su na tamnom debelom krznu. Još uvijek pada snijeg i još uvijek je mračno, dan je tek u žućkastim i plavičastim povojima, zora se polako uzdiže nad brežuljcima, pomisli Lovro zabrinuto.

Bojažljivo okrene pogled ulijevo i shvati da leže na živom stvorenju koje se nekamo kreće. Na leđima ih nosi ogromna, snažna medvjedica, velika kao gora. Čuje kako golema životinja dašće pritisnuta teškim teretom, sporo postavljajući šapu za šapom ispred sebe. Boji se pomaknuti ili probuditi Roka. Hladan snijeg dodiruje mu stopala, pa ih pokuša malčice podići, trudeći se ne uznemiriti obremenjenu zvijer. Ne sjeća se kako su dospjeli na ta krznena pleća. Bezbroj pitanja rojilo mu se glavom, no bio je već previše gladan i umoran da bi se zaista mogao brinuti. Prepustio se neobičnom prijevoznom sredstvu koje ih možda vodi u svoj topli brlog ili u svoju vlažnu gubicu. Prste je zarinuo dublje u smeđu medvjeđu dlaku – tražeći mekani nježni sloj uz kožu. Napokon prestaje osjećati hladnoću.

Nitko ne zna koliko su dugo tako sneno putovali. Povremeno bi se jedan od njih probudio i začudio se što ih velika medvjedica i dalje nosi, no odmah bi zatim ponovno zagnjurili lica i ruke dublje u njeno krzno. Nisu prozborili ni riječi kako ju ne bi uznemirili. Tromim, teškim korakom probijala se kroz visoke nanose snijega, povremeno rušeći posljednje ostatke nekoć moćnih snjegovića, ulazeći u nečije vrtove i dvorišta gdje bi nagazila na neku zaboravljenu igračku ili lopatu, šuljajući se kroz šumarke i grmlje u kojima su se skrivale šutljive ptičice. Pokraj medvjedice s dvama uspavanim mladićima prolazile su skupine dječaka obučenih u vojnička odijela, starice na metlama koje prevoze naftu u kositrenim kotlovima, prestravljeni učitelji s torbama u kojima gore udžbenici iz povijesti i zemljopisa, krda mršavih konja, kuje koje u njuški nose gladne štence, visoki muškarci u crnim haljama koji mašu sjekirama i križevima, mokra močvarna stvorenja s ribljim očima koja u lijevoj šaci drže luč. Prolazili su prestrašeni i razjareni, bježeći od nekoga ili nečega, tražeći spas u snježnim hostijama. Medvjedica se nije obazirala na njih.

Vodi nas do Lovrekovog stana, pretpostavio je Rok ugledavši trešnjevačke ulice. Nekoć su mu ti krovovi nalikovali smežuranim korama krumpira, a sad su se protezali kao nizovi bijelih ogrlica.

______________________________________________

JOSIP ČEKOLJ rođen je 1999. Odrastao je i školovao se u Donjoj Stubici i Zaboku. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za djecu i mlade napisao je kratki roman Hahari na dnu mulja (Mala zvona, 2022.) te slikovnice Srna i Mak u potrazi za uplašenim mjesecom (Mala zvona, 2020.) i Lipa, kokoš i pravica (Mala zvona, 2026.). Objavio je zbirke poezije Junaci i zmajevi u zalasku (Mala zvona, 2022.), Dječak pred žetvu (Jesenski i Turk, 2023.), Doba beskorisnih umnjaka (HDP, 2024.), Rukovet noćnih putovanja (Mala zvona, 2025.). Zbirka pjesama Dječak pred žetvu osvojila je nagrade „Na vrh jezika“, „Zvonko Milković“ i „Mali Kvirin“. Knjiga Doba beskorisnih umnjaka uvrštena je na širi popis regionalnog književnog izbora „Štefica Cvek“ 2025. Sudjelovao je na nekoliko književnih festivala te je boravio na književnim rezidencijama „Poemma“ u Hvaru i „Odisejevo utočište“ u Grčkoj. Kratke priče i pjesme objavljuje u raznim časopisima i zbornicima. Roman Krastice objavljen je u srpnju 2026. (Mozaik knjiga).

ZBIRKA PJESAMA DAMIRA NEDIĆA “BOGOVI NE POSTOJE”, Presing izdavaštvo, 2026; četiri pjesme

poezija

A TI PIŠEŠ PESME

Snalažljivi se snašli,
klize kroz poredak,
prave kule i penju se na njih,
kao sluz ili gliste
posle kiše smrti i bede
izlaze na površinu.

A ti pišeš pesme.

Bacaju bombe,
krize, otkaze i pretnje.
Bacaju koske
kada uskomešaju se mase,
pa se onda dugo smeju
i nazdravljaju sebi u naše ime.

A ti pišeš pesme.

Da si bar oteo od brata,
da si se bar dala moćniku,
o bar da si druga prodao,
onom što nema i to malo oteo,
onog jadnog više tlačio,
ovoga slepca bar malo gazio,
da si bar…

Ali ne, ti i dalje pišeš pesme.

Proklinje te bližnji pas
jer ujesti nema za šta.
Proklinju te otac, majka,
žena, deca, muž i svet,
što ne pričaš sa sadašnjošću
pokorno i ponizno,

što sa večnošću si na ti
i osmeh ti niče
više nego što sme,
dok pišeš
bez tržišne vrednosti,
dok živiš
bez tržišne vrednosti,
sve te pesme
bez tržišne vrednosti.

***

NOĆ

Srce ima previše otkucaja
za ovako male korake
koji rosu neće pretvoriti u more.
Na kraju dana nisu modrice,
tahikardija, bol i strah.
Na kraju dana je uvek noć.
Ali u toj noći živi i san,
a posle nje je uvek jutro
i nove oči vlažne i tople,
oči snage na barikadama,
oči zore posle noći i sna,
oči dana, pred novu noć.

***

KOD BREHTA

Brehtova kuća u Berlinu sada je muzej
čije radno vreme ne postoji na netu.
Ljudi prolaze pokraj njega a da ga i ne primete,
nedaleko od trotoara sa rečima Roze Luksemburg.
Nemačka je uspela u svom naumu,
Brehtov muzej postoji ali je gotovo nevidljiv.
Samo smo mi zadrti Balkanci ušli u njega ovog meseca,
pa nam je kustoskinja nasmejano pričala
o njegovoj ženi i njenom cveću,
poreklu kuhinjskog posuđa,
velikim scenama i brzim automobilima.
Potom se izvinjavala zbog biblioteke
u kojoj je mogla opravdati nacističku literaturu
ali ne i sve te knjige Staljina, Maoa i Marksa.
Sa prozora koji gleda na Hegelov grob,
na koji posetioci iz nekog razloga ostavljaju novac,
sada se vidi i njegov.
Hegel i Breht, došaptavaju se korenjem,
pokopani jedan naspram drugog.
Ja sam se samo nasmejao kustoskinji
koja je ponavljala da je zabranjeno slikanje,
posebno njegove biblioteke
i da uskoro moraju da zatvaraju,
pa sam na njeno zaprepašćenje zapalio cigaretu
a potom je i ugasio u Brehtovoj uglačanoj pepeljari.
Izbacila me je ljutito zbog toga
uz reči da sam prvi koji je tu zadimio
još otkada je Breht umro.

Stao sam između Hegelovog i Brehtovog groba,
zatim prišao Bertoldovom kamenom spomeniku,
uzeo svesku i olovku u ruke
i šapnuo mu u spomenik:
„Pa da počnemo.”

***

KNJIGA VEČNOSTI

Kiša bombi
možda učini da niknu mladice,
koje neće gaziti kao mrave i sirotinju
pa se onda planovi zamrse
u mrežama veštačke inteligencije
i cev postane cvet, novog jutra.

A možda će to jutro biti poslednje
kao što u nekim knjigama piše,
pogrešno čitanim i previše štampanim,
pa ništavilo neće zaobići
ni dvorce, ni zemunice
kao što piše u nekim knjigama,
neozbiljno shvatanim
i premalo štampanim.

U svakom slučaju
bićemo slovo u knjizi,
štamparska greška
ili potpuno novi stih.

______________________________

DAMIR NEDIĆ rođen je u Kragujevcu 1984. godine. Piše pesme i priče. U štampanoj i elektronskoj periodici prisutan od 2007. godine. Prva zbirka pesama „Ugrizi” izašla je u ediciji Prvenac SKC-a Kragujevac 2009. godine. Na međunarodnom festivalu Odakle zovem u Podgorici 2011. godine dobio je drugu nagradu „Vranac -najbolja kratka priča”. Iste godine na prvom međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov” dobio je drugu nagradu za poeziju. Učesnik Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011. treća nagrada) i Festivala mladih u Knjaževcu. Nastupao više puta na Poezinu, Argh-u, Pesničenju i sličnim formama poetskih manifestacija. Književne večeri imao u mnogim gradovima Srbije, Hrvatske i BiH. Učestvovao je i na festivalu u Breši (Italija) kada mu je nekoliko pesama prevedeno na italijanski a takođe je prevođen i na španski, poljski i francuski jezik. Jedan je od urednika almanaha „Bundolo offline 3” (2012). Zbirku pesama „Nešto si zaboravio” objavio je u oktobru 2012. godine i ona je 3. novembra proglašena za knjigu dana Narodne biblioteke Srbije. Pobednik je festivala „Poezija grada” u novembru 2014. godine u Beogradu. U Akademskom pozorištu SKC-a režirao je predstavu „Ljudi iz struke” (2014). Na „Pesničkim susretima Velimir Rajić” u Aleksincu (2015) dobio je glavnu nagradu „Pesma nad pesmama”. Na prvim „Đurđevdanskim pesničkim susretima” (2016) u sklopu obeležavanja Dana grada Kragujevca, dobio diplomu „Đurđevdanski venac” za najbolju pesmu. U septembru 2019. godine objavio je zbirku pesama „Kada kamen poleti” (UK Koraci). Predstavnik Srbije na „Slem šampionatu Evrope” u Briselu 2021. godine. Tekstopisac i vokalni solista alternativnog benda Bauk. Predsednik Samoupravnog kulturno-obrazovnog pokreta Kragujevca (SKLOPKA). Jedan od osnivača „Festivala angažovane poezije”. Osnivač „KG SLEMA”. Na Đurđevdanskim pesničkim susretima, u okviru „Majskih svečanosti” i proslave dana grada u Kragujevcu u kategoriji angažovane poezije dobio je priznanje „Kosta Abrašević” za najbolju angažovanu pesmu na susretima 2024. godine. Prvak Srbije u slem poeziji za 2025. godinu. Predstavnik Srbije na „Slem šampionatu Evrope” u Berlinu 2025. godine. Dobitnik nagrade „U korak s vremenom” (najbolja savremena poezija) 2025. godine na „Pesničkim susretima Književnog kluba Velimir Rajić” u Aleksincu.

OSAM PJESAMA MLADENA ŠLJIVOVIĆA IZ ZBIRKE “ASTROMEHANIČAR”, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, 2026.

poezija

PETKOM PO PODNE

otаc spаvа nа kаuču
miriše nа znoj i mаšinsko ulje

mаjkа je zаpаlilа cigаretu nа terаsi
progoni je zvuk pisаće mаšine

tebe su ostаvili pred televizorom
dа sediš u tišini
i dok ćutke gledаš u ekrаn
srećаn si

mogаo si biti Hronosov sin rаsti
obešen o stаblo
strepeći dа će te izdаti nebo ili zemljа

***

SNOVI DETINJSTVА VREDE DOK SE NE OSTVАRE

sа prvim mrаkom
legni nа trаvu
pogledаj u zvezdаno
nebo i zаpitаj se
štа rаdi Žoze Murinjo
nаkon što osvoji Ligu šаmpionа

čitаve sezone znojio
se u odelu dok su se
pored njegа
dečаci igrаli loptom

o čemu on još može dа sаnjа

***

TERMINАTOR JE ZАBRАNJEN U UNIVERZUMU 329

momci i devojke koji su se jebаli
nа veš-mаšini
tokom žurke u kući ocа mаlog S.

sаd šetаju ćerke i sinove i
uče decu
kаko mаšine donose zlo

***

UNIVERZUM 418 JE DOSАDNO MESTO

kаdа mu dođe krаj
gаlаksije će postаti tаmne
poput nаpuštenih zgrаdа

neće biti poruke
zovite nаs sutrа
dаnаs nemа nikog kod kuće

ostаće zаuvek mrtаv i prаzаn
poput leve strаne tvog krevetа

***

POSTOJI UNIVERZUM U KOME ĆE TE VOLETI

možeš verovаti u kvаntnu mehаniku i
nаdаti se dа postoji
univerzum u kome će otаc oprostiti sinu
što je hiljаde očevа poveo u Troju
što je izglаdneo milion fаrmerа
poput Polа Potа
što je žmurio nа njegovom odru

аli ti znаš
dа nisi u njemu

***

O VENECIJI, DАNDOLU I SLOBODNOM TRŽIŠTU

srećаn si dok ploviš gondolom i
ne rаzmišljаš
čije su mаjke plаkаle
dа bi ti video konje Svetog Mаrkа

***

O PSIMА I SUDАRU GАLАKSIJА

obuj nаjudobnije pаtike i prošetаj
do supermаrketа

zа milijаrdu godinа
kаd Аndromedа udаri u Mlečni put
kese će i dаlje biti tu
zаto ponesi rаnаc
zа sve stvаri koje ćeš kupiti

dok pozdrаvljаš ljude koje srećeš
pomisli koliko bole kolenа
onog koji se vozi u poršeu

mаhni mu uz osmeh
nek i on oseti rаdost

ne dozvoli mu ni zа tren
dа rаzmišljа o tome
zаšto Pluton više nije plаnetа

***

O GEOMETRIJI SVEMIRА

аko nаm se putevi ne poklope
seti se Lobаčevskog
bilo koje dve pаrаlelne prаve
osuđene su dа se sretnu u beskonаčnosti

nаše je sаmo dа čekаmo

________________________________

MLADEN ŠLJIVOVIĆ rođen je u Zaječaru, u kome je završio Gimnaziju u kojoj je dugo i radio, da bi od 2024. prešao u Centar za promociju nauke. Diplomirao je na Fizičkom fakultetu u Beogradu.
Dobitnik je književnih nagrada Matićev šal (2006) i Aladin Lukač (2007) za najbolju knjigu poezije mladog autora, kao i druge nagrade na konkursu Ulaznice (2023) . Piše i kratke priče i nagrađivan je na konkursu Andra Gavrilović (2016), kao i na Nušićijadi (2014. i 2015) Autor je dve knjige poezije: Petnaest razglednica za dvanaest adresa (2006) i Priručnik za snove i kvantnu mehaniku (2008).
Za rukopis knjige Astromehaničar dobitnik je književne nagrade Slaviša Nikolin Živković.
Pored književnosti aktivno promoviše STEM obrazovanje i prvi je dobitnik nagrade Prosvetitelj (2024).
Suprotnom uvreženom mišljenju ne meditira.

ČETIRI PJESME MARINE KUZMIĆ LASZLO

poezija

TEBE JE LAKŠE VOLJETI IZ BLIZINE

Tebe je lakše voljeti iz blizine
Tvoje blage ruke i tvoj poluosmijeh
Tebe je lakše voljeti iz blizine
Tvoj gordi nos i tvoje pametne oči

Izdaleka budu elegije, izdaleka budu strategije
Robije, nedođije, a kad dođeš i nadođeš
Sve je bolje, sve je mekše, padnu okovi, tebe je vrlo,
Tebe je upravo nemjerljivo lakše iz blizine
Sve te je lakše iz blizine, pa i kad se malo
Namrštiš, kad se naljutiš, još uvijek te je blisko
Još uvijek nije smak, raskorak, rak, nije bol
Nije rana, nije sol, nije tako najstrašnije

Bolje je kad se gledamo u oči i iz ravnine
Preko istoga stola, preko sjedinjene sobe
Ja sam tvoje čuđenje u svijetu, ti moj nužni štap,
Oslonac, moja vječna poštapalica, pošalica,
Moja ljubica poljubica, držiš me, ništa mi ne podmećeš
Ne odapinješ strijele otrovnice, projektile s visine
Ne umotavaš stare traume u blještave nove pakete

Muškarče moj, oče brate sine, ma sve moje, moj duše
I dušo i potopu moj i sušo, moje nasušno i moje
Pretpotopno, oko moje, srce moje, mozgu moj pretjerani
O klasje moje ispod golih brda, ko li mi te hrani, ko li mi te
Od samoga tebe brani, ja ne mogu uvijek s razdaljine
Ja ne mogu, ljubavi, često sam prekratka, nemam toga
Dometa, predmeta, raznoške, nemam mota i motam se
Oko plota, oko kuće tvoje udaljene, a ti preko grede, ma
Nije greda, mrak potrpim, čekam da sine, sve će na dobro
Sve će na lakše, tebe je lakše, tebe je lakše voljeti iz blizine

***

RASPORED ZA IDUĆI ŽIVOT

Pravim nam raspored za idući život
Kad budemo jedno za drugo svježe raspoloženi
Drugačiji, mlađi i zapravo mudriji
S djetinjstvima iz drugih obitelji
I znakovima u drugim kućama

Hodanje obavezno
Svakako više kretanja
Manje spavanja
Otprilike jednako obojega
Hodanje sa spojenim rukama
Hodanje rame uz rame
Hodanje s pogledima
Po prirodi i po gradovima

Putovanja iz maloga ruksaka za dvoje
Na tvojim leđima
Da ja mogu lepršati oko tebe slobodna
Dosta će nam biti jedne hlače, par majica
Dva para tenisica
Nešto donjeg rublja veličine M
I jedna plesna haljina

I čudit ćemo se iznenadnoj sreći koja nas obuzima
I izmicat će nam to nešto suptilno predivno
Dok se budemo gubili u poljupcima i zalogajima
U krajolicima, u diskotekama, u gradskim vrevama

Izmicat će nam odakle takva trajna euforija
Jer ne možeš doista imati sve ako se ne sjećaš kako je bilo
Dok nisi imao ništa

***

LET ME KISS YOU

Ima ta jedna pjesma, poslušala sam je tek kao stara baba
Što je u redu, kao mlada ne bih razumjela ni pišljiva boba

Morrissey govori o namjerno zatvorenim vanjskim očima
O tome kako svatko treba naći svoju emocionalnu nišu
Svoje čudnovato mjesto pod smrtonosnim suncem

Nekoga tko će te divno ljubiti zamislivši da si netko drugi

Koliko god jako ne volio sebe, ne znači da ne možeš uživati
U tim malim trenucima najosnovnije fizičke povezanosti

Kako ne razumiješ da te još i više volim kad nisam pijana
I sve ću s tobom probati i više nego dvaput
A ti na mom ramenu zaplači nakon svih dugih potraga
Oči neka nam budu kakva im je god trenutna potreba

Iako znam da to tvoje srce nije otvoreno isključivo meni
Nego svakome tko zna dobro i lijepo zamišljati
Ne može ti se prigovoriti za prijevarnost i prijetvornost

Ti si uvijek zamišljao da si sa mnom dok si bio sa mnom

***

ZAMUĆENJE TREĆEG OKA

Sanjala sam te noćas, prisutno i obično i zanemarivo, detaljna analiza
nije nimalo potrebna, nikakva terapija, medikamenti, životna promjena,
jednostavno te sanjam jer te sanjam, ionako za maglovitih dana
svi živimo u oblacima, ali što je tu zapravo nova, ništa, moja je noćna
svakodnevica pretežito tvoja, pretežito oblačno tvoja, ti si
moj stalni gost, moj san snova, ja brodica ti bova, ili suprotno,
da, opet ću reći, ili suprotno, to više nitko ne zna, ni Bog ni
psiholog, ti si u mene urezan i zarezan, zaboden, sada već toliko dugo
da se ne vidi da je to ikada moglo boljeti, sada je samo umjetnost,
samo ukras na koži, na unutarnjim organima, stijenkama, ovojnicama,
ostaci krvave crne tinte u šupljinama i po kanalićima, da je žarilo i palilo
znaju samo upućeni, ne koji su možda promatrali, samo oni koji su se
jednako tako neumornom strašću tetovirali, pružali se na ekstruziju, intruziju,
iluziju, da ih preuzmu motivi koje su oduvijek željeli, da postanu njihovi.

__________________________________

MARINA KUZMIĆ LASZLO (1978.) pjesnikinja je, prevoditeljica i lektorica iz Zagreba, a osim poezije piše i mikroprozu, kratke priče i osvrte. Može je se čitati po književnim portalima i na Facebooku. Zasad ima jednu objavljenu zbirku pjesama. Bila je urednica na blogu čovjek-časopis, gošća u pazinskoj Kući za pisce, finalistica Gorke priče i Post scriptuma, sudionica Riječi na granici, a na Instagramu stvara virtualne književne bedževe koristeći stihove pjesnikinja iz regije.

PET PJESAMA DARIJA HAJRIĆA IZ ZBIRKE “UNIŠTITI NAKON ČITANJA”, Građanski forum, Edicija Sent, Novi Pazar, 2026.

poezija

UNIŠTITI NAKON ČITANJA

prije nego što kreneš
ponovi sebi za šta se boriš

siđi na pretposljednjoj stanici
svakom prolazniku uputi jurodivi pogled

steži kofer dok ti ga ne otrgnu
ponavljaj da je sve ovo samo film

otvori dokument na stranicu s fotografijom
udaraj čelom o pleksiglas dok te ne odvedu

na saslušanju im reci da sumnjičiš oblake
da te prate ljudi u mantilima

ostave li te samu iskezi se ogledalu
trljaj se o ćošak stola govoreći očenaš

kada se vrate okači im se o nogavicu
ne puštaj dok te ne pomiluju po glavi

na drugoj strani uđi u taksi bez tablica
na zadnjem sjedištu odvrni drvenu nogu

sačekaj nimalo slučajnog prolaznika
izdrži da ne pogledaš za njim

u hotelskoj sobi zaključaj brave
redoslijedom od najviše ka najnižoj

spusti se na koljena pred hladnu kloaku
pusti da iz tebe navre sloboda

sjedni na krevet i uključi televizor
sačekaj vijest o čudotvornom iscjeljenju 

***

UTOPLJENI SVIJET

J. G. Ballardu

duhovi mrtvih glečera dolaze
pulsira stotinu sedam farenhajta
rasipam opuške po terasi
posmatram prazne moreuze grada

iz betonske lobanje metropole
ka nebu klijaju varvarske bašte
svako gašenje ulične svjetiljke
pamtim kao zasluženu izdaju

atomski časovnik bezvoljno kuca
računa vrijeme do konačnog vala
uzvraćam pogled orijaškom suncu
hipnotisan omčom podmuklog Ekvatora 

***

LES MISERABLES

utorkom nema hljeba ni pravde
noću nema vode ni ajahuaske

pišemo ljubavna pisma kapitalizmu
puštamo da novčići izrastaju iza uha

svakoga dana poneko propadne
kroz iglene uši postojanja

u prostoru između našeg perihela i afela
smjestila se era od crne ribizle ali

srastamo pod uličnim lampama
među tezgama i psima lutalicama

gledamo paru kako izbija iz vruće košnice
čekamo prve znake zrenja agitatora

razvezujemo čvorove straha u koncu kičme
odatle počinje sve, pa i kraj

pronađi nas u kongregaciji srca
gdje čekamo bezimene da se obznane 

***

SEXT

čitam crvenu knjigu u kojoj
skiciraš totem sopstvene požude i
repetiraš opscene naprave

noćni leptiri su čipka od svjetla, kažeš
njih ti ne bih skidao zubima, kažem
moje zavjese žmure kao ptice, kažeš

dijelimo krišku toplog stakla
ispisujemo poroke namještaja
uzgajamo jutro u delti

kugla se grije u utrobi, kažeš
želim da njome porazbijaš prozore, kažem

***
 
GIBRALTARSKA VRATA

zakuni se u Magreb, Esma
dok još uvijek jednim stopalom stojiš
na vrhu Herkulova stupa
zakuni se da mi nikad nećeš dopustiti
držati uzde tvojih htijenja

zaustim li reći da nipošto
ne postaneš slična meni
sjedni u prvi kafić u Algesirasu
objesi jednu sandalu o
same vrhove prstiju
naruči kafu pokretom lokalke

povučem li te za lakat pokazujući
rasute turmaline Al-Andalusa
reci mi, Esma, kuda da se maknem
kaži da su mi tri strofe dovoljne

potrgaj lagano ovaj spisak uputa
i naredne stihove smisli sama
dok na vrhu mog žednog jezika
podrhtavaš kao Agadir

______________________________

DARIO HAJRIĆ rođen je 1983. godine u Foči. Njegova prva zbirka poezije, Uništiti nakon čitanja, objavljena je 2026. godine u izdanju Građanskog foruma, u ediciji Sent.
Dobitnik je prve nagrade na regionalnom konkursu „Ulaznica 2024” u kategoriji poezije.
Učesnik je programa The Word Literary Forum 2019. godine, pod okriljem Krokodil festivala, a od 2020. godine deo je međunarodnog pesničkog projekta The Wrong Language Tour, u organizaciji švajcarskog kolektiva Bern ist überall.
Sa rukopisom Nebranjeni prostor među nama ušao je u uži izbor konkursa izdavačkih kuća „Raštan” i „Presing”, kao i u širi izbor za nagrade „Slaviša Nikolin Živković” Grada Niša i „Zlatni stih” Narodne biblioteke „Stevan Raičković” u Kučevu 2025. godine. Sa zbirkom Ne smeš biti gola u travi ušao je u uži izbor konkursa izdavačke kuće „Raštan” i u širi izbor za nagradu „Jovan Popović” 2024. godine.
Pesme su mu objavljene u zbornicima PPM Enklave Signali u noći (2024), Paket aranžman (2025) i Distorzija (2026), u Panorami nove srpske poezije (2025. i 2026), časopisu Gradina, almanahu Čitaonice „Laza Kostić” u Somboru, kao i na portalima Oblakoder, Čovjek-časopis, Strane i Perkatonic. Objavljivan je i u prevodu na makedonski jezik na portalu Elementi.
Učestvovao je u radionicama poezije Zvonka Karanovića, Ognjenke Lakićević i Monike Herceg.
Živi u Bačkoj Palanci.

književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA GORANA KORUNOVIĆA “NOĆNI SNEG”, Kontrast izdavaštvo, 2026; pet pjesama

poezija

ČEKAM NEBO BEZ ZVEZDA

Čekam nebo bez zvezda, čekam da zvezde
jedna sa druge kapnu
i ostave se,
čekam da mi samo jedan
zrak
preostane za disanje,
čekam da snopove
u sumrak
odsečene,
sa zorom odbacim
kao kasno milosrđe

***

HLADOVINA

Napolju je letnje
sunce a u tebi se
hladnoća
podiže –
preko toplote ljudskih
organa
pada hladovina
od preostalog srca
koje nije moglo
u telo da stane

***

BELA MUZIKA

Moji snegovi svoje ose imaju i zimske ose svoje horove imaju
i horovi žaoka svoje planinske tonove imaju,
krvotok mi se sve sporije uspinje a sve glasnije zuji
i zemlja bi da se pridigne ka svodu u predugom iščekivanju,
još samo da moja glava žaokama bude ohlađena,
još samo da bela muzika kroz mene krene da prodire,
još samo da zaustavljen budem kao planinski
spomenik toploti i muzika će konačno
podići zemlju
u sumornom
iščekivanju,
muzika će osama
vratiti zvukove
kad ne bude imao
ko da je čuje

***

BELE KUPINE

Neko nevidljiv uporno goni ovu brdsku reku a ja
gledam da li je voda u kapima gola ili ipak
tkaninom
providno-
srebrnom
roni i teče,
neko se kreće među nama kao
budan među spavačima pa bez predaha
korito prati dok moje se oči
dvoume
da li je reka sa sebe tečnost
skinula pa sada naga
niz padinu
silazi
ili u slapove njene odeće
gledam,
u svetlucavo-
prazan tekstil
prosut –
čelom bih da ga
duž obale
ogradim – dok gore se
na strmini
vetar kroz bukvu raširio
i stablo ogrnuto
sa nje je skinuo
i krošnju je krojenu
odložio,
nevidljivo munjevita
bukva sada gola
drhti
i kljunovi svraka su
rasparani,
bele kupine u grmlju su
odšivene
dok bukva je gola kao otvor
u pejzažu
i duboko iza svake kapi
teče
naga voda,
savija se i misliš nikoga
za temenom
nema
kad odjednom njen
nevidljivi gonič je
sustiže,
sa žarom je
za goli vrat
uzima,
i guta je

***

NOĆAS JE TVOJ SAN

Noćas je tvoj san prošao pored mene a ja sam
bio na krivini i kroz nju sam prolazio, noćas se
tvoj san kretao blizu mene a ivice šuma su kroz

tamu sporo dolazile i slepilo nije umelo
iz ponoćne paprati da izađe,
sunce se u tvom snu od svog sjaja
odvajalo,
kroz snevani vazduh se vozilo
i zrake je ostavljalo

zvezde da ih razdele,
sunce iz tvog sna rak svetla je imalo a ja sam
obasjan slutio da neko će uskoro
umreti –

ti, ja ili sunce – neko će uskoro kroz zemlju
da svetluca, još uvek je ponoć i neonka iz tvog
zaspalog oka zuji i granice drveća polako

preko mene prelaze, a kada bude
svitalo, bolesni zraci će pasti

samo na one što
zajedno sa suncem
zemlju moraju da napuste

______________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija), Usta bez kapaka (2019, poezija) i Manastir (2023, poezija).

fotografija autora: Oliver Bunić

KRATKA PRIČA EDE VUJEVIĆ IZ ZBIRKE “SILOM DOMAĆICA”, Fraktura, 2026.

proza

PRIČA O JOVI ZVANOM DEIT

Dok sam bila mlađa, prije dvadeset, trideset godina, pitanje održavanja poželjne tjelesne težine, nije bilo tako teško.

Jest, brate, u životu sam se nagladovala i nadržala dijeta, neke su od njih bile drastične i dramatične, ali mi nekako gladovanje danas puno teže pada.

Sjećam se neke jabučne dijete iz studentskih dana – svaki dan možeš jesti jabuka koliko god oćeš. I samo jabuka. Fakat nisi gladan. Premda ti se treći dan pomisao na jabuke počne iskonski gaditi. Ali guraš dalje i za nedjelju dana evidentno izgubiš barem tri, četiri kila. Istina, pokupiš PTSP na jabuke, ali šta je PTSP spram vitkog stasa? Ništa.

U to vrijeme nisam uopće šljivila slatkiše. Kraj mene su čokolade mogle mirno hvatati plijesan. Kolači? Nije da bih odbila kad me tko ponudi, ali nisam uopće ginula za kolačima. S vremenom, međutim, mic po mic, slatkarije su se ušuljale u moj život, a zadnjih dvije, tri godine, bože prosti…

Tarem sve! Otkako je krenula pandemija, to se hrska, to se maže, grize, čupa, slasti i masti sve u šesnaest. Pazi, ja ne večeravam. Niti ne marendajem. Do podne nisam gladna, šta ću? Pa ne mogu jesti nasilu! Ručam kako bog zapovijeda, oko četiri, a večeru preskačem jerbo ogladnim tek oko devet i pol navečer, a tad je, jel’te, nezdravo jesti. Međutim…

Međutim, u moj su život nekako s proljeća ušetali čajni kolutići. Moja pokojna svekrva je jedino čajne kolutiće kupovala, sve joj je drugo bilo bezveze.  Kako i zašto je ona meni prenijela opsesiju čajnim kolutićima, pitaj boga. Stvar je još misterioznija budući da je ona već odavna rahmetli, no u kakvim smo dirljivim odnosima bile, ima biti da je s onog svijeta na mene poslala blagoslov. Ili urok…

I tako ja – koja, jel’da, ne večeravam – uvečer pred televizorom tamanim kolutiće. Što je radnja napetija, meni su kolutići napetiji. Što su mi kolutići napetiji, to mi se više kolutića oko pasa stvara…

Nisam, iskreno, baš odmah povezala fatalnu vezu čajnih i trbušnih kolutića. Kako i bih? Pa ja ne večeravam! Nego sam bila krenula da ću obući jednu veštu… Vešta se šokirala kad me je vidjela.

I ja sam se šokirala kad sam se vidjela. Pucam po šavovima, čovječe! Mislim, mogu ja nju zakopčati, ali kad je zakopčam ne mogu disati. A ni to nije zdravo! Ne mogu ni sjesti, a ni to nije zdravo jerbo ponekad umorna žena, supruga i silom domaćica mora i otpočinuti… Nemoš čitav dan stajati ko vojnik. I pritom i ne disati. Nije red…

Onda sam se bacila u razmišljanje. I istraživanje. Šta izbaciti iz jelovnika budući da niti doručkujem niti večeravam? Ručak? Pa ne mogu baš na vodi opstati. Da je voda toliko dobra, svaka bi žaba izgledala ko Cune Gojković. Jako je teško sastaviti program dijete za nekoga tko ništa ne jede…

A da, protivno svim svojim uvjerenjima, pređem na tablete? Ekstazi ili tako nešto?

– A da pređeš na Deit? – rekao je Zakoniti vareći od smija.

– Tebi je nešto kao smiješno – škljocnula sam na njega.

Onda mi je ispričao istinitu priču o Jovi zvanom Deit. Jovo je bio momak iz njegovog mjesta, dobro stavljen i podstavljen, zoran i jak ko bik. I korpulentan ko Cune Gojković pa još dvaput toliki.

U neka doba, Jovo je odlučio dotjerati liniju te se, prateći reklame toga doba, odlučio za terapiju bezalkoholnim pićem naše mladosti koje je, za razliku od Cockte i crvene narančade, bilo opisano kao niskokalorično i idealno za mršavljenje.

To je to, zaključio je Jovo, vjerujući da će pijenje Deita imati, šta ja znam, efekt liposukcije. Tako je Jovo iz dana u dan išao u zadrugu i iz zadruge – tako se u selima i sad nazivaju trgovine mješovitom robom – tegleći gajbe Deita.

– Oće li to, Jovo? – pitali su ga suseljani.

– Oće, oće, pomalo – odgovarao je Jovo, dahćući pod teretom vlastite, ali i težine gajbi, rumeneći se ko gigantska jabuka sorte ajdared. Jovo je mjesecima sretno živio, i, za razliku od mene, i marendavao i ručavao i večeravao ozbiljne količine svega i svačega, a između obroka, kad bi malo osjetio glad, natukao bi se kruva i slanine.

Sve to bi zalijevao prvo vinom iz ćaćine konobe, a potom Deitom. Puno Deita. Tako je Jovo strpljivo čekao kad će proraditi formula za topljenje sala, ali formula nikako da upali.

Jovi je to bilo malo sumnjivo pa je pojačao dozu. Računa, možda momčini moje građe pet litara Deita dnevno nije dovoljno? Potom je po dvaput dnevno viđan kako u karioli iz zadruge vuče gajbe Deita jer, štaš’, nemoš tolike količine boca donijeti u samim rukama makar bio i velik i jak ko Jovo.

Dakako, njegove muke s optimiranjem količine Deita, selo je pratilo sa zanimanjem, navijajući za Jovu u svakom pogledu: ako smršavi – super, a ako ne smršavi – još bolje.

– Oće li to, Jovo? – pitali bi ga ljudi, sklanjajući mu se da protjera kariolu između kuća.

– Oće, oće – odgovarao je on, u međuvremenu u cijelom mjestu prozvan Jovo Deit.

– Jesi to smršao, jadan ne bio? – pitali bi ljudi – Nekako si opao…

– Ma jesam malo – rekao bi sretno Jovo zvani Deit – Ali nemoš’ smršati učas. Nije to zdravo, znaš?

– Nega, nega – rekli bi ljudi – Nemoj naglo! Samo ti polako…

Slušala sam Zakonitog i nekako mi došlo i smiješno i tužno. Daleko od toga da sam se identificirala s Jovom zvanim Deit, ali…

– I šta je poslije bilo? – pitam muža, buljeći u deklaraciju na kesi čajnih kolutića na kojoj je, crno na bijelo, otisnuto da sto grama rečenog keksa sadrži 471 kilokakoriju. Boktejeba! Deset deka 471 kilokalorija. Meni fakat i ne treba večera! Ja smažem dvije večere prateći Ubojstva u Midsomeru…

– Ništa nije bilo – rekao je Zakoniti – Jovo zvani Deit ostao je debel sve dok ga život nije nakon Oluje odnio u izbjeglištvo u Švedsku.

– Jadan Jovo! – rekla sam sa suzom u oku – Smršavio tamo, nevoljnik?

– Umro, ženo božja – rekao je Zakoniti – Umro! Tamo nema Deita!

___________________________________________________

EDA VUJEVIĆ rođena je 1961. godine u Kninu, a od 1980. živi u Splitu. Diplomirala je na splitskom Pravnom fakultetu, a od 1990. do umirovljenja 2025. godine radila je kao profesionalna novinarka i urednica u dnevnome listu Slobodna Dalmacija. Bila je najmlađa kolumnistica u povijesti Slobodne Dalmacije kojoj je dodijeljena nagrada Miljenko Smoje (2015.). Objavila je dvije knjige poezije – Miris ribe (Narodno sveučilište, Split, 1994.) i Dječja soba (Književni krug, Split, 2001.), romane Na čekanju s Filomenom Pravdić (Slobodna Dalmacija, Split, 2002.) i U sfinginoj sjeni (Fraktura, Zaprešić, 2008.) te publicističke knjige Droga – opća opasnost (Lukana, Split, 1995.) i Dedal na iglama (u suautorstvu s Damirom Pilićem, Naklada Bošković, Split, 2005.). Knjiga Silom domaćica nastala je na temelju njezine istoimene kolumne koja je tjedno izlazila u Slobodnoj Dalmaciji.