PET PJESAMA IVANE GORIČKI

DOVOLJNO DOBRA

Majka moje majke nije bila dovoljno dobra majka
Moja majka nije bila dovoljno dobra majka
Ja nisam dovoljno dobra majka
Kovčeg nedovoljne dobrote putuje stoljećima 
Prenosi se među ženama
Unutra uredno pospremamo intimne stvarčice
Sva neprimjetna postojanja, udahnute bjesove muškaraca, 
strašne tišine kažnjeništva, bolne kvarove obiteljskih mehanizama,
I na dnu zagurane litre suza za posebne prilike
I njih ćemo nijemo predati kćerima, uz posebnu uputu
Da nikada, nikada ništa ne pitaju.

***

KADA SU TEŠKOĆE ZASPALE

Kada su teškoće zaspale
Porculan na policama je počeo zveckati
Stijenke malenih posuda
primicale su se jedna drugoj
Tako malenih da ne mogu ispuniti velike čeljusti
Zrnca prašine odigla su glave od poda
Čekajući naređenje formacije uznemirenih vrtloga
Nešto veliko sniva o djeci koju će pojesti
San čudovišta ne zna biti lijep
Hoće li ikada tako sićušne stvari stvoriti oluju
Iza koje ostaje čisitina?

***

JA SADA VIŠE NEMAM NIŠTA

Pitaš me gdje su mi pjesme, zašto ne pišem
Kao ptice u jesen odletjele su od mene
Polako se praznio moj intimni spremnik riječi
Spreman da ostane gol, hladan i sam, 
U tom prostoru nema nikoga sada
Uđeš li unutra, odjeknut će ti korak
Ja više ne spremam osjećaje na sigurno
Čak ne znam ni gdje su sada sve te drage klopke
u koje sam bezglavo jurila 
Koje su me došle glave, srca, želuca
U krošnjama ostala su zapletena obećanja
Pogledi istrunuli od čekanja
Bacila sam sve plodove tako jalove ljubavi
I sada još samo da pometem i zatvorim vrata
Nešto je otišlo s nama i ponijelo paket pjesama
Ja sada više nemam ništa i dobro je tako.

***

INAČE

Kada se požalimo na izbore i proljetne kiše,
Bolesti i promet u kvartu,
Netko doda nevažno i kratko:       
Inače?         
Evo... hvala na pitanju
Ono što mu neću reći jest da me inače ne smetaju kiše
I da hodam ujutro mokrom šumom
pazeći da ne probudim životinje
Inače sam dobro, živim uredno
i vraćam stvari na njihovo mjesto
Pogotovo one koje netko drugi pomakne bez mog pitanja
I ne ljutim se dugo 
Inače sam sretna kada ne vidim ljude
koji su sretni kada ne vide mene
I zajedno smo sretni na odvojenim mjestima

Inače volim kada mi se kaže hvala, a ja kažem molim, i drugi put
Inače znam biti ozbiljna ali to je samo zato što mi je važno
I kada prestane biti važno, divno je što je bilo
Nečije inače nije moje usput rečeno
Moje inače je u protivnom, nasuprot toga
Najveće stvari skrivene su u tih pet slova 
Ne mogu sa sigurnošću reći
Ali čini mi se da živim u inače.

***

TRENUTAK

Sjest ću tu na sunce malo
Treba mi samo sekunda
Tijelo me boli od vremena i očekivanja
Osjećam da trune na najvažnijim točkama
Kao da ga načima konačnost
Obigrava nam oko istrošenih zglobova
Gleda gdje da nam podmetne nogu
Da se raspemo u sitnice ničega
Slijepimo za zvijezde
Istovremeno smrtni i besmrtni
Što nas više ima, kao da nas manje ima
I možda smo najveći na početku
Kada smo sve što možemo biti
A onda se cijeli život vraćamo
Vraćamo sebi
Lijepo je na suncu, sekunda traje dugo
Toplo je u tijelu
Smijem se nečujno

____________________________________________________

IVANA GORIČKI rođena je 1978. godine u Zagrebu gdje završava opću gimnaziju i studij francuskog jezika i književnosti i engleskog jezika i književnosti. Piše poeziju i kratke priče. Živi i radi u Zagrebu. 
Voli iznad svega knjige i planine.

književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA ZORANA ANTONIJEVIĆA “TMINA, ZVER I PESNIK”, Presing, 12/2022; osam pjesama

SEĆANJE IZ ZMIJSKOG ŽIVOTA

Taj hram se ne vidi za dana,
samo se u noći otvara u trouglu od stabala.

Vrata su mu tmina, vrata su mu rupa
gde merdevine od konjskih kostiju 
naći ćeš i na njima izrezbarena 
slova jezika vetrova.

A na dnu rupe klupa i
na klupi grana – rascvetana tama -
telo monaha na čijem je čelu trn progledao.

***

NA TRAGU SVETLA
	
Mesečina zaranja u pukotinu.
Svetlost tvori stazu, put 
izranjanja Insekta na obronke grada.

Insekti vuku kočiju po ivicama zgrada.

Kada se kočija na zemlju spustila, 
otvorio sam vrata.

Po licu mi se razli sjaj ogledala
zakačenih za oči slepog putnika.

***

VEČNA KUĆA

Iza žutog oblaka je moja večna kuća.
Tamo je drveće crno, crno mu je lišće.
Šuma sva crna je, a opet sjajna.

Svaki cvet plam je sam i krzna leoparda
sjajnija su od zvezda. Šare na zverima 
upile su svu svetlost kosmosa.
U mojoj večnoj kući noći nema.

U njenom središtu je bezvremeni hram
Od krilatih lica sazdan što šire se leptirasto 
kao plameni jezici anđela, kao lepeze od 
oštrica u šakama mnogorukog Boga.

Stojim na prozoru svoje smrtne kuće.
Žuti oblak sve mi je bliži.
Prsti vetra mi dodiruju obraze.
Selidba može da počne.

***

VIZIJA NA RECI LUG

Uz vrbovo pruće iz tamnog vira
uspinje se vetar. Iz daljine odjekuju 
urlici prestonice bezumlja.
Po čeličnom mostu škripe nokti
nevidljivog, bezimenog.

Tu đavo spava, pokriven belim ušima Tatule 
izdiše kletve za svet.

Iz poljubaca zmije i zemlje
niče crna magla, njome smrt piše 
ime zgaženog cveta i čoveka u 
knjigu neprestano dopisivanog kraja.

***

POVRATAK U ZAVIČAJ

Na krovovima
napuštenih kuća
vrane u gnezdima
greju izdanke zlosluta.

Između rešetaka
prozora bez stakla
čuče mačke,
iz očiju im
pokojnici gvire.

Kiša zaliva crne barjake
iz otpalih oblaka proklijale.


***

SLEPI ANĐEO

Ležim na dnu kule.
Sa raspukle tavanice
na usne mi kaplje
umirući oblak.

Osluškujem reči proroka,
neprestani govor zidova.

Utamničen,
već opevam smrt
onih koji će se tek roditi.

***

BUĐENJE VETRA

Lice u ogledalu 
duboka je tmina.

Siđi na dno odraza –
crnokrilog vrtloga,
do kipa sazdanog od 
snova koje nikome 
nisi ispričao.

Obriši prašinu sa 
očiju skamenjenog orla.

Probudi vetar.

Nek kapije u nebo polete.

***

TMINA, ZVER I PESNIK

Iz šešira pesnika raste suton.
Iz oblaka svira crna truba, sovi i lavu 
prekida dnevni san, i tigar iz pećine 
riče da pozdravi Mesec sa kojim 
na trag lovine stupa.

Oh, noći moja, nema u tebi mesta
za anđeoskih krila prečisti sjaj,
usud je tvoj da ogrćeš ubicu,
i  svaki vidljiv i nevidljiv očnjak.

Niz koru drveća koje s večeri zlokobno postaje 
sliva se mesečina i šuma se u crni raj otvara
kao pupoljak otrovnog cveta,
kao zečije grudi pod kandžom risa. 

Raznim grobištima pokrov je tmina. 
U okeanu njenom sjaje lobanje – biserja tame.
U planini njenoj nad trupcima srna 
zadušni plam vučjeg oka sja.

Al’ nema tu anđela belih 
niti sveca kakvog. 
Samo je pesnik njen iskupljenik.

____________________________________________


ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi, zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm..kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u Zbornicima i Antologijama u Srbiji i regioni. 

POEZIJA VIKTORA RADONJIĆA (iz novog rukopisa)

*

Danas sam ostao bez posla
vratih se na vreme
presvučen u kućne haljine
govoriš da je sneg neprijatelj
skromnom čoveku
raduješ se magiji pahulja
nečije dete će trepnuti
trenutnu smrt televizora.

Govoriš da mužjak koji skija
pod suncem
sigurno vara svoju ženku
plaši te otapanje snega u prodavnici
kasirka je ponizila nečiju majku.

Mlaz iz česme ledi lenjost
raskravljuje detinjstvo
otežali oblak kriješ u sudoperi.

Sneg će se zaustaviti
prestaćeš da lomiš nogu pod suncem
primetićeš da više ne dolazim na vreme.

*

Stojim, naizgled mirno, kao i onaj drugi

Čekam da jedan pešak prekoputa 
iskorači iz crvenog kruga 

I sigurno ne bih pogledao u nebo da me 
kišna kap, nepogrešivim slučajem, nije 
pogodila u oko

Ne bih video ni kako je onaj drugi 
rasklopio kišobran nad trotoarom 
i nehotično pokrio udubinu 

Dok neku drugu kap u punoj brzini 
raznosi branik

*

Mikrofonija. Iza ograde. Duboki glas 
nastavio je da govori u stihovima.
Ulazim, obazrivo; brzo sam našao stolicu. 
Pesnik je zaklopio listove, 
pa je kazao da smo i sami pohlepni, 
skloni hvatanju krivina; 
a to je, kaže, za one koji mogu da vide, veoma bolno.
Usledio je aplauz.
Pesnik je srknuo kafu; odmereno, 
podignutim tonom, čita još jednu svoju pesmu.
Primakao mi se mladić: 
Crvima lekovi pomažu, prošaputao je.
Uvodi se muzička pratnja, pesnik,  
gestom ruke, stišava publiku. 
Dovršio je pesmu.
Kucnuvši par puta u mikrofon, kaže da je 
odista svejedno da li ismevamo Vaskrsenje, ili, pak, 
svetimo murale zločina našeg plemena. 
Sve je to gusta koprena, kaže, mi, oni, svejedno, 
iznova lovimo to što nas goni, pogađate, večnost je zverolika.
Poneko odobravanje remeti tajac. 
Mikrofon je odložen. Aplauz.
Šta supernove imaju s krstom?, šapnuo je mladić.
Pesnik se spustio u publiku, beleži uspomenu, kratko, 
potpisuje još jedan primerak zbirke; 
ženu s mikrofonom ljubi u obraz njemu znan, 
skinuo je naočare, kamerman sada može da počne. 
Mladić je napokon spustio šoljicu i krenuo.
Nisam se osvrnuo. 
Šapat: On nije klovn, neprestano se proizvodi.
Poskočio sam.
On se nakezio i prestao da postoji.

___________________________________________________

VIKTOR RADONJIĆ (Beograd, 1973.) 
Drame – Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01 (2014.); roman Dete istog besa (2016.); dvojezično srpsko-englesko izdanje izabranih pesama Junak bez portfelja / A Hero Without a Portfolio (preveo Novica Petrović; 2018.); roman Nađin karusel (2021.).

POEZIJA ANITE OBRADOVIĆ

ZDRAVA PLUĆA

Pitao me klinac
Na ulici
Imam li dvadeset kuna
Za pljuge

Ružno je da mulac
Gari svoja mlada plućica
Koja će mu kasnije trebati
Za vrištanje od frustracije

Kaže mali da smo mi 
Babe uvijek nervozne
Poslije tridesete i jesmo
Kad navale djeca
Krediti	
Kurje oči
Posao
Pa muž da te jebe točno
Kad ti počne serija
Mršave kolegice sa faksa koje putuju po svijetu
Ja sam zadnji put išla u Bosansku Dubicu
I to po ulje
Na wc nisam išla sama sedam godina
Pijem hladnu kavu
I to doma
Dnevnik je svaki dan sve gori 
Ljudi su nekulturni i neinspirirani 
I gaće naručujemo s interneta

Znaš šta mali

Imam dvadeset kuna
Ali ti ne dam 
Razguli

***

SNAGA

Cijeli život pune mi glavu
Kao uskoro trulu papriku
Iz gajbe za sniženje
Pričama o ženskoj snazi
Oh
O toj divnoj sposobnosti
Samostalnosti i neustašivosti
Žene mogu sve

I u ona prahistorijska vremena
Neka raščupana mučenica
Tjera toljagom pramedvjede
Od spasonosne vatre
Sve sa djetetom na ocvaloj
Prahistorijskoj sisi
Dok majmunoliki spava
Jer je umoran
Što ulovi jednog mamuta
U šest mjeseci

Mamuti su izumrli
Priodnom dosadnom smrću
Nisu izlovljeni
Pekle su se zatim 
Neke druge beštije
Snašli smo se
A i spilje su postale
Neadekvatne
Previše propuha
Pramedvjeda i medvjeda

Generacijama u sklepanim kućicama
Snažne patnice
Podizale su po desetero djece
S jednom kokoši da ih hrane
Batak i nadbatak idu mužu
Bijelo meso nestrpljivim malim ustima
Ženi leđa i guzica
Sve to bez ijednog orgazma
U zakrpanoj haljini od matere
I nisu se žalile ni plakale

Današnje žene su slabe
Neka smo

***

BESKUĆNIK

Na trgu obično srećem
Jednog beskućnika
Pristojan čovjek
Tih 
Ponekad zamoli cigaretu
Kao ovo jutro

Imam vremena	
Ponudim ga kavom
Pa sjednemo

Ispričajte mi svoju priču
Zamolim

Kaže
Živjeli smo skupa 
Dvadeset godina
Ja sam volio tišinu
A ona nije prestajala
Mljackati i
Mljeti

Jedno jutro
Mrvila je keks po stolu
I mljackala
Rekla je da bih se trebao ponovno ošišati
Izabrala je nove zavjese, plave sa cvjetovima
Avokado polako izumire
Trune hipsterima po frižiderima

Ja sam senzibilan čovjek
Ne bih mogao podnijeti 
Buku zatvorske kantine
Stoga sam stavio šešir na glavu
I više se nikad nisam vratio

Smatrate li da
Na kraju ipak niste dobro prošli?

Prošao sam odlično
Zamolio sam cigaretu

A dobio sam i kavu. 

***

MRVICE

Kad smo se posljednji put vidjeli
Smijali smo se
Razgovarali smo o zajedničkoj
Isfrustriranosti ljudima koji
Hodaju pola koraka ispred tebe
I ne možeš ih nikako zaobići
Nego vrištiš u sebi puževim korakom
Rastopljen na asfaltu

Prvog susreta smo uvijek svjesni
Sve je u tome novo i upečatljivo
Trenutak koji se može definirati
Smjestiti u dan i sat

Kad smo se posljednji put vidjeli
Sjedili smo na kauču
Otpuhujući dim jeftinih cigareta
Rekao si da sam kukanje
Uzdigla na razinu umjetnosti
A ja sam se onda još žalila
Mrvio si sendvič po podu
I pričao kako jednog dana
Želiš napokon upoznati
Ženu bez F dijagnoze
I imati vlastitu djecu
Pravila sam se da ne primjećujem
Mrvice
Ali smetale su mi 
Jako

Nisam znala da je posljednji put
Taj trenutak ti nitko ne najavi
Nema sata ni minute
Podmuklo I neizvjesno
A neminovno

Da sam znala da se sutra
Nećeš probuditi
Ne bih toliko pričala

Čak mi ni mrvice ne bi smetale.

***

STIGNEM

Kuda svi žurite
Uz mirise neispijene kave i cigarete
Dovršenog sranja
Histerično se češljajući s pecivom u ustima
Da bi stigli na neku glupost
Poput sjedenja u uredu
Ili slaganja kula od praznih gajbi od sinoć	
Brojanja tubi majoneze
Javljanje na telefon nadrndanim neznancima

Cipele će žuljati
Mobiteli će zvoniti
Djeca će gristi nokte
Poštari će ljuljati novorođene opomene
Studenti će se švercati u sedamnaestici
Svemir će nijemo stajati
A dućanski pilići će se vrtjeti

Ja biram umrijeti polako
Ionako nemam ništa pametnije 
U rasporedu.

______________________________________________

ANITA OBRADOVIĆ rođena je nedavne 1989. godine u Sisku, gdje se i školovala, te završila Opću gimnaziju 2007. godine. Nakon dvogodišnjeg izleta na Pravni fakultet, odabrala je boemski život. Posljednjih 8 godina živi i radi u Cresu, gdje je osnovala i obitelj. Ciklusi pjesama objavljivani su u Balkanskom književnom glasniku i Novom sisačkom tjedniku, a uvijek se sprema i nešto novo.

POEZIJA MILICE CVETKOVIĆ BOJIĆ

POSETA VEŠ MAŠINI

Kada obmota očaj zbog
Ustajalosti i prljavštine u kojima plivamo 
Kao otrovane ribe u rekama
Neka svako za sebe 
U intimi mraka pred zoru
Gleda hipnotisano, zgroženo i zadivljeno
Na najdužem programu 
U svoju mašinu za veš

Posmatrajmo kako spira znoj sa glava 
Rastapa šminku, oruđe za prevaru 
Omekšava posmrtne govore u džepovima
Neka nam ne promakne ni to
Da u roze boji belu kožu 
Dovodi skoro pred davljenje one 
Koji razumeju tek kada je smrt blizu

Ako gledamo primetićemo  
Ta posvećena, odreknuta od sebe majka 
U penu i talase baca srećnu decu 
Koja nikada nisu bila na moru 
Razdvaja blizance kao čarape 
Da ne budu svezani u istim okolnostima
One stidljive, nežne i tanke obmotava
Oko nesavladivo krupnih koji mogu
Da ih iskidaju ako požele

Ne bi bilo pošteno da nas uznemiri
Nagli obrt na drugu stranu 
Nešto nije u redu sa nama 
Ne volimo prevrate 
Jer samo u njima osetljivi isplivaju
Potisnuti zatočenici dna izađu na prozor 
Nešto zaista nije u redu sa nama 
Uvek nas štrecne promena u drugima 

Da li nam se pomalo gadi 
Kada najprljaviji izađu iz centrifuge beli 
Hoćemo li se uporno sećati kontaminacije
Sva čistoća ne koleba našu rigidnost
Regrediramo dosledno na ispranu zarazu
Zlopamtimo, osvrćemo se da niko ne vidi
Vadimo se pred sobom na iskustvo
Ne može nas niko prevariti da je obnovljen

Važno je ne propustiti iritantne slučajeve  
Kada po neadekvatno tretiranim ostanu Grumuljice i mrlje
Možemo tada da priuštimo kolut očima
Izražajno, imitirajući bubanj 
Sasvim je u redu da osudimo 
Sve te narušitelje harmonije
Sa flekama koje nisu stvorili sami

Nešto nije u redu sa svetom koji se pere
I to sigurno nismo mi, jer mi
Suvi smo i netaknuti 
Nešto nije u redu sa nama, rekli bi 
Ali mi se ne mešamo sa gomilom u bubnju
Nama je veoma važno da drugi budu  
Besprekorni i mirišljavi. 

***

BOLEST ZAVISTI

Kada sam imala nevidljivu bolest 
zavidela sam svima sa onim vidljivim 

ljudima koji čekaju operacije tumora
vađenje bešike, izlučivanje na kese
ženama koje čekaju da im se uklone materice 
jajnici 
jajovodi 
zavidela sam

svima prikovanim za krevet 
od kojih se ne očekuje da ustanu
najviše onkološkim pacijentima 
na morfijumu i ogrlicama od trodona 
svi znaju da će otići sa pravom bolešću 

u mislima sam menjala svoju bolest
za njihove 
nisam išla kod lekara ni za šta 
i nadala se
da će u jednom buđenju 
da me sačeka ogroman, upaljen 
limfni čvor 

to bi bila adekvatna kompenzacija 
za grč sakriven plahtama 
onako kako se pokrivaju antikviteti
u praznoj, predratnoj kući

verovatno bih obožavala veliku bol
koju konačno osećam kao svoju
i bilo bi manje važno 
da napipavam po sebi onu neuhvatljivu 

presađuje mi duh u zemlju
besmrtna i hladna 
puni mi pluća otrovnim vazduhom 
koji dalje odlazi u krvotok i širi se po telu
zagađuje mi misli i hrani samo jednu želju
da se ne osvestim u stvarnosti 

razmena se nije dogodila
ozdravila sam 
brinu me laboratorijski rezultati 
i pandemija 
ne bih sebi poželela nijednu bolest

čitam zavist kao dete koje zna mimiku
ne promiče mi ni kada se javi u česticama 
postala sam ultrazvuk 
za zavidne promene u telima
za sintagme koje predstavljaju čestitke 
osećam im na jeziku gorčinu 

saosećam sa zavidnima 
kao i moja odbegla bolest 
zavist teži da se ne vidi 
oboleli ulažu sve resurse 
u uklanjanje forenzičkih tragova
dok ona traži svoj smisao
u tuđoj propasti 

razjapljen osmeh koji sebe samog 
učvršćuje 
potapanjem u kreč i zabranjuje očima 
da se smeju 
najtužniji je prizor na svetu 

***

DOBRA VAM NOĆ I SAMO POZITIVNO

Prerušena u poštara odlazila bih na vrata 
onih Glorija i Insta domova 
čijim patosima nije gazilo ništa 
osim paročistača i 
sredstava za blistavost za koja nikad nisam čula 

ukućani imaju intoleranciju na prašinu 
i na tugu
u njihovim jastucima 
ne razmnožavaju se strahovi 
u okačenim kaputima ne bude se duhovi 

srdačno da svakom nesklopivom osmehu 
ponaosob
čestitam još jednu dobru noć 
čije pozne sate neće dočekivati trzajući
uznemirene kapke 
da bi što duže ostali budni 
jer u zoru možda izgube moć treptaja

unapred da poželim pozitivno jutro 
sa pozitivnim suncem koje udara u prozore 
bez mrlja na staklima
u kom se neće nekoliko minuta prestravljeno pitati 
da li su osvanuli u stvarnost ili je došla 
konačna spoznaja Raja 

***

U IME NARODA  

Stiglo je jutros pismo od sudske vlasti
pišu sudije: u ime naroda 
više nismo zajedno 
naša čela odavno nisu spojena
u snovima  
ali da vidimo šta kaže predsednik veća

veće u docnji konstatuje stvarnost
imamo dužnost da trpimo tvoje i moje 
odrekli smo se prava na žalbu 
nemoralno je žaliti se na sopstvene izbore
piši nemoralno je

svako je od sebe želeo da pobegne
a zajedno od nas
piši klinički mrtav duh 
ne reanimira se poricanjem
pokušali smo 

usvojili psa, volimo ga i dalje 
nikad utvrdili ko ga kada šeta
padali u bezdan egzistencijalnih kriza 
ljubav nam bolovala od metastaze trauma
karakteri nam se borili pod adrenalinom
iako su svi pisali da su nam fotke prelepe
piši prelepi, ne koriste morfijum i sedative

nezahvalno posedujemo sve
piši dobar dušek piši predivan tepih 
piši lica bez bora piši smeju se zaljubljeno
narod šta kaže to se uvodi u zapisnik
piši imali su sreće 
piši! imali su sreće

poslednjih godina razdvojili spavaće sobe 
jer ti noću voliš neprekidni Netflix lanac
da ne čuješ uragane
a ja da zaspivam u okolnoj tišini
da moj narcis neometano analizira

niko nije morao da u ime naroda trpi
baš ništa 
samo u svoje ime, ako mu se trpi
piši stalno skidaju burme 

stajaće mi zauvek podsetnik u MKR
da više ne postojimo
kao da ne znam da odavno ne postojimo
osim u hiljadama fotografija na telefonu
kaže narod sa imenom: baš autentičnih 
piši da znaju sve institucije
i narod, jer je u njegovo ime 

strašna gomila propisanih rokova
u kojima se može izvršiti neka radnja 
nijedan za emocionalni kolaps 
nijedan za povratak funkcija duha
nakon neumesno dugog rolerkostera
meni se mnogo puši
narod se time ne bavi
piši cigarete skraćuju život

trebalo je da pitam dok sam studirala
šta se radi sa udavljenom decenijom
umesto mnogo glupih uzvika na nebitnosti
to sam propustila da saznam 
piši nije saznala 

sami se snalazimo 
sa napuknutim nervima
sa poludelim sinapsama 
kako sa ambivalencijom
piši postavila glupo pitanje
ambivalenciju leči matičnjak

ne brini
pravnosnažno je odmah
i obrazloženje se ne piše
nisam više ljuta
nadam se da si zdrav i srećan 
da živiš kako želiš 
veće govori u alegorijama
znam da si shvatio

jebe se narodu

_____________________________________________

MILICA CVETKOVIĆ BOJIĆ rođena je 1986. godine u Beogradu, gde je i diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Specijalistkinja je za zaštitu podataka o ličnosti i zaljubljenica u poeziju. Pohađala je radionicu poezije kod pesnikinje Ognjenke Lakićević. Živi i radi u Beogradu. 

DVA ČETVRTKA NOVE POEZIJE LANE DERKAČ (iz rukopisa AZIL ZA NEBESKA TIJELA), 2/2

RUSKA KUTIJICA

Ne uspijevam opisati rusku kutijicu 
koju sam donijela s putovanja. 
Samo nabrajam što vidim na njoj: 
noćno jezero, selo, šumu, 
dva uvećana labuda dominiraju slikom. 
No imenice koje nisu stavljene u odnos  
još ne izgovaraju bajku što stanuje 
na suveniru iz Tvera. 
Ne pomaže kada kažem da su 
crkve na njegovom poklopcu 
nalik naopakim grozdovima.  
Svaki toranj jedna je boba. 
Ne pomaže ni boja neba. 
Opiši mi kutijicu, zatražim majku,  
a ona promrmlja: Noćna tišina.  
Lepet bijelih ptica. 
Kažem joj: Ali labudovi-uvećanice 
zakrili su tamu.  
Ne vidiš li da je bez njih selo 
samo zalogaj zapao u bezdan? 
Opiši mi ovu kutijicu, zamolim 
kolegicu s posla. 
I perje počne naočigled rasti na slici. 
Kutijica k'o kutijica! zaključi kolega 
i nezainteresirano slegne ramenima. 
Definitivno je neobična, 
tvrdi budući automehaničar 
dok se mušica bezuspješno utapa 
u jezeru kutijice. 
Pokraj neugažene trave 
ostavlja nožicama izgaženo jezero. 
I ne tone. 
Dok nježno brišem kožu kutijice,  
bajka mi uzima otisak prsta.  

Na tamnoj pozadini sve svjetliji likovi,   
sve do najsvjetlijih ptica, 
opisuje moj muž Davor. 
On shvaća da bajka u istom trenutku 
posjeduje i svjetlost i tamu 
jer je bez njihove proturječnosti nema.  
Nije li na slici kopija nutrine kutijičina 
tvorca? pita. 

Uvečer oklijevam spustiti roletu, 
presvući kutijicu sjenom. 
Ujutro je presvlačim u različite rečenice, 
no svaku, na kraju, odložim kao prljavo rublje. 

Kad usnem, bajka uskoči u jezero i zaroni. 
Voda preplavi čitavu sliku. 
Riječi su smušene plivačice koje gledam. 
Pretražuju jezero i mahnito mi mašu rukama. 

***

MARC CHAGALL

Davor se vraća iz azila za napuštena nebeska tijela. 
Udomio je Sunce poput psa. 
Vadi ga iz jakne i kaže: Evo, za sada ga držim 
u maloj džepnoj svjetiljci. 
Zadovoljna, gledam ljubimca u privremenoj kućici. 
Suzdržavam se da mu previše ne tepam. 
No drugo jutro Sunca više nema. 
Tražimo ga u predgrađu, idemo čak do obližnjeg sela, 
ali ni tamo našeg ljubimca nema. 

Na raskršću ugledam Marca Chagalla kako udomljava 
naše crveno Sunce na semaforu. 
Polako mu prilazi i pripitomljava ga. 
Svakim danom sve više kolonizira san. 
No Sunce i njemu odbjegne i lebdi visoko na nebu 
sa snovitim bićima, bokorom, svijećnjakom, pticom. 
Chagall ga više ne dohvaća. 

Eno, već je nad šumom i vrijeme je za obračun  
volontera svjetla s pristašama tame. 
Marc čeka da dvije ekipe, svaka na svoju stranu, 
povuku konopac od lišaja i lišća. 

***

SVE OKO MENE JE PLIJESAN

Sve oko mene je plijesan: zemlja, šljunčani put, krošnje. 
Čak i nebo kojim idu svatovi i muzikaši, 
redaju se odavno svršeni državni udari i građanski ratovi, 
zime i ljeta. 
Aleja javora postala je plijesan i sasvim je nevažno 
kojem pljesnivom gradu pripada. 
Podivljale rečenice pljesnivih šuma žive u čoporu. 
Postale su zvijeri i jedu meso plijesni. 
Demoni grade pljesnive kuće posred ceste, 
a uvečer pune Mjesec pljesnivom vatom kao da je jastuk. 
Moja majka briše ormare i čisti zidove pljesnivom četkom. 
Plijesan obavija oca na balkonu na kojem stoji 
i ne može je ukloniti. 
Posvudašnja plijesan obrasta kožu. 
Na mojim japankama izrasta u perje i hoće i s njih 
poletjeti u nebo. 

Sljedeće večeri Mjesec ima drukčiji sastav. 
S prozora se dobro vidi kako demoni u njega ubacuju 
okamenjenu sol. 
No i ona je paravan za plijesan. 

Demoni su već umorni. 
Pred jutro samo privremeno posustaju. 
Jedan mornar u uniformi koja dijabolično raste 
nagovara plijesan na samoubojstvo. 
Jedan mornar bezuspješno je nagovara 
da skoči s Mjeseca. 

***

NIJEMI BOG

Svemir je pun glasova, 
no sve što Bog ili neki svetac izgovore, 
dok dođe do čedomorke Lily, 
više nema zvuka. 

Ona jedino nazire kako se Bogu, 
na udaljenosti za koju mjernu jedincu ne zna, 
jezik povija kao list na vjetru. 

***

TIK NAD ZEMLJOM  

Na sjeveru Hrvatske prebiva vjetar 
kojem je vremenska prognoza ubila sestru. 
Nitko ne spominje bijes drveća 
zbog njenog prijašnjeg života,  
nego samo očekivanja i činjenice: 
kremiranje djevojke-vjetra rasipane na dijelove 
i bačene po jugoistočnoj Europi. 
Vjetar nije mudar. 
Kad kažem vjetar, mislim na obiteljsko prezime. 
No u strahu od brata-vjetra nitko se neće usuditi 
izaći na djevojčin pogreb. 

Kad sam čitavu večer kod kuće, pratim vijesti. 
Teška industrija, pramci riječnih brodova, 
političari i spikeri troše kisik.  
Njihove razjapljene čeljusti 
govore ili prešućuju smjer baby-vjetra 
kojeg su stvorili njihovi glasovi, 
iako oni nisu bogovi. Čak ni bogovi vjetra. 

Moja migrena nosi veo. 

Ljudi u majčinoj ulici vjeruju da na Uskrs 
može uskrsnuti samo Isus. 
A ne bol u glavi također pokopana 
na Veliki petak. 
Njoj se ne moli. 
Ta neobraćena grešnica 
rugalački pozira pred dvoboj s tabletom 
tik nad zemljom. 

***

HIROMANTIJA 

Nije jednostavno utvrditi u kakvim su 
rodbinskim vezama pojedine pojave. 
Ili bića i stvari. 
A ni koja je kojoj što među imenicama. 
Krilato nebo uzleti i više nije prostor, 
već biće. 
Zemlja mu daje barem polovicu svog vjetra 
kao da mu je sestra i tamo gdje ga, nijema, 
najduže zadrži u zagrljaju, 
okameni se u planinu. 
Ali ona mu definitivno nije prava sestra! 
Možda polusestra. 
Drukčija im je boja kože 
i nagađam da su jednom u povijesti 
osuđeni na segregaciju. 

Ali nebo može promijeniti boju kože. 

Najednom tmasto, razvučeno je 
poput kore za pitu. Neobično nisko. 
I postalo je stvar. Više nije biće. 
Za nevremena pretvori se u koncertnu dvoranu, 
a posjeduje tako osoban promukli glas. 
Sva stabla ustanu slušajući njegovu glazbu. 
Većina njih su braća. 
Doduše, ne znam kako bi ih se moglo 
ucrtati na jedno rodoslovno drvo 
kad svako ima svoj korijen. 
Priznajem, 
za nevremena gromove volim zamišljati 
kao soliste kojima šuma plješće 
šuštanjem lišća. Milijunima dlanova. 

Kad mi D. pruži list, 
pokušavam stablu očitati crte života, 
odgonetnuti budućnost. 

__________________________________________________

LANA DERKAČ (Požega, 1969.) piše poeziju, prozu, drame i eseje. Zastupljena je u zemlji i inozemstvu u mnogim antologijama, panoramama i zbornicima. Sudionica je brojnih međunarodnih pjesničkih festivala i raznih književnih događanja kao što su Struga Poetry Evenings, Kuala Lumpur World Poetry Reading, Festival international et Marche de Poesie Wallonie – Bruxelles, Festival Internacional de Poesia u Nikaragvi,  Stockholm International Poetry Festival… Njeni  tekstovi prevedeni su dosad na 20 jezika. Dobitnica je više književnih nagrada, između ostalih i Hrvatske književne nagrade Zdravko Pucak, Nagrade Duhovno hrašće, Nagrade Vinum et poeta, Nagrade Risto Ratković za najbolju zbirku pjesama na prostoru Crne Gore, Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovini. Uredila je 2 pjesničke panorame. Objavila je deset zbirki poezije, tri zbirke priča, zbirku drama, zbirku eseja i roman u Hrvatskoj, kao i knjige u Meksiku, Belgiji, Tunisu i Crnoj Gori. Upravo joj je iz tiska izašla knjiga priča Adresar smrti objavljena u izdanju Frakture. 

TRI PJESME NENADA KOSTIĆA

USAMLJENI JEDU POSLEDNJI

ne pozdravljamo se 
navikli smo 
na prećutno pomirenje
jednom u godini
kada je kuća puna

ribi se oduzimaju kosti
u podrumu se ispituje 
starost rakije
samo nešto u meni 
uporno izostaje
kao da su mi ga odvojili viljuškom

pokazujemo nežnost
u porodičnoj potrebi
da budemo dobri domaćini

***

OBLAČIM OČEVU TEKSAS JAKNU
I VOZIM BEZ GLEDANJA U RETROVIZOR

imam dvadeset i šest godina
nisam nasledio stan od babe
nemam ušteđevinu na računu
ni redovan seks

bes mi izjeda obraze
ne podnosim konzumerizam
što zaudara u hodnicima
tržnog centra

u kratkim pauzama od posla
način na koji ljudi žvaću 
izaziva mi napad panike 

zvuk pišanja u pisoar
postaje eho nostalgije

razmišljam
kako je teško biti otac
deteta koje nema ništa

***

BESMRTNI JUNAK NA BESKRAJNOM PUTU

zove se Hiron
gleda sadašnjost kako nestaje 
u retrovizoru 

pušta da vetar
odnese kaubojski šešir
i kači ga na kaktuse pored puta

njegove četiri noge
upozoravaju na
neuhvatljivost

iza njega i njega
ili njega i nje
ostaju istopljene
linija na  asfaltu 

što podsećaju 
na uzbuđenje pri
škripanju guma

kada izađe iz auta
bezimeni vozači
ostaju pokvašenih obraza

_________________________________________


NENAD KOSTIĆ, rođen 1996. godine, apsolvent na departmanu za Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde trenutno živi. Bavi se pisanjem poezije i proze, kratkih priča i eseja i prikaza književnih dela. Radovi su mu objavljivani u časopisima Bez limita, Nedogledi, Saznanje, Magacin reči, Buktinja, Dunjalučar, XXZ magazin, Bludni stih, Astronaut, Strane, Enklava, Čovjek-Časopis, Hiperboreja. Učestvovao je u projektima kao što su promovisanje časopisa Nedogledi i u projektu povodom Svetskog dana poezije koji su organizovali Narodna biblioetka Desanka Maksimović i Udruženje Sevap za 2021. godinu. Jedan je od učesnika Internacionalnog festivala književnosti u Sarajevu – Bookstan, u okviru radionice „Kritika i književni zanat“ i učesnik dve godine za redom Praznika poezije koji ogranizuje KOM018. Učesnik je i pesničke večeri Poetskom rečju „Stop nasilju nad ženama“ 2021. godine kao i organizator poetsko-ilustrativne večeri pod nazivom Ko sam tebi?. Osvojio je drugu nagradu na konkursu Studentsko pero za pesmu Očevi i njihovi sinovi. Autorski, kritički tekstovi su mu objavljeni na blog- portalu Filozofskog fakulteta u Nišu a vodi i bookstagram profil pod nazivom poezijabezpesnika gde redovno objavljuje kritike, recenzije i prikaze, odabrnih i pročitanih knjiga proze i poezije. Polaznik je radionice kreativnog pisanja Zvonka Karanovića.

TRI PJESME MILICE MILOSAVLJEVIĆ

UMESTO SVADBENE ČESTITKE

Čovek koji je danas držao sveću u crkvi i zaklinjao se na vernost
dobrovoljno pristao na brak
pre samo par godina mi je ruke vezivao lisicama 
i kačio ih za krevet
moja nemoć ga je uzbuđivala
delovalo je da ga neće uplašiti kad otkuca trideseta
da se neće prilagoditi očekivanjima drugih
da neće požuriti da napravi svadbu 
jer mu je žena u četvrtom mesecu trudnoće
samo da sve bude u top izdanju
da mu majka pusti suzicu
i da sutradan na Fejsbuku 
ispod fotografije mlade i mladoženje napiše: moja deca

to nije onaj svet koji smo zamišljali 
dok si mi provlačio prste kroz kosu
dok si vadio vodku iz zamrzivača 
koju smo pili dijagonalno sedeći u istoj prostoriji
a ja glumila hladnu Ruskinju
pa te je to uzbuđivalo i teralo da mi se približavaš
znam da je to sad ništa 
naspram tvojih idličnih putovanja sa ženom
u miru i blagostanju
u hotelsku sobu stići ćete već premoreni od hodanja
bacićete se u krevet, pustiti seriju
ona će reći draagi,
a ti ćeš već spavati snom pravednika

jedna žena upravo sad drži sveću iznad vas
i moli se za vašu budućnost
budite krotki i ponizni srcem 
čuvajte jedno drugo.

***

CIRKUS U VAŠEM GRADU

Koga da biram
da li onog što je plivao za časni krst ili onog čiji se otac 
učlanio u vladajuću stranku kako bi postao direktor bolnice
da li onog koji me je vodio na meksikance, 
prespavao kod mene
i sad samo slutim da nije spreman za vezivanje
da li onog s kojim sam jela Ferdinand kugle, 
ali koji je imao zlatan lanac oko vrata
ili onog kog sam čekala šest meseci da se vrati 
da bi mi rekao nije do tebe, do mene je
koga da biram 
da li onog koji mi posle godinu dana 
pasivno-agresivno lajkuje slike
ili onog koji mi čim padne kiša šalje poruku da je usamljen
da li onog koji mi je napisao konačno neka devojka 
s kojom možeš razgovarati,
a koji je posle četiri koktela pozvao brata 
jer mu je bilo neprijatno da deli sto sa mnom
ili onog što mi kaže: Мilice, uživaj u životu
sutra će možda da te udari automobil

od dva zla izaberi manje
ali izaberi zlo.

***

ŠTA SI ŽELELA, TO SI I DOBILA

Kaže mi da nije nešto naročito zabrinuta
iako je dete dobila neplanirano i život se promenio
dok si rekao keks
nema posao, ali nije zabrinuta
moj mali ti dobro zarađuje
ustaje u šest, moleriše ceo dan i vraća se kući
tek uveče
uhodali smo se
dete je već naučilo da kaže ta-ta i ma-ma
imam najveći plazma televizor o kom sam kao mala 
mogla samo da sanjam
pokazuje mi sliku svoga muža sa devojčicom
iz vrtića
dok je zapertlava na kolenima ruke su mu bele od kreča

ja sam uvek htela nekog čistunca s kojim bih
sve mogla da planiram

zbog toga sam valjda i dalje slobodna.

____________________________________________________

MILICA MILOSAVLJEVIĆ rođena je u Čačku 1991. godine. Pesme su joj objavljene u časopisu za po–etička istraživanja i djelovanja –„(sic!)”, „Кnjiževnom magazinu”, „Beogradskom književnom časopisu”, „Sent-u”, „Libeli”, „Ars-u”, u časopisu za književnost „Čovjek-časopis”, kao i na portalima za književnost i kulturu „Astronaut” „Strane”, „Enklava”, „booke.hr”.
Godine 2014. osvojila je nagradu biblioteke „Milutin Bojić” i tim putem objavila zbirku poezije pod naslovom „Tamne intimnosti”. Iste godine bila je pobednica na festivalu mladih pesnika „Dani poezije” u Zaječaru, u čijoj ediciji joj je izašla zbirka „U zoni umereno-kontinentalnih strahova”. 2019. osvojila je drugo mesto na „Ratkovićevim večerima poezije za mlade pjesnike”. Na konkursu „Vreme (bez) utopije. Mreža mladih pisaca” (2019) izabrana je da bude deo dvojezičke antologije mladih pisaca iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Nemačke, Rusije i Srbije. 
Učestovala je na festivalu „I literatura ima žensko lice” (Berane, 2020), kao i na 11. Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija” (Beograd, 2017). Bila je učesnica tribine „Učitavanje” u okviru književnog kluba „Booksa” (Zagreb, 2020), takođe i učesnica programa „Cruising sa Srđanom Sandićem” (Zagreb, 2019). Kao kritičar, dala je doprinos u održavanju književnih promocija savremenih autora i autorki, Jelene Marinkov i Ivana Ergića. Uredila je prvi tom edicije „Vavilonska biblioteka”, u kojoj se nalazi izbor iz poezije savremenih autora sa prostora cele bivše Jugoslavije.
Poezija joj je prevedena na nemački, engleski, španski, rumunski, mađarski i makedonski jezik. Diplomirala je na Кatedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored poezije piše kratke priče i književne prikaze. Radi kao lektor.

SELIDBA

Od mene se očekuje strašna odluka
napraviti red
baciti višak stvari
prilikom seljenja

Biti ona koja će ih imenovati
jednu po jednu
(ne mogu se oteti dojmu
kako se tako vježba izdaja)

Moram uprijeti prstom
uzeti svojom rukom
i odstraniti
Sretnu suknju u kojoj sam išla
zubaru i ginekologu
cipele koje su same znale put do kuće
jednu zavjesu iza koje smo bili
tako dobro zaštićeni od radoznalih svjetiljaka
Tvoj dotrajali džemper marke Pierre Cardin
što si kao izbjeglica dobio preko Crvenog križa na dar
zajedno s pismom punim dobrih želja
od jedne (francuske) obitelji
koja se (kako delikatno) nije htjela potpisati
da te ne obaveže zahvalnošću

Kako je strašno biti onaj koji upire prstom
onda poslije gledati kako radnici gradske čistoće
odvoze sve uspomene
melju ih zajedno s tuđima i stavljaju u javnu spalionicu
iznad koje će se nekoliko trenutaka kasnije
vinuti u zrak siv stup dima
(na što li me to podsjeća)
Duše naših stvari padat će ponovno na nas
u obliku gradskog smoga

Donosim smrtnu presudu
Osjećam se kao dželat
Ne znam bi li što pomoglo
da preko lica navučem crnu kapuljaču
kao i ostale ubojice
kako me stvari ne bi prepoznale.

(Zagreb, 14. IX 2002.)

JOZEFINA DAUTBEGOVIĆ (Šušnjari kraj Dervente, BiH, 24. II. 1948 – Zagreb, 27. XI. 2008), iz zbirke "VRIJEME VRTNIH STRAŠILA", Buybook, 2004.

PET PJESAMA ALEKSANDRE JOVANOVIĆ IZ ZBIRKE “PRSTI U PSEĆEM KRZNU”, Književna radionica Rašić, 5/2022.

ŠTA JE POTREBNO ZA DOBRO PEČENJE

Rasporena svinjska glava
grokće: beži
oko mene truli bubrezi
njihovi prsti grabe,
kidaju prepečeno uvo
nove poverenice
Mastilo sa nadlanice
curi na obraz 
stvorila se fleka,
vidljiva jedino
među kupatilskim pločicama
Beži. Ne vredi svinjo, 
tvoji su krici zamrli
kada su stupili u kočinu
Žvaćem jezik, preda mnom
teške noge, kapija zabravljena
oko vrata sajla, 
kojom su te umirili
Poput tebe, nisam znala
žrtvenik izgleda kao krevet
U njemu lepo staje jedna klanica

***

NN LICE

Dana tog i tog, lice se nije pojavilo
umesto njega, došle su ruke,
nepoznate teksture
nije imao miris
nije imao nikakav miris
kao da nikada nije kročio,
na moj prilaz, u predvorje zamka
sagrađenog na izdisaju 
poslednjeg veličanstvenog rata
patike NN boje i marke,
dotakle su moje čizme
koje takođe nosi Ema Votson
sve je u detaljima, rekao je šef stanice
da li je imao neobičnu tetovažu
njegovi prsti klizaju po tastaturi,
dok odlučuje da li uz reč ruka
ide akuzativ sa prilogom
ruke NN lica nisu pripadale njemu.
Inspektore, nisam sigurna da je on
uopšte imao kožu

***

OVDE NE POČIVA

Urednom platiši ne gledaju u zube
tamo bi našli krilo mrke ptice
pozlaćenu krunu i zeleniš
njihove uši čuju  papirne note
i ne proveravaju ruke muzičara
pune korova i grobljanske zemlje
posute nad Onom što se usudila

Šilo sakriveno u džepu tregeruša,
platiša uredno leže, pre buđenja
slepih miševa i drugih bezumnih sisara
Njegov nožni palac, obrastao mahovinom
nikom ne pada u oči
u noći bez meseca, on preskače zid
naš Baš-Čelik, odlazi u lov na košute

- Zdravo, Stara, otišla je vaša ćerka.
Sve one odu od mene, kad tad
moram da ih nalazim, mučne su to rabote.
Na kalendaru broj jedan, uvek zaokružen,
svedoči o poštenju, a poštenje nema procep
kroz koji se provlači ludost, a ipak
ono ispod noktiju nije od prašine

Ljudi su utihnuli kao psi pogođeni kamenjem
kada je platiša sebi prosuo mozak,
među ogrevom za buduće snegove
neverica Plavih, takođe se rasula
Muve su obletale nad crkotinom, 
a grad ugušen pljuvačkom,
mislio je o rožnjačama Tihog čoveka


Ko ikada proverava dosije,
jednog urednog platiše?

***

TELO

Telo mi je kao testo pre pečenja
oblo, uvek pomalo gnjecavo
prepuno nervoznih rana
sitnih mladeža, koje uočim
kada me sunce teško rani

Preko butina prostrta mreža
tankih kapilara
njom lovim kad moram
kada me izdaju ramena
jedina pristojna za gledanje

Protežem se do vrha žbuna
kosom zaslepim one koji ne slute
teškim nogama grlim 
i vučem ka ustima
sve što dobro miriše

***

VOLIM TE, CRVENO

Očekujem priliv
bolu želim dobrodošlicu,
zagrljaj i ključalu vodu
očekujem grč, razvezan čvor
debele čarape, šuštanje pri hodu

Navikla sam na čekanje

Kada zažmurim,
skoro da čujem kako dolaziš,
željna i tamna,
meni

_________________________________________

ALEKSANDRA JOVANOVIĆ rođena je 23.7.1996. godine u Vranju. Diplomirala je i masterirala dramaturgiju na Fakultetu Dramskih umetnosti. “Prsti u psećem krznu”, u izdanju Književne radionice Rašić je njena druga zbirka pesama. Živi i radi u Beogradu.