KRATKA PRIČA SRĐANA GAVRILOVIĆA: SAMO JEDAN DAN

Mahovina, trava, korov i bube među njima. Sjedili smo u strmini jevrejskog groblja. Grad se javljao iz daljine. Izgledao kao tek okupano dijete. Bio je prvi dan Bajrama, sparna julska subota. Odabrali smo jedan ravan kamen, neočekivano suh nakon kiše. Glave proklijalih spomenika gledale su zajedno s nama na hotel kojem se po prvi put nisam mogao sjetiti imena. Sličili su stotinama malih topova okrenutih prema gradu. Isijavači svjetlosti umjesto smrti. Pomislio sam da je neukusno poljubiti se ovdje. Nije bilo vjetra da ti otkrije lice i obraze. Didirnuo sam ti nogu istačkanu ožiljcima i provukao šaku u tvoju. U krošnji bora nad nama prozborila je ptica, onda je odletjela. Lijevo su stajale usidrene kuće s praznim prozorima. Nikoga da posvjedoči našoj prilici. Bili smo jedini živi ljudi. Oni mrtvi disali su kroz vlažnu zemlju. Mene je pomjerila Grasja Danon. Možda zbog njenih godina. Imala je koliko ti sada, dvadeset i šest.

Nekropola je pripovijedala o nekada naprednoj zajednici. Vidjela se kultura sahranjivanja kakve danas nema. Kad je čovjek ovdje gore, povjeruje da je Sarajevo veliki grad. Taksista koji nas je ostavio pred kapijom pitao je zašto idemo baš ovamo. Idemo se pokloniti istodobno smrti i ljubavi, citirao sam stih Josipa Ostija. Zbunjeno je miknuo obrvama i zapalio cigaru. Ali da, skoro zbog toga. Ti, da nakon sedam godina s uzvisine vidiš kotlinu, ja da se uzemljim među stećcima. Izvadila si anolognu Prakticu i okinula par slika. Škljocanje je pokrenulo mehanizam u meni. Osjećao sam se poput rupe kroz koju svjetlo pada na fotosenzitivni materijal i gravira obrise onoga pred očima. Čovjek-objektiv. Nakon dugo vremena javila se sjeta prema životu kakvog sam poznavao. Ljudima iz tog perioda, i tebi, koja ćeš već sutra izaći iz ovog prstena.

Nismo mnogo pričali. To su činili zvukovi. Brundanje motora sa ceste i još ptica u vazduhu. Onda su nastupili potpuno gluhi trenuci. Imam mnogo rođaka u gradu, rekao sam tiho. Mnoge nisam vidio preko deset i više godina. Zaboravio sam njihova imena, fizionomiju. Nekad široka porodica polako se urušavala. Njeni začetnici su izumirali. Stariji rođaci su se kopali u selima oko Sarajeva, oni mlađi na sličnim bregovima poput ovoga. Razmišljao sam kako bi bilo da te odvedem kod bliske rodice u blizini. Obradovala bi se, ugostila nas u kući punoj boga. Predstavio bih te kao prijateljicu. Popili bismo kafu i sigurno nešto pojeli. Saznala bi i moje drugo ime kojim me samo ona zove.

Zarosila je kiša. Ona nakon koje često bljesne duga. Premosti svjetove. Tijelo bora štitilo nas je od kapljica. Vidio sam kako vremenom zatamnjeni spomenici postaju jednobojni, trava igra. Spomen-kosturnica zračila je bjelinom prožeta melankolijom jednostavne narodne pjesme. Prije par dana rekao sam da te mrzim. Nosio sam to u sebi kao trag udarca. Danas je trebalo opraštati, ipak je praznik. Živi dah prošlosti smekšao je riječi u ovom prostornom neredu gdje smo čekali da sunce konačno otključa novu paletu a mi dodirnemo smisao našeg stanja i sudbine. Miris vlažne zemlje djelovao je kao produžetak tih misli. Hemija smirenja. Osjećao sam kako mi tijelo trne ali se nisam želio pomaknuti. Zavukao sam ti ruku pod majicu i prstima se uspeo uz pršljenove. Male uglačane oblutke. Htio bih da sve uvijek bude ovako.

Kroz rebra ograde primijetio sam pepeljasto krzno. Oči koje posmatraju. Jedna od generacija mačaka koje opsjedaju stara groblja. Sigurno su ispratile stotine pogreba. Vijek za vijekom. Spustila se na travu i napila vode iz barice u kamenu. Udisali smo melodiju mramorja i izostanka sjena. Ruka ti je i dalje ležala u mojoj. U tom času pocijepali su se oblaci. Sunčev mlaz izmijenio je brdske reljefe i užario humski relej. Očekivao sam da ćeš opet izvaditi Prakticu, ali ostala si zagledana u tu predstavu. Ne znam o čemu si mislila. Možda o tome kakvi smo ljudi. Nazvati nas gubitnicima bilo je pretenciozno. Ali iz ovog trenutka moglo se izaći jedino poražen.

Činilo se da smo se spustili par metara niže. Otklizali na monolitu. Svjetlost je raširila livadu, moglo se uočiti još kamenih blokova. U pravcu gdje je iščezla mačka, granao se džep poljskog cvijeća. Sunce mu je počivalo na potiljcima. Meka snenost nakratko je preletjela preko očiju. Sklopio sam kapke. Osjećao kroz dodir, miris, sluh. Tebe koja si iskrila prvi znoj. I da oslijepim, pronašao bih smisao. Jedan stalni, čvrsti oblik kojem bih se vraćao. Poput kockastog zdanja Holiday Inna, hotela čije je ime bljesnulo u kosmičkom mraku. Daleki spoljašnji glas. Nekada davno, čekajući tramvaj, bivši vojnik mi je ispričao kako se u prvim danima opsade tu sastajao s djevojkom koja je radila na recepciji. Imali su svoju sobu, i u njoj san o ljubavi u miru. Šest mjeseci kasnije, otišla je za Kanadu, a on ostao do kraja. Svaki put kad ga izbliza ugleda, ispriča nekome tu priču. Tako je lakše živjeti.

Nadlijetao je avion spreman da umakne neumornoj ravnodušnosti doline. Trag koji je ostajao za njim pojačavao je prolaznost. Poželio sam zapaliti cigaru. Odustao sam jer ti se to nije sviđalo. Nisi voljela ni avione. Istina je da je čovjek u zraku samo roba u plamenu metana. Od toga se ne može pobjeći. Posljednjih godina nebo je kratilo moj put kući. Radovao sam se polascima i još tokom leta naručivao alkohol. Put nazad pregrmio bih jednako omamljen. Sada, ispraćajući limenog albatrosa, smisao povratka u ravnicu se gubio. Hlapio poput sagorenih ostataka fosila na nebu.

U avliji žute dvospratnice zavijorile su oprane bijele plahte. Raširile su ih krupne ženske ruke i nestale. Komad platna unio mi je očaj. Bilo je dovoljno široko da se njime umotam i spustim u grobnicu. Predam crvima bez straha. Šta ti je?, upitala si. Odmahnuo sam glavom, poštedio te morbidnih misli. Ovamo si došla na petstotinjak metara visine, a u suštini ti je nedostajalo more. Barem mislim da jeste. U daljini su se uzdizali socijalistički blokovi, stubovi slobodne volje. Razbacane kuće po brdima kao pali meteori. Dodirnuo sam ti usnama sljepoočnicu, izdahnula si glasno.

Među oboljelim i nakošenim stablima su se već izdužile sjenke koje će uskoro otpuzati u zemlju. Konačno smo olabavili stisak ruke. Vazduh se uvukao među raspletene prste. Podne je gubilo snagu. Trebali smo obići još par mjesta. Sišli smo niz stepenice. Podigla si jedan kamen i stavila ga u tašnu. Putovat će sutra s tobom do stola u tvom stanu. Preseliti miljama daleko. Uzimat ćeš ga u dlan i čekati.

___________________________________________________

SRĐAN GAVRILOVIĆ rođen je u Mostaru 1991. godine. Završio je Srednju likovnu školu “Gabrijel Jurkić” u odsjeku grafike. Jedan je od osnivača i glavnih urednika portala za književnost i kulturu “Strane”. Iza sebe ima objavljenu zbirku kratkih priča “Ljetne himne” (2015) u izdanju SPKD Prosvjeta Mostar. Njegova druga knjiga, zbirka priča “Nemoj ići u Anderlecht” (2022), objavljena je u izdanju VBZ Zagreb, Buybook Sarajevo i LOM Beograd. Povremeno piše poeziju. Živi u Belgiji.

NOVA POEZIJA BOŽIDARA VASILJEVIĆA

Prodao sam dedovinu
i došao u veliki grad
ovde nema pogleda na stado srna
na proplanku
koje samo seoski lovci mogu
da love
nema bahatih pogleda seoskih
đilkoša
na moju sirotinju
ovde mi niko ne zvera u tanjir
ovde mogu na miru da umrem
tek ako se u smrti usmrdim
komšije zovu policiju

***

Sinoć je moja duša imala viziju
da će na meču Cedevite
i Venecije
biti manje koševa
nije psovala što dobro plaćeni momci
ne pogađaju koš
nije psovala boga kockarnica
zbog nameštaljki
srećna je bila moja duša
a za viziju joj nije bio potreban
kokain
čak ni obična brlja
moja vesela duša je
narkomančina
dopinguje se
adrenalinom

***

Užasne pomisao da sam zrela kruška
koja samo što nije pala sa grane
da me jedu svinje plovke i druga
posrana pernad
umesto da blagorodna ruka
od mene spravlja žestinu
alkohol
opoj za zanesene duše
sudbina dostojna bogova
koji ushićuju dušu i um

***

Nikako da odem na zlatni Pek
sa velikim sitom i velikom lopatom
snažnim zamasima
da ispiram tone sjajnog šljunka
iščekujući da već u sledećem trenutku
zablista na suncu
zlatno zrnevlje
dok brzakom bistrim promiče
pastrmka savršene vitkosti
kakve u teretani
nema

***

Ne treba biti sebičan
uživati sam u svojim snovima
dok napolju neko viče
skupljamo stare akumulatore
stare šporete stare veš mašine
stare ljude
snove treba iznositi na vetar
dok su sveži i mladi
dok ne bude
da ni za otpad nisu

***

Ako si nemilostiv prema akrepima
karakondžulama i vrhovnim anđamama
ne pišeš snishodljivu poeziju
pravi si zlikovac
ali da bi to bio
treba imati velika muda
dok hodaš misliti samo na njih
ne obraćati pažnju
na povremeni prolazak kometa
kao da je to neka posebna
svečanost
ne imati vremena da se pitaš
sreća li je
ili nesreća
saplitati se o sebe

***

Što bismo se voleli
pa da patimo zbog neuzvraćene ljubavi
zar nije lepše
svako u svojoj jazbini
da bezbolno gledamo porniće
poistovećujući se
sa porno zvezdama
sve dok nas provajder ne opomene
da će nas obrisati sa liste
ako pod hitno ne izmirimo
dug

***

Kad je žena lepa i zgodna
uz to još i dama
i mi seljaci iz Pržogrnaca
postajemo gospoda
brišemo nos o rukav
kad niko ne vidi
pljujemo gde stignemo
samo kad smo sami
pred damom smo uspravni
vitezovi
ljupkih crta
spremni da izginemo
za čast ako treba
naravno ako dama ne umišlja
da smo obična
stoka

***

Te ogromne arene u kojima gladijatori
jure loptu
a gungula u transu
divi se veštini
odsecanja glave
ubacivanjem iste kroz obruč
šutiranjem u mrežu
rukom ili nogom
nogom je popularnije
dostiže vrhunac poniženja
tu je smrt umnožena
ubiti protivnika
više puta
kakva slast

***

Da ništa lepše dušu ne grli
kao ljubav
tvrde oni koje ljubav nije spržila
i od njih ostao samo gar
za njih je ljubav svila
koju povetarac miluje
mreškajući je
kao da ih nikad nije digla
toliko visoko
da bi ih mogla razbiti
kao što gavran sa visine
razbija orah
bacajući ga na stene

***

HELDERLINOVA SREĆA

Mora biti srećan pesnik
koga u autobusu
čita žena lepih nogu
jer koja bi svrha poezije bila
ako on koji o večnoj duši peva
ne bi osećao milinu koja struji
kroz njeno telo
dok uživa u stihovima
stvarno bi bilo besmisleno
da smrt ima tu moć
da spreči pesnika
da uživa
da i kroz njega struji milina

_______________________________________________

BOŽIDAR VASILJEVIĆ, Jasenovo, 1951, objavio 22 knjige poezije, proze, aforizama i poezije za decu.
Zastupljen u najvažnijim časopisima u Srbiji, antologijama u zemlji i inostranstvu, prevođen na strane jezike u časopisima od Amerike do Kenije.
Živi u Beogradu.

PET PJESAMA UMIHANE KRLIČEVIĆ OMEROVIĆ IZ ZBIRKE “RASTAVLJANJE NA FAKTORE”, JU Ratkovićeve večeri poezije, 2023.

MIRENJE SA SUDBINOM

Svjetlost se prelama
na površini staklenog stola
i pčele se roje
nad srcem iz kojeg vade nektar.

Komadi stakla se rasipaju
ispod kreveta,
paperje iz pocijepanog jastuka
leluja po sobi.

Mirnom rukom nanosim tuš na oči
dok mi se usne u polomljenom ogledalu
smiju u lice.

***

RAZLOZI

Kupujem novi namještaj
i svako jutro provjetravam prostorije
da miris tvog parfema ne osjetim.

Ključeve od auta kačim ispod šalova,
da ne mislim na tebe
kada prolazim hodnikom.

U utrobi umirujem nagon na povraćanje
svaki put kad se sjetim
tvojih ruku oko svojih bedara.

Sa druge strane slobode,
iz ko zna kojih razloga,
ostajemo zatočenici ove kuće.

***

KONCI

Zmajevi od papira se
nespretno njišu na vjetru.

Traže načine kako da
raspetljaju konce koji ih vežu
i da odlepršaju na različite strane svijeta.

Jedno na sjever,
da se pretvori u lava
koji bi preživio zimu,

drugo na jug
da slobodno trči kao antilopa,
uplašena i divlja

i ako bi ih ikad više
konci sudbine spojili,
lav bi antilopu iskidao na komade
i pojeo za doručak.

***

CIKLUS

Jabuka umočena u otrov
na prvi zalogaj je slatka,
na drugi gorka,
na treći otrovna.

Grizem,
zalogaje ne brojim.

Iz mojih usta procvjetat će ljubičice
na koje će slijetati pčele
čiji će ubodi biti smrtonosni.

***

LITICA

Stojimo na litici
s koje se pruža pogled
na stijene koje zapljuskuju talasi.

Moja haljina pleše s vjetrom
i prkosi nebu.

Ako se uhvatimo za ruke
i skočimo dolje
možda nećemo preživjeti.

Ako ostanemo mirno posmatrati talase,
divit ćemo se plavetnilu mora
i umrijet ćemo nesretni.

__________________________________________________

UMIHANA KRLIČEVIĆ OMEROVIĆ rođena je 1987. godine u Doboju. Po zanimanju je magistrica Komunikologije, usmjerenje Poslovno komuniciranje.
Poezija je njena ljubav i strast, kroz nju najjednostavnije zna da izrazi svoje misli i osjećanja. Do sada je objavljivana u književnim zbirkama, časopisima i na web portalima u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori.
Njena prva zbirka poezije Ozbiljni razgovori (Lijepa riječ, Tuzla) podržana je od Fondacije za izdavaštvo Sarajevo i objavljena je 2020. godine, a druga Rastavljanje na faktore (JU Ratkovićeve večeri poezije) ove godine.
Bavi se upravljanjem lokalnim razvojem, te uspješno vodi Agenciju za marketing i PR „Conversa“.

PROZNI ZAPIS I TRI PJESME SEMEZDINA MEHMEDINOVIĆA

Kad se podvuče crta pod utorak, 2. novembra 2010. godine, evo šta mi se dogodilo:
Spremajući se za posao, doživio sam srčani udar.
Bio sam ispod tuša kad sam osjetio tupi, metalni pritisak na prsima i u grlu, a kad su, ubrzo potom, stigla kola hitne pomoći, djevojka koja me pregledala, otvoreno je i bez uvijanja rekla: “Vi imate srčani udar”. Ispod maske za kisik, gledao sam Sanju na sofi preko puta kreveta u kojem ležim okružen strancima. Njeno je lice bilo izobličeno od straha. U žurbi su me, skupa s pokrivačem na kojem sam ležao, iznijeli napolje, prevezli u bolnicu, a potom sam operiran. I nakon što su mi ugradili stentove u zakrčene arterije, smješten sam u bolesničku sobu. Sve je trajalo nešto više od tri sata, ali smo se za to vrijeme moj svijet, i ja u njemu, temeljito promijenili.
Nakon operacije, ljekar je tražio Sanju, ali nje nije bilo u čekaonici. Kad su me smjestili u bolesničku sobu, nazvao sam je telefonom. Javila se, dolazi. Ušla je u sobu, blijeda, lica natečena od plača. To lice pokazuje nekontroliranu radost i apsolutnu tugu koja ju je sasvim zarobila. Nešto je u njoj slomljeno. Ima nekontroliranu želju da me zagrli, a ne usudi se zbog straha da bi me zagrljajem mogla povrijediti. Zovem je da sjedne na krevet, do mene.
“Gdje si ti bila?”
“Ispred bolnice.”
“Hladno je napolju, a ti si tako obučena…” Jutros je – tek sad vidim – u žurbi obukla džemperak preko majice.
“Nisam se usudila čekati.”
“Kako misliš….?”
“Strah me je bilo da će ljekar doći da mi kaže…”
“Šta da ti kaže?”
“… da si umro.”
“Pa, nije baš dotle došlo.”
“Oni kad su od mene tražili dozvolu da te operišu, pitali su – želim li da dovedu pastora?”
“Šta si im ti rekla?”
“Rekla sam im da nema potrebe za to, i da ti nećeš umrijeti.”
“Nisi im rekla da mene pop ne može pomiriti s Bogom…?”
“Nisam.”
“Morala si im to reći!” kažem, šaleći se.
Ona se, kao ljuti (ovdje se umire, a njemu je do šale!), onda me otvorenim dlanom blago udari po prsima, istog trena se sjeti mog srca, i protrne, možda me je povrijedila uh hu hu hu maše rukama u zraku iznad mene uhhuuuuu. Onda se smijemo.
I ostatak dana osjećam se prilično dobro.
Sada sam ostao sam u sobi, i evo šta o svemu ovome mislim:
Naravno da sam razmišljao i sve ove godine gradio odnos prema svojoj smrti, ali nisam očekivao da bi ona mogla doći kao posljedica odustajanja srca. Svi drugi organi mogli su odustati, ali srce je bilo neupitno, ono je tu, mislio sam, da bi za mene kucalo, upravo onoliko dugo koliko treba.

– iz knjige “ME’MED, CRVENA BANDANA I PAHULJICA”, Fraktura, 2018.

***

KOSMIČKI INFARKT

Jeff jutros kaže da me je sanjao
“U snu si bio diler”
“Prodavao si heroin na cesti”
Navodno me je udario teški hammer
“Ali si u snu preživio” kaže
Ne znam. Godinama ne sanjam
Otkad sam došao u Ameriku: ne sanjam
Ali nakon srčanog udara
Opet sam počeo pamtiti snove
Mene je infarkt povezao s kosmosom
Jeff je, inače, satelitski inžinjer
Kad sam došao u Ameriku
U ono analogno doba
Njegovo zanimanje nije postojalo

– iz knjige “AUTOPORTRET S TORBOM”, Fraktura, 2012.

***

Sjedim u bašti kafea,

a dva radnika
s građevine preko puta
spuštaju
veliko ogledalo
uz ogradu,

tada ugledam
cijelog sebe,

i lijepo vidim:

starac

*

Novinar
postavlja pitanja,
ja odgovaram
i on sve zapisuje
u mali moleskine notes

kad spazi da gledam
u njegove zabilješke,
dlanom brzo pokrije stranicu
kao da smo u istoj klupi
i ja od njega prepisujem

– iz zbirke “KNJIGA PROZORA”, Fraktura, 2014.

______________________________________________________

SEMEZDIN MEHMEDINOVIĆ rođen je 1960. u Kiseljaku kod Tuzle. Studirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radio je kao urednik u novinama, tjednicima te na radiju i televiziji. Uređivao je više časopisa za kulturu i bavio se filmom. Godine 1994. nastaje njegov igrano-dokumentarni film Mizaldo, Kraj teatra, koji je izvan konkurencije prikazan na Berlinskom filmskom festivalu. Objavio je zbirke pjesama Modrac, 1984., Emigrant, 1990., i Devet Aleksandrija, 2002., knjigu zapisa, kratkih priča i pjesama Sarajevo Blues, 1995., dnevničku prozu Ruski kompjuter, 2011., knjigu pisama Transatlantic mail, 2009., Autoportret s torbom, 2012., Knjigu prozorâ, 2014., Me’med, crvena bandana i pahuljica, 2017., Ovo vrijeme sada, 2020. te knjigu Rat je i ništa se ne događa, 2022. Od 1996. do 2019. živio je u Sjedinjenim Američkim Državama, sada piše u Sarajevu.

Ninova nagrada za roman godine: “UNUTRAŠNJE MORE” DANICE VUKIĆEVIĆ, Futura publikacije, Edicija Nojzac, 2022.

ŽENSKA STVAR
Arhetipsko bežanje u Kuću (od silovanja i nasilja).

NULA
Šta si bez kablovske, bez Interneta, šta si. Ništa si. Prah.

NEBOJŠA:
Čuo sam da je Gadžin Han Meka jeftinog života. Preseliću se. Nemoj da mi se javljaš i uznemiravaš me. Kada sam ga ipak pozvala: Oženio sam se crnkom koja ima mladež s dlakom.

VODVILJSKI
Uključila sam lampu, istog trenutka sijalica je eksplodirala, Volframova nit se zapalila, počeh da psujem tražeći gajtan da isključim lampu. Drugu lampu razbi kćerka iste večeri kada su joj drugarice došle u goste da pevaju i piju. Treću lampu odavno ne uključujem jer je olinjala uspomena, četvrta je osramoćena bez sijalice itd… Samo jedna lampa radi.

TAKO TO BUDE
Psaltir peva i bez tebe. David peva neprestano.

NAJČEŠĆE SU
Strano telo sopstvene kulture. Oni koji je jedini obnavljaju ili je samo čine naspram onih koji je naplaćuju.

ZASTRAŠUJUĆE NEZNANJE
Koliko monstruma smo sreli ili videli u svome životu.

MEĐU STRANIMA
Mainstream može da bude tako užasavajuć, tako ubitačan, gledano spolja, iznutra je verovatno toplo i udobno, zaslepljujuće slatko, u praznom srcu kandirane trešnje bez koštice.

SLUŠAJ
Formatirana na kosmičke antene koje rade non-stop, prema metafizičkim sferama okrenuta non-stop, alter alter non-stop, u osluškivanju non-stop, propustila je sopstveno razboljevanje. Jasna upozorenja, jasni nedvosmisleni signali, telesna patnja, na sve se oglušivala misleći: starim. I otrpeće, stoički. Njeno napaćeno telo nije prestajalo da moli za milost: Pogledaj me, saslušaj me, patim. Okrenula se prema njemu, najzad: Da čujem, u čemu je stvar…

IZMEĐU ILI ZDRAVLJE JE ROBA
Njena herojska borba odvijala se u sferama privatno/javnog jer sila medicine, sila društvene kontrole naših tela jeste i poništavajuća, smrtno opasna. Odolela je poput rođene surferke talasima velikim kao kuća, i smeštala se u bolnicu povremeno, prema potrebi. Tu bi upoznavala žene svih struktura i uzrasta. Na jednom od tih gostovanja susrela se sa ženom koja s mužem vodi tešku bitku preživljavanja i odgajanja dece u zemlji bez milosti. Kao da je to ništa ispričala je: Između dve hemioterapije ispekla sam 150 kilograma paprika (za buduću neizvesnu prodaju ajvara).

MORALNA TUPOST
Volim je iskreno, i ona mene, u čistom smo i dubokom odnosu. Nismo se dugo videle. Pričala sam bez daha tri sata, o sebi, samo o sebi. Pred rastanak, malo se dotakosmo i njenog života koji je bio u znaku revolucionarnih promena, ljubav, trudnoća, brak, preseljenje.

PO SRBIJI ZEMLJI DA PREVRNE
Nebojša mi se javio sa 18. Dolovačke štrudlijade prethodno u obilasku i ženidbi u Gadžinom Hanu.

VELIČINA MANJINE
Taj čudesni strah i zazor od manjina, mutno neprijateljstvo spram Drugog namesto ponosa i radosti što su blizu Šokci, Česi, Romi, Cincari, Jugosloveni, Mađari, Bošnjaci..

(….)

PADALA JE KIŠA…
Priča Mire Trailović…

NJENA PRIRODA
Moć je uvek skupljanje moći, uvećavanje, otimanje, sticanje, uzurpiranje, opijanje njome, gomilanje…

NE PRIMAMO PIČKE U KUĆU
Rekoh kćerci iznenada na samom početku nove godine. Ona se nasmejala i podržala me.

VIRE
Pljačka je kada ga ukradu, a nije ako ga prodaš, budzašto, srce.

SVE JE SAVRŠENO
Onako kako treba da bude, unutrašnjost postvarena, ogledalo u kome se suši farba ne-viđenog.

ZEN
Pored njih, okorelih veselih letnjih duvača trave, na odmoru u seoskoj vikendici, deda neki usputni, ispred lokalne radnje-barake zatraži: Dajte i meni tu vašu cigaretu što savijate. Smotaše mu čist hašiš. Pošto je popušio cigaretu posedeo je miran i ćutljiv, noge mu pri polasku malo zašlajfovaše i klecnuše pa reče: Triput sedam dvaesjedan i ode da li kući da li na neko tajno mesto, đavo bi ga znao. Sutradan, ponovo je tražio onu cigaretu.

ONA TRAGA BEZ TRAGA
Tražim svesku. Tražim olovku. Tražim motivaciju. Tražim samoću. Tražim.

PROPUŠTENI SMEH I ZABAVA
Nismo se viđali neko vreme i samo bih tu i tamo registrovala šta mu sve nisam ispričala, a čemu bi se sigurno smejao…

SCENARIJ
On je mnogo urlao na njih, na finu mirnu ženu i sina već sjebanog momčića. Robustan i krupan samo je urlao po nekoliko sati. Ona bi ga tankim glasom smirivala bezuspešno. Sin je ćutao kao zaliven preuzimajući na sebe svu tu glupost, sav taj kič nasilništva… umesto da s majkom ode, kao što su Elen Barkin i Leonardo di Kaprio u Dečakovom životu pobegli od očuha degenerika… al ovaj divljak nije očuh. Svejedno, volela bih da pobegnu.

ZNAK-OVI
Stojim na mostu, čekam autobus. Bilbord kaže Promenite život u 2018. Objava brojeva. Na banci: Verujte u sebe; na perionici kola: Bez kompromisa.

EKIPA, EKIPE
Primili su ga. Preko jedne od njih. U ekipi vlada salonski zakon, on to ne zna. Misli, sve je samo ta svetlucavost uz obilne obroke, ta laka ogovaranja i upućenosti u tajne određenih krugova, veliki francuski prozori, stanovi viška za izdavanje. Imao je ženu. Nju su takođe pripustili. Ona nije bila fascinirana, bila je druga rasa, druga kultura i nije joj se tu ništa podrazumevalo, videla ih je u drugom svetlu. Bila je iskrena, i na početku, to je bilo simpatično. Onda je zaigrala na rasno ludilo, ekipa se zgranula. Polako ga je odgurnula, jedan po jedan imendan preskočen, slavlja prećutana. Morao je da plati nepoznavanje salonskog zakonika. Jedna od stavki: prihvatanje je samo permanentni test, odbacivanje je konačno i neopozivo.

SNOB JE STUB SVETA
Snobizam je ozbiljan posao, traži celog čoveka. Jer, svet i postoji zbog snoba. Pa za koga je slikao Van Gog ako ne za snoba koji će tek doći… za koga se ubio ako ne za snoba… neće valjda snob sam… da slika, da se ubije…

OFICIR I DŽENTLMEN
Uvek smo se čudili, pitali se kako to da nije napravio veću, to jest pravu karijeru, s takvim talentom i stasom. I onda, polako, shvatiš, da on i nije želeo ništa drugo do da mu se dive ljudi poput nas, pitajući se isto što i mi. Upravo to pitanje bilo je najviše što je od sebe mogao dati.

SAMO ČETVRTKOM
Imam svoju Romkinju. Nije ni prva ni poslednja. Takva je tradicija moje porodice. Po dedu su dolazili da im bude kum, često. Četvrtkom pere ulaz. Ostavim kesu s garderobom ili nečim na ormariću ispred vrata stana. Danas, vidim čisti druga žena. Pitam, gde je Nena (skraćeno od muslimanskog imena koje krije). Ona više ne čisti ovde. Danas, čitav dan, pošto sam otvorila dušu, ili me neko zove ili neko zvoni na vratima, kad eto Nene. Kaže kako više ne radi ovde, ali će raditi za drugu firmu, drugi ulaz. Pita za kesu koja ju je čekala: Samo ovo?

ZAŠTO JE SVE VEĆE KOD VAS
Naši prijatelji su dosadni, vaši – genijalni. Naši su nedovoljno veliki intelektualci, vaši, istaknuti.

RAJ
Cirkus – obožavam. I dresere-krotitelje, i trapez i šljokice, i miris životinja, i klovnove cipele, i slamu i šatru, i slona i tigra, i rampu. I tanjire i čaše koji se vrte, i mađioničara i devojku s noževima, i obruče i pudlice, i bič i mrežu. I Moiru Orfei.

SPRAVA
Banalizator.

PRETILE OVCE
Pomišljam, iz nekog razloga, oni su tu, ljudi s problemom. A ja bi trebalo da nešto učinim za njih, ili, ne učinim…

_____________________________________________________

DANICA VUKIĆEVIĆ (Valjevo, 1959.) je završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije.
Objavila osam poetskih i četiri prozne zbirke.
Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“.
Živi i gradi u Beogradu.

*

“Laureatkinja NIN-ove nagrade za 2022. godinu je Danica Vukićević za roman Unutrašnje more (Nojzac).

Žiri za najbolji roman 2022. godine koji je radio u sastavu: Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsjednik) birao je, podsjetimo, između šest knjiga iz najužeg izbora 69. NIN-ove nagrade.

Pored Unutrašnjeg mora, u izboru su bili i roman Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića, Papir sa vodenim znakom Gorana Petrovića, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević, Koljka i Sašenjka Uglješe Šajtinca i Klara, Klarisa Marijane Čanak.

NIN-ova nagrada kritike za roman godine dodjeljuje se od 1954. godine, a prošlogodišnja dobitnica nagrade bila je Milena Marković za roman Deca.” – Nova.rs

Foto: Screenshot Yutube/RTS

POEZIJA BOGDANA MILANOVIĆA

CARSTVO OD NAJLONA U EKSPRES RESTORANU

Melanholija pucketa prilepljena uz kožu
dok armija pogleda vreba tvoje butine
ti si već odustao od mene

Krem brule zeleni somot i fuzija
saterani u ćošak zabavljamo kelnere
dok oštre zube o očaj i čekaju bakšiš
za sve je kriv moj poslednji san

Debele majke na talasu recesije
ne vole one što ne znaju šta bi
dok upiru prstom ka nama
nisam ovako zamišljala kraj

Carstvo od najlona u ekspres restoranu
puca pod mojim plavim prstima
dok odustajem od svega donose konjak
jedva čekam da stignemo kući

***

EKSPERTINO ZA PROMAŠAJE I ZIMSKI SAN

Iz plišane tamnice u hladno jutro
dok dahću kletve za mnom
šaljem im poljubac i marširam dalje

Postajem proziran
po navici lažiram odlučan hod
dirljiv si ti pokušaj, Mateo
maše mi devojčica sa terase

Srušila sam toteme šika
pepelom oprala kosu
zato beži odavde, Mateo

Izgradiću dom ispod tvoje bunde
ekspertino za promašaje i zimski san
dok stavljam sve na nulu čujem
rodi se već jednom
rodi se Mateo

***

RANO JUTRO U ČISTILIŠTU

Ližem sebi dlanove i mislim na doručak
lako serviran pri dnu tvojih ledja

Ljudi u pekari padaju od topline koju si mi dala
ispod mog sakoa ključaju jučerašnji svetovi

Čopor crnih mačaka prelazi mi put do tebe
dok ti zvonim na vrata šapućem

konačno znam gde ću, konačno znam gde ću

***

ESPRESO U POJASU GAZE

Kerovi iz Portofina grizu mi nogavice
dok svi najavljuju kraj igre
otkopčaj dugme više, Mateo

Spodobe u crnim gliserima voze mi kroz san
dok stampedo gazi preko kasirke
olabavi kragnu, Mateo

Usta puna čipke zovu me u reku
dok pečurke rastu po nebu
dođi mi, Mateo

Espreso u Pojasu Gaze
dok lete ka nama i drhti sto
možemo da počnemo ponovo, Mateo

__________________________________________

BOGDAN MILANOVIĆ rođen je 1998. u Kruševcu. Objavljivao je u časopisu “PPM Enklava” i u fanzinu “Librarion”. Voli bulevare i ponekad piše na svom blogu “Grof od Kamilije”.

ROMAN ZA DJECU I MLADE “MIKA” JELENE ANGELOVSKI, Službeni glasnik, 11/2022; odlomak

Đ

Đoković je na Đ. Na televizoru na početku njegovog prezimena stoje dva slova, D i J, ali u našoj azbuci dovoljno je jedno, Đ. Moj deda ne zna da kaže Đ, uvek ga izgovara kao Dž, kao što i umesto Ć kaže Č. Kad igra njegov Džokovič, on ne gleda. Izadže da se prošeta, misli da mu tako donosi više sreče. Jednom je bio kod nas za vreme nekog turnira. Dok je trajao meč, obišao je celo naše mesto i još jedno susedno. Čuli smo ga s vrata:
– Nema džubreta! Kakva je to, bre, zemlja, nema nigde džubreta! Ej, sve sam gledao, ne prvi red, ovaj do ulice, zavlačio sam se skroz u neke čoškove, sve mislim negde su ga nabacali i sklonili da se ne vidi. Jok! Nema ga nigde, džavo ga odneo!
Deda je bio u pravu – ovde stvarno nema đubreta, čak ni u školskom dvorištu posle odmora. Onoga dana kada sam drugi put sreo Miku, u kupatilu, a prvi put seo pored Darje, naše odeljenje bilo je zaduženo da pokupi sve đubre oko škole. Ko skupi dvadeset otpadaka, slobodan je. Nas dvadeset, po dvadeset otpadaka – nema šanse da nađemo toliko smeća ni u celom gradu, a kamoli u dvorištu. Izjurili smo napolje, jer smo znali: ko prvi đubretu, naći će dvadeset komada i može na fudbal. Ostali će se patiti do kraja časa, pokušavajući da iščeprkaju nešto. Darja i ja razvili smo taktiku. Ona pronađe otpadak, ubaci u kesu, pa izbaci iz nje. Ja ga pokupim i ubacim ponovo u kesu. Računamo jedno đubre njoj, jedno meni.
Sledećeg časa, pričali smo o lektiri. Devojčica u knjizi je iz Afrike, pa je svako imao zadatak da ukratko predstavi svoju zemlju. Darja se javila prva. Otpevala nam je glasno jednu rusku pesmu o dečaku i suncu.
Na kraju se nasmejala tako da su se zidovi zatresli. Stefan i Nik su se gurkali laktovima i imitirali je kako zabacuje kiku. Ne znam da li ona to nije videla, ili se pravila da ne vidi, ali je delovala kao da se to uopšte ne dešava. Nije baš čitava. Znao sam da će uskoro mene prozvati, a nisam imao nikakvu ideju.
Hteo sam samo da nestanem. Bilo je kasno – učiteljica je već izgovorila moje ime. Trebalo je nešto brzo da smislim. Setio sam se. Tata i ja često pred spavanje gledamo Google Earth. Biramo mesta, pa se spuštamo u njih, šetamo se ulicama, gledamo da li ima plaža, kakvi su restorani, gde su stadioni. Pitao sam učiteljicu da uključi na svom kompjuteru Google Earth i da ga preko projektora prikaže ostalima na zidu. Pronaći ću svoju zemlju, svoj grad, svoju ulicu i kuću, i pokazaću im je. Radio sam to sto puta, ne treba mi mnogo vremena. Zavrteo sam kuglu, pronašao mesto, kliknuo, i bili smo iza ugla, nekoliko kuća daleko od moje.
– Evo je – jedva sam se čuo. Posle gromoglasne Darje, zvučao sam još jadnije nego inače. Pokušao sam da se malo pojačam.
– U ovoj kući živi moja baka, živeli su i moji mama i tata ranije, i ja sa njima kad sam se tek rodio – ohrabrio sam se i već sam razmišljao kako ću sad da im pokažem i park gde sam prohodao, i zgradu u kojoj živi tetka Svetlana, mamina sestra.
– Fuuuj! – začulo se iz drugog reda.
– Molim? – okrenula se učiteljica.
– Đubre! – Leandro je pokazivao prstom prema gomili kesa koja je isplivavala iz kontejnera pored puta, tačno ispred baba Ljubine kuće. Žute i plave zavezane kesice ležale su svuda okolo, mogao sam da prepoznam čak i roze tetrapake jogurta u kojem sam se davio svaki put kad odem tamo, virili su iz njih.
– Dobro, je l’ to zaista jedino što možeš da primetiš? Ne vidiš ovu lepu ogradu od kovanog gvožđa, ove petunije na prozoru, samo đubre? – uzdahnula je učiteljica, pokušavajući da primeti nešto dobro na Leandru.
– Ali, kad je odvratno! – Leandro se i dalje prenemagao.
Pogledao sam u Martina, kao što bih uvek uradio kad se nešto ovako desi. Crtao je nešto u svojoj svesci.
U dva klika izašao sam iz slike i pitao učiteljicu da sednem na mesto.
Te večeri, tata i ja smo tražili neka nevidljiva ostrva u Mikroneziji. To znači da je imao posebno naporan dan na poslu, da je opet sabirao koliko ima do penzije i da ćemo sad ponovo da sletimo na neko ostrvo veličine fudbalskog terena, pa će tu tata da nađe neku kolibu gde može da se naseli kao penzioner, da peca i ređa pasijans, i da onu đubrad s posla više nikad ne vidi.
– Tata, kad smo već kod đubreta…
– Ako si se sad setio da za sutra imaš da uradiš neki projekat od recikliranih flaša, zaboravi, nema šanse – razgledao je plaže.
– Nije to. Nego, đubre. Znaš šta sam danas shvatio? – pitao sam, spreman da odmah i dam odgovor.
– Nemam pojma, ali siguran sam da ću uskoro saznati – tata je sarađivao.
– Shvatio sam da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po ulici. Kese skloniš, pobacaš. A kad je čovek đubre, kad ima u sebi raznih prljavština, usmrdi ti život, a ne možeš mu ništa, ni da ga očistiš, ni da ga skloniš, ne možeš ni da ga recikliraš na handarbajtu, a ni da ga ignoriraš kad smrdi! – bio sam prosto zadivljen kako sam to smislio.
– Ručni rad, tako se kaže handarbajt. I ignorišeš. Bogami, ja sam za bacanje đubreta. Po kratkom postupku – uozbiljio se tata.
– A što ti onda ne počistiš tu tvoju đubrad s posla, nego tražiš kolibu u Mikroneziji? – logično se nadovezalo moje pitanje.
– Dobro pitanje. Stari ja bi to verovatno i uradio – zumirao je jedan bar na plaži.
– Stari ti, misliš kad si bio kao ja? – pretpostavio sam.
– I malo stariji – otpio je pivo iz konzerve.
– A ovaj novi? – vadio sam mu reči kleštima kao da je on moj sin.
– Ovaj novi ima tebe, a ti si navikao da jedeš svaki dan, i to više puta, ima kredit i kiriju, sve to mora sam da plati i ne sme da izgubi posao, pošto jedini radi u ovoj kući. Tako da novi ja pušta đubre da smrdi i bira čamac. Vidi ovaj! – uveličao je jedan crvenobeli brodić parkiran tačno pored plažnog bara.
Setio sam se roze tetrapaka, pa mi se malo plakalo. Srećom, mama je iznela piroške i sve me je ubrzo prošlo. Ne onako brzo kao kad sam bio manji, ali ipak – prošlo.

***

“Glavni junak romana decopoznavalice Jelene Angelovski je dečak Mika. Na početku, Mika je pri kraju. Pri kraju čega? Pri kraju svog solidno skrojenog detinjstva. Zatim se, sve gori od strašnijeg, ređaju dramatični trenuci. Zašto? Zato što Mika izrasta iz detinjstva, a ono se cepa i puca po krhkim pubertetskim šavovima. Objektivno, haos, jer čovek u tom trenutku lako može ostati ogoljen, da kažemo neodeven, zbog čega se, osim što mu može biti hladno, lako može izbrukati pred onima koji su, da kažemo, obučeni.
Na kraju, jasno, Mika je – na početku!
Na početku čega?
Na početku puta da postane neko i nešto.” – Službeni glasnik

***

“Jelena Angelovski izuzetno vešto spaja zadatak knjige (predstavljanje azbuke) sa glavnim junakom i događajima u njegovoj svakodnevici.
Osim inteligentno osmišljenog predstavljanja slova azbuke, ova knjiga donosi sliku života “naših preko”, njihove bitke u novom okruženju, traganja, nedoumica, sumnji.
Knjiga se bavi i socijalnom kritikom, multikulturalnošću, porodičnim odnosima, analizom društva “tamo i ovde”.
I sve to kroz priču dečaka Mike kojem Mika Antić svojim prisustvom i poezijom pomaže da razume svet i shvati probleme s kojima se sreće i koji ga tište.” – iz obrazloženja žirija nagrade “Rade Obrenović” knjizi “Mika”

ilustracije u knjizi: Luka Tilinger

_______________________________________________________

JELENA ANGELOVSKI završila je Filološki fakultet u Beogradu na Katedri za srpski jezik gde je i doktorirala. Dok je živela u Srbiji, bavila se svojom profesijom, ali i objavila više stručnih tekstova i eseja. Od 2018. godine živi u Ciriškom kantonu gde predaje srpski jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće beleške o svom iskustvu objavljuje na svom blogu. Na svom jutjub kanalu emituje kratke sadržaje namenjene dijaspori i matici – sa ciljem da ukaže na to kako lakše čitati i pisati.
Prošle godine je objavila roman “Mika” za decu i mlade.

NOVA POEZIJA LARE MITRAKOVIĆ

NITKO NE ZNA BOLJE KAD SAM U KURCU OD APLIKACIJE ZDRAVLJE NA MOM MOBITELU

ako iz nekog razloga imaš veliku želju da me upoznaš
evo ti ova pjesma, to ti je kao da sjedneš pored mene oko dva ujutro
taman između odluke da odem doma ili ostanem zauvijek u neudobnom stolcu
neudobnom kauču nepoznatom stanu i održim monolog
o svemu što me muči (svi će zaboraviti ako govorim brže)
nitko ne zna bolje kad sam u kurcu od aplikacije zdravlje na mom mobitelu
vjeruj mi, svima drugima mogu slagati (to mi je postao najomraženiji hobi)
u aplikaciji je zadnja spremljena kilaža iz rujna 2021. jer sam si tad bila zgodna
sad imam osjećaj da oko sebe nosim kolut za plivanje, a zima je i ne idem na kupanje
sad ide onih pet minuta kad ti govoriš kako sam čudna pa se smiješ ti, smijem se ja
odnosno lažem ti da mi je smiješno i zabavno a zapravo želim otići kući
ali dovršit ću ovu priču kad sam već počela i čaša mi još nije pri kraju
karla kaže #staytoxic2023 a ja kažem isuse kako si dosadan ali ja mogu i gore
pogledaj samo koliko sam kilometara prehodala neki dan
sve iznad 20 km jako je loš dan, svaki je korak jedan pokret gumicom za brisanje
dok ih sve ne obrišem, kažem ti, ne mogu prestati hodati
sad ti je već malo dosadno, kažeš ne paše ti filozofija u ovo doba
radije bi da mi pokažeš kako se vidi kvart s balkona, radije bi da jedemo
makar i sebe, radije bi da izmislim novu osobu za tebe, kažem mogu
pa postajem iskra maltar, četiri sam godine mlađa, studiram novinarstvo
i nervira me tvoja kurčevitost, s druge strane otkad slušam trep
citiram samo sebe pa nastavljam priču o svojoj aplikaciji na mobitelu
otkad sam kupila novi čini mi se da mi krade korake i da nije točan
i užasno me nervira što si zapravo dosta zgodan i pametan i
što si svakih par minuta sve bliže meni jer nećeš biti fasciniran činjenicom
da je razmak između jedne plime ili jedne oseke
6 sati, 12 minuta i 30 sekundi (a on je ali sada ne ide priča o njemu)
toliko će mi večeras trebati do kuće iako ne živim daleko
i ne možeš me dodati na društvenim mrežama, ne možeš mi znati ime
ne želim upoznati tvog psa, vidjeti tvoju mamu, gledati te dok spavaš
još uvijek prebolijevam zadnje tri obitelji
a zagreb je premalen grad da prehodam toliko ljudi odjednom
natoči petnaest minuta vremena u čašu i kad odeš u kuhinju
nestat ću iz stana, još jednom vas sve prehodati

***

SRETAN ROĐENDAN

objavila sam priču o nama
sada svi imaju dio nas
razlomila sam nas i nismo posebni
napisala sam te i rekla bok
a jednom
jednom si i ti trčao

***

ŽAO MI JE ŠTO NISAM PONIJELA ANALOGNI FOTOAPARAT
DA ULOVIM ZALAZAK SA ZGRADE U ZORKOVAČKOJ

Predugo smo pričali, a nije bilo ni važno
U svom našem sećanju svako ima jedan zrak

(Idoli, „Nebeska tema“)

možda bih tako zauvijek imala taj trenutak
miris tvoje kože beskrajno narančast i mek
strah od visine, da nas ne ulove u provali
da ne odeš
između linija neba poput zlatnih izohipsa
vidim tvoje oči, svaki je treptaj jedan zalazak
svako je brdo daleka italija
zgrada je greben na kojem ti ne moram
pustiti ruku, otići
u novi dan koji nema obris tvojih šaka
ako ima jedan put on vodi na krov
zgrade u zorkovačkoj i tamo nije
hladno u siječnju, tamo ti govorim da
putujem u london na proljeće
jednostavne rečenice
poput dobro sam i sve će proći
i moram doma, spava mi se
iako danima ne spavam ako ne smrvim
malo mraka u ruku jer prekrije me tvoje plavo
i ne želim zaspati da ne propustim
jedan udah, jednu sekundu topline tvoga tijela
jedan klik fotoaparatom
koji sada uvijek nosim u torbi

***

POJELA SAM SVU LJUBAV ZA TEBE

obrisala se i podrignula
nešto poput onog grafita
na zakmardijevim stubama
„nikad kuju u damu“

***

FAKBOJI SE NE LJUBE NA RASTANKU

i kad bi mi stavila otrov u čaj
ja bi nazdravio njim

(Otrova u čaj, High5)

od tebe sam naučila:
ispričat ćeš mi sve o sebi
samo da se malo rasteretiš
da ponesem dio tebe sa sobom u jakni
zaboravit ćeš mi ime
a ja ću te ponovno naučiti
mnemotehnika u krevetu
zbog koje me sada dozivaš
s druge strane ulice i kad te ne vidim

od tebe sam naučila:
čitavi se zagreb jebe
uzduž i poprijeko
tako te uvijek mogu malo imati

od tebe sam naučila:
nijedna moja priča nije posebna
većina mojih pokreta je smiješna
trebala bih raditi čučnjeve da dobro izgledam
sam sebe mrziš više od drugih
ali ipak te zabavlja što se uvijek izvučeš bez posljedica
naučila sam i to da te više ne žalim
jer previše godina čekam
da ne budem previše

od tebe sam naučila:
ako te moram pitati koje su ti boje oči
znači da si uvijek malo predaleko
i dok spavamo zagrljeni u krevetu
uvijek dišeš malo brže
ne mogu ti uloviti ritam
kao što ti ne loviš moje riječi
pa odlazim dok spavaš
i namjerno loše zatvorim vrata

od tebe sam naučila:
najgori su oni fakboji
koji te poljube prije nego zatvore vrata
kao da će to učiniti i sutra

__________________________________________________

LARA MITRAKOVIĆ osnovnu školu i gimnaziju završila je na otoku Visu. Diplomirala je kroatistiku i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Njena je poezija objavljena u više časopisa, zbornika i na portalima. Godine 2016. pobijedila je na natječaju za hrvatsku književnu nagradu Grada Karlovca Zdravko Pucak rukopisom “Brojanje pogrešaka”. Članica je Književne grupe 90+. Do sada je objavila knjige “Brojanje pogrešaka”, 2016., “Dva puta za jug”, Fraktura, 2019 te zajedno s drugim članovima Književne grupe 90+ “Netko podvikne, djeca odrastu”.

ŠEST PJESAMA DALIBORA TOMASOVIĆA IZ RUKOPISNE ZBIRKE “SIN SANČA PANSE IZVAN FLAŠE”

Niz godina kasnije on je pojeo ekser negde na severu vojvodine i visio
na nekoj gredi topeći se na vetru sa osmehom na licu i dalje živ
i slobodan lišen svakog zagrljaja i lišajeva i mahovina i rđe i
slova i u jatu osetnosti nagomilanih senzacija okoline bilja mirisa
noći koja se rascvetavala u dopaminskom i serotoninskom koktelu
njegovo koža je hipersenzitivno prostranstvo koje treba nežno dodirnuti
u mikroeksplozije a ni ne pomišlja da pita devojku pored da ga istraži
seks mu je daleka mnemonička informacija koja nema smisla
olinjala se po kukuruznim poljima i otekla niz kanal
šum grana i trave oblikuju telo u opnu u kojoj zvuk vibrira u kosmos

AMORTIZACIJA

***

Prijatelji mu ostaju strani i daleki
zbog toga mu raste usamljenost poput testa
koje se posle razvlači preko celog stola sa kog vise delovi
skute života skučene u tuđim ustima rastežu se nepečene otete otegnuto
pokidane u dan oduzete jakože majčini zagrljaji potom ispljunuti pred
ljude zagolicanih grla hrle da se podsmeju u mreži jezika da zatruju tlo
ljudi koje ne interesuje ni politka koliko sunovrat i kafa samonaslađivanje
boje mesa

APATIJA

***

Između njih dvoje se opet nalazi stol cigarete espresso kafe i mizologija
koja se učvrstila na sva četiri nogara zgusnula se poput pur pur pene i
sada je sve u redu sada se grad preobrazio u tišinu u desktop na kom
se nalaze sve prečice do mekog tkiva
razogovara se

PAUS-PAPIR

***

Već tad prošlost mu je izgledala kao katalogizacija u kojoj se
sve vrti oko ljubavi samo što se tada prelivao po trosedu ugrejan
od mdme u zanosu kakav ni poeta vates nisu uspevali da uhvate u dalekoj
i odvažnoj istoriji pisane reči ali u ovom momenatu nije ga bilo briga
ni za mimesis ni kurac ni palac od književnosti i filozofije
već je miyazaki u svojim magičnim ostvarenjima
pojačan zastrašujućim talasima divnog – to je bitno to je život trenutak

PAUSE

***

U kuhinji se nalazio tanjir sa mesom od pre tri dana
sudoper je bio prepun prljavog suđa koje nije oprao ni sam ne zna više
jer je ležao ni sam ne zna više koliko dugo u krevetu pokriven svetloplavim
prekrivačem do glave zagubljen u samoobdukciji koja je rezala mrtvo tkivo iz kog
ništa sem smrada nije izlazilo
gledao je u telefon celu noć i pola dana sada se stropoštava u kanale
koji se nalaze u parketu i oseća truljenje

PANTOLOGIJA

***

Pre nego se pokušao obesiti jedne kafanske noći pijan umalo nije pao sa
terase
kao klada ili kamenčić mali prasak u vremenu mikroorgazam iza kog
bi kratko curile suze i sve bi se samo nastavilo odvijati kako se uvek i odvija
međutim nije i sada se odvija sve kako se uvek odvija jakože lisnato testo
ili babuške dok se ne usitni izlista svet do potpune samoće
gluvo iscepkan na društvenim mrežama
iako nije pao tada naglavačke ostao je bez straha od smrti sa semenom
koje će još jednom probati da proklija

TERRA 1.2

____________________________________________________

Osvojio je nagradu Mladi Dis za zbirku pesama Onism (2018) koju je štampala Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku. Roman Međuprostorje (2020) objavila je Izdavačka kuća Agora.
Eseji, prikazi, poezija i kratke priče su mu objavljivani u antologijama i online časopisima.
DALIBOR TOMASOVIĆ (1989, Sombor)

DAKLE, ODLAZIŠ

Dakle, odlaziš,
Za pet, deset, petnaest godina,
Ali svakako odlaziš.
Stvari su ti spakovane:
Plejlista za tvoja omiljena izvođenja Mocarta i Šuberta na Jutjubu,
Radovo izdanje izabranih pesama Novice Tadića
Za koje sam ti rekao da je definitivno.
I to bi bilo to.

Pokušavam doduše pre nego odeš
Da završim i ovu knjigu pesama
Pa da poneseš i nju.
Ali sa mojim radnim navikama trebaće mi
Pet, deset, petnaest godina.
Uvek sam bio spor. Pisao kilavo i bez volje.
Pisao samo zato što ništa drugo nisam znao da radim.
Inače bih i ja otišao.
Mada nisam mogao, zbog tebe.
Tvoja baba je htela da bude glumica.
Posle me je celoga života krivila što sam se rodio pa je morala da odustane.
Ja tebe treba da krivim zato što nisam odustao da budem pesnik.

Ali eto, sada ti odlaziš,
Ne želim da učestvuješ u mojoj starosti,
Želim da budem baš pogana deduskera,
Namćorasto džangrizalo koje se mršti na svakoga u susedstvu.
Ne treba mi nikakva uteha.
Želim da svoj sukob sa svetom završim u punom intenzitetu.
Ostalo mi je toliko toga da dovršim, toliko samoprezira da ispoljim,
Toliko stoicizma, naklapanja, poraza.
Od prvog stiha koji sam napisao,
Razvijao sam i strategiju toga poraza.
Želim da bude pravi i potpun,
Onakav kakav doživljavaju samo
Nesrećni pesnici i slavni vojnici.

NIKOLA ŽIVANOVIĆ (Kragujevac, 1979.), iz zbirke pjesama “22”, Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2019.