SUDIJINA KĆI
Sudijina sam kći.
Nemam poput reči život vlastiti.
U ludnici bih odavno bila da nisam
kći sudijina.
Ako je samoća veštačka,
stvorila sam veštačku slobodu.
Ipak, meni je dopušteno sve,
u rubin tamnici:
Da pričam mogu na turskom,
da kažem mogu: Ben Jelena Vukanović,
da prekinem muzikante vriskom:
Buenas noches, ahora canto yo!
Ja imam imunitet.
Mogu gola da prošetam ulicom
a da me ludaci ne odvedu u ludnicu.
Mene ne pitaju za ime čak ni
kada je slučaj u pitanju hitan
jer ja sam pre svega – čovek.
A svaki je čovek bitan.
Posebno ja
što kao u porcelanu slon
svuda za sobom ostavljam lom.
Svuda svoje dlake ružičaste prosipam,
a supu iza mene moraju piti,
hteli ne hteli jer
ja kada kažem dosta – ili basta –
stvarno je dosta.
A nikada mi nije dosta,
pa ni ne kažem to.
Prepelicu jedem u sarkofagu,
i činim zlo jer ćutim,
ali i čoveka bih pojela samo da
ne moram sa njim da govorim.
Volela bih sa čovekom da letim.
Ja gradim krvave sebi identitete
i niko me ne krivi za kurcšlus sinoćni
što Argentinka ga načini.
Horda advokata trči za mnom,
da me odbrani od zla,
od same sebe, treperave.
Ja sam sudijina kći.
Iz sobe u sobu, s kreveta na krevet,
iz lifta u lift – više ne znam kud se
krećem.
I ovo mi nije prva kuća.
Ja zadirkujem ljude da vidim jesu li spremni
da govore ili da reže.
Mnogi mu kažu – neko će te mlatnut.
Želim videti ko.
Ljudi se sa mnom ne sukobljavaju, ali zato ulični psi
obzira nemaju,
kidišu za svu moju braću osuđenu.
Zaista umem lepo da govorim,
kada se potrudim, i sjajne pesme da pišem,
ali one su, sumnjam,
paravan za nešto drugo,
meni milije.
Jedino me još plašt literature od
giljotine krije.
Ja mnogo obećavam u zanosu,
pa i ne ispunim.
Ali vredi zanos taj.
Previše sam slobode sebi dala,
previše prava, ali ja prave reči imam,
a oni brbljanje.
Ako je samoća veštačka,
stvorila sam veštačku slobodu.
Ne treba mi podrška nikakva.
Ni psihologa, ni ljudi,
ni cvetova, ni ptica.
Ja se bacam Silama,
a onda me one upotrebe.
Neka niko ne brine za mene.
Kada sam pomoć tražila,
i to na dan rođenja Gončarova,
a smrti Branka Radičevića i Žoze Saramaga
videla sam koliko su oni slabiji.
Njima treba pomoći.
Ne meni koja dolazim ranjena
sa igrališta Demona.
I to na dan rođenja Gončarova,
a smrti Branka Radičevića i Žoze Saramaga.
Surovo sam okrenuta sebi.
Ne znam koliko je moja
pozadina prijatna za gledanje
drugima.
Zar je to pa važno?
Učila sam od najboljih,
sudijina sam kći,
i kako ću samo snažno sebi da presudim!
***
SABIRANJE
Moj stari profesor matematike se
ubio. Eh, profesore, profesore,
ko će me sada u ranim jutrima učiti
da se ne treba besiti
već neuspehe svoje sabirati, sabirati,
sabirati!
***
VRHUNSKA STVARNOST
Vrhunsku stvarnost,
pružiti čoveku.
Kao otac sinu u filmu Život je lep.
Ako se već neko igra sa nama,
nadigrajmo ga.
***
ŽIVO
Za Adama, ponovo
Kada umre pesnik koji smrti suprostavi jedan
snažan poetski život –
svi osećaju ponos.
Svi su srećni što će smrt
ponovo čuti da nije uzalud, da nije uzalud
pevati.
I sve dok je snažnog Jezika,
Tišina će uvek bujati –
u zemlji, na nebu, u živima,
u mrtvima:
progovaraće iznova i iznova
ne žaleći što je izlazak iz sebe početak
nerazumevanja i pokolja –
sve dok je pesnika koji izlaskom pokazuje sopstvenim
da bi se i smrt nastanila
u Poeziji živućoj.
Jer svaki istinski pesnik uzima od smrti
ono što je u njoj još živo.
A svaka prava smrt se po to isto vraća.
***
LUDA DEVOJČICA
Lelu, lelu, lelu,
čula bi pre svih nas da voz dolazi,
na sav glas pevajući:
Lelu, lelu, lelu,
lelu, lelu, lelu, lelu, lelu!
Nama je to bio znak za pripremu, za polazak.
Lelu, lelu, lelu,
čuješ li i ti kako te poziva da se popneš u vreme?
***
KOD DOKTORA:
ODGOVOR NA PITANJE
ZAŠTO TOLIKO
GLAVA
BOLI ME
U
PROLEĆE
Proleće zapah smrti nosi
i prenosi u novu inkarnaciju.
Zapali se u letu sve rođeno, u jesen istruli.
Proleće otkriva nešto užasnije od truleži:
Bujanje.
Skeleti nude prve cvetove.
Zato nas sve neviđeno boli glava.
Tek je belina nestala
i treba u nozdrve sada uvući
devet stupnjeva truljenja.
Mnoge obuzima alergija.
***
OČI POEZIJE
Ljude bi trebalo u voz strpati
i odvesti ih u vilu gde će oteti
biti primorani da sto dana
čitaju poeziju.
Da slikaju.
Da jedu zdravu hranu.
Da ih masiraju i paze kao decu.
Primorati. Ljude bi na ovo trebalo primorati.
Ko bude zabušavao, biće kažnjen.
Kazna: do poslednjeg daha recitovati
sebi samome,
a bez mogućnosti ogledanja,
stih Čezara Pavezea:
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Oči poezije.
Da, da.
***
JELENA VUKANOVIĆ (1995), živi i stvara u Mladenovcu. Objavila dve zbirke pesama:
,,Logor” (2020)
,,Čađavi vlak u smehu” (2021)
čovjek-časopis 