Nekog subotnjeg jutra, u nadolazećoj žegi što je obećavala jedan od uobičajenih nesnosnih letnjih dana, nekakav komarac je, čas se penjući, čas se spuštajući, sleteo na obraz gospodina Muliša, i ubo ga svojom izopačenom nosinom. I beše takov, jer ga je odmah zatim dočekao munjeviti pljesak – ceterum silentium est. Gospodin Muliš, koga je ubod krvoločne zveri prenuo iz sna, u potpunosti se rasanio nakon dobrog šamara, te mu nije preostajalo ništa drugo doli da ustane iz kreveta, uprkos tome što je za tako nešto možda bilo isuviše rano.
U kupatilu je pogledao svoj obraz, video bedne ostatke komarca, uprljane neuobičajenom količinom krvi, što je gospodina Muliša navelo na pomisao da je naporno stvorenje možda ispilo i iz grimiznog vrela njegove mile supruge, gospođe Gnus. Naježio se. „Uistinu smo ranjivi u samozaboravu, sa glavom na jastuku, kao na pladnju“, pomislio je, užurbano se umivajući. Nažalost, nije bio dovoljno brz u svojoj jutarnjoj toaleti, pa mu tako rečenica u potpunosti ispari dok je stigao do stola, na kome ga je već čekao doručak. Bio je prinuđen da prepriča svoje nedaće bez poetske vrpce, ali je sa zadovoljstvom primetio da su i gospođa Gnus i gospođica Hlamidija, njihova kći, pažljivo saslušale priču od početka do kraja, pohvalile pribranost i reflekse gospodina Muliša.
Ostatak dana proveo je izrazito samozadovoljno i bezdogađajno, osim što ga je nekih pola sata pred večeru spopala nepojmljiva štucnjava. Posle se život neukrotivo spoticao dalje, u svoj svojoj gluposti i letnjoj dosadi.
Muliš se rano budio jedino za misu i osmog dana u svakom mesecu – kad se ubirala renta. Rentijer – to je, poput pesnika, kompozitora i sličnih finih zanimanja, nešto kao vokacija, samo profitabilna. Muliš je bio rentijer. Posedovao je izvesni broj stanova u svome rodnom gradu. Koliki? A šta vas to zanima? To je pitanje za poresku ili katastar, ne za književnost. Uglavnom, Muliš je dobro živeo od izdavanja nasleđenih nekretnina, i jedina trenutačna briga bio mu je stan u širem centru, koji je već izvesno vreme čamio prazan. Malo je reći da su mu prizori beskućnika tih dana izazivali blagu nedoumicu: otkud toliki klošari pored onako lepog, prostranog i nadasve nenastanjenog stana? (Zarad pouzdanosti našeg pripovedanja, naglasimo da je tamo ipak živeo jedan nenametljiv štakor starinskih manira, koji se isključivo hranio knjigama. Nažalost, preminuo je još na samom početku ove pripovijesti.) Ali Muliš je odavno odustao od kopanja u tuđim dušama, tek povremeno, u potpunoj samoći, čačkajući svoju sopstvenu, baš u tom nerentabilnom prostoru, iz kojeg se otvarao raskošan pogled na široko, ravno dvorište nekadašnje klanice, a danas neke vrste zadnjeg dvorišta Ministarstva zdravlja, u kojem su smešni mladi činovnici pušili cigarete nakon lagane gimnastike, povremeno se prepuštajući sodomskim razonodama, koje će im zasigurno kasnije ogaditi više aspekata bračnog života.
Muliša je to sve vraćalo u bezbrižne dane momaštva, pa je stan redovno napuštao u i više nego melanholičnom raspoloženju. Obično bi se pre toga doveo u red, umivši se ispod jedva odvrnute slavine. Tako i ovog puta, samo što je sada stajao sa peškirom u rukama, razgledajući u ogledalu nešto nalik na malo bezbojno ispupčenje, reklo bi se, baš tamo gde ga je onomad ubo komarac. Muliš ga pažljivo opipa, ali ne oseti nikakav bol, ništa. Kako je već bio obavio sav posao predviđen za taj mesec, odluči da na putu do kuće navrati kod svog prijatelja i porodičnog lekara privatne prakse, doktora Metzgera.
Čekaonica je bila prazna, i Muliš je u pratnji neuobičajeno uzbuđene medicinske sestre, koja je teško disala, češkala se po celom telu i neumereno žalila na opstipaciju, ušao u doktorovu ordinaciju. Metzger, očito udubljen u svoje papire, reagovao je tek nakon što se sestra dobrano izbrektala. Tada je doktor srdačno pozdravio svog prijatelja, i brižno uzeo mladu ženu pod ruku.
– Gospođice Cadere, kako vaš kašalj? Bolje? Pijete li laudanum koji sam vam dao?
Sestra ga je pogledala svojim skupljenim zenicama i razdragano klimnula glavom. Kako ju je tu spopao još jači spazmatični val, Metzger iskoristi priliku da je iscedi iz sobe kroz jedva odškrinuta vrata, kap po kap. Nakon što se gospođica Cadere pretvorila u benzinsku lokvu s one strane jave, tuga se nepristojnom flekom razlila po nogavici doktorovog lica, vrela poput sunca ili sveže rane.
– Sirotica. Reklo bi se, eklatantan slučaj tussis difficilis. Šta sve nisam pokušao! Prvo sam joj puštao krv, onda sam joj dao heroin, pa laudanum… I znate li, dragi Muliše, zašto ništa od toga nije pomoglo? (Rentijer se nelagodno smeškao – uvek se osećao intelektualno inferiorno u društvu Metzgera.) Jer korenje bolesti raste iz glave, jelte, iz neke mračne klice u duhu. Ili, drukčije rečeno, u krvi leži ludilo…
Doktor je izvozao čitav govor (njegovi pokojni roditelji bili su loši glumci u popularnoj putujućoj vodviljskoj predstavi pod naslovom Ovo cveće liči na prikaz veneroloških oboljenja iz medicinskog atlasa), povremeno namerno mucajući, katkad ne izgovarajući samoglasnike, žonglirao rečima poput „trepanacija lobanje“, nakratko je naizgled zaspao, pa je stenjao, a onda, napokon, uzdahnuo i približio jednu od stolica onoj na kojoj je sedeo Muliš, kome osmejak nije silazio sa plavih plavih usana.
– Recite, prijatelju, kako su vaše uvažene kućne dame – reče doktor nežno, nežnije.
– Hvala bogu, dobro, blagodarim što pitate.
Metzger dodatno privuče svoju stolicu Muliševoj.
– A vi, kako vaše samočuvstvije?
Metzger beše poznat po svojim ljubavničkim podvizima i apetitima, tako da je njegov blag pogled u sebi uvek sadržao i nešto nalik na spretne prste na klizavom terenu. To se smatralo doktorovom privlačnom stranom, ali ih je taj učeni čovek posedovao u ikosaedarskim količinama, zbog čega su mnoge među njima morale ispasti poprilično gadne. Muliš pak po prirodi sramežljiv i plašljiv, nije mogao izbaciti iz glave ono Metzgerovo o krvi u kojoj leži ludilo, uprkos tome što u porodici nije imao slučajeve oboljenja uma, ako izuzmemo dedinog brata, koji je zapatio giht ližući tanjire pri dvoru kralja Norca od Totrljana.
Strah od toga da će pred doktorom ispasti ludast, budalast i neprimereno paranoičan ipak je popustio pred strahom od duge i teške bolesti, koja bi kulminirala nedostojanstvenom smrću u punom jeku sredovečnosti. Uostalom, šta je Muliš imao da skriva od čoveka koji je povremeno spavao sa njegovom ženom, pokatkad aludirao na to kako ima najozbiljnije namere u pogledu mlade gospođice Hlamidije, i zabrinjavajuće regularno nudio menice koje su za njega proizvodila slepa deca u sirotištu, gde je zauzvrat obavljao besplatne preglede? Ohrabren duhom njihovog čvrstog prijateljstva, rentijer se izokola požalio na čudnovatu belu tačku, kojoj tobože nije pridavao nikakav poseban značaj, nego je uvodeći u razgovor kao kakov kuriozitet. Očekivao je snishodljivost i eventualnu dozu laudanuma, za svaki slučaj prećutavši priču o komarcu (koje se možda zbog stresnosti situacije nije ni setio).
Međutim, Metzger je približio lampu Muliševom obrazu, teško dišući kroz nos. Lampa je zujala nekako poznato. Nakon vizuelnog pregleda, doktor stade kažiprstom milovati ispupčenje, onda je pokušavao da ga iscedi, a zatim, ćutke, ustao i otišao do belog kredenca, odakle je izvukao kutiju sa sitnim iglama.
– Uvaženi prijatelju, gotovo sam siguran da se radi o običnoj alergijskoj reakciji. Sad ćemo to ispitati uz pomoć ovih iglica. No ništa se vi ne brinite, neće boleti.
Naravno, bolelo je. Metzger je zabo preko trideset igala u Mulišev obraz, jednu po jednu, sporo, trapavo, blago isplazivši jezik usled silne koncentrisanosti i puštajući vetrove od kojih se soba ubrzo pretvorila u sumporno izvorište bez ikakvog lekovitog učinka. Lampa je sada ne samo zujala nego i grejala. Rentijerove oči bile su pune vode, ali nije ni pisnuo. Nakon što je medicina iscrpela svoj radoznali sadizam, Metzger je, klateći glavom (pokušavao je da odagna misli nepristojne prirode, koje su uključivale sapun u tečnom stanju), prepisao Mulišu kremu od mlevenih miševa, inače sjajnu za desni, koju bi trebalo da maže po unutrašnjoj strani napaćenog obraza. Naravno, dogovorili su se da doktor pod obavezno i čim pre navrati na večeru. Obojici su bili vlažni dlanovi, pa su cmokotali za vreme srdačnog i dugog rukovanja na rastanku.
***
“Caput Mortuum opisuje nastanak i kraj i ponovni nastanak sveta, smešten između uboda komarca i hipertrofije malograđanske stvarnosti. I to čini u jezičkom zanosu razigranom do tačke halucinacije. Ali, ispod te razigranosti krije se hladan uvid u to koliko smo i sami duboko ogrezli u logiku rentijerske stvarnosti.”
*
“Iznenadnim preuveličavanjem detalja i ironijskim umanjivanjem ambicioznosti i varljivosti likova, razotkrivaju se najopasnije posljedice dogovorene svetosti privatne svojine. Dapače, Caput Mortuum nas suočava s vodviljem u kojem i sami nastupamo kao supotpisnici pogodbe kojom otuđujemo osnivačka i druga svojstva elementarnih čestica (koje još uvijek dijelimo s početkom svemira) za sigurnost i solventnost onih katastarskih.”
— Aneta
“Oktobar je 2025. Gnusovi i Metzgeri ovoga svijeta ubrzano grabe svaki kvadrat životnog i prirodnog prostora. daveći se međusobno dok se iza ugla pomalja još jedna svjetska klanica. Caput Mortuum — to je ono što ostaje nakon što je svijet izgorio.”
– Lujo
“Buržujski Pandemonijum. Psihodelija svojinsko-vlasničkih odnosa. Loš trip rentijerskog uma. Odličnost. Ova je knjiga delirični micelijum koji pupi, grana se i širi sve dok u potpunosti ne
zapremi totalitet malograđanske stvarnosti.”
– Uroš
“U rablezijanskom zanosu Caput Mortuum nas veštim i bravuroznim pripovedanjem uvlači u svoj živopisni svet, stvoren prefinjenim jezičkim eksperimentom koji obiluje britkim humorom, jakom ironijom i zaboravljenom lepotom. Apsurdno postajanje čoveka, načisto zavisno od Slučaja, ovde se razumeva kao umiranje koje nema kraja, već u ključu ruskih avangardista postaje neizostavni deo kružnog kosmogonijskog procesa stalnog preobražaja.”
— Vasilisa
___________________________________
ADAM RANĐELOVIĆ, rođen 1994. u Moskvi, SSSR.
čovjek-časopis 