DA LI BUBE MOGU…
Mogu li bube dići glavu
i uprti pogled u nebo
kao mi?
Kada zgaziš bubu kržljavih krila —
onu koja gamiže i puza
i najveći stvara zazor —
ili pobediš mrskost da je preneseš na sigurno,
ona ne zna za tvorca sudbine
ni glasonošu svoje kobi;
Sudiji svom il’ spasiocu ne vidi lik.
E, tako ni ti, podno neba,
bubo moja mala.
***
ŽIVETI JE TRPNI GLAGOL
Kad klecaš, dok lutaš, razmišljaj:
Koliko nesreće možeš da podneseš a da sam
ne počneš da stvaraš nesreću? Koliko sreće
možeš naći i da je umnožiš pronoseći je?
Smisao tvog pohoda do mraka počiva
između ova dva pitanja. Bavi se odgovorima,
kad ne vidiš smisla. Nesreća raste,
sreće je sve manje, i zapitati se već je
pola posla.
***
U NEVREMENU
Pad s konja.
Metak suparnika.
Kraj obale kaplja.
Smiraj disanja
u bolesničkoj sobi.
Sve klice pesama
rođene u času
pesnikovog umiranja;
neporođene u zapis —
Kuda one idu?
Žalimo samo što nije bilo,
što se udavilo u raskoraku
zamisli i zbilje
***
DVE KAPI
Kaplja odzvanja;
na prozoru pada kiša.
Srodna kap se, iza gora,
sliva niz bukov krst.
Klizi između
dve grude,
kroz zemlju — na jedno drugačije drvo,
ponire, nalazi procep
i pada na obraz — kao suza.
Hladni obraz
koji smo ljubili.
***
PO RASTANKU
“Molim bogove ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav
da moje ime bude Niko (…)
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju.”
— HORHE LUIS BORHES
To što drugima radimo sve što radimo
s idejom da će nam biti izdata hvala
nad posmrtnim buketima,
i čast ukazana nakon što legnemo u zemlju,
da će prijatelji pronositi sećanje o nama
i pustiti suzu nekada nad slikom,
da ćemo biti klica novih ushita i htenja —
bez da ikada išta o tome doznamo
kada se zavesa veđa nad zanosom spusti
— nekome je potvrda praprirode sebičluka,
a drugom sadušja i ljubavne vrline.
Ostaju dela da ćutke mirišu.
______________________________
IGOR VESOVIĆ (1993), dramski pedagog i autor iz Beograda. Aktivan u oblasti poezije, prevođenja, pedagoškog i angažovanog teatra, kao i u radu sa mladima u kulturi. U poeziji istražuje teme gubitka, tišine, lične istorije, odnosa i svakodnevnog preispitivanja. Objavljivan u sopstvenom uredništvu pozajmljenog internet prostora. Piše između intimnog i javnog, sa uverenjem da pesma ne postavlja samo pitanja, već daje i odgovor — onda kada se isti traži u istini koju ne možemo da prećutimo.
čovjek-časopis 