U sobi nema nikoga. Možda su ona i on u njoj, ali ne možemo biti sigurni u to. Ne vidimo svaki kutak te sobe jer ona je zaista ogromna. Četiri zida ko četiri zida, reklo bi se, šta tu može da bude posebno. Ali, može.
Biblioteka je velelepna. Teška, drvena konstrukcija, vintidž fazon. U njoj se nalazi gotovo sve što se može zamisliti, od Homera do monografija o Hendriksu. I ljubića, i krimića, i erotskih romana, na svim mogućim jezicima, jer vlasnik ove sobe je bio strastveni kolekcionar knjiga. Ne može se reći da ih je baš sve pročitao, niti većinu, niti je stvarno govorio sve jezike na kojima je kupovao knjige, ali voleo je da pročita poneku stranicu ili tom, u zavisnosti od toga koliko mu je vreme to dozvoljavalo. On je mrtav, da, ali njegovu sobu brižljivo održavaju njegovi potomci. Njih ima ko šaše. Ne moramo da nabrajamo, potrajalo bi. Bitno je da su oni u pristojnim odnosima i da imovina našeg bogatog pokojnika ne ispašta zbog svađa naslednika. Retkost u današnje vreme. Možda je zato ta soba zadržala svetlost i svežinu, iako je bila natrpana antikvarnim knjigama.
Nameštaj je novijeg datuma jer naš bogataš je umro pre tri godine. U uglu ljubičasta sofa sa puder jastučićima (to je sigurno neka od njegovih ljubavnica birala), žuta fotelja, sivi tepih. Ogromni prozori preko celog istočnog zida. Odatle se pruža pogled na dvorište puno breza i smreke i kojekakvih žbunića. Televizora nema jer ovo je radna soba. Masivni, drveni sto postavljen je posred ovog ogromnog prostora. Pod njim je sivi tepih, sličan onome koji je u uglu. Još jedan tepih je tu, u onom delu sobe koji ne vidimo. Njegove nežne rese izviruju iz udubljenja koje je skriveno od našeg pogleda. Ali, koga briga za tepihe, stolove i breze.
Ona i on su možda tu, u tom kutku koji je veličine metar i po sa dva i po. Taman da stane nekakav krevet u čije postojanje ne možemo biti sigurni, niti možemo da pretpostavimo njegovu boju. Možda, neka bude bela. Neka to bude veliki, beli krevet sa belim jastucima. I ona i on se, možda, ljube. Možda ona potpuno gola leži pored njega dok se njegovi prsti igraju s njenom kožom. I možda nju svaki, i najmanji njegov dodir, uzbuđuje.
Ali, mi to ne znamo jer sve što mi vidimo je da u sobi nema nikoga i da je to moderno uređena radna soba u vintidž fazonu sa tri siva tepiha i jednom ogromnom podnom lampom koju nismo spomenuli jer koga briga za lampe.
Možda je ona rekla, pomalo uplašeno:
„Previše si mi blizu.“
Možda je on odgovorio:
„Da li bi više volela da odem predaleko?“
Zbunila se. Rekla je:
„Ja ne znam ko si ti.“
„Ja sam onaj u kog ćeš se zaljubiti sutra.“
„Šta ako sam već zaljubljena?“, pitala ga je.
„Onda voliš da maštaš o ljudima koje ne poznaješ.“
„Zar ti ne voliš?“
„Ja tebe jako dobro poznajem.“
„Kako?“
Ne znamo šta je on odgovorio na to pitanje jer, ispostaviće se, možda, da je on, nešto nalik na genija. Nešto nalik na osobu koja na svako pitanje ima savršen odgovor. Nešto nalik na čoveka koji na svaki uzdah odgovara savršenim dodirom. Tako bi ona rekla. Da, naša gola žena je, možda, zaljubljena u njega, zato i jeste gola iako ga baš i ne poznaje i sklona je idealizovanju našeg misterioznog genija. Činjenica je, ipak, da ni on nju nije poznavao, a pogotovo ne jako dobro. Možda je posmatrao, možda je proanalizirao, možda se čak i raspitivao i zabadao nos gde mu nije mesto, ali nikada s njom nije popio ni jednu običnu kafu da bismo mogli reći da se tu radi o poznanstvu. Ne, oni su se znali samo iz viđenja. Ali želja ne bira koje će dvoje stranaca da obuzme.
„Neću da pričam, hoću da te ljubim“, rekao joj je.
Ljubio joj je usne, oči, uši, vrat. Ljubio joj je grudi, pune, meke, sa izrazito tvrdim bradavicama u tom trenutku.
„Previše je ovo lepo.“, rekla je.
„Neću da pričam, hoću da te ljubim.“, ponovio je i nastavio da je ljubi i miluje.
Naš mrtvi vlasnik sobe posmatrao ih je s neba na kom već tri godine živi, ako možemo tako da kažemo za mrtvog, prisećao se svojih ljubavnica kojih je zaista bilo mnogo i neke su čak i pomalo ličile na našu zaljubljenu ženu. Posmatrao joj je telo, puno i zrelo, pa opet, mogao je gotovo da oseti nežnost njene brižljivo negovane kože. Glatkost njenih nogu, struka, leđa i, što da ne, onoga do čega prsti našeg misterioznog muškarca još nisu došli jer se on dugo poigravao s njenim grudima. Možda. Spustio je usne na njenu bradavicu, jednu, pa drugu, lizao ih, usisavao usnama. Naš mrtvi vlasnik gledao je, gotovo pohotno, kako joj celo telo drhti dok je njen genije ljubi. Sreća, ona i on nisu imali nikakvu svest o tome da su posmatrani. Možda bi im to zasmetalo. Ako uopšte postoje. Možda oni i ne postoje, mi u to ne možemo biti sigurni. Ali, ako su stvarni i ako je ona zaista gola i ako su njegove usne na njenim grudima, a njegova ruka na njenoj zadnjici, i ako ona toliko drhti i uzdiše, i ako je cela vlažna, a pogotovo u onom delu koji on još uvek nije dodirnuo prstima (ali hoće, sasvim izvesno hoće), on će u nju, zasigurno, uskoro, vrlo uskoro, ući i onim delom svog tela koji ona još uvek nije dotakla, a toliko ga želi. I hoće, sasvim izvesno će ga dodirnuti jer ga želi. Možda je to i rekla naglas.
„Želim ga.“
Možda i nije to rekla, ali je sigurno to pomislila.
Nego, šta je tu je, mi ne vidimo šta se dešava u tom kutku sobe i ne možemo znati da li se sve ovo stvarno dešava ili je puka izmišljotina.
Sve je u ovoj sobi od drveta, pa tako i lampa. Možda hrast.
Ta cela soba, ogromna je i nesaglediva. Četiri zida ko četiri zida, reklo bi se, šta tu može da bude posebno. Ali, može.
_____________________________________
MILICA MARKOVIĆ rođena je 1986. u Beogradu. Diplomirala je socijalni rad i socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka. Objavila je roman “Simptomi” pod pseudonimom Milica Sniva. Roman je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Predstava “Simptomi” rađena po motivima romana, na repertoaru je Ateljea 212 u Beogradu.
Stidljivo piše poeziju i uporno se trudi da napiše drugi roman.
Majka je dvoje dece, devojčice i dečaka.
čovjek-časopis 