DVA PROLEĆA
Na svetlosni snop radne lampe
okrenute zidu i pored njega,
kroz šupljine roletni,
zraci sunca bi padali.
Stvarno proleće i ono u pesmi,
voleo sam da vas držim razdvojene,
kako bi žudnja u meni i za jednim i za drugim rasla,
moje predaje bile potpunije,
kada na vrata izlazim i kada se vraćam;
da jednom svetlošću nasrnem na drugu svetlost.
Dan u sredini proleća, i od zime i od leta dalek.
Još ničiji nisam ja i niko nije moj,
još ne tamne boje
i još može sve da se preokrene;
da se izigra leto,
s njegovim izgledima, obećanjima
datim pred spavanje
da će se nešto izuzetno dogoditi
kada se probudimo.
Da se među bilje i životinje ode,
da se zvižduće i zapeva,
nauči pjesan neznana.
Još može sve da se preokrene.
***
NEUPAREN
U zimskom filmu
beli vuk je klao glavnog junaka
ali on se vratio iz mrtvih i postao šaman.
Belina snega sa ekrana
i sa planinskih vrhova iza stakla
osvetljavala je lica članova
starog i novog orkestra
koji su u koloni
obilazili sto za kojim sam sedeo.
Nepromenjen sam sišao iz kule usamljenika.
Sve je bilo upareno sem mene
i praznih kartonskih kutija ballantinesa,
na policama hotelskog bara
u kojem sam popunjavao loše sastavljenu anketu.
Jasno je, čeznuću opet za ljubavnicima
smena u kojima nisam bio.
Pojedinačni smo i suzni sada,
bez želje da vesti o pobedi
sa narodom iščekujemo.
Posle nekoliko zgusnuća ljubavi,
ludosti, božje milosti
odlazeći vek izbacio me
na žalo novog i ostavio.
Nedovoljno sam raščlanjavao pitanja,
pokazalo se. A i bilo je sve manje
unutrašnjih razloga.
U potrazi za izvesnom srećom
zbogom sam rekao nerastumačenom.
Sve je već, bar u opštim crtama,
rekonstruisano, ali zašto se sve zbilo –
ostalo je bez odgovora.
Na parkingu, čekajući autobus,
milovao sam mešanca
čiji je davni predak bio šarplaninac,
upinjao se da zapamtim Brezovicu,
da izbrišem rasu, rod i pol.
Poželeo da kažem mladim Albancima
u novoj skijaškoj opremi:
tu smo, zagrlimo se!
Posle protivničke vojske koju smo pobedili
stiže druga, manje boljarska i prostija,
odlučnija, koja ne misli na smrt kao mi.
***
POEZIJA BEZ PESNIŠTVA
Bludeh svih ovih godina
u kojima te ne čitah, dragi Miloše.
Sad kada sam stariji od tebe, oklevam,
na granici sveta i pesme zastao, ogrubeo,
tu mi se ostaje, ne ide mi se odatle.
Kum si mi i brat,
svojom čistom željom
pronašao sam tvoj svetli oreol
koji si ti viđao oko glava mnogih ljudi.
Cvetaš u mojoj žudnji za svetlostima.
Pisao si me i nagovestio.
Nastavio sam se u tebi.
‘Rob si, ali si mi drag’,
i sada mislim da je taj stih
bio meni namenjen,
ali takođe da ide iznad,
ili pored mojih intuicija.
Kako je jaka naša vera u poeziju:
uvuče svet u nas i sagori ga
bez plamena beli pepeo ostavljajući
kao morava bez filtera
kupljena na početku NATO kampanje
na Zelenom vencu u belom i glatkom boksu
od dvadeset pet paklica,
kako se nekad u rat nosilo.
Seli bismo na prag,
u sunčanom nedeljnom popodnevu
naslonjeni na dovratak i pušili.
Preko tvog levog ramena gledao bih
labudove u niskom letu nad Dunavom
i kupače na Lidu.
Ti bi preko mog ramena,
dok ti lahor miluje sada već dugu i sedu
mandarinsku bradu i bele obrve,
gledao novi kineski most
što Banat privede Zemunu.
Izgovorio bi novi zen:
Mostovi spajaju, ali i razdvajaju ljude.
Prasnuli bismo u smeh.
Posle bi ti se prispavalo
i ja bih te uhvatio ispod ramena
i preneo do kreveta.
Uvek sam pokušavao da te zamislim
kako izvodiš upor na rukama,
i kao Rembo, na Verlenovim crtežima,
pijan plešeš sa nožem iznad glave,
na nekom trgu u Trstu, Goca mi je pričala,
čiju ljubav ne sporim,
ali ipak sam te ja voleo s druge strane.
Ti me ohrabruješ da tražim arhaično, TO.
Tako ga sad zovem, dok čitam Obično jutro
koje me nagoni na udah, ali i na uzdah,
čija vedrina natkriljuje našu nemoć u porazu.
Hoću i ja da ostanem: zaboravljen
letom jata golubova u bistri dan.
I pristajem da netaknuti svet
ostane s one strane, a mi da budemo,
ako moramo, u jeziku, ali da ostanu dve strane.
U novoj nevinosti i sa novom granicom.
Jutros u dvorištu kuće prijatelja u Brđanima,
dok sam izvodio vrkasane, zabeleše se stomaci ptica
nad kukuruzištem u zaokretu levo i gore.
Radovao sam se i strahovao
od približavanja novog auto-puta
koji će podeliti Srbiju
na poeziju i na svet.
______________________________________________________________________
NENAD MILOŠEVIĆ (1962, Zemun), završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radi kao urednik u Redakciji dokumentarnog programa Televizije Beograd. Objavio je osam knjiga pesama: Pospanost (1992), Umanjenja (1996), Jureći u raj (2000), Mesta (izbor iz poezije, 2004), Pesme sa Save i Dunava (2005), Time Code (2009), Vode i vetrovi (2012) i Pesme iz limba (2019). Objavio je knjigu Iz muzeja šumova (antologija novije srpske poezije 1988–2008, Zagreb, 2010), kao i knjigu mikroeseja Lutajuća planeta (2014). Bio je urednik za poeziju u listu Književne novine (1998–2001), kao i stalni saradnik i jedan od urednika u časopisu za žensku književnost ProFemina. Pisao je eseje i književnu kritiku u časopisima i magazinima kao i za Televiziju Beograd. Piše scenarije i režira dokumentarne sadržaje. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 