SEĆANJE IZ ZMIJSKOG ŽIVOTA
Taj hram se ne vidi za dana,
samo se u noći otvara u trouglu od stabala.
Vrata su mu tmina, vrata su mu rupa
gde merdevine od konjskih kostiju
naći ćeš i na njima izrezbarena
slova jezika vetrova.
A na dnu rupe klupa i
na klupi grana – rascvetana tama -
telo monaha na čijem je čelu trn progledao.
***
NA TRAGU SVETLA
Mesečina zaranja u pukotinu.
Svetlost tvori stazu, put
izranjanja Insekta na obronke grada.
Insekti vuku kočiju po ivicama zgrada.
Kada se kočija na zemlju spustila,
otvorio sam vrata.
Po licu mi se razli sjaj ogledala
zakačenih za oči slepog putnika.
***
VEČNA KUĆA
Iza žutog oblaka je moja večna kuća.
Tamo je drveće crno, crno mu je lišće.
Šuma sva crna je, a opet sjajna.
Svaki cvet plam je sam i krzna leoparda
sjajnija su od zvezda. Šare na zverima
upile su svu svetlost kosmosa.
U mojoj večnoj kući noći nema.
U njenom središtu je bezvremeni hram
Od krilatih lica sazdan što šire se leptirasto
kao plameni jezici anđela, kao lepeze od
oštrica u šakama mnogorukog Boga.
Stojim na prozoru svoje smrtne kuće.
Žuti oblak sve mi je bliži.
Prsti vetra mi dodiruju obraze.
Selidba može da počne.
***
VIZIJA NA RECI LUG
Uz vrbovo pruće iz tamnog vira
uspinje se vetar. Iz daljine odjekuju
urlici prestonice bezumlja.
Po čeličnom mostu škripe nokti
nevidljivog, bezimenog.
Tu đavo spava, pokriven belim ušima Tatule
izdiše kletve za svet.
Iz poljubaca zmije i zemlje
niče crna magla, njome smrt piše
ime zgaženog cveta i čoveka u
knjigu neprestano dopisivanog kraja.
***
POVRATAK U ZAVIČAJ
Na krovovima
napuštenih kuća
vrane u gnezdima
greju izdanke zlosluta.
Između rešetaka
prozora bez stakla
čuče mačke,
iz očiju im
pokojnici gvire.
Kiša zaliva crne barjake
iz otpalih oblaka proklijale.
***
SLEPI ANĐEO
Ležim na dnu kule.
Sa raspukle tavanice
na usne mi kaplje
umirući oblak.
Osluškujem reči proroka,
neprestani govor zidova.
Utamničen,
već opevam smrt
onih koji će se tek roditi.
***
BUĐENJE VETRA
Lice u ogledalu
duboka je tmina.
Siđi na dno odraza –
crnokrilog vrtloga,
do kipa sazdanog od
snova koje nikome
nisi ispričao.
Obriši prašinu sa
očiju skamenjenog orla.
Probudi vetar.
Nek kapije u nebo polete.
***
TMINA, ZVER I PESNIK
Iz šešira pesnika raste suton.
Iz oblaka svira crna truba, sovi i lavu
prekida dnevni san, i tigar iz pećine
riče da pozdravi Mesec sa kojim
na trag lovine stupa.
Oh, noći moja, nema u tebi mesta
za anđeoskih krila prečisti sjaj,
usud je tvoj da ogrćeš ubicu,
i svaki vidljiv i nevidljiv očnjak.
Niz koru drveća koje s večeri zlokobno postaje
sliva se mesečina i šuma se u crni raj otvara
kao pupoljak otrovnog cveta,
kao zečije grudi pod kandžom risa.
Raznim grobištima pokrov je tmina.
U okeanu njenom sjaje lobanje – biserja tame.
U planini njenoj nad trupcima srna
zadušni plam vučjeg oka sja.
Al’ nema tu anđela belih
niti sveca kakvog.
Samo je pesnik njen iskupljenik.
____________________________________________
ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi, zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm..kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u Zbornicima i Antologijama u Srbiji i regioni.
čovjek-časopis 