Tag: Zoran Antonijević

SEĆANJE IZ ZMIJSKOG ŽIVOTA

Taj hram se ne vidi za dana,
samo se u noći otvara u trouglu od stabala.

Vrata su mu tmina, vrata su mu rupa
gde merdevine od konjskih kostiju 
naći ćeš i na njima izrezbarena 
slova jezika vetrova.

A na dnu rupe klupa i
na klupi grana – rascvetana tama -
telo monaha na čijem je čelu trn progledao.

***

NA TRAGU SVETLA
	
Mesečina zaranja u pukotinu.
Svetlost tvori stazu, put 
izranjanja Insekta na obronke grada.

Insekti vuku kočiju po ivicama zgrada.

Kada se kočija na zemlju spustila, 
otvorio sam vrata.

Po licu mi se razli sjaj ogledala
zakačenih za oči slepog putnika.

***

VEČNA KUĆA

Iza žutog oblaka je moja večna kuća.
Tamo je drveće crno, crno mu je lišće.
Šuma sva crna je, a opet sjajna.

Svaki cvet plam je sam i krzna leoparda
sjajnija su od zvezda. Šare na zverima 
upile su svu svetlost kosmosa.
U mojoj večnoj kući noći nema.

U njenom središtu je bezvremeni hram
Od krilatih lica sazdan što šire se leptirasto 
kao plameni jezici anđela, kao lepeze od 
oštrica u šakama mnogorukog Boga.

Stojim na prozoru svoje smrtne kuće.
Žuti oblak sve mi je bliži.
Prsti vetra mi dodiruju obraze.
Selidba može da počne.

***

VIZIJA NA RECI LUG

Uz vrbovo pruće iz tamnog vira
uspinje se vetar. Iz daljine odjekuju 
urlici prestonice bezumlja.
Po čeličnom mostu škripe nokti
nevidljivog, bezimenog.

Tu đavo spava, pokriven belim ušima Tatule 
izdiše kletve za svet.

Iz poljubaca zmije i zemlje
niče crna magla, njome smrt piše 
ime zgaženog cveta i čoveka u 
knjigu neprestano dopisivanog kraja.

***

POVRATAK U ZAVIČAJ

Na krovovima
napuštenih kuća
vrane u gnezdima
greju izdanke zlosluta.

Između rešetaka
prozora bez stakla
čuče mačke,
iz očiju im
pokojnici gvire.

Kiša zaliva crne barjake
iz otpalih oblaka proklijale.


***

SLEPI ANĐEO

Ležim na dnu kule.
Sa raspukle tavanice
na usne mi kaplje
umirući oblak.

Osluškujem reči proroka,
neprestani govor zidova.

Utamničen,
već opevam smrt
onih koji će se tek roditi.

***

BUĐENJE VETRA

Lice u ogledalu 
duboka je tmina.

Siđi na dno odraza –
crnokrilog vrtloga,
do kipa sazdanog od 
snova koje nikome 
nisi ispričao.

Obriši prašinu sa 
očiju skamenjenog orla.

Probudi vetar.

Nek kapije u nebo polete.

***

TMINA, ZVER I PESNIK

Iz šešira pesnika raste suton.
Iz oblaka svira crna truba, sovi i lavu 
prekida dnevni san, i tigar iz pećine 
riče da pozdravi Mesec sa kojim 
na trag lovine stupa.

Oh, noći moja, nema u tebi mesta
za anđeoskih krila prečisti sjaj,
usud je tvoj da ogrćeš ubicu,
i  svaki vidljiv i nevidljiv očnjak.

Niz koru drveća koje s večeri zlokobno postaje 
sliva se mesečina i šuma se u crni raj otvara
kao pupoljak otrovnog cveta,
kao zečije grudi pod kandžom risa. 

Raznim grobištima pokrov je tmina. 
U okeanu njenom sjaje lobanje – biserja tame.
U planini njenoj nad trupcima srna 
zadušni plam vučjeg oka sja.

Al’ nema tu anđela belih 
niti sveca kakvog. 
Samo je pesnik njen iskupljenik.

____________________________________________


ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi, zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm..kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u Zbornicima i Antologijama u Srbiji i regioni. 

CRNI PASTIR

Stražar odlazi
da kukuriče.
Oko mi se
iz sna odmeće.
Polećem
da iz podnebesnih
kaveza
isteram zvernike
i ostala stada kleta
gladna i žedna
ljudske nesreće.

***

BELINA

Belina dođe kada ti odeš,
obavije prazne klupe,
samotna stabla,
stepenike,
travu i trnje.

Mrtvi psi u žbunju ožive
samo da bi zaplakali.

Ptice u magli shvataju
besmisao letenja.

Sva ta belina
u očima nevoljnika,
prerezane vene,
putokazi od ožiljaka,
odraz duše u lokvi krvi,
dim tamjana
iz crne crkve,
tamnice ljubavi.

***

KLOPKA

Zvonjava sabira duše
u hram predatora.

Iz kandži kvrgavog mačka
Bog nikada nije spasio
crkvenog miša.

***

NAJTEŽA STVAR

Padovi se hrane
bliskošću sa ljušturom.

Sve manje me ima.
Otima me dubina.

Svaki trenutak proveden sa tobom
vraća mi se u grudi kao zalutali torpedo.

Na senovito dno tone olupina.

Kada se probudim
iz mutnog sna ljubavi prema leptirima,
umiću se suzama kamenog jastuka.

Usidriću tugu
na trgu prestonice tvojih klonova.

U svetu uplašenom od srca
najteže je voleti smrtnika.

***

ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, zbirku haiku pesama Cvrkut u magli. Poezija mu je objavljena u časopisima: Buktinja, Apokalipsa, Bdenje, Šraf, Diogen, Savremenik, Mamba, Bamboo Hut, Failed haiku, Choronzon III, na portalima Stella Polare, Nigdine, Čovjek – Časopis, u antologijama Vavilonska biblioteka, Figure u tekstu, gradovi u fokusu, i u drugim štampanim i elektronskim publikacijama u Srbiji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na engleski, slovenački i španski jezik.
Dva puta nastupio na državnom Slem takmičenju organizacije Poezin na čijim je događajima nastupao često u beogradskim klubovima Zappa bar, Petak, Bluz i pivo, Bitef…
Deo je pesničkog video projekta Svi kao jedan, u organizaciji Spoken Word RS.
U saradnji sa Markom Markovićem (Azimetruum) i Reljom Škrbićem (Voden), snimio je pesmu Lyrica (Moj brat spava) koja je pobrala pozitivne kritike među poštovaocima trip hop muzike.
Pored poezije piše i kratke priče koje su objavljene u Zbornicima među kojima se ističe zbornik Karneval u suterenu. U Književnim novinama i drugim štampanim i elektronskim publikacijama objavio je i aforizme i satirične priče.