POEZIJA VIKTORA RADONJIĆA (iz novog rukopisa)

*

Danas sam ostao bez posla
vratih se na vreme
presvučen u kućne haljine
govoriš da je sneg neprijatelj
skromnom čoveku
raduješ se magiji pahulja
nečije dete će trepnuti
trenutnu smrt televizora.

Govoriš da mužjak koji skija
pod suncem
sigurno vara svoju ženku
plaši te otapanje snega u prodavnici
kasirka je ponizila nečiju majku.

Mlaz iz česme ledi lenjost
raskravljuje detinjstvo
otežali oblak kriješ u sudoperi.

Sneg će se zaustaviti
prestaćeš da lomiš nogu pod suncem
primetićeš da više ne dolazim na vreme.

*

Stojim, naizgled mirno, kao i onaj drugi

Čekam da jedan pešak prekoputa 
iskorači iz crvenog kruga 

I sigurno ne bih pogledao u nebo da me 
kišna kap, nepogrešivim slučajem, nije 
pogodila u oko

Ne bih video ni kako je onaj drugi 
rasklopio kišobran nad trotoarom 
i nehotično pokrio udubinu 

Dok neku drugu kap u punoj brzini 
raznosi branik

*

Mikrofonija. Iza ograde. Duboki glas 
nastavio je da govori u stihovima.
Ulazim, obazrivo; brzo sam našao stolicu. 
Pesnik je zaklopio listove, 
pa je kazao da smo i sami pohlepni, 
skloni hvatanju krivina; 
a to je, kaže, za one koji mogu da vide, veoma bolno.
Usledio je aplauz.
Pesnik je srknuo kafu; odmereno, 
podignutim tonom, čita još jednu svoju pesmu.
Primakao mi se mladić: 
Crvima lekovi pomažu, prošaputao je.
Uvodi se muzička pratnja, pesnik,  
gestom ruke, stišava publiku. 
Dovršio je pesmu.
Kucnuvši par puta u mikrofon, kaže da je 
odista svejedno da li ismevamo Vaskrsenje, ili, pak, 
svetimo murale zločina našeg plemena. 
Sve je to gusta koprena, kaže, mi, oni, svejedno, 
iznova lovimo to što nas goni, pogađate, večnost je zverolika.
Poneko odobravanje remeti tajac. 
Mikrofon je odložen. Aplauz.
Šta supernove imaju s krstom?, šapnuo je mladić.
Pesnik se spustio u publiku, beleži uspomenu, kratko, 
potpisuje još jedan primerak zbirke; 
ženu s mikrofonom ljubi u obraz njemu znan, 
skinuo je naočare, kamerman sada može da počne. 
Mladić je napokon spustio šoljicu i krenuo.
Nisam se osvrnuo. 
Šapat: On nije klovn, neprestano se proizvodi.
Poskočio sam.
On se nakezio i prestao da postoji.

___________________________________________________

VIKTOR RADONJIĆ (Beograd, 1973.) 
Drame – Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01 (2014.); roman Dete istog besa (2016.); dvojezično srpsko-englesko izdanje izabranih pesama Junak bez portfelja / A Hero Without a Portfolio (preveo Novica Petrović; 2018.); roman Nađin karusel (2021.).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.