Kako prija mi juha od kelja i cvjetače, nakon mesnog obroka u poganskim danima koji su na izmaku.
Vjernici opet mogu pušiti na cesti, djeca opet smiju jesti čokoladu, pjevači smiju pjevati ustaške i sve se opet vratilo „na staro“.
Što je to odricanje o kojem se priča? Kakve nam to kazne pripremaju tijelu? Samo uskrate veselja, isprazni životi, ukosnice bez kose i sitna ushićenja.
Tvoje je tijelo dostojno božjeg pogleda, a misli, koje vrludaju mi glavom, već su se razmahale i pretvaraju nas u male krastavce.
DARIJA ŽILIĆ (Zagreb, 1972.), iz zbirke pjesama “PLEŠI, MODESTY, PLEŠI”, Algoritam, 12/2010.
Sa ruba čaše kaže mi tvrdnju koja trenutku paše, once you go black, you never go back, a moj mozak radi translaciju, možda ne nužnu ali zanimljivu operaciju koja mi dopušta da se oporavim od dvosmislenosti takvog ekspozea, nad čašom rozea.
Kad jednom odeš u crno, nikad se nisi vrn’o, to je translacija, tako bi rekla moja nacija, čije izreke kao veoma opisne slove, a za koju više i ne znam kako se zove.
A da se nacija nije raspala, ta čaša rozea ne bi me zapala, život bi išao drugačijim putem, život bi krenuo drugačijom rutom, ne bih jela picu sa pršutom u ovom gradiću pored Toronta, —da drugi nisu dali da ih ulove, da nisu gubili svoje udove usred fronta, živjela bih poput Times New Roman fonta, tipografija mog života bila bi najobičnija dosada, a njegova posada ne bi izgovarala once you go black you never go back, sa onim seksi smiješkom, u taj smiješak ja sam upala greškom, jer su drugi pomrli usred blata Jugoslavije, najkrvavijeg —u mome snu, kad ne vidim puta, ta zemlja pluta, ona kaže,
svi su pomrli u krvi do koljena, jer ne bijah voljena, neka ih bog spasi na nebesima, neka se nebo okiti njihovim tjelesima, usred mrtvačkih vreća kao vijencem od cvijeća, i neka nas bog spasi od crnih hajvana, i crnih dana, i crne savjesti, i crne zdjele, iz koje viri crna tuga i crna glad, jer kad jednom odeš u crno, nikad se nisi vrn’o, nikad.
Nemoguće je da svoje osjećanje tog sna prenesem, konobar pita može li novu čašu da donese, zraka sunca pada po escajgu, kao milostinja, kao da je u pitanju neka staromodna boginja, koju se voljelo jer je značila za dušu, zraka sunca čini da se u čaši ljeska vino roze, vino poze, koje nikada neću piti, ali koje dokazuje da je istinit onaj glas, in vino veritas.
Preko stola, potiču novu vrstu bola, te usne nad čašom rozea, kakvoće želea, koje svašta izgovaraju, koje liče na crne kupine, koje krase snjegoliki zubi, i koje zraka sunca ljubi, kao taj escajg, one ne znaju šta je u mom snu, one ne mare za istoriju svu, one žele da budem tu, a ne odsutna forever, one daju znak —once you go black, you never go back, never.
26.11.2022, Restoran Verace, Oakville
________________________________________
IVANČICA ĐERIĆ, spisateljica i pjesnikinja, rođena je 1969. u Sisku. Odrasla je u Prijedoru. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu, a magistrirala na Univerzitetu Carleton u Otavi. Živi u Torontu i Vankuveru, i radi u informatičkoj industriji. Napisala je romane Zemlja u zrnu kafe (2003), Bosanci trče počasni krug (2006), Priručnik za zločin (2008), Nesreća i stvarne potrebe (2012) i Sva je priroda divlja i surova (2013). Autorka je zbirki pjesama Otvorenost (1991), Sa moga prozora odličan je moj život (2009), i Tamo na nebu jedu svoj kupus (2021). Uvrštena je u pjesničke antologije Prognani Orfeji (2016) i Ovo nije dom—pesnikinje u migraciji (2020). Roman Nesreća i stvarne potrebe ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Meša Selimović. Dobitnica je nagrade Biljana Jovanović.
Prvu atomsku pečurku ugledala je u kori bora u martu, pri povratku sa poslovne zabave.
Od tada joj koža sija kao znak upozorenja, iz prstiju curi mastilo što oslikava buduću svetsku katastrofu.
Lica prolaznika su Modiljanijevi portreti rastopljeni po asfaltu zbog neprirodno jakih vrućina.
Ni izabrani terapeut ne veruje joj dok najavljuje šta sledi. Oktobar je i shvata da ne vredi više pokušavati.
Leže u krevet sa dva novčića na očima i čeka da lišće bukne pritiskom na dugme.
***
ZASEDA U USTIMA
Pod poklopcem nepca prećutane reči, gvozdene igle,
našiljene za tvoju volju, odavno memljivu i zakržljalu.
U rovovima jezika drže mi grkljan pod prismotrom,
dok me ne uguše kao žaoke besnih stršljena.
***
METAMORFOZA
Rascep na levom zglobu nagoveštava novo tkivo.
Radoznalo, stegnute vilice svlačim staru kožu.
Rebra mi iznova srastaju, rađa se sveža koštana srž,
dok zadovoljno gledam kako me ne prepoznaješ.
***
HENDRIKS LAŽIRA VREMENSKU PROGNOZU
Džimi sa gramofona podseća da dolazi magla boje ametista, što prodire kroz roletne i pretvara um u močvaru. Prećutkuje da stiže sedefna oluja sa mirisom hloroforma, kišom od koje cveta mrena u očima i da te ni zakucani prozori neće od nje sačuvati.
***
PROJEKTIL U GRLU
Tokom nedeljnog ručka uvežbanom tehnikom potiskujem reči kao eksploziv u kapisli.
Grlo mi je oteklo, ogrubelo i suvo, spremno da raznese odred suvišnih pitanja.
Ruka na vratu mirno čeka pravi trenutak kada ću najzad povući osigurač.
***
GALAKSIJA SE SAŽIMA U MENI
Ruke, origami ždralovi, kljucaju po tastaturi,
prigušuju eho crne rupe što mi odjekuje u glavi,
poruku koja će posle nekoliko svetlosnih godina možda dopreti do nekog.
______________________________________________
TAMARA EREŠ rođena je 1993. u Pančevu. U rodnom gradu završila je osnovnu školu i gimnaziju “Uroš Predić”. Italijanski jezik, književnost i kulturu diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je završila i master studije iz iste oblasti. Septembra 2014. godine objavila je kratku priču “Sloboda” u okviru konkursa “Priče sa neta”, koji je organizovao CEKOMS Beograd. Od 2015. godine član je redakcije online magazina “Kultur Kokoška”, gde se, osim pisanja, bavi i uredništvom. 2016. godine učestvovala je na globalnom projektu “Before I die” u organizaciji udruženja Balkan Writers Project, u okviru kojeg je objavila kratak tekst. Pesme su joj objavljene na portalima astronaut.ba, strane.ba, Bludni stih i Hiperboreja. Polaznik je Radionice kreativnog pisanja Zvonka Karanovića.
Jednoga dana bog je prosuo s neba punu kutiju novih sjajnih spajalica i zatim razasuo na zemlju hrpu papira, raznih, bijelih, neispisanih, spajalice dva pò dva hvatale su, po redu, htijući spojiti ih, nastale tad su knjige, leptiri, i nas dvoje.
LUKO PALJETAK (Dubrovnik, 1943.), iz zbirke pjesama “SVE PO ŠEST”, Matica hrvatska Dubrovnik, 2003.
„Najstarije zanimanje“ (kad je previše pupoljaka pod čizmom)
„Prakse anatomije i fiziologije“ (kako biti trbušna plesačica pred senatorima za ovalnim stolom)
„Kako da ih zadivim“ (veteranka dugih prstiju svrgava s vlasti blede figure na slikarskim platnima Toleda)
„Prečice kroz Iberijsko poluostrvo“ (kada nam zatreba dinamit skriven u svadbenom buketu)
„Nula Nula“ (kad mi u podzemnom pozorištu pripreme haljinu i kažu: dođi, iz tvojih se gležnjeva izlegla Sevilja)
*
PRVI OBRTAJ
on kaže: negde moja žena spava a isisala je sve mandarine
nije me još upoznala
čeka u bestežinskom stanju u naučnoj stanici na rubu glečera
reči se rotiraju prebrzo da bi njena vrela koža mogla osetiti kako već
prosipaju ugalj strane jezike i makove po njenoj cvrčećoj LP ploči u srcu lednika
koja samo što nije iskočila iz orbite dozvoljenog života – Iz zbirke „KAKO SAM POSTALA FLAMENKO PLESAČICA“ (PPM Enklava, 2021.) –
***
U MIKROFONU NEDOĐIJA
Sada si Elvis. Po svakom bolu i nedostajanju posipaš briljantin Zevsa. Vole tvoje kretanje kukova. Ubedljiv si. Tvoja žena nosi krokodilske čizme. Pobeći ćete kabrioletom u zalazak boje grejpfruta.
Nisi zaboravio da tipskim situacijama u koje se ovo moralo pretvoriti dospeš šaku mistike: čak i u tvom banalnom SMS-u u četiri ujutro spava talog nedokučive tame.
Ipak, žudiš za onim periodom kada je još nezalizana kosa zaklanjala svet munjama. Uvlačile su lude resice ukusa u pesmu. Klizile kao pastrmke iz šaka bogova i svake noći palile grad. U mislima topiš prste na onom tvom LP-ju koji i dalje svi slušamo:
kada se zver tek primicala sa našom glavom već u njoj. Lebdela nad nama još neoformljena, nepoznata, cela. Spremali smo vedra za vodu, mazali prste da ublažimo žuljeve, ooo-ruk hiljada mladih grla orio se kroz cvetove:
samo da izvučemo delić večnosti iz zverinjeg stomaka na svoje dnevne trpeze. Ali užad bi pucala. Mi se raspršili u vrelom ulju njenog metabolizma.
Nisi se tada još morao pretvarati da si je uspešno iseckao na opšte situacije, u kojim nijedna suvišna vlat krzna ne viri iz paketa mesa u zamrzivaču
spremnog za Božić u dvoje.
Draguljar i bibliotekar u tebi plesali su s pitonima i lavicama, vučjak pod glavom bio je sve, ti si bio sve. U bizarnim igrama primicao si se tronovima na sve četiri. Obarao ih u ključala jezera gde žive bića u suknjama sa prohtevima pirana, kao krin nežnih šaka. Za oba ta svojstva žudeo si podjednako.
Sada se njišeš, nepojmljivo moćan, na ivici pozornice. Kao štapić sladoleda lako možeš iz šešira izvući sledeći susret iz pučine bahantkinja pod sobom.
Ali ti zatvaraš oči, i tvoja jedina želja je ono vreme kada je svako mreškanje na licu žene, kao i svaki tvoj stih,
bilo cepanje košulje i bacanje sa trajekta usred ogromne noći.
*
STUDENTKINJA
Muškarci su mogli posložiti formacije da se sa tim nose. Bile su tu klike, odredi, brigade: grupisanje budućih centuriona nad još nepokorenim galskim selom:
požudom.
Bilo je načina da se u imaginarni stroj saspe večnost plutajućih njuški, krljušti, šara, otrova,
dok su u nas udarali sa hiljadu naelektrisanih ruku kojima se nije moglo dati ime.
Žena je to morala sama.
U ovoj pesmi ne pamti se nijedno predavanje. Ne postoje diskoteke ni piće sa društvom posle lekcija.
Zatvarala se na drugi sprat čajdžinice, bez ikoga, nedeljama prašila kroz bol koji je napinjao njene noge, krvarila bez metafora, pevajući da je Jurij G.
Molitva: nek se vrele čestice krvi i milosti koje joj uleću u grlo na pločnicima,
i razapinju telo svojom arijom o budućnosti, najzad grupišu u jedno Ti.
Izašla je kroz ta vrata u žutoj haljini. Šarmantne, podšišane kose, na roze štiklama izbrušenim kao šilo za led.
Najzad su govorili da je voljena, a za njom kroz opustošena ratna polja nad antenama Menhetna i dalje ide nevidljiva svita neuhranjenih mesožderki.
Njihove glavice u očima drugih otvaraju se nežno, kao zevalice u polju. Drugi ih beru i kidaju njihove sekutiće da na stolu ukrase svoj mnogo bezopasniji obed.
Trepere kao resice gladne čuda, klize niz grlo drugih ugodno kao limunada ispod letnje lepeze,
lepeze raširene kao njene noge, skoka gazele i danas razjapljenog nad nerešivim tajnama ekvatora.
JELENA ŽUGIĆ rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u Portugalu, Engleskoj i Španiji. Njena prva knjiga poezije “Kako sam postala flamenko plesačica” (PPM Enklava, 2021.) bila je u najužem izoru za pesničku nagradu Branko Miljković kao i finalista nagrade za najbolju regionalnu zbirku poezije ‘Avdina okarina’. Objavljivala je poeziju i prozu u regionalnim i britanskim književnim časopisima: “Polja”, “Enklava”, “Koraci”, “Hiperboreja”, “astronaut”, “Strane”, “Route 57”. Književni je prevodilac sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Među autorima koje je prevodila posebno se ističu Klaris Lispektor, Fernando Pesoa, Roberto Bolanjo, Žoao Reiš. Živi, radi, piše i stvara muziku u Beogradu.
Krvava riba Ispustila je jecaje otvaranja utrobe Sliva se krv u kanalizaciju da i pacovi ručaju Idilično Kao porodica na okupu.
***
SKENDERBEGOVA 63
Pet prstiju i samo misao Miris dima u praznoj sobi Senka u uglu samo je mačka On se ne da Pet prstiju i nigde traga Senka mačke u uglu čeka Onaj koji je bio više nije ovde Još jedna cigareta Neka bude barem miris.
***
UPOREĐIVANJE DVE ISTORODNE JEDINICE
uspeh u životu meriš u promilima alkohola ispijenog viskija
čopor kućnih ljubimaca je odskočna daska za razgovor po birtijama Beograda
hod po stepenicama ne potvrđuje brojač koraka
nisi dovoljno izlizao đonove na novim cipela
pređeni put je vremenski nemerljiv sa brzinom umiranja
***
DORUČAK
Ponekad je želja samo pusta Ležeći Gledam ka gore Osećam miris Hladan dodir Od kojeg se naježim Presavijam se od bola dok U mene zarivaš tup nož I počinjem da krvarim Ukus gvožđa Crvena se sliva na beli tanjir Sa kajganom Pokušavam da razmažem doručak Po licu Da me progutaš.
***
JESEN
Dobro je da se nismo voleli Miris ajvara Spaljeno lišće Samo bi Probudilo našu želju Dobro je Da te ne znam Ni tvoje roditelje Zamisli nas Dok se držimo za ruke Ispod platana Zamisli sad Naše porodice Njihove poglede Rekla sam ti da volim jesen Ljuto Pohovanu papriku Paprikaš Ti se ne snalaziš u Odrastanju Dobro je Da si mi rekao Dobro je Da me ne voliš.
_________________________________________________
DEJANA PROKEC rođena je u Somboru, 1988. godine. Diplomirala žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Organizovala večeri poezije Na Sav Glas. Pokušava da svira bas gitaru. Skuplja ploče i knjige. Voli mačke i vina. Vedri i oblači na poslu, a i u životu.
Moj brat ne želi da mi čestita rođendan, to nije u skladu sa vjerskim svjetonazorima kaže. Ne slažemo se u mnogo čemu, ali ipak najljepši poklon je njegova slika. Ogrnut ihramom, smiješi se produhovljeno sa mjesta čuvara svetog kamena
***
HIMBER
Kada nastupi vrijeme godišnjeg odmora, moja mati sjedne na balkon i prebire vunu. Treba joj puno sunčeve hrane, kaže, iako nikad prije nije čitala Išigurija. Ona ne zna da je u je u ovom životu Klara i da joj je kuća izlog iz kojeg posmatra život. Kada napuni jastuke osunčanom vunom, umjesto laka bira crveni drijen iz kojeg cijedi uspomene. Sok postaje krv, koja teče kroz generacije žena prije nje. Davno sam rekla da sam se odrekla svoje krvi, pa ipak ovaj dan počinjem sa čašom neizbježnosti.
***
MALE SMRTI
Jednom sam napisala pjesmu o ribi, Čije su se krljušti zrcalile u mojim zjenicama. Dok je otac cjepanicom mlatio u kadi, Lagao me o refleksima. Smrt je davno vrisnula u njenim očima. Jednom sam zagrlila tebe i Bio si kamen, sa ispruženim dlanom. Zanijemila sam i radovala se svojim ljubavnim refleksima. Jednom sam napisala pjesmu o ljubavi I ti si umro.
***
MANTRA LJUBAVI
Prošlo je tačno sedam dana otkako je instruktorica leteće yoge rekla da se vratimo u trenutak kad smo posljednji put osjetili istinsku sreću.
Ljuljačku sam zatvorila, kao opnu maternice. Bila sam klatno, sa tačkom između obrva. Savršeno smirena, sa rukom na srcu.
Desno,
Lijevo,
Udah,
Izdah.
Šta vidim? Tvoje ruke i osjetim svu nježnost svijeta dok mi ljubiš pletenice.
***
NAJAVA PROLJEĆA
Pad je moj zaštitni znak, govorim crvenkosoj djevojci koja je svjedočila jednom od najdražih; padu sa bine. Moje čelo je tada postalo hartija u koju ćeš ti, godinama kasnije upisati prve harfove.
Drugi najdraži pad desio se sinoć u snu. Dok smo šetali Ulicom disidenata, pala sam u polje ljubičica. Saginješ se i rukama raspetljavaš cvijeće iz suviše stegnutih pertli na laknim cipelicama.
______________________________________________
SAFIJA VEHABOVIĆ-PARGANLIJA rođena je 14. 12. 1990. godine u Zenici, gdje završava Srednju muzičku školu i Filozofski fakultet na odsjeku za bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnost. Trenutno pohađa magistarski studij na odsjeku b/h/s jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zenici. Autorica je triju zbirki poezije: Sapfini magijski harfovi, Kuda odletješe Ibrahimove ptice? i Krletka.
Dobitnica je prve nagrade na regionalnom konkursu Ratkovićeve večeri poezije – Bijelo Polje (Crna Gora), Dobitnica je druge nagrade na regionalnom konkursu Mak Dizdar za prvi neobjavljeni rukopis poezije na manifestaciji Slovo Gorčina – Stolac 2013. Dobitnica je nagrade Fondacije za izdavaštvo za oblast nova djela domaćih autora (BiH) Dobitnica je IMEP-ovog granta za građane novinare za projekat Vlastita soba-bh pjesnikinje i fotografkinje Članica je nekoliko poetskih grupa i učesnica raznih manifestacija, kao što su:
International Sapanca Poetry Evenings (Turska) International Young Poets Meeting Istanbul (Turska), More na dlanu (Hrvatska), Zagrebačke večeri poezije (Hrvatska), Grah za Iliju Ladina (BiH), Snježna kraljica (BiH), Zeničko proljeće (BiH), Stih uz kafu i Sapfine magijske harfove (BiH), Bookstan – Mala škola pisanja i mišljenja, edukativno-kritička radionica kao prateća aktivnost Festivala (BiH) Biblioterapija – volonterski rad u saradnji sa Općom bibliotekom u Zenici u Kantolanoj bolnici Zenica (BiH), Zapis o Bosni – uloga naratora na završnom koncertu Udruženja muzičkih pedagoga muzičke kulture Zenica u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica (BiH) Književnost susreta – studentska konferencija (BiH)
Često je u ulozi promotora ili recenzenta stihozbirki mlađih autorica. Poezija joj je objavljivana u zajedničkim zbirkama poezije: 18. Uluslararasi Sapanca siir aksamlari (Turska), Uluslararasi Genc Sairler Bulusmasi (Turska), Izvan dometa (BiH), Perom za mir (Hrvatska), Musa Ćazim Ćatić (BiH)), te u časopisima: Lacuna (Danska), Script (Crna Gora), Sent (Srbija), Liberte (BiH), Striptizium (BiH), Kulturters (BiH) idr. U nedostatku kadra radi u Paralelnoj osnovnoj muzičoj školi u Zavidovićima i Maglaju
Baba je kratko radila u klanici i po svemu sudeći dan potpisan krvlju na zidovima bio je samo drška onoga što ju je seklo od pupka pa sve do mesta na kom je nožem povlačila tanku crvenu vrpcu da označi ovčiju smrt
kod kuće čekao ju je deda voz koji protutnji uzanim tunelom sa isturenim glavama putnika i seća se da je ponekad izgledala kao plesan što se uhvati po mesu zaboravljenom u pušnici
jedini trenuci kada zvukovi telesnosti nisu odzvanjali kao lubenice bili su onih tridesetak minuta između kuće i posla koje je provodila u koleginom Golfu nekad sasvim mirna i spokojna nekad poput ovce koja nanjuši krv svoje prethodnice u korpi traktora koji je odvozi na sasvim izvesno mesto na ovoj planeti
***
BRATOVA PRVA JEDINICA
Na času geografije Viktor Jermene zamenjuje Jevrejima i na putu do kuće zastaje pored svake višnje da bi odgodio susret s ocem
tog dana kod nas su se klale guske i možda je imajući na umu to želeo da izbegne prljave poslove koji su sledovali loše đake
ruke komšijske dece bile su starački zadebljale
videlo se da je tati krivo nožem se češao po bradi i gledao po operjanom dvorištu kako da ispravi sramotu
prstom je pokazao kacu punu obezglavljene živine ovako su ginuli Jevreji masovno i goluždravo bilo je važnije da se mravi ne uguše u njihovoj krvi
a Jermeni – to su ovi što su se obogatili u Americi pa im dođeš kao mrav kog zgaze dok šetaju psa šta će uopšte mrav na putu
***
OBJAŠNJENJE
Pamtim cvileći brodski pod belo heklanje u obliku ribe veliko dvorište puno mačaka majku koju bolničari iznose kao dotrajalu lutku iz butika
ponajviše moje telo pamti objašnjenje oca obezglavljenog dnevnim novinama. Svi u školi su imali tatu a ja sveznajuću zelenu košulju
zapitao sam se i pokucao na novine ne bih li čuo razborit glas koja je razlika između reči šlogiran i šokiran
zatalasale su se stranice hartije pod dubokim glasom sveznajućeg mama je šlogirana zato je u bolnici a mi ćemo biti šokirani ako jave da je umrla
***
PASIVNOST
Cigarete na stolu a u njegovom stomaku breskva se raspolutila
otac nije kod kuće i to je dobar početak romana
upaljač mora da je tu negde blizu saksije sa magnolijom
traži ga iz mesta pomera samo oči
u pakli je njih trinaest brojao je pet puta zna im napamet mozgove nabijene u bela platna
uzeo je jednu vratiće je ipak možda broj nije slučajan i otac primeti upražnjeno mesto
sad se već smeje minuloj logici pa opet grabi i prinosi ustima
miris ga odbija on će ga i odati da je pušio misli da nije vredno kao mališan koji odustane od košarke kad spazi grupu lokalnih mangupa na igralištu
još neko vreme je pregovarao sa duhovima iz kutije da bi na kraju cigaretu vratio na mesto
sledećeg jutra probudio ga je očev kaiš
nije falila nijedna zašto onda batine
levom rukom mu je pokazivao paklu iz koje je virilo dvanest belih i jedna žuta glava
***
OGLEDALO
U predsoblju babine kuće visilo je ovalno ogledalo imitacija baroknog stila pred kojim je domaćica nesvesna da će za deceniju ili dve to smatrati popularnim poremećajem vezivala i podešavala kecelju dok svaki porub nije stao na svoje mesto kao što su veliki umetnici rezbarili ramove ogledala tražeći od ukrasa idealne obline
na dan babine sahrane uniformisan prema nametu sveže raskopane zemlje pitao sam se da li na njoj svako dugme leži kao u pištolju meci da li je iznutra sanduk prelakiran i da li će se ljutiti što će na mestu ogledala dugo stajati njena fotografija na kojoj je kragna košulje polomljeno krilo pterodaktila
***
NOVEMBARSKI KRVAVO
Jagnje je zaklano ključevima ovo sam već negde video
isparavanje utrobe i neke pčele mesnate i gladne skršene po rebrima sve izgleda kao orgije u sauni
gde je moj mali Isus od drveta bio je u radionici dreknuo je majstor
izgleda da je žrtvovan zajedno sa bezobličnim cepanicama
pucketaju i nestaju u plamenu da bi smrt životinje izgledala lepše
popodne sam prosuo pepeo na mestu kog se kuća stidi da bih očima Isusa zaključio sve ovo sam već negde video
__________________________________________
MILAN TICA je rođen 23. 10. 1996. godine u Novom Sadu. Osnovnu školu završio je u Bačkom Magliću, a srednju elektrotehničku u Novom Sadu. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde trenutno završava master studije. Objavljuje kratke priče, pesme, prevode i filmske recenzije, a zastupljen je u nekoliko domaćih časopisa i zbornika. Njegova debitantska zbirka pesama Iz albuma nestalog u požaru izašla je ove godine u okviru edicije Prva knjiga Matice srpske.
Ruke su ti strane Odviše grube I tvoje je vrijeme još jučer neumitno curilo Iscurilo
Kako da ti kažem ovo Pa nježno, djevojački Svaki je tvoj dodir razgrtanje davno zakopane zemlje
Ako tražiš ostatke Čak su i crvi pojeli crve Ništa
*
Rekla sam bojim se …svih mrakova što skrivaju glad Ti si mrak, moja gluha soba – čitav tvoj kosmos Više ne izvirujem Znaš da se mrtvi ne kopaju dvaput
*
Tvoje očne duplje odavno su prazne. I ja više neću da ih punim.
***
RIJEKE
Sve te doline u kojima stasavaš Trebaju svoje rijeke Tihe, spore i čiste
Tako te je majka učila
Ako je rijeka nečista Bučna, brza Ponavljam nečista Voli je skoro deceniju Zatim učini sve da ona presahne
Tako te je majka učila
_____________________________________________
DŽENETA ROVČANIN rođena je u Sarajevu 1994. godine. Završila je studij bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Magistrica je žurnalistike. Njena prva objavljena pjesma našla se u međunarodnoj pjesničkoj zbirci „More na dlanu – tijelo od soli“. Ciklus njenih pjesama objavljen je u zajedničkoj pjesničkoj zbirci mladih autora „Poezijom mijenjam svijet“ u okrilju „Kulture snova“ – Udruge za promicanje kulture iz Zagreba. Priča „Čiko Zav“ drugonagrađena je na „Biber 2“ konkursu i prevedena je na engleski, albanski, makedonski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik. Živi u Sarajevu i radi kao novinarka i lektorica za bosanski/hrvatski/srpski jezik.
Izvini stvarno ne mogu Udala sam se Venčanje je bilo divno Možda kad se razvedem
Izvini stvarno ne mogu Ubila sam čoveka U četvrtak idem u zatvor Možda kad izađem
Izvini stvarno ne mogu Dobila sam blizance Dvojajčane Možda kad prohodaju
Izvini stvarno ne mogu Zasadila sam šumu Dođi biće hlada Kad poraste
***
DANILOVGRAD
U pitanju je skroz mali i začuđujuće beo grad u sećanju Najviše zbog bele škode mog dede parkirane ispod lipe Ispred bele zgrade u čijem dvorištu je Nekakav beli pesak u njega zakopavam Ose pravim neku vrstu bizarnog zoo-vrta Nejasno je kako se ne bojim Znam da je komšinica bolesna jer joj je lice masno Posle umre i to je normalno Njena sestra me kupi sa ulice i vodi sa sobom u diskoteku Ali moram prvo da Očistim crno između nožnih prstiju Plešem u mraku i osećam se potpuno odraslo I’m lonely lonely lonely God help me help me to survive Ponosno nosim žute biciklističke i ljubičastu majicu Čovek me tera ispred zgrade opštine Jer misli da sam Ciganče Posle se izvinjava Dugo živim u ubeđenju da je Preševo u Avganistanu I da se moja kolena ne mogu oprati Čitam Andresenove bajke i zamišljam Snežnu kraljicu Kako počinje na mom balkonu Kroz ulicu lete delići njenog slomljenog ogledala I ja odlazim na put I znam gde je groblje gde bolnica gde kasarna gde reka Tu nam se prevrnuo čamac i meni su se skvasile gaćice
Zabrinula sam se za svoju budućnost samo jednom Kada sam čula da se jedna devojka udala vrlo siromašno I sada spava na nekom bednom jastučetu
***
CARIČIN GRAD
Riba koja govori Može usmrtiti čoveka A da ga ne ubije
U šumi Na proplanku Zlatno jezero
U njemu zlatna riba Idi Kaže Nisam ga za tebe čuvala
***
VATRA
Vatra je spalila moje selo Gledao sam kako gore slamnati krovovi naših kuća I nebo kako sija Crno sivo narandžasto Tada sam se zaljubio Vatra je ubila sve u selu I moju majku Mog oca Moju sestru I brata Mrzeo sam je zbog toga Posle požara morao sam da lutam Po zemlji tražeći posao i skrovište Došao sam u zemlju blagorodnu plavu braon i zelenu Zemlja i voda su me zagrlile i nahranile Ipak ja sam razmišljao o vatri Kada bi uveče zahladnelo Voda i zemlja delovale su mi beskorisno Jednom sam doneo sveću u štalu u kojoj sam spavao Zapalila je slamu Penjala se brzo po gredama Uzimajući sve što želi Crvena žuta bela Lepa i besna U požaru su izgorele krava Kokoška i pas koje sam voleo Isteran sa te farme morao sam dalje Ponovo tražiti ono što mi je vatra uzela I mrzeo sam je U mom životu bilo je još susreta s njom Nekada bi mi godinama bilo dovoljno Samo da zapalim šibicu i gledam je dok ne dogori Ubedio sam sebe da je i to vatra Sedeo bih pored kamina u gostionicama Gledao je A onda iz čista mira gurnuo ruku u plamen Izvadio cepanicu I zapalio kafanu Tada nije povređen niko osim mene A ja sam proteran iz grada Posle sam se oženio i dobio dete Ali kada je beba prvi put dobila groznicu Osetio sam takvo uzbuđenje da sam Želeo da me proguta zemlja ili uzme reka Ali bilo je kasno Od groznice su ubrzo umrli oboje Otišao sam na jug da nađem svoju poslednju vatru Nisam stigao daleko Presreli su me drumski razbojnici I ispalili nekoliko toplih metaka u mene Umro sam Znajući da je za mene raj Mesto na kom je vatra dobra
***
ANĐEO SOME
Mladić sedi sa bivšom dragom Priča joj O svom putu u Francusku Išao je tragovima Velikog rata Po malim mestima
Neverovatno Kaže joj Zemlja je tamo Gde su bitke bile najžešće Potpuno crna
Kao da je sve ono zlo Još tu
________________________________________________ MILICA ŠPADIJER (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je nagrade „Mladi Dis” za 2019. godinu. Objavila zbirke poezije „Šar-planina” i „Novo groblje”. Sa grčkog jezika prevela je roman „Kasandra i vuk” Margarite Karapanu, kao i zbirku pesama „Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa. Član je Udruženja novinara Srbije.
čovjek-časopis 