U Bogdanovoj blizini moja nervoza je brzo napredovala i dok me ispitivački posmatrao trudio sam se da izgledam nezainteresovano.
„Šta je bilo?“, upitao me tonom koji je već dobro uvežbao.
Često je zvučao kao majka koja pokušava da umiri dete, iako se sama boji svega. To je izazivalo nelagodu u meni. Bile su mi potrebne godine da shvatim da je iz lepog mladića izrastao u uplašenog muškarca (doduše još lepšeg). Nije mu bilo lako, to razumem – kad stalno pilje u tebe, počneš da veruješ da nešto ne štima. Provodio je sate ispred ogledala, ne shvatajući da je dovoljno da lice zapljusne s malo vode i da sve bude na svom mestu.
„Ništa. Baš ništa“, odgovorio sam i nastavio da pakujem ono što nam je bilo potrebno za put.
Njegova nesigurnost me u početku zabavljala, kasnije je počela da mi dosađuje. Brzo sam prestao da ga volim, ali bih pri samoj pomisli da bi sve ovo mogao da radi s nekim drugim odustajao od ideje da ga napustim. Seks nije dolazio u obzir – bio je ubeđen da u tim situacijama izgleda smešno, pa bi se pri svakom mom pokušaju brzo izmigoljio kao tek upecana riba.
„Jesi li spakovao sve kreme?“
Trinaest kutijica je zazveckalo čim sam protresao ranac.
„Sve je tu“, odgovorio sam.
Često sam sanjao kako stari, ubrzano. Isprva sam mislio da je to zbog toga što želim da provedem ceo život s njim, onda mi je postalo jasno da me njegova lepota zamara. Želeo sam da propadne, da mu koža ispuca kao stari porcelan. Maštao sam da ulazim u stan i da me tamo čeka starac kojem nije preostalo ništa drugo nego da ga jebu.
„Krećemo“, rekao sam kad sam se uverio da je sve spakovano.
Seo je na zadnje sedište. „Mislim da ću da odremam malo“, rekao je.
Selo u koje smo se zaputili bilo je na oko tri sata vožnje. Vozio sam polako – još uvek nisam sebe ozbiljno shvatao kad sednem za volan. Radovalo me što na putu nema nikog, jer su mi se zbog drugih vozila znojili dlanovi.
On nije glup, Bogdan. Znao sam da bi otišao čim bi mu se ukazala bolja prilika. Zato sam stalno smišljao nove pogodnosti. Nedavno sam savladao vožnju i kupio automobil koji je izabrao. „Znam da nije zdravo“, rekao bih terapeutkinji svaki put kad bi mi savetovala da bi možda bilo najbolje da neko vreme provedem sam, „Ali volim ga“. To naravno nije bilo tačno, ali sam se bojao da bi naše seanse krenule nepredviđenim smerom ako bih joj otkrio istinu. Naposletku, nije ljubav ta za koju vredi umreti, ili provesti život u paklu, već lepota.
Kuće su se polako proređivale i uskoro ih je zamenila šuma, gusta. Krošnje su se širile iznad puta, tako da je postajalo mračnije. Bogdan je spavao, glava bi mu povremeno odskakivala od zamagljenog prozora. „Ko još ide po selima u novembru. Hladno je“, rekao je kad sam predložio put. Ipak sam uspeo da ga ubedim da krene sa mnom. „Možda uspem da prodam babinu kuću“, rekao sam mu, „A onda možemo negde gde je toplo“.
Iz žbunja koje se zgusnulo oko debelih stabala iznenada je na put izašao mladić. Naglo sam se zaustavio, više od iznenađenja nego iz želje da ga povezem. „Ne smeš to da radiš!“, viknuo je Bogdan, ali je bilo kasno – neznanac je već stigao do automobila.
Izgledao je poput neke snažne životinje. Kosa mu se zalepila za znojavo čelo, a nepravilan nos je zavodljivo čučao između dva bistroplava oka. Nikad nisam video takvu boju, pa sam se malo duže zadržao na njegovom licu. Kad sam shvatio da me gleda, spustio sam pogled. Kroz istanjene farmerice na unutrašnjim stranama butina se nazirala koža. Sigurno puno hoda, pomislio sam.
„Ja sam Ženja“, rekao je, „I mislim da je bolje da gledaš kuda voziš“.
U uglu usana mu je zaigrao čudan smešak. Zbunio sam se.
„Ja sam Duka“, rekao sam, „On je Bogdan“.
Bogdan je ćutao.
„Gde ćeš?“, pitao sam trapavo, u želji da prekinem tišinu.
„Tamo“, odgovorio je Ženja i pokazao na put ispred nas, „Nije važno gde“.
„Zanimljivo“, odgovorio sam.
„Da, srećem razne ljude“, rekao je, a na usne mu se vratio onaj smešak.
„I Duka sreće razne ljude“, dobacio je Bogdan.
Često je umišljao da ga varam, iz dosade ili iz nesigurnosti. Mislim da ni sam u to nije verovao, ali nije popuštao. Odjednom sam poželeo da ostanem sam sa Ženjom.
„Ništa lepše od slobode“, rekao je baš u tom trenutku i ponovo se nasmešio.
„Stajemo u sledećem selu“, nastavio sam kao da ga nisam čuo, „Ali mogu posle da te odbacim do grada“.
„To bi bilo fino“, odgovorio je.
Dok smo se vozili prilaznim putem, visoka trava je dobovala po vratima automobila. Onda se ukazala kuća s naherenim dimnjakom. Krov je bio ulegao, kao da je pokušala da udahne, pa odustala. Levo je bila stara štala i sama sklona padu.
„Ja ne izlazim“, rekao je Bogdan.
„Ja ću s tobom“, ubacio se Ženja kao da se odavno znamo.
Zaustavio sam vozilo na čistini. Oprljena trava je ukazivala na to da je neko tu ložio vatru.
„Možda su skvoteri“, rekao je Ženja.
Činilo mi se da mi je ušao u glavu, kao melodija koje danima ne možeš da se oslobodiš.
„Koja pesma?“, pitao je.
Opet taj smešak. Ćutao sam. Neka budala bi već pomislila da je naletela na srodnu dušu.
„Što ćutiš?“, bio je uporan.
„Mislio sam da razgovaraš telefonom“, slagao sam.
Ušao sam u kuću, Ženja za mnom. Učinilo mi se da se vazduh odjednom zgusnuo. Okrenuo sam se, nije ga bilo. Naglo se smračilo. Upalio sam lampu na telefonu. Sa zidova su me posmatrala lica s porodičnih fotografija. Pomislio sam da je čudno što nigde nema prašine i paučine. Podigao sam telefon iznad glave. Učinilo mi se da je nešto ispisano na vratima spavaće sobe. „Tebe čekam“, pisalo je sitnim, crvenim slovima.
Kad sam otvorio oči već je bio mrak. Neko je kresnuo šibicu i osvetlio sobu. Pokušao sam da ustanem.
„Ne brini, uspavao sam ga“, rekao je Ženja smireno.
Primakao je plamen licu. Činilo mi se da je onaj smešak sad ozbiljniji, zloćudniji.
„Šta…?“, pokušao sam da izgovorim.
„Polako, još si slab“, rekao je.
„Slab? Šta si mi uradio?“, pipao sam po telu da vidim da li je odeća još tu.
„Poklonio sam ti nešto“, odgovorio je.
Strašno mi je zujalo u glavi.
„Šta si mi poklonio? Gde je Bogdan? Šta si mu uradio?“
Oči su mu svetlele od onog plamena koji je trajao neobično dugo. U njima je bilo dovoljno snage da me opet prikuje za pod. Tresao sam se u groznici.
„Preda mnom ne moraš da se pretvaraš. Ja sve znam“.
„Šta znaš? O čemu pričaš?“, vikao sam.
Najednom sam se smirio, tako naglo da sam se iznenadio. Čuo sam tup udarac. Jabuka je pala u travu, pomislio sam.
„Vidiš, već je bolje“, rekao je Ženja, „Nije mučno kao na filmu“.
„O čemu ti čoveče pričaš?“, pitao sam i malo se upravio.
„Poklonio sam ti nešto“, ponovio je i pomilovao se po desnoj strani vrata.
I sam sam učinio isto i osetio nešto vlažno. Primakao sam prste licu, mirisalo je sladunjavo, metalno.
„Poklonio sam ti nešto lepo, nešto lepo…“, pevušio je u polumraku.
Srce se potpuno smirilo. U glavi mi nikad nije bilo bistrije. Odjednom sam sve znao, kao kad shvatiš u čemu je smisao života, samo bolje.
„Možeš da biraš“, nastavio je Ženja, „A štagod da izabereš kajaćeš se“.
Ćutao sam. Znao sam šta misli i šta će sledeće da kaže, ali je on svejedno nastavio.
„Ako ostaneš sa mnom osetićeš slobodu o kakvoj nisi mogao ni da sanjaš. Ako odeš s njim, ostvariće ti se ono što već dugo želiš – moći ćeš da gledaš kako propada, kako mu koža puca, kao kad jabuka dugo ostane na suncu. Nikada neće moći da ode, jer se od nas ne odlazi“.
„Znači ni ja nemam izbor. Ni od tebe se ne odlazi?“
Odjednom je postalo svetlo. Ruke su mu ležale na butinama. Izgledao je još snažnije, poželjnije.
„Sećaš se kad si njega prvi put posmatrao?“, pitao me najednom, „Ta muka! Nema tu ničeg slatkog, sve su to budalaštine. Od tog prvog trenutka si se bojao da će te jednog dana ostaviti. A još nije ni bio tvoj! Tešio si se da će biti bolje, objašnjavao sebi da je to zato što te mama ostavila, a tata te nije voleo. Znam, dragi moj, i ja sam to imao u sebi. Sad nemam. Nemaš ni ti. Sad si savršena životinja koju obožavaju. E, to sam ti poklonio!“.
***
Bogdan se probudio tek kad smo izašli iz šume.
„Jesmo li stigli?“, trljao je oči.
„Nismo, spavaj“, odgovorio sam mu što sam nežnije mogao.
Zavalio se u sedište. Dugo sam i sa velikim zadovoljstvom posmatrao njegovo lice u retrovizoru.
________________________________________________
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
čovjek-časopis 