PRIČA BOGDANA PANAJOTOVSKOG: PARIZ. SVILAJNAC

Ne znam šta bih kupio ocu za rođendan. Dugo sam razmišljao, ničega lepog i korisnog nisam mogao da se setim. Kategorizaciju lepo i korisno uvela je majka. Tako me je od malena učila. Morao sam opisivati, borio sam se za ono što mi se činilo vrednim divljenja. Nasuprot lepoti oka, stajalo je šturo i pomalo dosadno – korisno. Korisno je ono što ima praktičnu primenu, rekao bi otac. Korisno je ako dobro služi svrsi. Imao sam mnogo drugara i mnogo rođendana na koje bi trebalo otići. Kod onih koje nisam dovoljno poznavao, odlazio sam sa setom dezodoransa i pene za tuširanje, uglavnom marke malizia. Takvi se nisu izdvajali u školi, prepoznavali smo ih mirišući freon malizie. Oni sa kojima sam se družio dobijali su palice za bubnjeve, gitarske žice, trzalice, lopte, dresove, kompjuterske igrice, narezane filmove, neki čak i knjige.

Otac je mislio da mi je najbolji drug, ali ja ga nisam tako doživljavao.

Odlučio sam da ga pitam šta želi. Već sam zamislio njegove odgovore. Potrebno je popraviti oluk na ćošku kuće koji već godinama kaplje iz potpuno nedokučivog razloga. Aktuelan je i veliki servis automobila. Najviše ga nerviraju birokratske vratolomije, kafkijansko svođenje čoveka na broj. Koliko god želeo da umesto njega čekam u redovima, čekanje nije nikakav dar. Čekanje je samo deo čina, onaj trenutak pre nego što se razveže mašna. Čekanje je ono o čemu razmišljamo pre nego što otkrijemo šta smo očekivali.

Bio je vikend, sedeli smo za kuhinjskim stolom, pušili i gledali film na RTS-u. Reprizira vesterna Za šaku dolara Serđa Leonea. Zapravo, više sam slušao nego gledao, voleo sam melodije i vickasti zvuk Enia Morikonea.

Ton se pojačao, počeo je reklamni blok. Otac je ustao, otišao do frižidera, natočio svoj omiljeni gorki gazirani sok. Osetio sam da je lišen svih briga, pa sam ga pitao šta bi želeo za rođendan. Pogledom je odlutao, kroz prozor među krošnje krušaka, jabuka i oraha  i zamišljeno odgovorio – Dobro bi mi došlo 100 maraka.

– Sto evra ćale, u stvari pedeset, to ti je pola.

– Da bre, jeste, potvrdio je moju računicu.

Posle vikenda, druženja sa ocem i psom, došao je ponedeljak. Poranio sam i vratio se u Beograd. Dovezao sam se do stana na Konjarniku i parkirao auto na obližnjem parkingu. Setim se, kako navodim oca ulicama Beograda. Podignutom šakom govorio bih mu kuda bi valjalo skrenuti, a on bi, oduvek nesiguran, ispitivao moju sigurnost. Naš Beograd je bio na relaciji naselje Braće Jerković – Crveni Krst, trasa pisca Srđana Valjarevića. Jednostavno, u tom krugu su živeli svi, za nas, bitni ljudi. Kada bismo se zaputili nekud dalje, stalno bi zapitkivao: Da li si siguran, možda nije trebalo tu? Smirio bi se tek kada bismo stigli na željeno mesto.

Zaokupljen tim mislima, trolom sam stigao do Njegoševe i ušao u kancelariju. Neko vreme sam radio sâm, a kada su mi se kolege pridružile, poželeo sam pauzu. Dan je već dugo trajao i društvo mi nije prijalo. Otišao sam preko puta na kasni doručak – dve pogačice sa čvarcima. Na tom mestu ih prave slično kao i moj otac u svojoj pekari. Po završenom doručku, stao sam ispred zgrade kako bih još malo uhvatio svežeg jutra i popušio dve cigarete. Zamislio sam da u isto vreme moj otac puši ispred pekare i razgovara sa pijačnim prodavcima. Oduvek mi je kazivao trivijalnosti o kojekavim tipovima.

Ono ti je Miki, moj ortak, skrenuo je totalno, završio je Akademiju za bubnjare u Parizu.

Ono je Rale, on je kao mali vozio mercedesa pijacom, voleo je da se hvali. Sad je u Francuskoj, vozi kamione.

Gledao bih ga, pokušavajući da razotkrijem njegove namere, da li izmišlja ili govori istinu.

Spontano bi se setio neke zanimljivosti iz života pre mog i sestrinog rođenja. Potreba za pričanjem bi mu dolazila u nepredviđenim okolnostima. Kada bih kosio travu, zaustavio bi me u poslu i samo počeo da priča, ili bi pošao sa mnom i sa psom u šetnju, jer ako ne započne odmah sa pričom, kasnije bi zaboravio šta je hteo da kaže. Jurio je priči u susret, prvog trenutka kad bi mu pala na pamet. Voleo sam da ga slušam. Tata je to znao i poklanjao bi mi svoje vreme i svoj glas.

Rođendan mu je prekosutra, u sredu. Ne znam šta bih mu mogao pokloniti. Mislio sam da bi dobar poklon bio kućni bioskop. Ili kinoprojektor. Mogao bih iskopati neki polovni u oglasima. Imali smo veliki bočni zid kuće, idealan za projekcije, kao u Sinema Paradizu. Ipak,  takva zamisao je previše ambiciozna, bio bi to više poklon za mene nego za njega.

Dan je prolazio, a ja sam uređivao tekstove. Rečenice, jedna za drugom, dobar ritam, dinamika, precizno definisana radnja, osim malo rada na konciznosti, ideološkim nekonzistentim junacima i ponavljanjima, nisam imao zamerki. Ispred mene, na ekranu jasne namere, dobra motivacija. A ja, ne znam šta bih ocu poklonio za rođendan.

Otišao sam na još jednu puš pauzu. Ni o čemu konkretnom nisam razmišljao. Anksiozan, u strahu od sledećeg trenutka, posmatrao sam okolinu. Žene u haljinama što se vijore na vetru, pas čiji jezik klapara u ritmu njegovog hoda i pertle njegovog gazde koje se podižu i spuštaju u istom ritmu.

Ranije sam mislio da bih  uređivanjem tuđih radova mogao naći svoj glas. Premisa je glasila – eliminiši tuđe i nađi svoje. Ali istina je potpuno drugačija, čitanje je kao zaraza, samo primam uticaje drugih i gubim junake koji bi mi pomogli da progovorim. Gledam okolo, nikoga ne poznajem. Možda nikada  ništa neću stvoriti, nesposoban da ostvarim zamišljeno.

Pred kraj radnog vremena, više nisam bio u tekstu, zenice su pratile slova, ali mozak nije primao informacije. Više nemam koncentracije za druge. Zaslepljen svetlošću ekrana, na pamet mi padne jedno ime : Miralem Petrović.

Potražio sam ga na Fejsbuku. Profilna slika čoveka pod tim imenom – morski pejzaž. Koliko može biti Miralema Petrovića iz Ulcinja?

U Svilajncu, mnogo pre mog rođenja, postojala je velika kasarna u kojoj su se obučavali kuvari za čitavu zemlju. Jedan od oficira bio je Miralem. Stecište grada tog doba bila je kafana Moravska noć, u koju su svraćali razni pevači, političari, biznismeni. Svraćao je čak i onaj Vendersov scenarista iz Austrije. U tom šarenom društvu, oficir Petrović i moj otac spontano su se povezali. Kasnije, kada bi Miralem prolazio službenim vozilom i video mog oca kako šeta psa, pozvao bi ga u auto. Vratili bi psa kući, a onda odlazili u Moravsku noć. Otac kaže da mu je bila pišijada  kada bi Miralem trenirao strogoću na prisutnim vojnicima. Slao ih je nazad u kasarnu strogog izraza lica, a onda bi se okretao tati i šeretski mu namigivao.

Obojica su voleli filmove. Odlazak u bioskop bio je pravi ritual. Nakon posla građanstvo se sređivalo, malo korziralo, pa odlazilo da pre projekcije kod «Pariza» pazari lek protiv neizvesnosti – semenke, leblebije ili već nešto slično, ko šta voli. «Pariz» je u gradskom slengu označavao semenkarsku radnju Braće Zirap, pročitano otpozadi. Avdija i Gazi Zirap su takođe mnogo znali o filmu, te su sugrađanima uz semenke i leblebije delili i filmske preporuke, šta pogledati, a šta preskočiti. Kao da su ispali iz Felinijevog filma, bila su ta braća Zirap. Voleli su američke filmove o italijanskoj mafiji.

Miralem je puštao tatu da bira šta će zajedno gledati, jer je tata u Sloveniji bio vojni kinooperater. Zajedno su pratili svako delo u čije je stvaranje bio umešan Bekim Fehmiu, koji je za njih dvojicu bio najbolji glumac Jugoslavije.

Miralem je postao prijatelj naše kuće. Otkrili su da imamo i slično poreklo, po Miralemovim rečima on je, kao i mi, poticao sa zapada Makedonije.

Zahvaljujući službi, dobrom vladanju i odanosti, Miralem dobija stan u centru grada.  Ubrzo u njegov život ulazi Amna. Lepa Crnogorka je naročito bila zanimljiva mojoj prabaki Makriji koja se radovala poznanstvu sa mladim ljudima koji govore albanski jezik. U nekim prilikama, sa Miralemom je govorila i na italijanskom.

Prijateljstvo se razvijalo, zajedno su slavili državne i verske praznike, pravoslavne i muslimanske.

Krajem osamdesetih, počeli su mitinzi. Kosovo polje i Miloševićevo Niko ne sme da vas bije. Jednog jutra, nakon njegovog govora na Gazimestanu, braća Zirap zatekoše razlupanu radnju. Taj mali prostor koji je bio pun njihovog duha, preko noći postao je ruina. Po betonu, staklo i celofan, mnogo semenki, leblebija, pistaća i ostalih slanih grickalica. Kroz nekoliko dana, Zirapovi su odlučili da napuste grad i vrate se u Gostivar.

 Miralem je shvatio šta se dešava i kuda sve to vodi. Upozoravao je tatu na opasnosti,  znajući da je naša familija razbijena po čitavoj Jugoslaviji.

– Javi se Sarajevu, javi se Splitu, Puli, Ljubljani…

Ubrzo Miralem nalazi vezu u beogradskom Generalštabu i sređuje premeštaj u Titograd. Pre toga, prodao je stan. Sve je uradio u tajnosti, kako ljudi iz ove male, u ovakvim okolnostima podle palanke, ne bi saznali njegove namere. Poslednju noć u stanu, proveo je sa Darkom. Kupili su dosta pića i rešili da se napiju. Miralem je davno Amnu poslao u Ulcinj.  

– Sve si prodao, očajno je zaključio tata.

– Uđi u dnevnu, ostala je fotelja. Nju neću prodavati, Amna i ja smo se borili ko će u njoj sedeti. Ostaće ovde, tako mi je obećala ova žena što je kupila stan… Sedi, Darko, ja ću na pod…

Pričali su o onome što su zajedno proživeli. Bojili su ono što je vremenom izbledelo. Te večeri, alkohol je izbrisao sve što su jedno drugom rekli. Pod uticajem pijanstva, brzo su zaspali. Sutra ujutru, otišli su na burek, da se još malo otrezne, pa na put.

Miralem je zamolio mog oca da ga odveze do aerodroma. Samo je u njega imao poverenja. Seli su u golfića i odvezli se do Surčina. Vozili su se u tišini, isključenog radija.  Tata je pokušavao da započne nekakav razgovor, ali je Miralem šturo odgovarao. Tek se na aerodromskom parkingu tužno nasmejao i zagrlio svog druga. Tata je pratio Miralema do ulaska u terminal. Oficir se nije okretao, stojički, čvrste volje, bilo mu je lakše da se fokusira na proces, na identifikaciju putnika, merenje prtljaga i drugo. Tata ga je pratio pogledom i čekao kontakt, međutim, nije ga bilo. Dva dobra prijatelja su se rastala.

Kada se vratio u auto, primetio je da se nešto plavi na zadnjem sedištu golfića. Bila je to plava novčanica sa likom Klare Šuman. Sto nemačkih maraka. Od tada, nije se više čuo sa Miralemom.

Kroz nekoliko sati, profil sa imenom Miralem Petrović prihvatio je moj zahtev za prijateljstvo.

– Zdravo. Jel si ti Darkov mali?

– Da, da. Otac mi je mnogo pričao o Vama. Kako ste?

– Dobro sam. Kakav mi je Darko? Jel ostario mnogo?

– Meni nije, hahah. Ne znam. Vama… Čika Miraleme, imam jedan plan, tati je prekosutra rođendan i voleo bih kada biste ga nazvali i čestitali mu rođendan.

– Vrlo rado, Bogdane. Divno mi je što si se javio.

Ostavio sam mu broj telefona, a Miralem je učinio ono što je obećao.

Ocu je to bio sasvim običan dan. Posle obavljenog pekarskog posla odlazio je u obližnje selo po novu turu brašna. Bio je u putu, kada mu je odjednom zazvonio telefon, nepoznati broj, sa prefiksom +382. Zapitao se, ko li ga sad to zove iz Crne Gore?

Javio se. Dubok glas sa druge strane kazao je:

– Da li je to Darko?

– Da, ko je to?

– Miralem je… Petrović, iz Ulcinja… Bogdan mi je…

A onda, čekanje, neizvesnost kao u vesternu. Otac je u nekakvom trileru odmeravanja, a lica nigde. Nikada nije znao razgovarati preko telefona.  Treba artikulisati oduševljenje, treba se koncentrisati, treba razmišljati u potencijalu – Šta bih sad sa ovom novom starom stvari ? Možda se taj čovek pokvario, možda više nije onaj kakvim ga pamtim.

Trebalo bi pokazati zahvalnost. Trebalo bi biti radostan i pokazati drugima da si zadovoljan poklonom, čak i kada to nisi. Možda mu nikada nisam rekao ono što je očekivao? Možda je očekivao da ga nekako zaštitim?. Možda misli da sam ga izdao? On je vojnik, sigurno je postao nacionalista, moguće je da on sumnja u mene.

Onda je sleteo sa puta. Auto natovaren brašnom, sleteo je u jarak i udario u sklepani zidić. Nije se prevrtao jer je, srećom, bio pod teretom. Samo se zakucao u zid. Otac je prošao sa naprslim rebrom i slomljenim zubima. I oca i auto popravili su majstori svog zanata.

Prvi koji su došli u posetu bili su Amna i Miralem: Darko, sve je u redu. Tu smo. Ajde, junačino, ozdravljuj, pa da idemo da se napijemo. Amna se samo milo smejala i mazila mog oca po licu. Sačuvala je set šoljica koji im je tata poklonio povodom useljenja u stan. Telefonom je mahala tati ispred lica, da vidi  fotografiju tih šoljica, bila je ponosna što ih je sve sačuvala.

Otac se sa bolničke postelje samo krezubo smejao. Nije ništa govorio. Miralem i Amna su prenoćili u našoj kući. Zatražili su da odu na groblje, da odaju poštu prijateljima koji su preminuli za ovih trideset godina. Onda sam Miralema, na njegovu želju, provozao gradom, dok je Amna otišla do zgrade u kojoj su živeli tražeći njihovu staru, kožnu krem fotelju. Vozeći se, zastali smo kraj ulaza kasarne. Video je visoku travu, zarasle staze, razbijene prozore… Rekao je: Bogdane, ‘ajmo odavde !

Otišli smo u kafanu Drumski raj, onu koja je na istom mestu već više od 50 godina. Pili smo i pričali. Miralem ima dvoje dece, studiraju u Nemačkoj. Nadam se da ćemo se uskoro upoznati.

Kroz dva dana, tata je izašao iz bolnice. Za to vreme, Miralem i ja smo organizovali njegov šezdeseti rođendan. U vikend naselju brda Baćica, pekao sam roštilj i gledao dva prijatelja kako setno razgovaraju prazneći flašu šljivovice. Već posle nekoliko sati, ponovo su se prepoznali. Govorili su istim jezikom.

Obnovio sam njihovo prijateljstvo. Ovog leta, moji roditelji planiraju letovanje u Ulcinju.

Tata ne priznaje da su mu otkazale kočnice. Možda bi bilo bolje da sam mu  uplatio veliki servis automobila. Ostao bi zdrav, sa svim zubima. Mogao sam sa torenta da skinem neki novi vestern, u kom bi gledao svoje strahove u oči i ne bi znao šta dalje. Ima 60 godina i sve što mu je potrebno je udobnost. Već sam smislio šta će dobiti za sledeći rođendan. Kupiću mu jednu fotelju. Neka lagodno gleda filmove.

Istorijski epilog

«Pariz» u Svilajncu. Leblebijska radnja «Vardar» u vlasništvu braće Zirap (prva dvojica s leva). Mesto okupljanja Svilajnčana pred odlazak u bioskop i korziranje. Fotografija je nastala krajem šesdesetih godina prošlog veka. Autor fotografije je neznani junak, zaposlenik Foto Mirka ili Foto Savića, dve fotografske radnje Svilajnca tog doba. Od kraja osamdesetih, Zirapovima se gubi svaki trag.

___________________________________________________

BOGDAN PANAJOTOVSKI rođen je 1994. godine u Beogradu. Apsolvent žurnalistike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Učio je mlade novinarstvu, radio na filmskim festivalima, nevladinim organizacijama, u knjižarama i izdavaštvu. Pobednik konkursa « Spasimo putopis » Kluba putnika za 2022. godinu. Vrlo strog prema sebi.  Trenutno radi i živi na relaciji Svilajnac–Beograd. Sa prijateljima je pokrenuo Književni klub “Olovče” u Svilajncu.

Priča “Pariz.Svilajnac” nastala je u okviru Radionice kreativnog pisanja Tranzit u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radničke komune Links (Mokrin, 2022.) i objavljena je u zbirci “Mokri(n) čvor” koju je priredio Saša Ilić.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.