čovjek-časopis

“Ekipo, imamo jednu novost”, rekao nam je šef u laundžu, “pola ćete plate primiti u kinti, a pola kroz jedan sjajan tečaj neurološkog reprogramiranja kod čuvene Milke Bauer.” “Milka je top“, ubacio se Siniša, Head of HR, “Znači, ona je majstor. Ona stvara vrednost, višak vrednosti i daje je vama.” Niko nije rekao ništa, samo smo ćutke klimali glavom. Momenat je bio sličan onom kad šef izbaci na Instagramu sliku svoje zle mačke pa mu je svi odmah brže-bolje lajkuju.

A, zašto da ne prihvate? Svi su se ionako svakog dana usavršavali, pravili smutije i salate i čitali knjige o samopomoći. Naslikavali su se sa konceptima i eksperimentima umesto večere. Svi ti restorani zapravo su održavali te sitne tim lidere, menadžerčiće i hedove ovoga i onoga važnim, milovali njihovo nepce i ego. Dokle god je bilo tako, osećali su se nezamenljivom karikom u lancu. Važnom karikom koja se snašla da kupi stan na kredit u gradu i ode na poneko daleko putovanje, karikom koja je uspela u životu i koja zaslužuje samo lepe stvari. Istina je da se posle toga što večeraš koncept, što ti stan sprema ženica i što si navikao na najskuplje serume i eliksire mladosti nije lako vratiti na svojeručno ribanje tuš kabine, plavu niveu i sir trapist domaće proizvodnje.

Prvo što sam uradila – izguglala sam Milku. “Ja sam godinama jurila samo karijeru i novac, da bih živela dobar život i ugađala svojoj porodici. Na tom putu sam izgubila svoju ličnost. Milka mi je pomogla da se ponovo vratim sebi”, izjavila je jedna korisnica. “Kako da pošaljete jasnu poruku? Kako da privučete sve što vam pripada? Ja sam živi primer da se može živeti od saopštavanja jasnih i konkretnih poruka i privlačenja pozitivnih stvari. Naučiću vas kako. Vaša Milka”.

***

Bila je subota kad smo stigli u Retreat “Reprogramiranje.” Na velikoj fototapeti, preko celog zida iza recepcijskog pulta, protezao se neki vodopad i pisalo je Coaching by Milka. Ona na slici nije delovala nimalo hippie, naprotiv, imala je sako i debelu zlatnu ogrlicu, a ruke je držala prekrštene na grudima poput bankarske službenice. Moglo je da se bira: ko će na Divelopujte se na ličnom planu (“Dobiti ono što želite možete samo ako znate šta želite”) ili Kako da vas stvarno čuju (“Komunicirajte pozitivan stav na poslu i ostvarite pozitivan feedback”).

Uzela sam ovo drugo po sistemu eci-peci-pec. Ušli smo u jednu salu s ogledalima gde nas je Milka dočekala u beloj majici kratkih rukava sa sopstvenim likom na grudima: “Dobro nam došli… Evo ovako, dragi moji – počećemo meditacijom, kristalnom zvučnom činijom da se malo opustimo, a posle ćemo prigrliti usavršavanje.” Ležali smo na leđima, dok se ona šetala između strunjača kao nekakav prodavac po plaži i udarala u činiju različitom jačinom. Potpunu tišinu povremeno bi narušila tek vibracija Milkine zvučne kupke ili jednoličnog šuštanja koje se vraćalo u jednakim vremenskim intervalima.

“Osvestimo sada prepreke i blokade i uklonimo ih, recimo im: ‘Ti za mene ne postojiš’. Kad uhvatiš loptu koju ću ti upravo baciti treba da kažeš jedan problem koji doživljavaš na poslu.”

“Pa, ne znam… Na pauzi me izbegavaju. Kad kuvaju kafu ni ne pitaju me da li i ja hoću. Štaviše, pre neki dan su mi pojeli avokado iz frižidera bez ikakvog objašnjenja”, čuo se tanušni muški glasić u dubini sale koji je možda pripadao Siniši kojeg smo zvali Hjuman. Prvi lajk šefove mačke. Testirao nas je prilikom prijave za posao i bez obzira na to što je rekao da ne postoje pogrešni odgovori, držao je ispred sebe neki šablon i upoređivao s onim što smo napisali. Na kraju meseca bi nam davao zadatak da ocenjujemo jedni druge anonimno. Jednom je tražio da predložimo moguće mere sankcija za koleginicu koja dva meseca zaredom nije analizirala istu količinu podataka kao ostali u njenom timu. Digao je frku što je neko od nas u mejlu napisao “problem” a ne “issue.” Hjuman je često znao da te zagleda i zapisuje nešto na papir. Reklo bi se da je završio psihologiju zbog nekih problema lične prirode. To su oni ljudi pored kojih se osećaš štrokavo i neuredno ako imaš zanokticu ili ti štrči pramen kose, a kad kažeš nešto smešno naiđeš na zid ćutanja i nerazumevanja.

Kad bi se neko požalio na nekakvu prepreku na koju je naišao u poslu i životu, Milka bi mu samo kratko rekla: “Promeni fokus”.

“Promeni fokus”, naredila je Milka, “Šta je ono što ti možeš da učiniš da te zaista čuju i primete? Da li si pokazao da želiš da budeš uključen? Kako ti komuniciraš poruku da želiš kafu, da hoćeš s njima da provedeš vreme na pauzi?“

Najpre sam oklevala, a onda sam se javila: “Izvinite, stvarno mi smeta ovaj akuzativ.”
“Molim?”
“Ovde ne može da stoji akuzativ, ni u opisu ovog kursa ni u rečenici tako kako ga Vi koristite. Lokativ da, instrumental da, ali akuzativ nikako,” bila sam uporna, “Komunicirati o tome i tome, sa tim i tim. Ali komunicirati nešto – to ne može.”
“Jao, koja smorulja, brate”, čulo se kako se neko došaptava.
“U redu. Još neko? Ima li još neko da podeli nešto sa nama? Još nešto iz gramatike možda? Dobro, ljudi, idemo dalje. Imamo puno posla.” Ti za mene ne postojiš, poručila mi je Milka.

“Ne zarađujem onoliko koliko vredim,” izustila sam kad je došao red na mene.
“Promeni fokus! Da ostvariš veću zaradu sprečava te negativan stav.”
“Sprečava me kurs Milke Bauer, između ostalog,” pomislila sam.
“Najveća prepreka u tome da ostvarite prodaju je to što smatrate da je prodaja nešto neprimereno, nešto ispod časti, kako je sramota unovčiti svoj talenat. Prodati sebe najveće je umeće i stvoriti vrednost koju ćete podeliti s drugim ljudima.”
“Budem li još jednom čula stvoriti vrednost, ja ću…”, titralo mi je na vrh jezika.
Milka je očigledno znala kako da efikasno pošalje poruku, ali ne i da je primi: “Dakle, promeni fokus. Moćni smo, vidljivi smo, uspešni smo.”

“I ne zaboravite – kada odete odavde, vi ste svoj motivator. Hilujte se, mislite na svoj helt. Vi ponovo ispisujete scenario svog života! Dakle, ljudi, prizivamo u četvrtoj dimenziji da se nešto ovaploti u trećoj dimenziji. Na primer, ako ste bolesni a vi vidite sebe zdravim – bićete zdravi!”

Jedino što sam htela da se ovaploti je da Milka primi jedan čirugi i dva apčagija.

“Postavljaću vam pitanja, a vi ćete otključati u sebi skrivene brave i daću vam krila da uletite u svoj predivni život. Prvo pitanje glasi: Osećaš li se zaglavljeno na poslu? Osećaš li da se tvoj posao ne poklapa sa tvojom životnom svrhom?”

Nekoliko njih je klimnulo glavom.

“Razumete li šta mi radimo ovde? To je kao da vam dajem na poklon novi stav u životu, uspeh za ceo život. Jer, ako vi sada meni kažete da nemate vremena i volje za ovo, to i nije za vas, jer vi poručujete da nećete da radite na sebi – vi odustajete, vi pravite od sebe gubitnika. Hoćete li doći ovde ponovo da za nekoliko nedelja završimo sve potrebne coaching sesije ili ćete nastaviti sa onim svojim istim životom punim neuspeha i nezadovoljstva?”

***

“Boemski tip”, rekli su o meni HR-ovci Siniša i Nadica nakon procene kad sam tek došla u firmu. Izgovorili su ovu sintagmu kao da je to nešto loše, ne znajući da sam se iz petnih žila trudila da na testu ličnosti dajem odgovore koji bi zvučali prihvatljivije.

Prvog dana na poslu, devojka s kojom sam delila kancelariju, nosila je crveni sako. I ne samo ona, muškarci su bili u džemperićima i košuljicama kao šestogodišnji dečaci koji su se doterali za rođendan. “Pogledaj ove rođendandžije, kako su se oni samo sredili”, rekla sam toj devojci, ali ona je samo klimnula glavom i nastavila da kucka. Odmah nakon posla otišla sam u second hand da i ja nabavim sako. Našla sam jedan tamno plavi da mi ide uz teget pantalone koje sam davno kupila za neku svadbu. Sutradan sam došla u sakou na posao, ali niko nije ni primetio. Obukla sam i te svoje teget pantalone “na peglu”. Obično su žene u poslovnoj garderobi izgledale uspešno i bogato, ali ne i ja – ja sam izgledala kao kondukter.

***

Nakon što su mi oduzeli vikend i pretvorili ga u mučenje motivacionim krilaticama osvanuo je ponedeljak. Šef nas je pitao kako nam je bilo, i naravno, svi su bili oduševljeni i Milkom i Retreatom i živo su komentrisali hvaleći se kako su svašta naučili.

“Učili smo asertivnu komunikaciju i kako da prevaziđemo prepreke jasnijim saopštavanjem poruka”, odmah se javio Hjuman, “Ja sam dosta toga već znao od ranije, ali uvek je dobro sagledati iz drugog ugla šta je ono što možeš da učiniš da te zaista čuju,” briljirao je Siniša, predsednik opštemesne zajednice.
“Osvestili smo blokade kojih možda nismo ni bili svesni. I bila je neka zvučna kupka za meditaciju, to je ludilo, jako mi je prijalo”, deklamovala je Nadica.

Ovog puta sam već znala šta me tamo čeka, pa mi je ustajanje u subotu ujutru palo teže nego inače. Napravila sam plan da se celog vikenda na coaching sesijama dobro nalivam alkoholom kako bih izdržala količinu poletnih rečenica koje će tamo biti izgovorene.

Milka je nosila majicu “A winner is a dreamer who never gives up.” Za zagrevanje, dobili smo vežbu poverenja – padamo unazad, a kolega ili koleginica nas dočekuje u naručje. Bilo kakav telesni kontakt s ljudima s posla bio mi je izuzetno neprijatan i jedva sam dočekala da se ova vežba završi.

“I? Kako vam sad sve ovo deluje kada je prošlo nedelju dana? Sad kad su se utisci slegli?”
“Meni je ovo top!”, rečita je bila gospođa sa psetancetom u rukama.

Prešli smo na vežbu koja je trebalo da kod sagovornika izazove utisak kao da ga pažljivo slušamo čak i ako ga nismo slušali uopšte. Naš zadatak bio je da ponovimo samo poslednju reč koju je kolega izrekao i da njome započnemo rečenicu.

Jedino što nam nije bilo uključeno u paket u Retreatu “Reprogramiranje” bilo je piće koje se posebno plaćalo i to papreno, što je poprilično kvarilo moj plan da svoj mozak u fazi reprogramiranja utapam u alkoholu. Stoga sam morala potražiti neku pumpu ili prodavnicu izvan Retreata. Bez obzira na cene, ovčice iz firme su uzimale koktele na šanku kako ne bi uvredile Milku i šefa, da ne ispadne kako su se stisli ili da neko ne daj bože pomisli kako nemaju para da piju skupa pića.

Mesto u kojem se nalazilo “Reprogramiranje” bilo je tipično ravničarsko selo u kojem kerovi laju dok prolaziš ulicom, babe sede na klupi i komentarišu, a lokalni tipovi piju ispred radnje. Taj objekat je štrčao kao da se usred sela nasukao brod. Sve ulice su bile iste, sekle su se pod 90 stepeni i kao da je na svakom ćošku bila po jedna ista loše snabdevena prodavnica sa muzgavim izlogom.

“Nemoj probuditi ratnicu u sebi. Nemoj probuditi kraljicu u sebi. I nemoj probuditi boginju u sebi, već popij jedno pivo”, govorila sam sebi dok sam naginjala flašu na parkingu najbliže lokalne prodavnice koja je, na moju veliku žalost radila samo do 21h.

***

U ponedeljak ujutro se u firmi primenjivala tehnika ponavljanja poslednje sagovornikove reči.
U čajnoj kuhunji naletela sam na razgovor dveju koleginica:
“Toliko sam umorna, dete mi je nešto bolesno pa cele noći nisam dobro spavala, skidala sam mu temperaturu. Možeš li u džezvu dodati vode i meni za kafu?”, žalila se prva.
“Kafu? Da, ni ja ne mogu bez kafe,” puna razumevanja je bila druga.

Dvoje kolega na hodniku je takođe obnavljalo gradivo sa coachinga:
“Stigao je onaj izveštaj. Dodali smo i tebe na taj task. Vidi samo da do sutra uradimo kakav-takav research pre nego što krene projekat. Bilo bi dobro da imamo da pokažemo klijentu sve one metrike.”
“Metrike, da… metrike su važne.”

***

Opet subota i opet mi u “Reprogramiranju.” Opet ceđeni sokovi i čajevi od đumbira. Opet sedimo za dugačkim stolom dok konobari iznose pred nas kanapeičiće i salatice dosipajući nam u čaše vodu iz bokala u kojem plivaju listići nane i kolutići krastavca. I Milka u majici na kojoj piše: “Kiss me I’m juicy.”

Ponovo je u sali nešto zašuštalo kao vetar iz Milkinog pravca.

“Sada ćemo raditi sendvič tehniku”, preplela je prste ispred sebe Milka i razrogačila oči. Nekoliko njih se zasmejuljilo. Ošinula sam ih pogledom.
“Sendvič se koristi kada kolegi čijim učinkom niste zadovoljni treba da uputite kritiku, ali na fin način. To ćemo izvesti ovako: najpre kažete nešto lepo, dakle pohvalite kolegu, zatim ide kritika, nešto što je ružno ali prosto mora da se kaže i na kraju opet nešto lepo. Vidite, na taj način smo uvili kritiku u sendvič,” raširila je ruke.

Pozadi u sali, čuo se prodoran zvuk kao kad zaškripe vrata. Okrenula sam se i videla nekoliko zajapurenih lica.

“Na primer, ako kolegi ili koleginici treba da skrenete pažnju da nešto loše radi, učinićete to ovako – Ti si stvarno majstor u svom poslu. Ne, zaista, ti si mi uzor. Znači, kad porastem biću ti. S druge strane, osećam da moram da ti kažem da nisam zadovoljna što kasniš svakog dana deset minuta na posao, samo tebe čekamo. Možeš li da promeniš tu naviku? I još sam htela da ti kažem da si onu konferenciju fantastično organizovala, draga, sve je bilo savršeno.”

Za partnera u vežbanju sendviča su mi dodelili ženu s promuklim glasom iz content tima koji se bavio pisanjem raznoraznih reklamnih tekstova. Taj tim svi u firmi zovu “piscima” na šta redovno dobijam napad. Kažu: “Pitaj pisce.” ili “Daj to piscima.” Na sesiju je došla s kučetom koje nije ispuštala iz ruku.

“Hajde sad ti probaj”, obratila mi se Ceca. “Reci mi nešto loše umotano u sendvič, pa ću onda ja tebi.”
“OK. Cenim što uvek poštuješ rokove, ali tekstovi su ti najobičnije sranje koje recikliraš. I da, imaš lepog psa.”

***

U ponedeljak su se na poslu mogli čuti i ovakvi razgovori:
“O, dobro jutro! Danas ti je jako lepa kosa. Htela sam nešto da te zamolim. Možeš li da vraćaš kutiju sa nes kafom na mesto, jer i meni treba, a ne mogu da je nađem? Hvala ti. Jao, je l’ ti to Gucci Bloom? To je najbolji parfem na svetu! Vidimo se kasnije na pauzi.”
I ovakvi:
“One fotke koje si odabrao su bile odlične. Međutim, ja bih na tvom mestu stavila više linkova. To je moje mišljenje, ne bih da ti se mešam u posao. Verujem da ćeš sledeći put staviti više linkova. Hoću da znaš da te podržavam i da se radujem saradnji s tobom. Baš si mnogo napredovao.”

***

Poslednje subote u “Reprogramiranju” sam samo strepela da ne bude nekakve finalne inicijacije, pošto sam prethodnu noć na internetu naišla na sledeću vest: “Dvadeset i pet osoba zadobilo je juče uveče opekotine nakon što su u sklopu tim bildinga u Švajcarskoj hodali po užarenom uglju. Trinaest ih je prevezeno u bolnicu zbog teških ozleda.” Stvar je jasna – nisu žaru dovoljno jasno rekli: “Ti za mene ne postojiš” i nedovoljno artikulisano su manifestovali da žele da im stopala ostanu neopečena.
Milka je nosila majicu na kojoj piše PANTERA – Fucking hostile i drvila o tome kako “Ne postoje problemi, postoje izazovi”. Opet trpezarija u “Reprogramiranju” i svi mi za stolom. Milka je bez reči odložila viljušku i usplahireno stavila ruku na grudi unezvereno gledajući kroz prozor:
“Dobro, smiri se. Promeni fokus. Samo diši.”
“Da li je sve u redu?”, pitala sam iz pristojnosti, jer sam se zadesila za stolom baš pored nje.
“Zaboravila sam kod kuće svoj Element. Ne znam kako se to desilo. Evo osećam da nemam vazduha. Ne mogu da dišem…”
“Element?”, pravila sam se da me cela stvar zanima.
“Ma sigurno znaš onu ogrlicu što šušti kao vetar. Imam je svakog dana.”
“Molim? Kakav vetar?”
“Nosi se ispod majice i šušti na određenoj frekvenciji. Nisi videla tu reklamu – ‘Element vas štiti od stresa savremenog doba, daje vam snagu prirode i lakoću vetra uz koju ćete i vi biti snažni i laki, fokusirani samo na ono što je važno – da idete napred?’ ” Samo sam je pogledala, slegnula ramenima i nastavila da trpam rukolu u usta.

Pao je mrak i morala sam što pre da se snabdem pićem. Taman sam otvorila novu flašu upaljačem kad sam čula: “Jebem te u usta škrbava. Šta je? Šta me gledaš? Dođi sad ovamo! Pičku da ti polomim sada”. Bio je to neki za moje pojmove prilično veliki metalik sivi auto koji je stao na glavnom putu i upalio sva četiri. Imao je nemačke tablice. Videla sam, kako kroz prozor kola viri Milkina glava koja se dere na biciklistu, podiže gore bradu nekoliko puta i ruku koja preti. On se odvozao dalje osvrćući se unazad i mrmljajući nešto sebi u bradu.
“Promeni fokus”, dobacila sam joj, ali mislim da me nije čula.

U nedelju ujutru imali smo završnu sesiju. Neko je iz šale udario u gong, verovatno Siniša Hjuman jer je stajao najbliže. To bi baš ličilo na njegovo glupiranje.
Nadica iz HR-a je ustala sa strunjače i otišla do ćoška sale, podigla veliku vazu iz koje štrče bambusi, tresnula je o pod i vratila se na svoje mesto. Komadići zen vaze ležali su po podu, voda se razlivala, a oni bambusi s dlakavim korenjem bili su razbacani naokolo kao tužni gnjecavi ostaci povrća nedeljom posle pijace. Milka se malo stresla, pa s istim žarom nastavila dalje: “U redu. I to je nešto! Pokrenuli smo promenu. ‘Ajmo jedan aplauz za vašu koleginicu! Pitanje broj dva: Osećaš li da te tvoji podređeni ne percipiraju kao lidera, da nemaš pravi autoritet i poštovanje? Da li misliš da su ti odnosi sa kolegama zategnuti, a da ti komunikacija s njima ne donosi radost, već iritira i ometa rad? Da li odatle dolazi tvoj bes?”

Nadica se opet pridigla sa strunjače. Milka je gledala zabezeknuto. Prišla je Milki i opalila joj šamarčinu. Dobro da ne moram ja, pomislila sam. Milka se hvatala u prazno tamo gde joj je inače visio Element. Tako je, Nadice, ljudski resursu naš. Milka je sedela na podu i s rukom na obrazu bez prestanka ponavljala: “Promeni fokus, promeni fokus…” a iz glave su joj, kao robotu, virile neke žice koje se dime.

Ovo se nažalost nije dogodilo. Međutim, počelo je da se dešava nešto drugo. Ljudi s posla, za koje sam već sumnjala da im u Retreatu sipaju nešto u koktele, jedan po jedan su se razbudili posle Sinišinog udarca u gong:

“Nećemo ovde da džedžimo vikendima! Hoćemo da budemo s ljudima s kojima zaista želimo da provodimo vreme.”

“Tako je! Hoćemo da budemo s porodicom, nije nam dosta što se gledamo svakog jebenog dana na poslu, sad još i subotom i nedeljom treba ovde da padamo jedni drugima u naručje i uvijamo rečenice u sendviče. Dosta nam je ovog prodavanja magle. Dosta smo ćutali na ovo proseravanje.”

“Nećemo da budemo nikakvi lideri i nećemo da pazimo kako šta saopštavamo, mi samo hoćemo da nas pošteno plate za to što radimo.”
Ljudi su se pobunili, ustali su, šetali i galamili po sali, zauzeli prostor i postavili svoja pravila. Nadica je kao pravi HR-ovac napravila Excel tabelu pod naslovom “Zahtevi zaposlenih, 18. maj 2025.” u kojoj su po stavkama bili pobrojani zahtevi zaposlenih. Zalepili smo manifest na zid.
Prihvaćen je i moj predlog da se zabrane glupi izrazi koji ne znače ništa, kao i da glagol komunicirati ne sme da se koristi uz akuzativ, a da je upotreba reči “izazov” umesto “problem” novčano kažnjiva. Ne mora da se sastanči, može sve da stane u mejl. Niko ne mora da lajkuje šefovu mačku i niko ne mora da se pretvara kako voli da jede avokado na pauzi za ručak. Ako ti se ne ćaska sa kolegama, niko te neće gledati s prekorom. U oglasima za posao više neće pisati da se traži nindža dizajner i čarobnjak kopirajter za rad u dinamičnom okruženju, već koji te tip zadataka očekuje i kolika je plata.
Svako može da se oblači za posao kako poželi i niko ne sme da ga osuđuje zbog toga dok god radi svoj posao kako treba. Ljudi iz content tima više neće objavljivati stručne tekstove pod šefovim imenom, već pod svojim, a ljudi koji sarađuju sa strancima više neće morati da se lažno predstavljaju kako su iz Amerike. Ukida se tim bilding, a vikend je svetinja. Ako ti je dete bolesno nećeš više morati da radiš od kuće nego ćeš moći da otvoriš bolovanje, a ako ti se ide na godišnji u avgustu a ne u nekom drugom mesecu niko neće moći da ti kaže da ne odeš tad jer u to doba godine ima mnogo posla.

***

Nažalost, ni ovo se nije desilo. Dobila sam sertifikat o završenom kursu i pridužila se zajedničkoj fotografiji. Okačila sam sertifikat na svoj LinkedIn. Obukla sam svoje kondukterskiplave pantalone i odvukla se na posao, jer došao je novi ponedeljak.

______________________________________________

ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985) autorka je zbirke priča Bezazlene crtice objavljene u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Zahvaljujući nagradnom konkursu Trećeg trga objavila je roman Pioniri maleni, mi smo morska trava (Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret.” Roman je doživeo i drugo izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021). Haiku na engleskom jeziku objavljen joj je u on-line i štampanom zborniku Vladimir Devide Haiku Award (The International Academic Forum, Osaka, Japan). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa za kratku priču Čovek koji nije video Deda Mraza; Široki brijeg, BiH, 2016. Priča Ja sam svakog dana sve više nemirna publikovana u višejezičnom zborniku Biber 02, CNA, Beograd/Sarajevo, 2018. Zastupljena u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Dnevničke beleške Ostani suva danas u Pečuju objavljuje kao rezultat rezidencijalnog boravka, projekta realizovanog u saradnji Fondacije Novi Sad 2021 i Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (Mađarska, 2017.) Uvrštena je u antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (priredila Vladislava Gordić Petković). Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački i engleski jezik. Prozni odlomci su joj se našli i u zbirci Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021). Priča Coaching by Milka nastala je u okviru Radionice kreativnog pisanja Tranzit u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radničke komune Links (Mokrin, 2022.) i objavljena je u zbirci Mokri(n) čvor koju je priredio Saša Ilić.

fotografija autorice: Vojin Ivkov