čovjek-časopis

Nedelja. Prva je smena. Uskoro će kraj, ulazi u poslednjih dvadesetak minuta. Po običaju će poneki iz druge smene kasniti iako treba da se pojave petnaest minuta pre početka. To ga ne uznemirava. Gleda ljude u prostoru, gleda gde su kolege. Mahom nestrpljivo čekaju da im se smena završi.
Nedeljom ima više posla, ali njemu to odgovara. Dinamičnije je. Ima dosta stranaca, razaznaje francuski, ruski, engleski, neke skandinavske jezike, kineski ili japanski ili, tu nije baš siguran, razaznaje nemački, italijanski, španski. Beograd je svet, misli sa smeškom.
Imaju jedan slobodan dan nedeljno, on je nedeljom uglavnom prva smena, tu je već treću godinu, koristi zakon po kom i penzionisana lica mogu biti primljena na određene poslove. To mu je odgovaralo, više nije morao da misli o maloj penziji. Radio je dovoljno pošteno u državnom preduzeću, nije izbegao scenario stečaja, privatizacije, viškova, pokušaja prekvalifikacije, biroa. Penziju je nekako nakrckao. Nije bio najstariji kad se zaposlio ovde. Bio je među sposobnijima. Kolege se nisu predugo zadržavale. Njemu je odgovaralo to što je šest dana nedeljno imao obavezu i nije radio noću, sem u pojedinim, izuzetno retkim situacijama.
Pre ovog posla nije prečesto ulazio u zgradu u kojoj sad radi. Često je tuda prolazio, ali nije ulazio. Nekoliko puta, po službenoj dužnosti. Viđao je redove ispred ulaza, ali prolazio je pored njih. Sada kada vidi redove, nasmeši se, jer je to znak da će posao biti dinamičniji. Biće više ljudi, biće možda i nekih zanimljivih situacija. Bitno mu je da osobe koje s rančevima na leđima prilaze slikama opomene da ranac stave ispred sebe ili ga ostave dole. To njegove kolege s ulaza nisu primetile; voli kada uspe da ispravi nečiju grešku i spreči potencijalno uništavanje umetničkog dela. Za strance sada ima posebnu gestikulaciju – pokaže prstom na ranac i kaže: Bag, front, ponovo pokaže prstom na grudi osobe: Bag, front, thank you. Mada, stranci uglavnom znaju, ovi naši ne i često bi se i svađali. Što tako? Tako mora. Pravila. To samo kod nas tako! Najviše tih što ne znaju da se ranac nosi ispred sebe ima onim danima kada je ulaz besplatan. Ili kada su zvučna imena. Bila je izložba s replikama francuskih impresionista, to mu je došlo kao osveženje, najviše je bilo slika prirode, bilo je lepo. Prijalo mu je da tada dolazi na posao, trenutna postavka je nešto moderno, dolaze mladi s telefonima, interaktivno je, nema ni u šta posebno da gleda.
Kolege su strateški raspoređene u prostoru, tačnije, on ih je rasporedio, ali kako se približava kraj smene tako se sve više grupišu jedan do drugog da bi vreme što pre prošlo, kao da će njihovo zbijanje skupiti i vreme koje treba da protekne. Danas je jedan mlađi kolega posebno nervozan, najmlađi među njima i po stažu i po godinama, stranka mu je našla posao, pa sad mora da se pokaže, mada on priča da neće dugo ostati, dok se ne oslobodi mesto u drugoj instituciji, ovde je privremeno, svejedno, teško mu je da bude tu, danas posebno.
Zbog toga je mladog kolegu pomerio s ulaza, na ulazu čovek mora biti koncentrisan, da gleda ko dolazi i da zna da odgovori na pitanja kakvo je, recimo, da li je u ovoj sobi ta izložba. Sam je stao na ulaz.
Posmatra kolege, posmatra posetioce koji se kreću masivnim stepenicama, čuje glasove koji utihnu kada uđu u prostoriju, kako pređu prag prostorije tako se sve pretvori u šapat. Kao da ulaze u crkvu, to ga je isprva čudilo. Na stepenicama čuje smeh, čuje čak i viku, ali kako se pređe prag tako skoro svaki glas zamre. Ostanu jedino oči.
Trebalo mu je vreme da navikne da bude u skoro beskontaktnoj tišini. Trebalo mu je vreme da navikne da treba da bude neprimetan, ali da bude tu, trebalo mu je vreme da shvati da, kada posetioci gledaju delo pored kog on stoji, njega možda ni ne vide. I da se neće njemu obratiti i ako im se sviđa i ako im se ne sviđa. Možda će mu reći dobar dan ili doviđenja, možda će ga pitati zašto moraju da stave ranac ispred sebe, do kad je izložba, na kom spratu je druga izložba, ali retko, veoma retko će obratiti pažnju na njega.
U njegovoj bivšoj kancelariji su svojevremeno visile Titova slika i tri uramljene fotografije – jedna s proslave desetogodišnjice preduzeća i dve s poslovnog puta u Dubrovnik. Nikad se nije pitao zašto baš te slike, bile su tu. Dok nisu sklonili Tita. Fotografije su ostavili. U njegovoj kući je bio Tito i bila je ikona; Tito je završio u kontejneru, ikona je tu. Ima i jedna fotografija njega i kuma sa somom kapitalcem kog su jednom upecali kod Apatina dok su išli kod kuma na vikendicu. Bio je i zidni kalendar iz 1991. sa šampionskim timom Crvene zvezde, ipak je to generacija koja mora da se pamti.
Pitao se da li bi neko ukrao slike, šta bi s njima radio da on i njegove kolege nisu u prostoriji? Okačio ih u svom stanu? Prodao? Dok je svojevremeno gledao dela onog Rusa što je slikao crte i tačke u bojama pred kojima su ljudi uzdisali, pitao se da li postoji ispravan način da se okači slika? Nigde nema početka i kraja, zar bi to neko gledao ceo život u svojoj kući? Ali izgleda da bi. Njemu su se sviđali francuski impresionisti, bilo je odličnih slika reke.
Kad se kum razboleo, prestale su njegove pecaroške avanture. Mada su ih i oterali s mesta za pecanje u Beogradu, tu su sad oni preskupi restorani i gomila turista. I dalje je povremeno odlazio na reku, ali ta reka više nije pripadala njemu. Kad se sindikat ugasio, a bilo je jasno da će se to desiti, tad je prestao da gleda na posao kao na mesto na kom su kolege prijatelji. Postao je distancirano kolegijalan. Drugovi i drugarice su postali koleginice i kolege, Sir i Madame.
Na ovom poslu su više puta sprovodili dodatne mere opreza – kad su donošene freske iz manastira, kad je gostovala izložba drugog poznatog svetskog muzeja i kad su ekološki aktivisti i aktivistkinje po svetu krenuli da gađaju slike supama.
Nije mu bilo jasno kako unesu supe i šta žele da pokažu tim činom, ali je održao sastanak i bio u pripravnosti. Želeo je da sve kolege budu u pripravnosti. Mada, zapitao se – zašto supa? Drugo pitanje je bilo ko bi ih uhvatio. On odavno nije bio brz, a tek nije bio snažan. Ostale kolege su bile skoro sve starije od njega. I mnogo manje zainteresovani za posao. Ko bi potrčao? Tešilo ga je to što trenutno nije bilo nijednog zvučnog imena u postavci, barem ne na njegovom spratu, ili barem on nije znao da ga ima. Upoznao je ovde radove mnogih umetnika za koje je čuo: Van Gog, Pikaso, Nadežda Petrović, nije razumeo multimedijalnu umetnost kakva se forsirala, multimedijalna i multidiscpilinarna, multi je postala reč koju je na ovom poslu naučio među prvima, multikulturalna, sve je bilo multi. Njemu je to bilo smuti pa prospi, ali njega niko nije ni pitao ništa. Smejao kada je čuo za onaj slučaj čuvara koji je okačio svoje delo u okviru postavke, s kolegama se šalio kako sigurno u tom trenutku niko ne bi ni provalio da sad zamene neke od radova svojim. Evo, ove tačkice i crtice, šta je ovo, pa sigurno pola nas bolje crta. Smejali su se. Na poslu su se veoma retko smejali a i veoma retko su i komunicirali.
Grupisanje nije bilo dozvoljeno sem ako nema nikog u prostorijama ili ako ima izuzetno malo ljudi. Bilo je dozvoljeno da se nešto organizaciono podeli na minut- dva, ali vremena za razgovor u principu nije bilo. Radili su u hramu tišine. Zato su trenuci smeha bili retki. Cenio ih je. Uglavnom nije imao s kim da ide na pivo posle posla, svi su žurili kući ili zbog zdravstvenog stanja nisu pili. Išli su, nije da nisu, ali to nije bilo kao nekad.
Jednom je održan važan performans na otvaranju osrednje izložbe. Dobili su pravila ponašanja, umetnica je došla mnogo ranije da oseti prostor, iako je već dve nedelje svakog dana pripremala taj nastup. Pre no što je počeo tu da radi to se zvalo igranje, al sad je performans.
Ugasili su svetla i tad je bilo veoma bitno da on i njegove kolege budu na oprezu. Voki-toki u jednoj ruci, odmah tu, da može da se prinese usnama ako zatreba pojačanje, u drugoj ruci, pa, u drugoj ruci ništa. Ali trebalo je da gledaju kroz mrak, da prate šta će se desiti u tih desetak sekundi. U ovom trenutku su svi bili nevidljivi. Sve je bilo jedno veliko ništa iako su svi aplaudirali na kraju. Teško mu je palo što nije mogao da uzme posluženje, ali povremeno, ako ostane alkohola, oni bi mogli posle da dobiju ostatke. Tada je znao da ništa neće ostati.
Nije razumeo umetnost, ali on nije tu da razume.
Sem kad čuje šta govore posetioci u prolazu pored njega. Jednom je čuo kako su dve devojke komentarisale da su u onom bečkom muzeju videle da čuvarka ima srpsko ime, a i u Berlinu su videle jednog našeg. Potražile su tad pogledom ime na njegovoj uniformi, ali on se kao slučajno izmakao da pogleda u drugu stranu. Nije znao da li je to istina. Nije išao u druge muzeje ali nije mnogo ni putovao. U onoj staroj državi jeste malo – Trst, kao i svi, Maribor, Split i Skoplje, vojska. Otkad nema te države, nema ni pasoš. Otišao je jednom u Crnu Goru na ličnu kartu. More ko more, a nije baš ni pecao. Išao je na Lido, al i to su sad otkrili svi ovi istetovirani što voze sklopive bicikle. Na Lidu je sreo bivšeg kolegu, iznenadio se kad je saznao da on još radi. Rekao mu je – radim, takvo vreme došlo, nekad se radilo do penzije, sad do smrti. Kolega se nije mnogo smejao a i činilo se da kolega uživa u penziji. Ili životu. Oglasio mu se voki-toki. Kolega s ulaza javlja da je upravo stigla poseta neke škole. Nisu najavljeni, nisu ih očekivali. Ima ih dvadeset osmoro, ali su mali. I idu na njegov sprat.
Video je da je već vreme za smenu ali i da dvojica još nisu došla. Znao je ko kasni. Ne rade to namerno, žive van Beograda i saobraćajne gužve čine svoje. Znao je da će deca doći na sprat za maksimalno četiri minuta. Maksimalno. Obradovao se. U prostoriji je, začuđujuće za nedelju, bilo veoma malo posetilaca, njegov mladi kolega mu je prilazio. Kad je stao pored njega, rekao mu je: „Dolaze nam đaci, nenajavljeni.” Mladi kolega je uzdahnuo. „Ostaćemo ti i ja da pomognemo, još nisu svi došli, vidiš da je danas lep i lagan dan, ali sad može da bude izazovno. Možda neće dugo biti tu, mali su, čuješ im glasove iz hodnika? Svakako, bolje da budemo ovde i od koristi nego da idemo kući, kao da tamo imamo šta da radimo.”
Ušli su. „Mislio sam da su manji, ovi su neki peti, šesti razred”, rekao mu je mladi kolega. Klimnuo je glavom i dao mu znak da ode u drugi ugao. On će ostati na vratima.
Znao je kako se grupe kreću. Većina ostane u centralnoj grupi, ali uvek se izdvoji dvoje-troje radoznalih individualaca koji idu svojim putem. Tako je bilo i sad.
Posmatrao je dečaka koji je odmah otišao u ugao i stao pored najšarenijeg eksponata u prostoriji. Druga dvojica su se izdvojila dijagonalno od njega, pokazujući jedan drugom nešto na telefonima, ne gledajući uopšte po prostoriji. Znao je da su na prvi pogled nezainteresovani klinci najopasniji. Brzinski je potražio mladog kolegu. Želeo je da mu da znak da se pojavio jedan od kolega iz druge smene, ali mladi kolega je tupo gledao ispred sebe. Nije mu se to dopalo, učio ga je da uvek mora da bude na oprezu, a sad on mora da pojača svoju pozornost. Ono što je bilo pozitivno, centralna grupa se nijedalje osipala. Nastavnica koja ih je dovela je pričala o jednom od radova, hvatao je poneku reč – istorija civilizacije, Netfliksova nedavna adaptacija, bajke i predanja… On sam nije shvatao izložbu koja je u toku, ali činilo se da posetioci većinom znaju o čemu je reč.
Dve devojčice su prošle pokraj njega, nije video kada su se odvojile, ali prošle su i čuo je kako jedna kaže da je trebalo da piški u Meku jer sad ne zna gde će piškiti; pravio se da ne obraća pažnju na njih, nerviralo ga je kad ga pitaju gde je toalet, udaljio se pet-šest koraka da izbegne pitanje. Devojčice su se zbunile, ali su se uputile ka drugom kolegi koji je upravo prošao kroz vrata, to je dobar znak, sad su svi na poslu. Prekorio je sebe što nije primetio njihovu kretnju. Oprez mora biti na maksimumu.
Nastavnica je i sad nešto objašnjavala, deca su manje-više slušala. Pokušao je da se seti da li su njih vodili na izložbe kao školarce, u ovom uzrastu. Možda i jesu, na one posvećene praznicima, obeležavanjima raznih dana pobede, partizanima, ali tamo su gledali realne slike, istorijske. Ovo nije bilo kad je on bio mali.
Pitao se kako je moguće da se umetnost toliko promenila. Čuli su se koraci mladog kolege. Približavao mu se.
Znao je da želi da izađe; i ovih desetak minuta duže što je ostao bilo mu je previše. Skoro da ga nije ni pogledao kad je prošao pored njega, dobacio je: „Vidimo se sutra”, i krenuo ka stepenicama.
Gledao je za njim i nije znao šta da misli. Nisu bili prijatelji, prijatelja na poslu više nema. Činilo mu se da za mladog kolegu ovo zaista nije ni bio posao, iako je ipak ostao da sačeka da se pojavi cela smena. Sada je on bio najmlađi.
Dečak je još uvek stajao pored šarenog eksponata, eto tako. Dve devojčice su se vratile iz toaleta i stajale u grupi, dvojica izdvojenih dečaka sada su prilazila centralnoj grupi i, kao u vesternima, znao je da je to taj trenutak.
Uzeo je voki-toki i potrčao. „Supa, ima supu, ne supu, vadi, ima… ima šejk iz Mekdonaldsa, sigurno ima šejk, prosuće po slici, supa!”
Začula se vriska dece, on je u glavi znao da je trenutak nepažnje u kom je pratio mladog kolegu kako odlazi bio ključan. Mora ispraviti grešku. Trčao je iznenađujuće brzo. Bio je ponosan. Prešao je razdaljinu u sekundi. Mora se baciti na dečaka pre no što dečak baci supu! Mora ga sprečiti. Nije video da dečak ima pantalone s onim ogromnim džepovima, nisu to videle ni kolege na ulazu, iznenadila ih je nenajavljena grupna poseta pred kraj smene. Koncentracija je oslabila svima. I njemu, ali sprečiće sve. Nije video da dečak u džepu pantalona ima čašu sa supom, sad će je prosuti na neku sliku, posegao je rukom za čašom, vadi je, ali on već pada preko dečaka. Pada preko dečaka, nastavnica viče, doziva, skoro da istovremeno viče upomoć i viče na njega, deca su ili pokrila lica rukama i plaču ili se smeju, svi mu se smeju. Izvadili su telefone, slikaju ga, biće na internetu, zvaće ga sestra da kaže kako ga je videla na Vajber grupi…Neko je došao i uhvatio ga ispod miške, govore, jesi li blesav, ustaje s dečaka koji se trese, nikad nije video da je neko toliko širom otvorio oči kao taj dečak, odvlače ga, pogledom traži supu ali na podu vidi samo pumpicu za astmu.

__________________________________

LJILJANA D. ĆUK (Zrenjanin, 1982) živi, radi i stvara u Beogradu. Objavila je zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga). Knjiga Uslovi nisu bitni je 2025. godine prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. godine bila je u finalu nagrade Voja Čolanović za najbolju priprovedačku knjigu objavljenu na srpskom jeziku. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima su projekti Dijahronijski kontrapunkt i CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru projekta CELA, priča Meine Mutter hat Blumen gezüchtet prevedena je na devet evropskih jezika. I dalje sanja Berlin jer čak i humanoidi sanjaju.