Tag: Ljiljana D. Ćuk

Nedelja. Prva je smena. Uskoro će kraj, ulazi u poslednjih dvadesetak minuta. Po običaju će poneki iz druge smene kasniti iako treba da se pojave petnaest minuta pre početka. To ga ne uznemirava. Gleda ljude u prostoru, gleda gde su kolege. Mahom nestrpljivo čekaju da im se smena završi.
Nedeljom ima više posla, ali njemu to odgovara. Dinamičnije je. Ima dosta stranaca, razaznaje francuski, ruski, engleski, neke skandinavske jezike, kineski ili japanski ili, tu nije baš siguran, razaznaje nemački, italijanski, španski. Beograd je svet, misli sa smeškom.
Imaju jedan slobodan dan nedeljno, on je nedeljom uglavnom prva smena, tu je već treću godinu, koristi zakon po kom i penzionisana lica mogu biti primljena na određene poslove. To mu je odgovaralo, više nije morao da misli o maloj penziji. Radio je dovoljno pošteno u državnom preduzeću, nije izbegao scenario stečaja, privatizacije, viškova, pokušaja prekvalifikacije, biroa. Penziju je nekako nakrckao. Nije bio najstariji kad se zaposlio ovde. Bio je među sposobnijima. Kolege se nisu predugo zadržavale. Njemu je odgovaralo to što je šest dana nedeljno imao obavezu i nije radio noću, sem u pojedinim, izuzetno retkim situacijama.
Pre ovog posla nije prečesto ulazio u zgradu u kojoj sad radi. Često je tuda prolazio, ali nije ulazio. Nekoliko puta, po službenoj dužnosti. Viđao je redove ispred ulaza, ali prolazio je pored njih. Sada kada vidi redove, nasmeši se, jer je to znak da će posao biti dinamičniji. Biće više ljudi, biće možda i nekih zanimljivih situacija. Bitno mu je da osobe koje s rančevima na leđima prilaze slikama opomene da ranac stave ispred sebe ili ga ostave dole. To njegove kolege s ulaza nisu primetile; voli kada uspe da ispravi nečiju grešku i spreči potencijalno uništavanje umetničkog dela. Za strance sada ima posebnu gestikulaciju – pokaže prstom na ranac i kaže: Bag, front, ponovo pokaže prstom na grudi osobe: Bag, front, thank you. Mada, stranci uglavnom znaju, ovi naši ne i često bi se i svađali. Što tako? Tako mora. Pravila. To samo kod nas tako! Najviše tih što ne znaju da se ranac nosi ispred sebe ima onim danima kada je ulaz besplatan. Ili kada su zvučna imena. Bila je izložba s replikama francuskih impresionista, to mu je došlo kao osveženje, najviše je bilo slika prirode, bilo je lepo. Prijalo mu je da tada dolazi na posao, trenutna postavka je nešto moderno, dolaze mladi s telefonima, interaktivno je, nema ni u šta posebno da gleda.
Kolege su strateški raspoređene u prostoru, tačnije, on ih je rasporedio, ali kako se približava kraj smene tako se sve više grupišu jedan do drugog da bi vreme što pre prošlo, kao da će njihovo zbijanje skupiti i vreme koje treba da protekne. Danas je jedan mlađi kolega posebno nervozan, najmlađi među njima i po stažu i po godinama, stranka mu je našla posao, pa sad mora da se pokaže, mada on priča da neće dugo ostati, dok se ne oslobodi mesto u drugoj instituciji, ovde je privremeno, svejedno, teško mu je da bude tu, danas posebno.
Zbog toga je mladog kolegu pomerio s ulaza, na ulazu čovek mora biti koncentrisan, da gleda ko dolazi i da zna da odgovori na pitanja kakvo je, recimo, da li je u ovoj sobi ta izložba. Sam je stao na ulaz.
Posmatra kolege, posmatra posetioce koji se kreću masivnim stepenicama, čuje glasove koji utihnu kada uđu u prostoriju, kako pređu prag prostorije tako se sve pretvori u šapat. Kao da ulaze u crkvu, to ga je isprva čudilo. Na stepenicama čuje smeh, čuje čak i viku, ali kako se pređe prag tako skoro svaki glas zamre. Ostanu jedino oči.
Trebalo mu je vreme da navikne da bude u skoro beskontaktnoj tišini. Trebalo mu je vreme da navikne da treba da bude neprimetan, ali da bude tu, trebalo mu je vreme da shvati da, kada posetioci gledaju delo pored kog on stoji, njega možda ni ne vide. I da se neće njemu obratiti i ako im se sviđa i ako im se ne sviđa. Možda će mu reći dobar dan ili doviđenja, možda će ga pitati zašto moraju da stave ranac ispred sebe, do kad je izložba, na kom spratu je druga izložba, ali retko, veoma retko će obratiti pažnju na njega.
U njegovoj bivšoj kancelariji su svojevremeno visile Titova slika i tri uramljene fotografije – jedna s proslave desetogodišnjice preduzeća i dve s poslovnog puta u Dubrovnik. Nikad se nije pitao zašto baš te slike, bile su tu. Dok nisu sklonili Tita. Fotografije su ostavili. U njegovoj kući je bio Tito i bila je ikona; Tito je završio u kontejneru, ikona je tu. Ima i jedna fotografija njega i kuma sa somom kapitalcem kog su jednom upecali kod Apatina dok su išli kod kuma na vikendicu. Bio je i zidni kalendar iz 1991. sa šampionskim timom Crvene zvezde, ipak je to generacija koja mora da se pamti.
Pitao se da li bi neko ukrao slike, šta bi s njima radio da on i njegove kolege nisu u prostoriji? Okačio ih u svom stanu? Prodao? Dok je svojevremeno gledao dela onog Rusa što je slikao crte i tačke u bojama pred kojima su ljudi uzdisali, pitao se da li postoji ispravan način da se okači slika? Nigde nema početka i kraja, zar bi to neko gledao ceo život u svojoj kući? Ali izgleda da bi. Njemu su se sviđali francuski impresionisti, bilo je odličnih slika reke.
Kad se kum razboleo, prestale su njegove pecaroške avanture. Mada su ih i oterali s mesta za pecanje u Beogradu, tu su sad oni preskupi restorani i gomila turista. I dalje je povremeno odlazio na reku, ali ta reka više nije pripadala njemu. Kad se sindikat ugasio, a bilo je jasno da će se to desiti, tad je prestao da gleda na posao kao na mesto na kom su kolege prijatelji. Postao je distancirano kolegijalan. Drugovi i drugarice su postali koleginice i kolege, Sir i Madame.
Na ovom poslu su više puta sprovodili dodatne mere opreza – kad su donošene freske iz manastira, kad je gostovala izložba drugog poznatog svetskog muzeja i kad su ekološki aktivisti i aktivistkinje po svetu krenuli da gađaju slike supama.
Nije mu bilo jasno kako unesu supe i šta žele da pokažu tim činom, ali je održao sastanak i bio u pripravnosti. Želeo je da sve kolege budu u pripravnosti. Mada, zapitao se – zašto supa? Drugo pitanje je bilo ko bi ih uhvatio. On odavno nije bio brz, a tek nije bio snažan. Ostale kolege su bile skoro sve starije od njega. I mnogo manje zainteresovani za posao. Ko bi potrčao? Tešilo ga je to što trenutno nije bilo nijednog zvučnog imena u postavci, barem ne na njegovom spratu, ili barem on nije znao da ga ima. Upoznao je ovde radove mnogih umetnika za koje je čuo: Van Gog, Pikaso, Nadežda Petrović, nije razumeo multimedijalnu umetnost kakva se forsirala, multimedijalna i multidiscpilinarna, multi je postala reč koju je na ovom poslu naučio među prvima, multikulturalna, sve je bilo multi. Njemu je to bilo smuti pa prospi, ali njega niko nije ni pitao ništa. Smejao kada je čuo za onaj slučaj čuvara koji je okačio svoje delo u okviru postavke, s kolegama se šalio kako sigurno u tom trenutku niko ne bi ni provalio da sad zamene neke od radova svojim. Evo, ove tačkice i crtice, šta je ovo, pa sigurno pola nas bolje crta. Smejali su se. Na poslu su se veoma retko smejali a i veoma retko su i komunicirali.
Grupisanje nije bilo dozvoljeno sem ako nema nikog u prostorijama ili ako ima izuzetno malo ljudi. Bilo je dozvoljeno da se nešto organizaciono podeli na minut- dva, ali vremena za razgovor u principu nije bilo. Radili su u hramu tišine. Zato su trenuci smeha bili retki. Cenio ih je. Uglavnom nije imao s kim da ide na pivo posle posla, svi su žurili kući ili zbog zdravstvenog stanja nisu pili. Išli su, nije da nisu, ali to nije bilo kao nekad.
Jednom je održan važan performans na otvaranju osrednje izložbe. Dobili su pravila ponašanja, umetnica je došla mnogo ranije da oseti prostor, iako je već dve nedelje svakog dana pripremala taj nastup. Pre no što je počeo tu da radi to se zvalo igranje, al sad je performans.
Ugasili su svetla i tad je bilo veoma bitno da on i njegove kolege budu na oprezu. Voki-toki u jednoj ruci, odmah tu, da može da se prinese usnama ako zatreba pojačanje, u drugoj ruci, pa, u drugoj ruci ništa. Ali trebalo je da gledaju kroz mrak, da prate šta će se desiti u tih desetak sekundi. U ovom trenutku su svi bili nevidljivi. Sve je bilo jedno veliko ništa iako su svi aplaudirali na kraju. Teško mu je palo što nije mogao da uzme posluženje, ali povremeno, ako ostane alkohola, oni bi mogli posle da dobiju ostatke. Tada je znao da ništa neće ostati.
Nije razumeo umetnost, ali on nije tu da razume.
Sem kad čuje šta govore posetioci u prolazu pored njega. Jednom je čuo kako su dve devojke komentarisale da su u onom bečkom muzeju videle da čuvarka ima srpsko ime, a i u Berlinu su videle jednog našeg. Potražile su tad pogledom ime na njegovoj uniformi, ali on se kao slučajno izmakao da pogleda u drugu stranu. Nije znao da li je to istina. Nije išao u druge muzeje ali nije mnogo ni putovao. U onoj staroj državi jeste malo – Trst, kao i svi, Maribor, Split i Skoplje, vojska. Otkad nema te države, nema ni pasoš. Otišao je jednom u Crnu Goru na ličnu kartu. More ko more, a nije baš ni pecao. Išao je na Lido, al i to su sad otkrili svi ovi istetovirani što voze sklopive bicikle. Na Lidu je sreo bivšeg kolegu, iznenadio se kad je saznao da on još radi. Rekao mu je – radim, takvo vreme došlo, nekad se radilo do penzije, sad do smrti. Kolega se nije mnogo smejao a i činilo se da kolega uživa u penziji. Ili životu. Oglasio mu se voki-toki. Kolega s ulaza javlja da je upravo stigla poseta neke škole. Nisu najavljeni, nisu ih očekivali. Ima ih dvadeset osmoro, ali su mali. I idu na njegov sprat.
Video je da je već vreme za smenu ali i da dvojica još nisu došla. Znao je ko kasni. Ne rade to namerno, žive van Beograda i saobraćajne gužve čine svoje. Znao je da će deca doći na sprat za maksimalno četiri minuta. Maksimalno. Obradovao se. U prostoriji je, začuđujuće za nedelju, bilo veoma malo posetilaca, njegov mladi kolega mu je prilazio. Kad je stao pored njega, rekao mu je: „Dolaze nam đaci, nenajavljeni.” Mladi kolega je uzdahnuo. „Ostaćemo ti i ja da pomognemo, još nisu svi došli, vidiš da je danas lep i lagan dan, ali sad može da bude izazovno. Možda neće dugo biti tu, mali su, čuješ im glasove iz hodnika? Svakako, bolje da budemo ovde i od koristi nego da idemo kući, kao da tamo imamo šta da radimo.”
Ušli su. „Mislio sam da su manji, ovi su neki peti, šesti razred”, rekao mu je mladi kolega. Klimnuo je glavom i dao mu znak da ode u drugi ugao. On će ostati na vratima.
Znao je kako se grupe kreću. Većina ostane u centralnoj grupi, ali uvek se izdvoji dvoje-troje radoznalih individualaca koji idu svojim putem. Tako je bilo i sad.
Posmatrao je dečaka koji je odmah otišao u ugao i stao pored najšarenijeg eksponata u prostoriji. Druga dvojica su se izdvojila dijagonalno od njega, pokazujući jedan drugom nešto na telefonima, ne gledajući uopšte po prostoriji. Znao je da su na prvi pogled nezainteresovani klinci najopasniji. Brzinski je potražio mladog kolegu. Želeo je da mu da znak da se pojavio jedan od kolega iz druge smene, ali mladi kolega je tupo gledao ispred sebe. Nije mu se to dopalo, učio ga je da uvek mora da bude na oprezu, a sad on mora da pojača svoju pozornost. Ono što je bilo pozitivno, centralna grupa se nijedalje osipala. Nastavnica koja ih je dovela je pričala o jednom od radova, hvatao je poneku reč – istorija civilizacije, Netfliksova nedavna adaptacija, bajke i predanja… On sam nije shvatao izložbu koja je u toku, ali činilo se da posetioci većinom znaju o čemu je reč.
Dve devojčice su prošle pokraj njega, nije video kada su se odvojile, ali prošle su i čuo je kako jedna kaže da je trebalo da piški u Meku jer sad ne zna gde će piškiti; pravio se da ne obraća pažnju na njih, nerviralo ga je kad ga pitaju gde je toalet, udaljio se pet-šest koraka da izbegne pitanje. Devojčice su se zbunile, ali su se uputile ka drugom kolegi koji je upravo prošao kroz vrata, to je dobar znak, sad su svi na poslu. Prekorio je sebe što nije primetio njihovu kretnju. Oprez mora biti na maksimumu.
Nastavnica je i sad nešto objašnjavala, deca su manje-više slušala. Pokušao je da se seti da li su njih vodili na izložbe kao školarce, u ovom uzrastu. Možda i jesu, na one posvećene praznicima, obeležavanjima raznih dana pobede, partizanima, ali tamo su gledali realne slike, istorijske. Ovo nije bilo kad je on bio mali.
Pitao se kako je moguće da se umetnost toliko promenila. Čuli su se koraci mladog kolege. Približavao mu se.
Znao je da želi da izađe; i ovih desetak minuta duže što je ostao bilo mu je previše. Skoro da ga nije ni pogledao kad je prošao pored njega, dobacio je: „Vidimo se sutra”, i krenuo ka stepenicama.
Gledao je za njim i nije znao šta da misli. Nisu bili prijatelji, prijatelja na poslu više nema. Činilo mu se da za mladog kolegu ovo zaista nije ni bio posao, iako je ipak ostao da sačeka da se pojavi cela smena. Sada je on bio najmlađi.
Dečak je još uvek stajao pored šarenog eksponata, eto tako. Dve devojčice su se vratile iz toaleta i stajale u grupi, dvojica izdvojenih dečaka sada su prilazila centralnoj grupi i, kao u vesternima, znao je da je to taj trenutak.
Uzeo je voki-toki i potrčao. „Supa, ima supu, ne supu, vadi, ima… ima šejk iz Mekdonaldsa, sigurno ima šejk, prosuće po slici, supa!”
Začula se vriska dece, on je u glavi znao da je trenutak nepažnje u kom je pratio mladog kolegu kako odlazi bio ključan. Mora ispraviti grešku. Trčao je iznenađujuće brzo. Bio je ponosan. Prešao je razdaljinu u sekundi. Mora se baciti na dečaka pre no što dečak baci supu! Mora ga sprečiti. Nije video da dečak ima pantalone s onim ogromnim džepovima, nisu to videle ni kolege na ulazu, iznenadila ih je nenajavljena grupna poseta pred kraj smene. Koncentracija je oslabila svima. I njemu, ali sprečiće sve. Nije video da dečak u džepu pantalona ima čašu sa supom, sad će je prosuti na neku sliku, posegao je rukom za čašom, vadi je, ali on već pada preko dečaka. Pada preko dečaka, nastavnica viče, doziva, skoro da istovremeno viče upomoć i viče na njega, deca su ili pokrila lica rukama i plaču ili se smeju, svi mu se smeju. Izvadili su telefone, slikaju ga, biće na internetu, zvaće ga sestra da kaže kako ga je videla na Vajber grupi…Neko je došao i uhvatio ga ispod miške, govore, jesi li blesav, ustaje s dečaka koji se trese, nikad nije video da je neko toliko širom otvorio oči kao taj dečak, odvlače ga, pogledom traži supu ali na podu vidi samo pumpicu za astmu.

__________________________________

LJILJANA D. ĆUK (Zrenjanin, 1982) živi, radi i stvara u Beogradu. Objavila je zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga). Knjiga Uslovi nisu bitni je 2025. godine prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. godine bila je u finalu nagrade Voja Čolanović za najbolju priprovedačku knjigu objavljenu na srpskom jeziku. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima su projekti Dijahronijski kontrapunkt i CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru projekta CELA, priča Meine Mutter hat Blumen gezüchtet prevedena je na devet evropskih jezika. I dalje sanja Berlin jer čak i humanoidi sanjaju.

Foto: Marija Piroshki/Festival Krokodil

Danas je nedelja, možda. Nismo sigurne kako da merimo vreme. Nekada načujemo koji je dan, ali čak i kad vodimo računicu, ne uspevamo da budemo u toku s vremenom. Već dugo nismo u toku s vremenom. Nekada nismo sigurne da li je dan ili noć, godišnja doba samo naziremo. Čule smo da na svetu ima još nekoliko ovakvih kao što smo mi. Čule smo i da je svet pred novim ratom, ali to se pričalo i dok smo bile izvan.

Jednom smo se probudile srećne, sanjale smo da je sve san.

Danas je možda nedelja i na ekranu se pojavio novi zadatak. Ovo smo već imale, nije toliko popularno, ali već smo imale. Zanimljivo je kako od osamsto i nešto mogućnosti najčešće rekreiramo dvadesetak. Današnja je pomalo iznenađenje, ali imale smo je.

Oni ne vole da im se šire vidici, znamo. Ne vole mogućnost spoznaje, šta ako se desi da im se dopadne nešto na šta nisu navikli?

Često smo sanjale slobodu, ali zapravo mi ne znamo kako ona izgleda. Možda smo pogrešno sanjale, može li pogrešno da se sanja?

I izvan su nas dugo gledali. Nekad su nas pljuvali, a i tukli. Pod pesnicama i udarcima nogama dolazilo nam je da vrištimo, ali mi smo samo pošle u prodavnicu da kupimo hranu, pravim novcem, radimo kao i vi, i sanjamo, sanjamo slobodu, šta vi sanjate? Oni su mislili da će biti slobodni ako se oslobode nas. Znamo to. Nismo isti, a ne daju nam da budemo jednaki. Mi ih provociramo da preispituju. Tako su nam rekli. Gadite nam se. Šta ste vi? Gadite nam se. Nećemo da vas gledamo.

A stalno nas gledaju. I ovde i izvan su nas gledali. A mi smo sanjale o mestu bez pogleda, možda je to sloboda. Sve smo pogrešno sanjale.

Jednom smo išle na more. Vozile smo dosta dugo, putevi su bili loši. Slušale smo muziku, volele smo menjanje radio-stanica kako prolazimo kroz različite gradove i volele smo se. Ništa nam nije smetalo, ni krš od automobila, ni loši putevi, ni jezik koji nismo razumele, volele smo se. Jednu noć smo spavale pod zvezdama, auto je stao, odvezle smo ga na popravku i spavale smo pod zvezdama, tog neba se danas sećamo. Bilo je naše. Ako je to bila sloboda, ukus nije bio loš. Ali počeli su da nam uzimaju ono što svima pripada. Valjda da bi bilo više za njih. Ali kako nebo može da nestane? Da se potroši?

Sad nemamo nebo. Bar ne ono izvan. Nekad ga malo vidimo. Slučajno. Mrzimo tu reč. Slučajno. Sve odizvan je sad slučajno. A svi oni imaju to nebo, ali opet biraju da gledaju nas, iako su nama zabranili da ga s njima delimo.

Danas je nedelja, možda, i neko želi da rekreiramo nešto iz novijeg doba. Na trenutke im vidimo lica. Na trenutke uhvatimo njihova lica. Ili je radoznalost, ili je gađenje. Ali uvek superiornost. Skoro uvek. Nekad je i sažaljenje. Znamo ko se vraća, vraćaju se one koje su nam slične. Sažaljenje imaju u očima, to vidimo na trenutak, ali i strah, tugu. Mi ne znamo kakav je njihov život. Oni se možda pitaju kakav je naš, kakav je naš kad im je van očiju. Hej, bar nas više ne tuku, zar ne? Nekada mazimo ožiljke jedna drugoj. Kako su nas jurili tih dana, kako su nas šutirali.

Plakale smo. Plakale smo od bola, pod udarcima, od sramote koja nije bila naša. Plakale smo od straha da je svaki minut zagrljaja naš poslednji, nismo spavale, a morale smo, morale smo da spavamo jer rane nisu zaceljivale. Plašile smo se da zatvorimo oči. Ako zajedno zatvorimo oči, ko će se setiti šta je istina ako se probudimo?

Sanjale smo o slobodi tih dana, sanjale smo o slobodnom pogledu na nebu. Da li bismo večnim snom našle slobodu?

„Marš u svoja četiri zida!”, uzvikivali su. „Marš, odvratne ste!”, horski, skoro ritmički omamljujuće. A nas dve, kao u pijanom plesu, čvrsto držimo jedna drugu u naručju i gledamo se u oči. Dok jedna malo ne zaspi, od umora, pa je ona druga čuva. „Marš, neprirodne ste!”, a mi ne znamo ni za jedan više prihvatajući osećaj nego kad smo zajedno.

Mi više ne plačemo, sem kada se zadatkom to od nas traži. A baš često traže od nas da rekreiramo scenu kajanja. Vežbale smo s profesionalnim glumcima kako da plačemo na komandu. „Ako se setite neke tužne scene, biće lakše”, rekli su nam. Sećamo se. Tužne scene. Ne jedne. „Sve mora biti autentično”, to je bilo izgovoreno uputstvo, morale smo da naučimo scenarije. Memorisale smo osamsto igrokaza. Osamsto zabluda. Osamsto lažnih, izmišljenih situacija. Bar nas ne tuku ovde. Mi smo edukativno-umetničko delo. A eksponate ne smeju da dodiruju. Pljunu na staklo. To nekada vidimo, pljunu odmah. Za nekog ko očima ne može da nas vidi, oni baš često dolaze da nas gledaju. Imaju osećaj kontrole. Oni vole da posmatraju nepoznato tek ako imaju osećaj kontrole. Zato su i borbe gladijatora bile toliko popularne. Proždrljive oči, gladne krvi. U našem slučaju proždrljive oči se naslađuju onim što smatraju da je zaslužena kazna. Gladni su korekcije i uspeha. Tako nesigurni.

Danas je nedelja, verovatno, ne znamo. Ovog nepoznatog dana za koji pretpostavljamo da je nedelja treba da rekreiramo scenu za oči gladne našeg pokajanja. Mi smo opomena i mi smo njihov uspeh. Prognali su nas, drže nas zatvorene u četiri zida i izvodimo igrokaze za njih. Dovode decu da nas gledaju, da znaju šta će ih zadesiti, i to u najboljem slučaju, ako su kao mi. Mi mislimo da povremeno i drkaju na nas, kada dođu bez dece. Verujemo da u pretrazi porno-sajtova ne postoji više kategorija kojoj bismo, eto, mi kao pripadale. Ne znamo. Ali dark veb je i dalje sigurno mesto za sve one koji prodaju moralne lekcije svojim sledbenicima. Zasigurno nije izbrisano naše postojanje u službi pornografije. Kako bi moglo biti kada oni to vole.

Mi, izvan, sada, ne postojimo. Dobile smo priliku da poput kakvih lutaka postojimo jedna s drugom u kontrolisanim uslovima, ili da prihvatimo život u kojem nas nema. Kada ne izvodimo ove predstave, mi smo opet par, zagrljene, imamo naša četiri zida, uspeli su u tome. Mi smo uspele da ostanemo zajedno. Ne znamo da li je ovo život, ali znamo da tamo izvan nije sloboda.

Kako je sve počelo? Pa tiho, nenametljivo, kao što obično i biva. Bez upozorenja i s verom da smo ipak daleko stigli. Ali društvo ne ide napred, ono se uvek vraća. Napred ide vera u ljude, ali društveni progres ne postoji. Uvek se dođe do iste tačke i onda iz početka. Ograničavamo, ograničavamo, ograničavamo da bismo bili slobodni. I sad se šuška da će rat. I osvajaju slobodu puškama, oduvek i zauvek će. Ne znamo da li je rat sloboda i ne znamo šta će biti s nama ako izbije rat. Možda ćemo odmah postati telesna ispomoć na frontu.

U miru, onom koji je zasad lažno tamo, u miru bismo isto bile telesna ispomoć bilo kome. Tako su to nazvali, smatrali su to korekcijom.

Mi smo uvek bile predstava. Pokretno pozorište. Teatar gadosti. Cirkuske atrakcije i niža ljudska bića, bokserski džakovi, prema potrebi. Mi smo predstava. Teatar gadosti. Cirkuske atrakcije i niža ljudska bića, bokserski džakovi, ako bude bilo potrebe. Mi ćemo biti predstava. Teatar gadosti. Cirkuske atrakcije i niža ljudska bića, bokserski džakovi, izgleda. Na kome li sada odmaraju ruke, pitamo se. Po kome li se sliva njihova pljuvačka prezira, kome upućuju sve one pogrdne reči kojima su nas obasipali? Srećom, sad ih ne čujemo. Ne čujemo, ali ih ne zaboravljamo.

U današnjem, tek sedmom izvođenju igrokaza broj 23, proverile smo, u današnjem igrokazu broj 23 treba da izgovaramo rečenice kajanja (uvek ih izgovaramo), ali i današnja predstava ima jednu lepu rečenicu. Ona glasi: „U Kopenhagenu je uvek nedelja”. I kad je izgovorimo, na trenutak opet vidimo boje, vidimo grad u kom, igrom slučaja, jesmo bile, vidimo kako postojimo u svetu u kom smo mislile da ima i mesta za nas. Možda je to tad bila sloboda. Ne znamo. Ali znamo – ako je danas nedelja, onda je i u Kopenhagenu nedelja. To na trenutak ulije nadu da je svet i dalje u redu, samo je malo pomeren.

– iz zbirke Uslovi nisu bitni, Partizanska knjiga, Kikinda 2023. –

________________________________________________________

LJILJANA D. ĆUK (Zrenjanin, 1982) živi i radi i stvara u Beogradu. Objavila je zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga). Uslovi nisu bitni je 2025. godine prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. godine bila je u finalu nagrade Voja Čolanović za najbolju priprovedačku knjigu objavljenu na srpskom jeziku.  Njene priče istražuju svakodnevicu, identitet i tenzije između intime i društva. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima je i CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru projekta, priča joj je prevedena na deset evropskih jezika. Pored književnog rada, bavi se projektima u oblasti kulture i kreativnih industrija.