SERBIAN GLASS FACTORY
brak je živeo
dok nisam razbila
i poslednju čašu
paraćinski duvači stakla
nisu štedeli pluća
dvadeset godina su čaše potrajale
kuhinjski viseći delovi
zjapili su prazni
a mi bi napunili
novinske crne stupce
da smo ostali skupa
bez čaša
ljubav neće piti vodu sa dlana
punog krhotine
ljubav će vodu piti
iz plastične ambalaže
jer žrtvovanje staklenih nogu
nije ozvezdalo nebo
nad morijom
dvadesetak kilometara
severozapadno
od fabrike stakla
***
KARAVAN SREĆE
Nosim na leđima kuću.
U srednjem smo veku
i verujemo da sam
slon.
Ali, ja hodam nemirno
i svaki moj korak je
nov zemljotres.
Samo nikako da koraknem
da se moj gejzir
tvojom vodom napaja,
već uvek zemljotresnem tako
da otičeš mimo mog grla.
Rasušene surle ričem:
– Moja leđa su mala,
ali okreću kuću
oko tvog pogleda
i oko tvog srca!
Proći će vekovi dok se utvrdi
da kuća počiva na temelju,
da sreća zavisi od ugla
pod kojim senka pada na nju,
a da je slonovima mesto
na polici kod ulaznih vrata
kao ukras
u koloni od sedam.
***
BRISANJE UGLJENE PRAŠINE
Možda se i zna
da li je ranjen ili promrzao,
ali nije dugo poživeo
posle albanske golgote.
Ženu mu vezivali za drvo,
kocem prebijali ruke
da ne grebe zemlju
koja joj deci sleduje.
Saznalo se da su se to
braća snaje uplašila.
Da su samo ruke,
poživela bi.
Moj deda sa sedamnaest
beše zreo za ženidbu,
da se ne spotiče
o poglede stričeva.
U nemačkim rudnicima zarobljen
iskašljavao očev smrznuti bajonet
i nabranu majčinu na kocu kožu.
Ugljenu prašinu
godinama brisao
belim sutlijašem.
Sve do jedne noći.
***
AURIKATARIINA*
Dok smo sahranjivali depresiju
brada nam je drhtala
i vilični zglob mrdao.
Ja sam previše bacala,
on previše čuvao,
vazduh je čileo,
krv nije voda
iste boljke plove.
Dok smo depresiju u raku gonili
on je žalio za olako
bačenim zubima,
ja za olako protraćenim suncem,
uglavnom krevet se smanjivao
jer su čuda dovlačena
da zgreju mthfr iako je heterozigot.
A onda pre navlačenja mermerne ploče
panično smo depresiji
duvali u usta,
zvali je svojom
i zakletvu, zakletvu:
– Nećemo se, nećemo vešati
o dvadeset godina stare paučine,
polagali na prvi otkucaj
oživljenog srca.
Depresija nas je grlila zdušno
i preko naših ramena plazila se
svim užurbanim Aurikatariinama
koje pošle su da izbrišu
svu našu nagomilanu tugu.
*Airikatariina- ime devojke kojim se predstavlja na društvenim mrežama a koja besplatno čisti stanove osoba obolelih od depresije
***
MIRIS
Otuđeni,
zagledani
svako u svoj zid,
otimamo se o dečje teme
koje na nas miriše.
Stežemo obruč
da zadržimo
prokisle pinte,
no rasušena hrastovina
miriše na
umrlog bačvara.
***
PROGOVARANJE KATARKE
Šatori su tvoji suva jedra,
nadimaju, no katarka ćuti.
Suva jedra otpuhuju sanka,
dol temena kad do veđe dođe,
ako li se razbuktava snaga,
suva jedra sapetom je drže.
Da sam tamo kraj šatora tvojih
došla bih ti da ti snove nunam,
iz tebe bih izvlačila snagu –
dim kad sukne, nozdrve nek širi,
tvoja snaga poleđini mojoj
to što stuče dojke razbežava,
iz oboje ustiju rumenih
cure slasti kanda li će pasti.
Ako kanu na zemljicu suvu
procvetaće čestoslavka trava,
ako li na odbačeni kamen
taj će kamen stati glava ugla,
a ta glava nagradiće ljubav –
od dva tela jedno da se tvori!
Onda šator nadimaće jedra,
sa katarke uzleteće mladi
________________________________________
JOVANKA NIKOLIĆ rođena je 25.5.1977. godine u Jagodini.
Objavila je zbirke:
Zbirka od Virtemberga (2024) Poetum, Beograd
Ljubav u zaperku (2024) Presing, Mladenovac
Okno za onko (2025) Poetikum, Kraljevo
Progovaranje katarke (2026) Poetum, Beograd
čovjek-časopis 