čovjek-časopis

Trotoar je bio čovek širokih ramena i uskih shvatanja. Tako bi bar neki rekli. Ovo je priča o njemu i njegovom najvećem poduhvatu, koji nestudioznim čitanjem možda i ne deluje tako.

Morate koristiti logiku, umeo je da kaže zaposlenima dok se debelim kažiprstom lupkao po slepoočnici. To nije bio savet vezan isključivo za posao. Isto im je pričao i dok su popunjavali osmosmerke i rešavali rebuse, ali i kad su bili u pitanju njihovi svakodnevni problemi, kao i ljubavni, porodični, psihološki ili problemi sa bolesnim ljubimcima, pa i smrću najbližih. Kada je, primera radi, Mara, lektorka omalenog stasa i prodornog pogleda, jednog ponedeljka ušla u kancelariju sva ko pokisla zbog poraza Partizana, on joj je rekao Maro, nemojte tugovati. Morate koristiti logiku. Sport je de jure i de fakto besmislica. Nešto slično joj je rekao i kada joj je teču pregazio voz.

Smatrao je sebe bastionom racionalizma, a racionalizam suštinom čovečnosti. Otud i opsednutost logikom. Naučnim razmišljanjem. A pre svega detektivskim romanima. Džaba to što ga je majka, profesorka književnosti, od malena usmeravala na braću Grim i Edgara Alana Poa, pa kasnije na antičke drame i Šekspira, i što ga je otac vodio na izvedbe Musorgskog i predstave Ibsena — Trotoarova mašta bila je i ostala monaški posvećena ubistvima i hvatanjima fiktivnih ubica.

Kada su Joka i Lale, njegovi roditelji, poginuli po policijskom izveštaju u saobraćajnoj nesreći, on je utehu pronašao u nasledstvu. Mala izdavačka kuća i zapuštena antikvarnica postale su njegove. Uz njih i ušteđevina. Trotoar je odmah dao otkaz u apoteci, upregnuo sve lične kapacitete, rasprodao starinu i konačno krenuo u ostvarenje sna. Ime firme promenio je u “Zagonetka”, logo u Sfingu sa znakom pitanja na čelu, antikvarnicu pretvorio u knjižaru, te se dao u kupovinu prava za whodunit i krimi romane, kao i za po koji noar strip i zbirku pitalica i zagonetki. Sve dok je delo kao centralnu tačku imalo misteriju koju je bilo moguće rešiti vlastitim umnim naporima, moglo je da se štampa. Takva literatura je dobro išla pa je on, sav okuražen, pokušao i sam u par navrata da piše. Ono po čemu su se njegove priče razlikovale od klasičnih detektivskih misterija je to što su od čitaoca zahtevale ne samo da pronađe krivca nego da i pre toga pronađe ne baš očigledan zločin za čije je postojanje Trotoar ostavljao tragove u tekstu. Bilo je jasno da mu ne ide. Imao je relativno dobre ideje ali su mu stil i sintaksa izmicali. Tako mu je rečeno i on je to (teška srca ali trezveno) prihvatio. Od naleta očajanja se odbranio preduzetničkim i izdavačkim uspehom. Ceo svoj ugled i identitet bio mu je kao pupčanom vrpcom vezan za Zagonetku. Zarađivao je duplo više od roditelja. Kasnije i petostruko. Ako se sabere dva plus dva, njegovo poslovno dostignuće i toliko bolji ishod od roditelja je lako razumeti. Joka i Lale nisu bili zdravorazumski nastrojeni ljudi već iracionalni zanesenjaci opsednuti polovnim knjigama, prašnjavim i napornim za čitanje. Budale, mislio je.

U srednjoj školi je bio najkrupniji u odeljenju. Već je imao visinu i ramena, a onda je počeo i da se širi od neaktivnosti. Nije voleo da se druži, niti da poput kakvog zadihanog maloumnika trči za loptom. Svaki dan čim bi se vratio iz škole i završio domaći prešao bi sa stolice na krevet i do kasno u noć uživao u bezbrojnim romanesknim ubistvima i detektivskim istraživanjima. Odeljenski cirkuzanti i delikvetni (od kojih je jedan kasnije postao ni manje ni više nego inspektor, a još kasnije i njegov biznis partner) počeli su ga oslovljavati Trotoar jer je zauzimao više od pola trotoara dok bi se gegao. Trotoari njihovog grada jesu sami po sebi bili uski te i nije bilo teško zauzeti polovinu, no to nije ništa menjalo. Dečak je bio širi od ostalih i to im je bilo dovoljno za stavljanje na stub srama. I otac i majka su u nekoliko navrata na roditeljskim sastancima pokušali da apeluju na druge roditelje da se sa tim nadimkom prestane i ako im je sin jasno i glasno svaki put podvlačio da ga ne srame zauzimajući se za njega kao da je neki nesposobnjaković koji ne sme ništa da preuzme. Njemu se to kako su ga zvali čak i dopadalo. Prijao mu je nadimak. Zašto? Odgovor je jednostav. Razmislite, nije teško. Ali morate koristiti logiku. Sledi rešenje za manje pronicljive nakon dve tačke: u noar detektivskim romanima često su antiheroji i opasni, mračni momci odrasli na ulici i velika je verovatnoća da neki od tih promućurnih, nenadjebivih tipova mogao da se zove baš tako. Trotoar.

Nadimak ga je pratio i na farmaceutskom fakultetu i ako ga tamo nisu uzimali za širokog već za vrlo uskog čoveka, tačnije čoveka uskih shvatanja i još užih interesovanja (jer je čitao samo to što je čitao, zamislite kakvog li greha biti strastveni hobista, i nije bio željan socijalizacije i provoda, a i muziku jedva da je slušao) ali je nakon studija nadimak polako ali sigurno zamro i ostao u prošlosti. Tako je bilo dugo vremena. Možda deceniju i više. Sve do trenutka kada je iznenada, za neupućene bez razloga, odlučio da ga oživi, te da počne tako da se predstavlja. Ubrzo je počeo zahtevati i od onih koji su ga već zvali po imenu da to prestanu i da ga na dalje zovu po nadimku.

Da li možete pretpostavi kog trenutka je to počeo da radi? Ako se postupno razmisli i izvedu dosledni uzročno-poslednični zaključci, do odgovora nije teško doći. Nije potrebno ništa više od ovog teksta. Kog trenutka je Trotoar presekao i odlučio da će stari, zaboravljeni nadimak biti njegovo jedino ime? Zastanite sa čitanjem. Mućnite glavom. Jeste li? Pametniji među vama sigurno su već shvatili. Za one koji nisu dovoljno oštroumni sledi rešenje: Trotoar je odlučio da je isključivo Trotoar onog trenutka kada su mu roditelji izgubili živote. Da tog dana nisu uskočili u kola i žurili da stignu na predstavu, Zločin i Kaznu, već da su krenuli na vreme pešaka, trotoarom, bili bi živi. Trotoar je mesto sigurnosti. Na saobraćajnicama se gine. Trotoar je takođe deo prošlosti, deo života u kome je imao autentični nadimak i u kome su mu roditelji bili živi. A i dalje stoji da je Trotoar nadimak za nekog opasnog tipa. Nekog mišićavog kriminalca koga se svi u zatvoru plaše.

Polako ali sigurno dolazimo do najzanimljivijeg dela zagonetke, a ona glasi ne samo ko je ubica već i ko je ubijen? Da li možete da pretpostavite? Hoćete napraviti pauzu sa daljim čitanjem i još jednom proći kroz priču od početka? Pozivam vas da to de fakto uradite. Ali ozbiljno. Ovo nije narativni trik ili osobenost pripovedača koji se sprda sa datom idejom već je stvarno poziv da to i uradite. Ko ne reši ne treba sebe smatrati iole pametnom osobom. Sve je na izvolte i u redovima. Ne volim da pišem između redova. Ovde je dakle stvarno tačka bez povratka. Ili ćete odložiti dalje čitanje i pokušati da rešite zagonetku ili ćete nastaviti da čitate po automatizmu, bez radoznalosti i želje (hrabrosti?) da se isprobate u ulozi detektiva ili detektivke.

Jer šta je čovek ako ne biće koje rešava (doduše i pravi) probleme? To nas izdvaja od ostatka življa. Mi smo životinja koja rešava probleme. Želim da budem upamćen kao neko ko je tako gledao na ljudski rod. Pozitivno. Optimistično. Sa beskrajnim potencijalom za progres i ako je naša planeta samo jedan atom u jednoj zrnu u skoro beskrajnoj masi haosa.

Zato i znam da ko god bude čitao ovaj moj tekst, taj (ili ta) će rešiti zagonetku. Prosto jer je ljudsko biće. Moj poklon tebi čitateljko, tebi čitaoče, je da se osetiš sposobnim da rešavaš probleme i zagonetke života. Neka ovaj tekst bude moja labudova pesma.

Odavde na dalje ću računati da ste ili rešili zagonetku ili se prepustili inerciji i lenjosti uma te samo nastavili da čitate kao da čitanje nije angažovano razmišljanje nego skakanje na svaku sledeću reč.

Dakle. Vrlo jednostavno:

Rešenje prvog dela zagonetke je sledeće: Trotoarovi roditelji. Uz malo promišljanja je očigledno. Oni su ubijeni.

Rešenje drugog dela zagonetke je sledeće: ubio ih je njihov sin, Trotoar.

Vi ste to sami rešili, siguran sam. Vratili ste se kroz priču i sve shvatili, pa i njegovu motivaciju koja se čita u rečenici nakon rečenice o njihovoj smrti. A i ko bi propustio informaciju da mu je određeni inspektor bio i poslovni saradnik. Da vam ne crtam, sve se poklapa.

Verujem da su najpametniji od vas shvatili i to ko sam ja, narator ove priče (to je već viši nivo zaključivanja, nivo gospodina Poaroa ili cenjenog Šerloka). Imam beskonačnu veru u pamet ljudskog roda.

U svakom slučaju svima vam čestitam od sveg srca na rešavanju Trotoarove zagonetke i iskreno se radujem što ste malo mućnuli glavama i razradili mišiće uma. Vaša budućnost je blistava. Spokojan sam.

ZA MOG ADVOKATA:

Gospodine Zlatiću,

Ako čitate ovo to znači da sam uspeo. Ubio sam se i pored svih zatvorskih ograničenja. Molio bih vas da date sve od sebe ne bi li ovo pismo bilo objavljeno od strane nekog od većih izdavača u zemlji (spisak imate) i da im to i pošteno platite.

Hvala na saradnji.

U potpisu,

Mileta Atanasković Trotoar

__________________________________________

LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pored objavljenje zbirke priča „Dnevnik gledanja“ (Imperativ), napisao i nekoliko filmskih scenarija od kojih su dva u predprodukciji. Objavio je i četiri kratke priče za književnu panoramu Čovjek-časopis, dve kratke priče u časopisu Razvitak, jednu kratku priču u časopisu Buktinja i jednu kratku priču za internet portal Strane.ba.