Pognuto je živjeti u ravnici misaonoj i geografskoj. Mene svako brdo sjeća na Bosnu, neku moju Bosnu. U zori dok spava, kad mi je podnošljiva.
Tko hoće njome proći, mora se nadisati oblaka, iskašljati svaki zvuk. Moja Bosna u zori, ona je satkana od visokih kula Babilona, koje su kako tako gradili nijemi ove Tugozemske. Pričalice ovdje samo su stranci. Ova brda ih ne razumiju. Jer sve što se ima za reći, mora se reći puno prije ili puno nakon Bosne. Ovdje se šuti točno. Ovdje se tuguje sasvim nepotrebno.
I nije ovo neka hvala. Od tuge je ovdje samo utjeha gora. Tko hoće mojom Bosnom, mora brdima, mora nebom, mrtav mora.
***
IZ KNJIGE NESTANKA
Ulazim u okno, plivam i osvrćem se: Ne moraš me, dragi, tudeka čekat! Sebi govorim.
Na, uzmi ovaj spisak! Tako se stvara svijet. Par riječi je potrebno i jedan dugi vrisak.
***
TIJELU
Gromado što nas prtiš, po gustišima il agorama svijeta, skrojena iz vrta plodne si zemlje t trofej života što se rađo milijune ljeta. Natovarena mislima, idejama što bole, često lutaš sama. Tvoje su misli nevjerne, a ti ih puštaš. Donesu ti divljeg ploda kojeg ti moraš da gutaš.
Tvoja stopala lomljiva i hrpa koščica, kad ostave pješčani trag, rado ga more u tobolac trpa ko suvenir jeftin i drag.
Drhtiš od dvojne priče kao da si prokleti leš. Kad napusti te vrijeme, livadi bit ćeš piće jer ti se rodiš jednom a vječno mreš. A ko strasni dodir u drugačijem svijetu, živjet ćeš u mom umu. I od iskre jedne naše iskrene misli naša će lubanja treperit na drumu.
***
ČOVJEK NAIZVRAT
Mene stvorio Bog bez riječi. U avliji završene igre. Sva se čeljad razišla. Sebi samom žmiriš. Sebe samog tražiš.
Koga tražiš, maleni – tepa svijet u prolazu – i zašto si tako sretan?
Moju dušu, velim obuko čovjek naizvrat. Pa o goruće grmlje šipka okačim srčiku da okapa kad god poželi da se odmori od drugova nenađenih.
***
LJUBAV
Hitam u ocean. Da uronim pretovarene jedrenjake. Nek olakša voda kleta premorene teretnjake. Što je teže to što plovi, voda više neba lovi. I sve stenje, al sve seže. Brod tone jer se more penje.
______________________________________________
DENIS JURIĆ rođen je u jesen 1993. u Bosni (Vitez). Nakon osnovne škole, školovao se kod bosanskih franjevaca u visočkoj klasičnoj gimnaziji, a onda i na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu te konačno filozofsko-teološki studij završio na Isusovačkom filozofsko-teološkom institutu u Zagrebu. Nakon svega, završio skoro i na ulici. Tek tada se izučio za čovjeka. Rado je teolog te se time većinom i bavi, pokušavajući vratiti vezu suvremenog i svevremenog. Bježao često iz samostana. Jednom tako naletio na Boga: „Đe ćeš ti?“ pita on Denisa. „Đe i ti“ veli ovaj njemu. I zato se nije više vraćao. Piše istim riječima kojima se stvarao svijet. Može ustrebati. Od 2019. živi u Njemačkoj i ima osjećaj da više ne govori ni jednim jezikom. A i lakše se sporazumijeva s ljudima. Ima dvoje djece ko srce i jednu ženu ko kuća. I dosta.
Mi znamo sve Ali ne možemo ništa Čekanje i nadanje I beskonačna patnja
Mi znamo sve Ali nas ne zna niko Nas zna ljubav Namigne nam kad je teško
Mi znamo sve Ali ne možemo ništa Nas zna samo ljubav I čeka nas strpljivo
2.
Hodamo kroz strahove Stegnutog grla Bojažljive nade Zaključavamo vrata pred beznađem Krijemo se po hodnicima Sreću grlimo dobrodošlicom Bolno upijamo užitak Akumuliramo u mozgu Kao zalog za budućnost Kao dokaz da smo nekad živeli Kao sećanje na san Vraćaj se rutini Preguraj još jedan dan
3.
Gledaš dušu u ogledalu Pakao je odgovornost Sloboda je nedostižna List na dašku vetra Bez agende i cilja
Na kraju ostaje želja Ostaje samo san U moru tuđih reči Koje su reči moje?
Postoji li stvarnost bez odnosa Odbaci sve što te guši Ostajemo more i ja Trenutak ili dva Stopala daleko od tla
4.
Ne vidite patnju Ne vidite ljubav Na licu čoveka ocrtanu k’o slika Senka, pogled, obrva Bol između redova Nevidljivi svet vam izmiče U moru repeticije
5.
Dim cigarete pleše uz muziku Uvija se oko nas Dok nas ne podavi Samo kontrabas i dim Ja sam lepa Ti si lep Ljubav je samo momenat
6.
Sedamo u metro i idemo do kraja sveta Ti si večnost Ja sam večnost Ljudi oko nas su samo ukrasi Statisti u našem filmu Putevi zgrade restorani prodavnice Promenljiva scenografija Vozamo se na talasu dopamina Sreća je lepa kad je tu Kad je možeš uhvatiti rukama U trenutku
7.
Mariniram se u melanholiji Lepo je i teško Vuče kao vir Bolno smo povezani I nema nam spasa od nas samih
Ceri nam se u lice prošlost Kao neiskorišćena mogućnost Kao potencijalni život Koji nikad nećemo imati
8.
Sanjam klovna u šarenom odelu Jako mi je poznat taj lik Izranjavan je po celom telu Nestane kad priđem uz njega tik
Pratim ga – čekaj, znam te, vičem Izmiče mi stalno za dlaku Trčim zadihana teško dišem Konačno ga stignem u parku
Povučem mu periku, nos skinem Trebalo je da me pustiš da odem I vidim sebe kako ginem Dok klovna tog nožem bodem
9.
Dodirne me glas Sa druge strane Čujem nas Trgnem se iz sna Ili je to java? Šta smo ti i ja Koja stvarnost je prava?
10.
Volim te jer me podsećaš na mene Podsećaš me na davno izgubljen deo mene Vraćaš mi nasilno odbačene delove Slažeš me ko dete slagalicu Intuitivno unatraške, bez napora a besprekorno Hipnotisana sam tvojom različitošću od svega Skidam sa sebe naučeno ponašanje Kao jaknu po sunčanom danu Odbacujem ljubaznost kao najgori greh Vraćam dečiju iskrenost Volim te jer ličiš na ljubav
________________________________________________
JELENA DAVIDOVIĆ rođena je u Novom Sadu. Pisanjem se bavi nekoliko godina. Piše kratke priče i poeziju. Učesnica je državnog takmičenja u slem poeziji 2022. godine. Pesme su joj objavljivane u više različitih zbornika poezije, zatim u Antologiji savremenih kratkih književnih formi instituta INAKU – Skoplje, a priče u zbirci kratkih priča “505 sa crtom“ , “Covid-19 u 357 reči“ izdavača Književne vertikale, zatim u ALMANAHU br.1 (sa konkursa za nagradu ZLATNI HRAST – odabrane priče 2022) izdavača Nova Poetika i na internet stranicama „Beleg“ i „Helly Cherry“. Učestvuje na večerima poezije “Poetarium” i “Poezin“.
Pospana sam, a ranojutarnje sunce bliješti s prozora i udara mi u oči. Ulice su puste jer subota je, građani će izmiljeti tek za nekoliko sati. U tramvaju štekće pokvareni aparat za poništavanje karata. Zvuk poludjelog stroja, ali se privikavam, dremuckam još nekoliko stanica, pa izlazim. Silazim na asfalt, a tek što udahnem svjež zrak ispunjen cvrkutom ptica iz obližnjeg parka, strese me bijesan glas. – Hoćeš da ti siđem dolje? Hoćeš da ti siđem dolje, majku ti…! – grmi neki muškarac iz tramvaja. – Dođi, hajde… – s pločnika mu odgovara drugi, pa pljune prema tramvaju. Osupnuta sam prizorom i ne mogu dalje, makar žurim. U času me obuzima slabost. Zar počinju već u šest ujutro? Srećom, vrata se zatvaraju, tramvaj kreće i sa sobom odnosi gnjevnog putnika. Ovaj koji je ostao nastavi psovati promuklim, alkoholičarskim glasom, ali opasnost od obračuna je prošla. S olakšanjem požurim preko ceste. Autobus je već gotovo krcat, a ja nalazim svoje mjesto i sjedam kraj neke debele žene od svojih četrdeset godina. – Baš dobro što ste vi – kaže mi. – Samo da nije neki muški. – Pruža mi ruku: – Ja sam Klara. Putujete sami? Na bujicu njezinih riječi uglavnom kimam. Vozač uključuje radio na kojem su vijesti o Iraku i domaćoj ekonomskoj i političkoj krizi. Spuštam kapke, ali Klara mi polaže dlan na ruku i pita: – Idete prvi put s ovom agencijom? Prije nego što izustim “Da“, ona počinje priču o toj turističkoj agenciji koja je mnogo bolja od sličnih koje po istoj cijeni organiziraju takve jednodnevne izlete na more. Kaže, razgovarala je s ljudima, ne govori na prazno. ¬– Da, da… – odobravam joj s vremena na vrijeme i odbijam kikiriki i bombone kojima me nudi. – A jeste li vi udati? – pita iznenada. – Ne – odgovorim. – A vi? – Imam dečka, hodamo dugo. Ali, ne želim se vezati. Žene danas moraju… – i priča, priča kao da na glas provjerava znanje iz feminizma pokupljeno iz ženskih magazina. A onda mi se unese u lice – Je li vam zlo? Hoćete vrećicu? – Ma, ne – kažem – ali malo bih odrijemala. Prepušta me nakratko samoći, ali u mraku iza kapaka još jače od njezinih riječi glasni narodnjaci s radija ismijavaju se mojoj želji za mirom. Tri sata, prekidana Klarinim pričama i radijskim programom, pokušavam drijemati, sanjariti i promatrati prirodu uz cestu. Napokon Crikvenica. – Jeste za kavu? – poletna je Klara. – Ne, hvala, ne pijem kavu – slažem silazeći. – Onda sok? Ja častim. A poslije ćete vi mene… Zapravo shvaćam da želi sa mnom provesti dan, pa brzo uđem u gužvu kod prtljažnika, zgrabim svoje stvari i dok ona uzima svoje, šmugnem da me ne vidi. Polako prolazim uz terase kafića u potrazi za slobodnim mjestom da najprije uživam u capuccinu i pogledu na usidrene lađe i jutarnju vrevu, ali svi su stolovi zauzeti. Nema mi druge, odlazim na plažu, a tamo, ipak, stoji montažni ugostiteljski objekt pa pohitam i sjednem za stol pod jednim suncobranom. Baš kako sam željela, osamljenički uživam u capuccinu i promatram more. Na ležaljkama i pod suncobranima već se izležavaju imućniji gosti iz obližnjeg hotela. Do njih na ručnicima sjede siromašniji i vade doručak iz najlonskih vrećica. Neka preplanula žena puni plastičnu bocu vodom iz tuša, pozdravlja se s mladićem koji otključava lokot i oslobađa svezane plastične ležaljke, poželi mu dobar posao, pa se polako odgega prema svom ručniku. Ustajem da izaberem mjesto na plaži prije nego što nastane gužva. Na jednom ovećem kamenu palim cigaretu i gledam kako turisti pristižu, onda se okrenem prema plićaku. – ’Ajde, ne boj se! – Bljedoputa žena srednje dobi, stoji u vodi do pasa i nagovara mladu bojažljivu djevojku da zakorači dublje. – Neće ti ništa biti, ja sam tu, ne boj se! – Neću. Neću! – Djevojka se drži ukočeno i drhturi, a žena koja joj je htjela otkloniti strah od mora hvata je za ruke i odlučno vuče naprijed. – Neću, neeeću! – brani se učenica, trga se iz ruku svoje učiteljice i posrćući bježi na kopno i ne obazire se što ona žena za njom viče da je kukavica. Oko podneva plaža je napučena do kraja. Do mora se može samo preko tuđih ručnika, ponekad i nogu. Isprva me smetaju preglasni razgovori, cika i dječja vriska, povici prodavača: “Burek! Buftli! Pereci!“ i nekoliko Romkinja koje, preko ruke noseći robu, krstare između ručnika i uzvikuju: “Žene, stolnjaci! Žene, stolnjaci! Jeftino!“, ali, posve neprimjetno, svi se zvukovi domalo stapaju u jedinstveno zvučno stanje, kao što se i svi mi, svakakvi i odasvud, onako izvaljeni na suncu, pretvaramo u jedan tepih od golišavih tijela. Osluškujem: Mađari, Česi, Nijemci, Talijani i Zagorci koji se čude da kava, sladoled i hrana u restoranima nisu baš skupi kao što su čuli preko televizije. Sjedim na hridi s nogama do koljena u vodi. Gledam dječaka od šest-sedam godina kako po stijeni lovi račiće, pa ih stavlja u uvalicu između dva kamena da mu ne pobjegnu. Mnogo ih je ulovio, sve vrvi u toj barici od morske vode. Okrećem se licem prema suncu, zatvaram oči. Prepuštam se osjećanju elemenata, vodi, zraku, vatri i zemlji. I životu. Iza sebe čujem udarce kamenom, učestale, pa se okrećem. Dječak iz lokve vadi račiće, stavlja ih na kamen i, prije nego što uspiju pobjeći, drobi ih drugim kamenom i radosno se smije kao da tuca orahe! Ne prestaje ih drobiti i ne prestaje se smijati. Račji oklopi prskaju, a on ih, zdrobljene, drugom rukom odmiče ustranu, stavlja nove, pa opet udara. – Hej ti, prestani! – viknem, ali mali se krvnik ne obazire. Ljutito ustajem i krećem prema njemu, ali bosa sam, ubodem se na neki šiljak i gubim ravnotežu. Padam koljenom na hrapavu stijenu i jauknem, ali dječak, opčinjen ubijanjem, ništa ne čuje. Ustajem, šepajući stižem do njega i vičem: – Mali, što to radiš?! – Tek sada dječak prestaje ubijati račiće i diže pogled prema meni. Oči su mu plave, pune iznenađenja, prestrašene. – Kakva ti je to zabava, zašto ih mučiš, prestani ubijati! – vičem na njega. On čuči i gleda me, pa polako ustane. – Parlate Italiano? Što da radim? Bi li razumio da uzmem one zdrobljene račiće i nabijem mu ih u lice? Nekoliko se trenutaka gledamo oči u oči, a onda ja svrnem pogled. Okrećem se i polazim prema moru, ostavljajući mu na milost i nemilost preostalih nekoliko račića. Rana na koljenu peče me od soli, a dok je ispirem pod tušem, nebo stanu prekrivati oblaci, iznenada zapuše jak vjetar i započne sitna kiša. Ljudi se užurbano razilaze. Uzimam svoje stvari, sjedam na klupu uz drvored koji odjeljuje plažu od ceste i pod zaklonom krošnje polako se odijevam. – O tu ste! Kako smo se izgubile? – dovikuje mi Klara prilazeći. – Eto – kažem – gužva… – kažem i razmišljam kako da joj sada umaknem. – Što vam je to s koljenom? – pita, ali odmah pogleda na drugu stranu, preko ceste, gdje su kafići i trgovine sa suvenirima. – Joj, slikari! Divno. Idemo se slikati, hoćemo? – Hvata me za lakat i hoće me povesti prema jednom suncobranu pod kojim je portretist sa štafelajem. – Da iskoristimo! Kad se već ne možemo sunčati, bar da nam ostane uspomena. S nelagodom oslobađam ruku. – Ne, radije bih se malo prošetala – kažem i na brzinu se pozdravim. Ne osvrćem se da joj ne dam povod da pođe za mnom. Kišica tek rominja, pa zato ne trčim nego polako, šećući, odlazim u jednu pizzeriju. Gledam kroz prozor. Domalo opet sja sunce i ljudi hitaju na plažu da iskoriste dan. Vraćam se i ja, ali sada pronalazim drugu plažu. Dugo sjedim na kamenu uz more i čitam. U sumrak se okupljamo oko autobusa. Klara mi radosno pokazuje svoj portret, zapravo gotovo karikaturu. – Dobro me pogodio, je li? – ozarena je. – I to u samo pola sata! – Dobro je – kažem dok gledam njezin osmjeh razvučen na sivom papiru. – Sliči na vas. – To je umjetnost! – kaže – A ne kad ne znaš što je na slici. A ovo? – Pokazuje i na majicu koju ima na sebi – Prava mornarska! Stoposto pamuk! Prije polaska još mi pokazuje neku kutiju od školjaka. Autobus kreće, ona spušta sjedalo i zavaljuje se: – Baš sam se umorila. Sad ću fino odspavati sve do Zagreba – govori dok zijeva. “E, nećeš,“ mislim si dok osjećam kako mi koljeno otiče sve više. Čim vozač uključi radio i unutrašnjost autobusa stane vibrirati od muzike narodnjaka, ja započinjem svoje pričanje o nasilnicima i o onom malom gadu, ubojici rakova, o umjetnosti, glazbi i slikarstvu, o filmu i modi, muškarcima i ženama, politici, konjskim utrkama i kloniranju. Premorena od zraka i mora, zatvorenih očiju, Klara tek povremeno odgovara: – Da, da… – a ja je držim za ruku i pričam joj. Kad autobus stigne u Zagreb, pazim da mi ne šmugne prije nego što odemo na kavu. Ja plaćam. A poslije će ona.
***
FRUSTRACIJA
– Ti si bacila Maloga u smeće? – doviknuo je Sven Marini u sobu pošto je ušao i otvorio kantu smeća da u nju baci žvakaću gumu. – A tko bi? Je li mrtav? – odvratila je Marina dolazeći – Diše ili…? – Potpuno je mrtav! Dobro je… – Sven joj je prišao, ovlaš je zagrlio i poljubio u čelo – Znam da ti nije bilo lako, dušo… – Bilo mi je teško! – stresla se – I to je zadnji put da činim takvo što… – položila je ruku na prsa – Bože, kako užasno!” Par u tridesetima Marina i Sven su se pokajali što su unajmili i uselili u kućicu s vrtom u naselju s prizemnica namijenjenih rušenju! Jer, unatoč tome što je najam bio jeftin, što je kućica u cvijeću izvana odisala ljepotom, mirom, inspirativnošću, život u njoj nije bio idiličan. Iza vedre fasade počivala je dotrajalost s vonjem plijesni, kronično vlažni unutarnji zidova osipali su se pod tapetama, a zbog loših instalacija nadirali su i neželjeni gosti. Da, glodavaci su (pogotovo nakon obilnije kiše, iz kanalizacijskih cijevi i šahtova) šetkarali dvorištima pa i ulazili unutra! Tako, za jednog od tih dana, nije bilo ni malo ugodno kad im je kroz otškrinuta vrata, za popodnevnog odmora, posve opuštenog izležavanja kakvog su si odlučili priušćivati vikedom – protrčao štakor! Pokajali su se i Marina i Sven, ali to nisu izravno rekli jedno drugome da slučajno ne bi došlo do međusobnog prigovaranja što nije bilo poželjno za početak njihovog predbračnog života u kojem im je prvenstveno bio cilj bolje se upoznati, te su muke u svojoj trenutnoj oazi nevoljko nazivali: romatikom. U skladu s tim poljskog miša koji im se zavukao u kuću i spretno skriven grickao odjeću i papire nazivali su mišićem, miškom, mišonjom! Nekoliko puta su ga čak i vidjeli, malog, baršunastog, i brzog kao munja! Tek što bi pomislili zgrabiti metlu ili nešto čime bi ga poklopili, njega više nije bilo vidjeti! Koliko god im je smetao, bilo im je fascinirajuće kako tako sitan stvor uspijava biti sposoban namiriti sve svoje potrebe za hranom i održavanjem zubi! I kako je ih unatoč svom malom mišjem mozgu uspio procijenti kao ne-opasne, te se odvažio na duga šuškanja i šetnje stanom, zbog čega su mu nadijenuli ime po ocu Karla Velikog – Pipin Mali. Međutim, kad je količina izgrickane odjeće, papira, Marininih skica i akvarela s vremenom dosegnula znatnu štetu – Pipinova mišja dražest morala je pasti u drugi plan; jednostavno – nisu ga više mogli podnositi, morao je van iz njihove romantične oaze, živ ili mrtav! Marini je bilo turobno što ne radi kao politolog, nego kao tajnica na zamjeni u jednoj privatnoj firmi, a k tome – slika, a zna da nikad neće biti ni blizu pravom slikaru, umjetniku, i što unatoč svom društvenom porivu – neće biti aktivist, niti za prava ljudi niti za prava životinja, jer – kako će – ako dobrovoljno radi za gazdu koji zaštićen društvenim vezama ugnjetava uposlenike, kad njoj treba novaca za sadašnji i budući život, kako da bude ono što joj nalaže njen (sputani) duh kada, eto – silom prilika – zajedno sa svojim budućim mužem, profesorom književnosti, lektorom “Malog oglasnika” kuje plan kako da ubiju Maloga? Ali Mali je morao skončati! Takav je život! Nisu htjeli upotrijebiti standardnu mišolovku jer im se takva egzekucija činila okrutnom. Odlučili su se za ljepilo. Na komad kartona razmaže se ljepilo – položi mamac, mišonja dođe i…. Dva dana su čekali da Mali priđe stratištu! A malom je valjda bilo sumnjivo kako mu netko ostavlja hranu na putu i bio je oprezan. I onda, Marina – s posla, kad li… Na centimetar od zalogaja Pipin Mali leži zalijepljen cijelom površinom trbuha i nožicama i drhturi izmučen od uzaludnih pokušaja da se izvuče! Kako strašno, kako mučno! Da je barem Sven u tom času bio uz nju! Marina je brže uzela jedan tup nož i, sućutno se smiješeći (kao da će miša time ohrabriti), pokušala ga odvojiti od ljepljive površine. Kako bolno! Mišjim poluonesviještenim tijelom je od toga zadrhtao dodatni cijuk visoke frekvencije! A kako je jadnik nakon dva dana izviđanja pritrčao zamamnom komadiću sira! Pokušajem spašavanja samo mu je povećavala muke, te se nametalo da bi bilo najhumanije da ga ubije, što je i bila prvotna namjera, kada ga već nije mogla spasiti, što je bila druga namjera. Nije bilo više izbora: dokrajčila ga je tako što je zajedno s kartonskom podlogom stavila u vrećicu, zatvorila je i bacila u smeće. Mali se glodavac sigurno brzo ugušio. Nije imala živaca provjeravati. Kakve koristi? I sad, umjesto da Sven posveti neko vrijeme priči o njihovom ljubimcu-štetočini (kojeg njih dvoje nikada neće zaboraviti), on već prelazi na drugo, spominje Kristijana, svog prijatelja i redovnog čitača a pokatkad i oglašivača u “Malog oglasniku”, a koji bi da se sretne s njima! – Polako s Kristijanom… – Što “polako”? Zainteresiran je za tvoje slike, razumiješ? – Čekaj… Trgovao bi, prodavao bi moje slike…? – Da! I to u galeriji, usred Tkalčićeve! U “M-artu!” – Šališ se… – zasjale su joj se oči – Ali, nije li ta “M-art” galerija njegovog bratića? “Formalno će i ostati. Ovaj nije znao voditi posao, čas je htio biti veliki kustos , čas je htio komercijalu… I napokon će dati Kristijanu odriješene ruke da postavi galeriju na noge. O tome mi je netko pričao nedavno. I danas, taman mi u rukama neki oglas o prodaji “jata puževa” , on zove i pita jesmo li ti i ja ovih dana za piće, veli – ima jedan prijedlog. Da se nađemo s njim i njegovom novom curom, fotografkinjom. Mislim da je to ona jedna njegova šutljivu prijateljica s ribljim očima, koja ga je znala slušati na telefon satima i govoriti “Da, da”. Sigurno će i ona tamo izlagati svoje fotografije…. – Zvuči predobro da povjerujem! – Daj! Tvoje slike su predobre da ih izlažeš u sklopu art radionica! Osim toga, u životu sam Janu napravio bezbroj sitnih usluga pa je u redu da on uzvrati na ovaj način. I, zato ne plači za Malim, idemo van na veliku pljeskavicu da proslavimo!”
Otišli su na pljeskavicu i uz nju popili nekoliko piva veselo raspredajući o mogućnostima koje se otvaraju Marini nakon prve male izložbe u oficijelnoj galeriji. Ne samo što bi Marina dobro prodala slike nego bi ušla u novu razvojnu fazu slikanja, posao tajnice u bezveznoj firmi bio bi zauvijek iza nje! Kad to se desi, Marina može dati podršku Svenu da potraži bolji posao, počne pisati priče… Kako bi bilo da piće s Kristijanom zakažu u restoranu, pa nešto i pojedu? Ili, još bolje – da Kristijana i njegova djevojku pozovu kod njih u kućicu, da opušenije razgovaraju bez bučne glazbe koja na javnim mjestima zna biti naporna i tjerati čovjeka da viče? Da, najbolje će biti da oni dođu u njihovu oazu! Za tu priliku Marina će napraviti generalku – pospremiti “slikarski studio” u uglu dnevne sobe, maknuti crnu plijesan sa fuga između pločica u kupaonici, očistiti i zadnje mišje tragove, poput zrnaca kima sitne mišje brabonjke, a Sven će prirediti finu laganu večericu, zar to ne bi bilo dobro? Da, u idućih dan-dva Sven će na poslu dio mozga staviti u funkciju “search” to jest pretraživanja ideje za što bolji prijem, a naročito kad dođe kući i igrajući kompjuterske igrice uđe u opušteno, kreativno stanje! A onda, već na povratku s pljeskavice i piva – pogled na brajdicu u susjedovom dvorištu Svenu daje ideju! Vinogradarski puževi! To je sada “in”! Ljudi ih uzgajaju na farmama, a oni tu delikatesu imaju pred nosom! Svenov i Marinin novopečeni susjed je u dvorištu imao malu brajdu da mu ljeti daje hlad, ali su na njegov prirodni suncobran navalili nametnici kojih se nije mogao riješiti pužomorom – ili je ta kemikalija bila slaba ili su puževi bili imuni, te je Svenu sinulo da napravi korisno i ugodno djelo o kojem će Kristijan pričati. – Što radiš, jesi lud? – uznemirala se Marina gledajući Svena kako skida štetočine s dijela loze okrenutog njihovom dvorištu. – Donesi lonac, draga! – odgovorio je živahno – Od ovog ću napraviti gozbu! – Baš si lud…– zavrtjela je glavom, nasmijala se i otišla po posudu.
Onda su našli recept na Internetu. Puževe treba držati na tanjuru zaklopljene cjedilom za špagete, da ispuste svu sluz. To je bilo lako. Onda… Puževe, kad nakon dva-tri dana posve ostanu bez sline i kad se začahure u svoje kućice, trebalo žive ubaciti u kipuću vodu! A Sven odjednom za to nije imao snage! – Čekaj, Sven, ja sam sredila Malog, a ti, molim te lijepo, sredi te puževe! – Obećao sam, ali ne mogu! Budi dobra, razumij me, i daj ti to sredi! A ja ću poslije, kad odu, raspremiti stol i oprati i spremiti suđe, ha?” Uzdahnula je pa odignula cjedilo od tanjura. A puževi, spore životinje, izmrcvarene, poludehidrirane, pojurile su koliko su god mogle kroz zapečenu sluz prema rubu cjedila, da se spase. Namršetan, prstom ih je jednog po jednog brže-bolje vraćala natrag. – Odurno! – Stresla se od gađenja – Ne mogu! – Možeš, ako hoćeš! – Ali, Sven, zar se nismo dogovorili: ti radiš puževe, a ja priloge i juhu? I kosu moram srediti, naći odgovarajući, neizgrižen stoljnjak, ako ne želiš da vodimo razgovor o preminulom mišu! Ne mogu se skoncentrirati na sve! – Bez “s” – rekao je Sven. – Što “s”? – Ne kaže se skoncentrirati nego “koncentrirati”! – Dobro, ne mogu se na sve koncetrirati! U redu? – Čuj, dušo, znaš da neke jezične nepravilnosti ne podnosim! A najviše me iritira kad netko kaže “obzirom”, “obzirom na”, to me tako smeta da bi tom nekom odvalio šamar! – Je li možda tvoj direkor pokušavao objasniti da će “obzirom na” situaciju kasniti plaća? U redu, neću sad o tvom poslu, nego o ovim puževima! Ja ih neću pripremati!” – Nemaš kad da ih ne pripremaš, voda ključa, samo ih ubaci!” – Ti ih ubaci! – Hvala na razumijevanju, draga! I hvala mi što sam sve ovo smislio samo zbog tebe i tvojih slika! Da visiš u galeriji, to ti nije bilo odurno? A sad… – Daj, nemojmo se sad svađati!”, uskliknula je Marina – Okreni glavu! Ili, odi za kompjuter odigrat koju igricu! Pričekala je da Sven sjedne za kompjuter, natočila si čašicu votke, strusila je, pa u ključalu vodu ubacila puževe. Onda, prije nego što će nastaviti s daljnjim pripremanjem večere, natočila je još jednu čašicu.
Evo ih, gosti, Kristijan i… kako se zove njegova djevojka? Blijeda djevojka plave kose povezane u rep pruža ruku: – Tena. – predstavlja se pa dodaje – Ako se već nismo upoznali na nekom događaju… – Nije me ona! – kaže Kristijan pokazujući zelenskasnu masniscu ispod oka, te polaže na stol “six pack“ piva. Sjedaju. – Što ti je bilo? – pita Sven.
– Pao sam na kvaku! – smije se Kristijan – Jako dobru kvaku! Tena se na Kristijanove riječi smješka i zaljubljeno ga lovi za ruku. – Rekla sam Krisu da stavi na to korektora ili bar pudera, ali nije htio. – U tom slučaju ne bismo bili ovako znatiželjni. – kaže Marina. – Neka vas napetost znateželje golica! Sve ću vam ispričati! – kaže Kristijan.
– Onda – ljubazna je Marina – Popijmo nešto, pa ćemo večericu, posebnu, prvu za vas iz našeg gnjezda… – Najprije piće, da! – kimne Kristijan, i umjesto da prokomentira kućicu, Svenov i njen početak zajedničkog života, on se obrati Svenu – Prijatelju, kako idu “vrtljive fotelje”, “grdilišta s lokalnom dozvolom”, “peći od 4000 i 5000 kalcija”, ima li “zmijskih torbi”? – Idu. Možda bi te zanimao “trokrilni ormar za vješanje”? – uzvraća Sven uz po malo usiljeni smijeh jer mu se čini da Kristijan nije više onaj ‘stari’ – spretni, duhoviti i lucudni, već kao da u sebi ima nešto, neku stranu ideju s kojom se tek treba sjediniti. – Možda. A tebe bi mogla zanimati pričao o Thonetovim stolcima! – izgovara Kristijan značajno. Potom pušta Teni da uputi ponešto ljubaznosti domaćinima i da oni uzvrate na njih i nastavlja:
– Jedan je prodavao šest stolica, da ih se riješi, a ja baš imao u džepu tisuću petsto kuna koliko je tražio. I sjetim se čovjeka koji bi ih kupio. Nazovem ga. Pogodimo se za tisućuosamsto. Znači, meni dvadest posto… – Dvadest posto za posredništvo nije puno. – kaže Marina. – Pogotovo što sam ih odmah uzeo, ugurao u prtljažnik i na stražnje sjedalo, i odmah odvezao čovjeku. Unio mu ih u stan! Kad, on mi veli: “Nemam sad za platiti!” Hej! Rekoh: “Prije pola sata pričamo, dogovorimo se i sad, nemaš novaca?!?” I veli on: “Oprosti, malo sam se preračunao, nisam te mislio zeznut, ali sutra ću ti platiti!” Imao je u očima nešto iskreno, pomalo bespomoćno, i rekoh: “Dobro”. – Kris je divan – izgovara Tena pa se prislanja uz Kristijana i daje mu poljubac u obraz. – I dođem sutra. – A on nema novaca? – pita Sven. – Pogodio si! Nema on novaca! A nemam ni ja! Ali imam princip da dam od sebe praviti budalu! Pa ga pitam: “Što ćemo sad?” – Opustite se malo, sad bi mogli juhu, ha? – predlaže Marina.
Jedu juhu. Marina potom iznosi na stol dinstane puževe, umake, rižu i povrće. Oni jedu – malo povrća, malo riže, malo umaka.
– Zar vama nije dosta gutanja? – pita Tena žvačuči zaprženu mrkvu – Pritisaka sa svih strana i to? Koliko puta vam dođe da puknete? Da nekom pametnjakoviću naravnate njušku? – A meni je došlo da naravnam njušku ovom čovjeku koji me je uzeo zavlačiti. Dok jedan dan nisam došao opet k njemu rekao da mi da natrag proklete Thonetove stolce koje sam mu donio! Tek tu se počeo izmotavati! A u očima je imao neki čudan nedostatak sjaja po čemu sam ja shvatio da je on zapravo preprodao stolce! Da ne pričam da mi je odmah ponudio petsto kuna! Vidio je da sam ljut i plazio je oko mene ko ljigavi crv! A ja sam bio ljut, zbog njega najviše! A k tome, ljudi moji, crko mi je bio auto… Ali da sad ne pričam o autu, nego – o njemu… – Potukli ste se? – pita Sven držeći u zraku iznad čaše limenku piva. – Kako me to gledaš ukipljeno? Misliš, kao neki, da sam malo prolupao? Zar ti ja ličim na nekog tko bi se tukao? U takvoj situaciji? – Ne mislim, Kristijne, nego, i ta je mogućnost dopuštena ako je čovjek frustriran, ali koliko te znam, ti uvijek pronalaziš neke druge ventile.” – Šalim se, što si se odmah ukočio? Napet si, kažem ti, dragi moj, i vrlo zreo iskaliti taj bijes. Ali, da nastavim… Odbio sam tih petsto kuna i rekao da sutra hoću bar tisuću! i tako ljut sam izišao i ušao u tramvaj, jer sam bio bez auta. I dođe mi kontrola! “Vozne karte na pregled, molim!” – Potukao si se malo s kontrolorom, Kris, ha? Na njemu si se iskalio? – zapita Sven. – Da jesam o tome bi pisalo u novinama! A ja si ne mogu dopustiti da završim u crnoj kronici, zbog reputacije! Ali malo mi je trebalo… Jer sam se sjetio što je Tena doživjela, to je bilo strašno. Daj, Tena, ispričaj… – Ma, neću, Kris, to je bilo užasno! – Daj, Tena, neka te ljudi malo upoznaju! – Svi se mi ponekad prošvercamo u tramvaju – pokušava ju Marina ohrabiriti. – Neću filozofirati, ali svi mi imamo neku djetinju, iskonsku potrebu da nešto ukrademo…– pogledom je prešla preko lica prisutnih – Razumijete što hoću reći? Čovjek po meni nije čovjek ako barem nekad, recimo, nije pokušao otrgnuti ružu koja viri iz nečijeg vrta… – U pravu si, takav mi je užitak kad izbjegnem platiti dvije kune za wc, ako ću možda u istom kafiću ostaviti višestruku napojnicu!” – K tome je moj Sven i pirat, s Interneta skida… – Onda me razumijete – ohrabrena je Tena – Ja se u tramvaju često švercam iz te neke potrebe. – I zbog društvenog bunta, građanskog neposluha! – nadopunjuje je Kristijan. – Da, to obavezno! Izvršili su kriminalnu prijetvorbu- izgovara Marina i pogledom dotiče posudu u kojoj su nedirnuti puževi – Opljačkali nas i nametnuli nam nesigurnost, gurnuli u eskapizam ljubavi i umjetnosti… – podiže pogled i gleda u Svena –… nisam mislila na nas… – Da, to je ponižavanje – tiho izgovara Tena – I zato se ja švercam. To mi je ventil. Nije mi dosta ispucavati slike. Kao ni tebi izbacivati te tvoje slike… – obraća se Marini – Gledaj, ne mislim da ih doslovce izbacuješ ko lopte… Ali bilo mi je fakat strašno kad me je kontrolor htio izbaciti iz tramvaja! Htio je na meni istresti svoju frustraciju! – Ljudi, nemojte mi zamjeriti, ali ja više ne znam o čemu mi pričamo. – nestrpljiv je Sven. – Organiziram tučnjave! Eto! – s olakšanjem kliče Kristijan – Dobre zdrave dobrovoljne tučnjave! Kao u filmu “Klub boraca“! Gledao si ga? E, tučemo se i slikamo se, to je akcija, art i reality!” – Ako sam dobro shvatio, predlažeš nam… da se tučemo? – kiselo se smije Sven. – A Tena slika. Zvuči loše? – Čekaj, Kristijan, ti to ozbiljno? Kristijan nastavlja: – A kad bi ti rekao gdje su oni stolci završili? U “M-artu!” Da, da, čovjek ih je išao preprodati mom rođenom bratiću! Kad sam slučajno naišao u galeriju i vidio ih… – Kristijan zatvara oči i počinje trljati čelo. – To je stvarno jedna prava priča – izgovara Sven. – Znači, između tebe i te galerije je gotovo? – rezignirana je Marina. – Rekao je da će mi “objasniti”! A što mi ima objasniti? Prekipjelo mi je! Ali sam se ipak suzdržao obzirom da mi je bratić… Sven se trgne. Vidim da shvaćaš, dragi moj Sven. Isto tako vidim da i ti imaš poprilično napetosti u sebi. Ljubavni život tu pomaže, ali i zajednički život nameće pravila, nije ti partner neutralizator za nervozu, je li tako Marina? – Nemoj ih nagovarati… – šapne mu Tena. – Pusti me! – odvati joj Kristijan pa nastavi – Tena je pomislila da vas gnjavim, ali to nije istina, zar ne? Ukratko, svog bratića i razne likove s kojima bi imao raspravljati od jutra do sutra sam pozvao da napravimo tuču! Tuču na koju i oni mogu pozvati koga hoće! U prvi mah zvučalo je ludo, mislio sam da ipak neće zagristi. Ono, ipak je bol – bol. Ali, prihvatili su! Dobar dio pozvanih se pojavio! Bilo je neponovljivo. Ali, ja hoću još. Da to bude kao… festival. Sven, učini mi uslugu da krenem s tim dalje.
Sven je rekao “Ne”. Ona je također rekla “Ne”. Kristijan i Tena su otišli. Sven je sjeo za kompjuter, odigrao igricu, a onda otišao u sobu, legao i zaspao. A nije raspremio stol! Niti je oprao suđe.
Marina umorna i razočarana sjedi za stolom i pokušava staloženo razmišljati. Čemu da se nada? Što da očekuje? Da odnekud zašuška Pipin Mali? Ili neki njegov mišji prijatelj koji je u međuvremenu ušao i primirio se dok ne razmotri situaciju? Uz sve rastužuje je pogled na puževe koje nitko nije jeo, a bome ni zapitao koliko je trebalo truda da se sprave. A trebalo ih je kuhati pet sati, pa ih temeljito očistiti od tankog, končastog izmeta, pa ih još dva sata kuhati u vinu i začinima. Baš njih briga za njezinu tugu što je ona velika količina puževa sada, bez kućica i slinave mase, bila svedena tek na šačicu žilavih zalogajčića. I nitko nije posegnuo za njima. Prilog i umaci, doduše, bili su olizani, ali puževi će biti bačeni u smeće! Sve je to morbidno. Kao i pomisao da će imati izložbu akvarela u pravoj galeriji! Sranje! Idioti! – Tako smo se ispraznili, bilo je tako… je l‘ da Tena? – glasan je bio Kristijan. – Bilo je fantastično! – potvrđivala je KreTena – Bez ozbiljnih ozljeda. Dovođenje u stanje normalne, fine ljudske borbenosti. Fantastično. Morate doći. Barem gledati. I, ono, da se bolje upoznamo… – A gdje? – pitao je Sven. – Kod mene, na vikedici, vani u vrtu. A poslije borbe – roštilj, pivica. Idioti! Obični malograđani!
Marina uzima rub stoljnjaka i – snažno poteže! Kroz noć se prolama buka. Srušeni tanjuri, čaše, posude, boce, limenke. Tišina. Sven spava. Tišina. Čuje se otkucavanje zidnog sata. Vonj plijesni. Neka odluka se treba donijeti. Treba se (s)koncentrirati.
______________________________________________
ZORICA RADAKOVIĆ (Sinj, 1963.) pjesnikinja je i spisateljica iz Zagreba. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu apsolvirala je na Odsjeku za jugoslavenske jezike i književnost. Godine 1984. izlazi joj zapažena knjiga-projekt Svaki dan je sutra pa otad uz knjige poezije objavljuje i prozu, eseje, kritike te radiodrame i drame. Radila je kao novinarka obrađujući teme iz kulture i pop-scene, a kao reporterka donosila i reportaže s ratišta. Uz novinarski i autorski rad bavila se i radiodramaturgijom te je za Dramski program Hrvatskog radija adaptirala prozna djela suvremenih pisaca i književnih klasika. Godine 2000. njena drama Susjeda dobila je međunarodnu nagradu u Beču te je praizvedena na njemačkom, a potom na hrvatskom jeziku u ZKM-u. Poezija i proza zastupljene su joj u raznim pregledima i antologijama. Objavila je knjige poezije U mraku mrtav čovjek, 1989., Bit će rata, 1990., Pola jedan, 1995., Eto muha, 1999., Žene, muškarci, psi, 2002., knjigu drama Stoj na glavi, 2002. te roman Sanjarica, 2017.
Pod mojom posteljom žive pitome zveri. Njuškom glade mi obraze, jedna dobra kuja sedi u mome krilu misli njena bi budućnost drugačija bila.
U mom krevetu, košmar kolo igra Ne mogu da izdahnem, predak me tera da danju živim što noću udahnem.
Stopalima Zaustavljenost vlada Кuja se na prste uspinje Budućnost ne izriče Prošlost iz stopala kao bršljen raste
U mojim prstima klin jedan spava. Кlin klija, njime sam mogla temelj prikovati dok pod mojom posteljom spavaju pitome zveri.
***
REŠAVANJE UКRŠTENICE
Dan je otpočeo punom kesom smeća, mirisom jeftine plastike nedovršenim obrocima i kiselinom.
Trešnja cveta u inat truljenju i negira zadahe, obuzetost lošim početkom kao i zanemarene obaveze, Nerešenim poljima današnje ukrštenice.
Ista melodija provlači se dok trešnja lagano sazreva u plod, a i dalje šuška tanka plastika i ograničava horizont.
Dan je otpočeo punom kesom smeća, Veoma brzo to rešavaš spretnim pokretom zgloba unapred osmišljenim –
Rešavaš se tereta.
***
TEK NAGOVEŠTAJ
Želim: da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu
I ništa više posle dvotačke jer biće ti mnogo, i biće teško disati i pričati o pesmama. Usnićeš tada tek nagoveštaj, usred ravnice koja pamti ratove, nikako sastanke, I ostaće trag moj na tvom telu poput semena utisnutog duboko u zemlju koja je odavno ničija.
Da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag
pa ih pusti niz vodu Onu veliku što sve pred sobom nosi, ili malu i tek primetnu. I one su ničije, ali će doplaviti do nekoga. Na vrhovima prstiju ostaće upisani godovi, istorija sastanaka. Snoviđenje se širi u talasima, a tragovi ostaju utisnuti u zenicama puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova.
***
TOG DANA, PRE ONE NOĆI
Šta ti uopšte ostane od dana ako si preživela noć strahova ili nagoveštaj tuđeg postojanja što ti oblikuje savest Možeš da se uspraviš i popiješ vodu pustiš da ti se sliva između dojki dok više ceniš sebe, manje cediš smisao.
Možeš da protrljaš ono što je ostalo između jednog nosa, potiljka i trećeg oka Pa nastaviš sa sirovim mirisima doručka koji podseća na leto Niz grlo ti klizi crvena ljuska, njena mekana unutrašnjost što pretvara strahove u kašu,
Ono što ostane od dana prebacuješ iz glave u prste, iz grudi u noge, iz noćnog vriska u reči bez slutnje Što dolaze polako, nekad ekranizovane, a nekad arhivirane, na kraju zaboravljene Nekoliko dana kasnije.
***
OVDE SAM POČELA DA TI ŠALJEM PISMO
Ovde toplota ne isijava isto kao kod kuće. Poslušala sam tvoj savet, pivo je, zaista, najbolje u podne. Nema razlike u peni između popijenog i trenutka kada se spustiš u more, pa šta te prvo udari. Ovde, nadesno, stena još uvek ima pečate tela, seća se naših tečnosti. Sigurno, ponekad zasuzi i zimi, jede ostatke epitela pažljivo poslaganih, Nemarno ostavljenih zglavkarima i mekušcima dok se ne obnovi prisustvo sledeće godine. Ovde se na ulicama, slabo gleda ljudima u oči, Duše se kroz mirise prepoznaju, kao kada pažljivo protrljaš grančicu ruzmarina, pa si već gladan. Halapljivo gledaš u more. Za stopala se lepi, crvena zemlja i plavi bezimeni cvetovi. Ovde na terasu sići ćemo iz postelje, nakon što nam so obeleži dodire, Toplota dolazi iz kuhinje, iz velikog lonca u kome se praćakaju i sastaju jezici sa svih strana sveta. Ovde sam počela da ti šaljem i pismo, i razglednicu, i potpisanu fotografiju – Кovertu punu presovanog bilja i trepavica, zatim, prstohvate crvene zemlje i plavi bezimeni cvet. Počela sam, zalepila ivice koverte jezikom i usnama, poslala dok još ležiš kraj mene – Ovde je sve kako treba, i kako kažu: puno pozdrava
__________________________________________
GORICA RADMILOVIĆ (Sombor, 1992) diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku za srpsku književnost i jezik. Na istom fakultetu odbranila je master rad – „Politika i književnost – Embahade Miloša Crnjanskog” (2017). Trenutno je zaposlena kao stručni saradnik na Leksikonu pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Dokotorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavila zbirke poezije Striži masku, konak nemaš, Sremski Кarlovci 2017; Sedi, uješće te kamen, Pančevo 2022. Priredila: Ulog uma čelovečeskoga (1808) (sa Milenom Zorić), Novi Sad 2019; Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021; Jasmina Topić, Sada smo na ostrvima, Novi Sad 2022. Dobitnica je nagrade „Stražilovo” (2017). Prevodima, poezijom, naučnim radovima i prikazima zastupljena je u časopisima: Letopis Matice srpske, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Noema, SRP, Beleške, Detinjstvo, Povelja, Kvartal,КULT, Novi polis, Poenta.
barovi gde smo se nekad krili od sveta sada ne postoje u našem gradu; rade na drugim mestima, s istim imenima. ne znamo kakva im je posluga, kakav je nameštaj, imaju li dovoljno veliku senku za nas. mi smo nekadašnji, sada smenjeni kao imena za šankovima kraj kojih usred noći blesnemo: najvedrije komete koje su ovaj i svi drugi gradovi videli. ponekad, njušila si mi vrat: nastojali smo da ostanemo pristojni dok sam zurio u tvoje oči i deo po deo svlačio te u našem umu. jer um smo delili: bezgranični komad prostora u maloj vreloj mansardi na vrhu neke gradske kule; zamišljali smo Henka Vilijamsa, usamljenog i kašljavog i punog reči dok Koen peva Tower of Song. i ovo smo videli, ljubavi. sliku u kojoj jedno od nas odlazi lebdeći u nepoznato, u tišinu, uvek i ponovo brišemo; naše se duše traže usprkos svim promenama. moja je stara: toliko stara da miriše na izgorelo drvo i oduvane uspomene; počinje da miriše na umor. (ni ovako ne miriše loše) šank na koji smo se jednom podupirali sada je ogrevno drvo za zimu koja dolazi, za neku malu peć u nekoj mansardi; komad prostora je bezgraničan.
IGOR ISAKOVSKI (1970-2014), iz zbirke “TAKO DA”, Književna radionica Rašić, 2017.
volio bih imati svilenu pidžamu. ne treba mi, zapravo, ali volio bih. šuškala bi dok hodam, onako fino, najavljivala me. ne bih se osjećao samim uz njen glas. trebala bi biti tamni bordo, pomalo kao hrđa, ona koju rješava WD-40. nema toga što WD-40 ne može riješiti. to je velika sreća. na svilenoj bordo pidžami kavene mrlje bi se utapale kao djeca u oluji. svila ima odsjaj. ona je u suglasju s plahtama, kao manji komad leda na površini zaleđenog jezera. ne gužva se. bordo je plavokrvna boja, i ne nosi se rutinski već kostimski. u toj boji sanjaju se skliski snovi, a znoj isparava bez pitanja. baš bih volio.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 2
kad haluciniram, često me pohodi pokojna baka Bosa. sjedne u kut sobe i ponaša se kao da je najnormalnije biti mrtav. kao da se čudi što sam se ja začudio kad je vidim. gleda me preko gornjeg ruba naočala, zabrinuta, i plete iako u rukama nema ni igli ni vune. započne rečenicu s ‘e, Nine moj’, nastavi s pričom o krmenadlima i šest vrsta kolača, pa priča o pletenim kragnicama, onda izvuče nekakav osam puta presavijeni papir i pročita mi svoju pjesmu. odjednom osjetim miris kave, Bosa okreće šalicu i temeljito mi čita sudbinu. obično završi sa: ‘e, moj Nine, nije ti to dobro’. ja se složim i pitam kako joj je živjeti u mojoj glavi. kaže ‘teško’.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 3
‘velik si ti dečko, izdržat ćeš’ nitko nikada nije bio dovoljno velik da bi to izdržao. rasli smo i postajali sve manji. postoji jedno divno mjesto prekriveno policama, a police su popunjene teglicama. u svakoj je jedan Veliki Dečko. eh, sada… brojne su prednosti života u teglici. možeš sam nešto napisati na etiketu i to je već dovoljno (za sreću). nečije ruke prebiru po teglicama, nečije oči lijepe se za staklo. to je sjajno jer tada vidimo prelijepe sjene. iziđem samo ponekad, tek da odrežem nokte.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 4
vidim dva djeda. prvi hoda vrtom, prst mu zakopan u roman „slijep u gazi“. nervozno prolazi kroz gredice pomidora, negoduje pa opet otvara knjigu. drugi hoda strmim poljem, na glavi mu je slamnati šešir. zastane i gleda u daljinu. obojica šute. obojica izgledaju kao da su vidjeli nešto strašno. mislim da se jedan svađa s huxleyjem, a drugi s vjetrom. obojica gube. samoća im je zadnji as u rukavu, ali ne znaju da ih ja cijelo vrijeme gledam. i sada.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 5
natjeravao sam je dugo po govnima i divljoj kamilici. napokon, kokoš stane, isplazi jezik, razrogači oči i preda se. sama bi uskočila u juhu. čudno, jer tko se tako temeljito predaje mora imati dušu. malo je viša od velike peći, obučena u crno, smeđi rubac na glavi. sasula je mirišljavu juhu u tanjur. ‘nemoj ih mučiti. i one imaju dušu.’ u juhi kokošje nožice. baka Ljuba sjedne, radi tunel od prstiju i namješta ga pred lijevo oko. na kraju tunela vidim blistavu plavu zvijezdu koja se sprema na dugačak skok. drugi kraj tunela spušta na novine, jasno – tako se čita bez naočala. jedem za stolom u kutu kuhinje, u onom gdje je davno njenu sestru blizanku spržio grom. nakon vijesti iz zemlje, ona pita trebam li papra.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 6
navodno je u susjednom neboderu bio snajperist. i tako je debeli ležao na cesti ispred zgrade valjda pet dana. ljeto je bilo, tijelo mu se napuhnulo. jednog dana čuli smo strahovit prdac. raspao se – crijeva su mu zasjela na prsa. strahovit smrad je izjeo ulicu i onu do, i onu iza nje, ali debeloga i dalje nisu kupili. prozore nismo smjeli zatvarati jer rat rasprskava napeto staklo, a to je, kažu ljudi, jako opasno. noću smo ga udisali. danju smo ga i jeli i pili. napokon zvukovi na ulici – kupe ga, sto posto. majka dođe do prozora, ja za njom. na vrućem asfaltu krdo odbjeglih svinja. sigurno su bile gladne jer debelog je uskoro ponestalo. majka gasi cigaretu i kaže: ‘strašno. al’ makar ćemo disati’. ostao je među zidovima još nekoliko dana. pomogla je i kiša.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 7
disko kugla. na svakom stakalcu jedna moja grimasa. trči-loči-trči-loči- trči-jebi-voli-loči, oh, te oči: haverkraft laverboj. to je formativno vrijeme kada gradimo složene i zrele odnose s drugim ljudskim jedinkama. boca Ribara. bolje dvije. fiksni telefon, spiralna žnjora. uvijek čvor na njoj. bolje dva. zaprljane bilješke s faksa. tuđe, naravno. trči-loči-trči-loči- trči-jebi-voli-loči, usred trule riječke noći: haverkraft laverboj. jebo te, dobro sam i prošao. ali u sljedećem životu bit ću kornjača i zvat ću se houdini. oženit ću papigu. haverkraft laverboj- oj-joj-ooooj!
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 8
ponekad zamišljam da hodam korzom i zaustavi me neka tv ekipa. pitaju me: ‘što je vaš savjet mladima?’ ja odmahnem rukom ‘ništa, ništa, baš ništa’ i onda se u zadnjem trenutku prije nestanka iz kadara okrenem, onako, ful dramatično, i, gle, imam već savršeno spreman odgovor: ‘nek’ se klone određenih slavnih filozofa – za mozak su gori od najdivljije droge.’ (popis filozofa poznat je redakciji) ali ništa. ništa, ništa, ništa. jednom su me zaustavili, pitali što mislim o cijeni orada i brancina. ne mislim puno. a i kad mislim, te me ribe proždiru.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 9
pauk u predsoblju usred zime napravio tanku mrežu. gledam ga i čudim se: ‘pa što jedeš usred zime? od čega ti živiš?’ ‘eh, pravi mi se javio’, odgovara pauk i dalje bezobrazno visi. inače se ne svađam s paucima, ali ovaj je baš pretjerao.
RAZGLEDNICE IZ DEPRESIJE 10
aluminijska vitrina, stjenka od čoje, prljavo staklo i neonka. na plakatu piše: „njoj se mili u svili“. imam dvanaest godina i hodam prema kinu kao na minijaturnim štulama. teta na kasi, makedonka, zna mi majku. pita nešto, ja dajem časnu pionirsku da neću cinkati. gušim se u naletima sreće: gledat ću svoj prvi pornić. čudno, u kinu nema baš nikoga. tek kad svjetla zgasnu, čujem stupanje. to se pretvara u marš. iz tame izranja čitava jedna pukovnija jugoslavenske narodne armije. pa da, petak je, tada ih puštaju van da vide „njoj se mili u svili“ i još neke naslove. ravnomjerno se raspoređuju po sali kao da će pisati neki teški ispit. nema prepisivanja. i, evo ga, film. magija! prsata amerikanka radi darmar. odjednom, stolica se trese. cijeli red stolica se trese. pod se trese, cijelo kino se trese. grad, zemlja, univerzum cijeli se trese! pogledam u vojnu silu – svi drkaju u istom čudnom ritmu. istrčao sam iz kina, oči kao bambi. od tada se cijeli moj svijet trese. sve se trese, neprestano. sljedeći dan, u istom kinu – dječja matineja. mikimaus i drugi amerikanci.
_____________________________________________
NIKOLA TUTEK rođen je 1978. Autor je kratkih priča od kojih su se mnoge pojavile u književnim časopisima u Hrvatskoj i inozemstvu. Također, autor je tri zbirke kratkih priča: Zlatna pirana (2006.), Ljudi koje sam izmislio (2009.) i Pamrav i pragrgan (2015.). Njegova priča Pičkin dim proglašena je trećom najboljom na FEKP-u 2020. Piše kratke priče, dramske tekstove i poeziju. Osim na hrvatskom, piše i na engleskom i mađarskom jeziku.
Probudio sam se. Ne, nisam. Iako je svet u kome sam se našao naličio na onaj u kome sam živeo budan, sve je bilo drugačije. Čudnije. Bleđe. Išarano pastelnim tonovima umesto zaslepljujuće svetlosti užarene zvezde. Neprepoznatljivo. Čak i moj krevet, koji je, i u snu, pod prstima bio mekan i ispunjen grudvicama od sunđera ispod mebl-štofa, bio je samo slabašni odblesak onog u kome sam ležao, svestan da sanjam. Senka te neuhvatljive ideje što lebdi iznad čoveka, dovoljno blizu da opaža njeno prisustvo, a toliko daleko da je, kao Tantal, nikada ne okrzne prstima. Svetlo što je kroz prozor prodiralo u sobu bilo je lažno, poput lampe, reflektora na filmu, koji jedino mene treba da zavara da je svanulo. Da je košmar prošao, da nije samo promenio scenografiju i priču u pozadini, načinivši zamku po mom sklopu ličnosti. Jedinstvenu i neponovljivu. Neprimenljivu na bilo koga dugog. Onu čiji je zadatak mene da utamniči, bez obrazloženja koji sam to greh počinio. Zar je važno? Svako zgreši bar jednom. Dovoljno da do konca ispašta i preispituje se da li je njegov zločin zaista bio tako strašan? Neoprostiv. Vredan kazne što mu je dodeljena.
Lagano ustajem i prilazim prozoru. Još mi samo jutarnja kafa nedostaje da odglumim buđenje, po uputstvima skrivenog režisera i dostojno najviših priznanja kinematografije. Imena uklesanog u bulevar slavnih grada, čija se skele polako ruše dok predstava traje. Nedovršena. Bez peripetija i vrhunca. Poente što ostaje prećutana. Publike koja će dati konačni sud o priči u koju se jednom, nakratko, uživela, ubedivši sebe kako je njena lična, dok se nalazila na bezbednoj udaljenosti od sudbina junaka. Sažaljevajući sve njihove pogreške i zablude, spaljene na apoteozi između nevinosti i iskustva. Onog stanja koje jezik nije imenovao, a u kome je čovečanstvo ostalo zaglavljeno. Rađajući starmalu decu što su rasla u izbledele pojedince. Nalik na ove iz mog sna.
Gde se nalazim? Sve mi je poznato, iako sam tuđinac u tom pejzažu u kome drugi, meni strani ljudi, koračaju. Nemi. Bezizražajni. Pričajući o svojoj tragediji samo očima što se preda mnom gase. Nestaju. Iščezavaju, ostavljajući za sobom pepeo i pustoš. Večnu prazninu što odjekuje vlastitim ehom. Kroz brazde šuma i pukotine Univerzuma. Pore na koži i bespuća na granici horizonta. Tako glomaznu da je čak i smrtnik može okrznuti svojim pogledom. Ponavljajući grešku zbog koje je Orfej ostao nesulišenih molitava. Kratkovid i sa naočarima sa teškom dioptrijom. Iza magle od suza i duvanskog dima. Paučine što je prekrila iznemogli Kosmos, klonuo pod težinom sopstvenog bića. Stenje što oplakuje vreme. Nioba u crnini za svojim potomcima.
Ne mogu da se probudim. Pokušavam, ali oči neće da se otvore. Svest se ne penje do površine, ne kida lance sa svetom snova. Da li ovako izgleda smrt? Da li sam umro, verujući kako sam samo zaspao? Ne, to nije izvesno. Onda ne bih bio kadar da pratim tok sopstvenih misli, jer, sudeći po rečima jednog prosvetiteljskog i prosvetljujućeg filozofa, dok sam u stanju da razmišljam, to je potvrda mog postojanja. Dinamika unutrašnjih pejzaža jeste dokaz života po sebi. Ili je mimeza neke daleke egzistencije koja se pokušava prilagoditi vlastitim merilima i obrisima bića? Nisam trenutno u stanju da proniknem u odgovore na ova pitanja. Znam jedino da moram da pokušam da se probudim. To je od presudnog značaja za budući sled mojih okolnosti. Ako ostanem zaglavljen u snu, neću moći da dovršim sve što sam planirao pre poslednjeg izdaha, sa kojim ću se dobrovoljno i konačno oprostiti i od duše, bar onog njenog dela što će zauvek ostati vezan za telo, obeležavajući ga kao sopstveno vlasništvo. Držeći katastarski list nepokretnosti u ukočenim, bledim rukama. Borba sa vremenom jeste ona bitka u kojoj Don Kihot neprestano gubi i iznova kreće na pohod na vetrom pokrenute elipse, savršeno mirne i nezainteresovane za ljudski usud. Posve besmislen sa njihove tačke gledišta.
Odjekuje zvono na ulaznim vratima. Ko bi to mogao biti? Nikoga ne očekujem. Zar nisam ja tvorac i gospodar ovog lucidnog sna? Zar ovo nije provera mojih mentalnih sposobnosti? Koliko daleko mogu da odem, potonem u vlastitu podsvest? Ovladam njome i priklonim je sopstvenoj nestalnoj volji? Ako znam da sanjam, zašto se redosled događaja opire mojim prohtevima? Zar ne bi trebalo da kontrolišem sadržaj koji sam stvaram? Ili sam ja tvorevina nekog višeg uma, verujući da sam samostalan? Da li je moja veština tvoraštva samo odjek nečijeg tuđeg umeća, koje sada ne odgovara na nesigurne mimetičke pokušaje da je oponašam? Da li je ovo odista san?
Vrata se sama otvaraju, ne čekajući na moju intervenciju. Invokaciju. Zazivanje muza otključanih podzemnih hodnika. Tup udar provaljenih dveri Hada iz čijih čeljusti iskače Kerber sa svojom krvožednom vilicom, punom smrskanih ljudskih kostiju, spreman da i mene smoždi u jednom zalogaju, dok mu u grlu zastaje poneka nemirna kost kao izraz telesnog protesta. Umesto džinovskog, troglavog psa, iz drvenog rama iskrsava lice mog pokojnog ujaka, odevenog u svetlo, skoro prozračno laneno odelo, čiji se ton stapa sa sveopštim bledilom. Izgleda dosta mlađe, svežije, nego što ga pamtim pre večnog počinka, iako istih godina kao u trenutku svoje smrti. Gleda me blagim očima u kojima prepoznajem razočarenje i jednu vrstu sažaljivog prekora, od čega me podilaze jeza i stid. Toliko je toga čime sam ga mogao izneveriti, verujući da se moj život, način na koji postojim, tiče isključivo mojih odluka. Da greške koje pravim imaju posledice jedino po moju sopstvenu ličnost, ne i one što su mi prethodili ili će me naslediti. Žigovi grešnika od postanka vremena.
„Ujko!“, prilazim mu radostan, šireći ruke u ogroman zagrljaj. Neka hladnoća što isijava iz njega, nalik na bele hijeroglife daha po zimskom vazduhu, zaustavlja me u mestu. Ne prepoznajem duhovni lik ovog poznatog lica sa kojim sam odrastao. Između nas dvojice je proziran, ali neprobojan zid koji razdvaja naša dva sveta. Nežnost što ne nalazi odjeka sa druge strane, makar ni kao vlastiti eho što mu se vraća kao reč utehe. Nemušto ništavilo koje, poput baldahina, pokriva sadašnji susret, baš kao i naličje Kosmosa.
„Nije ti drago što me vidiš?“
Tišina. Nema odgovora. Nema osmeha, niti grimase. Nema nikakve promene u izrazu lica, kao da nije ni čuo moje pitanje. Nije se čak ni pokrenuo da me celog sagleda u iskušenju da prepozna sličnost sa sebi bližnjim. Ukočen pogled nekud u daljinu, kroz mene i zidove, kao da tamo uočava jedan sasvim nov svet, za moj neiskusni pogled nepristupačan i zabranjen. Bledilo što ispunjava sobu kao da se celokupna slika spira sa svakim sekundom, nehotičnim pokretom, mojim vrpoljenjem poput šetanja u kavezu, u očekivanju logičkog razjašnjenja. Zašto ne progovara? Neizvesnost me sažima u sićušnu tačku koordinatnog sistema, mrlju na podu po čijim se obrisima gazi, dok u potpunosti ne izbledi pod neprestanim trenjem mnogih đonova. Radoznalost ubija, kako mačke tako i ljude.
„Jesam li te nečim uvredio?“
Ponovo nemušto oglašavanje praznine. Bezizražajnost u koju gledam me obezoružava, ne ostavljajući mi izbor da li da se pravdam ili zapodenem razgovor o sasvim nevažnim temama kao toliko puta do sada? Imam osećaj da stojim pred replikom antičkog boga što uporno odbija da mi saopšti proročanstvo, čuvajući budućnosti njen veo mističnosti što obmanjuje smrtnike da je u determinisanosti još sve moguće i ostvarivo. Uverenost u slobodnu volju spasava čovečanstvo od potpunog kolapsa. Da se ljudi još ponešto pitaju u poretku koji nisu bili kadri ni da stvore i ništa manje ni održe u prvobitnom, idealnom obličju. Ti sitni slonovi što razbijaju svetove kao kineske vaze. Razvukavši nevini osmeh palih anđela.
„Ne shvatam, zašto ne progovaraš?“
Muk što nastavlja da luta Vaseljenom, istrajan u svom bezglasju. Ništa ne remeti zavet ćutanja koji je Nebo dalo, braneći se od nasrtljive ljubopitljivosti prvih grešnika oštrim ivicama svojih sazvežđa načinjenih da ostavljaju ožiljke. Krvave brazde za koje čovečanstvo naivno veruje kako su obrisi Mlečnog puta. Tišina je strašna, jer se u mnoštvu zvukova još može pronaći smisao, kodeks spasenja, tumačenje stvarnosti i lozinka za bezbedan prelaz preko reke Stiks. Može se načuti višnji poredak u šaputanju, potmulom mrmljanju što prati Haronovo veslo koje krvnički udara po površini vode, sveteći joj se za svoj nedostojanstven usud. U izostanku zvukova, tumara se nalik na slepca, čije ruke pokušavaju da daju oblik stvarnosti što iščezava u ništavilu. Nesigurna u vlastito postojanje.
„Kao sa mrtvacem da razgovaram“, ciknuo sam najzad ozlojeđen, lupivši nogom o tlo poput razmaženog deteta.
Uspeo sam! Udario sam tačno u onu žicu na instrumentu njegovog bića koja je naposletku proizvela ton. Ishitreno je razgoračio oči, gledajući me besno. Usne su se zgrčile u grimasu prekora. Konačno je prezrivo izustio:
„Zar još nisi shvatio da si i sam mrtav?“
Budim se iznova, naglo, na dobro poznatom mekanom krevetu, opipavajući pod prstima grudvice od sunđera ispod mebl-štofa, okupan znojem i sjajem odavno izašle užarene zvezde, pokušavajući da razaznam sopstveno disanje. Nesiguran da li sam se ponovo probudio u vlastitoj smrti.
TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. Priredila je zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine, dok je 2018. objavila roman prvenac „Ustoličenje jarca“. U izdanju Poetikuma, 2021. godine objavila je zbirku pesama „Iščezlo nebo“. U okviru iste izdavačke kuće 2022. godine objavila je roman „Pokeraš“. Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. Piše dužu i kraću prozu, pesme, kritiku, recenzije,… Objavljuje u periodici u zemlji i regionu. Prevođena na bugarski, makedonski i kineski jezik. Živi i radi u Beogradu.
Otac, od svojih najranijih dana, nije mogao da jede slatko.
Gledali smo fudbalsku utakmicu kada mi je ispričao da je u detinjstvu pojeo rahatlokum, i toliko mu se smučilo da nikada više nije okusio bilo šta što slâdi.
Kada se vraćao s posla, na ramenu je nosio lubenicu za nas, ne i za sebe. Kada je sa pijace vukao jabuke i narandže i breskve, teglio je za nas, ne i za sebe. Kada nam je komšija ponudio da odemo u njegovo selo i da slobodno otresemo šljive za slatko i pekmez, tresao je za nas, ne i za sebe. A kada je donosio iz Bugarske čokolade sa lešnikom, donosio je i za nas i za sebe. U pomalo svečanoj atmosferi, otvorio bih čokoladu i odlomio red koji bih pri dnu omotao srebrnkastim papirom.
Polako bih jeo, dobro pazeći da ne pojedem zrna lešnika.
Valjao bih u ustima lešnik, zamišljajući da je moja nova lopta koju još nisam isprobao u parku.
Valjao bih ga sve dok s njega ne isisam i poslednji trag čokolade, sve dok ga ne izližem tako da se cakli.
Onda bih, s braonkastim tragom na usni, na očev dlan, jedno po jedno, stavljao zrna lešnika koja bi on zamišljeno grickao, kao najveću poslasticu.
***
MODEL ŠUME
Jugovina pleše šumu. Skladno njihanje četinara
mišolovka je za tvoje oko. Potrebna ti je trivijalna promena.
Ulaziš kod frizera. Izlazite ispred salona.
Pokazuješ mu kažiprstom preciznu stepenastost šume,
govoriš mu, zbunjenom: onako da me ošišaš.
***
LIJEPO
Početkom septembra sedeo sam na klupi iznad grada, u dvorištu duševne bolnice, gde sam došao po mišljenje psihijatra koje mi je bilo potrebno za lekarsko uverenje.
Mešavini divlje i kontrolisane vegetacije dobro je stajalo obilje zelenila, iako se osećalo da drveće već tada pegla svoje žuto lišće.
Nisam mogao da ne mislim na “Paviljon broj 6”, nisam mogao da ne mislim na “Čarobni breg”.
Niotkud dolazeći, neki čovek je seo pored mene. Nije bio pacijent, to je odmah bilo jasno.
Klimnuli smo glavama jedan drugome.
Imali smo grad na dlanu i naše oči su znale da to iskoriste. Uporno smo ćutali, kao u dečjoj igri u kojoj gubi onaj koji prvi progovori.
Kroz nadnaravnu ekspresiju ptičjeg cvrkuta, ćutali smo nekoliko minuta, a onda je on rekao nešto što se i u meni bilo posložilo: Jebem mu mater ako ovde nije lijepo.
_____________________________ ILHAN PAČARIZ rođen je u Prijepolju 1983. godine. Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Objavio je tri pesničke knjige: Sobni nomad (2011), Oniričke pesme (2015) i Vrtlog (2019).
– Budimirović! Digla se odmah i krenula meko ka vratima broj sedam. Nosila je baletanke. Svaka druga obuća bila bi neprimerena. Ova je bila neprimetna. Bez zvuka i traga, baš kao što je želela. – Devedeset pet. – Molim!? – poskočila je blago sa stolice. – To je sasvim prirodno. Uzbuđeni ste. Pritisak je u redu: sto trideset sa sedamdeset pet. Može isti prst, malo će bocnuti. Aparat ju je podsećao na skakavca: zeleni, izvijen, sa dva talasića sa strane. Došla su moderna vremena. Sve se meri aparatima. Krv je kapnula na test traku i počela da se širi kao noć nad gradom. Zašla je u sve uglove. Ali jutro je i još se nije razdanilo. Hladno je za baletanke. Ona je još zarobljena u onoj noći; premotava je i smeška se. A onda se seti da je svanulo. Sa zorom je svanula i misao, teška kao babin jorgan. Onog jutra, ovog jutra, probudila se drugačija i taj jorgan ponela na leđima. – Upoznati ste sa procedurom. Pognula je glavu. Sestra je pričekala, pa se nakašljala. – Možete i da se predomislite. Odmahnula je rukom i skupila pljuvačku u ustima, odveć namrštena. – U redu je, ponoviću. Uzmete ove četiri tablete, dve s jedne strane ispod gornje usne, između desni i obraza, a druge dve sa druge. Treba otprilike dvadeset minuta do pola sata da se apsorbuju. Doći ću i doneti vam čašu vode kad bude vreme. Gledala je za sestrom: kako joj guzovi poskakuju gore-dole, obilni kô nadošlo testo, a repić maše kao poruga. Kako bi bilo da ih sad ispljune? I šta onda? Uvek je šta onda. Kao da ima izbora. Da bar nije prenela pola svog života kod njega. I to posle tri meseca. Ili se vreme stislo? Teško je reći. Nekako su srasli. Popunili su jedno drugome praznine kao što je ona njegovu jedinu policu u stanu, knjigama. Razmišljala je da kupi jednu i njemu… Mnogo je razmišljala. Stan sad liči na nešto. Na dom? Na nju? Kad ju je prvi put pozvao kod sebe, tamo nije bilo tragova života; samo ogrizaka, napuštenih puteva, priča ostavljenih napola. Tamo nije bilo nje i zavarava se ako misli da je sada ima. A izgledalo je da ima sve. Imao je… Ima auto, bivšu ženu, dete. Stan u kom ima mesta samo za jednu osobu, prozor koji nudi samo jedan pogled na svet. Šta joj je falilo? Da samo nije… Uvek taj početak rečenice koji joj poništi pola života. Da nije zvocala? Da nije pobacala starudiju, preslagala mu odeću i sortirala sve po bojama, da nije raščistila one ormariće (i preuredila mu prošlost). Sad zna gde su začini, gde konzerve i gde ima još mesta. Za šta? Samo ne zna gde je on. Možda je trebalo da ga pita… Ali nikad ništa nije rekao. Ah, taj prvi put sklanjao je za sobom na putu do kreveta tobože izvinjavajući se, a jedino mu je bilo važno da skine taj crveni brus koji se otkopčava spreda. Da nije popila martini možda mu ne bi ni otkrila taj detalj, možda se ne bi popela s njim gore, pa na njega… Iako ju je već koža pekla. Nije verovala u seks bez emocija, u emocije bez seksa, u život bez duše i tela. Ali možda bi joj bilo svejedno. Štaviše, nasmejala bi se na posteljinu sa motivima iz Ratova zvezda da je videla taj stan u treznom stanju. I jeste se nasmejala, i to glasno, a on nije znao o čemu je reč. Još ga je i nadražila, pa je krenuo zubima ka njenoj majici. Kad ju je bacio na krevet, klizila je još sekundu po razbacanim stripovima. Pa nije više tinejdžer. I nije ih bacila. Odnela ih je u podrum nakon što je on mesec dana ostavljao šolje po njima. Odjednom su postali svetinja. – I? Sve u redu? Klimnula je glavom. – Vidimo se za dve nedelje.
Dve nedelje ranije…
Trčala je kroz stan preskačući prepreke, s ključevima u zubima, telefonom u jednoj ruci i šoljom kafe u drugoj. Samo što pronađe jednu stvar, nestane druga. Konačno je sela za montažni sto u kuhinji, koji joj je on kupio, odložila sve tri stvari i počela da lupka prstima po površini. Da doručkuju zajedno, navodno. Bio je dva puta kod nje. Zakasniće danas na posao. Ima dobar razlog. Otpila je gutljaj kafe i uzela telefon u ruke. Toliko je čeznula za danima kad je umela da ga zaboravi. Nisam kod kuće značilo je nisam dostupna. Imam život. Otvorila je Viber i zastala kod njegovog imena. Otvorila je chat i skrolovala gore-dole. Otvorila je Whatsapp, otvorila Facebook. Otvorila je sve i otišla do slavine da natoči sebi čašu vode. Ostavila ju je da teče, dugo. Počela je da se širi telom, bezimena neman njegovog lika, kroz jecaj. U tom trenutku zavribirao je telefon. Spotakla se i prosula vodu po sebi. Konačno je na koži osetila istu hladnoću koja joj se širila kostima. Ispružila je ruku koliko je mogla i pogledala na displej. Sanja: Gde si ti? Udahnula je duboko, a lice nabreknuto, gotovo plastično. Nos ju je peckao, u grudima je žigalo. Otišla je do kupatila, presvukla majicu i umila se. Odstranila je šminku i opet je nanela, a onda je primetila da joj nedostaje minđuša, i to baš ona koju je dobila od njega za Novu godinu, u obliku pahulje. Prečešljala je ceo stan. Skenirala je podove, uvukla glavu u razbacanu odeću i čaršave, ali bezuspešno. Zalupila je vratima za sobom po izlasku. Sanja je već uveliko vrbovala ljude kad je ona stigla u kancelariju. Kažiprstom je pomerila mikrofon sa usta i prošaptala nešto, obrve izdignute, zenice u uglovima očiju. – Znam, znam… Sela je, stavila slušalice i mikrofon i okrenula prvi broj sa liste za taj dan. – Dobar dan. Da li bih mogla oduzmem deset minuta vašeg vremena i pretvorim ih u deset najboljih minuta u vašem životu? Zapravo, oduzmem je pogrešna reč. Investirajte danas i… Tekst je već znala napamet, kao i reakcije. Znala je da veće šanse ima kod žena umilnog glasa, onih koje nisu naučile da kažu ne, potovo kod samohranih majki, koje ionako nemaju vremena, ali uvek ga pronađu kad ih čovek lepo zamoli; i kod usamljenih muškaraca, razvedenih ili onih koji se polako gase. Tako je njega upoznala. Rekao joj je da ga njen glas pali. Ne tim rečima, naravno, i ne preko telefona. Počela je da se smeje. – Izvinjavam se. Ne, naravno da niste vi smešni… Da joj je to rekao, ne bi nikad pristala da se vidi s njim, pa makar izgubila i posao. Prodala mu je taj usisivač i još štošta… Opet je ubola šesticu na lutriji. Ova ništa neće kupiti, ali će joj nanizati svoj rodoslov u pet minuta. Svi su je zaboravili, a kad je imala i donosila, bila je dobra svima… Neka je, nek priča… Trljala je resicu levog uha… – Da, naravno, možemo obaviti promociju kod vas…
***
– Zašto je ne pozoveš? Držao je minđušu između palca i kažiprsta i gledao prema prozoru stisnutih usana. Ona je vetrila stan, on ga nije otvorio otkako je otišla. Da živi u smradu? U pičku materinu. Odjednom je ustao iz fotelje, prišao komodi i otvorio prvu fioku. Nekoliko sekundi gledao je u sadržaj unutra: gomila računa i na njima kraljevski dve karte za pozorište. Crna scena, crvena zavesa i bela slova: mrak, krv i duhovi. Minđušu je položio na njih. Malo je falilo da je baci kroz prozor; misao je poskočila, odbila se o srce i završila u istoj ladici. Zalupio ju je i vratio se u fotelju. – Bre, čoveče?… Uhvatio se za glavu i počeo da trlja slepoočnice. – Ej, a što si pio to veče? Znaš da si ujutru… Pogledao ga je i „neprijatelj“ je prestao da govori u momentu. – Pio jesam, ali… Zastao je, protrljao bradu, pogledao po stanu kao da traži nešto. – Ma šta će mi to. Ako je ovako nešto moglo da se desi za tri meseca, sutra bi se uselila, počela da mi diriguje šta da nosim, kako da govorim, kad smem da izađem, a završilo bi se tako što bih ja izašao iz sopstvene kože ili stana ili bi je najurio da ceo komšiluk likuje. Ma ne! Imao sam, probao, video… i to sa mnogo boljom ribom. Odmahnuo je i odmorio šaku iznad usana klimajući glavom. Povio se napred, pa opet uvalio. Noge nikako da se smire. Naslonjen, položio je ruke na rukohvat i nastavio da drmusa glavom kao da vodi razgovor ili prati predavanje. Ah, taj gospodin Ego. Da ga nije pritegnuo za gušu ne bi je nikada pogledao u te nezajažljive oči. Potpuno se uneo. Lice oživljeno, na momente je negodovalo, ali se hipnotišući hvatalo za nit, tu nit koja je imala smisla u njegovoj glavi. Usne je povukao nagore, bradu uvukao i blago namršten davao sebi za pravo. Zatim je pogledao u druga, pa po sobi, sve ukrug, i uzdahnuo. I jednom fragmentu sekunde osetio je istinsko zadovoljstvo. U tom fragmentu opustio je pesnice.
Petnaest dana ranije
Prevrtali su se i ljubili po svim zamislivim mestima tražeći jedno u drugome nešto što su nekada imali i jedno od drugoga nešto što nikada nisu. Vodili su ljubav i želje na povocu. Voleli su se, činilo se, i u toj promenljivoj ljubavi dan se prelio u noć. Trljala je svoje stopalo o njegovo. Smeškao se gledajući u plafon. Cigareta je landarala iznad piksle, ispod lampe, a on je ispuštao dim. – Šta je, nije ti dosta? Uštinuo ju je za guz. Opkoračila ga je i zagledala mu se u oči. – Karte? – sevnula je. Nisi valjda zaboravio karte? – Molim? – Rekla sam ti da hoću da idemo na onu… Prizore u mraku. – Rekla si – nakašljao se i pridigao – pa? Zid je bio oznojen, prozori nisu dihtovali. – Pa jesi kupio? Uhvatio ju je za zglobove i zbacio sa sebe. Gledala ga je, na kolenima. – I? Zatresla je kosom. – Čekaj. Da razjasnimo. Pitaš me, a očigledno si ubeđena da to nisam uradio. – Ne mogu da verujem. Skočila je na noge. Perspektiva se promenila. Omlitavljena volja otelotvorena među zgužvanim čaršavima. Stresla se. Podsetilo ju je na nekoga ko nikada nije znao šta želi. – Možda sam i kupio. Pogledao je u plafon i latio se paklice. Bila je prazna. Zgužvao ju je i zafrljačio u kantu kraj noćnog stočića. – A ako nisam, velika stvar. Tišina ih je obavila, gole. Razbila ju je huka vetra. Prozori su se tresli. Povukao ju je za ruku, ovaj put blaže, mekše. Oslobodila se žustro. – Nedeljama ti pričam o tome. – Ako ti je toliko važno, što ih nisi sama kupila? – Rekla sam ti… Na prozoru su oživela svetla velikog grada. Život se pretvarao u repove na putevima. Klatila se, grickala nokte i prste i vreme… – Nećeš se ti promeniti. – Koji ti je sad? Sela je na ivicu kreveta okrenuvši mu leđa. – Šta je sad? PMS? Pogledala ga je preko ramena, u oku razliveni putevi. – Znaš šta? Možda najbolje da odeš malo u svoj stan. Posegnuo je za ključevima od kola. – A, ne! Izbacuješ me, pa kao treseš prašinu sa ruku. To ne može. – Znaš šta? Uzurpirala si ovde sve i očekuješ da se ja uvučem u mišju rupu. TO ne može. Ej bre, nismo ni počeli da se upoznajemo, a ti me većprepravljaš. – … – Ajoj, nemoj sad da me hvataš na suze. To mi stvarno… – Šta!? Ne treba? Ajde reci. Hoćeš i mene da se oslobodiš kô i sopstvenog kuma. Naravno da ti ne treba. Nije ti trebala bivša, ni sin… – Nemoj sina da mi uzimaš u usta… – prosiktao je, ustao i počeo da se oblači – A što se kuma tiče, ni tu nisi umela da držiš jezik za zubima. – Ako sam ti išta rekla, to je zato što mi je stalo do tebe i do toga kako si se ti pokazao, a on… – Jebote, poznajem čoveka dvadeset godina, a ti posle dvadeset dana misliš da možeš da sudiš o našem odnosu. – Shvatila, ni to ti nije trebalo. Pa što si nastavio? Što si me pustio u kuću… da ti ribam, kuvam, peglam? – Nisam ti to tražio. – Naravno. Ti nikada nikome ništa ne tražiš, ljudi ti se bacaju pred noge. – Ej, a ovo ti je sad stvarno… – Detinjasto? Znaš šta… – zagledala se i podigla kažiprst – U pravi si, potpuno sam detinjasta. To bi najbolje znao ti koji ćeš učiniti sve da zadovoljiš svaki prohtev tog deteta koje je naviklo da ceo život dobija sve što poželi i da niko ne sme da mu stane na put. – Sklonila si sliku – zarežao je i uhvatio je za mišicu. Svetlo je zaigralo, zažmirili su oboje. – Koju sliku? Ovu? Krenula je ka drugom kraju sobe. – Pa ti nisi normalan. Ovu sliku sam sklonila iz hodnika da ne kupi mirise iz kuhinje i stavila je ovde. A da ne pričam o slikama tvoje bivše koje držiš tamo u fioci. – Znači preturala si mi po fiokama? – Nisam ti preturala po fiokama – vrisnula je bolno i nastavila iscrpljeno – Razdvojila sam ti prljav veš od čistog, budalo jedna. Budalo jedna se pretvorilo u kišu. Padala je i po njoj i po njemu. Navukla je rolku. U tom trenutku spala joj minđuša, a da nije primetila, i zabola se u njegovo oko. – Šta sve sad neće ispasti trulo – jadikovala je nad oboma. – Pozvaću taksi. Nadam se da ti ne smeta da ga sačekam ovde; napolju pljušti. Okrenula se ka njemu očekujući. Gledao je u zid i slegnuo ramenima. Kad je krenula ka vratima, oči su mu se zalepile za njen kaput. Podsetila ga je na nekoga, baš kao i prvi put kad ju je video. Pritisnuo je vrata za njom i vratio sliku svog sina na mesto.
Dva dana ranije
– I šta kaže test? – glas hoće da iskoči iz telefona. Ona sedi na ivici kade i čeka liniju ili dve na testu koji je položila na mašinu za veš. – Sanja, bojim se. – Što bre, čoveče? Pa to je nabolje što može da ti se desi. – Gde bre sama? Ne mogu ja to. – Trideset devet godina… Ja ne bih razmišljala. – Jebote, dve linije. – Ok… Čekaj… Šta to znači? – Znači da je sve što sam u životu ikad želela bilo pogrešno… Ili sam ja u ovom životu pogrešna. Pahulja… Zamisli, prvi sneg. Krupne pahulje padale su po prozoru u krovu, iznad njene glave. Posmatrala je kako se otapaju i klize niz staklo. – Zamisli želju, lujko. – Nema više želja. Moja poslednja vredela je kô jedna srebrna minđuša.
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.
čovjek-časopis 