Tag: Tihana Tica

                Probudio sam se. Ne, nisam. Iako je svet u kome sam se našao naličio na onaj u kome sam živeo budan, sve je bilo drugačije. Čudnije. Bleđe. Išarano pastelnim tonovima umesto zaslepljujuće svetlosti užarene zvezde. Neprepoznatljivo. Čak i moj krevet, koji je, i u snu, pod prstima bio mekan i ispunjen grudvicama od sunđera ispod mebl-štofa, bio je samo slabašni odblesak onog u kome sam ležao, svestan da sanjam. Senka te neuhvatljive ideje što lebdi iznad čoveka, dovoljno blizu da opaža njeno prisustvo, a toliko daleko da je, kao Tantal, nikada ne okrzne prstima. Svetlo što je kroz prozor prodiralo u sobu bilo je lažno, poput lampe, reflektora na filmu, koji jedino mene treba da zavara da je svanulo. Da je košmar prošao, da nije samo promenio scenografiju i priču u pozadini, načinivši zamku po mom sklopu ličnosti. Jedinstvenu i neponovljivu. Neprimenljivu na bilo koga dugog. Onu čiji je zadatak mene da utamniči, bez obrazloženja koji sam to greh počinio. Zar je važno? Svako zgreši bar jednom. Dovoljno da do konca ispašta i preispituje se da li je njegov zločin zaista bio tako strašan? Neoprostiv. Vredan kazne što mu je dodeljena. 

                Lagano ustajem i prilazim prozoru. Još mi samo jutarnja kafa nedostaje da odglumim buđenje, po uputstvima skrivenog režisera i dostojno najviših priznanja kinematografije. Imena uklesanog u bulevar slavnih grada, čija se skele polako ruše dok predstava traje. Nedovršena. Bez peripetija i vrhunca. Poente što ostaje prećutana. Publike koja će dati konačni sud o priči u koju se jednom, nakratko, uživela, ubedivši sebe kako je njena lična, dok se nalazila na bezbednoj udaljenosti od sudbina junaka. Sažaljevajući sve njihove pogreške i zablude, spaljene na apoteozi između nevinosti i iskustva. Onog stanja koje jezik nije imenovao, a u kome je čovečanstvo ostalo zaglavljeno. Rađajući starmalu decu što su rasla u izbledele pojedince. Nalik na ove iz mog sna.

                Gde se nalazim? Sve mi je poznato, iako sam tuđinac u tom pejzažu u kome drugi, meni strani ljudi, koračaju. Nemi. Bezizražajni. Pričajući o svojoj tragediji samo očima što se preda mnom gase. Nestaju. Iščezavaju, ostavljajući za sobom pepeo i pustoš. Večnu prazninu što odjekuje vlastitim ehom. Kroz brazde šuma i pukotine Univerzuma. Pore na koži i bespuća na granici horizonta. Tako glomaznu da je čak i smrtnik može okrznuti svojim pogledom. Ponavljajući grešku zbog koje je Orfej ostao nesulišenih molitava. Kratkovid i sa naočarima sa teškom dioptrijom. Iza magle od suza i duvanskog dima. Paučine što je prekrila iznemogli Kosmos, klonuo pod težinom sopstvenog bića. Stenje što oplakuje vreme. Nioba u crnini za svojim potomcima.

                Ne mogu da se probudim. Pokušavam, ali oči neće da se otvore. Svest se ne penje do površine, ne kida lance sa svetom snova. Da li ovako izgleda smrt? Da li sam umro, verujući kako sam samo zaspao? Ne, to nije izvesno. Onda ne bih bio kadar da pratim tok sopstvenih misli, jer, sudeći po rečima jednog prosvetiteljskog i prosvetljujućeg filozofa, dok sam u stanju da razmišljam, to je potvrda mog postojanja. Dinamika unutrašnjih pejzaža jeste dokaz života po sebi. Ili je mimeza neke daleke egzistencije koja se pokušava prilagoditi vlastitim merilima i obrisima bića? Nisam trenutno u stanju da proniknem u odgovore na ova pitanja. Znam jedino da moram da pokušam da se probudim. To je od presudnog značaja za budući sled mojih okolnosti. Ako ostanem zaglavljen u snu, neću moći da dovršim sve što sam planirao pre poslednjeg izdaha, sa kojim ću se dobrovoljno i konačno oprostiti i od duše, bar onog njenog dela što će zauvek ostati vezan za telo, obeležavajući ga kao sopstveno vlasništvo. Držeći katastarski list nepokretnosti u ukočenim, bledim rukama. Borba sa vremenom jeste ona bitka u kojoj Don Kihot neprestano gubi i iznova kreće na pohod na vetrom pokrenute elipse, savršeno mirne i nezainteresovane za ljudski usud. Posve besmislen sa njihove tačke gledišta.

                Odjekuje zvono na ulaznim vratima. Ko bi to mogao biti? Nikoga ne očekujem. Zar nisam ja tvorac i gospodar ovog lucidnog sna? Zar ovo nije provera mojih mentalnih sposobnosti? Koliko daleko mogu da odem, potonem u vlastitu podsvest? Ovladam njome i priklonim je sopstvenoj nestalnoj volji? Ako znam da sanjam, zašto se redosled događaja opire mojim prohtevima? Zar ne bi trebalo da kontrolišem sadržaj koji sam stvaram? Ili sam ja tvorevina nekog višeg uma, verujući da sam samostalan? Da li je moja veština tvoraštva samo odjek nečijeg tuđeg umeća, koje sada ne odgovara na nesigurne mimetičke pokušaje da je oponašam? Da li je ovo odista san?

               Vrata se sama otvaraju, ne čekajući na moju intervenciju. Invokaciju. Zazivanje muza otključanih podzemnih hodnika. Tup udar provaljenih dveri Hada iz čijih čeljusti iskače Kerber sa svojom krvožednom vilicom, punom smrskanih ljudskih kostiju, spreman da i mene smoždi u jednom zalogaju, dok mu u grlu zastaje poneka nemirna kost kao izraz telesnog protesta. Umesto džinovskog, troglavog psa, iz drvenog rama iskrsava lice mog pokojnog ujaka, odevenog u svetlo, skoro prozračno laneno odelo, čiji se ton stapa sa sveopštim bledilom. Izgleda dosta mlađe, svežije, nego što ga pamtim pre večnog počinka, iako istih godina kao u trenutku svoje smrti. Gleda me blagim očima u kojima prepoznajem razočarenje i jednu vrstu sažaljivog prekora, od čega me podilaze jeza i stid. Toliko je toga čime sam ga mogao izneveriti, verujući da se moj život, način na koji postojim, tiče isključivo mojih odluka. Da greške koje pravim imaju posledice jedino po moju sopstvenu ličnost, ne i one što su mi prethodili ili će me naslediti. Žigovi grešnika od postanka vremena.

               „Ujko!“, prilazim mu radostan, šireći ruke u ogroman zagrljaj. Neka hladnoća što isijava iz njega, nalik na bele hijeroglife daha po zimskom vazduhu, zaustavlja me u mestu. Ne prepoznajem duhovni lik ovog poznatog lica sa kojim sam odrastao. Između nas dvojice je proziran, ali neprobojan zid koji razdvaja naša dva sveta. Nežnost što ne nalazi odjeka sa druge strane, makar ni kao vlastiti eho što mu se vraća kao reč utehe. Nemušto ništavilo koje, poput baldahina, pokriva sadašnji susret, baš kao i naličje Kosmosa.

               „Nije ti drago što me vidiš?“

               Tišina. Nema odgovora. Nema osmeha, niti grimase. Nema nikakve promene u izrazu lica, kao da nije ni čuo moje pitanje. Nije se čak ni pokrenuo da me celog sagleda u iskušenju da prepozna sličnost sa sebi bližnjim. Ukočen pogled nekud u daljinu, kroz mene i zidove, kao da tamo uočava jedan sasvim nov svet, za moj neiskusni pogled nepristupačan i zabranjen. Bledilo što ispunjava sobu kao da se celokupna slika spira sa svakim sekundom, nehotičnim pokretom, mojim vrpoljenjem poput šetanja u kavezu, u očekivanju logičkog razjašnjenja. Zašto ne progovara? Neizvesnost me sažima u sićušnu tačku koordinatnog sistema, mrlju na podu po čijim se obrisima gazi, dok u potpunosti ne izbledi pod neprestanim trenjem mnogih đonova. Radoznalost ubija, kako mačke tako i ljude.  

               „Jesam li te nečim uvredio?“

               Ponovo nemušto oglašavanje praznine. Bezizražajnost u koju gledam me obezoružava, ne ostavljajući mi izbor da li da se pravdam ili zapodenem razgovor o sasvim nevažnim temama kao toliko puta do sada? Imam osećaj da stojim pred replikom antičkog boga što uporno odbija da mi saopšti proročanstvo, čuvajući budućnosti njen veo mističnosti što obmanjuje smrtnike da je u determinisanosti još sve moguće i ostvarivo. Uverenost u slobodnu volju spasava čovečanstvo od potpunog kolapsa. Da se ljudi još ponešto pitaju u poretku koji nisu bili kadri ni da stvore i ništa manje ni održe u prvobitnom, idealnom obličju. Ti sitni slonovi što razbijaju svetove kao kineske vaze. Razvukavši nevini osmeh palih anđela.

               „Ne shvatam, zašto ne progovaraš?“

               Muk što nastavlja da luta Vaseljenom, istrajan u svom bezglasju. Ništa ne remeti zavet ćutanja koji je Nebo dalo, braneći se od nasrtljive ljubopitljivosti prvih grešnika oštrim ivicama svojih sazvežđa načinjenih da ostavljaju ožiljke. Krvave brazde za koje čovečanstvo naivno veruje kako su obrisi Mlečnog puta. Tišina je strašna, jer se u mnoštvu zvukova još može pronaći smisao, kodeks spasenja, tumačenje stvarnosti i lozinka za bezbedan prelaz preko reke Stiks. Može se načuti višnji poredak u šaputanju, potmulom mrmljanju što prati Haronovo veslo koje krvnički udara po površini vode, sveteći joj se za svoj nedostojanstven usud. U izostanku zvukova, tumara se nalik na slepca, čije ruke pokušavaju da daju oblik stvarnosti što iščezava u ništavilu. Nesigurna u vlastito postojanje. 

               „Kao sa mrtvacem da razgovaram“, ciknuo sam najzad ozlojeđen, lupivši nogom o tlo poput razmaženog deteta.

               Uspeo sam! Udario sam tačno u onu žicu na instrumentu njegovog bića koja je naposletku proizvela ton. Ishitreno je razgoračio oči, gledajući me besno. Usne su se zgrčile u grimasu prekora. Konačno je prezrivo izustio:

               „Zar još nisi shvatio da si i sam mrtav?“

               Budim se iznova, naglo, na dobro poznatom mekanom krevetu, opipavajući pod prstima grudvice od sunđera ispod mebl-štofa, okupan znojem i sjajem odavno izašle užarene zvezde, pokušavajući da razaznam sopstveno disanje. Nesiguran da li sam se ponovo probudio u vlastitoj smrti.

_______________________________________________________

TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti.
Priredila je zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine, dok je 2018. objavila roman prvenac „Ustoličenje jarca“. U izdanju Poetikuma, 2021. godine objavila je zbirku pesama „Iščezlo nebo“. U okviru iste izdavačke kuće 2022. godine objavila je roman „Pokeraš“.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj.
Piše dužu i kraću prozu, pesme, kritiku, recenzije,… Objavljuje u periodici u zemlji i regionu.
Prevođena na bugarski, makedonski i kineski jezik.
Živi i radi u Beogradu.

IV

Dan prvi: Ništa nije onako kao što izgleda

Malo je vremena ostalo do večere i svečanog otvaranja turnira u kome pobeđuje onaj što najveštije barata iluzijama i prividima. Iako je Stefan bio najbolji u svojoj varošici, daleko od toga da je bio najbolji među svim ovde prisutnim znalcima. Oni su pokorili polovinu poznatog sveta obrisa, usavršavajući se generacijama. On je bio početnik, začetnik pomenute veštine u parčetu zemlje odakle dolazi, gde se igra nije primila kao u ovom delu civilizacije. Nije ostavila traga, jer tamo ljudi nisu imali mnogo toga da joj ponude. Da joj na žrtvenom oltaru polože darove kojima bi bila zadovoljena. Nadao se da će igrati za istim stolom kao Sisi, da bi mogao da je posmatra dok izvodi svoju čaroliju. I da ona ostane opčinjena njegovom veštinom, koja mu je jedina obezbedila krhko dostojanstvo. Da se zaljubi u njega, posmatrajući kako mu među prstima nestaju karte, odlažući ishod iza uskih proreza spretnih ruku. Da je zavede svojim umećem, jer ništa drugo je ne bi ostavilo bez daha i razuma. Iako je Blagoje očekivao od njega samo uspeh i niz pobeda koji bi ga odveli u finale, on je i dobitak i prestiž, ugled, finansijsku sigurnost, odbacio u drugi plan. Jedino o čemu je razmišljao bile su morske dubine nepoznatih, ali bliskih očiju i pomalo praseći nos što se isticao na voljenom licu. Ipak, znao je to dobro, put do ostvarenja njegove sada najveće želje, vodi preko ispunjenja Blagojevih nauma. A on je, kao svaki vrhunski pokeraš, bio spreman na sve, samo da dobije ono što priželjkuje. Makar i zbog laži, blefa kojim se koristi, a ne zato što to zaista zaslužuje. 
Sala je bila prepuna. Nikada ranije nije video toliko ljudi na jednom mestu. Činilo mu se da ih u tom zatvorenom prostoru ima više nego u čitavoj njegovoj rodnoj varošici. Nisu svi prisutni bili učesnici, izgledalo je da je došlo mnogo više posmatrača, pratnje, onih što se naslađuju kradući tuđe trikove i učestvujući kroz identifikaciju sa drugim. Bez oblika i konstrukcije. Osobine, nedostatka, telesnog deformiteta ili specifičnosti koja bi ih karakterisala. Izvukla iz gomile. Strašljivi da se sami okušaju i provere jesu li miljenici prevrtljive sreće. Jedva su se probili do stola za kojim je Stefan trebalo da igra. Ono što mu je odmah upalo u oči jeste da Sisi nije za istim, što ga je gorko razočaralo. Toliko da je skoro odustao od turnira. Ipak, izostanak njene pojave ubrzo je potisnuo u pozadinu od eha i koraka, budući da je polako shvatao da su protivnici došli spremniji za obračun od njega. Da je olako pristupio pripremama i oslonio se samo na jednu noć, što je od njega među drugovima napravila živu legendu, ali nije imala uporišta u široj stvarnosti. Nije očekivao pobedu u velikom stilu, ali ni to da ispadne među prvima. Hteo je da se dokaže u jedinoj stvari koja mu je u životu išla, i susretne se sa Sisi, možda, za finalnim stolom. On još nije pretpostavljao da poker zatvorenog tipa nije isti kao onaj koji je igrao sa Blagojem i njegovim društvom. Ovde je slučaj bio drugorazredni u odnosu na veštinu. Sve se svodilo na strategiju, kojom on nije baratao, a saputnik i savetnik ga u istu nije uputio. Na sekund, osetio se izgubljenim pod tavanicom što je tiskala gomilu, stremeći da se na nju sruči. Nije sebe doživljavao kao snalažljivog, a okolnosti su ga upravo primoravale da odlučuje usput, bez prava na grešku. Jedan pogrešan potez značio bi, možda, putovanje kući. A suviše mu se dopadao Kan, da bi ga tako brzo napustio. Naročito sada, kada je počeo da se navikava na njega. 
Turnirski poker ili Texas hold’em, kako su ga još nazivali, imao je tačno utvrđena pravila o kojima je Stefan nešto načuo od Blagoja, ali tokom prve dve ruke učio u hodu. Srećom, dobio je dobro mesto u rasporedu uloga, da call-uje među poslednjima, pa je na samom početku podražavao svoje protivnike i saigrače. Talentovan za matematiku i psihologiju određenog tipa, ubrzo se prilagodio i naučio specifičnosti ponašanja igrača za stolom. Da dečko sa kačketom i naočarima za sunce sa njegove leve strane spusti rub kape malo niže kada su mu karte loše. Da stariji gospodin sa desne čim ima jednu od dobitnih kombinacija šmrkne zadovoljno. Da doterana gospođa u srednjim godinama otkrije još za centimetar dekolte kada počne da gubi. Da čovek tužnog lika trepne dvaput u neverici za siguran dobitak i odmah viče: raise! Da tajanstveni stranac, što ga sve vreme netremice posmatra, opsuje tiho na srpskom kada primeti da će Stefan pokupiti sve čipove sa stola. Namerno, jer mu u tom trenutku ruka mahinalno zadrhti i ostane ukočen za mili sekundu. Stefan je, između ostalog, osećao sigurnost zbog uverenja da niko od prisutnih ne razume jezik kojim govori, kao što ni on njih nije razumeo. Poznavao je jedino pokeraške izraze: call, raise, flop, check, bet, fold, flush, full house,… nesiguran u pojedinom trenutku koji od njih treba da upotrebi i šta označavaju. Inače nije bio u stanju da komunicira sa ostalim igračima, ni osobljem, i čekao je da to Blagoje obavi umesto njega. On nikada nije učio nijedan strani jezik, uključujući i engleski. Sada je osećao svu sramotu i neisplativost svog oskudnog obrazovanja.
Krupije je lagano i vešto delio karte, kao da je to najlakši zanat ljudske ruke. Elegantan, prefinjen, nedokučiv. Zahtevao je duge, tanke prste, enigmatično lice i pomalo drskosti. Trzaja što su lomili zglobove i zavodili nenaviknute oči. Ples obmane kome se predaje cela sala, dozivajući Ahrimana, vođen deliocem kao šamanom. Kolektivna histerija sublimirana kroz suzdržanost i nametnutu tajnovitost. Tenzija koja raste u prisutnima, potiskivana i skrivana. Omađijana, ali ne prevarena. Aritmija i ubrzano disanje što se više ne razaznaju od struganja plastificiranog papira. Lete po stolu kao da imaju krila i zaustavljaju se tačno tamo gde im je krupije odredio. Škripavo zakočivši pred rukama igrača. Okrenute ka zelenom somotu, ćutljive i bezizražajne, dok se jagodice nadaju da su među najjačima u špilu. Stefan je brzopleto savio svoje karte, ugledajući nakratko kombinaciju što mu je dodeljena. Nesiguran da li ju je zaista takvu dobio ili ju je samo u tom obliku priželjkivao? Nije bila ni dobra, ni loša, sve je zavisilo od redosleda koji će se naći na stolu. Pet naizgled nevažnih spojeva boja, znakova i brojeva. Poput sinegdohe, gde jedan od pomenuta tri može da prevlada nad ostala dva. Gde je domišljatost podjednako efikasna kao i uplitanje kosmičkih sila. Gde pojedinac može da preokrene sve, u zavisnosti od svog umeća. I toga koliko su njegovi saborci imali sreće prilikom nasumičnog odabira prevrtljivog slučaja. 
Nizali su se ulozi. Igrač nakon Small i Big blind pozicije, kako pravila nalažu, počeo je prvi. Nastavljali su utvrđenim redosledom ostali za stolom. Došao je red i na Stefana. Izgubljen u sopstvenim razmišljanjima i nedoumicama, odlučio je da samo prati. Tako je ostao u igri, ne rizikujući mnogo. U prvom krugu niko nije hteo da se ističe. Možda nisu imali dovoljno smelosti? Ili su im karte bile loše? Možda je to bila stvar taktike? Nesigurnost je varničila u Stefanu. Znao je da ne može da izdrži pod tolikim pritiskom. Možda je drugima delovao smireno i hladno, ali unutrašnjost je gorela nalik na pakleni oganj. Pekla ga je vatra mogućeg neuspeha, sramote i nedovoljno uloženog truda. Da da sve od sebe i izgubi, to bi još nekako podneo. Ali da prokocka šansu zato što joj je traljavo i površno pristupio, okupiran razmišljanjima o Sisi više nego o igri, to bi ga doveka grizlo. To bi bilo isto kao da se predao bez borbe. Iako je takav ishod bio karakterističan za njegovu prirodu. Dosad.
Polagano, slagane su karte na sredini stola. Stefan je tada naučio da se to zove flop. Delilac nije žurio, odloživši prvu sa strane, odlučnim potezima ređao je jednu za drugom: damu karo, devetku pik i sedmicu pik. Mnogo varijacija bilo je u igri. Najjednostavniji put do pobede u ovoj rundi bilo je preko jedne od mnogih kombinatorika sa pik. Skala u boji bila bi savršena, ali da bi se ostvarila morao je da pronađe suparnika za nadmetanje, što bi nateralo delioca da, izvlačeći naredne karte, otvori put ka dobitnom nizu i uvećanju broja čipova. Naravno, pod uslovom da protivnik više blefira nego što ima adut u rukavu. Stefan se pitao šta bi bilo kada bi obojica imali skalu u boji, samo različitoj? Da li bi onda bilo nerešeno ili bi morao da bude samo jedan pobednik? Kako nikada ranije nije učestvovao na nekom turniru, ovakva pitanja su mu popunjavala vreme između ruku. U mnogo šta nije bio siguran, a stideo se da to otkrije, naročito pred Blagojem. Bilo mu je neprijatno od njegovih velikih očekivanja i prekornog pogleda, koji mu, po Stefanovom mišljenju, nije pristajao. Neko toliko grešan i moralno nakazan trebalo bi da razume tuđe greške i nedoslednosti. Da bude blagonaklon prema slabašnoj i popustljivoj prirodi, što se cela predaje svojoj propasti. Zašto je od drugih očekivao uzvišenost za koju sam nije sposoban? Zašto je drugima nametao ono što je sebi opraštao? Niko nije bezgrešan, on bi to trebalo najbolje da zna! Ne može se igrati, ni pobeđivati sa tolikim bremenom na leđima. Osuda koja se kači za meso i pokušava da podigne telo za konce, što svakog časa mogu pući i ogoliti iziritiranu kožu. Već oseća klinove u plećima. Pulsiraju i remete hladnoću ličnosti što ga štiti da se ne zagubi među iluzijama. Niko nije imun na njih. Svako poseduje boli koje teži da zaboravi, da se prevari kako se nikada nisu dogodile, obmotavajući ih celofanom mašte u kome se oseća bezbedno. U kome je sve onako kako treba da bude, bez propuštenih prilika, želje da se vrati vreme i žaljenja, jer je već toliko grešaka napravio, da je jedini izlaz početi život ispočetka, iznova, i obazrivije mu pristupiti. Čaura koja ga čuva od spoljašnjeg sveta, koji mu je oduzeo nevinost i čistotu, iskvario ga i sada više ne može da se vrati putem kojim je dotle došao, jer to i nije bio njegov put, nasilno su ga prisilili da krene stazom za koju je znao da ga udaljava od mesta ka kome je krenuo. Zato stoji zaglavljen, iako nastavlja da korača, nemajući više kuda da ode. Da pobegne od sebe, da bi se sebi vratio. Jednačina sa dve nepoznate. 
„Raise!“, viknuo je tajanstveni stranac, ne skidajući oka sa Stefana. Da li ga to on čika? Navodi na pogrešku? Zar je posumnjao da mu je slučaj ovog puta dodelio loše karte? Zar takav utisak odaje kod svojih protivnika? I nije li to po njega dobro? Potcenjen neprijatelj je najopasniji. Ili se samo vešto igra sa njim, kao što mačka radi sa mišem pre nego što ga pojede, znajući da će njegove misli ići ovim tokom? Da li mu se sve trenutne emocije i duhovni nemiri odražavaju na licu, a da on to ne primećuje? I koliko dugo već to traje? Zašto se nije ranije zaustavio? Kontrolisao? Zašto mu Blagoje nije došapnuo da dođe k sebi? Da se urazumi! Ili je prekorni pogled upravo to značio, a on ga nije dobro razumeo? Da li će ga ovo koštati svih čipova i povratka kući? Može li da pobedi, iako su ga pročitali? Da sve preokrene u svoju korist? I, najvažnije od svega, može li da pobedi sebe, da bi porazio i ostale za stolom? Da li je kadar za to?
Pratili su ga i dečko sa kačketom i dama u srednjim godinama, koja je još malo spustila svoj dekolte. Nešto je u Stefanu proključalo, slomilo se, raspuklo, možda trajno, i nateralo ga da izgovori: „Re-raise!“. Blagoje iza njega vidno je prebledeo. Ovo nije bila strategija, već strast. Ona što magli intelekt i ne dopušta mu da dođe do reči. Koja može da dobije i izgubi sve. Zato što je ludo hrabra i tvrdoglavo nepromišljena. Istovremeno. Koja pokreće svet i daje mu snage da nastavi da se vrti u sopstvenoj krvi i stradanju, uveravajući ga da sve ima smisla. Da svakome jednog dana osvane duga posle upornog rominjanja kiše, što buja potoke i odnosi sitnice koje je smatrao artefaktima svog života. Da se na konačnom kosmičkom računu isplati sve što je radio i čemu je težio, iako zamisli nije ostvario. Da je višegodišnjim mučenjem zaslužio sreću i bezbrižnost, bez obzira što se više ne seća njihovih oblika i ne ume da ih prepozna. Da će mu sve biti nadoknađeno, nesvestan da je kompenzacija samo utešna nagrada za uvele sne i plemenite ambicije koje su ga sprečili da ispuni. Da ne može da ih zameni, niti popuni prazninu što je ostala u duši. Da je putovanje počeo celovit i radostan, spreman za nove avanture i iskustva, a sada je samo iskvaren splet kostiju i mišića, kojima je potrebna reparacija. Da nikada više neće biti ono što je bio i što jeste njegova prava priroda, da su ga namerno osakatili i proburazili, pokušavajući da ga uvere kako je to što čine eutanazija. I da mu je sada jedino odblesak te strasti ostao, kao refleksija samoobmanjivanja, potreba da se osveti. Da povrati komadić dostojanstva u prolivanju tuđe krvi. Kada se već bezgrešan neće vratiti tamo odakle su ga poslali u ovu tamnicu, neka onda bude grešan do kraja, do konačnog pucanja svega blagorodnog u njemu. Da ne ostane ništa od anđeoske prirode što su ga sve vreme ubeđivali da stanuje u njegovom liku. A koju on nije pronalazio. Možda na trenutke, kada se duboko zagledao, tonuo u vlastito biće, ne prepoznavajući ga. Ne osećajući ga kao svoje. Ne snalazeći se u unutrašnjem prostoru od strahova i nedoumica. Jedne više mudrosti, vidovitosti, koju nije umeo da dozove uvek kada mu je bila neophodna i koja bi ga spasila mnoge nepotrebne patnje kroz koju je opipavao izlaz kao pogrbljeni slepac. Nesigurnim i varljivim rukama što se probijaju kroz tugu kao kroz paučinu. Noseći na sebi njene tragove. Sada i nju svesno i odlučno ubija. Posle svega što je preživeo, ionako je svejedno. 
Delilac je, po običaju, jednu kartu stavio sa strane i izvukao sledeću u nizu. Kralj tref. Ne treba napominjati da je on kvario Stefanovu koncepciju i plan. Šta sa njim da uradi? Kako da namesti dobitnu kalkulaciju? Da izračuna niz što će ga poslati dalje, među opasnije igrače? Kod Sisi. Jer, ne mora da pobedi, ali se sa njom mora susresti. Postoje važnije stvari od novca. Naročito za one ljude koji ga nikada nisu imali previše. Koji su se navikli da žive bez njega. Treći krug ulaganja. Tajanstveni stranac što govori srpski opet je podigao. I dalje nije gledao ni u koga drugog osim u Stefana. Pogledom što je izazivao. Skenirao. Da li sme? Usuđuje li se? Dama sa dekolteom je odustala. Krupije je čekao. Miran. Sala se kretala ukrug, poput vrtloga što guši. Dečko sa kačketom je pratio. Očekivano. Stefan nije znao šta da čini. Sabirao je, kombinovao, prisećao se koje dve karte drži u ruci, vagao, premišljao se, znojio, drhtao, sve vreme pokušavajući da deluje hladno. Zašto je ranije to bilo mnogo lakše? Zašto ga sada obuzimaju nemiri, kada je mislio da ih je sve u sebi ubio? Da je samo led ostao priljubljen uz unutrašnje organe. Da je duhovno mrtav i olakšan tom smrću. Bez odgovornosti i samilosti. Ni prema sebi samom. 
Odlučio je da prati. 
Još jedna karta završila je na stolu. As karo. Poslednje ulaganje. Tajanstveni stranac se povukao. Ostali su još samo dečko sa kačketom i Stefan. Ko će odneti pot? Blagoje je kršio prste. Protivnik je povećao ulog, spuštajući rub kape malo niže. Skoro da je spreman da igra na sve. Pomiren sa ishodom. Nedokučiv do konca. Svi su gledali šta će Stefan da učini? Ostaje ili odustaje? Od čega je sazdan ćudljivi momak iz Šumadije? Ima li u njemu pobedničkog materijala ili je samo zalutao na ovaj turnir? Došlo je vreme da se konačno dokaže. 
Podigao je i on. Ide do kraja. Ne plaši se više ničega. Ako izgubi, izgubio je. Toliko je emocija protutnjalo kroz njega za nekoliko minuta, da je sasvim zgasnuo. Ako dobije, neće imati snage da se raduje. Ako odlazi kući, nije ostalo više sadržaja u njemu da bi mogao da tuguje. Zjapila je duhovna smrt unutar njegovog bića. Ona koja nastaje kada se čovek predozira vlastitim osećanjima. Uguši se u njima, dok mu se telo grči u samrtnom ropcu. Dostižući poslednju epifaniju u kojoj sagledava sav apsurd svojih dotadašnjih postupaka. Smejući se sopstvenoj naivnosti. Uverenju kako je mogao nešto da promeni, da uzme život u svoje nevešte ruke i spase se. Pokida lance kojima su ga vezali, sputali mu odrubljena krila, dok je on pokušavao da zaceli, ponovo stane na drhtava stopala što nisu prepoznavala tlo kojim su nekada koračala. Gospodarila. Kao da nikada nije postojao. Možda na tren, dva, i to samo kao obris, fantazmagorija stvarnosti što je iščezla, začeta kao Atina u glavi, ali potisnuta glavoboljom koja je bila isuviše jaka, da bi se izdržala. Podnela. Da bi istrajala među avetima što su delovala stvarnije od nje. Bleda i krhka. Lomljiva pri sudaru sa ogolelim životom.
Došao je trenutak da otvore svoje karte. Obojica su oklevali, pokušavajući da odgode momenat istine što uvek ostavlja ožiljke po telu. Čak i kada je čovek spreman za njen korbač. Možda su se, poput samoubica, premišljali, ne budući više tako sigurni u sopstvenu pomirenost i nedostatak osećanja. Poraz se nikada ne prihvata lako. Njegov eho ostaje još dugo za njim, dozivajući ga u sećanje. Podsećajući da je nekada bio tu i ne dopuštajući da se nastavi dalje. Da se okolnosti prebrode i ostave za sobom. Da se vlastito lice posmatra kao i pre gubitka. Neobeleženo zauvek jednim nemilim trenutkom. Stefan je presekao prvi. Naglo je okrenuo dve karte i otkrio da je pod prstima čuvao žandara i kralja karo. Nije imao je skalu u boji, kao što je priželjkivao. Dečko sa kačketom je rezignirano pokazao dve osmice – herc i pik. Svi za stolom su aplaudirali dok je krupije gurao čipove ka pobedniku. Stefan se osećao istovremeno neprijatno i olakšano, usled sreće koja ga je zadesila, a nije joj se preterano nadao. Nespokojno je posmatrao saborca što je odlazio, proklinjući ga na nepoznatom jeziku. Imao je još mnogo da uči o iluzijama, da bi sa njima mogao da se igra. Poigrava.
Počeli su sa jednakim brojem čipova, a već ih je dvoje izgubilo sve. Iako je ovaj turnir spadao u sporije i one gde su ulozi niži, a periodi između povećanja uloga duži, za njegovim stolom bilo je dosta amatera, u koje je i sam spadao. Oni su mogli da nastave da igraju iz zabave, za posebnim stolovima postavljenim u tu svrhu, što je većina i radila. Bila je to dobra vežba za ubuduće. Ipak, prvi dan imao je više sreće nego veštine i pameti, ali i svest da ga takav način igre neće daleko odvesti. Da hitno mora nešto da promeni i uozbilji se. Ako ne zbog nagrade, onda zbog susreta sa Sisi.

______________________________________________________________

TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. 
Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. 
Živi i radi u Beogradu.

Nisam nameravala da ga ubijem. Ali taj nalet adrenalina kada sam uperila pištolj u njegovu lepo isklesanu glavu; mešavina olakšanja i ustreptalosti kada je opalio; njegovo telo, kome sam oduzela pokrete i grčeve, nemušto ležeći pod mojim nogama… nisam odolela. Mislila sam da ću osećati kajanje, da ću se u strahu povući par koraka, da će me obuzeti ludilo zbog izvršenog zločina. Ali, ništa se nije dogodilo. On je bio mrtav na podu, ja iznad njegovog privlačnog leša. Nijedno od nas nije ništa osećalo. Ni bol, ni radost, ni tugu, ni zadovoljstvo. Njegova licemerna muška krv vlažila je moje lakovane salonske cipele. I posle života mi je pravio samo probleme. Nije na meni da razmatram da li je zaslužio takvu osvetu. Ja sam samo bila izvršitelj neke drugačije, natprirodne sile koja upravlja jednim mračnijim kosmosom.

Više nije bio tako snažan, tako gorostasan, smeo. Nije posedovao veličinu u mojim očima. Ležao je, nemoćan i tih, poražen ne od drugog moćnog predstavnika svoje vrste, već od jedne slabašne i nežne žene. Kako je samo jadan! Ne znam šta sam videla u njemu da je bio vredan mog protraćenog vremena. Nije zaslužio niti jedan osmeh, pogled pun slatke zaslepljenosti, uzdah koji sam mu uputila. Kako sam mogla da budem tako naivna!? U ženskoj je prirodi da idealizuje ljubav. Da njene obrise vidi tamo gde nikada nije kročila. Nije ovo osveta. Nemoguće je svetiti se raspuklim snovima i iluzijama. Niko ne može biti krivac iz sopstvene nesavršenosti. Ne možemo naplaćivati prolaznosti dug njene esencije. Upravo zbog toga nisam mogla, niti sam želela da mu se osvetim. Samo sam se prepustila trenutku. Maštanju o onome što sam čitala, o čemu sam gledala u filmovima, što prodaje novine i mnoge svakodnevne živote čini dostojnim nekog umetničkog sižea. Otkriva nam našu skrivenu prirodu, koja je jedina prava i koja nas spaja u istu zajedničku imenicu. Da ga nisam preduhitrila, uloge bi bile zamenjene. On nije nevin, ako je žrtva. Ni ja nisam negativac, ako sam ga ubila. Toliko je motivacija za ubistvo i ja ne mogu da se odlučim za jednu koja bi mi se najviše dopala, iako to ne mora da bude i ona koja je zaista gospodarila mojim slavnim trenutkom. Svaka njegova reč je ogrebotina. Svaki njegov dodir je žig. Svaki poljubac sa njegovih usana opekotina. Izašla sam iz te borbe krvava, ranjena, ali ne i potučena. Moja je poslednja!

Nijedna njegova molba kojom je preklinjao za razumnost i milost pod mojom potpeticom nije bila dovoljna. Zar je mislio da može da me pridobije tako jednostavnim govorom? Ni blisko prisustvo smrti ga nije učinilo ništa maštovitijim. Ridao je, ljubio mi članke, pokušavao da me zagrli svojim poganim rukama. On nije znao da moja krv behu suze njegove. I sada bih jednako uživala u patnji, kojom je propratio svoje poslednje trenutke. Njegov plač je moja pesma; njegov vapaj hor koji tako umilno peva.

Mrsko je tražiti razloge i opravdanja za ubistvo. Uradila sam to, jer sam mogla. Zato što sam, možda, sve vreme to potajno i želela. Iskoristila sam stanje svoje volje. Rascep u dijalektičkom sistemu moralnosti, u koji, verovatno, nikada nisam zaista verovala. Nema više uzvišene smrti! Nema više filmski idealizovane životne iluzije! Ogoljena stvarnost guši, pritiska svaki ideal i on ostaje smrskan pod njenom težinom. Kao ovaj prelepi mrtvac pod snagom moje trenutne odlučnosti. Nisam pomerila pameću. Nekada se najkreativniji i najsvirepiji zločini događaju u potpunom prisustvu duha i vođeni razumom. Bez histeričnog urlanja ustreptalih emocija. Nekada su najtalentovaniji ljudi upravo zločinci. Ne kajem se. Ne stidim se. Nije mi čak ni neprijatno. Da mi uzvišene sile ponavljaju taj trenutak sve dok se ne predomislim i odbijem da to učinim, svaki put bih ponovila ono što sam već uradila. Čovek je despot i uživa da kinji druge. Muči. Razapinje. Obrazac po kome se univerzum okreće oko sebe samog. Svi smo ga nasledili, samo se plašimo da mu se prepustimo. Suzdržavamo se, dok viši zakon ne pokulja iz nas, uništavajući sve što je stvorio.

Nalazim da je neizmerno privlačniji ovako nepomičan, zagnjuren svojim lepim, pravilnim crtama lica u izlizani parket, nego dok mi se osmehivao sladostarsno punim usnama. Nevešto trampeći laži za moja iskrena osećanja. Naučeno iskustvo za talenat i čistotu. Moja okrutnost podarila mu je prefinjenost, otmenost, koju za života nije stekao. Konačno sam od njega načinila gospodina. Dugo se opirao, bežao, zametao tragove, iako je znao da ću ga pronaći, skrivao se po mračnim, prašnjavim sokacima, ali opet je dotrčao natrag pred moj revolver. Bum! Čak ni cela sekunda nije bila potrebna. Neću zaboraviti izraz straha i zaprepašćenosti na njegovom licu, kada je shvatio da se nimalo nije potrudio, dok je imao prilike, da sazna za šta sam sve sposobna. Razočaranost što je sebi dozvolio da ga tako pređem svojom nepredvidljivošću izvan onih dana u mesecu. Podarila sam mu novi početak, neka ga pametno iskoristi. A njegovo muževno, krupno telo sada je potrebno sahraniti pod okriljem noći i tišine, bez svedoka. Dok ne počne da se buni smradom, kao što je to činio rečima za života.

Iznenada, začulo se zvono na ulaznim vratima, poremetivši moju retrospekciju i samoanalizu. Planove za zataškavanje činjenice da je ikada postojao i koračao gradskim ulicama, pod velom smoga i izduvnih gasova polovnih automobila. Pitam se ko bi to mogao da bude? Neodoljivi leš nije imao previše prijatelja. Za sve vreme naše veze, nisam upoznala nijednog. Nikada nije spomenuo da izlazi sa momcima na piće ili utakmicu. Nijednog nije imenovao u dokonom čavrljanju subotom ujutru u krevetu, dok smo lenjo ležali jedno pored drugog, kao da je svet napolju iščezao, utihnuo, nestao, i mi ostali jedini predstavnici izumrlog čovečanstva. Dakle, sigurno nije neki tajanstveni prijatelj iz detinjstva, koji se brine što mrtvac ne dolazi na zakazani sastanak. Možda je u pitanju druga žena? Ljubavnica koju nisam naslutila, jer sam se previše opustila i verovala da, posle toliko godina, on više nema kuda. Da sam ga vezala za sebe neraskidivim sponama, uz pomoć proteklog vremena i nemira koji nužno donosi svaka nova, koja nije ja. Medicinska sestra što mu je previla glavu, kada sam ga pogodila pepeljarom u potiljak prilikom naše prve svađe? Ljubazno se osmehivala, gledala izvežbano stidljivim pogledom ispod trepavica, stvarajući iluziju milosrdne svetice. Ili rogobatna, bahata Amazonka iz banke, kada smo otišli da se raspitamo za kredit za stan? Nagnula se celim gornjim trapom, skoro se ispruživši po stolu, samo da bi on ugledao njene oble grudi, što su se nazirale kroz tanku, belu košulju. Čak je nije bilo ni trunčicu sramota u mom prisustvu! Šta sve žene nisu u stanju da učine, obmanute raskošnom ambalažom? On nije bio vredan tolikog truda. Ja sam to suviše dobro znala, ali ona, jadnica, htela je da ukrade komadić moje profesionalno odglumljene sreće. Htela je, makar na trenutak, da se zanese, obmane kako je ljubav moguća, večna i idilična, kao što nas uči celokupna svetska književnost. To je jedna od onih uzvišenih laži, što pomažu čovečanstvu da nastavi sa osmehom, prikovan za spravu za mučenje.

Osoba na vratima nije odustajala. Kao da je iznemoglu glavu, umesto na jastuk, prislonila uz zvono. Počela je već da mi ide na živce! Ne može čovek ni pristojno da izvrši zločin, a da ga ne prekidaju! Uznemiravaju. Nikada se svet neće naučiti pravilima lepog ponašanja. Zato i hrli ka svojoj propasti. Zgužvani smo na jednom mestu i ne daju nam ni da počinimo ubistvo, a da zajednica ne poželi da ima udela u našem herojskom delu. Da se naslađuje prolivenom krvlju, sa kojom otiče i duša. Sveopštom zbrkom koja pulsira žice razjarene svesti kao kakav dragoceni, milozvučni instrument. Zvrrrr! Opet taj iritantni zvuk. Ne dopušta mi da promislim o narednom potezu. Šta bi trebalo da učinim? Jednog skota sam ispratila sa ovog sveta, mogla bih još jednog. Svi su oni isti, iako ih pakuju u različita tela. Oplakivaće ih kratko, na početku, dok ih još živopisno pamte, onda će neki novi događaji, neki novi ljudi zauzeti njihova mesta. Nikome neće više nedostajati. Možda povremeno, kada dosada prevlada nad proticanjem cinjenica, koje zovemo životom. I to samo kao trenutni odblesak vremena koje ne može i ne želi vratiti.

Naglim trzajem ruke, u kojoj je do maločas počivao starinski revolver elegantne izrade, otškrinula sam vrata. Oči su mi nervozno bludele po pojavi na pragu. U uskom procepu ugledala sam zbunjeno lice poštara, što se krivilo u stranu, pokušavajući da dokuči da li je sa mnom sve u redu.

„Oprostite!“, izgovorio je sa zebnjom. „Imam paket za gospodina B.“

„Ja ću ga preuzeti.“, odgovorila sam hladnokrvno, kao da iza titanijumskih župčanika nisam krila beživotno telo nekadašnjeg ljubavnika. Za ljubav i ubistvo potrebno je dvoje.

Nakon rezignirano nažrvljanog potpisa i ispražnjenog pogleda, povukla sam se na mesto zločina da otkrijem sadržaj spornog paketa. Pocepala sam kutiju, bez sažaljenja, i na njenom dnu ugledala brilijantsku ogrlicu, na koju sam, prilikom naše poslednje šetnje, ukazala privlačnom, nepomičnom muškarcu pored svojih nogu. Rumen zadovoljstva oblila mi je obraze. Odmah sam je stavila oko vrata i zaključila da mi savršeno pristaje. Sagnula sam se ka njemu i nežno ga poljubila.

„Dragi, zaista nije trebalo!“

______________________________________________________________________________

TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti.
Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj.
Živi i radi u Beogradu.