Probudio sam se. Ne, nisam. Iako je svet u kome sam se našao naličio na onaj u kome sam živeo budan, sve je bilo drugačije. Čudnije. Bleđe. Išarano pastelnim tonovima umesto zaslepljujuće svetlosti užarene zvezde. Neprepoznatljivo. Čak i moj krevet, koji je, i u snu, pod prstima bio mekan i ispunjen grudvicama od sunđera ispod mebl-štofa, bio je samo slabašni odblesak onog u kome sam ležao, svestan da sanjam. Senka te neuhvatljive ideje što lebdi iznad čoveka, dovoljno blizu da opaža njeno prisustvo, a toliko daleko da je, kao Tantal, nikada ne okrzne prstima. Svetlo što je kroz prozor prodiralo u sobu bilo je lažno, poput lampe, reflektora na filmu, koji jedino mene treba da zavara da je svanulo. Da je košmar prošao, da nije samo promenio scenografiju i priču u pozadini, načinivši zamku po mom sklopu ličnosti. Jedinstvenu i neponovljivu. Neprimenljivu na bilo koga dugog. Onu čiji je zadatak mene da utamniči, bez obrazloženja koji sam to greh počinio. Zar je važno? Svako zgreši bar jednom. Dovoljno da do konca ispašta i preispituje se da li je njegov zločin zaista bio tako strašan? Neoprostiv. Vredan kazne što mu je dodeljena.
Lagano ustajem i prilazim prozoru. Još mi samo jutarnja kafa nedostaje da odglumim buđenje, po uputstvima skrivenog režisera i dostojno najviših priznanja kinematografije. Imena uklesanog u bulevar slavnih grada, čija se skele polako ruše dok predstava traje. Nedovršena. Bez peripetija i vrhunca. Poente što ostaje prećutana. Publike koja će dati konačni sud o priči u koju se jednom, nakratko, uživela, ubedivši sebe kako je njena lična, dok se nalazila na bezbednoj udaljenosti od sudbina junaka. Sažaljevajući sve njihove pogreške i zablude, spaljene na apoteozi između nevinosti i iskustva. Onog stanja koje jezik nije imenovao, a u kome je čovečanstvo ostalo zaglavljeno. Rađajući starmalu decu što su rasla u izbledele pojedince. Nalik na ove iz mog sna.
Gde se nalazim? Sve mi je poznato, iako sam tuđinac u tom pejzažu u kome drugi, meni strani ljudi, koračaju. Nemi. Bezizražajni. Pričajući o svojoj tragediji samo očima što se preda mnom gase. Nestaju. Iščezavaju, ostavljajući za sobom pepeo i pustoš. Večnu prazninu što odjekuje vlastitim ehom. Kroz brazde šuma i pukotine Univerzuma. Pore na koži i bespuća na granici horizonta. Tako glomaznu da je čak i smrtnik može okrznuti svojim pogledom. Ponavljajući grešku zbog koje je Orfej ostao nesulišenih molitava. Kratkovid i sa naočarima sa teškom dioptrijom. Iza magle od suza i duvanskog dima. Paučine što je prekrila iznemogli Kosmos, klonuo pod težinom sopstvenog bića. Stenje što oplakuje vreme. Nioba u crnini za svojim potomcima.
Ne mogu da se probudim. Pokušavam, ali oči neće da se otvore. Svest se ne penje do površine, ne kida lance sa svetom snova. Da li ovako izgleda smrt? Da li sam umro, verujući kako sam samo zaspao? Ne, to nije izvesno. Onda ne bih bio kadar da pratim tok sopstvenih misli, jer, sudeći po rečima jednog prosvetiteljskog i prosvetljujućeg filozofa, dok sam u stanju da razmišljam, to je potvrda mog postojanja. Dinamika unutrašnjih pejzaža jeste dokaz života po sebi. Ili je mimeza neke daleke egzistencije koja se pokušava prilagoditi vlastitim merilima i obrisima bića? Nisam trenutno u stanju da proniknem u odgovore na ova pitanja. Znam jedino da moram da pokušam da se probudim. To je od presudnog značaja za budući sled mojih okolnosti. Ako ostanem zaglavljen u snu, neću moći da dovršim sve što sam planirao pre poslednjeg izdaha, sa kojim ću se dobrovoljno i konačno oprostiti i od duše, bar onog njenog dela što će zauvek ostati vezan za telo, obeležavajući ga kao sopstveno vlasništvo. Držeći katastarski list nepokretnosti u ukočenim, bledim rukama. Borba sa vremenom jeste ona bitka u kojoj Don Kihot neprestano gubi i iznova kreće na pohod na vetrom pokrenute elipse, savršeno mirne i nezainteresovane za ljudski usud. Posve besmislen sa njihove tačke gledišta.
Odjekuje zvono na ulaznim vratima. Ko bi to mogao biti? Nikoga ne očekujem. Zar nisam ja tvorac i gospodar ovog lucidnog sna? Zar ovo nije provera mojih mentalnih sposobnosti? Koliko daleko mogu da odem, potonem u vlastitu podsvest? Ovladam njome i priklonim je sopstvenoj nestalnoj volji? Ako znam da sanjam, zašto se redosled događaja opire mojim prohtevima? Zar ne bi trebalo da kontrolišem sadržaj koji sam stvaram? Ili sam ja tvorevina nekog višeg uma, verujući da sam samostalan? Da li je moja veština tvoraštva samo odjek nečijeg tuđeg umeća, koje sada ne odgovara na nesigurne mimetičke pokušaje da je oponašam? Da li je ovo odista san?
Vrata se sama otvaraju, ne čekajući na moju intervenciju. Invokaciju. Zazivanje muza otključanih podzemnih hodnika. Tup udar provaljenih dveri Hada iz čijih čeljusti iskače Kerber sa svojom krvožednom vilicom, punom smrskanih ljudskih kostiju, spreman da i mene smoždi u jednom zalogaju, dok mu u grlu zastaje poneka nemirna kost kao izraz telesnog protesta. Umesto džinovskog, troglavog psa, iz drvenog rama iskrsava lice mog pokojnog ujaka, odevenog u svetlo, skoro prozračno laneno odelo, čiji se ton stapa sa sveopštim bledilom. Izgleda dosta mlađe, svežije, nego što ga pamtim pre večnog počinka, iako istih godina kao u trenutku svoje smrti. Gleda me blagim očima u kojima prepoznajem razočarenje i jednu vrstu sažaljivog prekora, od čega me podilaze jeza i stid. Toliko je toga čime sam ga mogao izneveriti, verujući da se moj život, način na koji postojim, tiče isključivo mojih odluka. Da greške koje pravim imaju posledice jedino po moju sopstvenu ličnost, ne i one što su mi prethodili ili će me naslediti. Žigovi grešnika od postanka vremena.
„Ujko!“, prilazim mu radostan, šireći ruke u ogroman zagrljaj. Neka hladnoća što isijava iz njega, nalik na bele hijeroglife daha po zimskom vazduhu, zaustavlja me u mestu. Ne prepoznajem duhovni lik ovog poznatog lica sa kojim sam odrastao. Između nas dvojice je proziran, ali neprobojan zid koji razdvaja naša dva sveta. Nežnost što ne nalazi odjeka sa druge strane, makar ni kao vlastiti eho što mu se vraća kao reč utehe. Nemušto ništavilo koje, poput baldahina, pokriva sadašnji susret, baš kao i naličje Kosmosa.
„Nije ti drago što me vidiš?“
Tišina. Nema odgovora. Nema osmeha, niti grimase. Nema nikakve promene u izrazu lica, kao da nije ni čuo moje pitanje. Nije se čak ni pokrenuo da me celog sagleda u iskušenju da prepozna sličnost sa sebi bližnjim. Ukočen pogled nekud u daljinu, kroz mene i zidove, kao da tamo uočava jedan sasvim nov svet, za moj neiskusni pogled nepristupačan i zabranjen. Bledilo što ispunjava sobu kao da se celokupna slika spira sa svakim sekundom, nehotičnim pokretom, mojim vrpoljenjem poput šetanja u kavezu, u očekivanju logičkog razjašnjenja. Zašto ne progovara? Neizvesnost me sažima u sićušnu tačku koordinatnog sistema, mrlju na podu po čijim se obrisima gazi, dok u potpunosti ne izbledi pod neprestanim trenjem mnogih đonova. Radoznalost ubija, kako mačke tako i ljude.
„Jesam li te nečim uvredio?“
Ponovo nemušto oglašavanje praznine. Bezizražajnost u koju gledam me obezoružava, ne ostavljajući mi izbor da li da se pravdam ili zapodenem razgovor o sasvim nevažnim temama kao toliko puta do sada? Imam osećaj da stojim pred replikom antičkog boga što uporno odbija da mi saopšti proročanstvo, čuvajući budućnosti njen veo mističnosti što obmanjuje smrtnike da je u determinisanosti još sve moguće i ostvarivo. Uverenost u slobodnu volju spasava čovečanstvo od potpunog kolapsa. Da se ljudi još ponešto pitaju u poretku koji nisu bili kadri ni da stvore i ništa manje ni održe u prvobitnom, idealnom obličju. Ti sitni slonovi što razbijaju svetove kao kineske vaze. Razvukavši nevini osmeh palih anđela.
„Ne shvatam, zašto ne progovaraš?“
Muk što nastavlja da luta Vaseljenom, istrajan u svom bezglasju. Ništa ne remeti zavet ćutanja koji je Nebo dalo, braneći se od nasrtljive ljubopitljivosti prvih grešnika oštrim ivicama svojih sazvežđa načinjenih da ostavljaju ožiljke. Krvave brazde za koje čovečanstvo naivno veruje kako su obrisi Mlečnog puta. Tišina je strašna, jer se u mnoštvu zvukova još može pronaći smisao, kodeks spasenja, tumačenje stvarnosti i lozinka za bezbedan prelaz preko reke Stiks. Može se načuti višnji poredak u šaputanju, potmulom mrmljanju što prati Haronovo veslo koje krvnički udara po površini vode, sveteći joj se za svoj nedostojanstven usud. U izostanku zvukova, tumara se nalik na slepca, čije ruke pokušavaju da daju oblik stvarnosti što iščezava u ništavilu. Nesigurna u vlastito postojanje.
„Kao sa mrtvacem da razgovaram“, ciknuo sam najzad ozlojeđen, lupivši nogom o tlo poput razmaženog deteta.
Uspeo sam! Udario sam tačno u onu žicu na instrumentu njegovog bića koja je naposletku proizvela ton. Ishitreno je razgoračio oči, gledajući me besno. Usne su se zgrčile u grimasu prekora. Konačno je prezrivo izustio:
„Zar još nisi shvatio da si i sam mrtav?“
Budim se iznova, naglo, na dobro poznatom mekanom krevetu, opipavajući pod prstima grudvice od sunđera ispod mebl-štofa, okupan znojem i sjajem odavno izašle užarene zvezde, pokušavajući da razaznam sopstveno disanje. Nesiguran da li sam se ponovo probudio u vlastitoj smrti.
_______________________________________________________
TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti.
Priredila je zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine, dok je 2018. objavila roman prvenac „Ustoličenje jarca“. U izdanju Poetikuma, 2021. godine objavila je zbirku pesama „Iščezlo nebo“. U okviru iste izdavačke kuće 2022. godine objavila je roman „Pokeraš“.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj.
Piše dužu i kraću prozu, pesme, kritiku, recenzije,… Objavljuje u periodici u zemlji i regionu.
Prevođena na bugarski, makedonski i kineski jezik.
Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 