ČOKOLADA SA LEŠNIKOM
Otac, od svojih najranijih dana,
nije mogao da jede slatko.
Gledali smo fudbalsku utakmicu
kada mi je ispričao da je
u detinjstvu pojeo rahatlokum,
i toliko mu se smučilo
da nikada više nije okusio
bilo šta što slâdi.
Kada se vraćao s posla,
na ramenu je nosio lubenicu za nas,
ne i za sebe.
Kada je sa pijace vukao jabuke
i narandže i breskve,
teglio je za nas,
ne i za sebe.
Kada nam je komšija ponudio
da odemo u njegovo selo i da
slobodno otresemo šljive
za slatko i pekmez,
tresao je za nas, ne i za sebe.
A kada je donosio iz Bugarske
čokolade sa lešnikom,
donosio je i za nas i za sebe.
U pomalo svečanoj atmosferi,
otvorio bih čokoladu i odlomio red
koji bih pri dnu omotao
srebrnkastim papirom.
Polako bih jeo, dobro pazeći
da ne pojedem zrna lešnika.
Valjao bih u ustima lešnik,
zamišljajući da je moja nova lopta
koju još nisam isprobao u parku.
Valjao bih ga sve dok s njega ne isisam
i poslednji trag čokolade,
sve dok ga ne izližem
tako da se cakli.
Onda bih, s braonkastim tragom na usni,
na očev dlan, jedno po jedno,
stavljao zrna lešnika
koja bi on zamišljeno grickao,
kao najveću poslasticu.
***
MODEL ŠUME
Jugovina pleše šumu.
Skladno njihanje četinara
mišolovka je za tvoje oko.
Potrebna ti je trivijalna promena.
Ulaziš kod frizera.
Izlazite ispred salona.
Pokazuješ mu kažiprstom
preciznu stepenastost šume,
govoriš mu, zbunjenom:
onako da me ošišaš.
***
LIJEPO
Početkom septembra sedeo sam
na klupi iznad grada,
u dvorištu duševne bolnice,
gde sam došao po mišljenje psihijatra
koje mi je bilo potrebno
za lekarsko uverenje.
Mešavini divlje i kontrolisane vegetacije
dobro je stajalo obilje zelenila,
iako se osećalo da drveće već tada
pegla svoje žuto lišće.
Nisam mogao da ne mislim na
“Paviljon broj 6”, nisam mogao
da ne mislim na “Čarobni breg”.
Niotkud dolazeći, neki čovek je
seo pored mene.
Nije bio pacijent,
to je odmah bilo jasno.
Klimnuli smo glavama jedan drugome.
Imali smo grad na dlanu i
naše oči su znale da to iskoriste.
Uporno smo ćutali, kao u
dečjoj igri u kojoj gubi onaj
koji prvi progovori.
Kroz nadnaravnu ekspresiju
ptičjeg cvrkuta,
ćutali smo nekoliko minuta,
a onda je on rekao nešto što se
i u meni bilo posložilo:
Jebem mu mater ako ovde nije lijepo.
_____________________________
ILHAN PAČARIZ rođen je u Prijepolju 1983. godine. Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Objavio je tri pesničke knjige: Sobni nomad (2011), Oniričke pesme (2015) i Vrtlog (2019).
čovjek-časopis 