– Budimirović!
Digla se odmah i krenula meko ka vratima broj sedam. Nosila je baletanke. Svaka druga obuća bila bi neprimerena. Ova je bila neprimetna. Bez zvuka i traga, baš kao što je želela.
– Devedeset pet.
– Molim!? – poskočila je blago sa stolice.
– To je sasvim prirodno. Uzbuđeni ste. Pritisak je u redu: sto trideset sa sedamdeset pet. Može isti prst, malo će bocnuti.
Aparat ju je podsećao na skakavca: zeleni, izvijen, sa dva talasića sa strane. Došla su moderna vremena. Sve se meri aparatima. Krv je kapnula na test traku i počela da se širi kao noć nad gradom. Zašla je u sve uglove.
Ali jutro je i još se nije razdanilo. Hladno je za baletanke. Ona je još zarobljena u onoj noći; premotava je i smeška se. A onda se seti da je svanulo. Sa zorom je svanula i misao, teška kao babin jorgan. Onog jutra, ovog jutra, probudila se drugačija i taj jorgan ponela na leđima.
– Upoznati ste sa procedurom.
Pognula je glavu.
Sestra je pričekala, pa se nakašljala.
– Možete i da se predomislite.
Odmahnula je rukom i skupila pljuvačku u ustima, odveć namrštena.
– U redu je, ponoviću. Uzmete ove četiri tablete, dve s jedne strane ispod gornje usne, između desni i obraza, a druge dve sa druge. Treba otprilike dvadeset minuta do pola sata da se apsorbuju. Doći ću i doneti vam čašu vode kad bude vreme.
Gledala je za sestrom: kako joj guzovi poskakuju gore-dole, obilni kô nadošlo testo, a repić maše kao poruga. Kako bi bilo da ih sad ispljune? I šta onda? Uvek je šta onda. Kao da ima izbora.
Da bar nije prenela pola svog života kod njega. I to posle tri meseca. Ili se vreme stislo? Teško je reći. Nekako su srasli. Popunili su jedno drugome praznine kao što je ona njegovu jedinu policu u stanu, knjigama. Razmišljala je da kupi jednu i njemu… Mnogo je razmišljala.
Stan sad liči na nešto. Na dom? Na nju? Kad ju je prvi put pozvao kod sebe, tamo nije bilo tragova života; samo ogrizaka, napuštenih puteva, priča ostavljenih napola. Tamo nije bilo nje i zavarava se ako misli da je sada ima. A izgledalo je da ima sve. Imao je… Ima auto, bivšu ženu, dete. Stan u kom ima mesta samo za jednu osobu, prozor koji nudi samo jedan pogled na svet. Šta joj je falilo? Da samo nije… Uvek taj početak rečenice koji joj poništi pola života. Da nije zvocala? Da nije pobacala starudiju, preslagala mu odeću i sortirala sve po bojama, da nije raščistila one ormariće (i preuredila mu prošlost). Sad zna gde su začini, gde konzerve i gde ima još mesta. Za šta? Samo ne zna gde je on. Možda je trebalo da ga pita… Ali nikad ništa nije rekao.
Ah, taj prvi put sklanjao je za sobom na putu do kreveta tobože izvinjavajući se, a jedino mu je bilo važno da skine taj crveni brus koji se otkopčava spreda. Da nije popila martini možda mu ne bi ni otkrila taj detalj, možda se ne bi popela s njim gore, pa na njega… Iako ju je već koža pekla. Nije verovala u seks bez emocija, u emocije bez seksa, u život bez duše i tela. Ali možda bi joj bilo svejedno. Štaviše, nasmejala bi se na posteljinu sa motivima iz Ratova zvezda da je videla taj stan u treznom stanju. I jeste se nasmejala, i to glasno, a on nije znao o čemu je reč. Još ga je i nadražila, pa je krenuo zubima ka njenoj majici. Kad ju je bacio na krevet, klizila je još sekundu po razbacanim stripovima. Pa nije više tinejdžer. I nije ih bacila. Odnela ih je u podrum nakon što je on mesec dana ostavljao šolje po njima. Odjednom su postali svetinja.
– I? Sve u redu?
Klimnula je glavom.
– Vidimo se za dve nedelje.
Dve nedelje ranije…
Trčala je kroz stan preskačući prepreke, s ključevima u zubima, telefonom u jednoj ruci i šoljom kafe u drugoj. Samo što pronađe jednu stvar, nestane druga. Konačno je sela za montažni sto u kuhinji, koji joj je on kupio, odložila sve tri stvari i počela da lupka prstima po površini. Da doručkuju zajedno, navodno. Bio je dva puta kod nje.
Zakasniće danas na posao. Ima dobar razlog. Otpila je gutljaj kafe i uzela telefon u ruke. Toliko je čeznula za danima kad je umela da ga zaboravi. Nisam kod kuće značilo je nisam dostupna. Imam život. Otvorila je Viber i zastala kod njegovog imena. Otvorila je chat i skrolovala gore-dole. Otvorila je Whatsapp, otvorila Facebook. Otvorila je sve i otišla do slavine da natoči sebi čašu vode. Ostavila ju je da teče, dugo. Počela je da se širi telom, bezimena neman njegovog lika, kroz jecaj. U tom trenutku zavribirao je telefon. Spotakla se i prosula vodu po sebi. Konačno je na koži osetila istu hladnoću koja joj se širila kostima. Ispružila je ruku koliko je mogla i pogledala na displej. Sanja: Gde si ti? Udahnula je duboko, a lice nabreknuto, gotovo plastično. Nos ju je peckao, u grudima je žigalo. Otišla je do kupatila, presvukla majicu i umila se. Odstranila je šminku i opet je nanela, a onda je primetila da joj nedostaje minđuša, i to baš ona koju je dobila od njega za Novu godinu, u obliku pahulje. Prečešljala je ceo stan. Skenirala je podove, uvukla glavu u razbacanu odeću i čaršave, ali bezuspešno. Zalupila je vratima za sobom po izlasku.
Sanja je već uveliko vrbovala ljude kad je ona stigla u kancelariju. Kažiprstom je pomerila mikrofon sa usta i prošaptala nešto, obrve izdignute, zenice u uglovima očiju.
– Znam, znam…
Sela je, stavila slušalice i mikrofon i okrenula prvi broj sa liste za taj dan.
– Dobar dan. Da li bih mogla oduzmem deset minuta vašeg vremena i pretvorim ih u deset najboljih minuta u vašem životu? Zapravo, oduzmem je pogrešna reč. Investirajte danas i…
Tekst je već znala napamet, kao i reakcije. Znala je da veće šanse ima kod žena umilnog glasa, onih koje nisu naučile da kažu ne, potovo kod samohranih majki, koje ionako nemaju vremena, ali uvek ga pronađu kad ih čovek lepo zamoli; i kod usamljenih muškaraca, razvedenih ili onih koji se polako gase. Tako je njega upoznala. Rekao joj je da ga njen glas pali. Ne tim rečima, naravno, i ne preko telefona. Počela je da se smeje.
– Izvinjavam se. Ne, naravno da niste vi smešni…
Da joj je to rekao, ne bi nikad pristala da se vidi s njim, pa makar izgubila i posao.
Prodala mu je taj usisivač i još štošta…
Opet je ubola šesticu na lutriji. Ova ništa neće kupiti, ali će joj nanizati svoj rodoslov u pet minuta. Svi su je zaboravili, a kad je imala i donosila, bila je dobra svima… Neka je, nek priča…
Trljala je resicu levog uha…
– Da, naravno, možemo obaviti promociju kod vas…
***
– Zašto je ne pozoveš?
Držao je minđušu između palca i kažiprsta i gledao prema prozoru stisnutih usana. Ona je vetrila stan, on ga nije otvorio otkako je otišla. Da živi u smradu? U pičku materinu. Odjednom je ustao iz fotelje, prišao komodi i otvorio prvu fioku. Nekoliko sekundi gledao je u sadržaj unutra: gomila računa i na njima kraljevski dve karte za pozorište. Crna scena, crvena zavesa i bela slova: mrak, krv i duhovi. Minđušu je položio na njih. Malo je falilo da je baci kroz prozor; misao je poskočila, odbila se o srce i završila u istoj ladici. Zalupio ju je i vratio se u fotelju.
– Bre, čoveče?…
Uhvatio se za glavu i počeo da trlja slepoočnice.
– Ej, a što si pio to veče? Znaš da si ujutru…
Pogledao ga je i „neprijatelj“ je prestao da govori u momentu.
– Pio jesam, ali…
Zastao je, protrljao bradu, pogledao po stanu kao da traži nešto.
– Ma šta će mi to. Ako je ovako nešto moglo da se desi za tri meseca, sutra bi se uselila, počela da mi diriguje šta da nosim, kako da govorim, kad smem da izađem, a završilo bi se tako što bih ja izašao iz sopstvene kože ili stana ili bi je najurio da ceo komšiluk likuje. Ma ne! Imao sam, probao, video… i to sa mnogo boljom ribom.
Odmahnuo je i odmorio šaku iznad usana klimajući glavom. Povio se napred, pa opet uvalio. Noge nikako da se smire. Naslonjen, položio je ruke na rukohvat i nastavio da drmusa glavom kao da vodi razgovor ili prati predavanje. Ah, taj gospodin Ego. Da ga nije pritegnuo za gušu ne bi je nikada pogledao u te nezajažljive oči. Potpuno se uneo. Lice oživljeno, na momente je negodovalo, ali se hipnotišući hvatalo za nit, tu nit koja je imala smisla u njegovoj glavi. Usne je povukao nagore, bradu uvukao i blago namršten davao sebi za pravo. Zatim je pogledao u druga, pa po sobi, sve ukrug, i uzdahnuo. I jednom fragmentu sekunde osetio je istinsko zadovoljstvo. U tom fragmentu opustio je pesnice.
Petnaest dana ranije
Prevrtali su se i ljubili po svim zamislivim mestima tražeći jedno u drugome nešto što su nekada imali i jedno od drugoga nešto što nikada nisu. Vodili su ljubav i želje na povocu. Voleli su se, činilo se, i u toj promenljivoj ljubavi dan se prelio u noć.
Trljala je svoje stopalo o njegovo. Smeškao se gledajući u plafon. Cigareta je landarala iznad piksle, ispod lampe, a on je ispuštao dim.
– Šta je, nije ti dosta? Uštinuo ju je za guz.
Opkoračila ga je i zagledala mu se u oči.
– Karte? – sevnula je. Nisi valjda zaboravio karte?
– Molim?
– Rekla sam ti da hoću da idemo na onu… Prizore u mraku.
– Rekla si – nakašljao se i pridigao – pa?
Zid je bio oznojen, prozori nisu dihtovali.
– Pa jesi kupio?
Uhvatio ju je za zglobove i zbacio sa sebe. Gledala ga je, na kolenima.
– I? Zatresla je kosom.
– Čekaj. Da razjasnimo. Pitaš me, a očigledno si ubeđena da to nisam uradio.
– Ne mogu da verujem.
Skočila je na noge. Perspektiva se promenila. Omlitavljena volja otelotvorena među zgužvanim čaršavima. Stresla se. Podsetilo ju je na nekoga ko nikada nije znao šta želi.
– Možda sam i kupio. Pogledao je u plafon i latio se paklice. Bila je prazna. Zgužvao ju je i zafrljačio u kantu kraj noćnog stočića. – A ako nisam, velika stvar.
Tišina ih je obavila, gole. Razbila ju je huka vetra. Prozori su se tresli. Povukao ju je za ruku, ovaj put blaže, mekše. Oslobodila se žustro.
– Nedeljama ti pričam o tome.
– Ako ti je toliko važno, što ih nisi sama kupila?
– Rekla sam ti…
Na prozoru su oživela svetla velikog grada. Život se pretvarao u repove na putevima. Klatila se, grickala nokte i prste i vreme…
– Nećeš se ti promeniti.
– Koji ti je sad?
Sela je na ivicu kreveta okrenuvši mu leđa.
– Šta je sad? PMS?
Pogledala ga je preko ramena, u oku razliveni putevi.
– Znaš šta? Možda najbolje da odeš malo u svoj stan.
Posegnuo je za ključevima od kola.
– A, ne! Izbacuješ me, pa kao treseš prašinu sa ruku. To ne može.
– Znaš šta? Uzurpirala si ovde sve i očekuješ da se ja uvučem u mišju rupu. TO ne može. Ej bre, nismo ni počeli da se upoznajemo, a ti me većprepravljaš.
– …
– Ajoj, nemoj sad da me hvataš na suze. To mi stvarno…
– Šta!? Ne treba? Ajde reci. Hoćeš i mene da se oslobodiš kô i sopstvenog kuma. Naravno da ti ne treba. Nije ti trebala bivša, ni sin…
– Nemoj sina da mi uzimaš u usta… – prosiktao je, ustao i počeo da se oblači – A što se kuma tiče, ni tu nisi umela da držiš jezik za zubima.
– Ako sam ti išta rekla, to je zato što mi je stalo do tebe i do toga kako si se ti pokazao, a on…
– Jebote, poznajem čoveka dvadeset godina, a ti posle dvadeset dana misliš da možeš da sudiš o našem odnosu.
– Shvatila, ni to ti nije trebalo. Pa što si nastavio? Što si me pustio u kuću… da ti ribam, kuvam, peglam?
– Nisam ti to tražio.
– Naravno. Ti nikada nikome ništa ne tražiš, ljudi ti se bacaju pred noge.
– Ej, a ovo ti je sad stvarno…
– Detinjasto? Znaš šta… – zagledala se i podigla kažiprst – U pravi si, potpuno sam detinjasta. To bi najbolje znao ti koji ćeš učiniti sve da zadovoljiš svaki prohtev tog deteta koje je naviklo da ceo život dobija sve što poželi i da niko ne sme da mu stane na put.
– Sklonila si sliku – zarežao je i uhvatio je za mišicu.
Svetlo je zaigralo, zažmirili su oboje.
– Koju sliku? Ovu? Krenula je ka drugom kraju sobe. – Pa ti nisi normalan. Ovu sliku sam sklonila iz hodnika da ne kupi mirise iz kuhinje i stavila je ovde. A da ne pričam o slikama tvoje bivše koje držiš tamo u fioci.
– Znači preturala si mi po fiokama?
– Nisam ti preturala po fiokama – vrisnula je bolno i nastavila iscrpljeno – Razdvojila sam ti prljav veš od čistog, budalo jedna.
Budalo jedna se pretvorilo u kišu.
Padala je i po njoj i po njemu.
Navukla je rolku. U tom trenutku spala joj minđuša, a da nije primetila, i zabola se u njegovo oko.
– Šta sve sad neće ispasti trulo – jadikovala je nad oboma. – Pozvaću taksi. Nadam se da ti ne smeta da ga sačekam ovde; napolju pljušti.
Okrenula se ka njemu očekujući. Gledao je u zid i slegnuo ramenima. Kad je krenula ka vratima, oči su mu se zalepile za njen kaput. Podsetila ga je na nekoga, baš kao i prvi put kad ju je video. Pritisnuo je vrata za njom i vratio sliku svog sina na mesto.
Dva dana ranije
– I šta kaže test? – glas hoće da iskoči iz telefona.
Ona sedi na ivici kade i čeka liniju ili dve na testu koji je položila na mašinu za veš.
– Sanja, bojim se.
– Što bre, čoveče? Pa to je nabolje što može da ti se desi.
– Gde bre sama? Ne mogu ja to.
– Trideset devet godina… Ja ne bih razmišljala.
– Jebote, dve linije.
– Ok… Čekaj… Šta to znači?
– Znači da je sve što sam u životu ikad želela bilo pogrešno… Ili sam ja u ovom životu pogrešna. Pahulja… Zamisli, prvi sneg.
Krupne pahulje padale su po prozoru u krovu, iznad njene glave. Posmatrala je kako se otapaju i klize niz staklo.
– Zamisli želju, lujko.
– Nema više želja. Moja poslednja vredela je kô jedna srebrna minđuša.
______________________________________________________
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.
čovjek-časopis 