barovi gde smo se nekad
krili od sveta
sada ne postoje u našem gradu;
rade na drugim mestima, s istim
imenima. ne znamo kakva im je
posluga, kakav je nameštaj,
imaju li dovoljno veliku senku
za nas. mi smo nekadašnji, sada
smenjeni kao imena za šankovima
kraj kojih usred noći blesnemo:
najvedrije komete koje su ovaj
i svi drugi gradovi videli.
ponekad, njušila si mi
vrat: nastojali smo da ostanemo
pristojni dok sam zurio u tvoje
oči i deo po deo svlačio te
u našem umu. jer um smo delili:
bezgranični komad prostora
u maloj vreloj mansardi na vrhu neke
gradske kule; zamišljali smo Henka
Vilijamsa, usamljenog i kašljavog i punog
reči dok Koen peva Tower
of Song. i ovo smo videli, ljubavi.
sliku u kojoj jedno od nas odlazi lebdeći
u nepoznato, u tišinu, uvek
i ponovo brišemo; naše se duše
traže usprkos svim promenama.
moja je stara: toliko stara
da miriše na izgorelo drvo
i oduvane uspomene; počinje da
miriše na umor. (ni ovako
ne miriše loše)
šank na koji smo se jednom podupirali
sada je ogrevno drvo za zimu koja dolazi,
za neku malu peć u nekoj mansardi;
komad prostora je bezgraničan.
IGOR ISAKOVSKI (1970-2014), iz zbirke “TAKO DA”, Književna radionica Rašić, 2017.
s makedonskog preveo Duško Novaković
čovjek-časopis 