1.
Mi znamo sve
Ali ne možemo ništa
Čekanje i nadanje
I beskonačna patnja
Mi znamo sve
Ali nas ne zna niko
Nas zna ljubav
Namigne nam kad je teško
Mi znamo sve
Ali ne možemo ništa
Nas zna samo ljubav
I čeka nas strpljivo
2.
Hodamo kroz strahove
Stegnutog grla
Bojažljive nade
Zaključavamo vrata pred beznađem
Krijemo se po hodnicima
Sreću grlimo dobrodošlicom
Bolno upijamo užitak
Akumuliramo u mozgu
Kao zalog za budućnost
Kao dokaz da smo nekad živeli
Kao sećanje na san
Vraćaj se rutini
Preguraj još jedan dan
3.
Gledaš dušu u ogledalu
Pakao je odgovornost
Sloboda je nedostižna
List na dašku vetra
Bez agende i cilja
Na kraju ostaje želja
Ostaje samo san
U moru tuđih reči
Koje su reči moje?
Postoji li stvarnost bez odnosa
Odbaci sve što te guši
Ostajemo more i ja
Trenutak ili dva
Stopala daleko od tla
4.
Ne vidite patnju
Ne vidite ljubav
Na licu čoveka ocrtanu k’o slika
Senka, pogled, obrva
Bol između redova
Nevidljivi svet vam izmiče
U moru repeticije
5.
Dim cigarete pleše uz muziku
Uvija se oko nas
Dok nas ne podavi
Samo kontrabas i dim
Ja sam lepa
Ti si lep
Ljubav je samo momenat
6.
Sedamo u metro i idemo do kraja sveta
Ti si večnost
Ja sam večnost
Ljudi oko nas su samo ukrasi
Statisti u našem filmu
Putevi zgrade restorani prodavnice
Promenljiva scenografija
Vozamo se na talasu dopamina
Sreća je lepa kad je tu
Kad je možeš uhvatiti rukama
U trenutku
7.
Mariniram se u melanholiji
Lepo je i teško
Vuče kao vir
Bolno smo povezani
I nema nam spasa od nas samih
Ceri nam se u lice prošlost
Kao neiskorišćena mogućnost
Kao potencijalni život
Koji nikad nećemo imati
8.
Sanjam klovna u šarenom odelu
Jako mi je poznat taj lik
Izranjavan je po celom telu
Nestane kad priđem uz njega tik
Pratim ga – čekaj, znam te, vičem
Izmiče mi stalno za dlaku
Trčim zadihana teško dišem
Konačno ga stignem u parku
Povučem mu periku, nos skinem
Trebalo je da me pustiš da odem
I vidim sebe kako ginem
Dok klovna tog nožem bodem
9.
Dodirne me glas
Sa druge strane
Čujem nas
Trgnem se iz sna
Ili je to java?
Šta smo ti i ja
Koja stvarnost je prava?
10.
Volim te jer me podsećaš na mene
Podsećaš me na davno izgubljen deo mene
Vraćaš mi nasilno odbačene delove
Slažeš me ko dete slagalicu
Intuitivno unatraške, bez napora a besprekorno
Hipnotisana sam tvojom različitošću od svega
Skidam sa sebe naučeno ponašanje
Kao jaknu po sunčanom danu
Odbacujem ljubaznost kao najgori greh
Vraćam dečiju iskrenost
Volim te jer ličiš na ljubav
________________________________________________
JELENA DAVIDOVIĆ rođena je u Novom Sadu. Pisanjem se bavi nekoliko godina. Piše kratke priče i poeziju. Učesnica je državnog takmičenja u slem poeziji 2022. godine. Pesme su joj objavljivane u više različitih zbornika poezije, zatim u Antologiji savremenih kratkih književnih formi instituta INAKU – Skoplje, a priče u zbirci kratkih priča “505 sa crtom“ , “Covid-19 u 357 reči“ izdavača Književne vertikale, zatim u ALMANAHU br.1 (sa konkursa za nagradu ZLATNI HRAST – odabrane priče 2022) izdavača Nova Poetika i na internet stranicama „Beleg“ i „Helly Cherry“. Učestvuje na večerima poezije “Poetarium” i “Poezin“.
čovjek-časopis 