u mislima se useljavam na trećem spoju četkicama za zube obilježavam teritorij ali već sam sutradan kao Rilkeova pantera kad ponizno se vraćam u svoj mali terarij u kojem umire sada već druga monstera
***
OTIŠAO SI, ALI
kad nestaješ ti uopće ne počinjem ja jer tek propuzam kad te otjeram pa učim sve ispočetka disati je najteže mala sam mama me drži čvrsto za obje ruke a vrijeme je već za hodalicu pa onda i za bicikl bez pomoćnih
***
NAH AM WASSER GEBAUT
od rođenja obitavam isključivo u gradovima kraj rijeka i svaki se dan iznova bacam s mostova dišem škrgama gutam vodu lovim sidra zahrđala
***
ZBOG TEBE
sad bojim se mraka pijem šaku anksiolitika oči ne zatvaram jer i u snu te srećem zaspem ako se od tableta onesvijestim olovnim nogama koračam gledam u pod izbjegavam siluete cipele kapute korake trudim se da mi nitko ne uhvati pogled da pogled ne bi bio poziv kako glasno vrisnuti ako nemaš glas muklo puklo
***
UBILA SAM SE LJETOS
kad sam spakirala kofere i samo nestala s adrese tuđega stana kraj Save izgubila se svima iz misli i zalutala barem triput pa se dvaput vraćala da pronađem neke ostatke i shvatila da me nema ni tamo gdje mi je truplo trebalo ležati i da ne znam ni jesam li ikada bila jer svi ste me redom poput mrlje odmah odstranili iz sjećanja a nemoguće da je sve bio san iako jest bilo mnogo pelina i piva
sad u ovom košmaru samo mislim kako da konačno sve hrabro dokrajčim u svom stilu onako dramatično poetski ali nisam prokleta Ana Karenjina pa i dalje sanjam o rijekama i mostovima s kojih se neću baciti i kako da ikomu objasnim da zapravo ni ne postojim i da nikomu ne prilazim jer zatvorenik sam vlastitoga gulaga istodobno i čuvar i poluprisilni štrajkaš glađu i da strašna je ta kronična bolest moga uma nevidljivo bolna i potencijalno pogubna nema joj lijeka osim ovih loših stihova i možda još i alkohola i šarenih tableta i tuđih tijela a odnedavno i tvojih poruka koje jedine stižu koje znaju mi adresu jer je i tvoj gulag blizu pa se potapamo i spašavamo kao u igri i zato hvala ti, čovječe kojega nisam stigla naučiti grliti
_________________________________________________
PETRA AMALIA BACHMANN rođena je 1992. godine u Varaždinu. Uvijek živi u gradovima uz rijeke, dosad najduže u Zagrebu, a trenutno u Münchenu. Studirala je francuski jezik i književnost, kulturološku germanistiku i književno-interkulturnu južnoslavistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Institutu za romanistiku Sveučilišta Karl-Franzens u Grazu. Predaje nekoliko stranih jezika, prevodi, piše književne kritike i lektorira. Poeziju piše da oslobodi ptice u glavi.
Mahovina, trava, korov i bube među njima. Sjedili smo u strmini jevrejskog groblja. Grad se javljao iz daljine. Izgledao kao tek okupano dijete. Bio je prvi dan Bajrama, sparna julska subota. Odabrali smo jedan ravan kamen, neočekivano suh nakon kiše. Glave proklijalih spomenika gledale su zajedno s nama na hotel kojem se po prvi put nisam mogao sjetiti imena. Sličili su stotinama malih topova okrenutih prema gradu. Isijavači svjetlosti umjesto smrti. Pomislio sam da je neukusno poljubiti se ovdje. Nije bilo vjetra da ti otkrije lice i obraze. Didirnuo sam ti nogu istačkanu ožiljcima i provukao šaku u tvoju. U krošnji bora nad nama prozborila je ptica, onda je odletjela. Lijevo su stajale usidrene kuće s praznim prozorima. Nikoga da posvjedoči našoj prilici. Bili smo jedini živi ljudi. Oni mrtvi disali su kroz vlažnu zemlju. Mene je pomjerila Grasja Danon. Možda zbog njenih godina. Imala je koliko ti sada, dvadeset i šest.
Nekropola je pripovijedala o nekada naprednoj zajednici. Vidjela se kultura sahranjivanja kakve danas nema. Kad je čovjek ovdje gore, povjeruje da je Sarajevo veliki grad. Taksista koji nas je ostavio pred kapijom pitao je zašto idemo baš ovamo. Idemo se pokloniti istodobno smrti i ljubavi, citirao sam stih Josipa Ostija. Zbunjeno je miknuo obrvama i zapalio cigaru. Ali da, skoro zbog toga. Ti, da nakon sedam godina s uzvisine vidiš kotlinu, ja da se uzemljim među stećcima. Izvadila si anolognu Prakticu i okinula par slika. Škljocanje je pokrenulo mehanizam u meni. Osjećao sam se poput rupe kroz koju svjetlo pada na fotosenzitivni materijal i gravira obrise onoga pred očima. Čovjek-objektiv. Nakon dugo vremena javila se sjeta prema životu kakvog sam poznavao. Ljudima iz tog perioda, i tebi, koja ćeš već sutra izaći iz ovog prstena.
Nismo mnogo pričali. To su činili zvukovi. Brundanje motora sa ceste i još ptica u vazduhu. Onda su nastupili potpuno gluhi trenuci. Imam mnogo rođaka u gradu, rekao sam tiho. Mnoge nisam vidio preko deset i više godina. Zaboravio sam njihova imena, fizionomiju. Nekad široka porodica polako se urušavala. Njeni začetnici su izumirali. Stariji rođaci su se kopali u selima oko Sarajeva, oni mlađi na sličnim bregovima poput ovoga. Razmišljao sam kako bi bilo da te odvedem kod bliske rodice u blizini. Obradovala bi se, ugostila nas u kući punoj boga. Predstavio bih te kao prijateljicu. Popili bismo kafu i sigurno nešto pojeli. Saznala bi i moje drugo ime kojim me samo ona zove.
Zarosila je kiša. Ona nakon koje često bljesne duga. Premosti svjetove. Tijelo bora štitilo nas je od kapljica. Vidio sam kako vremenom zatamnjeni spomenici postaju jednobojni, trava igra. Spomen-kosturnica zračila je bjelinom prožeta melankolijom jednostavne narodne pjesme. Prije par dana rekao sam da te mrzim. Nosio sam to u sebi kao trag udarca. Danas je trebalo opraštati, ipak je praznik. Živi dah prošlosti smekšao je riječi u ovom prostornom neredu gdje smo čekali da sunce konačno otključa novu paletu a mi dodirnemo smisao našeg stanja i sudbine. Miris vlažne zemlje djelovao je kao produžetak tih misli. Hemija smirenja. Osjećao sam kako mi tijelo trne ali se nisam želio pomaknuti. Zavukao sam ti ruku pod majicu i prstima se uspeo uz pršljenove. Male uglačane oblutke. Htio bih da sve uvijek bude ovako.
Kroz rebra ograde primijetio sam pepeljasto krzno. Oči koje posmatraju. Jedna od generacija mačaka koje opsjedaju stara groblja. Sigurno su ispratile stotine pogreba. Vijek za vijekom. Spustila se na travu i napila vode iz barice u kamenu. Udisali smo melodiju mramorja i izostanka sjena. Ruka ti je i dalje ležala u mojoj. U tom času pocijepali su se oblaci. Sunčev mlaz izmijenio je brdske reljefe i užario humski relej. Očekivao sam da ćeš opet izvaditi Prakticu, ali ostala si zagledana u tu predstavu. Ne znam o čemu si mislila. Možda o tome kakvi smo ljudi. Nazvati nas gubitnicima bilo je pretenciozno. Ali iz ovog trenutka moglo se izaći jedino poražen.
Činilo se da smo se spustili par metara niže. Otklizali na monolitu. Svjetlost je raširila livadu, moglo se uočiti još kamenih blokova. U pravcu gdje je iščezla mačka, granao se džep poljskog cvijeća. Sunce mu je počivalo na potiljcima. Meka snenost nakratko je preletjela preko očiju. Sklopio sam kapke. Osjećao kroz dodir, miris, sluh. Tebe koja si iskrila prvi znoj. I da oslijepim, pronašao bih smisao. Jedan stalni, čvrsti oblik kojem bih se vraćao. Poput kockastog zdanja Holiday Inna, hotela čije je ime bljesnulo u kosmičkom mraku. Daleki spoljašnji glas. Nekada davno, čekajući tramvaj, bivši vojnik mi je ispričao kako se u prvim danima opsade tu sastajao s djevojkom koja je radila na recepciji. Imali su svoju sobu, i u njoj san o ljubavi u miru. Šest mjeseci kasnije, otišla je za Kanadu, a on ostao do kraja. Svaki put kad ga izbliza ugleda, ispriča nekome tu priču. Tako je lakše živjeti.
Nadlijetao je avion spreman da umakne neumornoj ravnodušnosti doline. Trag koji je ostajao za njim pojačavao je prolaznost. Poželio sam zapaliti cigaru. Odustao sam jer ti se to nije sviđalo. Nisi voljela ni avione. Istina je da je čovjek u zraku samo roba u plamenu metana. Od toga se ne može pobjeći. Posljednjih godina nebo je kratilo moj put kući. Radovao sam se polascima i još tokom leta naručivao alkohol. Put nazad pregrmio bih jednako omamljen. Sada, ispraćajući limenog albatrosa, smisao povratka u ravnicu se gubio. Hlapio poput sagorenih ostataka fosila na nebu.
U avliji žute dvospratnice zavijorile su oprane bijele plahte. Raširile su ih krupne ženske ruke i nestale. Komad platna unio mi je očaj. Bilo je dovoljno široko da se njime umotam i spustim u grobnicu. Predam crvima bez straha. Šta ti je?, upitala si. Odmahnuo sam glavom, poštedio te morbidnih misli. Ovamo si došla na petstotinjak metara visine, a u suštini ti je nedostajalo more. Barem mislim da jeste. U daljini su se uzdizali socijalistički blokovi, stubovi slobodne volje. Razbacane kuće po brdima kao pali meteori. Dodirnuo sam ti usnama sljepoočnicu, izdahnula si glasno.
Među oboljelim i nakošenim stablima su se već izdužile sjenke koje će uskoro otpuzati u zemlju. Konačno smo olabavili stisak ruke. Vazduh se uvukao među raspletene prste. Podne je gubilo snagu. Trebali smo obići još par mjesta. Sišli smo niz stepenice. Podigla si jedan kamen i stavila ga u tašnu. Putovat će sutra s tobom do stola u tvom stanu. Preseliti miljama daleko. Uzimat ćeš ga u dlan i čekati.
SRĐAN GAVRILOVIĆ rođen je u Mostaru 1991. godine. Završio je Srednju likovnu školu “Gabrijel Jurkić” u odsjeku grafike. Jedan je od osnivača i glavnih urednika portala za književnost i kulturu “Strane”. Iza sebe ima objavljenu zbirku kratkih priča “Ljetne himne” (2015) u izdanju SPKD Prosvjeta Mostar. Njegova druga knjiga, zbirka priča “Nemoj ići u Anderlecht” (2022), objavljena je u izdanju VBZ Zagreb, Buybook Sarajevo i LOM Beograd. Povremeno piše poeziju. Živi u Belgiji.
Prodao sam dedovinu i došao u veliki grad ovde nema pogleda na stado srna na proplanku koje samo seoski lovci mogu da love nema bahatih pogleda seoskih đilkoša na moju sirotinju ovde mi niko ne zvera u tanjir ovde mogu na miru da umrem tek ako se u smrti usmrdim komšije zovu policiju
***
Sinoć je moja duša imala viziju da će na meču Cedevite i Venecije biti manje koševa nije psovala što dobro plaćeni momci ne pogađaju koš nije psovala boga kockarnica zbog nameštaljki srećna je bila moja duša a za viziju joj nije bio potreban kokain čak ni obična brlja moja vesela duša je narkomančina dopinguje se adrenalinom
***
Užasne pomisao da sam zrela kruška koja samo što nije pala sa grane da me jedu svinje plovke i druga posrana pernad umesto da blagorodna ruka od mene spravlja žestinu alkohol opoj za zanesene duše sudbina dostojna bogova koji ushićuju dušu i um
***
Nikako da odem na zlatni Pek sa velikim sitom i velikom lopatom snažnim zamasima da ispiram tone sjajnog šljunka iščekujući da već u sledećem trenutku zablista na suncu zlatno zrnevlje dok brzakom bistrim promiče pastrmka savršene vitkosti kakve u teretani nema
***
Ne treba biti sebičan uživati sam u svojim snovima dok napolju neko viče skupljamo stare akumulatore stare šporete stare veš mašine stare ljude snove treba iznositi na vetar dok su sveži i mladi dok ne bude da ni za otpad nisu
***
Ako si nemilostiv prema akrepima karakondžulama i vrhovnim anđamama ne pišeš snishodljivu poeziju pravi si zlikovac ali da bi to bio treba imati velika muda dok hodaš misliti samo na njih ne obraćati pažnju na povremeni prolazak kometa kao da je to neka posebna svečanost ne imati vremena da se pitaš sreća li je ili nesreća saplitati se o sebe
***
Što bismo se voleli pa da patimo zbog neuzvraćene ljubavi zar nije lepše svako u svojoj jazbini da bezbolno gledamo porniće poistovećujući se sa porno zvezdama sve dok nas provajder ne opomene da će nas obrisati sa liste ako pod hitno ne izmirimo dug
***
Kad je žena lepa i zgodna uz to još i dama i mi seljaci iz Pržogrnaca postajemo gospoda brišemo nos o rukav kad niko ne vidi pljujemo gde stignemo samo kad smo sami pred damom smo uspravni vitezovi ljupkih crta spremni da izginemo za čast ako treba naravno ako dama ne umišlja da smo obična stoka
***
Te ogromne arene u kojima gladijatori jure loptu a gungula u transu divi se veštini odsecanja glave ubacivanjem iste kroz obruč šutiranjem u mrežu rukom ili nogom nogom je popularnije dostiže vrhunac poniženja tu je smrt umnožena ubiti protivnika više puta kakva slast
***
Da ništa lepše dušu ne grli kao ljubav tvrde oni koje ljubav nije spržila i od njih ostao samo gar za njih je ljubav svila koju povetarac miluje mreškajući je kao da ih nikad nije digla toliko visoko da bi ih mogla razbiti kao što gavran sa visine razbija orah bacajući ga na stene
***
HELDERLINOVA SREĆA
Mora biti srećan pesnik koga u autobusu čita žena lepih nogu jer koja bi svrha poezije bila ako on koji o večnoj duši peva ne bi osećao milinu koja struji kroz njeno telo dok uživa u stihovima stvarno bi bilo besmisleno da smrt ima tu moć da spreči pesnika da uživa da i kroz njega struji milina
_______________________________________________
BOŽIDAR VASILJEVIĆ, Jasenovo, 1951, objavio 22 knjige poezije, proze, aforizama i poezije za decu. Zastupljen u najvažnijim časopisima u Srbiji, antologijama u zemlji i inostranstvu, prevođen na strane jezike u časopisima od Amerike do Kenije. Živi u Beogradu.
UMIHANA KRLIČEVIĆ OMEROVIĆ rođena je 1987. godine u Doboju. Po zanimanju je magistrica Komunikologije, usmjerenje Poslovno komuniciranje. Poezija je njena ljubav i strast, kroz nju najjednostavnije zna da izrazi svoje misli i osjećanja. Do sada je objavljivana u književnim zbirkama, časopisima i na web portalima u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Njena prva zbirka poezije Ozbiljni razgovori (Lijepa riječ, Tuzla) podržana je od Fondacije za izdavaštvo Sarajevo i objavljena je 2020. godine, a druga Rastavljanje na faktore (JU Ratkovićeve večeri poezije) ove godine. Bavi se upravljanjem lokalnim razvojem, te uspješno vodi Agenciju za marketing i PR „Conversa“.
Kad se podvuče crta pod utorak, 2. novembra 2010. godine, evo šta mi se dogodilo: Spremajući se za posao, doživio sam srčani udar. Bio sam ispod tuša kad sam osjetio tupi, metalni pritisak na prsima i u grlu, a kad su, ubrzo potom, stigla kola hitne pomoći, djevojka koja me pregledala, otvoreno je i bez uvijanja rekla: “Vi imate srčani udar”. Ispod maske za kisik, gledao sam Sanju na sofi preko puta kreveta u kojem ležim okružen strancima. Njeno je lice bilo izobličeno od straha. U žurbi su me, skupa s pokrivačem na kojem sam ležao, iznijeli napolje, prevezli u bolnicu, a potom sam operiran. I nakon što su mi ugradili stentove u zakrčene arterije, smješten sam u bolesničku sobu. Sve je trajalo nešto više od tri sata, ali smo se za to vrijeme moj svijet, i ja u njemu, temeljito promijenili. Nakon operacije, ljekar je tražio Sanju, ali nje nije bilo u čekaonici. Kad su me smjestili u bolesničku sobu, nazvao sam je telefonom. Javila se, dolazi. Ušla je u sobu, blijeda, lica natečena od plača. To lice pokazuje nekontroliranu radost i apsolutnu tugu koja ju je sasvim zarobila. Nešto je u njoj slomljeno. Ima nekontroliranu želju da me zagrli, a ne usudi se zbog straha da bi me zagrljajem mogla povrijediti. Zovem je da sjedne na krevet, do mene. “Gdje si ti bila?” “Ispred bolnice.” “Hladno je napolju, a ti si tako obučena…” Jutros je – tek sad vidim – u žurbi obukla džemperak preko majice. “Nisam se usudila čekati.” “Kako misliš….?” “Strah me je bilo da će ljekar doći da mi kaže…” “Šta da ti kaže?” “… da si umro.” “Pa, nije baš dotle došlo.” “Oni kad su od mene tražili dozvolu da te operišu, pitali su – želim li da dovedu pastora?” “Šta si im ti rekla?” “Rekla sam im da nema potrebe za to, i da ti nećeš umrijeti.” “Nisi im rekla da mene pop ne može pomiriti s Bogom…?” “Nisam.” “Morala si im to reći!” kažem, šaleći se. Ona se, kao ljuti (ovdje se umire, a njemu je do šale!), onda me otvorenim dlanom blago udari po prsima, istog trena se sjeti mog srca, i protrne, možda me je povrijedila uh hu hu hu maše rukama u zraku iznad mene uhhuuuuu. Onda se smijemo. I ostatak dana osjećam se prilično dobro. Sada sam ostao sam u sobi, i evo šta o svemu ovome mislim: Naravno da sam razmišljao i sve ove godine gradio odnos prema svojoj smrti, ali nisam očekivao da bi ona mogla doći kao posljedica odustajanja srca. Svi drugi organi mogli su odustati, ali srce je bilo neupitno, ono je tu, mislio sam, da bi za mene kucalo, upravo onoliko dugo koliko treba.
– iz knjige “ME’MED, CRVENA BANDANA I PAHULJICA”, Fraktura, 2018.
***
KOSMIČKI INFARKT
Jeff jutros kaže da me je sanjao “U snu si bio diler” “Prodavao si heroin na cesti” Navodno me je udario teški hammer “Ali si u snu preživio” kaže Ne znam. Godinama ne sanjam Otkad sam došao u Ameriku: ne sanjam Ali nakon srčanog udara Opet sam počeo pamtiti snove Mene je infarkt povezao s kosmosom Jeff je, inače, satelitski inžinjer Kad sam došao u Ameriku U ono analogno doba Njegovo zanimanje nije postojalo
– iz knjige “AUTOPORTRET S TORBOM”, Fraktura, 2012.
***
Sjedim u bašti kafea,
a dva radnika s građevine preko puta spuštaju veliko ogledalo uz ogradu,
tada ugledam cijelog sebe,
i lijepo vidim:
starac
*
Novinar postavlja pitanja, ja odgovaram i on sve zapisuje u mali moleskine notes
kad spazi da gledam u njegove zabilješke, dlanom brzo pokrije stranicu kao da smo u istoj klupi i ja od njega prepisujem
SEMEZDIN MEHMEDINOVIĆ rođen je 1960. u Kiseljaku kod Tuzle. Studirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radio je kao urednik u novinama, tjednicima te na radiju i televiziji. Uređivao je više časopisa za kulturu i bavio se filmom. Godine 1994. nastaje njegov igrano-dokumentarni film Mizaldo, Kraj teatra, koji je izvan konkurencije prikazan na Berlinskom filmskom festivalu. Objavio je zbirke pjesama Modrac, 1984., Emigrant, 1990., i Devet Aleksandrija, 2002., knjigu zapisa, kratkih priča i pjesama Sarajevo Blues, 1995., dnevničku prozu Ruski kompjuter, 2011., knjigu pisama Transatlantic mail, 2009., Autoportret s torbom, 2012., Knjigu prozorâ, 2014., Me’med, crvena bandana i pahuljica, 2017., Ovo vrijeme sada, 2020. te knjigu Rat je i ništa se ne događa, 2022. Od 1996. do 2019. živio je u Sjedinjenim Američkim Državama, sada piše u Sarajevu.
ŽENSKA STVAR Arhetipsko bežanje u Kuću (od silovanja i nasilja).
NULA Šta si bez kablovske, bez Interneta, šta si. Ništa si. Prah.
NEBOJŠA: Čuo sam da je Gadžin Han Meka jeftinog života. Preseliću se. Nemoj da mi se javljaš i uznemiravaš me. Kada sam ga ipak pozvala: Oženio sam se crnkom koja ima mladež s dlakom.
VODVILJSKI Uključila sam lampu, istog trenutka sijalica je eksplodirala, Volframova nit se zapalila, počeh da psujem tražeći gajtan da isključim lampu. Drugu lampu razbi kćerka iste večeri kada su joj drugarice došle u goste da pevaju i piju. Treću lampu odavno ne uključujem jer je olinjala uspomena, četvrta je osramoćena bez sijalice itd… Samo jedna lampa radi.
TAKO TO BUDE Psaltir peva i bez tebe. David peva neprestano.
NAJČEŠĆE SU Strano telo sopstvene kulture. Oni koji je jedini obnavljaju ili je samo čine naspram onih koji je naplaćuju.
ZASTRAŠUJUĆE NEZNANJE Koliko monstruma smo sreli ili videli u svome životu.
MEĐU STRANIMA Mainstream može da bude tako užasavajuć, tako ubitačan, gledano spolja, iznutra je verovatno toplo i udobno, zaslepljujuće slatko, u praznom srcu kandirane trešnje bez koštice.
SLUŠAJ Formatirana na kosmičke antene koje rade non-stop, prema metafizičkim sferama okrenuta non-stop, alter alter non-stop, u osluškivanju non-stop, propustila je sopstveno razboljevanje. Jasna upozorenja, jasni nedvosmisleni signali, telesna patnja, na sve se oglušivala misleći: starim. I otrpeće, stoički. Njeno napaćeno telo nije prestajalo da moli za milost: Pogledaj me, saslušaj me, patim. Okrenula se prema njemu, najzad: Da čujem, u čemu je stvar…
IZMEĐU ILI ZDRAVLJE JE ROBA Njena herojska borba odvijala se u sferama privatno/javnog jer sila medicine, sila društvene kontrole naših tela jeste i poništavajuća, smrtno opasna. Odolela je poput rođene surferke talasima velikim kao kuća, i smeštala se u bolnicu povremeno, prema potrebi. Tu bi upoznavala žene svih struktura i uzrasta. Na jednom od tih gostovanja susrela se sa ženom koja s mužem vodi tešku bitku preživljavanja i odgajanja dece u zemlji bez milosti. Kao da je to ništa ispričala je: Između dve hemioterapije ispekla sam 150 kilograma paprika (za buduću neizvesnu prodaju ajvara).
MORALNA TUPOST Volim je iskreno, i ona mene, u čistom smo i dubokom odnosu. Nismo se dugo videle. Pričala sam bez daha tri sata, o sebi, samo o sebi. Pred rastanak, malo se dotakosmo i njenog života koji je bio u znaku revolucionarnih promena, ljubav, trudnoća, brak, preseljenje.
PO SRBIJI ZEMLJI DA PREVRNE Nebojša mi se javio sa 18. Dolovačke štrudlijade prethodno u obilasku i ženidbi u Gadžinom Hanu.
VELIČINA MANJINE Taj čudesni strah i zazor od manjina, mutno neprijateljstvo spram Drugog namesto ponosa i radosti što su blizu Šokci, Česi, Romi, Cincari, Jugosloveni, Mađari, Bošnjaci..
(….)
PADALA JE KIŠA… Priča Mire Trailović…
NJENA PRIRODA Moć je uvek skupljanje moći, uvećavanje, otimanje, sticanje, uzurpiranje, opijanje njome, gomilanje…
NE PRIMAMO PIČKE U KUĆU Rekoh kćerci iznenada na samom početku nove godine. Ona se nasmejala i podržala me.
VIRE Pljačka je kada ga ukradu, a nije ako ga prodaš, budzašto, srce.
SVE JE SAVRŠENO Onako kako treba da bude, unutrašnjost postvarena, ogledalo u kome se suši farba ne-viđenog.
ZEN Pored njih, okorelih veselih letnjih duvača trave, na odmoru u seoskoj vikendici, deda neki usputni, ispred lokalne radnje-barake zatraži: Dajte i meni tu vašu cigaretu što savijate. Smotaše mu čist hašiš. Pošto je popušio cigaretu posedeo je miran i ćutljiv, noge mu pri polasku malo zašlajfovaše i klecnuše pa reče: Triput sedam dvaesjedan i ode da li kući da li na neko tajno mesto, đavo bi ga znao. Sutradan, ponovo je tražio onu cigaretu.
ONA TRAGA BEZ TRAGA Tražim svesku. Tražim olovku. Tražim motivaciju. Tražim samoću. Tražim.
PROPUŠTENI SMEH I ZABAVA Nismo se viđali neko vreme i samo bih tu i tamo registrovala šta mu sve nisam ispričala, a čemu bi se sigurno smejao…
SCENARIJ On je mnogo urlao na njih, na finu mirnu ženu i sina već sjebanog momčića. Robustan i krupan samo je urlao po nekoliko sati. Ona bi ga tankim glasom smirivala bezuspešno. Sin je ćutao kao zaliven preuzimajući na sebe svu tu glupost, sav taj kič nasilništva… umesto da s majkom ode, kao što su Elen Barkin i Leonardo di Kaprio u Dečakovom životu pobegli od očuha degenerika… al ovaj divljak nije očuh. Svejedno, volela bih da pobegnu.
ZNAK-OVI Stojim na mostu, čekam autobus. Bilbord kaže Promenite život u 2018. Objava brojeva. Na banci: Verujte u sebe; na perionici kola: Bez kompromisa.
EKIPA, EKIPE Primili su ga. Preko jedne od njih. U ekipi vlada salonski zakon, on to ne zna. Misli, sve je samo ta svetlucavost uz obilne obroke, ta laka ogovaranja i upućenosti u tajne određenih krugova, veliki francuski prozori, stanovi viška za izdavanje. Imao je ženu. Nju su takođe pripustili. Ona nije bila fascinirana, bila je druga rasa, druga kultura i nije joj se tu ništa podrazumevalo, videla ih je u drugom svetlu. Bila je iskrena, i na početku, to je bilo simpatično. Onda je zaigrala na rasno ludilo, ekipa se zgranula. Polako ga je odgurnula, jedan po jedan imendan preskočen, slavlja prećutana. Morao je da plati nepoznavanje salonskog zakonika. Jedna od stavki: prihvatanje je samo permanentni test, odbacivanje je konačno i neopozivo.
SNOB JE STUB SVETA Snobizam je ozbiljan posao, traži celog čoveka. Jer, svet i postoji zbog snoba. Pa za koga je slikao Van Gog ako ne za snoba koji će tek doći… za koga se ubio ako ne za snoba… neće valjda snob sam… da slika, da se ubije…
OFICIR I DŽENTLMEN Uvek smo se čudili, pitali se kako to da nije napravio veću, to jest pravu karijeru, s takvim talentom i stasom. I onda, polako, shvatiš, da on i nije želeo ništa drugo do da mu se dive ljudi poput nas, pitajući se isto što i mi. Upravo to pitanje bilo je najviše što je od sebe mogao dati.
SAMO ČETVRTKOM Imam svoju Romkinju. Nije ni prva ni poslednja. Takva je tradicija moje porodice. Po dedu su dolazili da im bude kum, često. Četvrtkom pere ulaz. Ostavim kesu s garderobom ili nečim na ormariću ispred vrata stana. Danas, vidim čisti druga žena. Pitam, gde je Nena (skraćeno od muslimanskog imena koje krije). Ona više ne čisti ovde. Danas, čitav dan, pošto sam otvorila dušu, ili me neko zove ili neko zvoni na vratima, kad eto Nene. Kaže kako više ne radi ovde, ali će raditi za drugu firmu, drugi ulaz. Pita za kesu koja ju je čekala: Samo ovo?
ZAŠTO JE SVE VEĆE KOD VAS Naši prijatelji su dosadni, vaši – genijalni. Naši su nedovoljno veliki intelektualci, vaši, istaknuti.
RAJ Cirkus – obožavam. I dresere-krotitelje, i trapez i šljokice, i miris životinja, i klovnove cipele, i slamu i šatru, i slona i tigra, i rampu. I tanjire i čaše koji se vrte, i mađioničara i devojku s noževima, i obruče i pudlice, i bič i mrežu. I Moiru Orfei.
SPRAVA Banalizator.
PRETILE OVCE Pomišljam, iz nekog razloga, oni su tu, ljudi s problemom. A ja bi trebalo da nešto učinim za njih, ili, ne učinim…
DANICA VUKIĆEVIĆ (Valjevo, 1959.) je završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije. Objavila osam poetskih i četiri prozne zbirke. Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Živi i gradi u Beogradu.
*
“Laureatkinja NIN-ove nagrade za 2022. godinu je Danica Vukićević za roman Unutrašnje more (Nojzac).
Žiri za najbolji roman 2022. godine koji je radio u sastavu: Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsjednik) birao je, podsjetimo, između šest knjiga iz najužeg izbora 69. NIN-ove nagrade.
Pored Unutrašnjeg mora, u izboru su bili i roman Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića, Papir sa vodenim znakom Gorana Petrovića, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević, Koljka i Sašenjka Uglješe Šajtinca i Klara, Klarisa Marijane Čanak.
NIN-ova nagrada kritike za roman godine dodjeljuje se od 1954. godine, a prošlogodišnja dobitnica nagrade bila je Milena Marković za roman Deca.” – Nova.rs
Melanholija pucketa prilepljena uz kožu dok armija pogleda vreba tvoje butine ti si već odustao od mene
Krem brule zeleni somot i fuzija saterani u ćošak zabavljamo kelnere dok oštre zube o očaj i čekaju bakšiš za sve je kriv moj poslednji san
Debele majke na talasu recesije ne vole one što ne znaju šta bi dok upiru prstom ka nama nisam ovako zamišljala kraj
Carstvo od najlona u ekspres restoranu puca pod mojim plavim prstima dok odustajem od svega donose konjak jedva čekam da stignemo kući
***
EKSPERTINO ZA PROMAŠAJE I ZIMSKI SAN
Iz plišane tamnice u hladno jutro dok dahću kletve za mnom šaljem im poljubac i marširam dalje
Postajem proziran po navici lažiram odlučan hod dirljiv si ti pokušaj, Mateo maše mi devojčica sa terase
Srušila sam toteme šika pepelom oprala kosu zato beži odavde, Mateo
Izgradiću dom ispod tvoje bunde ekspertino za promašaje i zimski san dok stavljam sve na nulu čujem rodi se već jednom rodi se Mateo
***
RANO JUTRO U ČISTILIŠTU
Ližem sebi dlanove i mislim na doručak lako serviran pri dnu tvojih ledja
Ljudi u pekari padaju od topline koju si mi dala ispod mog sakoa ključaju jučerašnji svetovi
Čopor crnih mačaka prelazi mi put do tebe dok ti zvonim na vrata šapućem
konačno znam gde ću, konačno znam gde ću
***
ESPRESO U POJASU GAZE
Kerovi iz Portofina grizu mi nogavice dok svi najavljuju kraj igre otkopčaj dugme više, Mateo
Spodobe u crnim gliserima voze mi kroz san dok stampedo gazi preko kasirke olabavi kragnu, Mateo
Usta puna čipke zovu me u reku dok pečurke rastu po nebu dođi mi, Mateo
Espreso u Pojasu Gaze dok lete ka nama i drhti sto možemo da počnemo ponovo, Mateo
__________________________________________
BOGDAN MILANOVIĆ rođen je 1998. u Kruševcu. Objavljivao je u časopisu “PPM Enklava” i u fanzinu “Librarion”. Voli bulevare i ponekad piše na svom blogu “Grof od Kamilije”.
Đoković je na Đ. Na televizoru na početku njegovog prezimena stoje dva slova, D i J, ali u našoj azbuci dovoljno je jedno, Đ. Moj deda ne zna da kaže Đ, uvek ga izgovara kao Dž, kao što i umesto Ć kaže Č. Kad igra njegov Džokovič, on ne gleda. Izadže da se prošeta, misli da mu tako donosi više sreče. Jednom je bio kod nas za vreme nekog turnira. Dok je trajao meč, obišao je celo naše mesto i još jedno susedno. Čuli smo ga s vrata: – Nema džubreta! Kakva je to, bre, zemlja, nema nigde džubreta! Ej, sve sam gledao, ne prvi red, ovaj do ulice, zavlačio sam se skroz u neke čoškove, sve mislim negde su ga nabacali i sklonili da se ne vidi. Jok! Nema ga nigde, džavo ga odneo! Deda je bio u pravu – ovde stvarno nema đubreta, čak ni u školskom dvorištu posle odmora. Onoga dana kada sam drugi put sreo Miku, u kupatilu, a prvi put seo pored Darje, naše odeljenje bilo je zaduženo da pokupi sve đubre oko škole. Ko skupi dvadeset otpadaka, slobodan je. Nas dvadeset, po dvadeset otpadaka – nema šanse da nađemo toliko smeća ni u celom gradu, a kamoli u dvorištu. Izjurili smo napolje, jer smo znali: ko prvi đubretu, naći će dvadeset komada i može na fudbal. Ostali će se patiti do kraja časa, pokušavajući da iščeprkaju nešto. Darja i ja razvili smo taktiku. Ona pronađe otpadak, ubaci u kesu, pa izbaci iz nje. Ja ga pokupim i ubacim ponovo u kesu. Računamo jedno đubre njoj, jedno meni. Sledećeg časa, pričali smo o lektiri. Devojčica u knjizi je iz Afrike, pa je svako imao zadatak da ukratko predstavi svoju zemlju. Darja se javila prva. Otpevala nam je glasno jednu rusku pesmu o dečaku i suncu. Na kraju se nasmejala tako da su se zidovi zatresli. Stefan i Nik su se gurkali laktovima i imitirali je kako zabacuje kiku. Ne znam da li ona to nije videla, ili se pravila da ne vidi, ali je delovala kao da se to uopšte ne dešava. Nije baš čitava. Znao sam da će uskoro mene prozvati, a nisam imao nikakvu ideju. Hteo sam samo da nestanem. Bilo je kasno – učiteljica je već izgovorila moje ime. Trebalo je nešto brzo da smislim. Setio sam se. Tata i ja često pred spavanje gledamo Google Earth. Biramo mesta, pa se spuštamo u njih, šetamo se ulicama, gledamo da li ima plaža, kakvi su restorani, gde su stadioni. Pitao sam učiteljicu da uključi na svom kompjuteru Google Earth i da ga preko projektora prikaže ostalima na zidu. Pronaći ću svoju zemlju, svoj grad, svoju ulicu i kuću, i pokazaću im je. Radio sam to sto puta, ne treba mi mnogo vremena. Zavrteo sam kuglu, pronašao mesto, kliknuo, i bili smo iza ugla, nekoliko kuća daleko od moje. – Evo je – jedva sam se čuo. Posle gromoglasne Darje, zvučao sam još jadnije nego inače. Pokušao sam da se malo pojačam. – U ovoj kući živi moja baka, živeli su i moji mama i tata ranije, i ja sa njima kad sam se tek rodio – ohrabrio sam se i već sam razmišljao kako ću sad da im pokažem i park gde sam prohodao, i zgradu u kojoj živi tetka Svetlana, mamina sestra. – Fuuuj! – začulo se iz drugog reda. – Molim? – okrenula se učiteljica. – Đubre! – Leandro je pokazivao prstom prema gomili kesa koja je isplivavala iz kontejnera pored puta, tačno ispred baba Ljubine kuće. Žute i plave zavezane kesice ležale su svuda okolo, mogao sam da prepoznam čak i roze tetrapake jogurta u kojem sam se davio svaki put kad odem tamo, virili su iz njih. – Dobro, je l’ to zaista jedino što možeš da primetiš? Ne vidiš ovu lepu ogradu od kovanog gvožđa, ove petunije na prozoru, samo đubre? – uzdahnula je učiteljica, pokušavajući da primeti nešto dobro na Leandru. – Ali, kad je odvratno! – Leandro se i dalje prenemagao. Pogledao sam u Martina, kao što bih uvek uradio kad se nešto ovako desi. Crtao je nešto u svojoj svesci. U dva klika izašao sam iz slike i pitao učiteljicu da sednem na mesto. Te večeri, tata i ja smo tražili neka nevidljiva ostrva u Mikroneziji. To znači da je imao posebno naporan dan na poslu, da je opet sabirao koliko ima do penzije i da ćemo sad ponovo da sletimo na neko ostrvo veličine fudbalskog terena, pa će tu tata da nađe neku kolibu gde može da se naseli kao penzioner, da peca i ređa pasijans, i da onu đubrad s posla više nikad ne vidi. – Tata, kad smo već kod đubreta… – Ako si se sad setio da za sutra imaš da uradiš neki projekat od recikliranih flaša, zaboravi, nema šanse – razgledao je plaže. – Nije to. Nego, đubre. Znaš šta sam danas shvatio? – pitao sam, spreman da odmah i dam odgovor. – Nemam pojma, ali siguran sam da ću uskoro saznati – tata je sarađivao. – Shvatio sam da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po ulici. Kese skloniš, pobacaš. A kad je čovek đubre, kad ima u sebi raznih prljavština, usmrdi ti život, a ne možeš mu ništa, ni da ga očistiš, ni da ga skloniš, ne možeš ni da ga recikliraš na handarbajtu, a ni da ga ignoriraš kad smrdi! – bio sam prosto zadivljen kako sam to smislio. – Ručni rad, tako se kaže handarbajt. I ignorišeš. Bogami, ja sam za bacanje đubreta. Po kratkom postupku – uozbiljio se tata. – A što ti onda ne počistiš tu tvoju đubrad s posla, nego tražiš kolibu u Mikroneziji? – logično se nadovezalo moje pitanje. – Dobro pitanje. Stari ja bi to verovatno i uradio – zumirao je jedan bar na plaži. – Stari ti, misliš kad si bio kao ja? – pretpostavio sam. – I malo stariji – otpio je pivo iz konzerve. – A ovaj novi? – vadio sam mu reči kleštima kao da je on moj sin. – Ovaj novi ima tebe, a ti si navikao da jedeš svaki dan, i to više puta, ima kredit i kiriju, sve to mora sam da plati i ne sme da izgubi posao, pošto jedini radi u ovoj kući. Tako da novi ja pušta đubre da smrdi i bira čamac. Vidi ovaj! – uveličao je jedan crvenobeli brodić parkiran tačno pored plažnog bara. Setio sam se roze tetrapaka, pa mi se malo plakalo. Srećom, mama je iznela piroške i sve me je ubrzo prošlo. Ne onako brzo kao kad sam bio manji, ali ipak – prošlo.
***
“Glavni junak romana decopoznavalice Jelene Angelovski je dečak Mika. Na početku, Mika je pri kraju. Pri kraju čega? Pri kraju svog solidno skrojenog detinjstva. Zatim se, sve gori od strašnijeg, ređaju dramatični trenuci. Zašto? Zato što Mika izrasta iz detinjstva, a ono se cepa i puca po krhkim pubertetskim šavovima. Objektivno, haos, jer čovek u tom trenutku lako može ostati ogoljen, da kažemo neodeven, zbog čega se, osim što mu može biti hladno, lako može izbrukati pred onima koji su, da kažemo, obučeni. Na kraju, jasno, Mika je – na početku! Na početku čega? Na početku puta da postane neko i nešto.” – Službeni glasnik
***
“Jelena Angelovski izuzetno vešto spaja zadatak knjige (predstavljanje azbuke) sa glavnim junakom i događajima u njegovoj svakodnevici. Osim inteligentno osmišljenog predstavljanja slova azbuke, ova knjiga donosi sliku života “naših preko”, njihove bitke u novom okruženju, traganja, nedoumica, sumnji. Knjiga se bavi i socijalnom kritikom, multikulturalnošću, porodičnim odnosima, analizom društva “tamo i ovde”. I sve to kroz priču dečaka Mike kojem Mika Antić svojim prisustvom i poezijom pomaže da razume svet i shvati probleme s kojima se sreće i koji ga tište.” – iz obrazloženja žirija nagrade “Rade Obrenović” knjizi “Mika”
JELENA ANGELOVSKI završila je Filološki fakultet u Beogradu na Katedri za srpski jezik gde je i doktorirala. Dok je živela u Srbiji, bavila se svojom profesijom, ali i objavila više stručnih tekstova i eseja. Od 2018. godine živi u Ciriškom kantonu gde predaje srpski jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće beleške o svom iskustvu objavljuje na svom blogu. Na svom jutjub kanalu emituje kratke sadržaje namenjene dijaspori i matici – sa ciljem da ukaže na to kako lakše čitati i pisati. Prošle godine je objavila roman “Mika” za decu i mlade.
NITKO NE ZNA BOLJE KAD SAM U KURCU OD APLIKACIJE ZDRAVLJE NA MOM MOBITELU
ako iz nekog razloga imaš veliku želju da me upoznaš evo ti ova pjesma, to ti je kao da sjedneš pored mene oko dva ujutro taman između odluke da odem doma ili ostanem zauvijek u neudobnom stolcu neudobnom kauču nepoznatom stanu i održim monolog o svemu što me muči (svi će zaboraviti ako govorim brže) nitko ne zna bolje kad sam u kurcu od aplikacije zdravlje na mom mobitelu vjeruj mi, svima drugima mogu slagati (to mi je postao najomraženiji hobi) u aplikaciji je zadnja spremljena kilaža iz rujna 2021. jer sam si tad bila zgodna sad imam osjećaj da oko sebe nosim kolut za plivanje, a zima je i ne idem na kupanje sad ide onih pet minuta kad ti govoriš kako sam čudna pa se smiješ ti, smijem se ja odnosno lažem ti da mi je smiješno i zabavno a zapravo želim otići kući ali dovršit ću ovu priču kad sam već počela i čaša mi još nije pri kraju karla kaže #staytoxic2023 a ja kažem isuse kako si dosadan ali ja mogu i gore pogledaj samo koliko sam kilometara prehodala neki dan sve iznad 20 km jako je loš dan, svaki je korak jedan pokret gumicom za brisanje dok ih sve ne obrišem, kažem ti, ne mogu prestati hodati sad ti je već malo dosadno, kažeš ne paše ti filozofija u ovo doba radije bi da mi pokažeš kako se vidi kvart s balkona, radije bi da jedemo makar i sebe, radije bi da izmislim novu osobu za tebe, kažem mogu pa postajem iskra maltar, četiri sam godine mlađa, studiram novinarstvo i nervira me tvoja kurčevitost, s druge strane otkad slušam trep citiram samo sebe pa nastavljam priču o svojoj aplikaciji na mobitelu otkad sam kupila novi čini mi se da mi krade korake i da nije točan i užasno me nervira što si zapravo dosta zgodan i pametan i što si svakih par minuta sve bliže meni jer nećeš biti fasciniran činjenicom da je razmak između jedne plime ili jedne oseke 6 sati, 12 minuta i 30 sekundi (a on je ali sada ne ide priča o njemu) toliko će mi večeras trebati do kuće iako ne živim daleko i ne možeš me dodati na društvenim mrežama, ne možeš mi znati ime ne želim upoznati tvog psa, vidjeti tvoju mamu, gledati te dok spavaš još uvijek prebolijevam zadnje tri obitelji a zagreb je premalen grad da prehodam toliko ljudi odjednom natoči petnaest minuta vremena u čašu i kad odeš u kuhinju nestat ću iz stana, još jednom vas sve prehodati
***
SRETAN ROĐENDAN
objavila sam priču o nama sada svi imaju dio nas razlomila sam nas i nismo posebni napisala sam te i rekla bok a jednom jednom si i ti trčao
***
ŽAO MI JE ŠTO NISAM PONIJELA ANALOGNI FOTOAPARAT DA ULOVIM ZALAZAK SA ZGRADE U ZORKOVAČKOJ
Predugo smo pričali, a nije bilo ni važno U svom našem sećanju svako ima jedan zrak (Idoli, „Nebeska tema“)
možda bih tako zauvijek imala taj trenutak miris tvoje kože beskrajno narančast i mek strah od visine, da nas ne ulove u provali da ne odeš između linija neba poput zlatnih izohipsa vidim tvoje oči, svaki je treptaj jedan zalazak svako je brdo daleka italija zgrada je greben na kojem ti ne moram pustiti ruku, otići u novi dan koji nema obris tvojih šaka ako ima jedan put on vodi na krov zgrade u zorkovačkoj i tamo nije hladno u siječnju, tamo ti govorim da putujem u london na proljeće jednostavne rečenice poput dobro sam i sve će proći i moram doma, spava mi se iako danima ne spavam ako ne smrvim malo mraka u ruku jer prekrije me tvoje plavo i ne želim zaspati da ne propustim jedan udah, jednu sekundu topline tvoga tijela jedan klik fotoaparatom koji sada uvijek nosim u torbi
***
POJELA SAM SVU LJUBAV ZA TEBE
obrisala se i podrignula nešto poput onog grafita na zakmardijevim stubama „nikad kuju u damu“
***
FAKBOJI SE NE LJUBE NA RASTANKU
i kad bi mi stavila otrov u čaj ja bi nazdravio njim (Otrova u čaj, High5)
od tebe sam naučila: ispričat ćeš mi sve o sebi samo da se malo rasteretiš da ponesem dio tebe sa sobom u jakni zaboravit ćeš mi ime a ja ću te ponovno naučiti mnemotehnika u krevetu zbog koje me sada dozivaš s druge strane ulice i kad te ne vidim
od tebe sam naučila: čitavi se zagreb jebe uzduž i poprijeko tako te uvijek mogu malo imati
od tebe sam naučila: nijedna moja priča nije posebna većina mojih pokreta je smiješna trebala bih raditi čučnjeve da dobro izgledam sam sebe mrziš više od drugih ali ipak te zabavlja što se uvijek izvučeš bez posljedica naučila sam i to da te više ne žalim jer previše godina čekam da ne budem previše
od tebe sam naučila: ako te moram pitati koje su ti boje oči znači da si uvijek malo predaleko i dok spavamo zagrljeni u krevetu uvijek dišeš malo brže ne mogu ti uloviti ritam kao što ti ne loviš moje riječi pa odlazim dok spavaš i namjerno loše zatvorim vrata
od tebe sam naučila: najgori su oni fakboji koji te poljube prije nego zatvore vrata kao da će to učiniti i sutra
LARA MITRAKOVIĆ osnovnu školu i gimnaziju završila je na otoku Visu. Diplomirala je kroatistiku i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Njena je poezija objavljena u više časopisa, zbornika i na portalima. Godine 2016. pobijedila je na natječaju za hrvatsku književnu nagradu Grada Karlovca Zdravko Pucak rukopisom “Brojanje pogrešaka”. Članica je Književne grupe 90+. Do sada je objavila knjige “Brojanje pogrešaka”, 2016., “Dva puta za jug”, Fraktura, 2019 te zajedno s drugim članovima Književne grupe 90+ “Netko podvikne, djeca odrastu”.
Niz godina kasnije on je pojeo ekser negde na severu vojvodine i visio na nekoj gredi topeći se na vetru sa osmehom na licu i dalje živ i slobodan lišen svakog zagrljaja i lišajeva i mahovina i rđe i slova i u jatu osetnosti nagomilanih senzacija okoline bilja mirisa noći koja se rascvetavala u dopaminskom i serotoninskom koktelu njegovo koža je hipersenzitivno prostranstvo koje treba nežno dodirnuti u mikroeksplozije a ni ne pomišlja da pita devojku pored da ga istraži seks mu je daleka mnemonička informacija koja nema smisla olinjala se po kukuruznim poljima i otekla niz kanal šum grana i trave oblikuju telo u opnu u kojoj zvuk vibrira u kosmos
AMORTIZACIJA
***
Prijatelji mu ostaju strani i daleki zbog toga mu raste usamljenost poput testa koje se posle razvlači preko celog stola sa kog vise delovi skute života skučene u tuđim ustima rastežu se nepečene otete otegnuto pokidane u dan oduzete jakože majčini zagrljaji potom ispljunuti pred ljude zagolicanih grla hrle da se podsmeju u mreži jezika da zatruju tlo ljudi koje ne interesuje ni politka koliko sunovrat i kafa samonaslađivanje boje mesa
APATIJA
***
Između njih dvoje se opet nalazi stol cigarete espresso kafe i mizologija koja se učvrstila na sva četiri nogara zgusnula se poput pur pur pene i sada je sve u redu sada se grad preobrazio u tišinu u desktop na kom se nalaze sve prečice do mekog tkiva razogovara se
PAUS-PAPIR
***
Već tad prošlost mu je izgledala kao katalogizacija u kojoj se sve vrti oko ljubavi samo što se tada prelivao po trosedu ugrejan od mdme u zanosu kakav ni poeta vates nisu uspevali da uhvate u dalekoj i odvažnoj istoriji pisane reči ali u ovom momenatu nije ga bilo briga ni za mimesis ni kurac ni palac od književnosti i filozofije već je miyazaki u svojim magičnim ostvarenjima pojačan zastrašujućim talasima divnog – to je bitno to je život trenutak
PAUSE
***
U kuhinji se nalazio tanjir sa mesom od pre tri dana sudoper je bio prepun prljavog suđa koje nije oprao ni sam ne zna više jer je ležao ni sam ne zna više koliko dugo u krevetu pokriven svetloplavim prekrivačem do glave zagubljen u samoobdukciji koja je rezala mrtvo tkivo iz kog ništa sem smrada nije izlazilo gledao je u telefon celu noć i pola dana sada se stropoštava u kanale koji se nalaze u parketu i oseća truljenje
PANTOLOGIJA
***
Pre nego se pokušao obesiti jedne kafanske noći pijan umalo nije pao sa terase kao klada ili kamenčić mali prasak u vremenu mikroorgazam iza kog bi kratko curile suze i sve bi se samo nastavilo odvijati kako se uvek i odvija međutim nije i sada se odvija sve kako se uvek odvija jakože lisnato testo ili babuške dok se ne usitni izlista svet do potpune samoće gluvo iscepkan na društvenim mrežama iako nije pao tada naglavačke ostao je bez straha od smrti sa semenom koje će još jednom probati da proklija
Osvojio je nagradu Mladi Dis za zbirku pesama Onism (2018) koju je štampala Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku. Roman Međuprostorje (2020) objavila je Izdavačka kuća Agora. Eseji, prikazi, poezija i kratke priče su mu objavljivani u antologijama i online časopisima. DALIBOR TOMASOVIĆ (1989, Sombor)
čovjek-časopis 