Izašao je iz automobila i čvrsto koračao prema rječici. S druge strane bila je grupa ljudi, izbjeglica. – Zapovjedniče, što da radimo? – čovjek s velikim madežom na licu uputio mu je zabrinuti pogled. – Pozovite pojačanje i pobrinite se da ne pređu preko. – odbrusio je. Lice mu je ostalo nepomično. Protrljao se prstom ispod desnog oka. A onda je primijetio djevojčicu sa zelenom maramom na glavi. Grčevito se držala za žicu i ljuljala se. Baš kao i mala Julka neki dan na ogradi u parku pokraj kojeg svakog jutra prolazi. Mogle bi biti sestre. Djevojčica sa zelenom maramom nagnula se naprijed, a onda je primijetio da je ovratnik njezine majice zgužvan i rastegnut. – Hel ant aba!… Hel ant aba! – dovikivala mu je dječjim glasom koji je govorio za gomilu. Svoj je prošireni ovratnik stavila u usta i još više ga rastezala. Gledala ga je ravno u oči, s prezirom i bez straha. Okrenuo se, sjeo u automobil i pošao prema policijskoj stanicu.
XXX
Ušao je u svoj ured, odložio ključeve automobila, natočio vodu iz aparata u šalicu za kavu i zalio biljku u kutu prostorije pokraj prozora koja je svoje listove okrenula prema svjetlosti. Zatim je u ladicu ispod radnog stola spremio fascikl s dnevnim izvješćem. Već je bio nadomak automobila kada ga je zaustavio hrapavi glas: – Di ćeš? Mogli smo na piće, pa ne žuriš djeci. – dobacio mu je Luka koji mu je neki dan dugo pričao o svojoj bolesnoj mački, pa je ovo druženje odlučio preskočiti.
XXX
Dok se vozio kući, radio je šumio. Nije imao volje prebaciti kanal niti ga isključiti.
XXX
Teško je koračao prema vrtu. Činilo mu se kao da na svakom novom koraku iznova čuje djevojčicu sa zelenom maramom na glavi. – Hel ant aba! – promrmljao je sebi više puta u bradu. Kada se sagnuo da iščupa korov, čuo je ženin glas s prozora: – Pa da ni uniformu nisi mogao skinuti, nego odmah u taj tvoj vrt! Dođi, gotov je ručak!
XXX
– Kupila sam ove naranče iz Turske, bile su na akciji. – izgovorila je to kako bi razbila tišinu za vrijeme objeda. Nakon ručka vratio se u vrt i dalje razmišljajući o zgrčenim ručicama oko žice i o očima koje se nisu bojale. Čupkao je zelene zaperke na stabljikama rajčica misleći o vrhovima zelene marame. Na sebi je nosio staru majicu, prljavu od zemlje, koja je poput njezine bila zgužvana i rastegnuta. Protrljao se ispod desnog oka, a onda pogledao svoje prljave ruke. Vratio se u kuću i umio.
XXX
Žena je već spavala. Uzeo je konzervu tune i prljavu vilicu iz sudopera. Kad je pojeo, otišao je do kupaonice i oprao zube. Legao je u krevet i, dok je stavljao mobitel na punjenje, kao da se sjetio nečega. Svojim je debelim prstima, s noktima prljavim od zemlje, utipkao: Hel ant aba. Lice mu je zabljesnuo ekran na kojem je pisalo: Hel ant aba? – Jesi li ti otac?
___________________________________________
NEVA BLAŽEVIĆ rođena je 6. siječnja 2007. godine u Rijeci. Živi u mjestu Ćuki, kraj Vižinade, gdje je pohađala osnovnu školu. Sada je učenica 2. razreda opće gimnazije u Srednjoj školi Mate Balote u Poreču. Do sada je za svoje priče osvajala nekoliko pohvala na literarnim natječajima Laurus nobilis Gradske knjižnice Poreč, a priča Hel ant aba odabrana je među 20 literarnih radova za državnu smotru LiDraNo 2023.
Bio sam neko bio sam niko Odlazio sam kad sam hteo i dolazio Hitro U noćima kad nisi mirno spavala Sanja Devojčice Gusenice su se isprepadale od moga hoda
Molila si me da ti recitujem Majakovskog On me smiruje rekla si mi Zgrčena Dlan ti nije ostavljao jorgan na miru Ne znam ti ja to Ludice Može li zagrljaj da pomogne
Često su te pohodile neke ptičurine U snu Od čega ti se pomicao u trzajima Nožni prst Kakvi su te oblaci opet skolili Sanja Dajte mi neku zbirku savremene poezije Ima li tamo Majakovskog Ko još po bibliotekama Zapošljava žene sa brkovima
I jarkocrvenim lakovima Koje zaudaraju na neoper Biblioteke mirišu na moju babu Tvrdoglavila si se U njenoj sobi cvetaju sve ruže ovoga sveta Odnećemo joj jednu na grob Kad te prođu grčevi Sanja Vodiću te na seosko groblje Tamo su kažeš poređane tvoje krilatice I svi očevi tvoje poezije
Preletao sam stihove onog nesrećnog Rusa Ko još u pola noći sa avetima posluje Osim pesnika i mene „Sanja hoćeš li me takvog Pusti me Sanja Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca Sanja! Na ulicama su zveri.“ Spomenuo sam i dveri Jesi li me htela Sanja Takvog
Pitala si Ćuteći si pitala hoću li te pustiti Da odeš Umesto odgovora Odveo sam te na Gardoš Tamo duvaju neki nemilosni vetrovi Ne volim da venem na vetru vikala si Odneće te tako tananu Kako si se inatila Sanja Balavice Mudrice Namćor sam na baba Maricu S očeve strane Spominjala si je stalno Marame je nosila mirišljave U svetlim bojama Zasadila ti je orah u donjem dvorištu Još je mlad ali samo malo mlađi od mene Takoreći mi smo vršnjaci orah i ja
Otišla si makar tri koraka ispred mene Do Venecije do Venecije si stigla Ona je oronula Sjaj joj je izbledeo Nema veze kazala si Ovde će Dunav uvek da se cakli I otperjala dole do reke To nije reka to je Bog Pantić to zna Stalno ribari Opsesija pod stare dane Ne diraj mi Pantića Branila si ga To je tvoj bog Sanja Taj Pantić Ne može Uelbek tron da mu uzurpira
Čitala si mi odlomke tog sjebanog starca Nešto o tome kako se jedan sredovečan muškarac Pripit verovatno Pitao pošto je Upoznao Kejt kako je Mogao da joj okrene leđa Na drugoj galeriji Narodnog pozorišta Stiskala si se uz mene Ruka ti nije htela iz moje Šapnula si mi Ko si ti Prsti su ti tako mekani Sanja Sirotice Vidi onu balerinu što je odskočila Još malo pa će dostići tvoje visine
Kada ti plešeš Sanja Eto me u Amarkordu Felini bi mi pozavideo Dao bi mi i četvrtog Oskara Za sekundu tvog plesnog koraka
Nisi ti ništa posebno Sanja Samo si pustila pramen kose Da ti padne preko nosa Od koliko te je probisveta Bog sačuvao Sanja I zašto nije od mene
Šta da radim Šta da radim Jorgan si zbacila Čelo ti je mokro Sanja Plašljivice Najhrabrija ženo na svetu Za koju znam Daj mi majicu Suvu Vodi me kod vidarice Na donjoj polici u kuhinji Tamo su pilule Ko još na kuhinjskom stolu drži savremenu Poeziju Jugoslovenskih naroda i narodnosti Kupiću ti novo izdanje Sanja Korica ti je u donjem uglu pocepana
Odagnaću ti noćne more Sanja Obećao sam ti Ima naših baba koje slivaju stravu Tetka ti je rekla Dole negde na jugu
Hteo sam da ti se vrzmam po glavi Makar upola kao Andaluzija I flamenko Od tvog plesnog koraka Pomerila se afrička tektonska ploča Sanja Milosnice Vragu Zaostajao sam za tvojim koracima
Kuda si otišla Sanja Luda glavo U posetu kraljevima Alhambre Jesu li ti tamo otklonili stravu I ko stopalo prislanja na tvoje Po mraku Neće ovde biti srećnih ljudi Nikada Razočarali su te Balkanci Ali sam te naročito razočarao ja
Kleli su se da su te videli Dole Kod Kule Nebojša Točak tvog bicikla kažu uzjogunio se I zamakao im podno Kalemegdana
Sad na 25. Maju Prokapinju kiše Skliznem sam do reke i Ponekad čujem bat koraka Iz sportske sale Šumice Noći su ovde tako duge Ima li belih noći U Andaluziji Javi mi da znam Lakše ću zaspati sa suncem u Tvojim očima
***
UMESTO EPITAFA Dedi
Moj je deda Sa očeve strane Imao redak dar Tamanio je šašave mušice U letu Narandžastom muvalicom Izrešetanom na tri mesta
Kažiprst desne ruke Potanjao je u slovo H Prašnjave pisaće mašine Ostavi te tračeve Čunak te čeka Je l` ja da ga čistim I krava muče Sena joj treba Samo još slovo časkom Da dovedem u red I sve ćemo ženo Biće mleka
Šta ostaje kad smisla nedostaje Hteo je moj deda Da upiše u duše No čeprkanje po čeljustima Mašine Bilo je preče i češće
Od rovarenja po mašini i čoveku Moj deda je još bolje umeo Da burgija po rečniku Ja sam jarac živodarac Živ klan nedoklan Živ soljen nedosoljen Ne zagovaraj mi to dete Radoje Hvataj novi red Na komišanje večeras Pa mu pesme pevaj do mile volje Kazao mu je tata Nije voleo da se zabušava U kukuruzištu Deda je klimnuo glavom Tati se ne protivureči I klisnuo pod Stabljiku kukuruza Veliku kao drvo (bila je rodna godina) I izvukao veknicu hleba Iz pletene torbe I parče sira Od krave Šarulje Što je zimus otelila Tele sa dve tufne Živ pečen nedopečen Zubi su mu kao kolac I mom su dedi zubi Kao kolac Pomislila sam Dok sam grickala Šaruljin sir Ne mrljavi nego jedi Kao čovek Dodao je deda Pregrišću te kao konac
Budi bog s nama Baba se krstila I dedu vijala po dvorištu Dete će da mi upropasti Ništa ne radi Samo bulazni A furunu ko će da naloži
Moj je deda Jednog jutra Pred Vrbicu Kad mu je iz ruke ispala čašica Rakije Rekao da će uskoro da ode Na sunčani breg Gde je to Pitala sam Tamo gde se skupljaju Popovi ponekad Da pevaju I gde sunce prži od sedam ujutru Do osam uveče Kad je leto
Ima i lepših mesta na svetu Sećam se da sam pomislila Jednom smo znači bili na sunčanom bregu Brat i ja I nije mi se naročito dopao Majka me je krila iza svoje duge crne suknje Nije mi dala da gvirnem Ni da je pitam Zašto neki ljudi cvile Dok popovi pevaju
Deda se preselio Na sunčani breg Dva dana pošto Mu je tata Bupnuo beli tabak Papira Još će on da škljoca Po onoj olupini Rekao je tada Više za sebe I otrčao da mlaz krvi Što mu je šiknuo iz nosa Opere Pre nego što stvori još jednu mrlju Na dedinom jorganu
Natopi tu krpu Nemoj da štediš Kazala je mama Razmahala sam Rakija se zacaklila Na dedinoj desnoj obrvi Aprilsko sunce se ne šali Mama je rekla I začkiljila na levo oko Stavi taj kukurek Tako Pa da idemo
Kad odem u Boku Da skarabudžim pesmu neku Znam da je na bregu Sunčanom Kraj dedine obrve bolje išlo Sunce tamo pušta zrake Što se probijaju i kroz oblake Koji nose u sebi olovne kiše
***
BRODOVI OD PAPIRA
Potapam brodove Deca mi govore mama hoćemo još Potapam ih kao onda Kada je dete još onomad bilo dete što bi reko Handke Igrajući se rečima kao cirkuzantkinja Što visi sa cirkuskih visina i gleda ljude odozgo Uvek odozgo Nimalo pazeći da ne padne Jer ona za strah i ne zna
Potapam brodove svoje i tuđe Dobra sam u tome Nisam više amater Moglo bi se čak reći da sam Profesionalac Lepo si me tome naučio
Još onda kad me nisi držao za ruku Kad sam ti recitovala Nerudu Ispod Brankovog mosta Prokapinjala je kiša Hteo si da zaustaviš taksi Nisam ti dala Kome još treba taksi kad hoda pored tebe Nisam marila za frizuru Nebo se raspuklo a ja sam se smejala Ne smeš da zaspiš mokre kose govorio si Znaš koliko si osetljiva Prigrlio si me uz sebe Retko si to radio Fen nemaš Samo jednu šubaru što ti je u nasledstvo ostavila Baka operska pevačica Volela je da imitira rusku eleganciju Možda će šubara da pomogne rekao si I glavu mi stavio pod jaknu Kraj svojih grudi Kezio nam se u lice sa bilborda Još jedan političar Zubi su mu ispolirani Kaže ne smemo stati On je sada oronuo Niz našminkano lice klize mu Kapljice kiše sto posto I čekaju da ih čika u belom prelakira Ko sada visi na onom bilbordu Pitaću Možda Nekada Baka Ljubicu Ona voli tuda da šeta
Na Adu odlazim svaki put Kada se navuku oblaci Samo tad I stignem do Bendžamina Sećaš se tako sam prekrstila bandžija U onoj noći hladnoj i maglovitoj Kada si mi srce amputirao Ko još ide na Adu da šeta Usred decembra Smejala sam se te noći sve do Bendžamina Mada bi mi više pristajao krik Nisam se dugo tako smejala Rekao si kako sam mogla i neko bolje ime da mu dam Pričao si mi o vrhovima Himalaja I Anapurni Pomaljali su mi se svake noći U snovima snežni vrhovi Tibeta Na koje si hteo da me vodiš Ne volim uspone rekla sam ti To uopšte nije problem Kada jednom kreneš Nećeš moći da se vratiš
Spustili smo se lagano niz padinu Košutnjaka Volim da te čekam u podnožju i pijem čaj sa jabukom i cimetom Rekla sam ti Hodaj i za mene Čekala sam te Da mi se vratiš Odozgo Dok se nisi izgubio U kovitlacu magle I pre nego što si se okrenuo Na dole Ili se nikad nisi okrenuo
Pobeđuje samo onaj koji se kreće Čula sam te kako mi govoriš Još nisam stigla do Anapurne Osvojila sam Rtanj I Jelicu Borački krš I Kotlenik Je l` se to računa
Brinula sam da li će ti nazepsti prsti I oni nožni Kad se nisi nadao Stavila sam ti vunene čarape I rukavice U zadnji džep ranca Rekao si mi da kod slabe cirkulacije Čarape i rukavice ne pomažu Znači samo ja Znači samo ti
Milenijumi su u Beogradu prošli Otkad si poželeo da okreneš leđa svom snu Pitajte Pištala On o kazni bogova čoveku koji je okrenuo leđa Svome snu Najbolje može da vam kaže I još će vam reći da Svuda na svetu lažu decu Evo ja sam vam odličan primer Lažem ih odlično Dok potapam brodove Na nekom papiru Iz starog očevog rokovnika Iz hiljadu devetsto devedeset i neke Ko još čuva starudiju po fiokama Uključujući i zavodovu čitanku za šesti razred Deseto izdanje
Kao potapam dečje brodove Dok iz okeanskih rovova Nešto nadolazi Nalik cunamiju ili čemu već Šta god da urliče Iz podzemlja Ne premišlja se Sprema se da udari posred pramca Opet I nije da nisam spremna
MILENA STANOJEVIĆ (Kragujevac, 1984), nastavnik srpskog jezika i književnosti. Živi i radi u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost. Radove objavljuje u Magazinu za umetnost i kulturu PULS, časopisu Kult, magazinu Tvoj magazin, kao i u Književnoj radionici Kordun. Objavila je zbirku priča „Na korak do cilja“, dok je u pripremi druga zbirka priča „Gledanje u mrak“. Pored književnih i filmskih prikaza i pripovetki, piše i poeziju. Član je Književnog kluba „Živadin Stevanović“. Gostujući je pisac u okviru Zvezdarijade – Festivala kulture mladih. Kao zaljubljenik u pisanu reč aktivno prati kulturna i književna dešavanja na domaćoj i svetskoj sceni. Pleše tango, latino i standardne plesove, ljubitelj je filmskih klasika, psihologije i prirode.
taj je gubio zube zbog pravde lomio malo svoje kosti malo tuđa mišljenja ostavljao plaću na šanku šake u rebrima činio se james dean u kožnoj jakni lagano klackajuć’ cigaru u kutu usana kose stvorene za hodočašćenje prstiju bijele majice umrljane krvlju i uljem motora kojim bi klizio po zavojima dok nije doklizao do tvojih dok nije doklizao do tvojih
a plesao je poput onih na mtv-ju kad su dečki još bili dečki dlakaviji, snažniji od države, kapitalizma, globalnog zatopljenja dok nisu neprimjetno metastazirali u magdalene interneta marije kojima nitko ne baca lajk u muževe izmučene birokracijom ušutkane očeve preminulog ponosa muškarce oduzete antidepresivima napuhane trbušine po cijele dane u pidžami
ne možeš mijenjati bez da slomiš a popucano se ne uzdiže niti te nosi pa ti reci da žena nije za sve kriva kad nađe kraj i stane na njega
pa ti reci
***
PAŽLJIVA
nisam se smjela ni okrenuti dočekalo bi me pazi pazi, past ćeš na igralištu pazi, prolit ćeš pri točenju soka pazi kamo ideš na prelasku kućnog praga pazi preko ceste pazi u školi pazi, pazi, pazi pazi mi se smjestilo u pesnicu koju nijedan dječak nije mogao otpustiti pazila sam sve do krvavih zanoktica počupanih i pogriženih kad sam jednog ponovno srela već smo bili ljudi pitao me ono nisamtenikadpitao pitanje pružio ruku na moje nokte zašto ti je tu uvijek crveno slegnula sam ramenima povukla ruku skvrčila prste čini se da još uvijek pazim
***
SUPRUŽNA
Vožnja. Šutnja. Mrak ispred stakla. Motor automobila sagorijeva brige. U tebi rastu grote. Svatko drhti u svom smjeru. Dvije smo točke. Kružimo jedno oko drugog. Ponekad ostanem iskrivljena gramofonska ploča s podignutom iglom što vrti u prazno. Želim sjesti na bijelu crtu ceste. Naša je veza radno mjesto. Stisnut ću ti šaku. Kad ti smrvim sve koščice zaljubit ćeš se u mene. Ponovno. Iskrcavamo zimu ispod tri sloja prekrivača. Preslagujemo pršljenove. Dok nas Chron ne rastavi.
***
SNAŽNA (dječak s čelom od betona)
upoznala sam ga prvoga aprila neki su insekti zujali neki planeti svijetlili neki političari lagali kod susjede je gorio ručak
dječak je odnosio smeće po maloj cesti brzinom iznad ograničenja krivudao je pijanac
dječaka s čelom od betona primila sam nježno poput leptira pazeći da s krila ne otpuhnem nijedno zrnce prašine vinuo se previsoko
oporavak mu visi na tankim nitima mojih riječi srce sam si stegla remenom da ne pobjegne
ne ljutim se ne brini slavit ćeš taj ožiljak pobjednički samo preživi svoj novi rođendan
***
SPOZNAJNA (Ježurku sam naučila napamet sa tri godine)
tata mi je uvijek govorio najvažnije je imati kruh u rukama ja bih nakostriješila svoje bodlje pošla u boj nije mogao spriječiti moju gimnaziju
kad sam tijekom studija rodila napustila kolijevku zemljanog poda izbjegavao je susjede mislio ništa od mene
kad sam zavrtila radni kotač otisnula se u novinama plovila pučinom poduzetništva nagrađivali su me drugi često bih i ostala bez tog kruha na oštrim kopljima noseći samo recitacije
sad tek vidim na stranu šala moj je tata Ježurka a ja sam budala
SANDRA POLIĆ ŽIVKOVIĆ živi i radi u Rijeci. Po struci magistra ranog i predškolskog odgoja i obrazovanja. U svojim djelima usmjerena na područje odgoja i edukacije. Piše poeziju i kratke priče. Objavila slikovnicu „Dok vani pada kiša“ i dvije zbirke poezije, „Zaštitni faktor“ (2017.) i „Ljubav se lomi na poznati način“ (2022.). Dobitnica potpore Grada Rijeke za poticanje književnog stvaralaštva autora 2019. godine. Uz pisanje aktivno se bavi fotografijom i plesom.
*
“Maleni ponori ljudske tuge, mjesta lomova, ali i zacjeljenja, padovi, ali i pokušaji da život ne promišljamo drugačije nego kao stalnu borbu, za ljubav i nježnost – sve to je knjiga Sandre Polić Živković. Jednostavnim jezikom ova knjiga dodiruje najbitnije teme, od one kako su nas naši roditelji obilježili, do toga koliko možemo dati našoj djeci. Ljubav je možda ono što okuplja pod zajednički krov sve pjesme ove zbirke pjesama, ljubav koja se trudi nadvladati i početne pozicije, i preskočiti stranputice. Ljubav koja, svjesni smo, može mijenjati nas, a samim time i svijet. Topla je ovo i nevjerojatno ljudska zbirka poezije koja nas poziva na osjećanje i na život kakav bi trebao zaista biti, ispunjen emocijama i našim pokušajima da jedni drugima dajemo ono najbolje od sebe.” – Monika Herceg, urednica knjige
S onima s kojima si odrasla nikad ne razgovaraš o detinjstvu. Razgovarate o ovom ili onom događaju, o nečemu što ste zajedno doživeli i upamtili kao izuzetno. O učiteljičinoj frizuri na sprat, o dečaku koji je išao na dijalizu pa se jednog dana nije vratio, o komšiji koji je bacao đubre u ženinim klompama. Ali sve ono što je uz tebe bivalo svakog dana i što je, ni po čemu izuzetno, sačinjavalo suštinu mesta i vremena, zauvek ostaje izvan razgovora. Kao što platno ostaje izvan slike.
Sada je samo jednom reči, imenom slikara, Danica u razgovor prizvala suštinu jednog dugog i sveprožimajućeg sećanja.
Sećanje, poput dobrog pripovedača, sažima i destiliše događaje koji se ponavljaju. Ono što se dešavalo svakog dana, mnogo godina kasnije postaje događaj koji je možda kolaž svih prethodnih, a možda je zaista pravo sećanje na neki koji je po nečemu naročit. Ili pripada naročitom danu ili trenutku u kome je stanje duše one koja pamti bilo takvo da se baš tada sećanje tu ugnezdilo i ostalo zauvek netaknuto.
Magrit. Magrit. Magrit. Marta je ponavljala u sebi. Nikada ona i Danica neće uporediti asocijativna polja koja je ta reč osvetljavala kao što su upoređivale debljinu konjskog repa, ožiljke od vakcina, obim butina i veličinu grudi. Ali suština je morala biti ista: čovek bez lica u kaputu i polucilindru, ili, preciznije, mnogo malih muškaraca koji padaju kao kišne kapi iz vedrog evropskog neba.
Martina verzija Golkonde odvija se jednog letnjeg popodneva, a ona još ima jednocifren broj godina.
Tokom raspusta nečuveno dugi dani počinjali su još dužim jutarnjim senkama četvrtastih zgrada i slutnjom pustolovine, osećanjem da se do zalaska sunca može stići do kraja sveta, zaspati u nepoznatoj postelji, pa čitave noći sanjati na još nenaučenom jeziku. Deca Bloka C budila su se, pa užurbano umivala i prala zube, doručkovala sendviče od hleba belog kao sneg, pila mleko koje se moralo prokuvati, pa istrčavala iz stanova sunovraćujući se niz stepenice i konačno se prosipala po sivilu asfalta.
Sećanje je, naravno, kvarilo sam događaj u želji da ga popravi, pa su ta jutra sada Marti mirisala na šumu, vazduh pokraj auto-puta bio je čist, a sunce umilno.
Da sećanje nije nepouzdano zbog svoje sklonosti da sve pretvori u kandiranu verziju istine, ne bi bilo ni dobrih starih vremena, ni poteškoća u prihvatanju promena koje donosi marš godina. Marta nije bila sentimentalna prema prošlosti – ni stvarnoj, ni upamćenoj.
Prosuta deca okupljala su se u grupe i otpočinjala kompleksne pregovore o tome kako će rasitniti i utrošiti još jednu blistavu obdanicu. Ubacivala su novčiće u аutomat vremena, a on ih je samo gutao zaboravljajući da ispljune nešto zauzvrat. Srljala su u budućnost.
Deca su često utrčavala nazad u ulaze i, preskačući po dva stepenika, bez daha uletala u stanove da uzmu rolšue, bicikle, loptu, lastiš, sličice, klikere, lutke, pa se ponovo okupljala i nastavljala igru. Senke su se skraćivale, a sunce postajalo sve teže. Nije bilo flaširane vode, niti dečjih naočara za sunce, pa im nisu ni bili potrebni. Ritam igre prilagođavali su ritmu dana, usporavali i povlačili se u betonske senke pred podnevnim usijavanjem.
Marta, Danica, Katarina, Ognjen, Brka i još troje-četvoro dece našli bi se zajedno svakog jutra i posle par sati na igralištu potražili bi omiljeno mesto u hladu.
Dugačka petospratnica koja se lomila u ćirilično slovo П na zglobovima je bila popeta na betonske stubove, pa joj je na ta dva mesta trbuh, umesto na zemlji, bio u vazduhu, iznad njihovih glava. Taj prostrani prolaz, uvek u senci, omeđen s četiri stuba i dva naspramna zida od fasadne cigle, bio im je omiljeno igralište tokom vrelih letnjih popodneva. Igrali su se crvene kraljice i šarenih jaja i između dve vatre, koju je Marta mrzela, kao i neka bije, kao i svaku igru gde je postojala mogućnost da je neko fizički povredi i u kojoj se zahtevalo da ona pokuša da povredi nekog drugog. Povetarac ili promaja koja je u Martinom sećanju uvek šašoljila lebdeći trbuh zgrade zagrevala se, da bi sredinom popodneva postala vrela kao dah fena za kosu. Dečje noge postajale su teške, a kapljice znoja milele su niz obraze i upadale u udubljenja iznad ključnih kostiju. Pare za sladoled bile su potrošene, lopte prljave, prsti lepljivi, a cevanice plavlje nego ikad. Pravila su se kršila, duge rasprave prekidale su igru i postajale igra sama. Iz stanova je dopirao miris prženog luka i zaprške. Marti je delovalo da će ceo svet zadremati obešene glave, okupan znojem. Ipak, nisu želeli da idu kućama, jer slutnja pustolovine nije posustajala. Baš tada, dok joj vrela promaja suši znoj i ona počinje da čezne za nekom vrstom kraja jer preokreta nema, počinje Martina Golkonda.
Iz svog zaklona u vreloj senci ona gleda staze Bloka C, do maločas prazne, a sada kad je balon popodneva naduvan do pucanja, počinje ofanziva i njima stupaju vodovi muškaraca u sivomaslinastim uniformama. Za Martu su uniforme zelene kao borove iglice na suncu, ali zvanični naziv boje je SMB. Muškarci na sebi imaju SMB pantalone, SMB košulje kratkih rukava i SMB šapke, u rukama nose smeđe aktovke, a u srcu čežnju da prilegnu posle ručka. Hodaju odlučno, kao muškarci u uniformi, kao ljudi odeveni u boju koja ima naziv. Još su daleko i još nisu očevi koji se vraćaju kući. Nemaju oružje. Marta ne vidi desant, iako su pločnici Bloka C sada već prekriveni istovetnim figurama u uniformi. Ne ume sebi da objasni šta vidi, jer jasnost Magritove Golkonde čeka je u budućnosti, ali dok upija prizor, preplavljuje je strašna dosada pomešana s tugom, i strah da se nikada ništa neće promeniti. Brojne kopije ljudi SMB boje sve su bliže, i svi očevi su isti, sve je sivozeleno od njihovih koraka, pitanje je trenutka kad će neko dete prepoznati oca, otrgnuti se iz poretka igre i otrčati mu u zagrljaj. Ali to se još ne dešava, istovetni muškarci hodaju terajući ispred sebe istovetne kratke senke, a nad njih se nadnose istovetne zgrade ispod čijih se trbuha njihova deca kriju od sunca.
I onda prvo dete potrči ka ocu kao ispaljeno iz praćke i sve ponovo postaje obično, znoj nastavlja da kaplje, muškarci skidaju šapke, izbliza nisu sasvim istovetni i Marta, do sutra, zaboravlja na pretnju večnom monotonijom i kratkotrajni očaj.
Obraz njenog oca hladan je i glatko obrijan, osmeh mu je dobar kao hleb, a ruka koja uzima njenu nežna. On i majka se još uvek vole. Deca se međusobno ne pozdravljaju, poslušno odlaze s očevima, poznata mehanika dana se nastavlja, ručak i kućni red, agonija zatišja pre nego što se ponovo prospu na pločnike.
MIRJANA DRLJEVIĆ, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame “San o Svetom Petru Cetinjskom” igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame “Suncokreti” izvođene u Narodnom pozorištu “Sterija” u Vršcu.
Njen debitantski roman pobedio je na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka i ušao u najuži izbor za NINovu nagradu za 2022. godinu
Pripovetkom “Moj otac” osvojila je prvu nagradu za prozu na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica.
u jednoj fazi njihovoga braka, on joj je počeo plaćati za seks.
isprva je mislila da se šali i razmeće besmislicama. ležali su na kauču u dnevnoj sobi, gledali telku, grickali čips. sami, subota navečer, dosadan film. klinci tinejdžeri, kćer 17, sin 15 godina, oboje sa svojom ekipom u večernjem izlasku.
počeo joj je prelaziti otvorenim dlanovima po grudima i spuštati se prema pupku. rekla je: “nemoj”, isprva tiho, rezervirano, ubrzo nakon toga, čim je krenuo još niže, rezolutno i glasno: “prestani, nemoj!”
osjećao se kao da mu je netko prolio bačvu octa po glavi.
bio je pet godina stariji od nje. optimalna razlika, rekli bi psiholozi i seoske babe. vjenčali su se mladi, tada su joj bile dvadesetdvije.
dobro je zarađivao, ugađao joj, kupovao joj cvijeće i poklone i nije zaboravljao datume bitne za njihovu vezu.
tim mu je teže palo kada je u jednom trenutku izgubila interes za nježnost, kada ga je počela odbacivati. nije shvaćao zašto.
tu večer je odlučio biti uporan i ne posustati. izgovorio je: “pa daj barem malo, sami smo, neće se njih dvoje vratiti još nekoliko sati. daj, trebam te.” “trebam i ja novi auto pa ga nemam”, sarkastično mu je uzvratila.
“dobro, važi”, složio se. “molim…?” upitala je zatečeno. “rekoh, može! novi auto? ok, samo reci koji”, produbio je njenu nevjericu i, osjetivši da je napola već zagrizla mamac, hitro nastavio: “dobit ćeš novi auto, radit ću prekovremeno ako treba, ali zauzvrat te želim barem dvaput tjedno; sprijeda, straga i pušenje. ne zanima me hoćeš li koristiti pilule ili zatrudnjeti još jednom. ja kondom koristiti neću, a djeca mi nisu teret. sama odaberi.”
neko vrijeme ga je blijedo gledala i nije znao hoće li pristati ili mu lakiranim noktima iskopati oči. onda je prekinula šutnju i napokon progovorila: “može. novi auto po mom izboru i ljetovanje svake godine u inozemstvu. i da, naravno, prijeći ću na pilulu.” “dogovoreno”, pristao je i na taj njezin dopunski uvjet.
idućih godina obiteljski su ih prijatelji viđali redovito nasmijane i sretne. nikome nije bilo jasno otkuda ta nagla promjena. lagano su ih već iritirali svojim ozarenim licima i koracima punima elana. druge su žene postale ljubomorne i počele predbacivati svojim muževima: “pogledaj njih dvoje kako se vole, kao prvog dana. to je prava romantika, ljubav iz bajke, kada bismo barem i mi mogli tako.”
***
MEDVJED
“pojedi, šteta da propadne”, tako mu je govorila od prvoga dana kada su počeli živjeti zajedno, čak i prije stupanja u bračnu zajednicu; nakon doručka, marende, ručka i večere, svaki božji dan zajedničkoga života.
poslušno je udovoljavao tim prohtjevima proizašlim iz urođene škrtosti njezine majke i sličnoga odgoja ostatka njezine obitelji.
u prvoj je godini dohvatio devedeset kilograma, u drugoj je stigao nadomak stotinu, a u trećoj je već ozbiljno prebacio stotu. kada je ušao u četrdesete godine života, vaga je opasno plesala na rubu stotinu trideset kilograma.
“ne mogu vjerovati koliko si se zapustio, izgledaš kao medvjed”, predbacila mu je jednu večer. “tvoji vršnjaci odlaze u teretanu i na planinarenje, a pogledaj sebe. fuj!”
sutra ujutro je ustala u uobičajeno vrijeme, otišla na posao, odgulila svoje u uredu, vratila se s posla doma i zatekla napola ispražnjen stan. na stolu u kuhinji dočekala ju je uredno zapakirana kutijica srednje veličine omotana ukrasnim papirom. pažljivo ju je otvorila i razrogačila oči. unutra se nalazilo pakovanje od 500 grama otrova za štakore i ceduljica ispisana njegovim rukopisom: “pojedi, šteta da propadne.”
***
DROBILICA
“žena nikada neće prva prići muškarcu”, tako su mu govorili još otkada pamti. držao je to zdravo za gotovo sve do noćnog izlaska te kobne subote, kada se pojavila ona i poremetila mu svemir.
stajao je uz najboljeg prijatelja naslonjen na šanku diskoteke kada mu je stavila ruku na rame, svoje našminkane usne približila njegovom uhu i vrelim dahom prošaputala: “tako si seksi.”
zagrcnuo se pivom koje je upravo u tim trenucima naginjao i na dvadesetak sekundi ostao bez riječi. nije mu zamjerila. jedna je stvar za sobom povukla drugu, ubrzo mu je zavukla ruku pod majicu i dlanom mu počela milovati prsa i trbuh, on njezinu guzu.
završili su istu noć u krevetu i ujutro se probudili mamurni, sklupčani svatko pod svoju deku. nelagodna šutnja je potrajala dugo, a onda je opet ona preuzela inicijativu: “oprosti, stidljiva sam po prirodi. nadam se da se nećeš naljutiti, ali zapravo mi se sviđa tvoj prijatelj s kojim si bio sinoć. nisam znala kako da mu priđem pa sam… oh, oprosti, ne znam ni sama zašto sam se okrenula tebi, trema. oprosti, oprosti! hoćeš li mi, molim te, pomoći da ga upoznam?” drobila je i drobila besmislice i fraze. drobila i drobila, drobila i drobila.
on nije govorio. napola se odjenuo i odšetao van iz stana – iz svoga stana.
nije ponio jaknu, nije ponio novčanik, nije ponio ključeve od ulaznih vrata. nije ponio ni mobitel.
***
ROĐENDAN
neki nam ljudi u životu naprosto ne sjednu, ne treba u tome tražiti logiku ni razlog. takav su osjećaj imali njih dvoje jedno prema drugom. upoznali su se u ranim dvadesetima i povremeno družili u širem krugu zajedničkih poznanika, jedva da bi jedno s drugim razmijenili poneku kurtoaznu riječ.
trajalo je tako godinama, sve do jedne rujanske večeri godine Gospodnje 2012. on je tada već ugazio u četrdesetu, ona je bila neznatno mlađa. zatekli su se na rođendanskoj proslavi kod nekog tipa u predgrađu. okupilo se tridesetak ljudi, pojelo se, popilo, bilo je viceva i glazbe do kasno navečer. dio gostiju se postupno razišao kućama, dio ih se razmilio u manje grupe oko kojih se širio nerazgovijetan žamor.
njih dvoje su odjednom shvatili da su ostali sami za stolom. bit će da su se oboje zadubili u vlastite misli.
nelagoda je potrajala nekoliko minuta. ona nije željela prva ustati od stola. smatrala je da bi takvim činom na određeni način priznala poraz. ni on njoj nije želio priuštiti zadovoljstvo te vrste. šutnja se održala još kratko, a onda su si prvi put nakon svih tih godina pružili priliku i počeli razgovarati. ostat će nerazriješeno tko je izgovorio prvu riječ.
razgovor se nastavio sam od sebe i trajao, trajao… ona je pomislila: “Bože, pa ovaj lik je zapravo zanimljiv.” on je pomislio: “čovječe, ova ženska uopće nije dosadna, kako je moguće da sam ju ignorirao do sada?”
vrijeme je za njih stalo i sljedeće što je primijetila bila je njegova ruka iznad njenog koljena, koja joj se već dobrano zavukla pod suknju. “makni ruku, što si to umišljaš?!”, ciknula je kao oparena napola spremna da mu opali šamar. on ju je isprva zbunjeno gledao, a zatim procijedio: “zašto ti sad odjednom smeta, pa držim ju tako već pola sata?”
u nevjerici je izgubila dah i napokon ga pogledala izravno u oči. usne su im se same spojile i više nije bilo natrag.
***
U ČETIRI ZIDA
svaki put za vrijeme seksa, on bi se rasplakao kao mala beba. isprva je ostala šokirana time. nije se uspjela snaći, nije znala što bi rekla, nije znala što bi mislila. jedva čujno je procijedila: “sve je u redu, ne brini, meni je stvarno lijepo s tobom.” “oprosti, oprosti”, kroz suze su se njegove riječi nastavljale na njene, “to mi samo tako dođe bez ikakve kontrole, oprosti, oprosti.”
bilo joj je to neopisivo slatko, postao joj je još draži; macan od metar devedeset, devedeset četiri kilograma pretežno mišićne mase, isklesan u teretani, jedan od najkrupnijih u gradu, sportaš: košarkaš u srednjoj, vaterpolist za vrijeme faksa.
svaki put isto, suze pa suze.
s vremenom mu je počela tepati: “dođi mamici, dođi mamici”, iako je bila šest godina mlađa. “pobrinut će se mamica za tebe, nije to ništa što mamica ne bi mogla riješiti; samo se opusti, sve će ostati u naša četiri zida, nitko neće znati, nitko nikada, obećajem.” privinula bi tada njegovu glavu na svoje sise i miješala, miješala, zaluđeno vrtjela zdjelicom, bokovima, teško je nabrojati čime sve nije. obožavala je biti gore. mršavica, ljepotica, palčica, na svome emotivnom macanu, na svome nježnom Golijatu. seks im je u načelu bio dobar. Apolon za poželjeti, Apolon iz bajke. za njim su se okretale ženske glave gdje god bi se pojavio. pomalo joj je to išlo na jetra, pomalo joj i imponiralo. obožavala ga je, zatreskala se ko tuka.
šteta što je s vremenom postao nepodnošljiv. počeo se na ulici osvrtati oko sebe. svaki zvuk, svaki glas, svaki šušanj lišća postao mu je sumnjiv. mogao se zakleti da je ona progovorila, da je nekome ipak rekla, da je svima rekla, da sve njezine prijateljice znaju, da zna i čitav grad, kompletan svemir.
a nije rekla, šutjela je kao riba, nikada nikome nije ništa rekla, nije zucnula ni slova; nije rekla ništa ni bilo koja druga njegova bivša, ali on je znao da su rekle, u svojoj glavi neupitno je znao. šuš-šuš, kvrc-kvrc, tap-tap… svaki zvuk na ulici za njega je bio jasan dokaz tome u prilog.
naposljetku im je veza pukla, pukle su i sve njegove veze prije i poslije nje. danas je već u pedesetima godinama života, odselio je u Švedsku. možda tamo imaju drukčije ulice, možda tamo ulice nemaju uši, možda su tamo ulice plastične.
_____________________________________________
SINIŠA MATASOVIĆ (Sisak, 1980.), piše poeziju, prozu, haiku poeziju, književnu kritiku, a bavi se i uredničkim radom. U Ogranku Matice hrvatske Sisak od 2014. godine kontinuirano moderira i vodi poetska okupljanja poznata pod nazivom “Stihovnica Siska”, a od 2015. do 2018. bio je aktivan i kao zamjenik glavne urednice časopisa Riječi.
Od 2018. godine voditelj je nakladničke djelatnosti pri Sisačkoj udruzi za promicanje alternativne i urbane kulture i pokretač njihove biblioteke Teatar piva. Pri istoj udruzi je od 2019. godine pokretač te glavni i odgovorni urednik međunarodnog časopisa za književnost, kulturu i umjetnost Alternator. Do sada je okvirno u raznim nakladama uredio 40 knjiga domaćih i inozemnih autora.
Tri godine (2017. – 2019.) radio je kao vanjski suradnik HRT-a (dramatizacija) na emisiji pod nazivom Radio roman. Od 2018. do 2020. godine vodio je književnu tribinu “Siniša Matasović vam predstavlja” u Narodnoj knjižnici i čitaonici Vlado Gotovac Sisak. Od 2019. godine zamjenik je glavnog i odgovornog urednika časopisa Balkanski književni glasnik. Pokretač je, organizator i suorganizator brojnih književnih festivala, manifestacija i natječaja: Književni kompas Sisačko-moslavačke županije, Književni tabure u Novskoj, 50 Poems for Snow, Zalogaj poezije, Korzo slova… Pjesme i haiku poezija prevođeni su mu na engleski, ukrajinski, slovenski, njemački, španjolski i mađarski jezik. Uvršten je u antologije i panorame suvremenog hrvatskog pjesništva i haiku pjesništva.
Član je Matice hrvatske, Društva hrvatskih književnika i Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika. Predsjednik je Ogranka Društva hrvatskih književnika Sisačko-moslavačke županije.
Objavio je knjige: Sisak se uspješno pretvara da spava, zbirka poezije, 2015. Nećak, roman, 2016. Tvoj novi dečko, zbirka poezije, 2018. Noću za šankom, zbirka haiku poezije, 2020. O njoj, o njemu, zbirka poezije, 2022.
Običan srpski urbani građanin je frustriran do iznemoglosti On je običan muškarac, trovan, ali još uvek zdrav snažan, sposoban, natprosečne inteligencije zapravo jer srpski građanin je nateran na život u divljini krvavo otvorenih očiju
On je urbanoid koji poznaje tlo pod srpskim kamenom i strukture ovog društva Zna kako da podvikne kad treba u ustanovama i vidi kroz svetske kolonijalne politike On ima obrazovanje, stan, ženu, kola, dvoje dece, i samozaposlen je on je jedinka koja preživljava prirodne nepogode, suše, požare jer ima prednost poznavanja terena Ipak, on je nemoćan pred strukturama koje suviše dobro poznaje i za koje, neki bi rekli, ima suviše inteligencije On se udružuje jer shvata da individualizam nije opcija, on gradi svoje pleme koristi društvene mreže Na teritoriji divlje Srbije danas žive različita plemena srpskih mrežnih urbanoida belograđanskih Živeći u svojoj niši, ova populacija je afektirana klimatskim promenama čitavog ekosistema što trigeruje globalno prepoznatljive biohemijske, kognitivne, emotivne i bihejvioralne paterne koji se ponavljalju kroz generacije prolazeći kroz periode intenziviranog stresa i oskudice privilegija Srpski evropbalkanoidni urbanoidi su privilegovani, iznemogli od nemogućnosti ostvarenja svojih privilegija Njihovi su transgeneracijski privilegovani organizmi habituirani na obrazovanje, posao, redovne obroke, sklonište, kanalizaciju, vodovod, čistu zemlju, vazduh i reke, u kojima su se kupali njihovi pradedovi seljaci na brdovitom Balkanu koji krv utakaše u zemlju u borbi sa Turcima Osmanlijama Njihove su dodole po njivama koje će ispirati kišnica dosezale bogove A oni, potomci, iznemogli padaju Kao mali divljaci u čeljustima banalnosti i politike korektnosti nasred balkanske deponije izvađene i Rio Tinto prekopane utrobe
Srpski urbanoidi krvavih očiju frustrirani reže Telo krvavo u porodu majke Srbije vidi se u opscenoj sceni silovanja Nemoćna su čeljad u svojoj odrasloj muškosti gradskih urbanoida u agoniji uhvaćena u zamke lovaca na roblje i reže na slobodnolutajuće na furane i Kovid 19 DNK otporne crne olinjale pse iz mahale koji se zovu, suviše ljudski, Boban, Dragan, Miloš, sa kojima se znaju od ranije iz lova Kablovi gore i lomače su spremne za crne olinjale pse iz mahale jer nemoćna su čeljad u svojoj odrasloj beloj muškosti gradskih privilegovanih urbanoida i deprivirane biohemije željna potvrde vlastite volje i nečije krvi U kanibalističkim društvima neko meso mora goreti a oni su suviše dobri muški gradski urbanoidni lovci na furanoidne divlje, crne i otrovne pse čija tela i mozgovi pri konzumaciji transgeneracijski imaju protifuranoidno dejstvo, kako izveštava National Geographic
***
ŠTO NISAM R2D2
Romske teme na srpskom zvuče skrnavo Hoće li biti romske poezije van kočija, konja, romansi, staza prošlosti? Mali Holokausti Izgleda Romi imaju DNK otporan na Kovid 19 Rezilijencija u novom starom ruhu Kaskadne padove ne možemo više brojati Padovi su bez umetničke vrednosti Na autoputu bratstva i jedinstva mi je ostalo srce na vrućem asfaltu Dok učim da vozim i prvi put pritiskam gas Ne završavam stvari Novac se pretače kroz prste u ništa Kao život Što nisam R2D2 Da budem voljena
***
NIKO NE BI DA BUDE NAZI
Kuda idu ljudi kao ja? Pitam za druga jer život opstaje Tera na životarenje pokora i sužanj Status života kao moralne dužnosti od koje rezonance drhture bojeći se svoje upotrebe Želi samo obične stvari, razgovor, šetnju, nekad neki zajednički ručak u svojim 40-tim A ne, dozvolite da vas ispravim, ne čak ni partnera Kulturno se ne uzdiže jer nema uzdizanja ovde Samo peščane dine ponižavanja i poniženja Nedignifikovani Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo U mačijem kavezu Jer ti si sve što je preostalo Mačke jure po izbezumljenom u paramparčad razbacanom betonu i nestaju ispod blokova rastrgnute armature Dok saveznički bacači bruje, a niko ne bi da bude Nazi
***
UMETNICI ULAZE U FABRIKE
Mi smo želeli promene. Milan Đorđević je želeo da ide u fabrike – velike fabrike. Sunovrat. Zahtev da proizvodni procesi budu impozantni. Stanje fabrika tog perioda. Ljudi nisu mislili da će fabrike umreti. Očekivali su da će sve krenuti da buja novim životom. Danas, teško da možemo postići te proizvodne standarde. Istraživanje u polju svoje podsvesti. Svog indijskog porekla. U Londonu. Velike stvari su postale neodržive. Pojava Paviljona Veljković. Izlagački prostori. Druga vrsta zahteva. REX Apex Rat Bio sam vrlo mlad, ali sam bio vrlo zbunjen. Šta je cilj mog umetničkog ponašanja? Hlađenje estetike. Naša generacija je bezgeneracijska. Ona uspostavlja. Prepoznajemo se u formalnim režimima. 90-tih Fleka, underground, rock&roll Počinje da posmatra umetnost oko sebe. Ni jedan prostor po sebi nije neutralan. Konstrukcija prostora. Način na koji on postoji. Kako se baviti prostorom? Ja sam arhitekta. I ja sam. Gradim sebe od nule. Interakcija između samog čina i prostora. Prostor sa kojim mora da se uđe u dijalog. Uprostoren. Utičnice, radijatori, razvodne kutije, cevi. Mentalni procesi. Uslovnost prostora. Kako reagovati na prostor i društvene okolnosti? Odnos tela i prostora. Čina i prostora. Pojam konteksta. Ne političkih, nego prostornih. Formalin konteksti. Izložba o normalnosti. Moje moći da govorim su funkcionalne jedino kada su neposredovane. Neposrednost kao dostupna. Ne mogu se baviti velikim narativima, samo sopstvenim prostorima. Pitanje je šta je moj prostor? Brisani prostor. Ruševine. Bilo mi je svejedno gde izlažem. Možda to ima veze sa tim ratovima i krizama koje mi prolazimo. Suština je u tome šta mi možemo da kažemo, da li mi možemo da se izražavamo? Šta možemo da prenesemo kao znanje? Uverenje da stvari koje rade imaju smisla. Sabirna pitanja učenja i razumevanja stvari. Ići đonom na generaciju. Generacija na krilima mogućnosti. Veliko polje promene. Digitalizacija. Rođeni posle 2000. Živući pervertirani naši snovi. Treba da poveruju da to što rade ima smisla. Prezasićenje globalnom savremenom umetnošću. Misliti situirano – u situaciji. Njima je svet na dlanu. Predominacija sistema nad pojedinkom. Istočna Evropa ili Balkan? Nadriteza i višak belačkog identiteta. Ideja objektivnosti. 90-te. Škart. Fenomen. Beogradska šestorka. Treći Beograd. Urbanistički parametar. Umetnici ulaze u fabrike. Reaching out nikad nije uspeo. Pogrešio sam. Društvo nema ideju da je to bitno.
***
MANIRIZAM EKSCESA
Hoću li moći da odmorim oči Horde zloćudnih ekrana obuzimaju ovu planetu i njeno pamćenje Istorijski Nema ko da misli Romi svakako ne ulaze u kulturne prostore Otirem prljavštinu sa cipela pre ulaska Male prljavštine Ko sam ja dvadeset godina nepoznanica Ulazim u Francuski kulturni centar na događaj o postkolonijalizmu Fanon je pominjan Romi su odsutni Osim u sviranju romske himne za koji dinar na prljavim plehanim instrumentima u Knez Mihajlovoj Beznačajni pozadinski ometajući mrmor Ali to je dovoljno Male prljavštine I da progovorim Hoću li imati šta da kažem Nakon dvadeset godina Lakog digitalizovanog lica blurovanih usta Dok teško je moje implodirano prisustvo Manirizam ekscesa kako kažu Jer divljina nema razum ni etiku Zašto nisam ja – ja? Nego sam uvek neka druga, nepostojeća? Izmišljam ja Ekran u ekranu u ekranu Kako je ja? Dok ne postojim, avetinja Ghost u institucijama kulture koje vare male divljake Kuda sam pošla sa tim tamnim očima i čije ime mi na usni počiva?
JELENA SAVIĆ (1981) rođena je u Beogradu, romskog je porekla. Diplomirala je na katedri za andragogiju Filozofskog fakulteta. Završila je i master studije filozofije na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. Piše poeziju na jugoslovenskom i engleskom jeziku baveći se vlastitim romskim i postsocijalističkim identitetom, rasnim, klasnim, rodnim, ekološkim i filozofskim temama, igrajući se značenjem, ali i formama i žanrovima u svojoj produkciji, od visoko narativnih i deskriptivnih do konceptualnih, postmodernih i eksperimentalnih formi. Umetnička produkcija najpre joj se formirala pod uticajem rada Škole teorije i poezije Dubravke Đurić tokom 2000-tih godina u Asocijaciji za žensku inicijativu u Beogradu. Njena rana poezija u zbirci Eksplozivne trunčice (2004) objavljena je u ediciji Prva knjiga Matice srpske. Pesme su joj objavljene u prolećnom online izdanju Packingtown Review (2023), časopisa Univerziteta u Čikagu, a mogu se naći i u zbirci Cat Painters: An Anthology of Contemporary Serbian Poetry, New Orleans: Diálogos (2016) koju su uredile Biljana D. Obradović i Dubravka Đurić. Zastupljena je i u zbirci urednica Jelene Kerkez i Maje Mirković Tragom roda – smisao angažovanja (2006). Poetska proza objavljena joj je u časopisu Profemina, broj 33/34 (2005). Pesme su joj objavljene i u drugim časopisima, a prevedene su i na druge jezike. Svoju poeziju objavljuje na blogu usernamekaspoetry.wordpress.com.
„Znaš li da je Toma dolazio na Banjevac“, kazao je meni Miki dok smo razgovarali u vrijeme kada je film nazvan po velikom pjevaču bio na vrhuncu popularnosti.
Iskreno, meni su odmah pala napamet opća mjesta iz brezanske kulture pamćenja: kako je u Hotelu pjevao pola godine i živio Duško Kuliš, pa Jašar Ahmedovski, kako nema ko nije tu pjevao sa jugoslavenske folk scene. Znate one priče o lagodnosti života u Jugoslaviji (mogao si slobodno spavati na klupi u parku – niko te nije smio dotaknuti, s jugoslovenskim pasošem si mogao obići čitav svijet a da te niko ne pretrese na carini), takve priče vjerujem da ima svaki grad, pa i ova moja Breza. A ljudi koji to pričaju, ne znam da li su jugonostalgičari ili samo nostalgičari koji se prisjećaju svoje mladosti, ali današnji zvjerinjak sigurno odudara od duha kolektiva koji se gradio u našoj socijalističkoj prošlosti.
U mojoj ličnoj povijesti, Hotel je mjesto gdje smo mi, maturanti brezanske gimnazije, proslavili matursko veče i gdje sam, skupa s Mikijem izašao pred publiku, moje školske drugove, profesore i zvanice, i pokušali odsvirati pjesmu „Nije mene, dušo, ubilo vino rumeno“, a nismo imali pojma o muziciranju. On je „svirao“ klavijature, a ja bas-gitaru, naravno, inspirisan Steveom Harrisom i povikao sam: „Come on, everybody!“ Tome svjedoči i videokaseta s proslave.
„Kako to“, upitah.
„U blizini mog dede je živio Tarik A. koji je volio Tomu i bio je jaran sa mojim amidžom Husom, jer su bili ista generacija“, nastavi Miki. „Tarik je doživio tešku saobraćajnu nesreću na Karauli vozeći se autobusom iz pravca Kladnja. Imao je težak lom noge, možda u koljenu, ne sjećam se više tačno.“
Oporavak nije tekao dobro, odnosno zakompliciralo se do te mjere da je plinska gangrena počela zahvatati nogu. Ljekari su mu predložili amputaciju noge, a za šta on nije htio da čuje. On je imao tada 24 godine i kako je život bez noge, koja svakako odumire, za njega izgledao strašniji od smrti, ne mogu sebi da objasnim.
Stanje se i dalje pogoršavalo i, nakon odbijene alternative, saopćeno mu je da mu je preostalo oko pola godine života.
Ipak, imao je tri želje koje je htio ispuniti prije smrti: izgraditi kuću, oženiti se i da mu Toma uživo.
Rodbina i komšiluk se podigoše i izgradi se za dva mjeseca. Narod je pomagao, svako koliko je mogao: materijalom, snagom i vještinom. I oženi se.
Niko ne zna kako je priča došla do njega, ali dan-dva prije Tarikove smrti se na vratima novosagrađene kuće pojavi Toma da pjeva čovjeku na samrti. Šta je pjevao, to ne znam. Možete sami da odaberete.
Ti, čitaoče ovih redova, možda ne vjeruješ da se ovo stvarno dogodilo, ali ja ti ne mogu ničim garantovati. A da se priča uklapa u legendu o Tomi, uklapa.
MIRZA HERCO rođen je 1980. Živi i radi u Brezi (Bosna i Hercegovina) kao srednjoškolski profesor. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda Bosne i Hercegovine i bosanski, hrvatski i srpski jezik. Objavljivao kratke priče i poeziju u regionalnim časopisima i književnim portalima (Biserje, Booke.hr, Književne vertikale, Avlija, Rukopisi, Fragment, Dunjalučar, Strane). Objavljivao tekstove iz obrazovne tematike u magazinu „Školegijum“ i na portalu Mreža mira. Objavio zbirku priča Halt! Halt! (Dobra knjiga, 2023) Dobitnik nekoliko nagrada za najbolju kratku priču u regionu i za najbolji neobjavljeni rukopis.
Osvrćem se – nema me Sav sam na policama Sav u knjigama Svojim, tuđim Sav sebe preseljavao Iz tuđih knjiga Iz tuđih života Iz svoga života U svoje knjige Brojne knjige Zauvijek i bez ostatka Sav u knjige preselio
Osvrćem se – nema me Više nisam ni tamo ni ovdje Nigdje me Ni u meni još uvijek uspravnom Ni u knjigama Ni u tolikim biografijama Možda me još samo ima U tuđim sjećanjima Ali što s njima kad su sva Ama baš sva – tuđa
***
MAHLEROVA DEVETA (naknadno zapisana emocija)
Simfonija je počela – neobičan svemir oklijevajućih početaka, rastrzanih intermezza, neobuzdanih provala i strašne, ironične tuge. Sve je kao dugo čekanje na putu nikamo. Puhači i gudači kao zavađeni ljubavnici. Ritam paučine kuša uspostaviti sklad. Harmonija i melodija u pianu se dugo i bolno traže, kušaju sljubiti glazbene fraze. Suština samo što nije dotaknuta, vežu se raspletene niti. Kaos će se za tren preobličiti u melodijski svemir. U moćni i nepregledni nebeski svod ispunjen mirisom netom ubranih oraha.
***
JERUZALEM, MIRIS MORA IZ DALJINE
More. Jednom zanjihano kao plačno dijete u kolijevci. Kao gospel uz božje prijestolje. I otada ne prestaje ispirati nesanicu iz očiju, sa zapadnim vjetrom nabacivati slanu prašinu do brežuljaka podno Ramale. More starije i od najstarije masline, od cijele Maslinske gore, od pijeska na Petrovim nogama, od svakog jeruzalemskog kamena, a možda starije i od Boga. Ili je možda more samo najstarija od svih Božjih knjiga. Jednako loše pročitana kao i sve ostale.
***
JERUZALEMSKI MURALI
Zid i žica, a sloboda. Bol i patnja, a sloboda. Sloboda jeruzalemskih murala. Sloboda Darwishova leptira. Sloboda praćke Davidove u srazu s moćnim Golijatom. Sloboda koja prkosi zidu i žici logorskoj. Kulama stražarskim na koje se uspela sva nemoć ovoga svijeta. Zar je to čovjek – pita se Primo Levi u mom košmaru, znoji se Mandeljštam davno zaboravljenim strahom u meni. Ipak, dobro je, tješi me ljupki bijeli smiješak ispod gustih crnih obrva mlade Palestinke. Ne, nisi u Berlinu. Nije ovo 1985. Ovo je samo Jeruzalem. Mnogo godina potom. A ona lijepa – ljepša od života.
***
SMRT IMA MNOGO IMENA Varijacija II
Smrt ima mnogo imena Jedno od njih je nježno i tiho – Pustite mi je bliže Zadnji ples ionako Pripada njoj Jedno je opet strasno i bijesno Kao kad divlje more brazda Obalno stijenje
Gledam je: siva jesenja sonata Ili tek šturi notni zapis Na žicama između dvaju stupova Što ga čine crne ptice U nepomičnu iščekivanju zime Drhtavo predane nelagodi Dok mlado paperjasto Inje drhturi i otresa sa sebe Škrte svjetlucave zrake sunca
A smrt baš ima mnogo imena Jedno od njih je i hladna kiša Dok se drhtureći otkidaju Listovi javora i cvile U dugu spuštanju na zemlju
***
PROLJEĆE
Proljeće zatvoreno u kutiju Kao djetinji Uskrs u jaje. Život negdje nevidljiv bubri. Tek proljetni vjetar kao i mlad Ptić – plah i nevješt letu – Ciktavo zaigran. Nenaspavan, kuštrav, neumiven, nesiguran, a pomaman, zaigrao se cvrkutav kao mlado vino. A sav pritom nekako umilan. Pa i svečan, a običan k tomu. Kao bog u radnom odijelu, Tek izišao pospremiti ležaj Prije no što posve odjutri Kad će se srebrne niti što Mjesec ih je rasuo nad rijekom Sljubiti s razigranim kapima A dúga će se kao bojena akvarelom Vodenasto rastočiti krajolikom.
– iz zbirke “JERUZALEMSKI MURALI”, Planjax, Tešanj 2021. –
ŽELJKO IVANKOVIĆ rođen je 29. kolovoza 1954. godine u Varešu. Filozofski je fakultet diplomirao u Sarajevu.
Uređivao je, kao urednik ili glavni urednik, različite periodične publikacije; uredio je i za tisak priredio cijeli niz djela iz svjetskih, hrvatske i bosanskohercegovačke književnosti, djela iz dječje književnosti, lektirnih izdanja, te historiografskih i publicističkih djela, a bio je suradnikom ili je zastupljen u uglednim projektima: Bosanskohercegovačka književnost u 50 knjiga, Bosanskohercegovačka književnost za djecu u 25 knjiga, Muslimanska književnost u 25 knjiga, Bošnjačka književnost u književnoj kritici u 6 knjiga. Zastupljen je poezijom, prozom i esejom u nizu antologija i panorama hrvatske i bosanskohercegovačke književnosti u BiH, Hrvatskoj i svijetu. Zastupljen je i u antologijskom izboru Hrvatske književnosti za djecu u 25 knjiga, te u Izboru priča hrvatskih pisaca za djecu u BiH, kao i u lektiri i čitankama za osnovne škole u BiH.
Izabrana djela u šest knjiga objavili su mu u suizdavaštvu riječki Ex libris i sarajevski Synopsis (2011.-2018.).
Dobitnik je književnih nagrada za poeziju (1997., 2011.), esej (1977.) i radio-dramu (1993.) na uglednim anonimnim natječajima u zemlji, kao i za priču na međunarodnom natječaju Serra 1999. (treća) i 2001. (prva), za knjigu eseja „(D)ogledi, III“ dobio 2000. nagradu „Antun Branko Šimić“, za roman „Rat i sjećanje“ dobio je 2016. nagradu „K. Š. Gjalski“, a nagradu „Krešimir Šego“ kao najuspješniji autor za mlade 2017. godine. Knjiga poezije „Jeruzalemski murali“ nagrađena je na anonimnom natječaju Fondacije za nakladništvo FBiH 2021. godine. Pojedini eseji, proza i poezija, kao i publicistički prilozi, prevedeni su mu na dvadesetak svjetskih jezika, a izbori poezije na francuski Petite histoire d’une tristesse (2012.), slovenski Hoja po prstih (2013.), bugarskiХодене на прьсти (2016.), te francuski i arapski Počast jeziku/Hommage à la langue/ طراء اللغة (2018.) i priča na engleski The Man Who Went into the Fog (2013).
Član je Društva hrvatskih književnika, Hrvatskog društva pisaca, Društva pisaca BiH, Hrvatskog centra PEN-a.
Uz sudjelovanje na nizu međunarodnih konferencija i simpozija, boravio je i na studijskim gostovanjima: Humboldtov Univerzitet u Berlinu 1985. (četiri mjeseca), Zaklada Lion Feuchtwanger u Los Angelesu 1996. (tri mjeseca), Heinrich Böll Haus Langenbroich 2000. (četiri mjeseca) i Rezidencija Kamov Rijeka 2012. (mjesec dana).
Zastupljen je u uglednim domaćim i stranim publikacijama tipa Who is who, leksikonima i enciklopedijama, a sam je suradnik Hrvatske enciklopedije; Hrvatskog biografskog leksikona i Hrvatske enciklopedije BiH, u kojoj je bio i urednik.
Objavljene knjige:
Nešto od onog što jest, Sarajevo, 1978. (poezija)
Utrka puževa, Sarajevo, 1982. (poezija)
Vrijeme bez glagola, Sarajevo, 1986. (poezija)
(D)ogledi, Tuzla, 1987. (studije, eseji, kritike)
Priče o ljubavi i smrti, Banja Luka,1989. (priče)
Urušavanje slike, Sarajevo, 1990. (poezija)
Zvjezdangrad, Sarajevo,1990.
Wuppertal, 1995.
Sarajevo, 2000.
Sarajevo-Wuppertal, 2005.
Sarajevo, 2011.
Sarajevo, 2021. (priče za djecu)
Dodirom i svijet poče, Sarajevo, 1992., Zagreb-Sarajevo, 2006. (roman)
kad sam bila klinka vrtela se reklama za rexpen patrone. volela sam da gledam klizanje vrha nalivpera po papiru i svetlucav plavi trag što se u momentu suši, ostavljajući za sobom postojan kraljevski beleg kao trajnu promenu svet(l)a. bila sam hipnotisana već prizorom, a tek je sledio slogan, to moćno obećanje: za kilometar pisanja! koristila sam rexpen patrone (je li uopšte bilo drugih?) i kako bih koju ispraznila, iz malog plastičnog leša vadila kuglasto stakleno srce, pa ga stavljala pored već uloženih u minijaturnu providnu vrećicu, prebrojavajući ih povremeno, sumirajući koliko je to iskustva izraženo u rukopisnoj kilometraži. koliko je to na skali iluzije da je moj tinejdžerluk neki moćan trkački automobil. smešno je što se nisam zaustavila kad sam ukapirala marketinške fore, što sam nastavila da trošim patrone, i sveske, i vreme, i sebe, i što bih opet kao začarana buljila u tv, ako je moguće ceo taj kilometar pisanja.
***
DEFINICIJA
u dedinom i babinom stanu nije bilo telefona pa bi za hitne dogovore zamolili komšinicu da upotrebe njen. neko od njih bi sve što treba brzo izdeklemovao u slušalicu, uvek samo informacija, odgovor, zaključak, gotovo. deda je prednjačio u telegramskim rečenicama bile su sve temeljno očišćene od parazita ćaskanja od bilo kakvih digresija od skretanja s teme od padanja na pamet od sećaš se onog od ukrasnih praznina od možda(nih) varijacija. jednog vikenda koji sam provela kod njih pomenula sam dedi da dva dana te nedelje nisam išla u školu zbog prehlade. kratak muk a onda pitanje: kako mi to nisi javila? a što da javljam, ništa ozbiljno, najobičniji nazeb, što bi se brinuo, a i znam koliko mrzite telefoniranje. odmahivao je svoje ne glavom, celim telom, pogledom, da bi naposletku rekao: moraš mi javiti, uvek mi moraš javiti, ti bolesna a ja možda pevam.
***
G.
G. korača dva metra iza mršave pticolike starice dok ova klecavim mikrokoracima premerava stazu kroz park. G. nosi kesu sa termosom i neseserom za prvu pomoć u kom su lekovi i merno dozni inhaler iliti pumpica s kiseonikom. G. motri na svaki pokret svoje vremešne štićenice sa diktiranog rastojanja, jer ptičica ne želi razgovor i grozi se telesne bliskosti. G. je inženjer mašinstva i par decenija je živela u struci dok energetski gigant u kom je radila nije privatizovan a ona postala prekobrojna. G. je onda završila bezbroj kurseva i tečajeva, sertifikovala se za razne instruktaže i tekuće masaže usput (s)hvatajući kurs puštajući da sve teče. negde na polovini tog toka postala je i gerontodomaćica. ima onih koji kažu bože, kakva grehota, kakva šteta kakvo traćenje dara i znanja kakvo rasipanje inženjerstva. G. se na to samo smeška, gledajući ostarele sklopove proučavajući njihovu mehaniku, statiku i dinamiku, prateći nivo istrošenosti materijala i oštećenja na zupčanicima zbog kojih kretanje više nije glatko nego se spotiče na mnogim stepeni(ca)ma prenosa. G. potom, i dalje sa smeškom, prenese svoje decenijsko znanje i iskustvo da sve dovede na mesto da popravi da po(d)maže da pomazi.
***
MAESTRAL(NO)
baš kad je u luku ulice upovila žena u mornarskoj majici jedra jutra je naduvao vetar kog sam odmah prepoznala. moj znanac je stigao iz daleka, dve godine stariji od sebe iz vremena našeg upoznavanja, jednako svež i poletan. tada mi je na poklon doneo miris friških hlebova, divnih hotelskih zemički koje su sat kasnije bile poslužene za doručak, da ih bogato garniram puterom, ploškama sira i praskavo zelenim listovima motovilca. sada mi je na dar doneo sebe i priču o putovanjima za dve protekle godine. pomenuo mi da je često u Splitu jer voli da sluša T. Gracina dok svira ’om’, da mu je novogodišnja turneja obuhvatila četiri skakaonice u more, tri u Francuskoj i jednu u Italiji, da retko zalazi ovako duboko u kontinent, ali da ponekad ipak svraća zbog nekih vangeografskih (go)spona i gospi poput mene. podižući se za polazak, pitao me još šta ću uraditi sa ostatkom svog života. rekla sam da nisam sigurna, i ima li on kakvu ideju, ali da sad bar znam šta ću danas doručkovati.
***
KAZNA ZA ZLOČIN UŽURBANOSTI
u vreme mog polaska na posao lift do devetog sprata putuje godinama, izvodeći komplikovanu nematematičku operaciju množenja stvarnosti, klizeći duž osa prostora i vremena u slobodnom padu ili telepatskim prenosom. danas je pre mene vozio neke sa kartama za atletski miting olimpijade u Rimu, vrata im je otvorio tik pred ulazom na stadion, od čega su i mene zamantali žamor publike i vrelina ranog septembra 1960-te. posle su klinci sa petog išli kod Alise, dok sam u maniru belog zeca gledala na sat ponavljajući kasnim, kasnim, strašno kasnim! kad sam se najzad dokopala kabine i pritisnula dugme s nulom, lift je samo prokliznuo pored osmoro metalnih vrata pa me ispljunuo kroz deveta na jagodama uflekan lepljivi pod hodnika.
– druga nagrada za poezija na natječaju/konkursu ULAZNICA 2022; objavljeno u časopisu za kulturu, umetnost i društvena pitanja ULAZNICA, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2022. –
______________________________________________
KATARINA SAVKOV rođena je u Novom Sadu, gde i danas živi i trudi se da osvoji što više vremena za šetnje, čitanje i pisanje. Knjigama i njihovim pravima bavi se isključivo ljubiteljski na svojoj instagram stranici @advo_katica_za_knjige.
nemam ja ubeđenja ni predubeđenja i ni u šta ne verujem i ništa me više ne zanima i ništa više ne osećam
ipak
autobus prolazi ispod mosta što vodi k severu jedan crni mršavi pas isplaženog crvenog jezika (nema tu nikakve simbolike sirotom keru je vruće) sunce to se beše zove praskozorje odnekud miriše crni duvan osećam u grudima hleb i vino od sinoć
ranije mi je veliki majstor dolazio u san pozivao da provedem dva tri dana u društvu njegovih životinja pasa mačaka magaraca (fini su magarci) jednog dana posadiću drvo mislio sam u zavetrini zalivaću ga okopavati ako treba i kad poraste veliko kupiću klupicu za snatrenja pod krošnjom u letnje večeri
a kod kuće krevet tako prazan pust prosto evo slobodno mogu da stavim pored sebe šolju čaja knjigu naočare i da još ima puno mesta
***
№ 14
posle jedne od onih naših revolucija pitam dete, devojku, ženu – radi u kafani zašto se toliko raduje reče nikad nisam bila na moru možda ću sad moći i ode lebdeći kroz prostoriju
pitam se da li je otišla na more
no svejedno
sa radija kubanska muzika neko uz to pleše pije ljubi neko plače
moja najmlađa ćerka ima smeđe oči tamnu kosu deca neće da se igraju sa njom kažu joj da je ciganka
pa onda ona prekrštenih ruku na grudima šeta sama po dvorištu vrtića
kad ne može da pojede cveklu vaspitačica joj kaže ma koga uostalom briga šta ćeš ti jesti i da li ćeš uopšte jesti
sa radija i dalje kubanska muzika i dalje neko plače
***
№ 19
moj tata ima tužno lice umorno tri para naočara koje menja zavisno od situacije moj tata zagledan u reku lagano puni lulu razmišlja o nečemu što se nije desilo moj tata nije lep nije bogat ali ženio se nekoliko puta moj tata se čudno osmehuje sam sebi dok šeta knez mihailovom ulicom sa rukama na leđima kao neki penzioner razmišlja o partiji šaha koju je započeo jutros preko elektronske pošte sa prijateljem iz šangaja moj tata kako izgleda čitavog života voli jednu jedinu ženu moj tata čita deset novina i skoro dve knjige dnevno i nije pametniji od toga bar tako kaže moj tata ima trideset dve varjače svaku za poseban sos on luk seče brže i sitnije od neke bake tetke ili ujne uzgred moj tata povremeno krišom plače kao seckao je luk a onda prošapće na nekom stranom jeziku ode mladost moj tata zatvorenih očiju prepoznaje koje vino su mu sipali samo ako ga pomiriše a dok piše tiho pevuši ariju iz neke opere koju ja nisam ni slušala moj tata je nekad svakog dana jahao a sad samo tužno gleda konje u manježu ili hipodromskom padoku moj tata ume da dugo ćuti ili da dugo priča moj tata zna svakojake sitnice koje vam nikada u životu neće zatrebati moj tata uvek zna gde mu je koja knjiga u biblioteci i šta na kojoj stranici koje knjige piše iako mu biblioteka izgleda prilično neuredno i natrpano moj tata obožava pecanje ali nikad nije kupio štap za pecanje moj tata prima puno pisama i paketa sa knjigama i časopisima iz različitih država pa ga poštar ne voli a ja subotom skidam markice sa koverti i slažem ih u album moj tata u snu govori na francuskom grčkom kmerskom ili nekom drugom meni nepoznatom jeziku moj tata skuplja plišane medvediće tobože da se deca igraju kad dođu moj tata piše naliv perom koje puni zelenom tintom iz male bočice moj tata gaji cveće ali mu svaki fikus i svaka ljubičica čak i običan ruzmarin uvenu za dve nedelje moj tata nosi somotske pantalone džemper i sako od tvida kaže da mu je udobno ali samo izgleda odrpano moj tata voli da dok šetamo kroz dorćol objašnjava ko je živeo u kojoj zgradi šta je radio čime se bavio koji arhitekta ju je podigao meni je to dosadno moj tata popodne kuva čajeve sa bergamotom jasminom ili vanilom služi ih uz kolačiće sa pekmezom ili medom i veoma retko priča priče o putovanjima moj tata ne nosi sat kaže ne treba mu i nigde ne žuri zato povremeno i kasni moj tata voli da igra tango ali to se ne igra sa ćerkama a i noga kuk i kičma ga bole pa ima izgovor moj tata malo spava puno sanja ustaje pre svitanja i obavezno dremne posle ručka petnaestak minuta budi se kad priđem i šapnem mu kukuriku moj tata ume da piše i levom i desnom rukom podjednako moj tata ne voli da sprema kuću ali je kod njega uvek bolesno čisto moj tata ne voli ni da pegla ali su mu maramice uvek savršeno ispeglane moj tata voli mačke ali nema mačku moj tata po zidovima ima puno slika i crteža konja koje mu poklanjaju prijatelji slikari tropski šešir i čuturice od metala drveta presovane kože moj tata izlazi napolje sa štapom jer pao sa konja sav se polomio moj tata poznaje imena i mirise raznih lekovitih biljaka moj tata na pijaci provodi po dva tri sata birajući povrće moj tata ne tuče decu osim ako guraju dva prstića u struju moj tata je kao mlad preplivao savu kod ušća kaže da mu sad to ne bi palo na pamet moj tata je nekad davno kao student arheologije iskopao mnogo starih grobova ali nije našao ništa zlatno ili mnogo vredno samo nekakvu keramiku bronzu i kamenje moj tata je silne godine proveo na južnim morima ne znam gde su ta mora valjda negde na jugu tad je naučio da jede štapićima i još svašta moj tata ne voli da ide u posete radije prima goste u svojoj kući pa ih onda tera da jedu a kod njega hranu niko ne odbija moj tata ume od papira da napravi kapu brodić i čašu – žabu ne ume moj tata objavljuje knjige ali od toga para nema pa mora da piše i za radio ili novine moj tata povremeno izgleda tupavo kao da ništa ne razume i da nema pojma ni o čemu ali sigurno ga neko negde voli i za njim tuguje a ja imam skoro jedanaest godina pa znam te stvari moj tata je jednom seo u katran na obali dok smo se sunčali pored reke strašno uprljao nove pantalone morale su da se bace moj tata predveče čita sa lupom u ruci moj tata je jednom upao u bazenčić sa zlatnim ribicama u botaničkoj bašti dan-danas pričaju posetiocima kao najbolji vic da se jedan pesnik kupao u tom sićušnom bazenu moj tata se razvodi kad mu žena makar jednom sredi papire na pisaćem stolu moj tata gleda stare crtane filmove i smeje se više nego deca moj tata izgleda hipnotisano kad sviraju korsakofa moj tata je najveći stres u životu doživeo kad mu je crko šporet moj tata voli da pušta zmajeve na vetru svakog proleća kupuje novog zmaja i već godinama ide u skadarliju da na dan poezije zvanično pusti vodoskok dok neki drugi ljudi dižu zastavu moj tata je srećan čovek iako se to na njemu ne vidi baš svaki dan moj tata je veliko dete ma koliko to sakrivao onim naočarima sa početka pesme
***
№ 3,14
pronašao sam jutros jednu tvoju fotografiju, žo bila je među stranicama antologije rumunske poezije sećam se tačno tog sparnog julskog jutra u ulici mogador kad si sa kafom u ruci potpuno mokra lepljiva izašla na prozor zaboravivši da nisi obučena
(fon grada, kikot u daljini)
fotografiju je napravio sused sa petog poklonio nam je dan kasnije
(šum vetra, zvuk tramvaja, neko šuška novinama)
znam koliko godina je prošlo, žo trebalo bi da mi je sad već svejedno ali ja sam samo kap krvi koja govori nikita je u pravu: tebe je valjalo tražiti vredelo čekati „da te sad zgrabim i u stopalo poljubim ti si jedina žena koja bi malko hramala u strahu da mi poljubac ne zgnječiš“
(tihim glasom, pompezno šapćući)
žito se talasa, žo ponovo je leto miriše na mentu tako će biti doveka tamo gde si sada samo se smenjuju svetlost i tama
(violončelo, tiho […] fade out)
Autor fotografije: Andrej Lukaš
***
№ 29
šezdeset lustera osamdeset trombona dva kom. orgulja i parkirani automobili tramvaji prolaze lišće opada lepi se po blatu crnom žmićkavom dorćol a u prozoru na drugom spratu žute kuće broj tri saksija i ruža procvetala a onda nečija ruka bela navuče zavesu
– iz zbirke „Tužne šansone“, dosad objavljene u pet izdanja (dva izdanja Kornet, Beograd, dva izdanja TEA Books, Beograd i jedno izdanje Bele biblioteke BKG, Solun) –
_____________________________________________
DUŠAN GOJKOV, rođen 1965. u Beogradu, Jugoslavija. Radio na radiju, u pozorištu, filmu, televiziji. Napisao nekoliko knjiga. Ima dve ćerke, jednu suprugu, dve pisaće mašine, četiri naliv pera, jednu mačku.
