Đ
Đoković je na Đ. Na televizoru na početku njegovog prezimena stoje dva slova, D i J, ali u našoj azbuci dovoljno je jedno, Đ. Moj deda ne zna da kaže Đ, uvek ga izgovara kao Dž, kao što i umesto Ć kaže Č. Kad igra njegov Džokovič, on ne gleda. Izadže da se prošeta, misli da mu tako donosi više sreče. Jednom je bio kod nas za vreme nekog turnira. Dok je trajao meč, obišao je celo naše mesto i još jedno susedno. Čuli smo ga s vrata:
– Nema džubreta! Kakva je to, bre, zemlja, nema nigde džubreta! Ej, sve sam gledao, ne prvi red, ovaj do ulice, zavlačio sam se skroz u neke čoškove, sve mislim negde su ga nabacali i sklonili da se ne vidi. Jok! Nema ga nigde, džavo ga odneo!
Deda je bio u pravu – ovde stvarno nema đubreta, čak ni u školskom dvorištu posle odmora. Onoga dana kada sam drugi put sreo Miku, u kupatilu, a prvi put seo pored Darje, naše odeljenje bilo je zaduženo da pokupi sve đubre oko škole. Ko skupi dvadeset otpadaka, slobodan je. Nas dvadeset, po dvadeset otpadaka – nema šanse da nađemo toliko smeća ni u celom gradu, a kamoli u dvorištu. Izjurili smo napolje, jer smo znali: ko prvi đubretu, naći će dvadeset komada i može na fudbal. Ostali će se patiti do kraja časa, pokušavajući da iščeprkaju nešto. Darja i ja razvili smo taktiku. Ona pronađe otpadak, ubaci u kesu, pa izbaci iz nje. Ja ga pokupim i ubacim ponovo u kesu. Računamo jedno đubre njoj, jedno meni.
Sledećeg časa, pričali smo o lektiri. Devojčica u knjizi je iz Afrike, pa je svako imao zadatak da ukratko predstavi svoju zemlju. Darja se javila prva. Otpevala nam je glasno jednu rusku pesmu o dečaku i suncu.
Na kraju se nasmejala tako da su se zidovi zatresli. Stefan i Nik su se gurkali laktovima i imitirali je kako zabacuje kiku. Ne znam da li ona to nije videla, ili se pravila da ne vidi, ali je delovala kao da se to uopšte ne dešava. Nije baš čitava. Znao sam da će uskoro mene prozvati, a nisam imao nikakvu ideju.
Hteo sam samo da nestanem. Bilo je kasno – učiteljica je već izgovorila moje ime. Trebalo je nešto brzo da smislim. Setio sam se. Tata i ja često pred spavanje gledamo Google Earth. Biramo mesta, pa se spuštamo u njih, šetamo se ulicama, gledamo da li ima plaža, kakvi su restorani, gde su stadioni. Pitao sam učiteljicu da uključi na svom kompjuteru Google Earth i da ga preko projektora prikaže ostalima na zidu. Pronaći ću svoju zemlju, svoj grad, svoju ulicu i kuću, i pokazaću im je. Radio sam to sto puta, ne treba mi mnogo vremena. Zavrteo sam kuglu, pronašao mesto, kliknuo, i bili smo iza ugla, nekoliko kuća daleko od moje.
– Evo je – jedva sam se čuo. Posle gromoglasne Darje, zvučao sam još jadnije nego inače. Pokušao sam da se malo pojačam.
– U ovoj kući živi moja baka, živeli su i moji mama i tata ranije, i ja sa njima kad sam se tek rodio – ohrabrio sam se i već sam razmišljao kako ću sad da im pokažem i park gde sam prohodao, i zgradu u kojoj živi tetka Svetlana, mamina sestra.
– Fuuuj! – začulo se iz drugog reda.
– Molim? – okrenula se učiteljica.
– Đubre! – Leandro je pokazivao prstom prema gomili kesa koja je isplivavala iz kontejnera pored puta, tačno ispred baba Ljubine kuće. Žute i plave zavezane kesice ležale su svuda okolo, mogao sam da prepoznam čak i roze tetrapake jogurta u kojem sam se davio svaki put kad odem tamo, virili su iz njih.
– Dobro, je l’ to zaista jedino što možeš da primetiš? Ne vidiš ovu lepu ogradu od kovanog gvožđa, ove petunije na prozoru, samo đubre? – uzdahnula je učiteljica, pokušavajući da primeti nešto dobro na Leandru.
– Ali, kad je odvratno! – Leandro se i dalje prenemagao.
Pogledao sam u Martina, kao što bih uvek uradio kad se nešto ovako desi. Crtao je nešto u svojoj svesci.
U dva klika izašao sam iz slike i pitao učiteljicu da sednem na mesto.
Te večeri, tata i ja smo tražili neka nevidljiva ostrva u Mikroneziji. To znači da je imao posebno naporan dan na poslu, da je opet sabirao koliko ima do penzije i da ćemo sad ponovo da sletimo na neko ostrvo veličine fudbalskog terena, pa će tu tata da nađe neku kolibu gde može da se naseli kao penzioner, da peca i ređa pasijans, i da onu đubrad s posla više nikad ne vidi.
– Tata, kad smo već kod đubreta…
– Ako si se sad setio da za sutra imaš da uradiš neki projekat od recikliranih flaša, zaboravi, nema šanse – razgledao je plaže.
– Nije to. Nego, đubre. Znaš šta sam danas shvatio? – pitao sam, spreman da odmah i dam odgovor.
– Nemam pojma, ali siguran sam da ću uskoro saznati – tata je sarađivao.
– Shvatio sam da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po ulici. Kese skloniš, pobacaš. A kad je čovek đubre, kad ima u sebi raznih prljavština, usmrdi ti život, a ne možeš mu ništa, ni da ga očistiš, ni da ga skloniš, ne možeš ni da ga recikliraš na handarbajtu, a ni da ga ignoriraš kad smrdi! – bio sam prosto zadivljen kako sam to smislio.
– Ručni rad, tako se kaže handarbajt. I ignorišeš. Bogami, ja sam za bacanje đubreta. Po kratkom postupku – uozbiljio se tata.
– A što ti onda ne počistiš tu tvoju đubrad s posla, nego tražiš kolibu u Mikroneziji? – logično se nadovezalo moje pitanje.
– Dobro pitanje. Stari ja bi to verovatno i uradio – zumirao je jedan bar na plaži.
– Stari ti, misliš kad si bio kao ja? – pretpostavio sam.
– I malo stariji – otpio je pivo iz konzerve.
– A ovaj novi? – vadio sam mu reči kleštima kao da je on moj sin.
– Ovaj novi ima tebe, a ti si navikao da jedeš svaki dan, i to više puta, ima kredit i kiriju, sve to mora sam da plati i ne sme da izgubi posao, pošto jedini radi u ovoj kući. Tako da novi ja pušta đubre da smrdi i bira čamac. Vidi ovaj! – uveličao je jedan crvenobeli brodić parkiran tačno pored plažnog bara.
Setio sam se roze tetrapaka, pa mi se malo plakalo. Srećom, mama je iznela piroške i sve me je ubrzo prošlo. Ne onako brzo kao kad sam bio manji, ali ipak – prošlo.
***
“Glavni junak romana decopoznavalice Jelene Angelovski je dečak Mika. Na početku, Mika je pri kraju. Pri kraju čega? Pri kraju svog solidno skrojenog detinjstva. Zatim se, sve gori od strašnijeg, ređaju dramatični trenuci. Zašto? Zato što Mika izrasta iz detinjstva, a ono se cepa i puca po krhkim pubertetskim šavovima. Objektivno, haos, jer čovek u tom trenutku lako može ostati ogoljen, da kažemo neodeven, zbog čega se, osim što mu može biti hladno, lako može izbrukati pred onima koji su, da kažemo, obučeni.
Na kraju, jasno, Mika je – na početku!
Na početku čega?
Na početku puta da postane neko i nešto.” – Službeni glasnik
***
“Jelena Angelovski izuzetno vešto spaja zadatak knjige (predstavljanje azbuke) sa glavnim junakom i događajima u njegovoj svakodnevici.
Osim inteligentno osmišljenog predstavljanja slova azbuke, ova knjiga donosi sliku života “naših preko”, njihove bitke u novom okruženju, traganja, nedoumica, sumnji.
Knjiga se bavi i socijalnom kritikom, multikulturalnošću, porodičnim odnosima, analizom društva “tamo i ovde”.
I sve to kroz priču dečaka Mike kojem Mika Antić svojim prisustvom i poezijom pomaže da razume svet i shvati probleme s kojima se sreće i koji ga tište.” – iz obrazloženja žirija nagrade “Rade Obrenović” knjizi “Mika”
ilustracije u knjizi: Luka Tilinger
_______________________________________________________
JELENA ANGELOVSKI završila je Filološki fakultet u Beogradu na Katedri za srpski jezik gde je i doktorirala. Dok je živela u Srbiji, bavila se svojom profesijom, ali i objavila više stručnih tekstova i eseja. Od 2018. godine živi u Ciriškom kantonu gde predaje srpski jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće beleške o svom iskustvu objavljuje na svom blogu. Na svom jutjub kanalu emituje kratke sadržaje namenjene dijaspori i matici – sa ciljem da ukaže na to kako lakše čitati i pisati.
Prošle godine je objavila roman “Mika” za decu i mlade.
čovjek-časopis 