Mi, koje život nije mazio, mi smo naučili maziti život.
Razmazili smo ga tako da smo pomilovali svoje ožiljke. Zatvorili smo oči, spustili meko svoju misao i svoje ruke, na najbolniji dio, koji zasuzi na dodir.
Zamislili smo da se možemo izliječiti tako da sve što taknemo bude dotaknuto, s puno ljubavi.
Zamislili smo da smo mi ljubav. I lijek.
Ozdravljali smo dugo u toj vjeri. Činimo to i dalje kad god je potrebno.
Upoznali smo snagu boli. I snagu tuge.
I razornu moć neoproštenog.
Ali i dalje o tom učimo.
Mi, koje život nije mazio, nas je nezamislivo jako boljelo. Mi smo zato bili tužni. Mi smo bili sami. Nije nas mogao razumjeti svatko. Nastojali su nas uvrijediti i obezvrijediti.
Mi smo to osjetili i uvidjeli.
Trajno smo se odmakli od takvih ljudi.
Oprostili smo.
Zaboravili nismo.
Nitko ne zaboravlja mjesta koja su boljela.
Lagali bismo kad bi rekli drugačije. Potisnuli bismo sjećanja i postali ogorčeni.
Zato mi, koje život nije mazio, radije oprostimo.
To je dobar osjećaj.
Zaista željeti oprostiti, nije odmah lako, ali kad vježaš, postane tako.
Mi, koje život nije mazio, iz dubine tuge uspeli smo se na vrleti radosti.
Iz beskraja boli isplivali smo u ocean snage.
Na tim vrletima, u tom oceanu prebiva danas naša nutrina.
Tu je sve naše, najljepše i najveće.
Srcem tražimo neka svoja mala čuda.
Pronalazimo ih.
I ona pronalaze nas.
Mi, koje život nije mazio, nemamo straha. Bar ne onog opakog, koji koči i suzbije.
Ako se manji strah pojavi, i on se boji prići, jer ga prepoznajemo, iz najudaljenog ugla. Suočavamo se s njim, dok god ne uzmakne, dok se ne raspline.
Mi, koje život nije mazio, znamo da je strpljenje dio puta kojim se uspinje, nada, uzdiže i pada.
Mi znamo da i iza zadnjeg “ne mogu više”, dolazi “sad zapni najviše”.
Mi znamo da ne vrijedi sjediti i čekati.
Oni koji ne čine ništa, osim sjedenja, žaljenja i čekanja, oni koji misle da će biti bolje kad prođe godina, neće dočekati ništa osim starenja. Ako i starost uopće dočekaju.
Mi, koje život nije mazio, podsjećamo se na najobičnija dobra, koja treba činiti sebi i drugima.
Mi smo naučili…
Samo jedna dobra rečenica može “povući” nekoga s dna. Ali ga ne može spasiti i promijeniti. Za to treba puno više od rečenica.
Mi znamo…
Smisao riječi onih koje život nije mazio, nikada nije bio u riječima.
Ali riječi zato mogu, umetnuti snagu u srca i prema svjetlu okrenuti, obje strane lica.
Mi, koje život nije mazio, radimo to svaki dan iznova.
Sjedila je u neonski osvjetljenoj prostoriji praznih bijelih zidova, a dva spojena stola odvajala su je od policajca koji je je ispitivao. Procijenila je da nije puno mlađi od nje. Izgledao je uredno u uniformi, svjetlokos i lijepih ruku. Bio je ljevak i stalno tapkao kemijskom po fasciklu raširenom pred sobom.
– Znate li zašto ste ovdje?
Lorena prvo kimne, a onda se sjeti da treba govoriti pa promuklo kaže – Da!
– Poznajete li ovog čovjeka? – policajac pred nju pruži fotografiju ćelava muškarca, pupasta u struku, guste brade i odjevena u svijetli džemper i traperice.
– Da.
– Priznajte li da ste fizički napali i ozlijedili navedenog muškarca, Branka Čulića, u njegovom stanu, na adresi Dubrovačka 40?
Lorena ne reče ništa. Pogled je usmjerila u svoje sklopljene ruke.
Policajac ponovi pitanje.
– Ne želim odgovorit – reče svojim rukama.
– Znači, tako ćemo. Priznajete li da ste 16. lipnja na Brankovom zidu na fejzbuku objavili sljedeći sadržaj – tu preokrene nekoliko papire pa pročita: – Uništit ću te, majke mi.
Lorena kratko pogleda papire u policajčevom fasciklu pa ponovno vrati pogled na svoje prste.
– Jeste li – pruži pred nju ispisanu stranicu koja je prikazivala njezinu aktivnost na Brankovom zidu – nekoliko dana prije toga objavili: – Sve su brodske konobarice štrace?
– Je li istina da ste vi i žrtva, Branko Čulić, prekinuli svoju vezu početkom lipnja kad vam je rekao da želi pauzu i da trenutačno ne traži ništa ozbiljno? Tada ste mu uputili stotine – tu malo ustukne – stotine poziva i poruka, što je dovelo do toga da žrtva blokira vaš broj?
– Oko toga ste datuma promijenili profilnu sliku na fejzbuku.
Pruži joj ispisanu sliku. Bila je zrnata i slabe kvalitete, ali svejedno se dobro vidjela ona fotografirana u odrazu ogledala. Iza nje proviruje zid prekriven pločicama starinskog uzorka, golemi bojler i hrpa nabacane odjeće na mašini za robu. U prvom planu je ona. Lice joj je puno svjetlije zbog blica, odjevena je u grudnjak i gaćice visoko podignute na bokove. Isprsila se ogledalu i zabacila glavu.
– Mislite li da Branko nije bio dovoljno jasan kako ne želi ništa s vama?
– On je mene zva. – kaže napokon.
– On vas je zvao kod sebe danas prije napada?
– Ne, nego nakon šta me blokira i ostavija. On je mene zva.
– U redu. No, poslije toga je također bilo napada i prijetnji.
– Svađali smo se, ka i svaki par.
– Oko čega ste se svađali?
Lorena konačno uzvrati pogled policajcu, no ne reče ništa.
– Oko toga da ste mu hakirali Instagram? Da ste ostavljali komentare mržnje djevojkama koje je pratio? Oko toga da ste ga uhodili s lažnog profila na Tinderu? Oko toga što ste se pojavljivali nenajavljeno na njegovom radnom mjestu?
– Mogu li pričat s nekim drugim?
– S kim, Lorena? Znate li da kruži snimka vas kako napadate Branka ključem u njegovom stanu?
– Samo s nekim drugim. S odvjetnicom ili policajkom.
***
Odvjetnica koju su joj poslali lijepo je mirisala i imala kosu svezanu u visoki konjski rep. Zvala se Anamarija. Bila je tako nenametljivo sređena da su se Loreni pri pogledu na nju oči napunile suzama, a zatim je briznula u plač.
Anamarija se brzo snašla, obujmila joj je ramena i odnekud izvukla maramice.
Lorenin plač uskoro je prešao u histeričan smijeh. Zarila je glavu u dlanove i počupala si kosu.
– Završit ću u zatvoru zbog tipa koji mi čak i nije bija toliko napet!
– Zašto mi ne biste sve ispričali od početka?
– Tako sam umorna – reče. – Umorna od svih tipova, od svih tih muškaraca koji su na kraju ispali kreteni. Znaš li da sam bila zaručena za lika koji me varao skoro od početka? Sve sam mu oprostila da bi on mene na kraju ostavio – završi histerično.
– Upoznala sam toliko idiota da je Branko prema njima izgleda sjajno. Triba se trudit više, izgledat bolje, bit pokorna, nenametljiva, smišna, glumit da imaš tako ispunjen život da ne stigneš odgovorit na poruku. Moraš ić na fitnes, pilates, objavljivat čaše aperola, konzultirat astrologe i tarot majstore samo kako bi ti neki tamo lik s Tindera predložio susret, a obično bi za sav trud zapravo dobila sliku kurca petkom u ponoć. Ako se jebeš s njima, ne jave se. Ako se ne jebeš, isto se ne jave. Pa guglaj kako sekstat, šta poslat, slušaj potkaste o vezama, radi natalne karte.
Ja sam se, ajmo reć, natirala zaljubit u Branka. Čuli smo se priko Tindera, izašli na piće i malo pomalo, počeli se viđat i čut. Bilo je dobro. Bilo mi je drago kad me zove, znali smo se i nasmijat, mada više priko poruka nego uživo i često smo se nalazili kod njega u stanu. Tada nije radija, radi samo sezonu na brodovima u Krilu Jesenice. Kad sam mu pogledala Instagram, mrvu mi se zgadija, a istovremeno mi ga je bilo žaj. Pratija je sisate ženske, fitnes trenerice i lajka im je svaku objavu. To mi je bilo jadno. Pa takve žene nikad ne bi bile s Brankom! Zato sam počela i sebe žalit, ali računala sam, pa dobro, to je neka muška šema, a ja ću se uskoro zaljubit u njega i neću ovako mislit.
Noć prije nego je otiša radit na sezonu bila sam kod njega doma. Sićam se da sam ležala na kauču, gledala ga kako se pakira i mislila – Bože, šta je traljav. Taj tren sam mislila kako mu se više neću javit. On će otić u Krilo, bit će na brodu tjedan – dva prije nego uopće bude moga doć u Split na slobodne dane, a mi ćemo se dotad udaljit. Izašla sam glumeći da se ne mogu odvojit od njega. Dobro se sićam da sam u portunu čak rukom obrisala usta, zamisli.
Lorena se opet bespomoćno nasmije.
– Pa kako je onda došlo do ovoga?
– Ja san se tila udaljit, a udaljija se on i tu je sve krenilo. Možda sam se pripala da ću ostat i bez te pažnje. Tražila sam da se čujemo u točno određeno vrime. Kad mi ne bi odgovorija na poruku, zvala bi ga sve dok se ne javi, tražila sam da dili s menom lokaciju, upala mu na Instagram. Napravila sam lažni Tinder i našla da je aktivan tamo. Doletila sam u Krilo, skoro smo se poklali, ali smo se iste večeri pomirili, spavali smo skupa i to. Nakon toga me ostavija. Tada sam krenila sa statusima, objavama, pozivima. Kad sam upala u to nisam mogla van i nisam mogla stat. Blokira me na svemu. Imala sam broj od jednog njegovog prijatelja koji mi je reka da malo kalan i da će mi se Branko garant javit kad se oladi.
Taman kad sam došla sebi, opet prominila sliku, našla se s prijama, evo njega nazad. Javija se. Opet smo se vidili, popričali. On se ispriča, donija mi čokoladu, platija koktel. Završili smo kod njega, prispavala sam tu, a on je ujutro mora nazad u Krilo. Dva dana posli opet počinje odgovarat nakon deset sati i to rič – dvi.
Danas je triba bit u Krilu, ja sam se, onako da se smirin, provozala oko njegove zgrade i vidila svitlo. I tada mi se pomračilo.
Eto ti, sve ovo za lika koji mi i nije bija nešto.
– Lude smo od toga što ne možemo naći nekog dostojnog našeg ludila. – zaključi Anamarija i preko stola joj doda još papirnatih maramica.
priča je objavljena na stranicama Večernjeg lista, u sklopu književnog natječaja “Ranko Marinković” za najbolju kratku priču
__________________________________________
MARINA GUDELJ rođena je 1988. u Splitu. Diplomirala je Hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru. Zbirku kratkih priča Fantomska bol objavljuje 2020. kao produkt nagrade Prozak. Godine 2021. izlazi joj roman Nedovršena u nakladi Hena com. Objavljivala je na različitim portalima. Vodi književni blog Straničnik. Članica je Hrvatskog društva pisaca. Živi i radi u Splitu.
V.B. je samoživ stvor čini dobra dela samo da bi u tuđim očima ispala heroj istinski ne voli nikoga ponajmanje sebe samu robuje kapitalizmu iako tvrdi da joj novac i materijalne stvari uopšte nisu bitni
V.B. je imala srećno detinjstvo upornim odlascima na psihoterapiju trudi se da mu pronađe pukotine sigurnu kuću za svoje stihove smatra da srećni ljudi ne pišu pesme uporno i marljivo pravi od sebe nesrećnu ženu
V.B. zaista veruje da nigde i nikome ne pripada ne praktikuje religiju ne bavi se sportom niti je član partije bar jednom mesečno od svega odustaje ponekad samo poeziji dozvoli da je uzbudi
V.B. boluje od usamljenosti, anksioznosti usporenog rada štitne žlezde sebi je kao terapiju prepisala alkohol i cigarete više bi volela da umre od raka pluća nego od tuge ili slomljenog srca
V.B. takođe pati od nesanice igra se žmurke sa sopstvenom senkom tumara zanemelim ulicama broji osvetljene prozore samo u tim trenucima dozvoli sebi da oseti olakšanje
V.B. je jedne takve noći prošla pored kontejnera začula nešto nalik cvilenju prvi put se nije vratila sama kući zaspala je nasmejana
***
DOGODILO SE NA DANAŠNJI DAN
pljunula sam u baru bacila opušak u slivnik slagala nekoliko puta bez da trepnem ubedjivala narod da je proteinski smoki zdrav keš kredit isplativ život lep kao u reklami
nekoliko puta se na silu nasmejala glodarima u ljudskom obliku dok mi se utroba grčila od nelagode
ostavila neodgovorene poruke još jednom pala na ispitu bliskosti lekciju ne biti govno prema ljudima koji te vole prenela u sledeći semestar
u gradskom prevozu sela na mesto rezervisano za trudnice i penzionere pravila se da gledam kroz prozor
stigla kući u 18:03 zmijsku kožu zamenila pidžamom legla u neraspremljen krevet gledala u plafon
osetila golicanje po stopalima četiri izguljene šapice nežnim pokretima su oživljavale telo koje samo njih još nije stiglo da izneveri
bio je to najuzvišeniji trenutak tog dana
***
30 GODINA LAŽI
1. još uvek ne znam šta je laž
2. lažem da ne želim da budem jedinica
3. lažem da plačem od sreće što sam postala starija sestra
4. lažem da sam se slučajno upiškila u krevet
5. lažem da se radujem što zajedno slavimo rođendane
6. lažem da je babina sarma bolja od majčine
7. lažem da mi smeta što uvek imam nekog da me vodi u školu
8. lažem da učim zato što volim
9. lažem da mi nije važno što nisam ničija simpatija
10. lažem da me baš briga što me niko ne zove najboljom drugaricom
11. lažem da se ne stidim svog tela
12. lažem da znam kako se stavlja uložak
13. lažem da se ne bojim napuštanja
14. lažem da mi nije važno da budem najbolja
15. lažem da sam se već ljubila
16. lažem da sam se navikla na smrt najbližih
17. lažem da imam ambicije
18. lažem da sam večeras popila samo malo
19. lažem da se ne sećam svog prvog puta
20. lažem da ne znam šta ću sa sobom
21. lažem da sam naučila da kažem ne
22. lažem da mi pisanje nije važno
23. lažem da će mi nedostajati kuća
24. lažem da sam oprostila čoveku koji me nije izabrao
25. lažem da mogu sve sama
26. lažem da ne želim da ličim na majku
27. lažem da sloboda nema cenu
28. lažem da ne želim decu
29. lažem da više ne čekam onog što je otišao
30. lažem da znam ko sam bez svojih laži
***
SENTIMENT
odbačenim stvarima produžavam vek
sebi retko dajem još jednu šansu.
***
ANATOMIJA BLISKOSTI
ljubav je fluidna gledam kako ti se sliva niz rebra sve do brane oko želuca memorijalnog centra nerešenih trauma
usput napipavam pale borkinje jedna ti je zaposela plućno krilo zbog druge atrofirali srčani mišići ona glavna još je zaglavljena u grlu
planiram svaki dodir prstima beležim teritoriju još čekam vizu za ulazak u šengen zonu bliskosti
ako me ikada budeš pitao šta smo odgovor će biti ćelija
kao na času biologije kada te još nije plašilo da stvari zoveš pravim imenom mili
***
ČUPAVO
kupila sam električnu četku za feniranje savršenih uvojaka da mi odvrati misli od smrti
osećam strah sliva se od temena glave do nožnog prsta koji se koči možda je šlog nadam se da jeste od njega je umrla baba trinaest godina joj nisam otišla na grob još sam ljuta što mi je otela tatu ako ovo preživim otići ću obećavam
osećam nemoć pulsira iz želudca možda je rak debelog creva nadam se da jeste od njega je umro zet sestra ostala udovica pet godina je prošlo kako ne pričamo još sam ljuta što mi je otela tatu ako ovo preživim nazvaću je obećavam
osećam obamrlost od težine ne mogu da pomeram udove možda je multipla skleroza nadam se da jeste od toga boluje tata on je srećom još živ a mi se pravimo da ne vidimo kako se smanjuje u tišini ako ovo preživim reći ću mu da nisam ljuta obećavam
delim kosu na jednake pramenove spaljujem ih jedan po jedan četka se puši miris dima guši šumsku svežinu organskog regeneratora
u rukama držim još vrelu smrt od svojih obećanja odavno sam digla ruke
***
TREBA TI SAMO MALO UTEHE
kada te uhvati tuga u četiri i deset kreni sitno i sporo putem pored reke u susret kući u kojoj te niko ne čeka odloži povratak u samicu pusti vodi da odnese sve što više ne možeš da nosiš ne koristi cinizam kao suzavac zapamti: to nisi ti seti se proleće je весна usamljenost je prolazno godišnje doba spusti se bliže reci nebo i voda se stapaju ne beži od zagrljaja
stigla si.
– iz rukopisne zbirke “PASJI ŽIVOT” –
_________________________________
VESNA BULJAN (1995, Novi Sad) U Novom Sadu je završila osnovnu i srednju školu, a potom stekla zvanje diplomiranog ekonomiste na fakultetu. Nakon osnovnih studija svoju rodnu Vojvodinu zamenjuje Toskanom, gde na Univerzitetu u Sijenu završava master studije poslovnih komunikacija i marketinga. Danas živi i radi u Beogradu kao kopirajter u marketinškoj agenciji. Do sada su joj pesme objavljivane u zbornicima poezije “Paket aranžman” (Enklava 2025), “Distorzija” (Enklava 2026), zbirci 100 najboljih pesama 2024-2025 “Haos ožiljaka” (Librum), Zbornik “Rukopisi 49” (Dom omladine Pančevo). “Pasji život” je njen prvi samostalni rukopis poezije.
Pokušavam apsorbovati mutne volšebnike nagomilane kalendare prošlosti. Prošlost koja uvijek juri za nama. Noć pada nad vodom i harpije se bude. U Ohridu oživljavam ljubavi mrtve. Idem protiv zaborava, prelazim Rubikon. Odjekuje klopot tačke bez povratka, niz nepregledne stepenice grada. Mrak grli ispupčene figure, miluje prstima po vazduhu; tvoje sjenke u njemu. Siluetu novog svijeta obrglila je praznina. Mramorni kipovi i opsene u tvom telefonu ćute. Krastava koža slična slonovoj otpada, pijani goropad se budi i ne poznaje strah, sve ono što je nekad bilo uspavano sad vrišti na sav glas.
U Ohridu oživljavam ljubavi mrtve još ovaj put…
***
TREĆI PUT TI GOVORIM O LJUBAVI
Treći put ti govorim o ljubavi pred tvoj rođendan. Obična, gluva, februarska noć, ždralovi se povlače pred osjekom. Sakriven među papratima, ne osjećam ljubav prema aristokratiji. T. S. Eliot stoji mrtav u mojim rukama. Pokušavam oživjeti sudar čeonih kostiju, dok vašarište mediokriteta maršira ispod tvog prozora. Nove umjetnosti u razlomljenim riječima se ponavljuju. Paukovi, rakovi i crvi na slikama. Arijadna je pomogla Tezeju sa izađe iz lavirinta, kada je udarao glasom niz pješčano kupatilo. I nije nijema stajala kao ti na obalama Krita. Sakupljam godine, traženja, granitne stijene… Nikada ne dovodim sebe u zabludu da sam ja, onaj kojeg na liticama čekaš. Zaglušiti sve nepodnošljive promaje. Tvrdnja da je neko slobodan. Onaj koji nema znaka. Onaj koji je udešen prema sopstvenoj sposobnosti razumijevanja. Arhivar. To je laž! Sva vještina pamćenja je preslikani bol, na praznom papirusu. Na vjetru leprša svila iz Smirne i grčki bog Arej koji prijeti da prekine užas sna…
Treći put ti govorim o ljubavi pred tvoj rodjendan… Zar ne čuješ?…
***
TURISTIČKI VODIČ
Polako se približavamo gradu. Sa vaše desne strane nalazi srednjevjekovno utvđenje Lekureši. U Đirokastri je rođen diktator Enver Hodža. Na povratku sa Krfa upoznao sam Saru. Mršavu djevojku bledunjavog lica i bademaste kože. Blijedo žuti pogledi su opominjali na na jedan grad, ostrvo i godinu vodenog tigra. Na drugog čovjeka, na drugu ženu, na ono treće… Sara i Saranda su uvijek isto počinjale, obećavajući nov početak. Koji nikako nije dolazio. Preskačem velike riječi, značenje kalendara i urokljivo plavo oko. I sve što bi imalo sličnosti sa sadašnjim trenutkom. U meni još leže četrdeset velikomučenika Sarande i njena zlatna kosa koja se preliva po suncu. Te godine sam odlučio da prestanem da budem turistički vodič.
***
LIŠENOSTI
Vidim te u lišenostima onih koji ti se vraćaju, baš onih koji ne uspijevaju iz prvog puta. Sapliću se ulice nad nama. Odbljeske odnose sva ona neispunjena obećanja eteromana kao što sam ja. Usamljenosti za koje sam mislio da su moje, zapravo nikad nisu bile moje, pripadaju skučenim zidovima naslikanih osmjeha Edvarda Munka. U moru izduženih lica koje si voljela, ipak sam ja onaj o kome najviše ćutiš.
__________________________________
PAVLE GLIGOROVIĆ rođen je na Cetinju 1988. Do sad je objavio tri zbirke poezije: Daždevnjak na suncu (2021), Mravi iz utičnica (2024), Treći put ti govorim o ljubavi (2026). Zastupljen je u književnim časopisima i zbornicima poezije u zemlji i regionu. Član je Udruženja pisaca i književnih prevodilaca Crne Gore. Prevođen na mađarski, italijanski, engleski i španski jezik. Živi i stvara u Podgorici.
uskačem u farmerke svjesna da je ovo scena iz filma
užurbano telefoniram sa jednom nogom u obući okrećem se u njegovom brlogu i tražim ostatke svoje maske
zora se uvlači kroz paučinu na prozorima on sjedi oboren svjetlošću mahnem mu rukama naizgled čistim i kao žurim u obaveze
a čim se zatvore vrata skliznem u plesnjivu močvaru sebe
zamrsim prste u travu i korijenje nikad počupano
i stišćem stišćem sve što me boli
da mi modrice baš ko cvjetovi porumene
***
TEGET
čini mi se da smo ga zvali Ozi ali bio je tako kratko živ da mu ime i ne pamtim
muči me jedino osjećaj i slika njegovih teget očiju
bio je malen, razigran i drag od ukradenih dasaka skovali smo kućicu visoko podigli prag da ga štiti dok se s ručka ne vratimo prazna je ostala mahala bilo je ono vrijeme kad kazaljke leže i snažna ljetna kiša je pala
s garaža je još kapalo kad smo se mi djeca vratili suvi i siti žurila sam jer htjela sam biti prva što će ga u rukama držati pamtim barice po uvalama i mekano blato oko prilaza
još mekša bijaše njegova dlaka što se iz mraka s vodom slivala
našli smo ga kraj puta a eno sad pluta u podignutoj kući, u kući trenutka
bio je malen razigran i drag isuviše malen da preskoči prag
***
UTORAK
u tom snu si pepeljast i zelen sitne ti brazde po mekoj kosi u mojoj šaci preostali dah skupljam je sebi ko da prosim
još samo malo jutra za nas
ali ga nema već curi crna smola po svijetu u oči moje ulazi mrak i razliva se po tvom portretu
utorak mora da je danas dvije praznine u kutiji tableta i sjeta stara ko hram
hramljem po zgarištu dana otkopavam iz tijela teški juli iz očiju duboko jezero vraćam se suncu što kožu guli djetinjstvu što je prezrelo
i najednom sine: tad smo nosili ožiljke – od vakcine a gledaj sad ta oranja u nama prilike što smo prespavali
gledaj tu divnu gomilu zemlje koja je spremna da navali
***
OSIM STVARNOSTI
pili smo vodu iz rakijskih čaša i pravili se omamljeni
smisao mi je odebljao rekla sam i šta nije nategla stvari do agonije
bilo je lako smijati se da si neko drugi imati zrele instinkte i tuđe naume izigravati traume
obuzimao me strani jezik na kom je nemoguće ispasti glup i vrijeme u kom je nepoznato nemati kad jedino glad pripadanja umorila me
kad sam te opet vidjela bila si sve što me napustilo sa tankim slojem sadašnjice
ipak tvoje lice se smiješilo u tome je i bila stvar
prodiši kroz put koji zanosi
hajde opet da se pravimo da imamo nešto osim stvarnosti
________________________________
MARIJA ŠUKOVIĆ VUČKOVIĆ (1993, Trebinje) je pjesnikinja i vizuelna umjetnica. Odrasla je u Gacku, a diplomirala na odsjeku za Opštu književnost i teatrologiju na Filozofskom fakultetu u Palama. Tokom života i rada u Sarajevu, aktivno je učestvovala u pozorišnoj i filmskoj industriji, pisala za kulturno-umjetničke magazine i radila u galeriji savremene umjetnosti. Autorka je dviju zbirki poezije: „Onostranost je prilika“ (IPC – Međunarodni centar za mir, Sarajevo, 2019) i „Vitalnost mraka“ (Nova poetika, Beograd, 2023). Izbjegava prigodne i pamfletske forme savremene književnosti, oslanjajući se na nasljeđe simbolizma, naturalizma i dramskog senzibiliteta. Nagrađivana je za poetske i prozne radove, a pjesme su joj uvrštene u regionalne zbirke i zbornike poezije poput “Rosa u podne”, “Ptice od papira”, “Kopno tvrde kore”, kao i zastupljene na mnogim književnim portalima (uključujući Strane, Čovjek-časopis, Hiperboreja, Stella Polare, Astronaut i dr.). Dijelovi njenog poetskog opusa prevedeni su na italijanski i engleski jezik. Trenutno živi i stvara u Njemačkoj.
KOD KUĆE SI, MOŽEŠ DA IDEŠ, NE MOŽEŠ NIKADA DA ODEŠ
svako buđenje ovde nije kazna isključivo ukoliko su svi koje volim zdravi proveravam stanje nekoliko puta nedeljno šaljući im razne linkove i srca da izmamim reakciju, da se umirim strah od loših vesti me kruni, ostarila sam iznutra još sa petnaest nikad odrasla
svaka nova noć ovde, rizik da postanemo nezdravo otporni na godine neprihvatljivog bola zanemarujemo povrede koje nikako da postanu kraste mogućnost ožiljaka, prostor iščekivanja predugo se šalimo sa izazovima sporog samoubistva za tradiciju nemam razumevanja a još manje interesovanja
toliko toga se desilo kroz nedešavanje želim da verujem da naši postupci imaju značenje i smisao rebra puna gneva, groznica preumorne tuge reaktivnost nežne kože vrata na pohlepu, na pohlepu, na obmanu duhovno uređenje: kartel visoke nesigurne zgrade, ulepljena pluća, zatvoreni kapci
kičme okoštale, cinizam uvek spreman u jastuk šapućem mrzim domovinu, ostaje mi ukus izdaje ispiram ga rakijom teramo se da dižemo glave uvis vratovi teško pokretni nagore odavno podešeni prema ekranima u kojima sve vri palac se sam amputira od ponavljanja tog pokreta nemoć se nastanila u korenu šake priziva ravnodušnost
koliko puta nada, lom iste kosti koliko života sam mogla da imam reke umornih ljudi otiču ulicama poput naših života i dalje živimo privremeno, da vidimo šta će biti mora da će jednom početi taj život nada je zamka listam geografski atlas, uznemirujuće mape sveta koliko lepote, koliko ružnoće, odbačena sam skrećem pogled jer ne mogu nikoga da utešim a ja sam rođena za to, da tešim, uzburkavam i tešim
pada rozikasti mrak u retrovizoru vidim pitomo oko svog psa plačem celim putem do kuće
***
RECENZIJA
zdravo, kasno leto osećam dolazi kraj hladiš se ne bojim se od svih koji su me ikada napustili jedino se ti uvek vraćaš
zbogom, kasno leto kad odem neće biti strašno, možda malo neprijatno oduvek sam bila u viškovima kad odem, za mene neće moći da kažu prigodne reči bila je nečija supruga, majka ništa bitno tek poneko će se setiti kako sam glumila odraslog a bila dečji crtež, pre karikatura: telo odraslog koje u sebi nosi dete koje u sebi nosi psa bezumna privrženost i konstantno režanje, neumirena glad niko nikad nije znao šta bi s tim predugo sam mislila da to o meni govori sve najgore
jednom će ispod umrlica stajati recenzije u zvezdicama kod mene tri od pet rečima: osrednje
zbogom, kasno leto i ti se hladiš uvek me je bilo previše a meni svega premalo
***
TAKO JE SVE POČELO
rušili su najbrižljivije sagrađene domove tek tako, iz zabave gnezda ptica, neponovljiva umetnost bacali su jaja iz njih smejali se kad se polome o beton lišće je zadržavalo dah pustošili su porodice, posle igrali žmurke
dečaci su leptirima kidali nožice i oči, obogaljene ih bacali u travu ili poklanjali devojčicama dečje paravojne formacije, juniorski odredi za sakaćenje slabijih, posle bi odlazili kući da ručaju
kad porasteš, svet postaje veći patnja drugog i dalje nije tvoja sad možeš da znaš, ali radije ne bi preskačeš vesti patnja drugog: redovno stanje samo da ne pređe na tebe supermarketi nepristojno puni gladni psi na parkingu dok u gepek prebacuješ veliki ulov iz kolica uvek postoji neko slabiji čiji pogled izbegavamo jednom ćemo postati ravnodušni i na tvoje suze
***
SEČEM PORODIČNO STABLO
bila sam veselo dete, čudne stvari su se desile noću smo slušali vetar, moj karakter je greška izvinjavam se gde stignem, previše posla sebi pravim osama zahteva posebnu negu sečem porodično stablo izabrala sam
pričaj mi o srećnim zemljama kakav je tamo vetar čuda mirne svakodnevice: sve radi, sve je organizovano, unosi li to nemir, ostavlja li previše vremena za razmišljanje bila sam veselo tužno dete, toliko toga sam imala posle mene ne postoji dalje, taj moj temperament, okean koji se davi u bazenu, neće se preneti nikome niko neće naslediti moje ploče i dnevnike
bila sam krhkija od srče i oštrija od zimskog vazduha biće napeto moje odmetništvo kad budem pala u kupatilu, ko će mi priskočiti u pomoć kad se budem zagrcnula, više neće biti reči ne mogu da zamislim dan kad ne bude mojih misli ništa nije delovalo tako neuništivo, neprekidno, stalno kao pas
roditelji su davno ušli u tišinu, ostala su samo nepouzdana sećanja o njihovim bolnim zglobovima, misterioznim hematomima, smehu za porodičnim ručkom isekla sam porodično stablo da li je predviđena kazna za to moj kraj će biti kraj dok budu kupili moje stvari odnosili ploče i bacali sva pisma tebi, biću konačno slobodna od pokušaja da te odobrovoljim zatvaram oči, postajem planina
____________________________________________
OGNJENKA LAKIĆEVIĆ je rođena u Beogradu, gde i dalje pokušava da živi. Završila je master studije iz engleske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Sistemska porodična psihoterapeutkinja. Članica alternativnog benda Autopark. Autorka je nekoliko zbirki poezije. Veruje da je sloboda za životinje ujedno i spas za čovečanstvo. Ima psa Medu koji je najveći car.
Prežderavam se crvenim voćem Sokovi jagoda i trešanja natapaju moje bijele, platnene torbe Ljudi s čudom mjerkaju količine novaca koje trošim na tu prozračnu hranu Nalet slatkasto-kiselog uzbuđenja Nitko ne voli naglo probuđenu dječju pohlepu Za njih su to dodaci, ukrasi za sladoled Tko normalan svakodnevno troši svotu koju ga traže za omanje pile U danima jačanja sunčeve vatre nagonski uzdižem glavu i njušim svijetli, noćni zrak Rijeka ispušta mošusni miris krupne ženke Naslonjena na kuhinjski pult u polutami sumraka sišem meso oko koštice Prekidajući žvakanje kako bih kroz otvorena balkonska vrata upila bruj raspaljenih motora s udaljene brze ceste Na posao obuvam nove balerinke boje revolucije Masna mi je kosa i nečista koža, ali bez kompleksa utiskujem još i crveni ruž prčeći se u povećavajućem dijelu rasklopnog ogledalca Ta boja ima utjecaj na moje raspoloženje iako je nikad nisam posebno voljela Možda zato što nepotrebno grizem do krvi ona počinje voljeti mene Oblagati se kao krljušt nadolazećeg bića koje osvaja pogodan teritorij za širenje
***
MLAĐI TIP
Između dedeka i stričeka koji bi u inboxu pričali o muzici i knjigama imam tog nekog mlađeg tipa srednjih tridesetih koji ni pet ni šest upada s prostotama Isprva sam ga ostavila samo zbog slike Jamesa Woodsa na profilnoj Taj hladan, pandurski pogled, rošavo lice i frizura visokih zalizaka Mada nije zaslužio, ali valjda svatko ima neki sitan grijeh i porok Krađu olovke za oči s police na kozmetičkom odjelu Prežderavanje suhim kolačima noću pa povraćanje Ne možeš biti skroz čist, moraš imati neku prljavu tajnu Kao i malu, crnu haljinu za svečane prilike po instant modu Kad je razmišljanje previše, samo sklizneš u nju i pratiš kukove Javi se svaka dva, tri tjedna s rafalom seksualnih fantazija pa nestane Olakšanje za oboje Od tog verbalno dočaranog napora zapetljanih tijela i ekstatičnih štrcaja Prisutnost mu je nasilna U ispovjedaonici, na radnom stolu, povukao bi za kosu, pošalji mi neku svoju sliku Želi te biće iz ničega, s lažnog profila vreba tvoje vizualno postojanje I donekle se žali sam na sebe kako ne razumije zašto si mu toliko privlačna Nisi čak previše ni zgodna, vidio je puno ljepše
Proslijedila sam frendici nešto od bisera Nije joj smiješno: tip ima poremećaj Poremećena si i ti, misli si, što ga ne stjeraš Koji će ti to kurac? Lažem, blistam, kupam se gola na mjesečini Ne znam zašto ga zadržavam, čitam golicave gadosti Nabreklu životinju u kavezu pod reflektorom Zgrčenu od sirove seksualnosti bez ljubavi Ne pomaže ni cura, bit ću ti bolji od muža Nekoliko puta dnevno i dalje se ne spušta Osim rampe moralnih uzusa Poslije sam sanjala kako grlim nekog tipa u sumračnosti tuluma Mislila sam da je frend iz mladosti s kojim sam tada mutila Umjetnik, slikar, nismo se vidjeli sto godina Kulturan, fin i pristojan A ispao sasvim netko drugi, potpuno nepoznat Svejedno, odlučila sam ignorirati identifikacijska obilježja i nastavila ga grliti Mogao bi to biti on Nitko se neće uvrijediti, a razočaranje je već prisutno Onda sam iz rukava izvukla lakat s otvorenim prijelomom Iznenađena izgledom hrskavice suhe šunke, ali bez imalo bola Nije to ništa, rekla sam okružena društvom i prekrila mumiju desne podlaktice Ozljeda još iz djetinjstva, nikad nije do kraja zarasla
***
PREMJEŠTAJ
Najprije hladim sobu pa se pokrivam Ne znam je li mi vruće ili hladno Hodam do kauča Kako je to relativno Jedan si čas u tropima, drugi se smrzavaš Ili si luda A zapravo si preselila Malim pomakom tuđeg utjecaja Iz ljetne večeri u prostor gdje živi mrzovolja
***
KLUB BORACA
Morala sam tu nedjelju sama u šumu Svi su me napustili, mogla sam ostati doma i plakati Zato što sam u subotu radila i nisam imala slobodu odlaska Već na ulazu u selo šuma me počastila srnama Tri su se strčale niz padinu preko ceste u polje Sivo-smeđe i ozbiljne obavljale su Taj rizični prijelaz u ljudsko područje plašljivo okrećući glave Par staraca prolazio je dok sam kraj auta navlačila gojzerice Gledali su sa zanimanjem bića rijetko naseljenog prostora Jurnula sam uzbrdo iz pohlepe za kretanjem Najstrmijom stazom da upregnem kvadricepse I sažvačem frustracije pa što prije siđem bliže kaveza Sunce je davni ožiljak opuška kroz leđa brdskog ježa Funkcije preuzima unutarnja životinja kad se sklone obziri i brbljanja Uzbuđen dah i kolijevka krvožilja odrvenjenog korijenja Civilizacijske prnje padaju pod osamljenim očima Pred planinarskim domom parkiran kvad koji je stazu razrovao u blatnjaru I dva, tri neprivlačna muškarca s cigaretom u žvaljama Unutra je situacija mekanija, mlade obitelji s djecom Na toplom s napitcima Ni domara ne poznajem, etranger kamo god dođem Zato iskapim Velebitsku na malom Ajfelu ponad drveća i gradova S njega se vidi ćelavi dio šume koji smo nazvali „naša Afrika“ Jer stvarno izgleda kao udaljena savana s jednim ispupčenim baobabom Fatamorgana dječjeg apsoluta u zajedničkim tabanjanjima Bilo bi dobro zabaciti glavu i zavijati poput vučice na podnevno sunce iza oblaka Da nije ljudskog faktora Potkraj silaska čini se tako privlačno zagrabiti srnećim trkom Zapnem papkom za kamen, letim s lastavicom Svjesno se prizemljim podignute brade U dostojanstvenom padu čekam presudu Ispružena u mokroj travi i suhom lišću namještam boli postelju Ništa me ne pohodi, samo u dlanu dubi zarobljen mjehur crne krvi Ustajem, otresam udove, razgledam štetu, u kosi šuška hrastovo lišće Nakon radnog dana u uredima u šumi se nalazi grupica tipova Prvi započinje tako što najbližem mazne šamar, ovaj mu vrati šakom u trbuh Treći poveden udara idućeg nogom u cjevanicu, četvrti mu podlakticom lovi glavu Splet sapetih tjelesa koja negdje moraju izbaciti divljinu suštinu Jer su bili poslušni, ni šefa ni klijente nisu poslali u pizdu materinu A htjeli su pojebat i kolegicu Jer se kučka svaki dan prešetava u mini suknji ili uskim hlačama Zatrče se, zaletavaju, lupaju, primaju udarce, sišu poljupce nereda Do cijevi s izvorskom vodom koja bučno šiklja smijem se pogledu na vlastito ateriranje Nekad bih zaplakala, makar se snuždila od rane i masnice na kuku i koljenima Neka, neka, moraš bolje od toga, idući put pažnja, koordinacija Voda mi pije iz dlana Zrak miriši po zrelosti kamena
***
MEDITACIJA
A navečer kad se skinemo Ti nemaš pojma što je to Zlatni šal od sutona Pokretna meditacija Tijelo još ne poznaje takva ticala Njegovo je iskustvo ishitrena masturbacija
U predaji ljubav satkana od razumijevanja U temelju svake spoznaje požuda Ružin tovar razjarenih bikova Crvenkasto osvijetljena placenta Kristalni otvor u nebu I nož u leđima
___________________________________
PETRA SIGUR živi u Sisku. Diplomirala komparativnu književnost, filozofiju i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zaposlena u Narodnoj knjižnici Vlado Gotovac Sisak. Piše eseje, kritiku, poeziju, prozu ili mentalne aktualije koje naziva tekstovi. Do sada izdala dvije zbirke priča: „Pozadinsko zračenje“ (2018.) i „Panova katedrala“ (2021.), slijedi treća.
Moja majka kaže da nije Nizozemka i ne izlazi iz kuće kad pada kiša. Crvene klompe stoje u kutu naše bijele sobe s bijelim namještajem. Iako drvene, klompe su vrlo udobne i tople – kaže majka svim našim gostima, želite li ih isprobati i osjetiti kako je hodati u njima?
U klompama se ne osjećam Nizozemkom. Dok hodam teška drvena obuća glasno lupa po podu, teško mičem noge poput zarobljenika u lancima, razmišljam o tome kako će susjedi dolje biti van sebe kada se u klompama vratim kući u Kijiv, onda ću se u njima sigurno osjećati Nizozemkom, čak ću izlaziti iz kuće svaki put kad bude padala kiša i praviti se da mi nimalo ne smeta, za razliku od moje majke koja sigurno neće izaći u šetnju po pljusku u bilo kojem gradu.
18.11.22
***
NIELS
Niels pita slušaju li svi Ukrajinci isključivo klasičnu glazbu, jesu li svi visoki, imaju li svi plavu kosu, znaju li druge jezike osim ukrajinskog i engleskog.
Niels pita jesu li svi Ukrajinci pravoslavci, ili su ipak katolici ili protestanti, i koliko je djece obično u ukrajinskim obiteljima – valjda barem deset, kao u mojoj obitelji – kaže.
Niels zna za menonite u Moločansku i dobivanje soli iz rudnika u Bahmutu, zna za Ukrajince u Kanadi, također zna za nizozemskog farmera, koji još uvijek živi u Ukrajini – pokazivali su ga na televiziji. Poznajem li farmera, pita me, jer u Ukrajini nema toliko Nizozemaca.
Niels ponekad spava na hladnom podu starog muzeja, a prije spavanja čita časopis o povijesti Ukrajine. Zaspe na stranici s portretom Simona Petljure. Sanja o visokim muškarcima i ženama s plavom kosom. Pravoslavci, ili moguće protestanti, uz zvuke klasične glazbe vade sol iz rudnika u cvatućem gradu Bahmutu. Ovi ljudi govore samo ukrajinski i engleski, ovi ljudi nemaju rata, a ruski uopće ne razumiju. Ovi Ukrajinci su praktički Nizozemci, ali Niels to ne primjećuje.
Možda i ja imam nešto ukrajinske krvi? – pita, – Tko bi to znao reći, Iako se moja obitelj bavila isključivo trgovinom tulipana, znaš, onih s oštrim laticama, kao kod vašeg trozupca.
28.06.23
***
RIBE I PAPIGE
Moj prijatelj pjesnik iz Hrvatske kaže da ostavim Hrvatsku u prošlosti, fokusiram se na Nizozemce i pišem pjesme o njima na ukrajinskom, da si nađem posao konobarice ili čistačice – „To je dobro za stvaralačku biografiju“, kaže, pogotovo ako si pjesnikinja. Moj prijatelj Hrvat pije pivo i puno priča o politici. Prošao je rat prije 30 godina i zna što je to.
Moj prijatelj pjesnik iz Ukrajine ponekad se sjeća prošlosti, na Nizozemce se ne fokusiramo, kao iz nekog razloga i na poeziji. Moj prijatelj Ukrajinac šalje mi video s ribom koja šeće po pijesku ili sa smiješnom papigom. Puno pričamo o ribama i papigama. Sada on rijetko pije pivo, gotovo se i ne dotiče politike. On sada prolazi rat i zna što je to.
15.01.24
***
BITI NOVA
Biti nova u drugoj zemlji to je kao biti nova u razredu, to je mnogo puta ponavljati svoje ime, to je mnogo, mnogo puta u krug prepričavati svoj život, – Aha, živjela si u Hrvatskoj? Pa i izgledaš kao djevojka s Balkana, tako sam si ih, te djevojke, i zamišljao, imaš niski tembr glasa, izgorjelu na suncu kosu i velike oči boje prezrelog kivija.
Između ostalog, i tamo je, čini se, bilo rata?
Biti nova u drugoj zemlji to je kao biti u gostima kod tuđih ljudi, to je stalno gledati na sat, kaneći otići, to je mnogo, mnogo puta u krug govoriti odakle zapravo dolaziš. – Aha, iz Ukrajine? Pa i izgledaš kao djevojka iz Ukrajine, tako sam si ih, te djevojke, i zamišljao, imaš niski tembr glasa, izgorjelu na suncu kosu i velike oči boje prezrelog kivija.
Između ostalog, je l’ istina da je tamo još uvijek rat? Između ostalog, je l’ tamo stvarno sve toliko loše? Između ostalog, namjeravate valjda otići kući?
21.04.24
***
AUTOSUGESTIJA
Dok sam živjela u Zagrebu često sam sanjala aleje i dvoriće Kijiva, dok sam živjela u Kijivu često sam sanjala ulice Zagreba, poznate od djetinjstva, i sada kada živim u Hagu skoro svake noći opet sanjam Kijiv – evo idem negdje poslom, evo kupujem si kavu, evo nekoga susrećem, i što je najvažnije – naokolo je uvijek sunčano i bezbrižno. I negdje tek pred zoru u san mi dolazi spoznaja da sad je ipak rat, i onda osjetim ponos što sam još uvijek mirna i što nisam ni čula sirene: „Vidi, možeš biti u Kijivu za vrijeme rata!“ – kažem sebi, nakon čega se budim nervozna u mirnome Hagu.
U prvim sekundama buđenja tražim, pipajući naokolo, osjećaj sigurnosti.
Tko će mi reći koliko ću još puta doživljavati ovaj san dok sama sebe konačno ne uvjerim.
25.05.24
__________________________________
DARIA LYSENKO je pjesnikinja iz Ukrajine koja piše na ukrajinskom i hrvatskom jeziku. Rođena je u Kijivu. Godine 2017. stekla je u Zagrebu zvanje magistra germanistike i povijesti umjetnosti. Nakon početka velike ruske agresije na Ukrajinu 2022. preselila se u Nizozemsku. Danas živi i radi u Haagu. Godine 2017. u Hrvatskoj je objavila svoju prvu pjesničku zbirku Nemam objašnjenja za ovo, a 2025. u Nizozemskoj i drugu — Čuo sam da si u Nizozemskoj. Hrvatska je druga zemlja u kojoj ova dvojezična zbirka izlazi u tiskanom izdanju. Pjesme Darije Lysenko objavljivane su u brojnim zajedničkim zbirkama i književnim časopisima u Ukrajini, Hrvatskoj i Nizozemskoj. Od 2025. članica je Društva hrvatskih književnika.
Sjedim na pragu kuće koja miriše na vlagu i zaborav. Kažu da su naši stari ovdje klesali sudbinu u kamenu, a meni se čini da je kamen klesao njih. Gledam u dlanove – jesu li ovo moje linije života, ili samo ožiljci tuđih strahova koje nosim kao neplaćeni dug? U selu, gdje vjetar brije oštrije od britve mog djeda Jovana, tišina nije odsustvo zvuka. Ona je prisustvo svega onoga što se prešutjelo uz ognjište dok je rakija pekla grlo, a ponos gušio suzu. Ovdje se muškost mjerila trpljenjem, a ženskost nestajanjem. Pitam se, dok posmatram sjenke koje se izdužuju nad ponorom: Je li sloboda uistinu bijeg iz rodnog gnijezda, ili je sloboda moć da se u tom gnijezdu ne postane jeka tuđih grijeha? Djed je govorio da se zemlja ne posjeduje, već da se njome biva opsjednut: „Vidiš ovaj krš, sinko?” – govorio bi, dok mu je glas zvučao kao drobni pijesak u presušenom vrelu – „To ti je ogledalo. Što god u njega baciš, vratiće ti se kao kletva ili kao blagoslov.” Šta smo mi bacali generacijama? Bacali smo inat umjesto sjemena, i sad se čudimo što nam niču samo trnovite žice oko srca. Zar nije paradoksalno da najviše volimo ono što nas najviše sputava? Ta mitska vezanost za tlo, taj balkanski usud gdje je svaki međaš svetinja, a bratoubistvo tradicija. Može li se voljeti domovina, a da se ne mrzi tuđi prag? Ili smo mi samo zatočenici geografije koja nas je naučila da je stranac vuk, a svaki vuk zapravo prerušeni predak koji traži žrtvu? Čovjek nije stvoren da bude spomenik svojoj prošlosti, već arhitekta svoje budućnosti. Naslijeđe je dar samo ako ga možemo nositi bez grča u kičmi.
___________________________________
RUKOPISI 49, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Uroš Đorović, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija), Gorica Radmilović (Makedonija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović; Pančevo : Dom omladine 2026.
Trotoar je bio čovek širokih ramena i uskih shvatanja. Tako bi bar neki rekli. Ovo je priča o njemu i njegovom najvećem poduhvatu, koji nestudioznim čitanjem možda i ne deluje tako.
Morate koristiti logiku, umeo je da kaže zaposlenima dok se debelim kažiprstom lupkao po slepoočnici. To nije bio savet vezan isključivo za posao. Isto im je pričao i dok su popunjavali osmosmerke i rešavali rebuse, ali i kad su bili u pitanju njihovi svakodnevni problemi, kao i ljubavni, porodični, psihološki ili problemi sa bolesnim ljubimcima, pa i smrću najbližih. Kada je, primera radi, Mara, lektorka omalenog stasa i prodornog pogleda, jednog ponedeljka ušla u kancelariju sva ko pokisla zbog poraza Partizana, on joj je rekao Maro, nemojte tugovati. Morate koristiti logiku. Sport je de jure i de fakto besmislica. Nešto slično joj je rekao i kada joj je teču pregazio voz.
Smatrao je sebe bastionom racionalizma, a racionalizam suštinom čovečnosti. Otud i opsednutost logikom. Naučnim razmišljanjem. A pre svega detektivskim romanima. Džaba to što ga je majka, profesorka književnosti, od malena usmeravala na braću Grim i Edgara Alana Poa, pa kasnije na antičke drame i Šekspira, i što ga je otac vodio na izvedbe Musorgskog i predstave Ibsena — Trotoarova mašta bila je i ostala monaški posvećena ubistvima i hvatanjima fiktivnih ubica.
Kada su Joka i Lale, njegovi roditelji, poginuli po policijskom izveštaju u saobraćajnoj nesreći, on je utehu pronašao u nasledstvu. Mala izdavačka kuća i zapuštena antikvarnica postale su njegove. Uz njih i ušteđevina. Trotoar je odmah dao otkaz u apoteci, upregnuo sve lične kapacitete, rasprodao starinu i konačno krenuo u ostvarenje sna. Ime firme promenio je u “Zagonetka”, logo u Sfingu sa znakom pitanja na čelu, antikvarnicu pretvorio u knjižaru, te se dao u kupovinu prava za whodunit i krimi romane, kao i za po koji noar strip i zbirku pitalica i zagonetki. Sve dok je delo kao centralnu tačku imalo misteriju koju je bilo moguće rešiti vlastitim umnim naporima, moglo je da se štampa. Takva literatura je dobro išla pa je on, sav okuražen, pokušao i sam u par navrata da piše. Ono po čemu su se njegove priče razlikovale od klasičnih detektivskih misterija je to što su od čitaoca zahtevale ne samo da pronađe krivca nego da i pre toga pronađe ne baš očigledan zločin za čije je postojanje Trotoar ostavljao tragove u tekstu. Bilo je jasno da mu ne ide. Imao je relativno dobre ideje ali su mu stil i sintaksa izmicali. Tako mu je rečeno i on je to (teška srca ali trezveno) prihvatio. Od naleta očajanja se odbranio preduzetničkim i izdavačkim uspehom. Ceo svoj ugled i identitet bio mu je kao pupčanom vrpcom vezan za Zagonetku. Zarađivao je duplo više od roditelja. Kasnije i petostruko. Ako se sabere dva plus dva, njegovo poslovno dostignuće i toliko bolji ishod od roditelja je lako razumeti. Joka i Lale nisu bili zdravorazumski nastrojeni ljudi već iracionalni zanesenjaci opsednuti polovnim knjigama, prašnjavim i napornim za čitanje. Budale, mislio je.
U srednjoj školi je bio najkrupniji u odeljenju. Već je imao visinu i ramena, a onda je počeo i da se širi od neaktivnosti. Nije voleo da se druži, niti da poput kakvog zadihanog maloumnika trči za loptom. Svaki dan čim bi se vratio iz škole i završio domaći prešao bi sa stolice na krevet i do kasno u noć uživao u bezbrojnim romanesknim ubistvima i detektivskim istraživanjima. Odeljenski cirkuzanti i delikvetni (od kojih je jedan kasnije postao ni manje ni više nego inspektor, a još kasnije i njegov biznis partner) počeli su ga oslovljavati Trotoar jer je zauzimao više od pola trotoara dok bi se gegao. Trotoari njihovog grada jesu sami po sebi bili uski te i nije bilo teško zauzeti polovinu, no to nije ništa menjalo. Dečak je bio širi od ostalih i to im je bilo dovoljno za stavljanje na stub srama. I otac i majka su u nekoliko navrata na roditeljskim sastancima pokušali da apeluju na druge roditelje da se sa tim nadimkom prestane i ako im je sin jasno i glasno svaki put podvlačio da ga ne srame zauzimajući se za njega kao da je neki nesposobnjaković koji ne sme ništa da preuzme. Njemu se to kako su ga zvali čak i dopadalo. Prijao mu je nadimak. Zašto? Odgovor je jednostav. Razmislite, nije teško. Ali morate koristiti logiku. Sledi rešenje za manje pronicljive nakon dve tačke: u noar detektivskim romanima često su antiheroji i opasni, mračni momci odrasli na ulici i velika je verovatnoća da neki od tih promućurnih, nenadjebivih tipova mogao da se zove baš tako. Trotoar.
Nadimak ga je pratio i na farmaceutskom fakultetu i ako ga tamo nisu uzimali za širokog već za vrlo uskog čoveka, tačnije čoveka uskih shvatanja i još užih interesovanja (jer je čitao samo to što je čitao, zamislite kakvog li greha biti strastveni hobista, i nije bio željan socijalizacije i provoda, a i muziku jedva da je slušao) ali je nakon studija nadimak polako ali sigurno zamro i ostao u prošlosti. Tako je bilo dugo vremena. Možda deceniju i više. Sve do trenutka kada je iznenada, za neupućene bez razloga, odlučio da ga oživi, te da počne tako da se predstavlja. Ubrzo je počeo zahtevati i od onih koji su ga već zvali po imenu da to prestanu i da ga na dalje zovu po nadimku.
Da li možete pretpostavi kog trenutka je to počeo da radi? Ako se postupno razmisli i izvedu dosledni uzročno-poslednični zaključci, do odgovora nije teško doći. Nije potrebno ništa više od ovog teksta. Kog trenutka je Trotoar presekao i odlučio da će stari, zaboravljeni nadimak biti njegovo jedino ime? Zastanite sa čitanjem. Mućnite glavom. Jeste li? Pametniji među vama sigurno su već shvatili. Za one koji nisu dovoljno oštroumni sledi rešenje: Trotoar je odlučio da je isključivo Trotoar onog trenutka kada su mu roditelji izgubili živote. Da tog dana nisu uskočili u kola i žurili da stignu na predstavu, Zločin i Kaznu, već da su krenuli na vreme pešaka, trotoarom, bili bi živi. Trotoar je mesto sigurnosti. Na saobraćajnicama se gine. Trotoar je takođe deo prošlosti, deo života u kome je imao autentični nadimak i u kome su mu roditelji bili živi. A i dalje stoji da je Trotoar nadimak za nekog opasnog tipa. Nekog mišićavog kriminalca koga se svi u zatvoru plaše.
Polako ali sigurno dolazimo do najzanimljivijeg dela zagonetke, a ona glasi ne samo ko je ubica već i ko je ubijen? Da li možete da pretpostavite? Hoćete napraviti pauzu sa daljim čitanjem i još jednom proći kroz priču od početka? Pozivam vas da to de fakto uradite. Ali ozbiljno. Ovo nije narativni trik ili osobenost pripovedača koji se sprda sa datom idejom već je stvarno poziv da to i uradite. Ko ne reši ne treba sebe smatrati iole pametnom osobom. Sve je na izvolte i u redovima. Ne volim da pišem između redova. Ovde je dakle stvarno tačka bez povratka. Ili ćete odložiti dalje čitanje i pokušati da rešite zagonetku ili ćete nastaviti da čitate po automatizmu, bez radoznalosti i želje (hrabrosti?) da se isprobate u ulozi detektiva ili detektivke.
Jer šta je čovek ako ne biće koje rešava (doduše i pravi) probleme? To nas izdvaja od ostatka življa. Mi smo životinja koja rešava probleme. Želim da budem upamćen kao neko ko je tako gledao na ljudski rod. Pozitivno. Optimistično. Sa beskrajnim potencijalom za progres i ako je naša planeta samo jedan atom u jednoj zrnu u skoro beskrajnoj masi haosa.
Zato i znam da ko god bude čitao ovaj moj tekst, taj (ili ta) će rešiti zagonetku. Prosto jer je ljudsko biće. Moj poklon tebi čitateljko, tebi čitaoče, je da se osetiš sposobnim da rešavaš probleme i zagonetke života. Neka ovaj tekst bude moja labudova pesma.
Odavde na dalje ću računati da ste ili rešili zagonetku ili se prepustili inerciji i lenjosti uma te samo nastavili da čitate kao da čitanje nije angažovano razmišljanje nego skakanje na svaku sledeću reč.
Dakle. Vrlo jednostavno:
Rešenje prvog dela zagonetke je sledeće: Trotoarovi roditelji. Uz malo promišljanja je očigledno. Oni su ubijeni.
Rešenje drugog dela zagonetke je sledeće: ubio ih je njihov sin, Trotoar.
Vi ste to sami rešili, siguran sam. Vratili ste se kroz priču i sve shvatili, pa i njegovu motivaciju koja se čita u rečenici nakon rečenice o njihovoj smrti. A i ko bi propustio informaciju da mu je određeni inspektor bio i poslovni saradnik. Da vam ne crtam, sve se poklapa.
Verujem da su najpametniji od vas shvatili i to ko sam ja, narator ove priče (to je već viši nivo zaključivanja, nivo gospodina Poaroa ili cenjenog Šerloka). Imam beskonačnu veru u pamet ljudskog roda.
U svakom slučaju svima vam čestitam od sveg srca na rešavanju Trotoarove zagonetke i iskreno se radujem što ste malo mućnuli glavama i razradili mišiće uma. Vaša budućnost je blistava. Spokojan sam.
ZA MOG ADVOKATA:
Gospodine Zlatiću,
Ako čitate ovo to znači da sam uspeo. Ubio sam se i pored svih zatvorskih ograničenja. Molio bih vas da date sve od sebe ne bi li ovo pismo bilo objavljeno od strane nekog od većih izdavača u zemlji (spisak imate) i da im to i pošteno platite.
Hvala na saradnji.
U potpisu,
Mileta Atanasković Trotoar
__________________________________________
LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pored objavljenje zbirke priča „Dnevnik gledanja“ (Imperativ), napisao i nekoliko filmskih scenarija od kojih su dva u predprodukciji. Objavio je i četiri kratke priče za književnu panoramu Čovjek-časopis, dve kratke priče u časopisu Razvitak, jednu kratku priču u časopisu Buktinja i jednu kratku priču za internet portal Strane.ba.
