RIJEKA
On ti je samo tako sjedio pored peći, pušio jednu za drugom, gledao u vatru i čekao da padne mrak… On, taj moj prvi muž. Ja sam ti se k’o dijete udala za njega, šta sam imala, osamnajst ako. Pokojna majka je govorila: nemoj, sine, gdje ćeš u tu sirotinju…
Čim bi zanoćilo, skočio bi na mene, Onako, srušio me na pod i udri, cijelu noć. Ujutro opet isto; žarač u jednoj, cigara u drugoj i gledaj u vatru.
Nakon mjesec dana, pokojna došla po mene. Marš kući, curo, rekla je. A šta ću ti ja nego opanke na noge i ljumaj nazad. Negdje na pola puta otrgla je šibu i do kuće me nije prestala tući. E, dabogda crkla što sam tebe rodila! Bolje bi mi bilo da sam te udavila k’o pašče čim si iz mene ispala!, urlala je cijelim putem.
Blato do koljena, zima stisla, snijeg pada oka ne možeš otvorit’, a nas dvije prolazimo kroz selo. Ona kune, ne prestaje. Ja pognute glave hodam ispred nje, ruke mi poplavile od vjetra i šibe, tankog vrbovog pruta, boli k’o nožem da me siječe. Jedan za drugim, otvaraju se prozori, a komšinice nalakćene na okvir, gledaju, sve klimaju glavama i cokću…
Ulazi, zareži stara kad smo stigle do kuće.
E sad me slušaj, curo.
Jesam li ti lijepo rekla – nemoj sirotinju. Pa znaš ti gdje su Lisičari, eeeeejjjjj… A ti nađe tu budalu da te jebaje po cijelu noć! Šta me gledaš?! Misliš da ne znam, je li?! Cijelo selo nam se smije, jadan li ti ćaća! Eno ga tamo, samo uzdiše i kuka… Di baš na nas takva sramota, jeb’o te sveti Pantelija, da te jeb’o! O, da ti jebem dan kad žensko rodi! Boga moli da ti nije dijete napravio jer nazad ne ideš jesi l’ čula?
Bacit ćemo ga u Unu i nikom ništa, kažem.
Gleda me, kosa joj strši ispod marame, s nje se cijedi snijeg. Diže ruke na koljena, kratko ih protrlja, prinosi licu, otare oči. Kratka tišina. Coktanje.
Pametnija si nego što sam mislila, promrsi. Diže se, prilazi kredencu, uzima i otvara limenu kutiju, vadi hljeb i sir.
Jesi l’ gladna, pita dok ga lomi i komadiće umače u sol. Žvače sporo, otkida komad sira, trpa i njega u usta. Vatra pucketa, krupne pahulje udaraju u napuklo okno. Iz susjedne sobe čuje se teško disanje isprekidano sitnim jaucima i mrmljanjem.
Jesam, odgovaram. Pruža mi kruh i sir, žvačem i gutam zajedno sa suzama.
Sutra dolazi jedan čovjek razgovorit se s tobom. Kaže da ima neki posao, tamo dolje u Slavoniji. Vukovar, meni se čini. Kaže da će te pošteno platit, nema šta da brineš. Fin čovjek, ima svoju menzu, tamo jedu ovi radnici iz Borova, iz tvornice. Plaću ćeš slat nama, spavaš u kuhinji, kaže on da tamo ima neku sobicu, šta ti ja znam. Jedeš u menzi, šta će ti više? Bolje i to nego da ti ono pašče nareda djece pa da ni ti ni oni nemate šta jesti…
Duboko uzdahne, klima glavom.
Vjetar ruši pepeo u odžaku, stari kašljuca.
Dijete sam rodila k’o da i nisam. Štene moje… Kratko je zakmečao, zamahao ručicama. Umotala sam ga u bijeli stolnjak i stavila u kutiju. Kutiju sam pokrila vrećama od krumpira i odnijela u sobicu. Navečer, kad sam završila s poslom (trebalo je napraviti normu, sjećam se kad sam tek došla, cijeli hljebac rezala sam na tri kriške. Hamzo, moj pokojni šef, rekao je – e, curo moja, kriške moraju bit nokat tanke, ne radi se to tako. Za tri dana već sam od jedne štruce rezala trideset komada.), išla sam vidjet što je s djetetom. Mali je bio plav. Protresla sam ga, najprije nježno, kao da ga nunam, a onda jače. Ništa. Vratila sam ga u kutiju, pokrila onim stolnjakom i vrećama. Kutiju sam zavezala špagom.
E, sine moj… Da ti znaš kol’ki je Dunav. Kad je bio rat, one ljude šta su ubili, sve su u Dunav bacili. Nijedan nije isplivao. Kažu da dunavski som može cijelog čovjeka progutat. Sjećam se kad bi se, dole u bašči, najeli prezrelih dudova pa bi ih deda brao k’o kukuruz. Napiju se, mrcine, samo se okrenu na leđa… Kresneš ih veslom po glavi, ni ne znaju šta ih je snašlo… Nije Dunav k’o Una, Unu pregaziš.
Nisam se bojala da će me netko vidjeti, padala je kiša, bilo je mračno. Kutiju sam nosila držeći je za špagu, kao da nosim kolače ili prasetinu. Bila je lagana. Samo me strah bilo da se kutija ne razmoči od kiše, da ne pukne, da mali ne ispadne, šta ću onda s njim ako ispadne?
Uprljat će se stolnjak, blato je, šta će reći šef… Pokojni Hamzo ti je bio čist, na sve je pazio. Ne d’o bog da je kecelja na tebi bila prljava, a kamoli stolnjak. Odma’ reže plaću.
Kad sam stigla do rijeke, kiša je već prestala. Dunav je smrdio k’o kečiga, znaš onu čudnu ribu s dugačkim nosom? E.
Ako ga bacim zajedno s kutijom, bojim se da ne otpluta pa zapne u šiblje. Ako ga izvadim iz kutije i bacim, lagan je, mog’o bi isplivat. Šta da radim, mislim si ja tako, jadna. I sjetim ti se.
Pričaju da su cigani čergari, oni što su kampirali uz rijeku, mrtvom djetetu (puno ih je umiralo od zime, bolesti ili batina, nije ni’ko ni gled’o ni broj’o) zavezali kamen za nogu, kad ga bace u vodu, da potone do dna. Izvučem ja jedan kamen na kojeg je bio naslonjen čamac i onom špagom zavežem ga malom za ruku. A rukica k’o čačkalica, tanka, tanka… Valjda ni on nije jeo ništa kad ni ja nisam mogla. Ono đubre brojalo svaku veknu hljeba, svaki komad mesa, jebem mu mater. E, nemo’š jesti džabe! Prvo napravi svoje, curo, daj ljudima nji’ovo pa onda… Šta ostane!
Bacila sam ga što sam dalje mogla. Skoro ode i ja za njim, boga mi. Sklisko sve, od kiše. Čulo se samo ‘buć’ i onda tišina. Pokupila sam one vreće i stolnjak, stajala još malo tamo, gledala u vodu. Opet je počela kiša. Popela sam se polako uz nasip i krenula nazad.
_____________________________________________
MARIJA LEKO (Vukovar, 1981.), iz zbirke kratkih priča “Bez vrata, bez kucanja /novi hrvatski prozaici/”, priredili Andrea Milanko i Robert Perišić, 2012.
čovjek-časopis 