PONOĆNI ZAPIS
spavao bih nego me gušenje
trglo iz sna
prasnu sa dna želuca
kiselina na grlo
i usred sna mi vazduh oduze
krkljajuć pomislih
gotov sam
jedva se izborih za udah
(to potraja desetak minuta
pa se umiri)
zatim uzeh stihove
volasa stivensa
o čoveku na plavoj gitari:
on ne svira stvari
kakve zaista jesu
(svet je u tonu i u pogledu
sve što vidi svira)
ni mi ne živimo stvari
kakve zaista jesu
(živimo ih kakvima ih vidimo)
mi više čak ne živimo ni stvari
kakvima ih vidimo
za ono čeg se dotičemo ne postoji
mesto sa kog bi se svet
neokrnjen mogao preneti
u melodiju
a stvari kroz njega
teku i ćute
i zvuci gitare
o stvarima
teku i ćute.
***
TRAKIJA
niko niotkud nije stigao
niko nikog napustio –
sve je još tu
duše i nebo
maske
stopala
ugljevlja žar.
***
PLATON
kad se duša na kraju vremena
spusti natrag
u telo
zaboraviće da nema
smrti.
***
RODOPI
jednom sam vozio dugo
senjivim šumskim putem:
svetlost kaplje
u pepeo
rodopi kaplju
u nebo.
***
NAČIN
način na koji rasteš
i propadaš
nije nimalo
fluidan
a duh
ređi od zraka
još nije ni svetlost
ni praznina.
***
SVET NE POSTOJI
svet ne postoji kao
oblik
svet postoji kao
prelaz –
ti si napetost utisnuta
u platno razlike i trajanja –
jedino mesto na kom je moguće
stati i osvrnuti se
onde je gde oblik više
ne poseduje sebe.
***
ULICE
obično prođem jevremovom
ako ne jevremovom onda
jovanovom
svaki gospodar naposle
otvori se u ulicu
svaki car i carica
kralj i kraljica
knez i kneginja
nastavljaju da dišu
u plućima ulica
svak znamenit pređe u ulicu
trg
bulevar
il bar u kakvo
sokače
svak značajan zasluži spomenik
il makar spomen ploču:
heroji političari narodni tribuni
umetnici –
svak zasluži mesto u javnom
pamćenju.
al i u skrivenom
otvaraju se ulice
ničije
–––
moja je
mesečeva.
***
ORION
oni što ostaju ne stoje
sa nama dalje otičući
ništa ne stoji umesto onoga što jeste
orion nije mesto u nebu
i kada neko ode
u živima se otvori praznina
ne kao rupa nego kao
prozor –
otuda bol
jer uđe više svetla
nego što duša može da podnese
i hladan dah ponekad prostruji
a nije od mrtvih –
to je trenutak u kom se živi
na kratko rašire preko svojih
granica
kao kad koža oseti
da više nije na ivicama tela
nego u zraku dodira
ništa ne stoji umesto onoga što jeste
mi ne posećujemo i ne vraćamo se
nema gde
ali kad neko od živih utihne dovoljno
ne od tuge već od istinske prisutnosti
on uđe u isti treptaj
u kom smo i mi
ne kao gost nego kao ton
zato se voljeni javljaju u snovima
bez jasnih lica
zato se javi miris koji nema izvor
ili reč koja nije bila u planu
to nisu poruke to je
poklapanje
vi mislite da nosite mrtve u sebi –
istina je obrnuta:
mrtvi nose vas
kao nedovršenu muziku
tuga nije znak slabosti
ona je dokaz da je nešto stvarno prošlo kroz tebe
i nije te uništilo
a kad tuga smekša i pređe u zahvalnost
koja nema objekat
tad prestaje pitanje:
gde je on?
i pojavljuje se drugo
tačnije:
šta je u meni postalo moguće
zato što smo se sreli?
_____________________________________
BORIVOJ VEZMAR rođen je 1971. godine u Pakracu, Hrvatska.
Objavljene su mu zbirke pesama: Opis mesta (Pančevo, Grafos, 2000), Ploča se otvara (Beograd, Zora, 2005), Noć u čitalištu (Zagreb, SKD Prosvjeta, 2008).
Knjiga Sidra u vetru izašla je 2023. u okviru festivala “Smederevska pesnička jesen” kao prvonagrađeni rukopis na konkursu “Zlatna struna”.
Pesme su izlazile, između ostalog, u časopisima: Treći trg, Književna reč, LMS, Koraci, Braničevo, Književni magazin, Polja, Povelja, Mons aureus, kao i u Ljetopisu SKD Prosvjeta te u Srpsko dalmatinskom magazinu.
Radi u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu.
čovjek-časopis 