SKICA ZA EPITAF
Ima nas previše
Spas će doći sa neba
Sručiće se na nas u vidu
kosmičkog udara
ili radioaktivne kiše
Na nama će biti samo da pristanemo
da nam kičma popuca pod njegovom težinom
da obnevidimo od njegove lepote
da istrajemo u iluziji da smo deo nekog velikog plana
Nismo se dovoljno smejali
Dozvolili smo da nas ubede
da je život dobro uvežbana predstava
Sada nam preostaje da uverimo sebe
da je sve ovo bila samo šala
da će neko pritisnuti dugme za reset
i život će iznova početi
ovog puta naštimovan kako treba
Čitali smo prebrzo
Pamtili nevažno
Zastajali pored spomenika
tek kad nam zatreba hladovina
A sada se nadamo
da ima mesta za sve
u memoriji za pohranjivanje
Kosmičkog Registratora
Da će svaka naša beznačajna misao
kao džinovska neonska reklama
iskakati ispred budućih slučajnih prolaznika
Kraj nije došao iznenada
Presuda je blagovremeno
na uvid javnosti izložena
Uklesana ispod leda koji se povlačio
Tropskim ciklonima do arktičkih krugova
otpremljena
A mi u svojoj neukosti
zatečeni sa tek toliko vremena
da napravimo skicu za sopstveni epitaf,
poruku onima koji će naslediti Zemlju
izaslaniku možda, drugih svetova:
“Dragi Putniče,
Ti koji prebiraš po našim kostima,
Ti koji si zastao da se ogreješ
iznad našeg proključalog okeana
Seti se nas koji smo
zidali mostove i nebodere
krčili šume, slavili autoputeve
Seti se nas koji u svojoj oholosti
nisu shvatali da
dižu sebi grobnice
i betoniraju puteve koje vode u zaborav
Seti se nas dok budeš dizao sebi spomenike
Ukleši u njih ovaj epitaf
Neka ti bude stalno pred očima
ova gorka opomena.”
***
DA LI ME ČUJEŠ?
Znam da si nestala
kada i ceo naš svet
otrgnut od mene,
zajedno ste se rastočili
i ti i otac
i svi naši ljudi,
svi oni koje sam upoznao
u osami u odajama lažnog sećanja,
čije sam likove rekonstruisao
u dugim belim noćima,
čija sam imena izmišljao
u tvrđavi koju sam sazdao od leda
jer sećanje na vatru me previše boli
Sećam se:
kako si me u crveni plašt uvila
Sećam se:
kako si me u čelo poljubila
Sećam se:
kako si nešto tiho izgovorila
dok je tlo počelo da podrhtava
i cela planeta, sada već plamena buktinja,
se od mene udaljava
Sećam se,
ili bih bar voleo da se sećam
– da osećam –
tvoj treptavi glas
i zato iznova isto pitanje
odapinjem u bezdan:
Da li me čuješ –
nema odgovora
Da li me čuješ –
odjekuje praznina
Da li me čuješ?
Noć ostaje nema
– a ipak ja tebe čujem
svake noći –
– svake noći kad se vinem visoko
daleko od ljudi
gde njihove vapaje guta praznina;
kad zagospodari tišina
pogledom potražim zvezdu
na koju je to veče došao red
da bude naša zvezda,
zvezda koja je grejala
naš svet
a sada greje
samo nezgrapne gromade stena
koje su nekada bile
korita okeana i vrhovi najviših planina
I tada zamišljam:
ako sam nekim čudom nauke
sada zauvek nestale,
putovao do ovog sveta koji me je usvojio
tek nešto duže od titraja;
ako je neki volšebni trik Naučnika
zaparao prostor
i dozvolio mojoj malenoj kapsuli
da u magnovenju
sklizne preko zvezdanog ponora
Onda,
Poslednji bljesak
koji je spržio tvoje lice
još uvek putuje ka meni
Onda,
Ako budem gledao u pravom trenutku
ka tački iz koje se širi
opoziv postojanja našeg sveta,
videću obrise tvog lica
tren pre no što je zauvek nestalo
Videću:
sve te ljude koje nikada nisam video
Videću:
sve gradove u koje nikada nisam kročio
Videću:
sve reke u kojima se nikada nisam okupao
sve šume u kojima nikada nisam kolena poderao
Videću
Početak i Kraj
Sve skupljeno u jednu tačku
Videću, možda baš večeras –
Astronom je obznanio
besprimerne treptajeve,
promene sjaja
jedva primetne
u sazvežđu Labuda, nedaleko od Deneba:
svojoj zvezdi preblizu prišla
planeta skoro rastrgnuta
sudbina neizbežna
majčinski zagrljaj je rasparčava
Ove noći, visoko iznad tla
u dostojanstvenoj tišini vakuuma
desetine nadljudskih naprava
i među njima ja,
zuriće netremice satima
u jednu tačku:
Proučavaćemo njene tanane titrajeve
Meriti vremenske intervale
Osluškivati vibracije;
Oni u potrazi za oštrijom slikom
Ja za porukom koju si za mene sakrila,
za odgovorom na pitanje
koje bezglasno ponavljam
kao mantru:
Da li me čuješ?
– Možda je samo uobrazilja –
Da li me čuješ?
– Kao što tebe čujem ja –
Da li me čuješ,
Majko?
________________________________________________________________
MARKO STALEVSKI (Beograd, 1982.)
Osnovne studije astrofizike završio na Univerzitetu u Beogradu 2008. Doktorat iz iste oblasti odbranio 2012. na Univerzitetu u Gentu, u Belgiji, po zajedničkom studijskom programu sa Beogradskim univerzitetom. Živeo i radio u Belgiji, Japanu i Čileu, a danas je naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu gde se bavi istraživanjima supermasivnih crnih rupa.
pjesme su preuzete s autorovog bloga https://retroactive-diary.blogspot.com
čovjek-časopis 