čovjek-časopis

HORDER

U mojim očima nema dana. Police su

odveć visoke i moje godine ih ne dostižu.

Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.

Horhe Luis Borhes, Čuvar knjiga

Ljudi u mom životu, čak i oni najbliži (posebno oni najbliži), tvrde da sam horder. Ne želim da kažem kako ta tvrdnja nije tačna ‒ zato što jeste ‒ ali moram da napomenem da svi ti ljudi, bez izuzetka, tu reč izgovaraju kao da je u pitanju najprljavija među psovkama. Kada je njihove usne oblikuju, mogu da je zamislim, nabreklu i sluzavu, kako gamiže kroz prljavštinu koju njihovi umovi zamišljaju nataloženu u mojoj sobi. Provlači se kroz sve te beskorisne stvari koje sam za života sakupio, krećući se nizom vijugavih tunela u stoletnoj prašini, tunela koji se i dalje šire, i dalje granaju, metastaziraju u umovima koji vape za redom i poretkom. Svakako da u pitanju nije savršeno čista reč ‒ ona nagoveštava prisustvo, jedan koloplet egzistencije, koja, sama po sebi, nema ništa sa čistoćom. Iako su je, uz obavezna kolutanja očiju i coktanja jezikom, neraskidivo vezali za mene kao neku vrstu stigme, meni je ova reč i dalje draga, možda još i više zbog čitave te slike koja me podseća na ljigavce u drečavim bojama koje sam kao dete nosio po džepovima.

Moram se složiti da je Horder više nego podesan naziv za horor film koji obećava veću dozu krvoprolića i odvratnosti, zamrljanih setova i sveopšteg nereda. I zaista, za mene ta reč ima auru B-horor filmova uz koje sam odrastao. Primetio sam da zapravo postoji noviji film sa takvim nazivom, te želim da napomenem da taj, iako ga nisam pogledao, nema nikakve veze sa ovom mojom predstavom. Ja pre svega mislim na filmove iz sedamdesetih i osamdesetih, te krcate setove ispunjene životom, obojene tako čestom kombinacijom zelene, crvene i plave svetlosti. Na sva ta creva i krv bez trunke kompjuterske animacije, koja izgledaju kao da im je mesto u prodavnici slatkiša. Gde je svaki kadar ispunjen raznoraznim tričarijama, đubretom, reklo bi se, koje je svako od tinejdžera nakon gledanja filma neizostavno želeo da poseduje. Sve te stvari su mnogo više od ikonografije ‒ bombonice koje likovi jedu, specifičan nož koji ubica koristi, štikla umrljana krvlju (koju bismo odmah polizali) ‒ sve su to tragovi života. I ta svetla! Toliko magična, upravo zato što nemaju uporište u realnosti, nikakav racionalni izvor, i naizgled nikakvu svrhu. Ona su tu da oboje kapljice znoja na koži dok se nož zariva duboko. Time posledica ubistva nije samo još jedan leš, već taj nož probija opnu jednog magičnog sveta i iz rane potiče duga. Slično je to onoj radosti nakon razbijanja pinjate, trenutak kada shvatimo koliko se stvari može kriti u jednom čoveku, koliko prekrasnih sitnica.

Pretpostavljam da je taj celokupan osećaj bio presudan u formiranju moje odluke da postanem reditelj. Kada gledam unazad, to je pre svega bila težnja da hodam takvim setovima, da gledam kako se pune svim tim dokazima života, da upijam sva ta svetla. Ali vremena su se promenila, filmovi su postali hladni i bezizražajni, svaki drugi izgleda kao da sve posmatramo kroz neki plavičasti, hladni abažur. Setovi su prazni, sve na platnu polako postaje kompjuterski generisana slika. Čak i glumci izgledaju kao da je sav taj život odavno isceđen iz njih. Čitam sve te hvalospeve o realističnoj glumi, ali, pravo da vam kažem, dok ih gledam tako smrknute, drvene i bezizražajne ‒ ja im ništa ne verujem. Većina moderne kinematografije izgleda mi poput mrtvorođenčadi sa kojom, iz nekog neshvatljivog razloga, autori ponosno paradiraju okolo.

Srećom, moji dani na akademiji su bili neorganizovani i prljavi kako čovek samo poželeti može! Svaki film se radio po principu „štap i kanap”, kompjuterski generisana slika nedostupna zajedno sa bilo kakvim budžetom. Ljudi neuki, ali voljni, glumci bez tehnike, ali prepuni emocija koje samo čekaju da izbiju na površinu. Perike od kojih koža vrata svrbi i crveni, jeftina šminka koja se topi pod pretoplim izanđalim reflektorima, predugački kablovi za koje svi bez izuzetka zapinju. Scenografija koja se pozajmljuje od prijatelja i rođaka, izvlači iz podruma, a neretko i dovlači sa otpada. Nikada se nisam osećao više živim nego na tim setovima i nikada nisam bio bliže spoznaji smrti nego kada padne poslednja klapa. Nijednu reč nisam izgovorio sa više bola i tuge od tog oštrog „rez!” koje se zasecalo u moju utrobu poput šila za led jer sam znao da je to naredba (moja, što je bolelo još više) da se svetovi sruše. Dok sam posmatrao te ljude oko sebe kako automatski počinju da gase reflektore, motaju kablove, trpaju đubre u velike plastične kese, svaki put su mi kroz glavu prolazili Štulićevi stihovi:

mnogo ih je i strašno galame

obično razbiju sva ogledala na koja naiđu

da ne ostane ni pomen na ljepotu

Znao sam već tada da ovakvo razmišljanje nikako nije fer. Svi ti ljudi, pogotovo tehnička ekipa koja je po pravilu bila starija (upisivali su akademiju uglavnom radi diplome koja donosi veću platu na televizijama) imali su pregršt svakodnevnih obaveza uprkos kojim su i dalje velikodušno poklanjali vreme realizaciji mojih ideja. Isto tako sam svestan, danas možda više nego tada, kako taj moj osećaj nije imao ništa zajedničko sa tim proročkim stihovima o raspadu jedne države. Ali ipak, moj svet se u tim trenucima raspadao. Možda sam ja krivo srastao sa ostatkom sveta a svi ti ljudi, ne znajući šta čine, sa svakim raspremanjem oduzimali su mi poslednje utočište. Ako ovo čitate, vi koji ste uz mene i vi koji ćete tek doći, prijatelji moji, Graditelji, pustite me da položim glavu na ruševine, da zaspim na setu, da mi snove oboje reflektori i probudite me celuloidnim poljupcem. Ukoliko osetite da nema potrebe (osećaj ne vara i ne dopustite razumu da vas razuveri), nemojte me ni buditi.

Uprkos ovakvom fatalističkom pogledu na stvari, skoro svaki deo tih setova uspeo sam da zadržim, da sačuvam. Gomilao sam ih gde stignem. Pokušavao sam da ih grupišem, ali sam se u isto vreme trudio da nijedna stvar ne pronađe svoje pravo mesto. Bilo bi to nešto poput opraštanja, poput spomenika tvrdog i hladnog na dodir. Ovako, to moje izbegavanje da odredim mesto svim tim stvarima im daje slobodu da lutaju, poput utvara koje me okružuju dok spavam, daju mi snage da još uvek sanjam snove koji odlažu, ako ne smrt, onda zaborav.

Kako to obično biva kada dete ispoljava neke nepoželjne karakterne crte, roditelji se brže-bolje upuste u razglabanje na koga se ono metnulo. U slučaju mog horderstva, presuda je bila brza i neumoljiva ‒ krivac je baka. Čini mi se da ta žena nikada u životu ništa nije bacila. Ona je više čuvala nego sakupljala, mada se i ja više osećam kao čuvar nego kao sakupljač. Mislim da je u osnovi isto. Prisvojimo neku stvar zato što nas gane, zato što se identifikujemo sa njom, što znači da je ona na neki način već naša. Ali uvek se neumitno postavi pitanje ‒ zašto je čuvamo? Moram da priznam, to pitanje beskorisnosti, iako su ga uglavnom potezali glasnogovornici reda u mom okruženju, dugo je mučilo i mene. Sećam se, kao mali sam se često pitao zbog čega baka tako uporno čuva sve te stvari, prevashodno veliki broj porcelanskih figurica koje su se godinama lomile kako su se njene ruke izrazitije tresle. Prilično je banalno to izgledalo, posebno za vreme njenih „velikih prolećnih spremanja”. Toliko je vremena bilo potrebno da se sve te figurice premeste sa polica kako bi se uklonila prašina ‒ prekrivale su svaku fotelju, svaki kauč, pa i delove poda tako da se nigde nije moglo sesti ‒ i skoro uvek bi u procesu barem jedna bila razbijena i njene krhotine bez razmišljanja vraćene na mesto koje kao da im, prema nekom tajnom zakonu, pripada. Dugo sam razmišljao o tim figuricama da bi mi na kraju odgovor pružile igračke za koje sam mislio, naivno, da pripadaju isključivo meni.

Sećam se velikog broja igračkica iz kinder jaja koje su bile poređane na komodi pored starog televizora. Čitava vojska nilskih konja, kornjača, kokoški, krokodila, lavova… Lavovi su bili neki izviđači, to se sećam, nilski konji su, čini mi se, bili u šoubiznisu, za kokoške i kornjače se više ni ne sećam a imam osećaj da je bilo i drugih koje sam zaboravio. I dalje ponekad kupim kinder jaje u potrazi za prošlošću, grozničavo ga odmotavam sa nadom da ću u središtu ugledati poznato lice. Uvek me iz tog plastičnog žutog oklopa pogleda besmisao, samo igračkica, ali i dalje to radim. Kada napustimo potragu, lice koje sanjamo krivi se u grimasi i počinje da nas pohodi u košmarima. Kinder jaja koja unapred reklamiraju šta se u njima nalazi čine me veoma tužnim. Kada ubijemo sve tajne na ovom svetu, šta ćemo onda?

Naime, u tim igračkicama iz kinder jaja u bakinom stanu sam možda po prvi put primetio nešto tajnovito. Igrao sam se njima bez prestanka, i baka je zahtevala da ih uvek lepo poređam nazad na policu. Iako sam to (pomalo bezvoljno, priznajem) radio, ubrzo sam shvatio da ih ona ređa ponovo kada ja odem kući. To saznanje me je prvo malo naljutilo (zašto ih ja ređam ako će ona posle da ih pomera?), ali me je ubrzo zaintrigiralo i rasplamsalo moju dečju maštu. Šta ako baka zna nešto što ja ne znam? Šta ako svaka od tih figurica zaista ima svoje mesto na toj komodi, ako je u pitanju neki tajni kod, neka vrsta komunikacije sa jednim drugim svetom, zasigurno čarobnim, iako potiče iz kinder jaja? Premda je moje uzbuđenje naraslo van svih proporcija, nikada je nisam pitao o čemu se radi, verovatno sam već tada naslutio da tajnu treba ostaviti da sazri, ne uznemiravati je dok nije spremna da se sama ukaže.

Naravno, posle sam imao dosta prilika da posumnjam u postojanje bilo kakve tajne komunikacije u bakinom ređanju igračaka. Kako su godine prolazile, sve sam više sumnjao. U nekoliko situacija pomislio sam i kako je jadna baka skrenula. Vikendica koju smo imali u Kamenici, velika dvospratna kuća sa dvorištem i voćnjakom, u sebi je krila izobilje igračaka koje su se protezale sigurno nekoliko generacija unazad. Baka ih je održavala sa jednakom predanošću kao što je održavala porcelanske figurice u njenom stanu u gradu. Bio je tu veliki broj starih lutaka koje su, nagrižene vremenom i vlagom, izgledale poprilično jezivo. Ali mnogo jeziviji bio je sam raspored nekih igračaka.

Sećam se jedne večeri kada sam pio sa prijateljem u dvorištu ispred kuće. Baka je uvek nešto novo pokušavala da zasadi, i ograđeni deo zemlje bio je ispunjen zabijenim granama drveća na koje su se mladice oslanjale. Na vrh jedne od tih grana bila je nabijena gumena glava crvenog Teletabisa. Još uvek se jasno sećam te igračke, imala je gumeno telo u jednom komadu gde se samo glava mogla odvojiti tako što se izvuče uz jedno glasno pop! Ne znam čija je to bila igračka, sumnjam da je bila moja. Ne pokušavam da se izvučem, već znam da sam u životu samo jednom pogledao epizodu Teletabisa i da me je istraumirala više od bilo kog horor filma kasnije. U svakom slučaju, ja sam se na tu glavu prilično navikao, ali je prijatelju, što smo više pili, izgledala sve jezivije. Konačno smo dostigli taj nivo alkohola u krvi kada je glava Teletabisa nabijena na kolac reinkarnacija sotone lično. Svukli smo glavu sa grane i pokušali da je zapalimo. Pokazalo se da to veoma dugo traje i izuzetno smrdi, tako da smo je na kraju šutirali po dvorištu sve dok nismo shvatili da još uvek ima alkohola koji treba popiti do jutra.

Baka je sutradan pronašla glavu na podu ispred vrata, izgaženu i skoro u potpunosti crnu od plamena. Pokušala je da je opere i očisti, prilično bezuspešno. Zatim ju je vratila na njeno mesto. Nije pričala sa mnom ceo dan. Iako je kroz moj tinejdžerski um kružila rečenica „Pa to je samo jebena glava Teletabisa”, u mom dečjem srcu se tada začela mešavina vere i strahopoštovanja koja će dugo godina ležati usnula i u smrti se probuditi.

Godine su prolazile, u međuvremenu sam doneo verovatno najgluplju odluku u svom životu, da prestanem da se igram, igračkice iz kinder jaja polako su nestale, zagubile se. Pomislio sam da je sve to bilo deo igre koju je baka igrala sa svojim unukom. Na glavu Teletabisa sam zaboravio, kao i na mnoge druge bitne stvari. Jedini preživeli iz kolekcije kinder jaja bio je nilski konj, plave kože, obučen u neki krem mantil. Bio je u pozi malo pognutoj, kao da traži pogledom nešto što mu je ispalo na pod. Sa njim u paru stojala je plastična lutka malog dečaka, nekih sedam centimetara viša. Ono što je u čitavoj priči bilo zabrinjavajuće jeste da je dečak bio potpuno nag (odelce se verovatno vremenom izgubilo) i odmah iza nilskog konja, prednjim delom (pišom) oslonjem o njegovu malko nagnutu figuru. Sa godinama sam zaboravio na oprez sa kojim treba pristupiti tajni, te sam otvoreno pitao baku šta predstavljaju te figurice. Pogledala je prema dvojcu u toj prilično skarednoj pozi koji se nalazio na drugoj komodi, odmah do vrata sobe, i bez ustezanja rekla da su to Kurta i Murta. Pre nego što sam uspeo da pronađem adekvatnu reakciju na činjenicu da se goli dečak zove Kurta (mada je moglo da bude i obrnuto ali poza je u mojoj glavi već tako rasporedila imena), baka je nastavila rekavši da oni čuvaju stan. Zatim se ispravila ‒ ne, oni čuvaju nju, pored njih niko ne može da uđe u stan i da joj naudi. Tada sam to sebi objasnio kao način na koji se baka nosi sa svojim iracionalnim strahom da će neki lopov ući kroz terasu na drugom spratu. („Ne bojim se ja da će mi nešto ukrasti, ovde nema šta da se ukrade”, govorila je, „nego se bojim da će me tući kada ne nađu pare, a ja ne mogu da podnesem bol”.)

Baki je voda došla do pluća po drugi put. Podmuklo i neprimetno, poput podzemnih voda koje nabujaju i odaju se smradom svojim tek blizu površine. Ipak, i ovaj put bi najgore bilo odloženo, bila je već u kolima hitne pomoći za kamenički institut gde su i prošli put uspeli da joj ispumpaju vodu iz organizma. Ali taj strah od bola, koji je kod nje imao čvrstu vezu sa bolnicama, narastao je u njoj tokom te vožnje i rezultirao šlogom. Voda je odstranjena, baka je vraćena kući, ali počela je da luta, da se gubi, često nesvesna svog okruženja, ponekad čak nesposobna da prepozna moje ili lice moga oca. U jednoj od takvih situacija, kada me je uplašeno posmatrala kao stranca (možda kao lopova koji se konačno uvukao kroz terasu na drugom spratu), skrenuo sam pogled i video ‒ Kurta je nestao. Ostao je samo nilski konj Murta, pognut, isuviše zauzet traganjem za nečim što je odavno izgubio da bi bio u stanju bilo koga da zaštiti. Izbezumljen, dao sam se u potragu. Pronašao sam ga duboko u jednom od ormara, zatvorenog u kutiju sa koncima, iglama i dugmadima. Vratio sam ga na mesto i tandem Kurta-Murta opet je bio kompletan. Baka me je pogledala, prepoznala, i pitala da li je vreme za lekove ili za ručak.

Od tada sam svaku posetu započinjao tako što bih proverio da li su Kurta i Murta na svojim položajima. Kurta je jednog dana nestao po drugi put. Ceo sam stan prevrnuo i nigde nisam uspeo da ga pronađem. Baka je umrla nekoliko dana kasnije.

Nikada nisam prestao da se pitam, misleći o toj kutiji u kojoj je bio zatvoren prvi put, da li ga se baka svesno otarasila? Da li čuvar može da postane zatvorenik, osuđen da tavori u svetu u kojem više ne želi da obitava?

Jedno vreme bakin stan je stajao netaknut, zahvaljujući verovanju da je duša pokojnice prisutna još četrdeset dana nakon smrti i da ne treba ništa dirati kako bi mogla da se orijentiše pre nego što pređe u drugi svet. Ja nisam siguran da li verujem u to ili ne, ali sam bio zahvalan tom verovanju koje je odlagalo suočavanje sa svim tim stvarima, posebno sa tim mnoštvom slomljenih porcelanskih figurica. Znao sam da će biti veoma teško ubediti roditelje da ih sve zadržimo, pogotovo sa mojom dijagnozom hordera. Ali furiozni tempo modernog života jači je od verovanja koje je staro, umorno, i istrošeno ‒ nije bilo novca za plaćanje računa za još jedan stan, trebalo ga je izdati što pre, a kako bi se izdao prvo ga je trebalo isprazniti i renovirati. Ušli smo u stan pre isteka tih četrdeset dana.

Napravio sam pogodno tle da predstavim gubitak svih tih stvari kao neku vrstu kletve koja se rodila iz nepoštovanja običaja, ali istina je da nisam ni prstom mrdnuo da sprečim taj gubitak, da sam zanemario svoju dužnost čuvara. U periodu bakine smrti izgubio sam još jednu ženu u svom životu. Nije da sam izbegavao da pričam o tome, stvar sa slomljenim pričama je jednostavno takva ‒ treba se oprezno kretati ka njihovom središtu duž razgranatih pukotina, kako tlo pod našim nogama ne bi popustilo pre nego što uspemo da ih ispričamo.

***

Stojim u veoma uskom i prilično kratkom hodniku. Suprotno užasavajućem osećaju koji većina ljudi u ova moderna vremena deli, praznina nije beskonačna. Ona nije kao, na primer, vasiona ili poljubac devojke zlatnog srca. Ona je beskonačan lavirint skučenih kutaka unutar ljudi, kutaka koji se šire i duže, vijugaju, ali nikada zaista ne rastu, skraćujući putovanje, produžavajući agoniju, skrivajući izlaz. Finalno ishodište gde duša ispušta ropac.

U hodniku se nalazi dvoje vrata (barem toliko vidim u ovom trenutku), po jedna sa svake strane. Zatvaraju se toliko hitro, da uspevam da uhvatim samo senku njihovih gestova izlaska. Jedna me napušta zato što je prestala da me voli, druga umire zato što ne može doveka da živi uz mene. Ne znam na koju stranu da krenem, vreme umire. Vrata sa obe strane se zatvaraju uz tresak, podom pod mojim nogama šire se pukotine kao nepreglednim ledom (potpuna tama u kojoj ostajem stvara iluziju beskonačnosti dok je duša stešnjena u kavezu), ne smem ni korak da načinim kako ne bih propao.

Napregnutih čula, umrtvljenog tela, osetim u ne-vazduhu miris spaljene gume. U tami se čuje glasno pop!, zatim tiše, ali uporno, približavanje. Pop, pop, pop. Glavu crvenog Teletabisa počinjem da raspoznajem u mraku. Nisu mi se oči navikle, ona sija nekim fluorescentnim sjajem, kao da je bila u kontaktu sa nekom toksičnom supstancom (setim se da smo prijatelj i ja takođe pišali po njoj one večeri). Skakuće ka meni, u sve kraćim lukovima, pukotine se šire pod mojim nogama. Glava se na kraju zaustavi, uperi oči u moje, perifernim vidom opazim kako se bezglavo truplo polako gega za njom.

„Čime ovo pišeš?”, pita glava.

Znam na šta misli, ali bojim se da progovorim. Bojim se da će odjek mojih reči u ovom hodniku samo dodatno proširiti pukotine, mada osećam kako se tlo trese pod sporim, tromim i teškim koracima bezglavog trupla. Pomislim kako će tačni odgovori možda zaustaviti truplo, kao što je lukavošću moguće zaustaviti aktivirane zamke u grobnicama drevnih Faraona, te odlučujem da pustim glas.

„Hemijskom koju sam pronašao u bakinom stanu.”

„I radi nakon svih tih godina?”

„Zamenio sam uložak.”

„Veoma si snalažljiv.”

Počinjem da mislim kako me ova spaljena, izgažena, popišana glava zajebava. Ali truplo je sve bliže, tako da dajem odgovor i na sledeće pitanje, pre nego što je postavljeno.

„Pišem sve u jedan od starih rokovnika iz banke u kojoj je radila.”

„Lepo, bogami.”, glava nastavlja da provocira, „Koliko puta do sada si to pokušao? Pažjiv odabir sveske, pažljiv odabir olovke. Ha, ha, ha, odabir. Kao lešinar koji otkida deo mrtvog tkiva. Knjiški moljac koji je uobrazio da je nekromanser. Uh, izvinjavam se. Ti preferiraš izraz graditelj, sve sa velikim G, ukoliko ne grešim? Prijatelji moji, Graditelji. Ha, ha, ha. Vi koji ćete tek doći. Ha, ha, ha.”

Prvi impuls koji sam dobio bio je da šutnem tu glavudžu, da je ponovo spalim makar me dim i smrad ugušili, da se, na kraju krajeva, ponovo po njoj ispišam. Jer, da, ja sebe smatram Graditeljem. Smatram da je bitno tle na kojem se posadi priča, da je bitan alat za njeno uzgajanje. Nisu to ukrasi. A ta glavudža sada sve to ismeva.

„I, koliko njih si uspeo da uzgojiš? Ne znam, možda to stvarno funkcioniše. Možda si i mene vratio iz mrtvih. A možda je sve ovo jedna potpuna fantazija? Nisu li to sve knjige koje si tako pohlepno nagomilao u sobi? Nije li to bio početak tvog horderstva? Nisi li se u knjige zatvarao, bežao, skrivao od života? Ah, da, zaboravih ‒ ti se ne slažeš sa tvrdnjom da utočišta, koja tako uporno tražiš, nužno vode ka izolaciji i životu usamljenika. Ali zar sada nisi sam? Zar te nije napustila? Nisu li te obe napustile? Ali ti se i dalje ne slažeš da je umetnost eskapistička. Spreman si da priznaš da ona to može da bude i da danas, nažalost jelte, ona u najvećoj meri to i jeste, ali ostaješ kod toga da je to i dalje stvar percepcije pojedinca. Dugo ti je trebalo, možda taman dovoljno da te obe napuste, ali ti si na kraju shvatio da literatura ne mora biti beg, da je, štaviše, mnogo efikasnija kao putokaz kroz život. Zato si počeo da dovlačiš što više knjiga, čekajući da ti pokažu, da ti šapnu, kuda, za ime božje, kuda da kreneš! Ha, ha, ha! I tako si sve te stvari drage bake, koje si se zakleo da ćeš sačuvati, bez razmišljanja bacao kako bi se što pre vratio tim knjigama. Bacao si ih sa olakšanjem, kao da se oslobađaš užasnog tereta, kao da je njihova težina krivac za to uporno krckanje, grananje pukotina i neminovno propadanje. Naravno, porcelanske figurice se nisi usuđivao da diraš, njih je tatica na kraju pobacao kada je video da ih u potpunosti zanemaruješ. Budalica, nije uvideo da ih se plašiš, ti svoje emocije tako dobro kriješ, i sada je krv na taticinim rukama! Ha, ha, ha! Pizdice manipulatorska! I šta se desilo kada si na kraju osmotrio ogoljen stan? Shvatio si da je i jedno od poslednjih utočišta otišlo dođavola. Reklo je ʽpa-paʼ! Ne, u stvari, ti si viknuo ʽrezʼ! Ha, ha, ha! Jel’ i dalje osećaš šilo za led u trbuščiću, kako rovari po stomačiću? Svi normalni će reći nož, ali ti si u tvojoj priči ʽuzgojioʼ šilo za led, da ne kažemo da si ga preuzeo iz dragih slešera iz sedamdesetih i osamdesetih, tih setova ispunjenih životom! Da li si osetio radost kada se bakica raspala kao pinjata, da li je istekla duga, da li su na pod popadale sve te prekrasne sitnice? Oh, pa koliko sam glupa! Naravno da jesu, i sada ćeš ti da ih posadiš u priču, da ih uzgojiš, da bakicu vratiš u život! Dame i gospodo, knjiški moljac sa gradilišta, Viktor Frankenštajn! I sve te knjige kojima si zatrpao sobu pomoći će ti, uputiće te, klasici književnosti će oživeti, uzeti te za ručicu i povesti u pravom smeru! Samo prvo moraš da poradiš na organizaciji, davno si počeo da ih slažeš po podu u nedostatku prostora, od njih ne mogu više ni vrata da se zatvore, kroz sobu maltene ne može ni da se prolazi, sve to previše liči na zatvor, na svinjac, kako bi rekli tvoji roditelji, koji su te na kraju naterali da kupiš police. I zaista, eno ih, mesecima stoje neotpakovane, skupljaju prašinu u predsoblju, sve je spremno, jedino ti nisi! Šta te sprečava da ih montiraš? Ne brini, svi znaju da ti nisi zaista graditelj, barem ne onakav kakvog mogu sresti na gradilištu, tatica će i to uraditi za tebe. Montiraće ih njegovim krvavim ručicama, isečenim krhotinama zauvek izgubljenih porcelanskih figurica! Ha, ha, ha! Ali i dalje, nešto te sprečava. Šta to? Gukni, golube! I sam znaš da ne treba postaviti citat na početku priče, sputiti ga na to plodno tle, ako taj citat do njenog kraja neće opaliti! Ha, ha, ha!”

Tako je govorila Glavudža. Sva se naduvala i ugrabila to veliko „G”. Brbljala kao navijena, sve dok nisam iz vida izgubio bezglavo truplo. Kasno sam to shvatio. Već sam u tom kalupu crvene gume. Glavudža se osmehne i skoči ka mom licu. Čuje se glasno pop! Obložen gumom, gušim se. Smrdi na sve što je izgubljeno.

***

Dok sedim za stolom u svojoj sobi i ovo pišem, iza mojih leđa nalazi se prepreka na koju je Glavudža aludirala. U pitanju je ormar. To je razlog zašto još uvek nismo montirali police. Naime, taj ormar je toliko star i trošan, da ga je nemoguće pomeriti ‒ odmah bi se raspao. To ne bi bio problem da se nalazi do zida, tada bismo znali gde tačno montirati police da sve to „lepo uklopimo” (reči, ujedno i zahtev mojih roditelja, predanih čuvara reda i poretka u ovom stanu, možda i čitavom univerzumu). Problem je što se taj ormar nalazi skoro u centru sobe. Jedino rešenje je da ga rastavimo, to jest u stanju u kakvom je, da ga izlomimo, izbacimo, kupimo drugi i tek onda sve to lepo uklopimo.

Iako znam da je prisutan u sobi od mog rođenja, ne znam odgovor na pitanje kako se stvorio tu gde jeste, to jest skoro u samom centru sobe. Ne mogu da objasnim, ali osećam da se on jeste tu upravo stvorio, iznikao iz trošnog parketa poput kule Vavilonske. Uzdizao se, fioku po fioku, pregradu po pregradu, kako sam ga punio stvarima koje sam od nje dobio, od nje ukrao, sa njom sakupio. Napustila me je, ali ja nisam napustio mesto na kojem smo se voleli. Naši jezici postali su nerazumljivi jedno drugom, ali Vavilon nije pao. Zbog toga bi svaki pokušaj pomeranja rezultirao rušenjem. Zbog toga je čin razaranja kule nedopustiv. Ipak, nešto se mora desiti. Približava se jubilej, puna godina otkako je otišla, a jubileji su po prirodi stvari vreme nekakvog prevrata, kada novo svrgava staro, najčešće sunovrata. Zanimljivo je to, ova zbirka počinje takvim individualnim jubilejem, a završava se jednim opštim, kao da se pukotine granaju našim životima od jednog jubileja do drugog, kada tle konačno puca pod našim nogama.

Naravno, zagovornici reda odbacuju poslednji pasus kao najobičniju, zamarajuću tiradu. Ako mi je toliko stalo do svog tog beskorisnog đubreta (čija je, po njima, jedina sentimentalna vrednost da me svaki pogled na te stvari ispunjava bolom), mogu ih jednostavno izvaditi, baciti ormar, zatim ih lepo posložiti u novi. Ali metodično poslagane na nepoznatom terenu, jalovom tlu, postale bi beživotne poput kosturnice, suve kao smrt. Ovako, posejane unutra ko zna kada, nedirnute svo ovo vreme, one, verujem, još uvek mogu da izniknu, procvetaju, sačuvaju naš svet od propadanja i zaborava. Jer ja znam da Glavudža nije bila u pravu.

Bio sam zaljubljen u jednu devojku iz razreda skoro čitavu srednju školu. Od svih stvari koje bi u takvoj situaciji mogao da priželjkuje jedan pubertetlija (pogotovo zakasneli, kao što sam ja bio), ja sam najviše priželjkivao da mi nešto pokloni. Ništa veliko, čak ni ne kao poklon, više kao neki beznačajan gest da mi na dlan položi bilo kakvu sitnicu koju bih mogao da čuvam. Tada mi taj moj poriv nije bio sasvim jasan, ali danas ga savršeno shvatam ‒ iz takve jedne sitnice, prekrasne sitnice, mogao bi izrasti čitav jedan svet, večan i neuništiv.

Kažem da danas savršeno shvatam, ali sam za odgovorom posegao još dalje, u period osnovne škole. Razum je nemoćan pred osećajima i emocijama, te se u traženju odgovora uvek treba kretati ka detinjstvu. Naime, na samom početku osnovne škole, kada još nije započeo u potpunosti jalov proces memorisanja svih mogućih vrsta nepotrebnih informacija, na jednom času pravili smo životinje od žireva. Oni su obično bili truplo i glava (kod maštovitije dece i mnogo toga drugog), dok smo čačkalice zabadali kao ruke, noge, i vratove koji ih povezuju. Ja sam napravio žirafu. Sa ove distance, kada razmislim, možda mi je bila potrebna životinja sa najdužim vratom koja će moći da sagleda tu kulu koje se sada uzdiže preda mnom. Učiteljica nam je rekla da ponesemo životinje kući i da pazimo na njih, da vodimo računa da ne budu gladne. Znam da je cilj tog zadatka bio da se razvija dečja mašta, ali ja sam svaki dan savesno pred svojom žirafom ostavljao jednu otpakovanu bombonu od jagode. Svaki put kada bih se vratio da proverim, bombone više ne bi bilo. Moja žirafa je bila živa. Ne sećam se tačno kada je otišla, ali siguran sam da se osamostalila i odlučila da se pridruži ostalim životinjama od žireva u njihovom svetu, koji smo mi, deca, podigli, izgradili.

Taman pre nego što je trebalo da počne renoviranje bakinog stana, shvatili smo da smo potpuno zaboravili da ispraznimo unutrašnjost ormara. Ono što me je dočekalo tamo u potpunosti me je zaprepastilo. Od kako znam za sebe, baka je uvek nosila iscepane trenerke, rupičaste džempere, patike odvaljenog đona. Ništa nije bacala, uporno je krpila, rupu za rupom. S obzirom da je veliki deo penzije izdvajala za moj džeparac i konstantno štedela kako bi mi davala i mimo „ugovorene” sume, bio sam uveren da štedi na sebi i zato ne kupuje novu garderobu. To je donekle i bila istina, ali moje uverenje da nema šta da nosi bilo je u potpunosti pogrešno. Ti ormari bili su prepuni garderobe, skupocene i skoro u potpunosti neiznošene. Suknje, bluze, kaputi, bunde ‒ sve to je godinama stajalo zatvoreno, pažljivo čuvano od zuba vremena pomoću kesica lavande po džepovima. Zahvaljujući šetnjama mojim detinjstvom, nisam morao ni da se zapitam zašto je sve to pažljivo čuvala a da nijedanput nije obukla ‒ osetio sam da je ona kroz sve te stvari i dalje tu, da je njen svet mladosti pustio korenje svugde po ovom stanu, da je jednako učauren u toj odeći kao i u krhotinama porcelanskih figurica, i da može da nastavi sa postojanjem iako je ona otišla. U tom trenutku mi je sve postalo jasno, sve što sam godinama sakupljao dobilo je smisao, posebno unutrašnjost ormara Vavilonskog. Ti i ja, ljubavi, mi delimo jedan svet, on je samo naš, iz nas je izrastao poput tog Vavilona u centru moje sobe, i ja ga neću napustiti dok se ne uverim da može da opstane i kada oboje odemo svojim putem. Dok se ne uverim da će nastaviti da živi, da će biti utočište, ali ne za mene, ni za tebe, ljubavi, nego za sve putnike namernike željne pejzaža ljubavi, za oči koje ove reči čitaju, za usne koje ove reči odsutno mrmljaju, za uši koje ove reči slušaju. Oni koji ga budu pohodili održavaće ga živim, narastaće kroz njih u večnost, kroz generacije se kretati ka besmrtnosti.

Dugo sam razmišljao šta da radim sa bakinom mladosti, nikako nisam mogao svu tu odeću da prenesem u naš stan, ormari su nam već prepuni, a u podrumu će sve to neizostavno propasti. Setio sam se žene koja radi kao kostimograf u pozorištu, pozvao je i zamolio da uzme te stvari u fundus. Ponadao sam se kako bi glumci, koristeći ih kao kostime, mogli taj svet održavati živim. Odmah sam shvatio koliko sam se zajebao. Da bi jedan svet opstao, potrebno je nad njim zaista plakati.

Okrenuo sam Glavudžu i ugledao majku kako oprezno sklanja bombonu od jagode ispred moje žirafe. Oči moje su pustinja. Preostale priče pred nama, razvejani pogledi.

____________________________________________________________________________

STRAHINJA MLAĐENOVIĆ rođen je u Novom Sadu 1991. godine. Završio je jezičku gimnaziju u Sremskim Karlovcima, zatim osnovne i master studije multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za master rad je napisao i režirao dugometražni igrani film Ona je živa. U toku studija je režirao pet kratkometražnih filmova, među kojima su adaptacije pripovetki Danila Kiša i F.M. Dostojevskog, dve celovečernje predstave i dve radio drame, adaptacije priča Gorana Petrovića i Mike Antića. Nakon završenih studija je radio dokumentarne i igrane filmove na Kosovu i Metohiji, kao i predstave i kratke filmove u Ljubljani. Objavio je roman LOCUS AMOENUS ili Priča o dečkonji i devojčurku (Matica srpska, 2019).