čovjek-časopis

KNEGINJA GOSPA

Na ulici je jedno dete htelo da počupa masku s lica repetitivno ispuštajući krike. Majka se spustila na njegovu visinu i molila ga: „Znam da ti smeta, ali izdrži, evo vidiš da može da se diše, vidi kako mama diše.“ Potom ga je grlila i udisala i izdisala duboko, ali dete je sve vreme urlalo. Jedan deda sedeo je na terasi sâm i radio ukrštene reči. Ljudi su po ulici frenetično hodali u raznim pravcima, vidno zabrinuti. U gradu su zatvorili bioskope, bazene, kafiće, tržne centre, pijace, a radno vreme prodavnica veoma je kratko i u njih može ući ograničen broj ljudi. Ako do pet popodne ne nabaviš šta ti treba, ostaneš prazih ruku. Kad uđeš u market, odmah ti izgleda kao da ćeš se inficirati, kao da se upravo zaražavaš, da ti kroz vazduh i preko ruku do nosa i usta ulazi virus, kroz oči, kroz nos, kroz kožu, svuda, u grlo, u pluća. Svako je dirao korpe, svako je pipao banane, listao kese, davao pare, pakovao zaraženim rukama namirnice na pultu koji sada ti dodiruješ. „Molim Vas nemojte mi dahtati za vratom, poštujte distancu od dva metra!“ čulo se u redu ispred kase. „Alo, ne možete bez maske!“ „Ali samo da pitam nešto!“ „Ne možete bez maske!“

Pomisao da će od trenutka proglašenja epidemije smrtonosnog virusa, pa ko zna dokle ostati u Beogradu, zatvorena u stanu sa petnaestogodišnjim bliznakinjama, Slavici je bila neizdrživa. Ruku na srce, bio je to lep salonski stan sa velikom terasom na krovu, ali svakodnevno nositi masku preko nosa i usta kao i svi ostali ljudi, odlaziti u prodavnicu punu potencijalno zaraznih površina kao i svi ostali ljudi, a potom dezinfikovati ruke, odeću i obuću kao i svi ostali ljudi, pa danima sedeti i piti na krovu potpuno sama dok iz soba devojčica trešti IDJTV i njihovi glasni razgovori na grupnim viber pozivima bilo je nešto što ju je sve više ispunjavalo užasom.

***

Mama je kao furija uletela u sobu i rekla da će vozač stići po nas za sat vremena. Kazala je da je jedini uslov da od trenutka kada tamo stignemo, pa do kraja našeg boravka ne smemo ni rečju ni slikom da objavljujemo gde smo – ni na fejsu, ni na instagramu. Nisam stigla ni da izgovorim: „A tiktok?“, tri LV kofera već su bila ubačena u gepek i nedugo zatim penjali smo se vijugavim putem na planinu. Mia je pevala: „Dupla škorpija, moja loša kopija“, mama se izula i prskala chanel 5 na stopala stegnuta najlon čarapama, a meni su se uši začepile. Jutros sam opet na silu izbacila doručak na usta i sad mi se od vožnje grčio želudac, a hladan znoj probijao kroz obraze i čelo. „Muka ti je zato što ne jedeš“, vruskala je mama punih usta čipsa, „ ja čim osetim da mi je muka u putu, uzmem pa se najedem. Ne gledaj više u tu knjigu, od tih slova ćeš osećati još veću mučninu, gledaj pravo na put.“ Svake zime tamo idemo na skijanje, jer nam je zbog mame sve besplatno. Ovo je prvi put da na proleće odlazimo gore. To nije nikakav hotel, već staro odmaralište, ali mi uvek imamo poseban tretman.

Uvek kad povraćam – plačem. I tad mislim da ću umreti. Kaša hrane izlazi iz mene u vrelim mlazovima i mislim da je tako kad umireš, da sve izađe iz tebe.

Žena na recepciji je rekla mami: „Dobro nam došli, gospođo Slavice. Pa je l’ moguće da su to Mia i Lea?“ A nama dvema se obratila sa: „Jao što ste porasle!“ Još nam je kazala ono što nam svi kažu: „Sad ste prave devojke!“ i: „Prave ste Beograđanke!“ Mama se konspirativnim tonom obratila ženi s recepcije: „Znaš koji paviljon, sve smo se dogovorili.“ Posle je konobaru kazala: „Jelovnik je katastrofa, pa ovo ne bi jeli ni ratni siročići. Poslaću vam u toku dana izmene.“

Šest paviljona poređano je ukrug kao šatori oko logorske vatre. Izdaleka izgledaju kao kućice ukopane u zemlju, sablasno, bez dece. Popločane stazice i crne ulične svetiljke sa belom kuglom, nezgrapne i neupotrebljive satelitske antene (nekada bele boje), TV sala u potpunom mraku, crveni itisoni, lamperija boje tamnog drveta. U restoranu – vonj mešavine hrane i duvana, nečeg domaćeg i nečeg sasvim stranog, zlokobnog predosećaja i uzbuđenja koje tinja. Da su deca sada tu, za ručkom bi jedan dečak, ne bi li devojčicama za stolom ogadio jelo, otpevao pesmicu: „Zelen slinac, mokar lebac, puna šolja krmeljova, čaša znoja, litar gnoja, sedi pa umači“. U restoranu je i mala bina, mesto na kojem bi obično stajao orkestar u kojem bi jedan od svirača imao plastičnu šaku, a onda bi ga deca zagledala, kikotala se i neko od njih bi pokrenuo glasinu da mu to nije plastična šaka već rukavica i da noću krade po odmaralištu. Zatim bi neko ubacio i ovo: u ovom se odmaralištu ubio vojnik bez ruke zato što ga je ostavila devojka, a njegov duh noću luta po hodnicima. Na to bi se sva deca razbežala po sobama i vrištala. Nekome bi namazali pastu za zube po nogama i licu. Devojčice bi jedna drugoj plele sitne pletenice, smelije bi izvukle i koji plavi pramen farbom prošvercovanom od kuće. Uvežbavale bi koreografije. Dečaci bi na terenu igrali basket, a devojčice bi sedele i komentarisale ih. Deca bi trošila pare brižljivo samo na važne stvari kao što su sladoled, sok, žetoni za video-igrice i suvenir.

Nema dece. Svuda je mrak, osim u kotlarnici, tamo je ložač. I u restoranu, tamo su kuvari i konobari. I u našoj sobi. Tamo su mama i Mia, spremaju se za večeru, oblače i šminkaju.

Mama je glasno govorila u telefon koji je držala u ruci podalje od lica: „Halo! Hoće biti sutra ta masaža? Ne zanima me što nemate sto za masažu, neka se donese, stres izaziva pad imuniteta, a onda je organizam podložniji virusima.“ Mama je ženi na recepciji rekla i ovo: „I neka dođe frizerka kombijem s vama u petak da nas isfenira, ne mogu ovakva da idem okolo.“ Recepcionerka je kazala: “Gospođo, nijedna frizerka neće, zatvorili su salone, ne rade, kažu neće da izlažu virusu ni sebe ni svoju decu, ne žele da rizikuju.“

***

Izmena jelovnika za ovu nedelju

Doručak: pašteta od tune (sveže spremljena, ne kupovna), integralni hleb, probiotski jogurt

Užina: vitaminska salata sa cveklom

Ručak: teletina (od buta)

Večera: orada, prilog: krompir salata/krompir sa blitvom

***

Svakodnevno smo pratili vesti iz spoljnog sveta. Nisam više znala ni koji je dan, prošle su nedelje i ja sam samo čekala da prođu, ali život se nije vratio u normalu. Pročitala sam sve knjige koje sam ponela i usred dana bih od muke legla da spavam, da prespavam sve ovo. Poslednji put sam čula da je kod nas bilo 12.709 zaraženih i 259 umrlih. Skrolovala sam do kraja interneta i nazad. Skupljala sam interesantne naslove. Ne potapajte mačiće i kučiće u asepsol; Kako se piše, virus korona ili korona virus: srpski lingvisti ukrstili koplja, buknula polemika; Srpska pravoslavna crkva objavila molitvu za izbavljenje od korona virusa, Bosanac u Minhenu komšinicu Kineskinju poprskao dezinfekcionim sredstvom; Umesto u kućnu izolaciju otišao u kafanu pa priveden; Panika sve veća: otkrivamo ko na estradi ima korona virus; Dr Grigorije Grabavoj dao brojčane nizove za osiguranje večnog života za sve: protiv korona virusa 4986489,548748978; Intervju sa patrijarhom srpskim Irinejem pod naslovom „Tamjan štiti od virusa“; Poljoprivrednik iz bačkog sela Silbaš uhapšen je juče, jer je uhvaćen kako vozi traktor za vreme zabrane kretanja, a istog dana mu je određena kazna od 50.000 dinara; Srbe geni čuvaju od koronavirusa; Uhapšen jer je lagao da je bio u društvu sa osobama zaraženim koronavirusom; Šezdesetogodišnja Rimljanka novčano kažnjena, kaže da je morala da izađe i prošeta svog ljubimca – kornjaču; Vlasti izdale naputak: “Možete izaći iz karantene i prošetati ljubimca, ali mora biti živ!” Neki su, naime, šetali plišance; Roditelji dece sa posebnim potrebama se žale da i dalje ne znaju kada mogu da izlaze; Uručene zahvalnice osobama koje su prve zaražene koronavirusom u FBiH; Ispred Covid ambulante nepoznati počinioci ukrali dva velika suncobrana koja su od sunca štitila pacijente sa povišenom temperaturom i simptormima koronavirusa tokom višesatnog čekanja na pregled; U petak vam poklanjamo molitvu protiv korone; Poznati pevač Miki Mećava pobegao iz bolnice! Policija traga za njim!; Osobe koje brzo hodaju imaju manji rizik za teži oblik zaraze koronavirusom!; Nemački naučnici javljaju: dobro obučeni psi 90% tačno otkrivaju ko je zaražen korona virusom.

Jednom sam pitala Miu kad smo ostale same: „Mia, je l’ tebi ovo okej?“ ali ona je samo izvadila slušalicu iz uha i odgovorila pitanjem: „Što, brate?“ „Pa kao nije u redu da budemo ovde, kontaš? Odmaralište je zatvoreno zbog korone, pa su ga samo zbog nas otvorili.“ „Ćuti, može nam se. Kao i u školi – zna se ko je gaser, a ko fušer. Kuckam se sa Milicom i Markom, po stanovima je smaranje, grad je prazan, ništa ne propuštamo, brate.“ U pravu je, lakše nam je ovde da budemo sve tri zajedno na čistom vazduhu, imamo lep pogled, možemo da se šetamo gde hoćemo, imaćemo i bazen da se kupamo, a mama je tražila da hrana bude bolja.

Dok sam se šetala oko odmarališta, čula sam dva ženska glasa:

– Tražila je da napunimo bazen. Za njih tri! Van pameti!

– Ma, da. I hoće užinu od 11 do 12h da joj serviramo kao dečici kad borave u odmaralištu! Za večeru cezar salata, orada, ludilo! Ko to plaća pitaj boga.

Sakrila sam se iza žbuna, dve radnice iz kuhinje s belim keceljama su pušile na stepenicama.

– Šta da ti pričam, dok nije organizovala ovaj kombi prevoz, ustajala sam u pet, pa je Rajko morao da me vozi. Znaš šta, od nas petnaest neko će progovoriti, samo da ti kažem da to neću biti ja. Zbog čega uvek ja da najebem? Nije vredno toga.

Svaka za sebe srknula je poslednji gutljaj kafe, ugasila cigaretu žustro kao da ubija bubu i vratila se u kuhinju.

U našoj sobi, na stočiću je stajao papir, ali plastificiran da ga deca ne bi uništila: „Dobrodošli u Dečija odmarališta i oporavilišta! Dečije odmaralište nalazi se na 1080m nadmorske visine, a izgrađeno je 1979. godine. Kompleks je urađen u tipično planinskom stilu sa centralnim objektom i šest paviljona sa visokim krovovima sa kapacitetom od 600 ležaja. U centralnom paviljonu nalaze se restoran, zatvoreni bazen, kantina, televizijska sala i ambulanta. Odmarališta i oporavilišta za decu osnovana su 1956. i obuhvatala su pet objekata na moru: Jelsa i Hvar na Hvaru, Milna na Braču, Jakljan kod Dubrovnika, Promajna kod Makarske i dva na planini: Mitrovac na Tari i Stanišinci na Goču. Posle raspada Jugoslavije objekti na moru više nisu u nadležosti Centra, ali dobijaju dva nova dečja odmarališta: Rudnik na Rudniku i Bukulja u Aranđelovcu. Centar dečijih odmarališta i oporavilišta gde su deca jedini, najpoželjniji i glavni gosti!“

Mama nam je uvek govorila: „Najvažnije je da budete lepe i pozitivne“. Sada to biti pozitivan znači da si bolestan. Mama je čitala neke, kako ona to kaže, zabranjene vesti. Novi svetski poredak i tako to.„Sve vam je to deco, zbog 5G talasa, zračenja, od toga i ptice padaju mrtve. Ko zna šta još bacaju iz vazduha, ne verujem ja njima ništa. Zaprašuju komarce! Kako da ne! Nebo je tajnim sporazumom predato nekim privatnim firmama, strancima, ko zna. A tek vakcina, to su otrovi. Hoće da nas čipuju i da nas pretvore u robote. Maske su nam stavili kao brnjice, znaš li da pod tom maskom udišeš ugljen-dioksid, možeš misliti kako je to zdravo! Ništa ja to ne verujem, taj virus ne postoji. Kod bolesnih i umrlih patolozi nisu identifikovali nikakva anti-tela. Niko nije umro od korone, niko, to vam je, deco moja, izmišljeni virus! Ja sam vas ovde dovela ne zato što se bojim virusa, ne, ja sam nas ovde sklonila jer neću da nosimo te maske kao đavolje sluge i da nas zatvaraju u kuću kao robijaše!“

Nas tri, bazen samo za nas. Niko ne vidi da su mi debele butine. Kada se zagnjurim pod vodu, ne postoji niko i ništa, konačno je tišina. Mama je rekla: “Pločice su demode, generalno su ovde kupatila i tuševi jezivi, ali izdržaćemo.“ Uveče je mama kazala konobaru: „Dajte svako veče nešto drugo, da se malo zabavimo, neka bude muzike, maskenbal, izbor za mis.“ Kad je konobar doneo ribu, mama mu je sugerisala: „U subotu menjamo jelovnik, dolazi mi jedan prijatelj, pojačajte malo hranu, neka bude za večeru roštilja, mešano meso.“ Jednog jutra je mama uzdahnula: “Ako saznaju ovi iz sindikata, ima da me razvlače i po televiziji i po novinama.“ Ja sam pitala šta je to sindikat, a mama je objasnila da su to budale i da je to stara komunjarska zločinačka organizacija, cinkaroši i izdajnici. Mia je dodala: „Pu, drukare!“ ali mama na to nije odreagovala. Ja sam još malo posle toga razmišljala zašto se Beogradski sindikat onda tako zove. Mamin prijatelj je stigao, ali je rekla da ne treba da znamo njegovo ime, jer to nije važno, sve što smo čuli o njemu je da je neki gradski političar. Mama i mamin prijatelj su šetali po šumi, mi smo išle iza njih, a onda se on nešto pravio pametan o pečurkama. Šumsko drveće komunicira pomoću mreže gljiva u zemlji, pomoću psihoaktvinih gljiva nastaju konekcije među delovima mozga koji do tada nisu komunicirali i sve u tom fazonu. Jedina vrsta komunikacije koja je mamu zanimala bila je da kaže šta hoće i da drugi onda to urade. Kad smo naišli na skupinu pečuraka koje rastu uz jedno drvo, mamin prijatelj je kazao: ”Veruj mi, ova je nešto najbolje što se kod nas može naći. Ima ukus kao mladi orasi.” Onda je mama rekla nešto o tome da njima ne trebaju mladi orasi i još nešto o obliku te pečurke, pa su se oboje kikotali.

Mama je odmah izguglala, pa nam je čitala:

“Blagva(Amanita Caesarea, jajara, jajčara, kneginja, gospa, rujnica)

Poznavali su je još stari Rimljani i pripremali na više načina.
Visoka je od 5 do 14 cm. Šešir joj je raspona od 6 do 12 cm, sjajan, crveno-narandžaste boje. Za razliku od muhare, odozdo je sva žuta (listići i drška), suknjica je takođe žuta, a vrećica bela i najveća je od svih pupavki. Meso je bledo rumeno, ugodnog, nenapadnog mirisa. Blagva je u ranoj mladosti obavijena u debeo mesnati beli omotač, koji doslovno biva rastrgan, a izgleda kao da iz jajeta izlazi paradajz i izrasta u gljivu lepe narandžaste boje.
Nalazi se po svetlijim šumama i šumskim čistinama, u toplijim predelima.
Uz malo pažnje ne može se zameniti otrovnom muharom (koja ima crveniji šešir, prekriven velikim brojem belih ljuspica i drškom sa listićima bele boje), ali često je mešaju sa zelenom pupavkom, pa je potrebno biti izuzetno oprezan. Gađenje, preznojavanje, omamljenost, agresija, glavobolja, povraćanje, halucinacije i paraliza neki su od simptoma trovanja zelenom pupavkom.”

“Neka nam kuvar večeras spremi i ove pečurke na žaru uz onaj roštilj,” tražila je mama. “Provereno su jestive, vrhunskog kvaliteta, čovek je stručnjak, lično ih je pred nama prepoznao i ubrao.”

Basovi su tukli u odmarališnom restoranu, najpre je ustala Mia. Zanosno je zabacila kosu i hodala nogu pred nogu kao manekenka na pisti. Kratka majica otkrivala je zategnut stomak, a štikle koje je obula činile su da joj noge izgledaju duge, do vrata. Konobar je na mikrofon najavio: “Dobro nam došli na izbor za mis odmarališta, naša prva kandidatkinja je Mia iz Beograda, ima samo petnaest godina, ko bi rekao?” Mia se vešto okrenula kao na Fashion TV-u, kamene face, bez osmeha kako to profesionalni modeli rade. Zatim je konobar prozvao dalje: “Hvala Mia. Sa nama je i Slavica iz Beograda, pozdravimo je jednim velikim aplauzom”. Na to su svi konobari i kuvari zapljeskali, a mama se uživela u igru i šetala podijumom na kojem bi obično stajali muzičari. Lice joj je bilo mrtvo ozbiljno, a u jednom trenutku skinula je sako i prebacila ga preko ramena. “Slavica, osim što je prava lepotica, veoma je uspešna poslovna žena. Direktorka je Centra dečijih odmarališta i oporavilišta, a uz to se bavi i humanitarnim radom”. Mama je za kraj namignula i poslala poljubac nekakvoj nevidljivoj publici. Onda su i mene najavili. “Lea je najbolji đak u razredu, obožava da čita knjige i voli duge šetnje u samoći.” Pogledala sam mamu u stilu kakve si to informacije izdiktirala o meni. Stidljivo sam ustala i prošetala da zbrzam svoju tačku, jer ne volim kad su sve oči uprte u mene. Posramljeno sam se nasmešila i sišla s bine. Videla sam da mama odmahuje glavom i prevrće očima. Posle toga sam se zaključala u WC i dobro se ispovraćala. Uvek kada povraćam – plačem. Tad mislim da ću umreti. Kaša hrane izlazi iz mene u vrelim mlazovima, a ja mislim da je tako kad umireš, da sve izađe iz tebe. Na stolu je ostalo još nešto mesa sa roštilja i pečuraka na žaru, jer niko nije mogao više ni da diše. Mama je otkopčala kaiš, izula se i stavila noge na stolicu. “Joj, mama, kao da je svuda neki smrad iz frižidera”, prvo se Mia požalila da joj nešto jako miriše i da joj se taj miris gadi. “Sve mi smrdi kao neka guma, neka plastika.” Mama se hladila jelovnikom sve brže, ali se toliko preznojala da joj se puder slio i skupio u pregibu pod bradom, a na licu se videla svaka pora kao da ima krokodilsku kožu. “ ’Oćeš ti još jesti ovo ili da nose?” pitala je svog prijatelja uhćući i puhćući, a nakon što je i on raskopčao gornju dugmad košulje i brisao čelo salvetom viknula je: “Konobar, ‘ajde sklanjajte ovo sa stola i pojačajte klimu.” “Mora da je od vina, a i zagušljivo je ovde.” dodao je prijatelj. Mama se nagnula ka meni i šapnula mi s osmehom: ”Što volim kad muškarac ovako obuče belu košulju, pa mu se u prednjem džepu provide novčanice.” Mama je zabacila glavu unazad i sva je bila usporena kao da je pijana, naslonila je glavu svom prijatelju na rame. Zatvorenih očiju je nešto pevušila, a rukom je počela da rastresa kosu da bi ohladila vrat. On je počeo da zapliće jezikom dok govori i užasno se znojio. Posle nekog vremena je skočila: “Jao, bože me sačuvaj, pa mi smo možda dobili koronu! To je to! Dobili smo koronu! Bili smo ovde zaštićeni, to si nam ti doneo. Ko zna gde si se smucao po Beogradu! Počela je da ga udara šakama i da plače: “Nedeljama se pazimo ovde izolovani, nije trebalo da dolaziš. To si nam ti doneo! Odlazi odavde! Gubi se!” On se nije opirao, samo je ustao i stajao pored nje, izgledao je kao dvaput obaren krompir, a bespomoćne oči su se izvinjavale. Mama je počela histerično da plače: “Nisam uradila ništa loše! Ja sam samo htela da zaštitim moju porodicu!” Mamin prijatelj se vratio za sto, ali je seo podalje od mame. “Mama, mene boli glava”, zavapila je Mia i povratila pored stola. Kad sam videla Miu kako povraća, iz mesta sam skočila do WC-a, ali sam usput ostavila trag po hodniku: ćevapi, ražnjići, pečurke, luk, salata, sok, sve je izletelo iz mene. Mamin prijatelj političar panično je uzviknuo: “Koči mi se noga, evo pogledajte ispod stola, ne mogu da je pomerim!” Htela sam da odem po pomoć, da zamolim da utišaju muziku, donesu vode, zovu hitnu pomoć, ali nekako nisam mogla da se probijem do tamo, noge su mi bile zakovane ispod stola kao da su pustile korenje sve do podruma. Mama je lisica s tim njenim izduženim očima, crvenkastom kosom i opasnim glasom, a njen prijatelj ima glavu vuka. To su i dalje oni, samo su dobili nešto lisičije i vučije. Ne plašim ih se, razgovaram normalno sa njima koliko je to moguće, ali hoću da kad okrenem glavu levo-desno i ponovo pogledam u njih sve to prestane i vrate im se njihova lica. Kad zažmurim i opet otvorim oči hoću da nema više lisice i vuka. Mia je unezvereno tumarala okolo na štiklama i dok sam pogledom prešla preko cele sale i zaustavila oči na njoj postala je mala ofucana veverica na štulama i na to sam počela glasno da se smejem. U uglu sam, kao kroz maglu, videla dve spremačice kako sede, puše i gledaju nas, učinilo mi se da nam se podsmehuju, da su im usta ogromna, a da se njihov smeh usporava i ubrzava, usporava i ubrzava, kao na nekom pokvarenom snimku. Počeli smo da povraćamo nezaustavljivo, tako da nismo ni stizali do WC-a. Povraćali smo po crvenim itisonima, izletali napolje i povraćali po popločanim stazicama. Prijatelju političaru je nešto tamno curilo niz nogavicu. Mama se držala za zid i bljuvala u ćošak, u kantu za smeće i pored nje.Utrčala sam u kuhinju, ali tamo nije bilo nikog. Odvukla sam se do recepcije, ali i to mesto je bilo prazno. Kod prijemnog pulta, ka hodniku, staklena vrata su se micala tamo-amo uz ritmični zvuk cviljenja, a sa njima se, kao da se uz taj zvuk podsmehuje, kretao ovamo-onamo i zalepljen plakat: „Centar dečijih odmarališta i oporavilišta gde su deca jedini, najpoželjniji i glavni gosti!“

__________________________________________________________________________

ANDREA POPOV MILETIĆ rođena je 1985. u Novom Sadu. Diplomirala je na katedri za Komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavila je zbirku priča ‘Bezazlene crtice’ (2013) i roman “Pioniri maleni, mi smo morska trava” (2019). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa u Širokom brijegu (2016). Prozu i književnu kritiku objavljuje u relevantnim zbornicima, internet portalima i časopisima sa prostora bivše Jugoslavije. Priče su joj emitovane na radiju i prevedene na makedonski i albanski jezik.
Roman “Pioniri maleni, mi smo morska trava” doneo joj je nominacije i uže izbore za velike književne nagrade.
Živi i radi u Novom Sadu.