ROMAN ANDREE POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985.) “PIONIRI MALENI, MI SMO MORSKA TRAVA”, Treći trg, 10/2019, ulomak
Category: proza
KRATKA PRIČA MINE BAŠIĆ
BERNHARD STRASSE
U Keln sam prvi put otišla zbog razgovora za mjesto u katoličkoj Medicinskoj školi Schwester Blandinne Ridder, koja se nalazila preko puta St. Antonius bolnice, u Ulici Bernhard. Skupila sam dovoljno novca za povratnu kartu, a Darko je iz tegle u kojoj je štedio velike kovanice, izvadio dvije: jednu za cigarete, drugu za sendvič – ako ogladnim. Darko je jedina osoba koja
je štedila u kovanicama od čak po pet maraka, i to u najobičnijoj staklenoj tegli, koja čak nije imala ni poklopac. Niko drugi koga sam poznavala u svom čitavom životu nije štedio. Na mostiću ispred glavne zgrade đačkog doma, u mršavom kaputu me čekao Ergul. Rekao je da se kod njega u Turskoj obično prosipa voda kada neko krene na važan put, ali pošto je u ukočenim prstima držao pivo, prosuo je jedan gutljaj za mnom i mahnuo:
– Emine viel Gluck, inshallah!
Drugi Turčin koji je pored njega plesao od studenog vjetra, preko zaleđenog potoka veselo viknu da u Dusseldorfu na željezničkoj stanici obavezno obratim pažnju na prozor broj 8 – jer tu ga je odveo amidža, kako bi konačno izgubio nevinost.
– Ona se zvala Jasmin, mahni jednom Jasmin od mene, najboljeg ljubavnika sa Crnog mora!
U vozu sam pokušavala da se pripremim za intervju, ali sve je oko mene bilo manje mučno. Počešljane njemačke šume i polja premazana lakricom, mokri krovovi i dva tamna automobila parkirana ispred bijele kuće, sa jednom bijelom lampom u prozoru. Zapamti da jednog dana imaš bijelu lampu u prozoru, jer je lijepo, rekla sam sebi. Zašto želite da postanete medicinska sestra? Ne želim, ali od sljedeće godine sam na ulici ako me vi ne primite. Darko odlazi u Australiju, ostajem sama. U Mostaru sam dvije godine išla u medicinsku školu koju sam mrzila, pa je logično da nastavim. U bolnici sam bila prva koja je trčala da se ispovraća, ali to nisam smjela reći majci, koja me ionako smatrala nesposobnom za život. Kao najgoru kaznu za tu nesposobnost, prijetila bi mi da me svaki dan može vratiti kući, da opet živim s njom. Sljedeće pitanje.
Na željezničkoj stanici u Dusseldorfu sam pogledala prozor sa velikim brojem 8, ali nisam mogla vidjeti nikoga. Možda je Jasmin za praznike otišla kući. Bližio se Božić i obavezni praznici, internat će biti zatvoren, a ja opet nisam imala gdje da odem. Za Kartoffelferien sam bila kod Waaffe, marokanske prijateljice, čiji se brat trljao između nogu i oblizivao gledajući me pravo u oči svaki put kad Waaffa nakratko izađe iz sobe. Njihova majka je žalila za Kazablankom i pokazivala mi slike kuće od mozaika u kojoj je rodila Waaffu i Idrisa. Jednog dana, kada se vratim svojoj kući, ja ću svojoj majci ispričati kako sam bila kod neke marokanske porodice i nisam ništa htjela pojesti – govorila mi je. Tada mi nije padalo na pamet da to jednom ispričam majci, ali sam nekoliko godina kasnije ipak ispričala, baš njoj, koristeći iste riječi, ne zbog moje moje majke, nego da ispunim proročanstvo gospođe Moussa i nekako joj se zahvalim na svim ljubaznostima potpunih stranaca, od čije dobre volje sam često zavisila. Mojoj majci se priča svidjela.
– Amina, reći ćeš mi kad budeš gladna?
Obećala sam da hoću, ali nije bila zadovoljna. Pozvala me u kuhinju, pokazala frižider, rekla nešto na arapskom i tražila da ponovim rečenicu. Ponovila sam: Ena uridu en enem.
– To znači: Ja sam gladna – tako. Sada me u dva ujutro možeš probuditi, samo gledaj da mi to kažeš polako, na arapskom, ja ne volim kada me bude na njemačkom.
Nisam je probudila u dva sata, ali je mene probudio Idriz, koga smo Waaffa i ja sikćućim šapatom istjerale iz sobe njegove sestre.
Njihov otac je gledao satelitski program i pitao pušim li, svi iz Bosne puše, jer im je teško.
– Za Bosnu je kriv Gorbačov i sile pakla, ali prvo Gorbačov i neka ti niko ne kaže drugačije! – objavio je nakon večere gospodin Moussa, koji je mnogo bolje govorio njemački od ostatka porodice, jer je suprugu i dvoje tinejdžera tek prije dvije godine doveo iz Maroka, iako nerado i slomljena srca, jer mu je uporedni brak sa Ursulom iz Koblenza propao nakon osam godina. Ostatak je na arapskom objasnio Idrisu, koji je nezainteresovano šutio. Zatim smo oboje zapalili cigaretu, a ja zlobno otpuhivala dim u pravcu Idrisa, koji nije smio pušiti pred ocem.
Waaffina majka me kasnije pozvala u kuhinju da mi, kao i sve majke, kaže kako oca ne treba shvatati sasvim ozbiljno:
– On ne zna ni šta se dešava u Maroku, a misli da zna nešto o Bosni. Vidiš ovaj park? – mokrom rukom je pokazala dječiji park ispod kuhinjskog prozora – nikada nisam bila tamo. U Kazablanci, ja znam svaki ćošak i svaku ulicu.
U dnevnoj sobi, gospodin Moussa i dalje je govorio i povremeno sam mogla čuti: Bosna, dok sam ostatak zauvijek zapamtila kao sufr, sufr, wahed.
Ljetne praznike sam provela kod prijateljice iz Prijedora. Pozvala me je kad sam joj rekla da nemam više gdje. Ona i majka provele su tri mjeseca u jednom logoru, otac i dvojica braće u drugom. Postojao je još jedan brat koji je bio u Americi i koji se više nikome nije javljao. Njen otac je ljutito slušao bećarce sa nekih starih kaseta i dopuštao mi da zapalim cigaretu s njim, dok su se ostali krili u sobi na tavanu. Gladio je mršave podlaktice, kao ugarak crne od ugašenih cigareta i ponekad čak i ljutito pjevao. Kod njih sam bila najsretnija i najmirnije sam sjedila pored njihovog oca, iako se sjećam samo jedne rečenice koju mi je ikada uputio:
– Uvijek prvo uzmi čašu vode prije nego što zapališ, to će ti spasiti pluća.
Kod prijateljice iz Kozarca sam bila slobodna sama otići u kuhinju, u kojoj nije bilo bogzna šta. Navečer smo se smijali u potkrovlju, pili kafu i budili komšiluk. Maštala sam da je njen otac moj otac, jer sam se, dok sam sjedila pored njega na polovnom, smeđem, izbjegličkom kauču, osjećala potpuno sigurno, a znala sam da me neće ništa pitati. I nije. Ponekad bi me ćušnuo u rame i bez riječi ponudio kafu, vodu, upaljač. Zaspala bih pored njegovih savijenih leđa kao porodična mačka, ne obazirući se na viku i lupanje iz kuhinje. On bi mi pokrio stopala i oko nas pravio sigurni i gusti oblak dima. Njegove sinove nisam zanimala i prolazili su pored mene kao pored neugledne rodice, jer sam im bila premršava, a njima su iznad kreveta stajali posteri oblih i nasmijanih pjevačica.
– Samo nemoj pred njim govoriti da je tata, već babo – šapnula mi je prijateljica jedno veče.
Nije mi smetalo da tatu smjesta zamijenim babom. Kod njih niko nije govorio o povratku i nisam se morala pretvarati kako i ja želim da se vratim – čekali su useljeničku vizu za Ameriku. Nisu me pitali zašto sam sama i koga nemam.
Uskrs sam provela kod bivše profesorice hrvatskog jezika, koja mi je često posuđivala knjige: u njenom stanu sam prvi put na njemačkom pročitala Einsichten eines Clowns: piščeva majka nakon rata zaboravlja da je i sama bila nacista i odlazi u Ameriku da drži predavanja o pokajništvu njemačke mladeži. Profesorica hrvatskog me upisala u internat, dodavši da drugo pametno dijete iz izbjegličkog kampa, Darko, već ide na taj Klausenhof. Njena kćerka je sa dečkom bila na Tibetu, a ona je imala mali, bijeli stan u kome me ostavila potpuno samu. Po čitav dan sam sjedila u kadi i pjevala. Sjeti se da u svom stanu imaš neku staru šivaću mašinu i orhideju, pomislila sam šetajući se gola po hladnim pločicama njene kuhinje koja je bila potpuno prazna. Čitala sam po tri knjige iz njene biblioteke istovremeno i pretvarala se da je to sada moj stan i da tako živim nova ja.
Prije nego što sam otišla na Klausenhof, jedno vrijeme sam boravila kod porodice Spehr iz Leverkusena. Dr. Spehr mi je dozvolio da spavam u sobi njegovog sina u potkrovlju, jer je njegov najstariji sin otišao sa djevojkom u Gvatemalu. Na stoliću pored kreveta je stajala njihova nasmijana slika sa skijanja, oboje su pokazivali isti razmak između prva dva zuba. Kod njih niko nije govorio o hrani, ali ni o cigaretama. Baka Spehr je radila u Crvenom krstu i jedan dan mi je donijela crni kožni mantil koji su godinama svi zvali Gestapo mantil. Kasnije je taj mantil bio moja vjenčanica.
Voz je ulazio u stanicu: 4711 Echt Kolnisch Wasser, a ja sam u žurbi postavila sebi jedno probno pitanje koje me je mučilo: Da li ste katolkinja?
Dolazio je Božić, i ja više nisam imala gdje prespavati. To sam napisala u pismu socijalnom radniku u Leverkusenu, tražeći da me smjeste u neki izbjeglički centar preko zime, ali mi niko nije odgovarao. Izašla sam iz voza, prešla nekoliko metara do platoa, pored pijanica i njihovih sivih pasa, ušla u Katedralu i zadivljeno pogledala u strop. Odlučila sam da se pomolim Bogu i zapalim sebi svijeću. Sjela sam ispred desnog oltara koji je prikazivao razapetog i bolesno mršavog Isusa iz čijih je trnovitih rana curila krv, lica u očajnom grču od boli. Stavila sam ruku u desni džep i krvnički stisla sestrinog plastičnog Garfilda kojeg sam čuvala od izbjegličkog centra u Crnoj Gori:
– Bože, pomozi mi da ostanem u Kelnu i da za Božić ispadne neki klinac i za mene. Hvala.
Razgovor je bio zakazan u četri sata, a Bernhardt Strasse sam našla lako: izađe se na stanici Weisserhauser Strasse pored Rajne, onda ulicom pravo sve dok se na lijevoj strani ne ukaže betonska kocka u kojoj su stanovale učenice Schwester Blandine Ridder Schule. Dobar dan, ja sam došla zbog intervjua. Dobar dan, ja imam intervju u 4 sata. Dobar dan, ja se zovem, ja imam intervju. Dobar dan, ja nisam katolkinja, neću da budem medicinska sestra, imajte milosti.
Schwester Raphaela se pojavila kao lik iz crno-bijelih filmova: bila je u kasnim tridesetim, visoka i lijepa kao nečija majka iz magazina. Da sam ja ovako lijepa, sigurno ne bih bila časna sestra, pomislila sam. Ispričala sam joj kako sam se prijavila jer sam već završila pola medicinske škole, taj posao me uvijek privlačio i imam solidno predznanje. Logično je za mene da nastavim tamo gdje sam stala. Ona je pohvalila moj njemački, kao i želju da nastavim sa školovanjem.
– Da li ste katolkinja? – upitala je na kraju, nakon što je odslušala moju uljepšanu izbjegličku priču.
– Nisam, ali meni to ne smeta – odgovorila sam.
– Nama je jedino važno to da vjerujete u Boga. Imate dobre šanse da budete primljeni – rekla je Schwester Raphaela mirno.
– Vjerujem – slagala sam.
Na povratku iz Bernhardt Strasse sam opet otišla u Katedralu, klekla ispred istog Isusa i rekla mu:
– Imam dobre šanse da budem primljena, hvala ti, efikasni katolički Bože – i za svaki slučaj se zahvalila sestrinom narandžastom Garfildu u džepu. Ostalo je još samo da nađem porodicu sa kojom ću provesti Božić.
__________________________________________________________
MINA BAŠIĆ je rođena 1976. godine u Sarajevu. Školovala se u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Njemačkoj i Australiji. Diplomirala je na Odsjeku za jezike na Queensland University of Technology u Brisbaneu, u Australiji. Dobitnica je nagrade Zuko Džumhur za neobjavljenu knjigu kratkih priča. Objavljuje u australijskim i domaćim časopisima. Trenutno radi kao prevoditeljica i profesorica engleskog jezika i književnosti. Redovno objavljuje na portalu za društvo i kulturu NOMAD.
priča je objavljena u književnom časopisu Život, 1-2/2019, i prenesena uz dozvolu autorice
KRATKA PRIČA ANE SCHNABL IZ ZBIRKE “ODVEZANI”, Partizanska knjiga, 2018.
TRITTICO
Ovo je trebalo da organizuju drugačije. Mogli su na primer da nam pošalju manji paket sa zalihom za sledećih šest meseci i čajem za smirenje ili da nam to predaju lično, preko stola, kao što se radi među ljudima koji znaju da čuvaju tajnu. Ovako moram da stojim u redu, šesnaesta, sa rukama u džepovima; pažljivo preklopljen papir je sve što sam dobila da ponesem usput. Poslali su me u svet i niko očigledno nije ni pomislio na to da mi je odlazak u svet delimično do pretežno neprijatan. Kada mi je tako kao sada pretežno do veoma neprijatno, počinjem kiselo da zaudaram, zbog čega mi posle bude još više neprijatno i samo želim da idem kući da bih zamenila majicu i gaćice i stvar obavim kasnije ili je uopšte ne obavim jer bi na putu do apoteke mogli da me vide isti ljudi i da se pitaju da li je sa mnom sve u redu. Ako bi se ljudi pitali tako nešto, bilo bi mi naročito neprijatno, zato u ovom trenutku izgleda kao najlogičniji izbor da ostanem u redu. Petnaesta. Izvinila bih se svima kojima moj kiselkasti miris smeta, to nisam ja, to je moj kortizol, volela bih da svima u blizini objasnim da sa mnom stvari ne stoje toliko loše kao što izgleda. Možda mi ne bi verovali, jer stvarno loše izgledam, to mi poručuje odraz u staklu kliznih vrata. Ta ista vrata mi poručuju i da je ispred mene zaista privlačna devojka sa uspravnim grudima i da se obe ogledamo, pri čemu se ona zadovoljno osmehuje poput mačke, a ja tamo gde bi trebalo da bude lice imam nešto drugo, ružno. Četrnaesta. Primećujem i to da imam strašno neurednu kosu masnog sjaja, koja mi se u pramenovima lepi za majicu, jedan od pramenova harmonično dodiruje iskvašenu zglobnu čašicu potpazušja. Univerzalno pravilo – jedno zlo nikada ne ide samo. Trinaesta. Svim srcem bih volela da ispod pazuha izvučem taj uznemirujući masni pramen, ali se bojim da bih za to morala da podignem ruku, otkrijem kolut znoja, a ujedno bi i mačkasto privlačna devojka ispred mene, koja ne može da odvoji pogled od stakla, primetila koliko truda ulažem u to da izgledam pristojno. Dvanaesta. Verovatno bi joj se savršena usta razvukla u luk pomilovanja kada bi primetila koliko su uzaludni moji pokušaji – jednom ružan, uvek ružan – a još dublje u sebi bi se obradovala što uvek i svuda izgleda kao boginja, i dalje bi samozadovoljno iznova gledala u staklo vrata. Najteže u svemu tome je što nama koji smo ružni i mali ne pripadaju strast i privlačnost, to sam naučila dosta rano, mnogo puta sam popila onaj pogled pun otpora ili čak gnušanja „ti-si-ružna-i-mala-i-nemašprava-na-strast”. Pošto mi je strašno nelagodno od tog i njemu srodnog pogleda „ti-si ružna-imala-i-nemaš-razloga-da-se-sređuješ”, okanila sam se iskazivanja strastvenosti i svakog privlačenja pažnje. To uglavnom znači da ne posmatram privlačne ljude, ne plešem, ne smejem se preglasno, ne komentarišem događaje ako nisam prema njima potpuno ravnodušna, isto tako, prestala sam da se sređujem i zato moram da trpim masne pramenove koji mi se zarivaju u potpazušje, što zapravo još nije ništa. Mnogo je delikatnije kada sam na bazenu na časovima plivanja. Ti časovi su za mnoge opuštajući, a za mene predstavljaju kraću golgotu, iako mi lekar kaže da voda leči i da se jednostavno moram rekreirati ako želim da napredujem u pogledu stanja glave i svesti o ličnom postojanju. Jedanaesta. Tamo na časovima plivanja sam naime u kupaćem kostimu, zbog čega mi je toliko neprijatno da do bazena hodam kao neko sa upaljenim išijasnim nervom što je, donekle ironično, dobra maska za moje stvarno raspoloženje. Dakle, pošto sam u kupaćem kostimu, posmatračima razotkrivam svoje kratke, jake i izuzetno dlakave noge za koje sam se poslednji put pobrinula u kasnom pubertetu, kada sam se još borila za pravo na doterivanje. Za posmatrače je verovatno još strašniji onaj predeo koji žene besprekornog statusa nazivaju „bikini”. Mnogo teškoća mi stvara naročito kada plivam leđno, jer se dlake za mnom vuku kao morska trava; to sam u stvari čula da govori jedna od plivačica u garderobi, mislila je da nisam blizu, jer obično svi ljudi misle da nisam blizu. Deseta. Tako recimo i muškarac koji stoji iza mene ne zna da sam blizu njega i do sada se verovatno ni jednom nije zapitao zašto sam u stvari tu, a ako se i zapitao, verovatno misli da sam tu zato što smrdim. Ne može da zna – jer nema ni razloga da se interesuje za mene – da sam tu zato što je moj lekar uveren da je vreme za veći korak napred. Deveta. Kaže da smo do sada zajedničkim snagama već napravili nekoliko koraka koji su po njegovom mišljenju prekratki da bi zaista značili promenu položaja. Bilo kako bilo, u poslednjih godinu dana i devet meseci, otkada ga posećujem, odrekla sam se nekoliko štetnih navika: prestala sam s redovnim pušenjem marihuane, prestala sam s redovnim konzumiranjem suvih salama, smanjila sam i zloupotrebu obesnih cinizama i šala na svoj račun. Moj lekar je uveren da je naročito ovo poslednje veoma opasno jer produbljuje bolest umesto da je razrešava. A ja imam toliko iskustva da znam da su samo obesni cinizmi i šale na sopstveni račun ono što svetli u tami ovog tihog stanja koje polako plete mrežu. Osim toga, svaki put kada prospem šalu na svoj račun, na primer u prisustvu svojih kolega s plivanja, pokupim sažaljenja takvih dimenzija o kakvima sam sanjala kao dete. Osma. Moj lekar ne razume koliko je izuzetan moj humor i kako njime uveseljavam ljude, kako se dobro ljudi osećaju kada kao traktor zaorem u vlastitu nesreću. Ne razume koliko mi to znači i da mi se zbog toga ponekad čini da sam punopravni, efikasni građanin s potpuno jasnom privatnošću. Kada sam previše umorna za ludiranje, moje stanje se pogoršava. Tada zaista ne mogu ništa da izvedem, mogu da se aktiviram samo još za bolest i obično se stvar završi tako što automatski molim za hospitalizaciju, jer neću da budem na teretu svojoj maćehi. Sedma. Jedini logičan izbor, ako ne želim nikome da smetam i ako hoću da ispunim svakodnevne obaveze je, dakle, humor. Tako sam na putu dovde pevušila „Ružno pače u svet ide, ne gazite ga i vi pride”, što mi se činilo smešno i pomoglo mi je da olakšam neprijatne osećaje. Iz kuće izlazim tačno tri puta nedeljno i obično brojim sekunde koje provodim izložena pod, za većinu, blagim nebom. Šesta. Danas je šetnja dovde bila krajnje neprijatna i morala sam da posegnem za radikalnijim sredstvima, bilo je potpuno svejedno da li ću prebrojati paran ili neparan broj sekundi provedenih pod, za većinu, blagim nebom. Iako je poseban dan, jer pravim veliki korak napred, osećam se čudno izigrano. Peta. Moj lekar mi garantuje da je to potpuno uobičajeno jer stiže sve bolesne osobe. Onima koje se žale na velike bolove potrebna je dodatna pomoć. Verovatno sam se u to uplela kada sam upotrebila dve reči koje pacijenti kod lekara ne smeju da koriste jer izrazom nemoći prljaju njihov, inače, previše vedar i blago sažaljiv izraz lica pun nade. Izgovorila sam, naime, reči „ubiti se”. Četvrta. Lekar je u šoku verovatno prečuo tiši nastavak „zbog bolova”, što bi stvar malo ublažilo, i poslao me je ovamo s papirom u ruci da javnim priznanjem platim za upotrebu pogrešnih reči. Pošto sam blizu agresivno žute linije privatnosti, bolovi u mom želucu su sve strašniji, stvarno je neverovatno šta sve može da se raširi po telu kada ovako čekaš iza privlačne devojke, ispred naočitog muškarca. Papir koji sve vreme držim u desnoj ruci u džepu je iskvašen, možda apotekarka neće uspeti da pročita šta piše i poslaće me kući i misliće, kao i svi ostali, da sam došla po lekove koji će mi pomoći kod teškoća sa znojenjem. Takva realnost bi me poštedela neprilike da moram da gurnem papir pred savršeno našminkane oči apotekarke koje će pročitati ime leka i pogledati me jasnim „ti-si-ružna-imala-ništa-čudno-što-patiš” pogledom. Muka u želucu se podizala i izbila do mozga, pritisla očni nerv tako grubo da se slika za trenutak zanela i spojila u jedno čim je prelepa, doterana i nesumnjivo srećna apotekarka prozvala strpljivo „dalje”. Sada sam treća u redu i u tome nema ničeg lepog. Osećam kako oko mene pulsiraju radosni, ispunjeni i zdravi životi ljudi, zbog svojih su ovde u apoteci, njima samima ne treba pomoć, ni zbog želuca, ni zbog glave, ni zbog krvnih sudova, ni zbog gljivica. Mene je pre nekoliko godina bolest uzela pod svoje i bilo mi je potrebno mnogo pomoći, zbog čega sam imala i visoke životne troškove, naročito sa marihuanom, nezdravom hranom, prevozom u prestonicu i plaćanjem lekarskih saveta. Obuzima me ono što moj lekar naziva „respiratornim teškoćama”, dišem plitko i brzo, zaista se trudim da me drugi ne čuju – verovatno se čuje manje nego onda kada sam redovno i mnogo pušila marihuanu i palila sebi grlo – jer ne želim pažnju radosnih ljudi, neuljudno bi bilo smetati im zastrašujućim zvucima. Naučila sam da između udaha i izdaha brojim do tri, organizam možeš da pripremiš na to da te sluša i da te ne dovodi u delikatne položaje, kao što bi bila na primer nesvest ili bar plač na javnom mestu. Situacija se usijava, privlačna mlada devojka je, naime, zakoračila sve do pulta i počela poverljivo da se savetuje s apotekarkom, stari trik sa brojanjem mi ne uspeva. Njen elegantan hod me je poremetio, tako je elegantna, izgleda tako srećna i tako u skladu sa sobom, a ja se borim za osnove, za to da udahnem taj prokleti vazduh tako da stigne u stomak i opusti me da ne moram iznova potpuno da se ponizim. Dosta mi je tog čestog blamiranja pred ljudima kojima ide bolje nego meni, što bi u stvari bila većina ljudi koje srećem, osim možda moje ogluvele maćehe, zavijene isključivo u zvuke svoje glave. Tako jako želim da suze ne počnu da mi se skupljaju u suznim kesicama. Pošto počinju da teku čim trepnem, ne smem da trepćem jer to prouzrokuje suve oči i produbljuje osećaj da sam zatvorena u svojoj propaloj glavi i ne mogu da gledam napolje. Iako sam glavu nagnula blago unazad, dve sitne suze mi ipak kliznu preko lica i zakotrljaju se po mojoj bradi, spajaju se na sredini i udružene padaju na ivicu majice. Tako. Sad sam raskrinkana, sad stvarno ne mogu da budem dobro, plačem tamo usred snežno bele, zastrašujuće čiste i besprekorne apoteke, druga po redu, sa rukama u džepovima pantalona, s papirom poraza u desnom dlanu. Papir će najmanje jednoj osobi u apoteci saopštiti istinu mog života i ta osoba neće imati vremena za sažaljenje jer nisam stara i ne umirem, nemam težih telesnih povreda ili rak. Zvanična dijagnoza je da se ja samo ne trudim dovoljno da oživim život. Sada prva stupam ispred blistave apotekarke, zurim u pod, skrivam uplakano lice, papir stavljam na pult, više ispred sebe nego ispred nje i poslednji put pogledom ošinem jezivi natpis. TRITTICO 5X. Apotekarka me uvežbano pozdravlja, kada pročita zapisano, okreće se i upućuje pozadi do skrajnutih polica gde drže lekove za skrajnute ljude. Vraća se posle nepunog minuta i predaje mi pakete okrenute prednjom stranom nadole i uradi nešto čudno, nešto toliko čudno da mi za trenutak zastane srce, a zatim mi zastanu suze. Dok pružam ruke ka paketima, sasvim blago dodiruje moj dlan, diskretno, kao da je slučajno, trgnem se i podignem glavu i prvi put vidim da u njenim očima nema otklona, niti tragova onog „ti-si-ružna-i-mala-zato-se-kupi”, već blagost. Neočekivana uteha, baš tamo usred besprekorne apoteke, usred grada anonimusa, usred, za većinu, izbljuvanog subotnjeg jutra. U tome bih se zadržala celu večnost, kad ne bi trebalo uslužiti naočitog muškarca. Pokupim svoje krstove i teškoće, atipične antidepresive pažljivo stavim u ranac i razmišljam kako bih svom lekaru opisala ovu atipičnu apotekarsku epizodu, a da ne ispadnem nerazumna i da mi ne bi iznova i iznova ponavljao koliko zaista projektujem.
prevela Jelena Dedeić
ANA SCHNABL (1985) slovenska je spisateljica. Zbirka priča „Odvezani“ (u originalu „Razvezani“) njezina je prva knjiga, koju je u Sloveniji 2017. godine izdala Beletrina, jedna od najuglednijih slovenskih nakladničkih kuća. Knjiga je dobila nagradu Slovenskog sajma knjiga za najbolji prvijenac. Na doktorskom je studiju filozofije i piše svoj prvi roman.
autorica je za knjigu nagrađena i hrvatskom književnom nagradom “Edo Budiša”: https://www.glasistre.hr/…/dobitnica-je-slovenska-autorica-…
ROMAN GORANA TRIBUSONA “OTAC OD BRONCE”, Mozaik knjiga, 3/2019, ulomak iz uvodnog poglavlja
Zaustavio sam svoju bubu boje bijele kave na benzinskoj crpki u Arnwiesenu, iz desnog džepa izvukao punu šaku papirnatih šilinga i zatražio od crnomanjastog momka, ne starijeg od dvadesetak godina, da mi napuni spremnik do vrha i provjeri pritisak u gumama. Promrmljao je nešto nerazgovijetno, kao da još nije ovladao njemačkim, coknuo jezikom i povjerljivo mi se nasmijao, potrčavši obaviti što se od njega tražilo. Premda sam je kupio tek prije dva mjeseca, negdje na samom početku ovog pretoplog ljeta, buba se sve više pokazivala kao loša roba, pregrijavala se, rasplinjač joj je nepravilno dahtao, klipovi se doimali potrošenima te mi se sve više činilo kako je morala prijeći znatno više od onih trideset tisuća kilometara koliko joj je pisalo na mjeraču. Papiri su joj govorili kako je sklopljena prije samo četiri godine, začudo u stanovitoj Puebli, dakle 1987., ali su i papiri na kojima je bio logo tvrtke Volkswagen Mexicana, S.A. mogli biti nepouzdani, odnosno namješteni kao i njezin mjerač kilometara.
Ostavio sam automobil na ugibalištu i pošao prema ovećem restoranu, gdje sam se znao zaustavljati kad bih se iz Beča vraćao kući. To je, naravno, bilo razmjerno rijetko, tri ili četiri puta u posljednjih deset godina, pa me na tom putu, od mjesta gdje sam radio pa do onoga gdje sam stanovao, preciznije rečeno – nekoć stanovao, znalo čekati mnogo sitnih iznenađenja. Tako sam, primjerice, poželio pojesti trokutasti sendvič od one tanke bijele šunke i popiti salcburško pivo koje sam volio, ali ih ispod osvijetljene staklene vitrine ovaj put nije bilo. A kad sam se spustio dolje, gdje su se nalazili uredni austrijski zahodi, shvatio sam da nemam uza se kovanica, pa sam u nezgodan položaj doveo djevojku koja je naplaćivala usluge, pustivši je da naokolo traži tko će joj usitniti petsto šilinga. Odustavši od sendviča i piva, kupio sam samo crveni Marlboro i pošao van zapaliti.
Arnwiesen je gorio na popodnevnom kolovoškom suncu, koje je, kako se primicala večer, postajalo sve zlatnije, poput čudesnih Klimtovih slika što sam ih mogao vidjeti u dvorcu Belvedere kamo me znala odvesti moja preuzetna bečka prijateljica Ema Mooser, očekujući da će i mene, pravog nevježu u likovnim umjetnostima, taknuti ljepote onog što je ona nazivala ‘art nouveau’. Zapravo, ništa nisam znao o tom Arnwiesenu, osim da je poluanonimna lokacija na autobahnu A2, smještena na području štajerskog gradića Gleisdorfa, kojih sto pedeset kilometara južno od Beča. Zašto nešto što se naziva gradićem ima ono sufiksalno ‘dorf’, nisam si previše razbijao glavu, držeći to jednom od brojnih zagonetki što mi ih je nudila Austrija, otkako sam 1981. doselio ovamo i počeo raditi, preciznije – baviti se raznim poslovima u njezinoj nekoć imperijalnoj prijestolnici. Konačno, i u nas je u jednom od smiješnih zemljopisnih administrativnih razdioba Dugo Selo upalo među gradove.
Stajao sam na vrhu stuba što su vodile do ulaza u restoran, iznad čijeg krovišta je bio uzdignut natpis Autogrill, izveden punim uglatim slovima. Pušio sam mirno svoj Marlboro, kad sam na drugoj strani prilazne ceste ugledao dva austrijska policajca kako se vrzmaju oko mog svjetlosmeđeg Volkswagena, zavirujući kroz prozorska stakla u unutrašnjost vozila, kao da ih zanima što bi se u kolima moglo naći. Vidjelo se da im sunce smeta, pa su dlanovima pokušavali zasjeniti okna bube i zaviriti unutra. Malko sam se trgnuo i ustuknuo korak ili dva k restoranu, jer mi radoznalost, koju su cajkani pokazivali prema mom vozilu nikako nije bila draga. Naravno da policajce, austrijske, jugoslavenske, da ne kažem i sve ostale, bar dok su u odori, ne zanimaju bujnost i bogatstvo svijeta, raznovrsnost njegovih pejzaža i mnogovrsnost ljudskih fizionomija, nego onaj uzani red pojava po kojima se može nazrijeti trag nekog prijestupa i nečija krivnja. Jesam li u njihovim očima bio krivcem za nešto, bilo što, trebao sam se zapitati, i ne biti previše siguran u to da ću iznaći prihvatljiv i umirujući odgovor.
_________________________________
GORAN TRIBUSON (Bjelovar, 1948.) svoju je prvu knjigu kratkih priča Zavjera kartografa objavio 1972., a potom još niz novelističkih zbirki (Praška smrt, Raj za pse, Spavaća kola, Klasici na ekranu, Zvijezda kabarea), kao i izabrane priče Osmi okular. Jedan od najproduktivnijih i najčitanijih hrvatskih prozaika napisao je i niz romana objavljivanih u nekoliko izdanja (Snijeg u Heidelbergu, Čuješ li nas Frido Štern, Ruski rulet, Polagana predaja, Legija stranaca, Zavirivanje, Uzvratni susret, Made in USA, Povijest pornografije, Siva zona, Potonulo groblje, Dublja strana zaljeva, Sanatorij, Noćna smjena, Bijesne lisice, Ne dao Bog većeg zla, Gorka čokolada, Susjed u nevolji, Propali kongres, Sestrica s jezera), kao i autobiografsku tetralogiju – Rani dani, Trava i korov, Mrtva priroda i Vrijeme ljubavi.
ROMAN OLJE KNEŽEVIĆ “KATARINA, VELIKA I MALA”, V.B.Z, 5/2019; ulomak
„Sanja ti je bila legenda“, rekla mi je Milica, i dodala mi još par mandarina iz kutije pored kreveta u njenoj sobi. „Naravno da je umrla mlada, kao i sve legende. A dosadne majke i očevi nadživjeće i svoju djecu. Vidi šta je životna svrha mojoj Ceci: pravljenje zaliha za crne dane. Kašeti mandarina, raskomadane životinje po zamrzivačima. Čula sam da se na Sanjinim časovima likovnog moglo pričati o svemu, svemu. O ljubavi, vezama, braku, filmovima, poeziji. Baš je fazon da nosiš to S kao privjesak.“
Miličina se nordijsko plava kosa, dužine kao u sirene, prosipala po krevetu, po meni, s kreveta padala na pod. U kosi, kore od mandarina i ostaci od oštrenja crnog krejona za oči. Prije izlaska napolje, ništa od toga neće istresti iz te ogromne kose koju rijetko pere. Uvjerava me da mirisi otpadaka i masnoće odbijaju vaške.
Dječaci ispred zgrade zvali su je „plavi anđeo“. Nisu je interesovali, „ti paćenici“. Bila je zaljubljena u filmove, u glumce, Branda, Belmonda, Delona. U pjegavu, beskompromisnu Katharine Hepburn, u karakternu Annu Magnani s dlakama u nosu, u malo razroku Monicu Vitti. „Osjećam da pripadam tom svijetu“, govorila mi je, bez srama. I svima je tako, bez srama, govorila da od života hoće umjetnost, strast i slobodu.
„Ćao, ja sam Milica, rođena na potpuno krivoj paraleli.“ Tako se predstavljala u leksikonima.
Sve sam njene riječi upijala. Njen je govor bio glamurozan i bogat poput Hollywooda, kamo je stvarno i pripadala. Napamet je učila ženske monologe iz svih knjiga koje je čitala. Već se s trinaest godina počela ozbiljno spremati za prijemni na beogradskoj Dramskoj akademiji.
„Gluma se može i sa šesnaest upisati“, govorila je, pravilnim izgovorom.
„Kupi još i K za tvoje ime“, rekla mi je. „Prejako ti je ime. Katarina. Odmah nakon Katarina mora ići velika. Moraš da porasteš do metar osamdeset, moraš da budeš velika poput tvrđave. Muška ramena i velike sise.“
„Smrdim li na znoj?“ pitala sam je. „Jesu li mi predlakave ruke?“
„Savršena si“, tješila me. „Siniša se prepao toga, kao i svi dječaci. Pokaži mi sise, kraljice Katarina. Mislim da su ti porasle.“ Prvo je ona podigla svoju majicu. „Gle. Moje su se već objesile.“
Nisu se bile objesile, naravno. Samo je htjela opet da pokaže svoje čvrste i oble grudi.
„Ti imaš ljepše bradavice“, zaključila je i prešla mi prstima preko njih.
„Lezbejke!“ jednom smo čule Radoša, njenog brata, koji se bio sakrio iza zavjese u sestrinoj sobi. „Reću vas majkama da se vatate i ljubite u usta.“
„Sram te bilo“, rekla mu je Milica. „Keti nema majku. Zamisli da nas dvoje nemamo majku.“
Radošu je zadrhtala bradica, nozdrve su mu se širile i skupljale u borbi protiv plača.
„Nemoj, Mici, mučiš ga“, rekla sam.
Nije prestala. „Kakav bi to usran život bio, a? I još ti dođe neki glupan, poput tebe sada, da te tuži i da ti sudi.“
Radoš nije uspio zaustaviti plač. Već je i jecao.
„Taj tvoj plač nama ništa ne znači, osim da žališ samoga sebe. Izvini se Katarini. Kad postane Katarina Velika, odrubiće ti glavu.“
Tješila sam Radoša, govorila mu da me nije povrijedio.
„Ne troši žvake na seljake“, rekla je Milica, skrenula mi pažnju na više ciljeve koje smo nas dvije imale. „Svejedno ćemo uskoro otići iz ove kasabe. Ti i ja. Ti sve možeš, zapamti. Ovdje svakome mozak zakržlja. Ja nemam namjeru da proživim život s pola mozga.“
Govorila mi je da ću ja da pišem uloge za nju, kao što sam pisala pisma za rubrike „U povjerenju“. Rekla mi je da imam snagu zemlje koju svojim čudesnim sastojcima hrani kosmička majka – i otud moj mir, a da je ona niža vrsta, kojoj je stalno potrebno napadno izražavanje pred publikom. Naslućivala sam da u toj „nižoj vrsti“ i „napadnom izražavanju pred publikom“ zadovoljno bitišu komplimenti upravo takvom karakteru, i rado sam joj bila publika – njen je žar sve moje grčeve i tuge pretvarao u pepeo, u njenu je sobu i sunce ulazilo kao da dolazi u posjetu sebi ravnoj, da je gleda dok uvježbava monologe. Bila je radnica iz Titeksa koja se otima mašini, postaje Majka Hrabrost; bila je balkanska Antigona; Stella Kowalski i Blanche DuBois u jednoj osobi, ili: svaka je žena podvojena – „Moja originalna teza“, rekla je. Počev od vlastite majke, dodala je. Tennessee Williams znao je to i raspolovio je jedan ženski lik, napisao ih kao sestre, da bi drama bila razumljiva široj publici. Šira publika voli da im se priče pojednostave.
Milica je imala fotografsko pamćenje i ambiciju „neprimjerenu našem društvenom poretku“, kako je to definisao njen otac a ona mi ga je imitirala. Kupovala je časopise, Dvoje, Bazar, Praktična žena, iz njih učila komediju. „Ajde da vježbamo komediju iz ovog šunda“, govorila je. Ja sam onda sastavljala tobožnja pisma čitateljki koje je ona glumila.
„Vjeruj mi,“ tvrdila je, „sva se ta pisma izmišljaju, a znaš li i zašto nikad nisu objavili tvoja izmišljena? Tvoja ih pisma plaše. Objavljuju samo ova slabašna, gdje se žene prikazuju kao nesrećnice koje po čitav dan žude za muškarcem, jer ako ne žude i ne pate, postaće uskoro jače od muškaraca, što je nedopustivo.“
Vjerovala sam joj, naravno. Svakoga sam dana sve manje žudila i patila za Sinišom.
Njena je majka, teta Ceca, radila u Jugoexportu, „Modnoj trgovini najvišeg standarda“, govorila je. U ormaru u Miličinoj sobi držala je bunde. Izgledalo je kao da i od njih pravi zalihe za crne dane. Imala ih je pet, možda i koju više, različitih boja, krojeva i dužina. S ponosom je izgovarala samo „mink“ kada bi pred nama vadila neku od bundi i pokazivala svojim drugaricama. Izgovarala je to ispuštajući dugi dim cigarete: požudno m, dugo n i gusto k. Mhminnkhh. Cigarete je izvlačila iz crvenom kožom obložene tabakere, kao da izvlači amajlije. Mazila ih je, smekšavala im filter prstima, s mnogo nježnosti uvlačila u muštiklu, na kraju pripaljivala spretnim kresom šibice o nokat – barem je to tako meni izgledalo, dok mi Milica nije rekla da njena majka uvijek u džepu sakoa, mantila, pa vjerovatno i pidžame, ima malo kresalice s kutije šibica, koju prisloni na nokat palca. Miris bugarske ruže i prokuvanog mlijeka iz babinog stana, u Miličinom je stanu bio zamijenjen mirisom nikotina, krzna, laka za kosu s veličanstveno nepokretnih frizura teta Cece i njenih prijateljica, i mirisima reskih ili cvjetnih parfema kojima su krzna bila natopljena. Ššammadd, govorila je teta Ceca; Čaarli; ili Ššanelll.
________________________________________
OLJA KNEŽEVIĆ rođena je u Podgorici, maturirala u Kaliforniji, diplomirala na katedri za engleski jezik i književnost, Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Radila je kao freelance prevoditeljica za intervjue, poeziju i prozu, novinarka-prevoditeljica na Radio Brodu za vrijeme rata devedesetih, asistentkinja menadžera projekta socijalne pomoći Danskog savjeta za izbjeglice, profesorica engleskog jezika i književnosti u podgoričkoj gimnaziji.
2008. Magistrirala je kreativno pisanje na Birkbeck koledžu univerziteta u Londonu. Dobitnica je Overall prize-a za najbolji magistarski rad 2007/2008.
Živjela je u Londonu 2004-2014.
Trenutno s porodicom živi u Zagrebu.
Članica je Hrvatskog društva pisaca.
Objavila je romane:
‘Milena & druge društvene reforme’ – 2011. Tri izdanja u Crnoj Gori, Hrvatskojj i Srbiji.
‘Gospođa Black’, u Crnoj Gori objavljen 2015. Izdanje za Srbiju, 2017.
‘Katarina, Velika i Mala,’ pobjednički roman za 2019. godinu, nagrada VBZ-a za najbolji do tada neobjavljivani roman.
TRI MIKROPRIČE ENESA HALILOVIĆA
KANJON
Ako ipak odeš u Crnu Goru, ako odeš, možeš vidjeti da je rijeka Morača izdubila kanjon. Hiljadama godina, kroz krševe, dubila je sebi put. Odavno se borila Morača, još kad se nije tako zvala. Kima, moja rođaka, imala je sina koji je vozio prema moru. Sletio je s puta u kanjon. I, Kimin sin preživio. Ni ogrebao se nije. Auto se, gle čuda, nakon sto metara pada, nije okretao u vazduhu nego se dočekao na točkove kao mačak na noge. Poskočio par puta. Kimin sin samo je izgubio svijest. Smatrao je sebe srećnikom. Nastavio je život stalno pričajući o padu u Moraču. Novine su pisale o njegovom padu i životu. Nekoliko godina nakon što je njen sin preživio taj pad, moja rođaka, Kima, išla je prema moru. Zaustaviše kola. Predložiše majci da vidi mjesto gdje je sin sletio s puta. Zastadoše. Kima je pogledala u kanjon. U tu golemu prazninu u koju je padao njen sin. Padao, i ostao živ. Ona se uhvati za stomak. Presjekla se. Odvedoše je u bolnicu. Nešto je steglo njenu bešiku. Nije mogla da mokri. Pokušavali su i pokušavali. Nakon pet dana je umrla. Pukla.
***
SUNČANICA
Čim uđeš u Crnu Goru, pogledaj one livade sa lijeve strane… Tu su živjela dva brata. Murići. Mnogi znaju priču o njima. Ostali bez oca i majke, htjeli da se požene i počeli zidati kuću. Dobro je išao posao u proljeće, uradili temelje, podigli zidove prizemlja, a žarkog juna nalili prvu ploču i počeli zidati sprat… Radili njih dvojica, zidali, koristili libelu i visak, načinili dobre zidove, ali, bilo je toplo na ploči, znojila se braća… često je trebalo odlaziti na česmu i natočiti hladnu vodu. Posvađaše se braća oko toga, ko će ići po vodu. Zainatiše se. Zakleli se i jedan i drugi da neće ići, a bili su vreli dani… Radili, radili i jedan na drugog čekali. Ušla im kroz kožu sunčanica. Jedan brat je legao, ali je drugi mislio kako se samo pravi malaksao da bi mu drugi natočio vodu. Drugi je radio i čekao na prvoga, a prvi je nečujno crkao. Onda je i drugi pao. Tako su obojica pocrkali čekajući kap vode. Pitao sam ljude, po čemu pamte braću Muriće. Kažu, bili su blizanci. To je logično. Jer svaki blizanac osjeća šta drugi blizanac misli.
***
KAVEZ
U Bihoru, blizu Petnjice, pored puta, grob i nadgrobni spomenik poginulom partizanu. Ali, u kavezu. Pitao sam ljude, zašto je grob u kavezu? Kažu, dok bi pasle, krave su rušile mermernu ploču – zato je postavljen kavez. Kiše su izbrisale ime tog partizana koji se borio protiv ropstva, a posmrtne godine provodi u kavezu.
ENES HALILOVIĆ (1977, Novi Pazar), iz zbirke kratkih priča “Čudna knjiga”, Albatros plus, 2017.
književna premijera: ROMAN IVANA TOKINA “NELI”, Vulkan izdavaštvo, 10/2019; ulomak
Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Neli je ležala na svom krevetu. Istuširala se i mokra je ležala na leđima, tako da kroz prozor može da vidi mnogo neba, skoro celo. Njeno telo, s kapima vode na koži i mokrom kosom, vlažnom belom posteljinom i licem bez izraza, očima koje kao da su gledale uprazno, delovalo je zastrašujuće. Oblici i linije koje su ih iscrtavale, senke i svetlucave kapi vode, obećanje mirisa njenog daha, ukusa njene pljuvačke, i pomisao na dodir, paralizovali su Marija.
Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Mario je ležao na krovu svoje zgrade i pokušavao da locira zgradu u kojoj je bila spavaća soba u kojoj je ležala Neli. Pokušavao je da zamisli šta ona radi, ako je kod kuće. Gledao je u nebo i pomislio da i ona možda gleda u nebo. Zamišljao je kako leži na krevetu, gola, zagledana u nebo, želeo je njene mirise i ukuse, toliko ih je želeo da je osetio nemoć, sva njegova snaga gorela je u toj želji.
Telefon na stolici pokraj Nelinog kreveta je vibrirao. Pisalo je ‘Mario’
– Ej.
– Šta radiš?
– Ležim.
– Na krevetu?
– Da. Reci.
– Radimo danas?
– Sad mislim na to. Ne znam. Tebi se radi?
– Da.
– Ajde onda, vidimo se tamo.
– Čekaj. Gledaš li u nebo?
– Gledam. Što?
– Nemam pojma, samo mi je palo na pamet da možda gledaš u nebo.
– Vidimo se posle.
Prvi put posle dva dana, setila ga se. Nije ni sada mislila o njemu, kroz glavu su joj prolazile samo slike, on kako vozi, njegov smeh, glas, ili način na koji izgovara neke reči. Onda se setila da mu je rekla da leži na krevetu, pa je pokrila grudi belom majicom. Uznemirio ju je. Ustala je, sela za bubnjeve i svirala. Prvo je udarala bez plana, nije vežbala, udarala je kako joj je dolazilo, zatvorenih očiju, i to joj je pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije zato počela da uči da svira bubnjeve. Ritam. Nije imala osećaj za ritam. Melodija je za Neli bila sve, ritam je bio suvišan, ali i njen spas. Nije joj bio potreban za igru, bio joj je potreban da zaboravi sve. Dok je pokušavala da odsvira zadate ritmove, da na tačno određene načine razdvoji i uskladi kretanje ekstremiteta, u njoj nije ostajalo mesta ni za šta drugo, ni za delić bilo čega drugog, osim želje za savršeno odsviranom vežbom i koncentracije koja je zahtevala svu snagu njenog bića. Šta je to sve šta je zaboravljala, od čega se sastoji, da li ga se plaši, da li boli ili ne, da li je to još jedan hir ili joj je samo dosadno, to ne znamo, a možda ne zna ni Neli, ali vežba, i dok vežba, lakše joj je.
______________________________________________________
IVAN TOKIN rođen je 1971. godine. Do sada je objavio roman Najnormalniji čovek na svetu, zbirke kratkih priča Molekuli i M2 Multiverzum i knjigu Pas. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Radi kao kopirajter u advertajzing agenciji. Živi u Beogradu.
mikropriča NATAŠE SKAZLIĆ iz zbirke kratkih priča “ONI – HUMANI BESTIJARIJ”, 2008.
OBJEKT
Kiša zauzima nebo, voda grad. Nema kud. Njegov klub je poplavljen. Jučer su ispumpavali vodu, ali danas je ona probila vrata i prelaku drvenu barijeru te, žureći niz stube, polako grlila metalne stolce. Sad već sigurno opija drveni šank. On leži kraj mene, ruku prepletenih pod potiljkom, prekriženih nogu, gol.
„I kako se samo pripremila. Pozvala me bez razloga, petljala nešto da joj pogledam statiku na kući, a već jesam, ali znaš, oni kažu da nije dobro, da treba opet. Ma znao sam odmah, slutio sam da me hoće i nije mi bilo žao. I taj stol prepun hrane, ej, mozak je pohala, pa krmići i torta, masna i teška, puna margarina, kričavo roza i sve to u deset ujutro. Sjedio sam za tim pretrpanim stolom, jeo sam i rekao joj kako ima krasne oči. Ti boga, kad sad razmislim, ni ne znam kakve oči ima. Samo sam što prije htio ustati i povaliti je i… čuj, nije išlo. Nikak. Ona je nešto rekla, kao ne ide, teško je to. Mislila sam da ćeš ti uspjeti, i bila je to prva rečenica u kojoj mi nije persirala. A ja sam shvatio otkud taj očaj, nestrpljenje, zbunjenost i… pao mi je. Kak bi se uopće mogao uzbudit kad me oće samo da je probijem? To bi ona trebala operativno riješiti. Ti boga, pa ona ide tako od jednog do drugog, procjenjuje snagu i veličinu… Osjećao sam se tako… objektivizirano. Da, baš objektivizirano. Nisam je zvao poslije. Ona se javljala. Rekla je da nitko nije bio tako nježan i obziran. Zove me da dođem. Kaj oće, da opet probam? Možda se i zaljubila. A kaj će mi? Pa ne mogu je pošteno ni pojebat!“
I ništa nisam rekla.
_____________________________________________________________
NATAŠA SKAZLIĆ rođena je 1965. u Puli. Prozu i poeziju objavljivala u periodici i skupnim zbirkama. Romanom Bidon predstavljala Hrvatsku na European First Novel Festivalu 2016. godine. Živi i radi u Zagrebu.
Objavila: Oni – humani bestijarij (priče, 2008), Bidon (roman, 2015).
cijelu zbirku možete pročitati na https://elektronickeknjige.com/…/ska…/oni-humani-bestijarij/
mikropriča SONJE ANTONIĆ
ĆELAVA
Kad smo skoro svi oguglali na sirene i rakete koje su kao linijom povučenom tačno duž neba naše ulice letele ka Beogradu, otišla sam da se ošišam. Došla sam kući ćelava, mama je okopavala baštu. Bila je besna kad me je videla, a ja sam se smejala:
– celom tom apsurdu da u svakoj milisekundi neka pametna glava “tomahavka” može da skine s moje glave i ta tri repića koja sam, fore radi, ostavila.
I mama se posle navikla, i na bombe i na moju ćelavu glavu. Navikne se čovek na sve.
________________________________________________
SONJA ANTONIĆ (Zrenjanin, 1984) u kratkim pauzama od svakodnevnog života piše još kraće prozne crtice. I savladava porcelan. Golim rukama.
kratka priča MILANKE BLAGOJEVIĆ (iz rukopisne zbirke)
ČOVJEK BREZA
Breza (Betula) je rod drvenastih biljaka iz porodice Betulaceae. Breza je prokleto drvo jer su Spasitelja šibali brezovim granama.Od suve kore breze se prave baklje (lile) koje se pale na Ivanjdan ili Petrovdan. Iz debljeg drveta breze se u rano proljeće toči sok koji se pije umjesto vode.
Komad kartona na kojem je pisalo „Čovjek Breza“ nosio je vjetar niz glavnu ulicu prepunu pješaka. Karton je bio poprilično velik, tako da je pod naletima vjetra udarao o noge, lijepio se za izloge radnji i upadao u oči. Ali niko nije obraćao pažnju na natpis. Prešao je ulicu, zabio se u divlji kesten u parku, pao pod ogromne štikle mlade dame zauzete razmišljanjem o karminu koji suši usne, i završio na izlogu pekare u kojoj muva obitava između dvije kifle. Baš tada u pekaru je ulazio vlasnik, ljutitio je zgrabio karton i ubacio ga u kontejner. Ostala je zauvijek misterija o tome ko je čovjek na površini veličine dva kvadratna metra na kojima je s proljeća planirano novo cvijeće. Tu u parku, u centru, u glavnom gradu, u maloj državi, koja je stala je na jagodicu malog Petra dok je učio jugoistočnu Evropu. Čovjek je stao na zemlju, uspravno, sa malo povijenim rukama i naslonio na sebe karton. Želio je radoznalim prolaznicima dati do znanja ko je i šta je, i da apsolutno ništa ne očekuje od njih jer on je jedna obična breza koja je našla svoj dom. Međutim, kako je nizom tragičnih događaja natpis na kraju završio u smeću, znao je da će tek sada privlačiti pažnju a to je najmanje želio. A ne može ni da priča, da objašnjava, ni da moli jer breze ne pričaju. Ljudi govore, breze ne. Ubrzo su ljudi spazili neobičnu pojavu, čovjeka koji stoji mirno u mjestu i ne miče, na komadu zemlje, i gleda pravo. Gospodin koji je uvijek sjedio na klupi preko puta žaleći za rakijom koja se nekad prodavala na čašicu u ovom istom parku, prvi je spazio Čovjeka Brezu. Počeo je pokazivati na njega i ostalim slučajnim prolaznicima i onima koji su se zadržavali na okolnim klupama. Od usta do usta, i park je počeo da se puni, danju i noću. Svi su ga posmatrali. Tinejdžeri su naglas komentarisali, bilo je i onih koji su lijepili žvake na njegove noge, bockali ga prstima i to su radili uglavnom noću kad niko ne gleda. Jednom je bio i zapišan. Breza svašta doživi i trpi. Breza trpi, ljudi ne. Ubrzo se čak i policija zainteresovala za slučaj i jedan doktor sa subspecijalizacijom na psihijatriji. Svi su ga obilazili, posmatrali, njušili i odmjeravali ali niko ni riječ. Valjda im je bilo neprijatno pričati sa drvećem ili kipom, statuom, Bog zna kakav status ima čovjek ukorijenjen u parku. U malom gradu male države. Glavni grad, u parku, na dva kvadratna metra. Stigla je zima. Od drhtavice Čovjek Breza više nije znao šta sa tijelom koje ne podnosi zimu, koje tako olako gubi pod nepovoljnim okolnostima. Pokuša da se pomjeri. Da ode, odustane. Ali ni makac. Korijenje je kad se pusti toliko duboko. Duboko. Ni makac.
________________________________________________________
MILANKA BLAGOJEVIĆ rođena je u Banjaluci 1982. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima i internet portalima. Majka Andrije, Arsena i Aljoše. 2018. godine objavila je svoju prvu zbirku priča, „Mandarinske patke“ (Imprimatur), za koju je dobila nagradu Branko Čučak za najbolju debitantsku knjigu.
čovjek-časopis 