GLAVA 11. U kojoj se pripovijeda životopis grješnog i veličanstvenog Stipana Grizelja, a Gila se pojavljuje tek u epizodnoj ulozi kao protuteža njegovoj opjevanoj muškosti.
ROĐENJE NA NEVIDLJIVOJ CRTI
U rano proljeće 1721. godine na brdu iznad Knina, točno ispred kamena na kojem je stajalo uklesano „Triplex Confinium: Cesareo, Turcico, Venetum“, susreli su se mletački providur Alvise Mocenigo i turski opunomoćenik Mehmed efendija Sialy, svaki s pratnjom od pedeset muškaraca: stražara, nosača, prevoditelja, pisara, kuhara i vodiča. Ta se mnogobrojna komisija uspela na brdo da na terenu provede uvjete Požarevačkog mira koji su njihove vlade potpisale tri godine ranije. Za zadatak su imali proći Dinaru i Kamešnicu, pa preko Kamenskog i Aržana stići do Imotskog i Vrgorca, ostavljajući za sobom granične kamenove i topografske crteže mapa razgraničenja između dvije sile. Jednostavna je istina da svi makrohistorijski problemi uvijek imaju svoje mikrohistorijske povode. Tako su i ovu granicu, nevidljivu prostornu crtu koja određuje ljudske sudbine, značajno uvjetovale sićušne crijevne gliste. Komisija je vukla graničnu liniju preko prostranih jugozapadnih padina Dinare pa ponijeta agresivnim formalizmom i činovničkim zanosom budućeg mletačkog dužda, gotovo sve planinske vrhove ostavljala na osmanskoj, a sve pašnjake na mletačkoj strani. Da je kojim slučajem bilo drukčije, da je turski paša Sialy bio agilniji u zastupanju interesa svoje strane, da je više vremena provodio pod bistrim nebom a manje u svom šatoru, i da je uopće manje bio zgađen tim vrelim kamenom i tom planinom s koje je samo želio što prije sići – granica bi možda izgledala drukčije, ova se priča možda ne bi ni dogodila, a Dalmatinska Zagora i Hercegovina bi u stoljeću koje slijedi bili bar malo mirnija i pitomija mjesta. Ipak, efendija Sialy je nevoljko napuštao šator, već je prvih dana na toj planini zaradio neugodnu crijevnu groznicu i nije imao nikakve želje petljati se u Mlečaninov rad, štoviše, bio je sretan što se trasiranje izvodilo brzo i bez većih teškoća. Tako je proljev jednog državnog dužnosnika učinio da se linija Mocenigo, kako će u budućim stoljećima zvati ovu granicu, provukla točno posred imanja obitelji Grizelj, ostavljajući kuću na jednoj, a torove sa stokom, voćnjak i dvadeset jutara najplodnije zemlje između Dinare i Kamešnice, s druge strane te nevidljive crte. Zbog tog nesretnog rješenja oba će državna autoriteta polagati pravo na rad obitelji Grizelj; prvi jer je kuća bila na kamenom brijegu koji je na turskoj zemlji, što znači da je obitelj živjela u Hercegovini i zbog toga harač dugovala Bosanskom pašaluku; a drugi jer su polja i stoka, dakle izvor zarade bili na mletačkoj zemlji, što znači da porez duguju i Serenissimi. U tom podijeljenom prostoru rodio se grješni i veličanstveni junak i razbojnik Stipan Grizelj.
PRIJAPOVSKI LIK HARAMBAŠE
Dugo su se po sajmovima za pet para mogle kupiti karte s otiskom jedine postojeće fotografije Stipana Grizelja. Stipan stoji ponosan u izvezenoj košulji i ječermi, u ruci mu puška, drugom se pridržava za dršku kubure koja mu je zataknuta za pojas. Iza leđa su mu obrisi brežuljka i šume, magloviti i uzvišeni, kako se već crtala scenografija u fotografskoj radnji. Sijedi brk otkriva da je na slici dobrano prevalio šezdesete. Pomalo nesigurno gleda u fotografa, da ovo nije opis narodnog junaka mogli bi reći: pomalo i preplašeno. Ni traga onom hajduku o kojem je ispjevano toliko deseteraca. Na fotografiji se ne mogu prepoznati ni zubi koji blistaju k’o munje, ni pogled od kojeg se Turčini pokunje. Za čovjeka koji je mogao ugrist vuka, pregrist teleta / pa priskočit magarca bez zaleta’ čini se slabašan i pogrbljen, a usne su mu se usukale prema unutrašnjosti vilice kao da u njoj nije preostalo previše zuba. Mi znamo da je ova fotografija napravljena u trenutcima njegove najveće slave koja se dogodila punih trideset i pet godina nakon trenutaka njegove najveće snage pa dopuštamo da je Stipanova pojava u mladosti bila drukčija, da je i likom bio takav harambaša kakav je opjevan u stihovima: nema lipšeg diva okolina / i ona mu stvar do kolina. Bez obzira na sijedog, bezubog i pogrbljenog starca prikazanog na njoj, ljudi su i dalje dugo i voljno za pet para kupovali fotografiju brdskog harambaše i pridavali joj posebne moći. Muškarci bi je objesili na zid priželjkujući da im slika priskrbiti bar dio one opjevane muške moći, a žene su je držale pod madracem − nadajući se istom.
PRVA KRV S LEĐA
Ostat će tajna koji povod je otjerao braću Grizelj u hajduke. Po jednoj verziji priče Grizeljove sinove su turski pobočnici došli voditi na kuluk, po drugoj su Mlečani došli iskoristiti svoje pravo na tlaku. Postoji i priča o sedam mladih janjaca koji su odlutali u bašču nekog bega u kojem je ovaj dvadeset i sedam godina uzgajao rijetke biljke, zbog čega je beg vlasnike janjaca osudio na četrdeset i sedam udaraca bičem. Također je zapisano i više verzija ljubavnih nevolja u kojoj se vrli hrvatski momak zaljubljuje u nevino islamsko djevojče koje strada od ruke vlastitog nepopustljivog oca, poslije čega slijedi uobičajena osveta cijelom rodu i napose cijelom svijetu, sve dok se ne osveti i sam sebi. Svaki od ovih strasnih zapleta završava romantičnim bijegom mladića u planinu. Ljudske biografije se, to je izvjesno, izmišljaju, preuveličavaju i dopunjuju, a dodane elemente često je lako prepoznati već i po epskom tonu ili simboličnim brojkama. Sigurni elementi odmetanja braće Grizelj su: nepostojanje ugovora o dvojnom oporezivanju između Austrijskog i Osmanskog Carstva, posljedično tome: siromaštvo obitelji Grizelj, uz to: nemiran i lakorazdražljiv kokot kubure najstarijeg Grizeljevog sina. Iza sebe braća su ostavila dva tijela, jedno probušeno zrnom, drugo izbodeno nožem, oba s leđa. Prve žrtve bande braće Grizelj nisu bile ni poreznici, ni haračlije, već dva težaka od Otoka i Ovrlje koji su se, kako se to često kaže, našli na krivom mjestu u krivom vremenu. Krivo mjesto obuhvaća prostor od Cetine do Zrmanje, na sjeveru od Kupresa preko Glamoča, Duvna sve do Mostara, na jugu od Mosora do Biokova. Krivo vrijeme znači biti suvremenik Stipana Grizelja.
ZLATNO DOBA MILODARA
Zlatno doba za Stipana Grizelja traje deset godina. Na njegovom početku, u trenutku bijega na Kamešnicu, Stipan ima dvadeset i pet godina, a braća mu, Šimica i Perica, osamnaest i petnaest. Deset godina kasnije, Stipan ima trideset i pet, Šimica ima dvadeset i osam, živi tisuću kilometara daleko i zove se Simone Galiot, a Perica više nije uživatelj ovog svijeta. U tih se deset godina Stipan napucao iz svojih kubura. Napadao je turske karavane, trgovce i kiridžije. Nije štedio ni carske službenike, krijumčare duhana, stočare, a omrsila mu se jednom i kočija koju je tjerao Bečanin u službi Thurn-und-Taxisa. Ipak mu je, kao istinskom čovjeku iz naroda, najmiliji bio taj isti mali narod što je nosio svoj mukom okopani težački trud na sajam u Duvno, Zadvarje, Solin ili Benkovac. Za takve je imao i poseban ritual. Jedan ćilim crvenog ruba s uzorcima crnih i zelenih baklava, pet sa pet lakata velik, prostro bi uz sam rub ceste i otišao. Svaki je trgovac znao koja je svrha tog ćilima i što će se dogoditi ako ga zaobiđe, a da na njemu ne ostavi primjerenu putarinu. Da bi ovakav sustav djelotvorno funkcionirao Stipan je trajno morao raditi na promidžbi svog lika. Neobrazovan u znanju ekonomije i marketinga, Stipan je najučinkovitiji poticaj rasta prihoda vidio u olovnom zrnu koje bi iz blizine ispalio u lice klijenata svojih razbojničkih usluga. Posebno je pazio na to da o svojim privrednim metodama educira svaku skupinu koju bi presreo na drumu i koja ne bi odmah istresala vrijednosti na ćilim. Izvukao bi jednog iz skupine i bez puno priče završio s njim. Kuburu je volio više od sablje. Bila je glasna, dimila je i mirisala poput zapaljenog hrasta, a kad se ispaljivala iz dovoljne blizine, lice žrtve pretvarala u smjesu mozga, kože i kostiju. Nakon prve egzekucije bi polako, odmjerenim i teatralno sporo, poput kakvog generala koji puni i pali svoju lulu, iz prednjeg džepa izvukao novi naboj, zubima otkinuo papirnati vrh, usuo barut i zrno, pa ga polako nabio u cijev, gledajući ispod oka ostatak skupine. Ostatak skupine se tresao, pišao i srao u gaće, povraćao, padao u nesvijest, plakao, ridao, grcao, vikao, molio boga i sve u svemu – burno iskazivao očekivanje idućeg zrna olova. Stipan bi dovršio punjenje kubure, još jednom ih mrko pogledao pa zataknuo oružje za pojas i poput ljutitog boga pokazao na ćilim: „Za milodar.“
BOGATI I BOGU MRSKI
Strah i trepet za male, Stipan je nadaleko izbjegavao velike. Bogati i plemeniti nisu bili zahvalna meta. Za sobom su vodili pratnje, u pravilu oružane. Makar je banda harambaše Stipana Grizelja u jednom trenutku brojila dvadeset i četiri čvrsta muškarca, grizli su samo jadne i slabe. Gore od oružja, bogati su imali utjecaj na žandare. Kad bi greškom opekao nekog turskog vlastelina, ovaj je odmah digao hajku i Stipanovi hajduci su morali bježati preko granice. Isto bi se dogodilo i s austrijske strane. Žandari su, kao i svaka sila ovog svijeta, uvijek milo gledali u smjeru zlata a nevoljko prema bijednim i jadnim, pa je i Stipanu ubrzo postalo jasno da će mu razbojnička karijera biti to dugovječnija, što manje bude dirao u bogomdane i uzorite. Međutim, u deset godina otimačine iza Stipana je ostalo koliko leševa, toliko i slave. U svom je djelovanju postao toliko uzoran da su zbog njega nastajali novi putovi. Čak su i brodske linije među dalmatinskim gradovima oživjele, sve samo da se zaobiđe onaj ćilim. A ćilim, baš poput magičnog perzijanera iz tisuću i jedne noći, letio je među planinama pojavljujući se jedan dan pod Mostarom, drugi pred morem, plašeći pošten svijet i ubirući svoj lupeški porez. „Samo u Dalmaciji može hajduk deset godina nekažnjeno pljačkati“, izjavio je carski vicekomodor Karl Joseph-Stefan kad se iskrcao u splitsku luku s ciljem da osigura prostor za predstojeći carski posjet južnoj pokrajini. Skupio je šefove žandarmerija i objavio: „Mislite li da car dođe u ovu bogom ispljunutu zemlju, taj bandit mora završiti na vješalima. “Ne osporavajući da su samo slina božjeg ispljuvka, lokalni su se žandari odmah ustrčali pa u čast carevom dolasku objavili novu tjeralicu. Iznos za hvatanje braće Grizelj je udesetorostručen, a tekst preoblikovan u „donosiocu glave gorskog bandita Stipana Grizelja ili njegove braće bit će nagrada isplaćena u zlatu.“
ŽELIMIR PERIŠ (Zadar, 1975.) – roman “Mladenka Kostonoga” njegova je peta knjiga.
„Sranje!“ dreknuo mi je Andro na uho. „Daj, debilu jedan, usra si me!“ skoro sam pala sa zidića. Andro je pokazivao prstom na ulaz preko puta. Iz njega je izišao Miro. Vodio je Ljubavnika.
„Šit!“ dreknula sam i ja.
„Zombi…“ šapnuo je Andro.
Pobjegli smo. Miro je lajao. Ne znam što je radio Ljubavnik. Možda je kesio zube ili gulio kraste s lica. Tako je jedanput Fredikruger uhvatio jednu malu i bacio joj lutku u peć, a onda je oštrio one noževe što mu izlaze iz prstiju i mala je čučnula i to joj je bila najveća vuna u životu. Kad je on krenuo prema njoj, moja je mama krenula prema televiziji i ugasila je.
„Mama!“ vikala sam kad sam uletjela u kuću i zalupila vratima. Andro je ostao ispred, pa je mlatio rukama i nogama.
„Jeste li poludili?!“ dreknula je mama iz kuhinje.
„Mama, mama!“ vikala sam ja, a Andro je lupao po vratima.
„Koji vam je bog?!“
„Ljubavnik…“ jedva sam govorila i morala sam se nasloniti na zid.
„Šta ljubavnik?“
„Posta je zombi.“
„Ma daj, molim te! Vrag odnja i Heloin i ko ga je izmislija!“ vikala je mama dok je Andri otvarala vrata.
„Aj, brzo peri ruke.“
„Stvarno, mama. Eno ga doli. Šeta Mira.“
„Brzo su ga pustili iz bolnice.“ govori mama sama sebi, a meni pokazuje rukom da se idem oprat. Mama je stavila tanjur ispred mene. Andro je sjedio na dvosjedu.
„Andro, ajde kući ručat. Zakasnit ćeš u školu.“
„Ja bi ovde ruča.“ rekao je Andro. Mama je uzdahnula i napunila tanjur pireom i kokom, pa rekla: „Evo i tebi. Ima u Senke za svakoga. Zato i ne lunja po svitu nego stoji doma.“ Onda je zazvonio telefon.
„Baš sam im dala ručak. Ma nema problema. Poslat ću ti ga čim pojede.“
Tako je mama rekla teti Ljubi, ali Andro nije htio otići. Sjedio je na dvosjedu i pravio se da ne čuje što mama govori. Ja sam se presvlačila i polako obuvala tene.
„Požuri!“ vikala je mama.
„Ja ne bi išla u školu.“ tiho sam rekla.
„Zašto?“
„Tako.“
„Ajde ne zezaj.“ rekla je mama.
„Ja se bojim.“
„Kakve su to sad majmunarije?“ rekla je mama. „Bojim se.“
„Čega?“
„Zombija.“
„Zabranit ću ti gledat televiziju!“ dreknula je. „Uzmi torbu i piči.“
„Kad se bojim.“ sram me priznati, počela sam plakati.
„Čega se imaš bojat u srid bila dana? Nema zombija. Razumiš li? Zombiji su samo na glupoj televiziji.“
„Ima. Ljubavnik je. Vidila sam ga u dvoru.“
„Kakvi vražji zombi. Bija je u bolnici, pa je malo blid.“
„Odnili su ga kad je umra, a vratija se živ.“
„Nije umra.“
„Vidila sam.“
„Vidit ćeš ti moju peščurinu. Ajde! Magla!“
U školi je bilo bezveze. Nismo rezali tikve, nego nam je učiteljica dala zelene trake, pa smo ih lijepili u glupe lance. Ni ljepilo nije dobro mirisalo. Debilna škola.
Navečer su mama i tata pričali o didi Anti i didinom bratu što je došao iz Australije i što se zove Majkl, a prije se zvao Mijo. Gledala sam ja na televiziji kako oni tamo imaju puno morskih pasa što ih zovu šarkovi i oko kuće im umjesto mačaka šetaju klokani.
„Morat ćemo ih zvat na obid.“ rekao je tata.
„Obavezno.“ rekla je mama dok je njupala hrenovku.
„Oćemo u nedilju?“
„Naravno. Odma u nedilju dok ne podile ono šta su donili za rodbinu. Oće doć i tvoji?“ rekla je mama i pogledala tatu ono kao što gleda mene kad je pitam deset kuna za slaju.
„Fala Bogu da oće. Šta uopće pitaš?“
„A eto, nadala sam se da neće.“ uzdahne mama, pa počne kupiti suđe sa stola.
Njih dvoje su pričali što će im skuhati, a meni to nije bilo napeto, pa sam gledala televiziju dok se nisu poćapali. Mama je vikala: „Kokoš!“ Tata je vikao: „Teletinu!“ Na kraju je ispalo da će ispeći komadić teletine za barba Majkla i ženu, a za nas kokoš.
„I da si reka svojoj materi da uzme komad kokoše, jesi me čuja?“ vikala je mama.
„Kupit ćeš za svih teletinu i gotovo.“
„Oćeš ih poslin provozat s jahtom kad si toliki tajkun?“ rekla je mama, a ja sam odmah naćulila uši. Baš su bezvezni. Oni meni ništa ne govore, a ja njima sve moram reći. Da nije teletine tko zna kad bi mi rekli da su kupili jahtu?
„Kate, dođi ovamo!“ zavikala je mama.
Vrtila sam po glavi za što sam kriva i nisam se mogla sjetiti, osim ako joj teta Jelica nije rekla kako sam tukla kamenjem onu njezinu mačketinu što možda ima željezni želudac, ali ja mislim da nema, nego to moj tata samo tako govori, jer ne voli tetu Jelicu. Polako sam došla do stola, gledala hoće li podignuti ruku, pa sjela.
„Slušaj me sad dobro!“ odahnula sam. Ovako govori kad mi treba nešto zabraniti. „U nedilju će doć barba Majkl na ručak.“
„A njegova žena?“
„I ona.“
„A baka i…“ mami su se stisnule oči pa sam ja stisnula usta. „Barba Majkl je fini gospodin i ne želim nikakve gluposti za stolom.“
„Dobro.“ rekla sam jer nisam znala na kakve gluposti misli, a onda mi je objasnila.
„Ne jede se prstima, žvaka se ne lijepi odispod stola, ne vade se šmrklji iz nosa, pa se pokazuje svima koliki su, ne govori se punih usta. Usta tribaš otvorit samo da staviš spizu u njih. I ne želim da isprid babe i dide pričaš o našim tajnama.“
„Kojim tajnama?“
„Znaš ti dobro, a sad peri zube i leć!“ rekla je mama.
Mama je stavila na stol sira i pršuta i najveću zdjelu francuske. Preobožavam francusku. Molila sam Boga da je nitko ne voli, pa da sve ostane meni. Zaništa sam molila. Debela žena od barba Majkla je izvadila kao bagerom. Došlo mi je plakati. Dida Ante je pomirisao pršut i rekao: „Plastika“, a baba ga je gurnula laktom da nitko ne vidi. Ona njega uvijek gura laktom.
„Nego, reci ti meni sinovče, kako nisi maloj dâ ime po svojoj materi?“ reka je barba Majkl dok je potezao jednu dugu fetu pršuta prema svome tanjuru.
„Prva je bila…“ reče baka pa umukne i počne premještati sir po tanjuru.
Tata se zakašlje. Mama otrči u kuhinju. Sigurno joj opet nešto gori. Dida baci salvetu na stol, pa otpiči u zahod. Barba Majkl pogleda svoju ženu, debelu Kejru, pa slegne ramenima i nastavi jesti.
Baka počne plakati. Meni je žao bake. Svaki put plače kad netko spomene Anku. Ja nikad ne plačem, jer se Anke ni ne sjećam. Samo nekad, kad mama i tata gledaju televiziju, odem u njihovu spavaću pa izvadim kutiju u kojoj su Ankine slike. Najdraža mi je ona gdje Anka sjedi na krevetu, a ja u paketini ležim kraj nje. Obje ćelave.
Debela Kejra manđa francusku. Mama se vratila iz kuhinje. Briše nos kuhinjskom krpom.
„Oćemo sad juhu?“ pita.
„Ja bih preskočila juhu, ako može.“ govorim kao što moramo govoriti u školi. Mama će me sad sigurno pohvaliti.
„Ne može!“ ništa od pohvale.
Jeli smo juhu. Ja sam stalno gledala na papirić šta sam ga nacrtala da se sjetim što ne smijem činiti. Na papiriću su zatvorena usta, prst s govnom iz nosa, žvaka, ruka i upitnik. Upitnik je za tajne, jer nisam sigurna koje su. Sve sam prekrižila debelim iksom kao što se prekriže otrovi u filmovima.
„Mala Kate, sad će tebi barba Majkl nešto dat.“ govori barba Majkl i miješa po džepu od hlača.
„Ma ne tribate.“ govori mama. „Već ste nam svašta donili.“
Tati je donio drvenu sliku od neke njihove opere.
„Baš je dobra, uvijek mi je bila želja imat ovakvo nešto poviše televizije.“ rekao je tata.
Mami je donio stolnjak s golim crncima kako kopljima hvataju koze.
„Ma baš je krasno.“ rekla je mama i odnijela ga u kuhinju.
Meni je donio željeznog klokana. Glupi barba Majkl!
„Evo ti jedan australijski dolar.“ pružio mi je preko stola dolar. „To ti vridi, čini mi se, šest kuna.“
„Pet.“ rekao je tata.
„Hvala.“ rekla sam ja.
„Onda, sinovče, vidim ja da vi ovde dobro živite. Imate i tivi i vidio.“
„Nemamo više vidio. Bacili smo ga preklani. Prešli smo na cidi.“ rekao je tata dok je rezao meso.
„Bacili? Onda ste vi bogati.“ vikne barba Majkl. „Imamo i jahtu.“ govorim ja.
„Kakvu jahtu?“ pita baka.
„Ma to se ona samo šali.“ govori mama, pa me pogleda koljački. Ups, to je bila tajna.
Mama je kasnije donijela Bečku tortu. Bila je okrugla s rupom u sredini. Niz nju se cijedila čokolada. Baš sam se zaželjela torte. Onda sam se sjetila da bih trebala pohvaliti mamu. Bit će joj drago.
„Oooo, otkad tortu nismo jeli.“ pogledala sam ponosno oko sebe, ali nitko nije primijetio kako sam dobra i pristojna.
„Rekla sam ja mome Stanku…“ promrmljala je baka.
„Eto vam ga.“ rekla je mama dok je rezala tortu.
„Mramorni.“ rekla je baka, pa uzdahnula.
„Uvik mu pogodi čvrstoću.“ smije se tata kao debil.
Drugi se nisu smijali. Mama je bacila nož na stol i otišla u kuhinju. Tamo je bacala posuđe, pa onda povikala: „Ko će kavu?“
„Vot?“ rekla je Kejra, debela žena od barba Majkla.
„Kofi.“ rekao je barba Majkl.
Kad su otišli, ja sam morala prati zube i leći. Čula sam kako se mama i tata svađaju. Ovako su se svađali mama i tata od onoga Kramera, pa se poslije rastavili.
Ja ne znam bih li voljela da se moji mama i tata rastave. Linda ima uvijek nove gađete. Govori da joj to tata kupuje, jer ga peče savjest što ga je njena mama potjerala. Zašto ga je potjerala, pitala sam je jedanput. „Nemam pojma“, rekla je.
RUŽICA GAŠPEROV rođena je i živi u Splitu. Priče su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu, između ostalog i na: Fantom slobode, Oksimoron Beograd, Književnost uživo, Arteist, Avlija, Beogradski književni glasnik, Info zona, Radio Gornji grad, The Split Mind, Zg noir (Sandorf)(i u prijevodu za američko izdanje (Akashic books, NY), Matica Velika Gorica, GK Slavka Kolara Čazma, Književni krug Split, West Herzegovina Fest. Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine. Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr. Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „Adio pameti“. Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma Marijina nagrada na 7. Natječaju za kratku priču Muzeja anđela u Varaždinu. “Albatros” 2018.g. za zbirku priča “Gubitnici”. Druga nagrada na 10. Susretu hrvatskog duhovnoga književnoga stvaralaštva za monodramu “Ljiljani za anđela”. Članica je grupe Novi književni val, sa čijih je stranica preuzeta ova priča (izvorno iz zbirke “Gubitnici”) https://noviknjizevnival.wordpress.com
Nakon direktorske plaće uslijedila je direktorska mirovina. To su svi u zgradi znali. A kad mu je i supruga preminula, gospodin Lozica, tek za najbliže prijatelje – Josip, postao je najpoželjniji muškarac u ulazu. Tiha patnja svih susjeda. Uglavnom nesretno udanih i udovica. Dvije kriške svake torte koju bi Ljerka iz prizemlja ispekla, donijela bi gospodinu Lozici. Rajka s drugog kata prilikom odlaska na tržnicu prvo bi svratila do omiljenog susjeda da upita treba li i njemu štogod. Danica, koja živi vrata pored, inzistira da mu pere rublje. Nije to posao za muškarca, a tako i tako se njezina mašina vrti poluprazna. Ostale susjede srdačno ga pozdravljaju na stubištu. Njegov je rođendan javna tajna o kojoj svaka brine. A kod nekih se i za Božić ispod bora pokoja sitnica za njega nađe. Zaista, najobičnija sitnica. Tek mali znak pažnje. Ma, nije vrijedno spomena. I dok može birati koju god damu u godinama poželi, gospodin Lozica bacio je oko na samohranu majku s prvog kata koja je jesenas doselila. Istina, između njih je razlika od tridesetak godina, ali susjede mu uporno govore da mu ne bi dale ni dana više od šezdeset. Pedeset pet kad se obrije. Gospodin Lozica posebno je ljubazan s njezinim sinom, Lukasom. Uvijek ima spreman slatkiš za mamino sunce. Nekidan ga se moglo vidjeti kako s djetetom napucava loptu ispred ulaza. Naime, otkako mu je supruga preminula, osjeća se tako usamljeno. Prilikom upoznavanja nije propustio naglasiti da nema djece zato što gospođa Lozica, pokoj joj duši, nije mogla zanijeti. S njim je sve u najboljem redu. Nakon tri mjeseca stubišnih ljubaznosti, gospodin Lozica, u večernjim satima, zvoni na vrata mlade susjede. Ovaj vikend, po njegovim proračunima, Lukas provodi kod svog oca. Eto, baš prilikom pospremanja slučajno je u frižideru pronašao bocu šampanjca. A takva kapljica zahtijeva društvo. Sve je pomno isplanirao, ali na njegovo iznenađenje vrata otvara Lukas. Ostao je kod kuće zbog proljeva. Ovaj je tjedan pretjerao sa slatkišima. Vidjevši gospodina Lozicu, dječak se razveseli i poviče: Mama! Naš dida Joso je na vratima!
VALENT PAVLIĆ (Zagreb, 1985.) diplomirao je francuski jezik i književnost te povijest umjetnosti. Autor je dviju zbirki priča: “Evanesco” (2016.) i “Prepreke. Prečaci.” (2019.)
Selmina baba nije imala kupatilo. Imala je sobičak koji se sastojao od jedne rupe i malo prostora oko nje. To je bila wc šolja. Baba ne samo da je imala sobu sa wc šoljom, nego wc šolja – sobu. I to je mnogo govorilo o njoj. Selmina mati je pričala kako su baba i djed, prije nego što su imali kuću sa wc šoljom, obavljali nuždu na njivama iznad kuće, što je dosta doprinijelo rodnosti zemlje. Usjeve su gnojili vlastitim izmetom i povrće je zbog toga svake godine obilno rađalo. Baba je tvrdila da su baš zbog toga svi u familiji bili zdravi, okaljeni od svakakvih bolesti, a nisu se ni uzdržavali da za vrijeme rata i oskudice piju kravlji urin. Priče o sekretima su godile njenoj unučadi, i često su bile uspješne pri tome, da čak i najtvrdoglavijem obavljaču nužde u gaće probude žeđ za školjkom. Babin wc je, ako ne savršeno, a onda makar dovoljno dobro predstavljao njenu babu. Kako je unosila tako je i iznosila, a jela je isto onako kao što je išla na wc. Tako se zaštopala kada je pojela kilu banana odjednom, zbog čega su je morali voditi u bolnicu na odčepljivanje. Nekoliko sedmica poslije toga je izbjegivala štandove sa bananama na pijaci i po četiri puta na dan obavljala dugu nuždu, jer je vjerovala da zatvor može doputovati do srca i prouzrokovati infarkt. U međuvremenu se izležavala u svojoj maloj verandi i ispuštala vjetrove, te tako obnavljivala ono što bi ljudi danas nazvali »vitalna energija«. Njen život je bio necivilizovan kao njen wc, smatrala je Selmina mati. Sve nesuglasice sa svojom svekrvom mogla je strnuti u to kako je izgledao njen vlastiti wc nakon što ga je upotrebljavala baba. Kroz kontinuirano posmatranje i zabilježavanje babinih sekretnih momenata ustvarila je čitavu hijerahriju znakova, koji su joj pomogli utvrditi stupanj zagađenja kojeg je baba prouzrokovala u njenom wc-u kada je dolazila na sijelo. Najočitniji trag po materinim procjenama bila je mokra brava. To zbog toga jer baba nije imala običaj da svoje mokre ruke obriše peškirom ili to nije radila temeljito, zbog čega su se sa brave uvijek cijedile kaplje neke čudne vode. Nije se moglo znati da li je brava mokra od babinih ruku koje je oprala nakon što je prala svoju zadnjicu, ili su joj ruke bile mokre direktno od pranja zadnjice. Čak i ako ih je oprala (što je malo vjerovatno) nije ih oprala temeljito, zaključivala je mati. To znači da je potrebno bravu u svakom slučaju dezinficirati. Pa ipak ju je razjedao neki unutrašnji nemir na pomisao da baba možda čak ni zadnjicu nije oprala kako treba, što znači da je potrebno dezinficirati i fotelju na kojoj je sjedila i sve ostalo, čega se baba kasnije dotaknula. Tako je uočila da je nakon nekoliko sjedenja fotelja postajala sve tamnija i da su mjesta na kojima je baba držala ruke poprimali čudnu prljavu boju. Poprskane su bile čak i pločice po zidu nad wc šoljom i lavaboom, a tako i kut vešmašine. Baba se rasipno i netemeljito prala, uzimajući priličnu količinu vode, i namjesto da precizno opere to što treba oprati, zamahivala je rukama kao luda i ofucala cijelo kupatilo To je izazvalo mnogo nemira u duši Selmine matere, koja se cijenila po svome kupatilu. Kupatilo je odraz čistoće, a čistoća je odraz čovjeka. Kao dijete iz tradicionalne, pobožne i stroge porodice udala se u porodicu gurmana, koji su samo razmišljali o tome šta će pojesti i kako će se istresti. Njena kuća je bila prvi susjed babinoj, a pošto nisu imali dovoljno novca za renovaciju, kupatilo je bilo i ostalo najružniji dio kuće – nedograđeno, staro i hladno. Oko tog kupatila se posebno trudila kada su dolazili gosti, i nadala se da će svoje kupatilo urediti tako da u svojoj ružnoći izgleda barem čisto. Ali to je kupatilo izgledalo prljavo baš zbog svoje ružnoće, i nije bilo bitno koliko su ga čistili. Opsjednutost kupatilima mati je prenijela na kćerku koja se neko vrijeme vidjela kao ili kroz kupatilo. Usred razgovora sa vršnjacima iz škole ju je često obuzimao neki zagušljiv osjećaj, kao kada bi pred njima stajala naga, i znalo se desiti da njihovi glasovi postanu dublji, sporiji i kao u snu udaljeniji; njena pozornost bi se posve usresredila na nju samu, i kao iz ničega počela bi da osjeća miris svoga kupatila, da osjeća njegovu hladnoću, da ju prožimaju izbočine na njegovim hladnim zidovima, da vidi samo kupatilo, postaje kupatilo. Ponekad bi bila wc šolja, ponekad hrđom izgriženo ogledalo, a ponekad čak i mokra brava od koje su ljudi zazirali i trčali do pipe da operu ruke. Neka uobražena djevojčica joj nije htjela dati ruku na vježbi iz folklornog plesa, zbog čega su je cijeli dan opsjedale halucinacije o mokroj bravi. Tog dana je, kada je hodala ulicom, nanjušila je kiseo miris kanalizacije na ulici, koji nije mogla prostorski odrediti, i za kojeg nije bila sigurna da li izlazi negdje iz podzemlja ili iz nje same. Od tad se često znao pojaviti niotkud, čak negdje u prirodi namjesto laganog vjetrića što je raznosio miris njene kuće i njenih korijena naokolo, zbog čega se osjećala kao živi otpadak. Ekološke bilborde je počela gledati sa strahom i gađenjem, jer su za njima stojali ljudi koji su sigurno imali lijepa kupatila. Takvi su prezirali smrdljive. Ipak su se nekoliko godina kasnije svi s porodicom preselili u drugo mjesto i imali su još gore kupatilo nego prije. Selma je mislila da se nikad neće osloboditi ružnih kupatila i da je to vjerovatno urok koji ih prati porodično. Možda je čak i krivo to što je baba umrla u pelenama, a nije doživjela da joj se u kući napravi kupatilo. To novo kupatilo je imalo isto hrđom izgriženo ogledalo, a bravu masnu i mokru od svih ljudi koji su ga koristili. Upotrebljavali su ga svi ljudi iz istog sprata i okolice, a od njegove gadosti je počela dobivati bubuljice na licu. Bila je uvjerena da su one znamenje kupatila kojeg koristi. Tako je često išla u sanitarije javnih ustanova i samo se čudila kako su lijepe, tople i uređene, pa je znala po sat vremena provoditi na šolji uživajući u mirnoći malog prostora, a njen mir je često ili ponekad prekidalo obijesno primanje brave sa druge strane. Najviše su je živcirali tempirani bedaci i bedakinje što salijetaju nužnike i jedva čekaju da raskorače noge na wc šolji kako bi zrak ispunili svojim smrdljivim urinom. Bili su kao bezglavi volovi u svom naglom grabljenju brava, a Selmu je ispunjavalo perverzno zadovoljstvo kada bi shvatili da su vrata zaključana i kada bi se naglo zaustavili u svom glupavom razočarenju. Sjedeći tako je bila često zahvalna svojoj prošlosti i nesreći sa kupatilima, jer je umjela da prefinjeno stupi u dostojno kupatilo, odmjeri prostor, prepusti se toploti ako je bilo toplo i uživa u miru koje nudi svako intimno prepuštanje svojim potrebama. Tu senzibilnost za kupatila omogućilo joj je njeno dugoročno sjedenje na hladnim wc šoljama i gaženje hladnih pločica, tako da je već od ranih godina počela bolovati od teških i manje teških mokraćnih upala, zbog kojih je morala dosta vremena provoditi na šolji i postajati još bolesnija. To joj je omogućilo da još više cijeni dostojno kupatilo. Prilikom kakve od upala se mogla mirno uputiti ka šolji, sjediti na njoj i ispuštati kap po kap vrelog urina, osjećajući kako se u različitim intenzitetima približava ili udaljuje osjećaj pečenja u mokraćnom kanalu. A najljepši osjećaj je bio kada bi u maksimalnom intenzitetu boli uspjela istisnuti još jednu kap iz mjehura, i bol bi skupa sa vrelim curkom iscurila u wc šolju, dok bi se ona blaženo primila radijatora i uživala u sinhronicitetu toplote i boli koja je oticala kao zrak iz probijenog balona. Zahvaljujući mokraćnim upalama postala je isto tako veoma osjetljiva na različite nijanse procesa uriniranja i mnogo pažnje je posvećivala tome u koje vrijeme, kako i na koji način mora izvršiti taj proces; kakva je idealna toplota wc-a, na kakav način su školjka i prostor oko nje povezani sa neugodom prilikom uriniranja, kakve boje pločica su idealne za smanjivanje boli, kakvog su oblika vrata wc-a i kakav zvuk moraju imati prilikom otvaranja i zatvaranja; gdje mora biti radijator te kakav mora biti prozor i struktura svježeg vazduha koji prodire kroz njega. Njena mokraćna bolest i dugogodišnje bavljenje kupatilima omogućili su joj da sa jednim pogledom odmjeri i procijeni kupatilo, da predvidi kakav će biti intenzitet boli ukoliko urinira tamo, koliko će se moći osamiti u kupatilu (blizina ljudi je kvarila intimu, a samim time pojačavala bol) i koliko će se tamo moći ugrijati. I vrata kupatila su utjecala na to, koliko se osjećala sama sa svojom boli, koliko je mogla ostati unutra i koliko je mogla transcendentirati osjećaj pečenja tako što se potpuno potopila i povezala sa njim. Intima je igrala veliku ulogu za proces unutrašnjeg samoozdravljivanja. Ukoliko je mogla čuti, vidjeti ili namirisati drugog čovjeka kroz vrata, bol je postala gora i neizdržljivija. Zbog toga je bilo važno da su vrata meka i da prilikom zatvaranja ili otvaranja ne proizvode nikakav oštar zvuk, jer eho nekog zvuka često porodi asocijacije širokog i otvorenog prostora. Još gore je bilo, ako je između vrata i poda postojao onaj mali, glupi i, sve u svemu, beskorisni prostor, kroz kojeg je čovjek mogao vidjeti cipele druge osobe kada se približavala toaletu. Taj beskorisni prostor bio je još gori ukoliko toalet nije imao ni »krova«, već samo ta glupa vrata za kojima je čovjek sjedio, i nalazio neku utjehu u tome da se ga bar formalno ne vidi. Međutim, osjećaj nije bio ništa drugačiji nego kada bi se negdje usred grada sakrio iza žbunja da piša. U procesu uriniranja veliku su ulogu igrali i prozor, veličina prozora, od kakvog je stakla izrađen i pod kakvim je kutom otvoren. Njoj su osobno bili najdraži oni pravokutni, uski mali prozorčići dužine jednog ženskog lakta, sa rebrastim staklom i tek malo odškrinuti, što propuštaju ne previše hladnog, svježeg vazduha u prostor kada je to potrebno. Isto tako je bilo važno da su toaleti, kupatila ili wc-i postavljeni na strani zgrade gdje je dotok spoljašnjeg svijeta minimiziran, tako da uriniranje ili bilo koju drugu izlučivačku aktivnost ne bi ometao dotoko ljudskih glasova i zvukova sa ceste. Inače je preferirala takve male prozorčiće koji nisu ugrožavali toplotu samog prostora, već je njihova veličina bila dovoljna da propusti malo svježine i da odstrani mirise nečistoće koji su također znali povećati bol. Najzad, rebrasta struktura stakla znala je u kupatilu sa toplom bojom pločica ustvariti prijatnu atmosferu komfora, toplote i zaštite, jer je zbog svoje zamagljenosti tvorila utisak blago zaparene saune. Skupa su sve te energije utjecale na to u kolikoj će mjeri čovjek u procesu samozdravljenja uspjeti omlačiti svoju bol prilikom uriniranja. Od neprocjenjive važnosti za atmosferu prostora bila je i boja kupatila, a ona sama je preferirala tople, sunčane i breskvaste tonove koji su podsjećali na blagu vatru, i koji su se čak i znali zarumenjeti od toplote radijatora. Takve breskvaste pločice, koje su bile prijatno tople na dodir, opkružile bi čovjeka u njegovim najintimnijim momentima i ponudile mu dovoljnu zaštitu kada je on potopljen u svoje tijelo i samog sebe. Tako vjerovatno nije bilo ni slučajno da su se sami budisti oblačili u žute i narančaste halje, a njihova poza poniranja u samog seme mnogo je ličila onoj kada čovjek sjedi na wc šolji. U svakom slučaju je otkrila, kako u takvim prostorima uspijeva maksimalno prevazići svoju bol. Mnogim je ženama u svome okolišu, suočenim sa istim problemima uriniranja kao i ona, govorila o svojim eksperimentima i zapažanjima, a one su zatim i same otkrivale kako je to zaista tako; kako se i one same zbog nečeg u kupatilima osjećaju zdravstveno bolje ili slabije, i kako bi svakako bilo pametno uzeti u obzir estetiku kupatila prilikom preventive ili tretiranja već postojećih urinarnih infekcija. Jedna joj je žena, psihologinja po obrazovanju, ukazala na povezanost njenih ranih, dječijih iskustava i hvalevrijednih opažanja u sadašnjosti. Suptilno joj je ukazala na estetski šarm duboko doživljene boli i njenog utiskivanja na kupatilo kao prostor primarne dječije osame. Priča o kupatilima se počela spontano širiti od žene do žene, i sve više njih je ozbiljno počelo govoriti o mogućoj ulozi koje ima kupatilo na njihovo zdravlje. Određeni broj njih, a ponajviše onih koje su se bavile proučavanjem alternativnih životnih stilova, na različitim su seminarima prirodne medicine, pored joge, pilatesa i istočnjačkih plesova, koji omogućavaju ženi samoregeneraciju i probuđivanje božanstvene rodilačke energije, počele govoriti o estetici i feng šiju kupatila, koji mnogo utječu na mjehurnu floru i ponašanje bakterije E. coli (odgovorne za urinarnu infekciju), za čije obuzdavanje, po najnovijim proračunima alternativnih zdravstvenih organizacija, neće više biti dovoljni antibiotici, sok od brusnice niti D-manoza. Na ponekom od tih seminara se počela pojavljivati čak i Selma, a s vremena na vrijeme se, imajući podršku vještih retoričarki, usudila progovoriti koju riječ ili pasus o svojim personalnim uvidima. Govorila je, kako takvim prilikama dolikuje, o svom teškom i traumatičnom djetinjstvu; o tome kako porodica nije imala dovoljno novaca; kako su kupatila oblikovala njenu psihu; kako je već tada naslutila da postoji neka povezanost među toaletnom estetikom i njenim energijama sa zdravim psihičkim razvojem čovjeka; kako je njeno kupatilo urušilo njeno samopouzdanje; kako je bila outsider i niko se nije htio družiti sa njom; kakav su utjecaj imali kompleksi njene mame na nju te, napokon, kako je za to iskustvo, ipak, neizmjerno zahvalna, jer da nije bilo tih kupatila i porodice koje se stidjela, ne bi mogla postati čovjek koji je sada. Kasnije je još dodavala: sposoban da prodre u srž samog sebe i dođe do važnih spoznanja, a do spoznanja se dolazi jedino pomoću patnje. Tu bi citirala Dalai Lamu i naglasila da svaka patnja ima svoj smisao. Believe in your journey. Vjerujte u svoje životno putovanje. Njeni nastupi su publiku ganuli svaki put sve više, a posebno ganuta je bila njena mama, koja je sjedila u kutu publike i tiho pljeskala rukama brišući suze. Bez obzira na to što nikad nisam uspjela napraviti fino kupatilo, mislila je, ipak je moje dijete ispalo pametno. I svaki put nakon nekog govora je Selma postajala sve samopouzdanija, sve uznesenija u svome vjerovanju i izlaganju, sve suverenija u odnosu na svoju priču. S vremenom je stekla tu naviku da na kraju svojih govorničkih nastupa izvede svoju mamu iz mračnog kuta publike, povede je na odar, te zahtijeva aplauz za malu ženicu sa sključenim ramenima. Pritom je uvijek završavala čuvenim riječima o tome, kako nije imala kupatila i kuće kakve je željela, ali ju je zato njena majka naučila pravim životnim vrijednostima. Da pomaže drugima. I to je ono što je najbitnije. Zatim bi se njih dvije zagrlile i sva publika bi briznula u plač zbog ganutosti nad nepredvidljivim putevima sudbine. Selma je, međutim, proširila svoje razumijevanje povezanosti toaletne estetike sa urinarnom infekcijom na cijelo područje nauke, filozofije i modernih aktivističkih i političkih strujanja. Njen glavni pristup bilo je feminističko razumijevanje problema urinarne infekcije; kako urinarna infekcija nije stvar bioloških promijena u organizmu (makar ne isključivo) i kako je to prvenstveno stvar kulturnog ili čak, strukturalistično-lingvističnog diskurza. Govorila je o tome, kako se urinarna infekcija pojavljuje većinom onda, kada se žena osjeća satrveno i pod stresom, a posebno kada osjeća nadvladu nekog muškarca nad sobom. Urinarna infekcija bi po njenom mišljenju nastala kao agresivni odgovor tijela na pokušaje muške dominacije, to jest, pokušaj tijela da se odbrani prodora arhetipnog i stvarnog muškog falusa. Svaka urinarna infekcija je, po toj definiciji, simbol želje za slobodom i osamom, a sva ta toaletna (ne)estetika koja vlada u današnjem, postmodernom svijetu je pokušaj neotesanog muškog prodiranja u žensku intimu. Naime, ženske obavljaju nuždu drugačije nego muškarci, sa mnogo više brige za detalje; produbljenije i kulturnije, te zbog toga zahtijevaju i kompleksnije kupatilo. Kupatilo koje odgovora njihovim potrebama i njihovoj kompleksnoj čovječnosti, a koju opet pokušavaju muškarci na skrivene načine degradirati, dominirati i svesti pod okrilje svoga krvoločnog, patrijarhalnog predatorstva. Muškarci opet pokušavaju, ovaj put preko nečeg tako neizostavnog i naizgled prirodnog kao što su kupatila, ugrabiti ženu, onemogućiti i skratiti joj njene potrebe, učiniti je jadnom i bolesnom. Današnja toaletna (ne)estetika upravo govori o tome: sva kupatila su napravljena da služe potrebama muškaraca, i to potrebama u pravom smislu te riječi. Oni se popišaju, otresu i gurnu u gaće svoju prljavu, ljigavu algu – ni ruke ne operu – i sva njihova kupatila su napravljena za ništa drugo doli praznu, puku potrebu. Tim prljavim rukama onda svašta diraju, doticaju se i ugrabljuju – ponajviše žene – čiji spolni i sa njim povezani organi obole ukoliko ih se dotakne najmanja prljavština. Tu svoju toaletnu nekulturu potom forsiraju na žene; tjeraju ih da se osjećaju izložene pred svijetom sa tim glupim vratima; da se osjećaju promrznuto i napadnuto dok uriniraju, kao da su negdje vani. Sve je to konspiracija, lisičarstvo, skriveni patrijarhat! Žene je obuzimala ljutnja zbog ovog spoznanja. Sve više aktivistkinja otkrivalo je nove zamke skrivenog patrijarhata, muškog lisičarstva. Polako se nije našlo ništa što se ne bi moglo interpretirati kao pokušaj muškog napada, a prisustvo bakterije E.coli u mjehuru žena te česte urinarne infekcije postajale su znak nejednakosti, privilegija koju imaju muškarci u smislu urinarnog zdravlja u odnosu do žena. Selma nije propustila, da svoje javne nastupe začini feminističko-psihološki zaokretima, te je ovog puta posebno pazila da ukaže na izostanak muške strane njene porodice u njenim retoričkim performansima. Svi, počevši od djeda do brata bili su neotesanci, nevješti u kulturi uriniranja, tlačitelji svojih i drugih žena. Više nego jasno je njoj, da je slab odnos sa ocem pustio veoma duboke emocionalne rane, zbog kojih je potlačila sjećanje na sve muškarce, koji su pripadali njenom životu. Pa čak toliko, da je u tom zaboravu mislila da muškarci nisu problem, već njena mama! No sada je dokučila razlog mamine goruće želje za dobrim kupatilom; zašto je patila zbog toga i zašto nikad nije mogla da prihvati svoju svekrvu, koja je obožavala svog sina, maminog muža. Sve joj je kristalno jasno i zbog toga je majci još zahvalnija za nepravdu, pred kojom joj je otvorila oči. Njena je mama, čuvši isti govor sa preobratom, plakala još više u svom zamračenom kutu publike. Zatim su se njih dvije opet grlile i svoj publici su tekle suze, dok su skupa gledali u svijetlu budućnost spolne jednakosti. Selma, međutim, ni tu nije stala, već je, kako se samo po sebi razumije, razvila svoju ideju i postala uspješna žena na području marketinga, a dogurala je tako daleko da su njenu ideju toaletnog feng šuja i prostorske energije ne samo promovirali, već ozbiljno preporučivali u apotekama skupa sa antibioticima, čajevima, D-manozom i lijekovima na prirodnoj bazi za liječenje bolesti povezanih sa urinarnim traktom. Sve trgovine sa keramikom i pokućstvom promovirale su Selmu na svojim bilboardima, a lukavi poslovni ljudi počeli su suptilno povezivati i ostale dijelove kuće sa raznim boleštinama. U godini 2019. je navala za renovacijom kupatila postala tako velika, da su fabrike, arhitekti i dizajneri imali pune ruke posla. Čak su i moleri, keramičari, građevinari i kućni majstori bili zadovoljni; a najveće udruženje građevinskih radnika u Bosni i Hercegovini uspjelo je progutati svoj muški ponos i priznati da su muškarci sve krivi, samo da se ima posla. Kod kuće bi ženama maznuli plesku ako bi se previše ogledale za tom Selmom – ipak, čovjek treba znati gdje mu je mjesto. Inače je cijeli kanton u Bosni i Hercegovini, gdje je Selma odrastala, bio zadovoljan time što je neko od njihovih ostvario tako velik uspjeh u velikom svijetu, mada zapravo nisu znali o čemu se radi niti kakvog to smisla ima za njihov prosperitet. Mali dio vjerske skupštine je ipak bio veoma kritičan prema svom tom uspjehu, jer laže ženama i odvodi ih na krivi put. Među njima su neki muslimani Selmino ponašanje pokušavali objasniti kao opsjednutost džinom, pogotovo tu cijelu opsesiju kupatilima. Možda je u kupatilo ušla desnom, a ne lijevom nogom i možda joj se desilo da je slučajno koji stih Kurana izgovorila dok je bila u kupatilu. Ali sve to nije mnogo zamaralo Selmu, koja se nije bavila niti pozitivnim niti negativnim komentarima naroda. Transcendentirala je svijet isto tako kao što je transcendentirala svoje psihičke rane, a svoje javne nastupe uvijek je završavala riječima: Ne dajte da vas prošlost definira.
ALENA BEGIĆ rođena je 1997. godine u Njemačkoj, gimnaziju završila u Bosni i Hercegovini, a trenutno živi u Sloveniji. Poeziju i prozu objavila u višejezičnom zborniku Biće Bolje/ Bo že, koji je nastao kao produkt literarnih radionica u organizaciji SKC Danilo Kiš Ljubljana, a koje je vodila Lidija Dimkovska. Njena poezija je objavljena u časopisu Koraci, kojeg izdaje Narodna biblioteka »Vuk Karadžić« u Kragujevcu, te na portalu astronaut.ba. Studira filozofiju i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.
Tišina oko mene; znam, to je samo uobraženje mog nedovoljno delikatnog uha. Ipak, ne mogu protiv sebe, to je tišina. Istine van domašaja ne zanimaju me, suviše sam slabog duha da bih ga trošio na unapred izgubljene bitke. Izvesnost me oduvek dražila, budi veličinu u meni. Jak sam kada sam slab, i vice versa. Koristim se izrekama samo kada mi odgovara, takve sam prirode, a sa prirodom valja biti u miru. Priroda je, takođe, ono što mi paše. Neprirodna priroda ne postoji. Oportunist sam i sofist diletant, nadmudrujem isključivo intelektualno osakaćene, ili one čije su rane dublje od mojih. Pred mudrijima od sebe ćutim kao biljka, te zbog toga opet u sebi nalazim da sam mudar. Zalazim u samoljublje ali se ne opirem. Ko ne voli sebe ne može da voli druge. Volim sebe radi drugih. Nisam samo mudar, čak sam i altruist. Napinjem se da čujem aplauz, ali tišina ne odstupa. Jedva čujem svoje misli od zaglušujuće tišine. Počinjem da sumnjam, jer sve je podložno sumnji sem same sumnje. Dokazujem da postojim, dakako, ali ko sem mene može u to da bude siguran? Možda uobražavam sebe. Nisam izučio Dekarta, nažalost, iščitao sam samo par citata. Nisam znao da me moja površnost može dovesti do samouništenja. Hvala Bogu što niko ne čuje ove gluposti, mislili bi ljudi da sam skrenuo umom. Povodljive sam prirode, bojim se da bih im se pridružio. Volim da delim mišljenje većine, čak i kada ga ne delim. Ludak nije svestan svoje ludosti, pa kako onda da im verujem? Našli bi se na pola puta, rekli bismo da sam samo luckast. Luckasti ljudi su omiljeni ljudi, a meni se sviđa da budem omiljen više negoli sterilnog uma. Čist um nije dobar, valjda ga je zato kritikovao Kant. Kanta takođe nisam izučavao, samo sam zapamtio naziv njegovog kapitalnog dela. Uopšte uzev, oduvek sam bežao od kritičara kao đavo od krsta, a kada bih im utekao, postao bih kritičar kritičara, te bih poželeo da dignem ruku na sebe. Retki su momenti samoprekora, priznajem javno. Volim da priznajem svoje grehe javno, katarza koja sledi okrepljuje duh. Ponekad sam umeo hotimično da činim loša dela kako bih kasnije javno istupao kajući se. Bog voli pokajanja, možda je to razlog svekolikim nesrećama ovog sveta. Čovek je stvoren po Božjem liku. Više se neću srditi na elementarne nepogode što sobom nose živote nevinih. Božja katarza što sledi kakvu katastrofu nesumnjivo čini neuporedivo više dobra od prethodnog zla, to govorim iz iskustva. Možda smo tako i nastali, čitava vaseljena i mi. Veliki prasak se nije čuo i bio je nezamislivo mali isprva. Oduvek sam naučnike smatrao pametnim ljudima, zbog čega sam termin Veliki prasak smatrao ironičnom domišljatošću. Smatram da je Veliki prasak uistinu Božje buđenje; tama, tišina i nepostojanje atributi su noćenja. Možda smo mi samo Božji san. Možda postojimo samo u njegovoj svesti. Konačan oblik solipsizma, Barkli mi aplaudira, nazivajući me subjektivnim idealistom sui generis, idealistom koji sebi oduzima postojanje zarad krajnjeg dokaza. Čini mi se da sve ovo govorim u poslusnu; tišina me ponekad dotuče. Ponekad nisam siguran da li sam na javi ili u snu, eto koliko su mi snovi stvarni a java nestvarna. Ja sam oksimoron par exellence, i time se dičim. Jin i Jang mi nisu dorasli. Krajnosti me zadivljuju kao retko šta; dobro bez zla postaje dosada, zlo bez dobra poješće sebe sama. Sve je to stvar ukusa, kada malo bolje promislim. Stvar po sebi uvek je dobra, samo u društvu može postati loša. Postojanje je osnovna funkcija stvarnosti, sve ostalo je pitanje mode. Panta rei, moja omiljena izreka. Čak se i Bog promenio, mada ne suviše – nekada je tražio oko za oko, vadio zube, a sada nam okreće obraze da se šamaramo do mile volje. Volje za šamaranjem zauvek će biti, za obraze se ja brinem. Uostalom, ja sam prvi koji obraza nema, i baš zato ga svuda ističem. Borim se za pravdu ali je ne praktikujem. Teoriju i praksu treba držati u zasebnim uglovima. Iz mog ugla, pravda je korist većine i zato se trudim da budem deo stada. U stadu je toplo kao u majčinoj utrobi. Čovek je matora beba, otac je dete što brine o detetu, bore ne čine razliku u čovekovoj duši. Svi žele natrag, u mir i spokoj. Seks je nesvesna težnja za mirom, putovanje ka utrobi na društveno prihvatljiv način. Društvenim normama podilazim isključivo radi koristi, licemerjem smo opshrbani tokom evolucije; otvoren sam za drugačija tumačenja, ali sumnjam da Bog barata licemerjem. Ja sumnjam, dok je Lajbnic siguran u njegovu beskrajnu čistotu. Odviše sam slab za kategoričke stavove, menjam strane kako mi slabost nalaže – divim se Lajbnicu, te mu se podsmevam u društvu Voltera, a sve radi osećanja nadmoći što proizilazi iz saznanja istine. U društvu, Voltera nazivam pravim imenom – Fransoa Mari Arue – čisto površnog razmetanja znanjem radi. Uostalom, nadimcima se služe prisni poznanici, što Fransoa i ja nipošto nismo; prelistani Kandid dakako ne može biti dovoljan za istinsko drugarstvo. Ne opterećujem se dubokim znanjima, potrebna su mi koliko da se na tren izdignem iz mulja prosečnosti. Skromnost smatram vrlinom, čak i ako je odraz slabosti duha i plitkih potreba. Sa potrebama je teško baratati, iz svake zadovoljene izrasta sasvim nova, kao iz posečene Hidrine glave. Možda bi valjalo ratosiljati se svih potreba. Nisam dovoljno mudar za velike korake. Delim dobre savete, ali ih ne primenjujem na sebi. Umor me savlada od same pomisli na delanje. Nisam pobornik delanja, pasivan sam do krajnosti, ali kudim pasivnost iz sopstvene učmalosti. Znam šta valja, ali znam i cenu valjanosti. Siromašan sam duhom, za tu pogodnost krivim roditelje. Nisam odviše grub prema njima, samo u retkim prilikama im prebacim za sopstvene nedostatke. Dovoljno sam pronicljiv da shvatim nepravednost takvog postupka, ali znam da su i oni slično činili za života. Kajanje je prvi korak ka porazu. Rizikujem da zvučim ničeovski, iako ga za života čitao nisam. Volja za moć nikada me obuzimala nije. Lenj sam za volju bilo koje vrste, obilazi me kao kiša oko Kragujevca. Umesto volje, ističem se gunđanjem. Ništa ne valja, svet je najgori mogućni, trebalo bi se izgladnjivati do smrti. Ne, nisam imao volje da pročitam “Svet kao volja i predstava”, poslušao sam jedno amatersko predavanje o Arturu i zapisao nekoliko pesimističkih stavova koji su sasvim lako mogli izići iz riznice nekog drugog mislioca; poznavao sam predavača, bio je neznalica i budala, poput mene. Trebalo mi je nešto da saspem u lice poznanicima kojima je krenulo u životu. Takmičiti se sa njima nije bila opcija. Nikada nisam verovao u pesimizam, kao ni u šta drugo, već sam se samo služio njegovim učenjem kako ne bih morao da se pomaknem sa mesta na kom se i dalje nalazim. Revnosan sam u pasivnosti, pustio sam korene sasvim duboko. Osećam se kao mahovina sa dubokim korenima. Iz silne dosade gledam ka drugima, tražim im mane što će me podići i zabaviti. Kada ne pronađem mane, izmislim ih sa takvim umećem da počnem da verujem u njihovu istinitost više negoli u one što zaista nađem. Pomeram granice stvarnosti u pravcu koji mi odgovara. Iznosim na video sopstvene vrline, mane prebacujem na druge, te ostajem čist kao anđeo. Ne sumnjam u sopstvenu čistotu, čovek valjda najbolje sebe poznaje. Kada me drugi pitaju, tvrdim da čovek ne može sebe poznati jer se menja svakog trena, teče poput Heraklitove reke. Kontradiktoran sam, ali u situacijama koje ne dolaze u kontakt. Verujem u zasebno dobro i zlo, pa tvrdim da je zlo izostanak dobra. Držim se podalje od dobrih ljudi jer kraj njih izgledam zao. Zlih se plašim, te mi ni oni ne odgovaraju, a, izgleda, ni ja njima. Najbolji sam sam sa sobom, siv u sivom. Ponekad zaboravim i da postojim.
TIHOMIR STANIŠIĆ rođen je u Senti, 1985. godine, ali živi i radi u Novom Sadu od drugog dana svog života. Do sada objavio tri romana: „Ništa ili ništa“ (KOS, 2013.), „Šizma“ (Orpheus, rec. Franja Petrinović, 2016.) i „Poslednja priča“ (Solaris, rec. Dragana V. Todoreskov, 2018.). Piše kratke priče, koje su u više navrata bile nagrađivane i uvrštane u štampane zbornike (Najkraće priče – Alma, Izvan Ograde – Blacksheep, itd), zatim književne prikaze i osvrte, takođe štampane i e-objavljivane. Za prvi roman osvojio drugu nagradu u okviru konkursa KOS za najbolji debitantski roman („Ništa ili ništa“).
Miholjsko ljeto je na izmaku. Tek se poneke krnje sunčeve zrake razapinju na obroncima Morina. Zrak je prohladan i fijuci šibaju svačije obraze, pogotovo onima koji jašu. Niz Ljutu i pšenica i natruhli kukuruzi. Hamza zategnu povodac i zaustavi dorata. Kao pacovi kad ti prokidaju stropove, tako se danas prokida i ljućanska tišina: osluhnu jednim uhom i jasno čuje udaranje ašova u zavaljene stjenčuge skoro opustjelih bašta i kuršumski zračni kovitlaj. Miris zapečenih i rastočenih paprika za ajvara, tek obranih šljiva i krušaka pune mu požudne nozdrve, a dimne zavjese s vidika ispred mu se pružaju pred bistrim očima. Na samar je natovario njene haljine u platnene vreće i oprezno ih skida. Još ih ne otvara. Iz tabakere vadi cigaru i pripaljuje šibicom. U Ljutoj je trava u pečatima; miris joj ni nakon rijetke kiše ne isparava, ali uvijek ti se učini da ti se njeno bljedilo preslikava i na opancima, pa ti koraci bivaju beživotni i na trenutak poželiš da joj se utkaš u te kratke stabljike i da veneš s njom – sporo i s teškom mukom. Pogleda lijevo-desno i približi se onim platnenim vrećama kao da prilazi kolopletu svih svojih djetinjih sjećanja koji će hitro ispariti, kao da će ih zrak časkom pojesti ili kao da će ih vjetar nanijeti pred svačija vrata samo ne pred njegova, a on stoga vreće polako dira. Haljinke joj se od krvi sasušile i sve mu ruka žuri da ih nasilu razdvaja, ali se konci kidaju. Pamti onaj prvi zakrpljeni šav, eto tu, kod pećne lugare, i pucketanje suhih bukovih drva, i teškom mukom donesenih patrljaka, i svoje krvave naramke i zaguljenu kožu duže od sedmicu dana. Zna da mu odsad sjećanje truhne, raspršava se kao pepelna kula i miri se s tim ovog časa. Sad bi spriječio svu njenu bol, bio bi nasilu jak, samo nek se ne muči, nek se ne desi ni jauk jer je nehotice načinio nagli pokret… ne bi joj sad bile ni mokre oči u kojima joj se sravnavaju svi orkani bola, ali istrpi – vidio je da se svladala – jer je evlad gleda. Od bijesa mu se sada stiskaju čeljusti, a očne jabučice mu nagriza kolut suza koje začas nakapaše nadlanice. Plam je zasuo onaj najveći krvavi trag njene spavaćice, a on je čekao obujmljenih nogu da je najveći žar zahvati, da je proždrljivo sagori, da se zemlja nahrani… Krenuo je prema kući, u sumrak. Po blatnjavom ljućanskom putu još samo poneka kopita cjelivaju. Utihnuo je danjski žamor. Fenjeri su palčevima ugašeni. U kući Ibrage Tarahije fenjer još uvijek neumorno gori. Dok se približava i veže onog nesretnog konja u staju, čuje i krhotine stakla. Izuva čizme polako, guli ih dlanovima s izranjavanih peta i pokušava neprimjetno leći u krevet i čekati da svane.
„Majku ti Božiju, đe si dosad?“, zagalami Ibraga odmah s vrata. „Brrrzo ssse sssmrrrklo“, odgovori, a pogled mu zakovan za pod. „Sutra da si skov’o tabut da ne bi narod prič’o kakvog sam ja jolpaza u ovoj kući zadojio“, doda Ibraga.
Kad bi neko iz prikrajka po prvi put posmatrao Hamzu Tarahiju, na očne zjenice bi mu se prvo privikao njegov čakarasti razjapljeni pogled koji uvijek i u mjestu žuri. Hamzine ruke su ruke nejači – slabašni i tromi spletovi krvnih žila. Bljedunjav i onizak mladić, s godinama tek stasalim, prerano je odvojen od majčine posteljice i naprasno otkinut od svog kamena temeljca. Ujutro je Hamza spremao tabut za svoju majku. Dženaza je sutra, poslije ikindije, a majku će mu danas gasuliti bule. Dok ukiva i posljednji ekser, naumpade mu da stavi ćebe preko sirovih dasaka, ali mu se misao brzo pokori; na Onaj svijet ideš bez džepova i bez vještačke topline, ogoljen.
Na dženazi se skupilo svijeta. Svi prilaze Ibragi, izgovaraju mu saučešće, njemu, dželatu od čije je ruke stradala, a u prikrajku stoji Hamza. Na njega se niko i ne obazire, niko mu ne prilazi, niko ga ne blagosilja, niko s njim i ne suosjeća. Odmalena bi Hamza trčao u krugove gdje su okupljena ljućanska djeca, da se poigra, ali platnena lopta do kraja Hamzinog vremena osta neukaljana blatom rodnog mu sela. Kad bi u ljućanskim krugovima dobio riječ, trudio bi se da što manje zamuckuje, ali zalud; ne bi uspijevao dovršiti ni rečenicu, a već bi odnekud prasnuo gromki smijeh. Svim njegovim vršnjacima je uveliko iznikla brada, samo je Hamzino lice nježno i golobrado. Ta priprosta svjetina ga je odbacila, mučila i ranjavala jezikom i on u narodu ostade Hamza Muco. Hamza Muco bi navečer, kad se ugase svi seoski fenjeri i kad stoka opazi da čobani spavaju, hodao po selu i zatvarao tuđe kokošinjce, utjerivao pomahnitala stada nazad u torove, zatvarao vrata pčelinjih košnica ili poturao pod konjske glave čistu vodu. Onim iznemoćalim, koji su na pragovima grobnih jama, bi okopavao bašte, ali oni mu nikad ne bi zapamtili ni lice, ni soj, ni rod, niti bi ga ikad spominjali.
Kad je Safetu Pijuku planula kuća krajem te godine, a vatra prijetila da sažme čitavo selo, Hamza Muco, onim svojim blijedim koštunjavim rukama, suzbi plam da ne pređe na Ramizovu staju. Stade tada ispred svih seljana kao čelni vojskovođa, zgasnu stihiju i spasi siromašne usjeve, mršavu stoku i kuće. Klicala je tada svjetina pred Hamzom, blagosiljala mu ime, a do nove godine u Ljutoj je iščezao Muco. Taj bi mladić i dalje gledao samo preda se, ne progovorivši ništa, vječito čekajući noć da opet pritvara tuđa vrata.
***
Od Hamzinog jala prošlo je skoro četiri decenije. Stoji na ruševinama svoje nekadašnje kuće. Ni on ni njegova sjećanja danas ne mucaju; danas su tako razgovijetna, penju mu se uz noge, uz ruke, ulaze i izlaze iz cipela, kaputa i glave i štipaju ga za grlo. Pod cipelama mu zgarište iz kojeg vihori miris neveselog mu djetinjstva. Pred čakarastim očima uvijek mu i neprestano bljeska majčin lik.
Hamza ni u sebi ne progovori ništa. Ošinu sve mrtvim pogledom, upivši posljednji put očima svaki ugao Ljute i kad shvati da mu taj bol više ne udara po plećima i ne odvaljuje mu one već srasle terete, bez glasa se oprosti s palankom koja mu je razbijala melodiju i ne bi mu žao što u njoj nikad nije zasvirao.
DŽENETA ROVČANIN rođena je u Sarajevu 1994. godine. Nakon završetka gimnazije upisuje studij bosanskog, hrvatskog i srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je trenutno apsolventica. Njena prva objavljena pjesma jeste u međunarodnoj pjesničkoj zbirci „More na dlanu – tijelo od soli“, a slijedi pjesnička zbirka deset mladih autora „Poezijom mijenjam svijet“, potom „Perom ispisujem dušu 3“ – zajednička zbirka mladih autora iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u okrilju „Kulture snova“ – udruge za promicanje kulture iz Zagreba. Njena priča „Čiko Zav“ drugonagrađena je na „Biber 2“ konkursu, prevedena je na albanski, makedonski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik i objavljena je u istoimenoj zbirci.
Sećam se, bila je to crna noć, baš kao i boja moje kože. Da, sećam se dobro, stajao sam preko puta jedne birtije u kojoj se uveliko bančilo. Kiša je lila kao da joj je to poslednji put. Kiša je padala i kvasila moju dugu, kovrdžavu i neočešljanu kosu. Prišao sam blizu te male, skromne i neuredne kafane i kroz zamagljeni prozor video kako neka, meni nepoznata lica, jedu neobičnu hranu i ispijaju poluprazne čaše. Po flašama, mislim da je to bila loza. Poželeo sam da budem unutra, da se malo ugrejem, drpim neku odeću i usput zamastim neki od njihovih tanjira. Ali ubrzo sam se predomislio, jer sam dobro znao kako ću proći ako uđem. Prethodne sam večeri ušao u istu kafanu kako bih isprosio koji dinar. Iste noći popio sam šamarčine više nego vode tog dana.
Ušao sam u kafanu, zatražio koji dinar od sredovečne žene koja je imala bore na licu i oči boje lešnika. I cigaretu u ustima, skoro ispušenu. Da, toliko sam joj blizu prišao da sam mogao osetiti miris njene kose, nalik poljima punim lavande. Uzela je opušak cigarete i ugasila u pepeljari. ,,Teto, možeš li mi dati koj dinar? Jako sam gladan”, izustio sam. Pogledala me je krajičkom oka, a zatim pozvala konobara i rekla mu: ,,Konobar, izbaci ovog Ciganina! Umesto što prosjači po kafanama, trebalo bi da bude kod kuće u ovo doba noći.” Čuo sam to i pošao ka vratima, hteo sam pobeći kako bih izbegao nevolju. Konobar se našao ispred mene, bilo je kasno za bežanje. Prišao mi je, išamarao me tako jako da mi se leva strana obraza nadula i poplavela kao plavi patlidžan. ,,Pička ti materina ciganska, marš napolje, nemoj da sam te više video blizu ove kafane! Budem li te video, zapamtićes dan kada te je zadnji put sunce ogrejalo”, rekao je pingvin u crno-belom odelu. ,,Ali gospodine, nisam imao loše namere.” ,,Nema gospodine, marš napolje’’, mrmljao je sebi u bradu, dok mi je leva ruka pokrivala obraz, a glava bila oborena ka podu. Kiša je polako prestajala. Povukao sam se nazad, nisam hteo gledati kroz prozor kako lome čaše i flaše. Ali nije mi mogla promaći pesma koja je tekla u tom trenutku. Bila je to pesma Šabana Bajramovića – Sajbija. Nije mi bilo jasno zašto su Srbi toliko slušali njegove ciganske pesme. Često mi je majka govorila o njemu. Šaban Bajramović je imao nadimak Šabi, živeo je u drugom kraju cigan male. Bio je strastveni kockar i imao je četvoro dece. Kažu da je zbog ljubavi pobegao iz vojske, bio osuđen na tri ili četri godine zatvora, ne sećam se tačno. Bio je prihvaćen kao dobar čovek, mada, kako mi je majka govorila, bio je bolji drug nego suprug i otac. Nije vodio računa o deci, bio je siromah. Šta znam, valjda su ga slušali iz poštovanja, stvarao je i pevao pesme koje će trajati, nadam se. Pevao je iz duše. Kafana se zatvarala, ubrzo su počeli da izlaze ljudi, neki betonirani od alkohola. Taksisti su strpljivo čekali mušterije. Sedeo sam na nekoj klupi preko puta i posmatrao lica ljudi, dok mi se odeća cedila od kiše. Bilo mi je hladno. Ubrzo je izašao još jedan par, činilo se da su se baš lepo proveli. Bili su srećni i ne baš toliko pijani. Sećam se, bio je to stariji par, ali skroz detinjast. Dok je njen partner bio kod taksiste da kaže adresu do koje treba da ih odveze, prišla mi je žena. Da, to sam i očekivao, imala je na sebi velur braon jaknu, crnu rolku, crnu kao kafa i ogrlicu, žensku ogrlicu koja je bila izbačena, te se moglo primetiti da je taj modni detalj baš super fora. Čini mi se, petsto kec farmerice a na levom ramenu obešena kožna torbica. Nisam mogao da ne zapazim nebo plave oči i ravnu, kratku kosu. ,,Šta radis, crno dete, zašto si u dva i četvrt na ulici? Gde ti je mama, je li ti hladno?” Nisam odgovarao na postavljenja pitanja, postideo sam se. ,,A kako se zoveš, hoćeš li mi reći koliko imaš godina?” To mi je teško palo, stideo sam se svog imena i prezimena, ali ne i svojih godina. ,,Zovem se Amiraga i imam osam godina”, odgovorio sam, ubrzo videvši njen blistavi osmeh na licu. ,,A ti, kako se ti teto zoveš?”, upitao sam odvažno. Muškarac ju je dozivao: ,,Ajde idemo, opet će kiša, bilo bi dobro da odmah krenemo.’’ Govorio je to čovek u godinama, niže visine, nisam mogao videti crte njegovog lica, jer mi daljina na kojoj se nalazio nije to dozvoljavala. ,Ne bih da kisnem, a ni tebi se to ne bi svidelo, kreni ženo božija, pobogu.’’ Okrenula mi je leđa i krenula ka taksisti. Ubzo su svi otišli. A ja, ja sam opet ostao sam na ulici, bosonog. Prijala mi je vlažnost betona, jer sam ceo dan proveo šetajući ulicom bos, dok je sunce pržilo moje lice, a užareni beton i kaldrma pekli moje tabane. Celog dana sam hodao vrelim ulicama, u kojima su se nalazili mali kiosci i po neka pekara na uglu, gde sam često svraćao da uzmem peciva. Jedna dobra pekarka davala mi je svakog dana pogačice, đevreke, kiflice, sve ono što je ostalo neprodato istog dana. Sećam se, bilo je tu i nekolko velikih izloga sa slikama, a unutra su šetali ljudi moderno obučeni. Imao sam utisak da skakućem i trčkaram po žaru jer se beton usijavao od toplote. Mnogo kasnije, drugovi iz doma su me zezali kako imam velike noge, jer sam kao mali uvek šetao bos.
Kaldrma na kojoj sam stajao presijavala se, jer su ulična svetla i kiša koja je do nedavno padala, odigrale svoju ulogu. Tako je ulica u gradu Emilmetu, u kom sam inače i živeo, došla do izražaja i bila još lepša. Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih, uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista.
METI KAMBERI rođen je 29. novembra 2000. godine u Nišu, u siromašnoj porodici. Tužno i nesrećno detinjstvo proizvelo je problematičnog dečaka, koji je promenio pet osnovnih škola. Od 2012. do septembra 2019. godine, život je proveo u domu za nezbrinutu decu bez roditeljskog staranja. U domu je pročitao dosta knjiga, a sa osamnaest godina je, kao izuzetno talentovan, počeo i da piše. U tome je pronašao sebe i svoj smisao. Završio je srednju dizajnersku školu. Namerava da sledeće godine upiše Filozofski fakultet u Nišu, gde i živi. “Grad bola“ je njegov prvi roman.
Posle svih uobičajenih imigrantskih poslova kojima sam se bavio u prvim godinama svog boravka u Njujorku – pranje sudova, ribanje podova, rušenje i zidanje, nošenje džakova i nameštaja – proveo sam čitavu deceniju kao vozač limuzina. Posao je bio lak, čist i pristojno plaćen. Nosio sam odela, mirisao na skupe parfeme i vozio dobra kola. Najveći deo dana svodio se na čekanje; bogataši su iznajmljivali limuzine za prevoz do određene lokacije, koji je retko trajao duže od pola sata, a zatim bi ih čekao i po nekoliko sati ispred restorana, noćnog kluba, pozorišta ili stadiona, kako bi ih vratio odakle su došli. Ti dugi periodi čekanja presudno su uticali na moju odluku da se u limo biznisu zadržim tolike godine. U to vreme sam još uvek o sebi razmišljao kao o neotkrivenom geniju pisane reči. Nije to bilo ništa neobično. Njujork je bio pun mladih ljudi koji su se bavili bedno plaćenim poslovima maštajući o glamuroznim karijerama, pa se nisam osećao naročito otrcano. Vožnja limuzina mi je dopuštala da svakodnevno čitam i pišem, i to satima, istovremeno zarađujući novac. Bila je to win-win situacija za pisca u pokušaju. Radio sam za renomiranu firmu. Više od polovine mojih mušterija činile su poznate ličnosti – ljudi iz sveta filma, muzike, sporta i politike. Nikada nisam vozio nekog kome sam se posebno divio, a o mnogima od njih nisam znao baš ništa. Pevači boj bendova, reperi, glumci iz televizijskih serija, voditelji i učesnici rijaliti programa, zvezde bejzbola ili američkog fudbala… Neretko se dešavalo da pokupim neke meni nepoznate osobe na aerodromu, a da nas ispred njihovog hotela dočeka armija vrištećih obožavalaca. Mislim da su me baš zato i zadržavali kao vozača. Dopadalo im se to što ne buljim u njih, ne tražim autograme ili zajedničku fotografiju. Smatrali su me ozbiljnim, iskusnim profesionalcem, a ustvari, u većini slučajeva, jednostavno nisam znao koga imam pred sobom. Čini mi se da sam tek tada shvatio kolika je moć selebriti kulture u Americi. Sedeo bih u svom udobnom, toplom kadilaku i s nevericom posmatrao goluždrave tinejdžerke kako po ciči zimi, satima, čekaju nekog drugorazrednog glumca ili plejbek pevača, ne bi li ga uslikale i uzele autogram. Ili tupoglave klince u sportskim dresovima kako kampuju po čitavu noć ispred hotela u kom je odseo izvesni ragbista ili kečer. Najlepše sam se osećao kada predmet tog obožavanja na kraju projuri pored njih uz pomoć telohranitelja i uskoči u auto ne udostojivši ih ni pogleda. Brzo sam razvio najdublji prezir prema takozvanim superzvezdama i njihovi fanovima. Skrenuo bih pogled i pokušao da se udubim u Balzaka ili Tolstoja, u najudaljeniju moguću svest od njihove. Razmišljao sam o sebi kao o uzvišenom autsajderu, čije će vreme tek doći. Priželjkivao krvavu revoluciju koja će im zadati preča posla. Maštao o drugačijem svetu, dostojanstvenijem. Poistovećivao sam se s Trevisom Biklom, usamljenim taksistom-osvetnikom, koji će jednog dana uzeti pravdu u svoje ruke. U stvarnosti, verovatno sam bio bliži Alfiju, nalickanom šoferu-švaleru. Glatko izbrijan, sveže ošišan, akcentovan svilenom kravatom i skupocenim satom, neretko sam završavao u krevetu svojih mušterija – dobrodržećih udovica, bogatih raspuštenica, maminih i tatinih studentkinja sa Kolumbije i En Vaj Jua, kao i raznoraznih članica anturaža pomenutih zvezdica. Nisam imao ni jedan razlog da budem nezadovoljan. Ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednoj nedelji mog života koju sam proveo vozeći dva čoveka pred kojima sam i sam osećao tu vrstu idolopoklonstva. Posao sam dobio na uobičajen način – koordinator jedne od agencija koje su se bavile organizacijom prevoza, smeštaja i obezbeđenja poznatih ličnosti pozvao me je telefonom i ponudio pozamašnu sumu za sedmodnevni transport dva „starija gospodina“. Prihvatio sam bez razmišljanja, ne samo zbog novca, vec i zbog njihovih godina. To je obično značilo da neću morati da se nosim s noćnim klubovima i žurkama, povraćanjem i urlanjem, pijancima, narkomanima i prostitukama. Gospodin Snajder i gospodin Herison. Napisao sam to flomasterom na plastificiranom papiru i čekao pored njihovog karusela za prtljag na “Kenediju”. Selebritije nije lako prepoznati. Uvek su niži nego što ih zamišljamo, najčešće nose kape i naočare za sunce, lažne brkove ili perike. Pisci retko imaju potrebu za tako smešnom kamuflažom, što ne znači da ih je lakše primetiti. Po pravilu, oni se nerado pojavljuju u javnosti i medijima, i obično ih znamo samo s fotografija na poleđini knjige – neretko uslikanih u davnoj prošlosti. Ipak, čim sam ih ugledao, imena su se prilepila uz prezimena, prezimena uz likove, likovi uz knjige, i znao sam koga imam pred sobom. Izgledali su kao da ne putuju zajedno, kao da uopšte ne bi trebalo da se poznaju. Stariji od njih je bio niži i mršaviji, ali je izgledao vitalnije i zdravije. Hodao je uspravno i sigurno, dostojanstveno. Odisao je misterioznim mirom, nekakvim nedostižnim strpljenjem, kakvo se skoro nikada ne viđa u Njujorku, a pogotovo ne na Džej Ef Keju. Uredna, seda brada isticala je lepotu njegovog lica. Gledao je ispred sebe sitnim, suznim očima i blago se smešio. Nosio je trodelno, staromodno odelo, dva broja veće nego što mu je pristajalo. Onaj mlađi bio je krupan i pripit. Nosio je gumene, ribarske čizme i nešto što je izgledalo kao svojeručno pravljeni kožuh od bizonovog ili medveđeg krzna. Bio je proćelav, raščupan i neobrijan. Velika, okrugla glava, bačvast trup, debele, krive noge, kaubojske. Oči su mu varničile. Delovao je ljutito. Geri Snajder i Džim Herison, sinulo mi je. Geri Snajder, originalni bitnik, dobitnik Pulicerove nagrade, ovekovečen u Keruakovim romanima i Ginzbergovim pesmama, opunomoćeni zen budista, borac za zaštitu životne sredine još od vremena pre nego što je taj pojam uopšte postojao. Džim Herison, poslednji mačomen literature, moderni Hemingvej, lovac, pecaroš i ženskaroš, kopač zlata, revolveraš i odmetnik, kavgadžija i pijanac, ruralni, samouki majstor pripovedanja, autor mnogih romana koji su ekranizovani u Holivudu, i koji se, uprkos tome, nikada nije prodao, otvoreno odbivši sve ponude da se preseli u Los Anđeles i svoj ranč u Montani prepusti korovu i lešinarima. – Dobrodošli, gospodo – promucao sam. – Ja moram da zapalim cigaretu! – zarežao je Džim. – Geri, pokaži dečku koja je moja torba, ljubim te… – Nema problema, Džim… Ali razmisli još jednom o tome da ostaviš pušenje. Džim je prevrnuo očima i izašao napolje. – Dobar dan – obratio mi se Geri, pruživši ruku. – Velika mi je čast da vas upoznam – rekao sam. – Oh, vi ste upoznati s našim radom? – Kako da ne. I ja se, pomalo, bavim pisanjem. – Zaista?! Kakva slučajnost… Proza, poezija? – I proza i poezija. – Drži se proze. Torbe su se brzo pojavile i Geri je insistirao da sam ponese svoj prastari, kožni kofer, ispečatiran turističkim nalepnicama s egzotičnih destinacija. Ja sam preuzeo Džimov vojnički ruksak, prošaran skorenim blatom, i rekao Geriju da me prati. Izašli smo napolje. – Ah, tu ste – rekao je Džim, ispustivši ogroman oblak duvanskog dima iz svojih bezubih usta. – Sine, aj prenesi mi tu torbu do kola, ljubim te… Ja sam stariji čovek. Lako je Geriju, on je u najboljim godinama. Namignuo mi je, i odmah sam ga zavoleo. – Naravno, gospodine Herison – rekao sam, blago se naklonivši. – Bez tih sranja, molim te. Ja sam Džim. Kako se ti zoveš? – Volf. – Vuk?!Zajebavaš me?! Ja sam napisao roman pod tim imenom. Snimljen je čak i film, s Džek Nikolsonom! – Znam, gledao sam… I čitao… Pogledao me iskosa, u neverici. Geri se nakašljao. – Vuk je ne samo upoznat s našim radovima, već je i jedan od nas. – Kako to misliš „jedan od nas“ – upitao je Džim. – Vuk je takođe pisac. Džim me je odmerio od glave do pete. – O, neeeee… – zaurlao je teatralno, lupivši se dlanom po čelu. Nasmejali smo se, sva trojica. Čekala me je zabavna nedelja.
***
Geri je odseo u Gremersi Park Hotelu, ispred kojeg nas je sačekala lepa, sredovečna žena po imenu Džudi – predstavnica izdavačke kuće Vajnstin. Nosila je poslovni komplet, štikle i gotovo neprimetnu šminku. Kosa joj je bila isfenirana, sveže ofarbana u tamnu mahagoni nijansu. Geri joj je poljubio ruku i gotovo šapatom udelio kompliment na račun njenog izgleda. Džim nije mnogo taktizirao. – Ah, Džudi, Džudi, zašto moraš da izgledaš tako neodoljivo kad god se sretnemo? Zar ne znaš da mi to slama srce?! Džudi ga je zagrlila i poljubila u obraz. Smejala se, srdačno. – Zašto se ne udaš za mene i preseliš u Montanu? Šta možeš da izgubiš? Golubarnik od stana i neiskrene ljubavnike? Ispravljanje tekstova loših pisaca? – Smučila bih ti se za mesec dana. – Bah… Toga se i ja plašim. – Zašto ne želiš da odsedneš u hotelu s Gerijem? – Geri je dosadan. Zamaraju me njegove zen replike. Ja sam jednostavan čovek – volim hranu, piće i žene. Nemam živaca za religiju, politiku i fiilozofiju. – I to je filozofija. – Ti si pametna žena, Džudi. – Ne, ozbiljno, gde ćeš biti smešten? – Kod mog poznanika, čuvenog kuvara- Marija Batalija! Tip obožava moje knjige! Ima prazan stan iznad Baboa, svog restorana. Ostavio mi je ključeve kod šankera. Rekao mi je da mogu da jedem besplatno. Imam doručak, ručak i večeru dok god sam tu! Ko bi odbio takvu ponudu! A osim toga, znaš da sam ja amaterski kuvar. Možda maznem neke fore od njega. – Vidi ti njega – rekla je Džudi, obraćajući se Geriju. – On se već snašao u Njujorku! A kao fol traper, kauboj iz Montane. – Džim je kao voda, zauzima formu u kojoj se nalazi – zaključio je Geri. – Na ovakve zen replike sam mislio – procedio je Džim, uzdišući. Džudi ga je ponovo poljubila. – Okej, ja ću da popijem piće s Gerijem u lobiju, a mi se vidimo sutra. – Pazi se ti Gerija, stari je to švaler. – Ajde polazi, zar ne vidiš kako jedva čekamo da ti vidimo leđa – uzjogunio se Geri. – Gospodin Herison ide do…– obratila mi se Džudi. – Baboa – rekao sam. – Tako je. Hvala. – Ništa ne brini, Džud. U dobrim sam rukama. Vuk je pisac, jedan od nas. – Stvarno? Sta pišeš? – Poeziju i prozu. – Pošalji mi prozu – rekla je i uručila mi vizitku.
***
Babo se nalazio pored Vašington Skver Parka, u Grinič Vilidžu. Vožnja je bila kratka, ali se Džim raspričao, pa sam uspeo da saznam razlog njihovog boravka u Njujorku. Vil Herst, čuveni milijarder i filantrop, bio je veliki zaljubljenik u literaturu. Izdvojio je određenu sumu novca za pravljenje dokumentarca o „živim legendama američke književnosti“. Geri i Džim su tako proveli nekoliko dana na njegovom imanju u Kaliforniji, šetajući po proplancima, degustirajući vina i razgovarajući jedan s drugim. Filmska ekipa ih je pratila u stopu i beležila njihov dijalog. Desetine sati razgovora su kasnije svedene na sat i po zanimljivog, obostranog intervjua koji se odvijao pred prelepim pejzažima Herstovog ranča. Premijera filma bila je zakazana za kraj te nedelje, u Njujorku. Kada smo stigli ispred Baboa, Džim je izašao iz kola i rekao da ga sačekam. Ušao je u restoran i ubrzo se vratio noseći svežanj ključeva. – Jel možeš da mi poneseš torbu do gore, ljubim te? Popeli smo se uz stepenice predratnog taunhausa i Džim je otključao jedina vrata na prvom spratu. Ušli smo u mali, ali ukusno namešten stan. – Sasvim dovoljno – promrmljao je. – Odlična lokacija, srce Vilidža – rekao sam. – Jel En Vaj Ju, još tu? – Tu je. – Možda ošacujem neke studentkinje sa požarnih stepenica, kad izađem da popušim… – Šacovanje još nije zabranjeno – rekao sam, slegnuvši ramenima. Nasmejao se, grohotom,, a onda se zakašljao do te mere da sam morao da ga lupam po leđima. – Šacovanje još nije zabranjeno…– ponovio je kad se primirio. – Drago mi je što ću uskoro biti mrtav.
***
Narednog jutra dobio sam imejl od Džudi, s rasporedom za taj dan. Geri je imao nekakav sastanak u Udruženju Azijata Njujorka, u podne. Trebalo je da ga iz hotela odvezem do tamo, sačekam, i vratim. Posle toga sam bio slobodan do devet uveče, kada je trebalo pokupiti Džima ispred Baboa. As directed, pisalo je. Matori nije hteo da se zna gde ide, pomislio sam. Dovezao sam se ispred Gremersija u pola dvanaest i rekao uniformisanom vrataru da obavesti gospodina Snajdera o mom dolasku. Geri se pojavio posle pet minuta, u staromodnom, prevelikom odelu, ali drugačijem od onog u kojem je doputovao. – Dobar dan, Mister Volf. – Dobar dan, gospodine Snajder. – Idemo u… – …Ejža Sosajeti? – Tako je. – Tamo smo za petnestak minuta. – Savršeno. – Još uvek dobro govorite japanski? – O, da. Dugo sam živeo tamo. – Znam. Znam i da ste proveli nekoliko godina u budističkom manastiru. Za vas to nije bila instant filozofija, kao za druge bitnike i hipike? – Eh, da… Bio sam posvećen. I dalje sam. – Jel istina kako novajlije moraju da pokažu poverenje tako što ih monasi drže za noge iznad litice? – Živa istina. – Prošli ste kroz to? – Prošao sam i kroz mnogo teže lekcije. Zanima te zen filozofija, budizam? – Ne baš… – Koje ste vi vere, ako smem da pitam? – Ja sam ateista, odrastao sam u Istočnom bloku, to je bio standard, Ali i da sam odrastao na nekom drugom mestu, verovatno bih izabrao ateizam. – Ah, moji roditelji su bili ateisti, levičari. Kad sam im saopštio da ću se preseliti u Japan ne bih li se posvetio budizmu, prvo što su me pitali bilo je: „A šta su oni ikad učinili za narod?!“ – Haha, famozni „narod“! Levičarima su uvek puna usta te reči! – Baš tako. U tom trenutku stigli smo ispred Udruženja. Geri je izašao iz auta i zastao pored još uvek otvorenih vrata. –Jel misliš da bi ikad mogao pustiti neku veru u svoj život? – pitao me je. Odmahnuo sam glavom. – Ne. – E sad bih voleo da razmisliš o tome šta je to „Ne“ – rekao je i zatvorio vrata. Ne znam zašto, ali oteo mi se osmeh.
***
U devet uveče bio sam ispred Baboa. Oko pola deset, Džim je izašao iz restorana, mahnuo mi i zapalio cigaretu. – Samo da popušim jednu! – doviknuo mi je. Bio je obučen isto kao i prethodnog dana, samo je ispod kožuha nosio čistu, belu, platnenu košulju. Оbrijao se i začešljao ono što mu je preostalo od kose. Delovao je pripito. Završio je čitavu cigaretu u dva ili tri dima i seo u auto. – Imam dejt – rekao je. – Peta avenija i jedanesta ulica. – Opa! Bićemo tamo za desetak minuta. – Moja velika ljubav, iz davne prošlosti, iz praistorije… Brodvejska glumica. Ali neće biti nikakve akcije, suviše smo matori za to. – I emocije su akcija, još intenzivnija. – Ma jok, nema više ni toga. Previše je vremena prošlo. – Ali vam je ipak trebalo nekoliko pića pre nego što ste krenuli? – Namazan si ti, mali – procedio je. Ostavio sam ga ispred njene zgrade, oborio sedište i zaspao. Probudilo me je kucanje na prozor. Ispravio sam se i pogledao na sat. Ponoć. Džim je stajao pored kola i pantomimom tražio upaljač. Primetio sam i njegovu prijateljicu u pozadini. Starija žena, doterana i lepa. Smešila se. Izašao sam iz kola, poželeo joj dobro veče i pripalio Džimu cigaretu. Prebacio mi je ruku preko ramena. – Ovo je moj vozač, Vuk! I kolega, pisac! A ovo je gospođa Vivijen, moja neprežaljena ljubav! – Džim, opet preteruješ… – Drago mi je – rekao sam. – Takođe… Molim te, odvezi ga kući i pomozi mu da se popne u stan. Mnogo je popio. – Ne treba meni pomoć… Mogu da popijem još toliko! – mrmljao je Džim. – Nema problema, gospođo. Bez brige. Vivijen je zagrlila Džima, a onda smo ga zajedno smestili na zadnje sedište. Čim smo krenuli, Džim je delovao svežije. – Malo sam se pravio da sam pijaniji nego što jesam. – Što? Sudar se nije odvijao po planu? – Kao što sam ti rekao, mnogo je vremena prošlo. Promenili smo se, oboje. Kad god provedem neko vreme među umetnicama, brže-bolje se vratim konobaricama. One bar mirišu na klopu! Vozi me u neki bar! – Kakav? – Prljav, mračan i jeftin! Sa zagorelim hamburgerima, viskijem, džuboksom i sredovečnim osobljem! Zaputio sam se ka Ir Inu, najstarijem baru u Njujorku. Ir In je otvoren 1817, u taunhausu sazidanom 1770. Originalni vlasnik je bio crnac Džejms Braun, jedan od prvih oslobođenih robova, heroj Građanskog rata i bliski saradnik Džordža Vašingtona. Obojica se nalaze na čuvenoj slici Prelaženje reke Delaver, Imanuela Luca, čija je replika visila iznad šanka. Prepričao sam Džimu tu skraćenu verziju istorije Ir Ina, pre nego što smo stigli. Bio je uzbuđen. Insistirao je da mu se pridružim. – Parkiraj se! Vodim te na piće! – Nema smisla… ipak sam na dužnosti… – snebivao sam se. – E, pa i ovo je tvoja dužnost! Ovo je tvoja dužnost kao pisca! Našli smo parking mesto ispred samog bara i ušli. Dočekala su nas prigušena svetla, miris prženog mesa i točenog piva, bučan žagor. Bila je gužva, ali smo uspeli da se probijemo do šanka. Džim je naručio viski, a ja pivo. Neki klinci su nam ustupili dve visoke, barske stolice. Seo sam i podvio noge na prečagu između nogara. Džim je ostao na nogama i odmerio me. – Nemoj nikad tako da sediš u kafani. – Što?! – zbunjeno sam upitao. – Ako te neko udari, sigurno padaš – rekao je ozbiljno. Spustio sam stopala na pod, nasmejao se i podigao čašu u njegovom pravcu. – I? Kakvu poeziju pišeš – pitao me je iznenada. – Uglavnom narativnu, kao neke kratke priče u stihu. Mrzim rimu. Kako to da me pitaš baš za poeziju? Svi odmah pitaju za prozu. Poezija kao da nikoga ne zanima… Džim se udubio u svoju čašu, kao da razmišlja o nečemu važnom. – To je zato što ne razumeju poeziju – rekao je. – Svaka budala može da piše polupristojnu prozu. To se uči. Za poeziju treba dar, talenat, božanska intervencija… Pesnik se rađa, prozni pisac se pravi. Meni je proza donela slavu i novac, ali su moje pesme najintegralniji deo mog bića. One mi najviše znače u onom najdubljem, najintimnijem smislu, jedino njima se istinski ponosim kad stanem ispred ogledala. Naježio sam se dok je to govorio. Klimao sam glavom, ali ništa nisam rekao. Plašio sam se da bi mi reči zastale u grlu.
***
Primakla se i premijera filma „Upotreba prirode“. Subota uveče, osam sati, udarni termin. Bioskop Pariz, pored hotela Plaza i Central Parka. Nije to bila premijera na kakve sam navikao. Nije bilo crvenog tepiha i paparaca. Okupio se fini svet, učtiv. Džim me je pozvao da im se pridružim. Pristao sam. Sedeli smo u prvom redu, Džim, Geri, Džudi, Vil Herst i još neki ljudi koji su radili na filmu. Džim i Geri su razgovarali o umetnosti, religiji i filozofiji, prirodi i ekologiji. Razgovarali su odmereno, promišljeno, pažljivo, uvažavajući sagovornika. Imalo je šta da se čuje. Herstov plan je uspeo. Bio je to važan, istorijski zapis. Svetla su se popalila i publika ih je pozdravila aplauzom, ustajući sa svojih sedišta. Usledila je mini konferencija za štampu. Džim je zabavljao novinare, vodio glavnu reč, prijala mu je pažnja. A onda je neki golobradi novinar je rešio da upropasti atmosferu. Radio je za jedan od onih hipsterskih časopisa, Vilidž Vojs ili Tajm Aut. Obratio se Geriju, po imenu. – Geri, opšte je stanovište da Bit generacija, kojoj, iako to ponekad negirate, i sami pripadate, nije izdržala sud vremena. Sleng i način izražavanja Bit literature je potpuno prevaziđen i nerazumljiv današnjim čitaocima. Stavovi i vrednosti za koje ste se vi borili milenijalcima, kojima i ja pripadam, ne znače ništa. Kako danas gledate na bitnike i šta biste poručili mojoj generaciji? Nastao je muk. Džim je žvakao duvan i zurio u klinca. Videlo mu se na licu da misli isto što i ja. Kako bi slatko nalupao šamare tom klipanu. Vil Herst je pocrveneo. Džudi se smešila, ukočeno. Geri nije trepnuo. – Mnoge stvari za koje su se bitnici zalagali su do te mere prodrle u opštu kulturu da ti to, mladiću, možda i ne primećuješ. One su jednostavno deo svakodnevnice. Ti mi se na primer ne obraćaš sa „gospodine“, imaš dugu kosu, nosiš džins, ne nosiš kravatu na radnom mestu. Prepostavljam da si protiv ratova, veruješ u jednakost polova i rasa, imaš prijatelje homoseksualce, znaš da nam opstanak zavisi od zaštite životne sredine… Ti si bitnik, iako si milenijalac. A na vama je da pronađete nove izazove. Počeo sam da tapšem, jako, navijački. Džim mi se pridružio, a zatim i svi ostali. Klinac se pokunjio i ubrzo je napustio salu. Posle toga smo se potrpali u auto i krenuli u Babo. Mario Batali je insistirao da ugosti ekipu posle premijere i Džim je ubedio ostale da prihvate poziv. Dok smo se vozili, neko je započeo razgovor o literaturi. Pominjali su Frenzena i Letema, Judženidesa i Foster Volasa. Pomalo su ih hvalili, pomalo osporavali. Na kraju su se složili da je najveći živi američki pisac Tomas Pinčon, a najveći pisac „srednje generacije“ Džonatan Frenzen. – Ne bih se složio – rekao sam, iako me niko ništa nije pitao. – Ah, pa da – reče Džudi. – Vuk je takođe čovek od pera… Da čujemo šta misli mlada generacija? – Najveći živi pisac je Heri Kruz, a najveći pisac srednje generacije, doduše već pokojni, je Leri Braun. Muk. Niko nije imao pojma o kome pričam. – Leri Braun… Heri Kruz… – šaputali su. Gledao sam ih u retrovizoru kako sležu ramenima. Odlučio sam da prekinem neprijatnu tišinu. – Zavidim vam. Pred vam je mnogo nezaboravnih noći uz njihove knjige, ako me poslušate. Večera je trajala do duboko u noć. Ovoga puta im se nisam pridružio. Džim je nekoliko puta izašao da popuši cigaretu, i jednom da mi donese tanjir klope. Biftek i krompiriće. – Moraš da mi daš tvoju adresu, hoću da ti pošaljem „Vuka“, s posvetom. – Hvala, baš bih voleo. U tom nam se pridružila i Džudi. – Džimi, dragi, odlazim, moram da radim sutra. Zagrlili su se i zahvalili jedno drugom na svemu. Onda se okrenula prema meni. Pružila mi je ruku. – Bila sam ozbiljna za ono. Pošalji mi prozu. – A poeziju – rekao sam, gledajući u Džima. – Poeziju ne objavljujemo.
***
Džim mi nikada nije poslao obećanu knjigu. Verovatno se napio i izgubio papirić na kom sam mu napisao svoju adresu. Nedugo nakon toga je umro. Bio sam potresen, istinski. Gerija sam jednom video na televiziji. Pričao je globalnom otopljavanju i planovima Vlade za eksploataciju nafte i gasa na Indijanskim rezervatima. Rekao je da se tome mora stati na put. Stari, dobri Geri. „Ratnik svetlosti“. Tog dana sam otišao na posao u farmerkama, i bez kravate. Džudi mi je poslala mlak, neutralan komentar na prozu koju sam joj poslao. Nisam se ljutio, znao sam da ću jednog dana biti mnogo bolji. Zahvalio sam se, misleći da je to naš poslednji kontakt. Ali, nekoliko nedelja posle toga, stigao mi je paket od nje. Knjiga razgovora Džima Herisona i Geri Snajdera i DVD istoimenog filma. U knjizi se nalazila cedulja, ispisana penkalom: “Pročitala sam celokupan opus Heri Kruza i Leri Brauna. Uživala sam. Hvala ti. Džudi.” Nasmejao sam se. Imala je lep rukopis, ta Džudi.
VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.
Da li sam čovek ili stablo? Da nisam možda tinja ili neko močvarno tle? Ko sam, šta sam, pitao sam se stalno, ja, Najdan, gorštak, prvi zapitkivač ove šume. Naprosto: gola krošnja koja je rasla iz mojih leđa nametala mi je to pitanje. Nisam rastao, ne. Ja sam se granao. Ka plavetnilu i još više. Granu po granu.
Naposletku, prostorija ovog napuštenog, majušnog i zaboravljenog zamka nije imala krov, krov se odavno urušio, imala je samo zidine kao štit, kao bunker. Prvi bedem – hrastova stabla, drugi bedem – kamen, treći bedem –životinje, četvrti bedem – sva moja nadanja, a u sredini – ja, Najdan, tek tačkica. I nebo – nebo kao tavanica, plafon. Vrlo prosto. Plafon je često menjao boju: časkom duga, časkom jato, časkom siv. Plafon je često menjao boju: čas sneg, čas pamuk, čas pljusak. Katkad bih osetio miris baruta, a tamo negde u daljini pojavile bi se iskrice vatrometa u svim mogućim bojama. Znao bih tada: Nova je godina. Stoga, tamo dole, ako se proviri kroz prozorska okna, meštani sede nedaleko od ognjišta, ispijaju čaj sa rumom dok gore mirišljave sveće, a skromni pokloni omotani ukrasnim papirom i trakama čekaju strpljivo pod jelkama prepunim svetlucavih ukrasa. Plafon je često menjao boju, ali bilo je noći kada sam prestajao da budem Najdan, a otpočinjao da budem Najnoć. Tada je vladao potpuni mrak, nigde boja na vidiku, ni munja, ni mrlja, ni meseca, ni aviona, ničeg. Samo jedno beskrajno Ništa.
To su trenuci kada bih se pitao da li uopšte postojim. Ja, Najnoć. Opipavao bih se kao da sam sam rub posteljine, a ne čovek, kao da sam rub haljine, a ne drvo. Te noćne zastrašujuće halucinacije rosna zora bi oterala kao mušice.
Dugo nisam znao u mladosti da li pripadam toplom domu ili šumi. Kolebao sam se da li mi je mesto uz baka Anetu i topli sutlijaš kraj peći ili mi je mesto u dubokoj šumi uz nekakav stari hrast, u divljini, kao sad. Nisam znao da li treba da se privikavam na drvenu izraslinu na leđima ili na ljudske poglede kojima sam bio izložen. Dugo nisam znao, ja, Najdan, ali ostali, svi ostali koji nisu Najdan znali su vrlo dobro: „Ti si gorštak, Tobo.“ Govorili su. „Gubi se iz varoši.“ I ja sam se gubio, u svakom smislu. I tamo i ovamo. Svuda sam bio, sem pri sebi. Jednostavno je tako.
STEFAN MITIĆ TIĆMI (1992, Leskovac). Pisac za decu i odrasle. Dela: “U’vatile me lutke” (ARTE, 2015), “Ja sam Akiko” (LAGUNA, 2018), ‘’Kaput od mahovine’’ (LAGUNA, 2020) ‘’Tu, nadohvat muke’’ (POVELJA, 2020). Roman “Ja sam Akiko” nagrađen je plaketom “Dječja knjiga godine” na Međunarodnom festivalu Trg od knjige u Herceg Novom, nagradom “Politkinog zabavnika” za najbolju dečju knjigu namenjenu mladima u 2018. godini i našla među 200 najboljih dečjih knjiga na svetu u izboru časopisa White Raven Međunarodne omladinske biblioteke (Internationale Jugenbibliothek) u Minhenu. U izradi je kratkometražni crtani film “Ja sam Akiko”.
KAKO SAM OD SINGLE DJEVOJKE POSTALA ODBJEGLI PATER FAMILIAS
Stan je bio sređen, lokacija odlična, a cijena povoljna. Kad sam prvi put vidjela oglas, činio mi se previše dobar da bude istinit. Morala je postojati neka kvaka. Do tada sam se u svom podstanarskom stažu nagledala svega i svačega: namještaja punog gljivica, prozora koji se ne daju otvoriti, vlasnika koji svako malo dolaze u stan nenajavljeni, i dekora u jugoslavenskom stilu, sa zidnim tapetima, čipkastim miljetićima i goblenima. Jedini nedostatak ovog stana jest što u njemu ne bih bila sama, već bih ga dijelila s još jednom djevojkom. Nakon kraćeg premišljanja zaključila sam da mi to neće predstavljati nikakav problem. Uostalom, nije da nikad ranije nisam imala cimere. Duboko sam udahnula i pozvonila na ulazna vrata.
Djevojka se zvala Marina i pozdravila me širokim smješkom. Provela me je kroz stan, koji je bio baš kao na fotografijama. Odahnula sam. Možda ipak sve bude dobro. Marina je bila nekoliko godina mlađa od mene i radila je od kuće kao freelance spisateljica i prevoditeljica. “Ne brini, nećeš niti znat da sam tu.” rekla mi je. “Ja ionako radim po cile dane, a kad ne radim, nemam običaj stat u kući.” nasmijala sam se. Uputila mi je čudan pogled. “A tako.” rekla je.
“Šta slušaš?” upitala me. Zastala sam, zatečena. Nitko mi nije postavio to pitanje od osmog osnovne. “Svašta po malo”, odgovorila sam. “Ali ne brini, većinom slušam na slušalice.” rekla sam, za slučaj da ju je to mučilo. Nisam mogla zamisliti drugu svrhu tog pitanja. “Aha.” odgovorila je, “A šta si po horoskopu?” “Blizanac.” odgovorila sam. Ovaj razgovor postajao je sve čudniji. “Uf.” rekla je i namrštila se. Baš kada sam zaustila pitati je u čemu je problem, jer je očito o horoskopu znala puno više od mene, opet se nasmiješila i približila vratima. “To je to za početak.” rekla je. “Javi ako budeš imala koje pitanje.” Kada je zatvorila vrata, s olakšanjem sam sjela na krevet.
Olakšanje nije dugo trajalo. Nakon nekoliko minuta opet je pokucala. “Naprid!” povikala sam. Ušla je, stisnutih usana i prekriženih ruku na prsima. “Samo jednu sitnicu sam ti zaboravila reć. Meni ti je baš bitno da se suđe odma pere i da sve bude uredno.” “Nema problema.” rekla sam iskreno. “To je i meni bitno.” “Nemoj ti mislit da te ja sad nešto napadam, samo..” zastala je “Imala sam loše iskustvo s prethodnom cimericom.” “Ne brini.” uvjeravala sam je. “Kad god kuham, odma sve sklonim.” Marina razrogači oči. “A ti kuhaš?” upitala me. Glas joj je bio oprezan. “Pa, da. ” rekla sam i nasmijala se. “Zašto, al ti nisi? “Ne” rekla je i grohotom se nasmijala. “Pa šta ona jedeš?” “Naručim dostavu fast fooda.” “Svaki dan?” upitam je u čudu. “Svaki dan.” “Dobra si, ja ne bi mogla tako živit.” rekla sam i nasmijala se. “Barem je jednostavnije čistit.” slegnula je ramenima. Napokon je izašla i ostavila me s čvorom u želucu. To su gluposti, govorila sam samoj sebi. Šta te briga šta cura jede samo fast food i opsjednuta je čistoćom? To je njen problem. Pa ipak, nikako se nisam mogla riješiti lošeg osjećaja koji me sve više obuzimao oko mog novog smještaja.
Radila sam od deset do šest, a kako ne bih morala svakog dana naručivati hranu, imala sam običaj kući skuhati nešto za ponijeti na posao. Tog jutra skuhala sam rižu, ponijela tunu i na štednjaku zažutila malo povrća na maslinovom ulju. Kad sam se vratila, Marina me dočekala ozbiljna lica. “Moramo popričat.” rekla mi je. “Šta je bilo?” upitala sam je. Glavom su mi prošli razni scenariji: možda su iznajmljivači povisili cijenu, možda nas izbacuju, možda cura ima neki veliki osobni problem. “Jutros si ostavila sve šporko.” rekla mi je optuživačkim tonom. Podigla sam obrve. “Molim? Nije moguće, sve sam očistila.” rekla sam. Zbilja sam pazila da ostavim dobar dojam na svoju novu cimericu, posebno nakon što mi je naglasila da joj je to bitno. “A šta je onda ovo?” upitala me i odvela do štednjaka, koji je bio jednako čist kao jutros. “Šta?” “Ovo.” rekla je i pokazala mi na dvije mrljice od maslinovog ulja, jedva vidljive golim okom. Došlo mi je da se nasmijem, ali onda sam vidjela njen ozbiljan izraz lica i odustala. “Evo.” rekla sam i pokupila ih jednim potezom papirnatim ručnikom. “Nije dobro.” rekla je Marina. “Mora sve bit bilo.” S tim riječima, pošpricala je mjesto zločina s otprilike pola boce sredstva za čišćenje i stala ga bjesomučno ribati. Gledala sam u nju u potpunom šoku.
“Pa šta ćemo onda radit kad bude veliko čišćenje?” upitala sam je. Ona je mučenički uzdahnula. “Rekla sam ti, ja ne podnosim mrlje. Šta ću kad imam oko za detalje. Štednjak mora izgledat nekorišten.””A dobro ako tebi tako mora izgledat, nije onda ni čudo šta ništa ne kuhaš.”nasmijala sam se, ali umjesto da se nasmiije, ona je počela energično kimati glavom. “Pa da, meni se ne da to svaki dan glancat. Ovako je jednostavnije.” Nisam ništa rekla.
Sve bih to nekako i prešutjela, da nisam vidjela kako je nedugo nakon tog incidenta obrisala ruke istom krpom kojom je obrisala štednjak. “Mislim da ti to nije baš higijenski.” rekla sam joj. Pogledala me zbunjeno. Tek nakon dugotrajnog objašnjenja shvatila je u čemu je problem. “Ahaaa, da, u pravu si.” rekla je. Nije to bio posljednji put da je Marina bila začuđena nekom banalnom činjenicom za koju sam mislila da je svaka odrasla osoba zasigurno zna.
Jednom sam se vratila s posla i vidjela otvoren hladnjak, ištekan iz struje. Iz njega se cijedila voda. Hrana je još uvijek bila unutra. Većinom moja. Ona je tu držala samo slatkiše i sir u listićima, onaj u kojem je svaka kriška bila zamotana i plastiku. Moja jaja i piletina bili su tempirana bomba salmonele. “Frižider se nije moga zatvorit.” rekla je kad sam je pitala zašto je to, zaboga, napravila. “Ali ostavila si hranu unutra.” polako sam rekla, kao da objašnjavam djetetu. “Dosad mi ništa nije bilo.” rekla je i nehajno odmahnula rukom. Ostala sam zabezeknuta. Bitno je očima nevidljivo. Kao bakterije. Za razliku od vidljivih kapljica na lavandinu koje treba što prije obrisati. Jer Marina ima oko za detalje.
Marina je ubrzo pokazala da su zatvorena vrata moje sobe za nju samo smjernice, a ne pravila. “Kad ćeš opiturat zid?” rekla je prilikom jedne spontane inspekcije moje sobe, u koju je ušla bez kucanja. Zid je doista pokazivao naznake da bi mu trebalo dati još jednu ruku boje, ali nije izgledao toliko loše da bi bila potrebna hitna intervencija. U svakom slučaju ne u unajmljenom stanu, u kojem je upitno koliko ću se još zadržati. “Ne znam, nije mi to sad prioritet.” rekla sam i nastavila se spremati za izlazak. Marina je napućila usne.
“Bilo bi ti ugodnije tako, znaš.” “Nemamo svi oko za detalje.” rekla sam. Ona je sažalno kimnula. “Vidim da ni radni stol još nisi nabavila.” rekla je. “Meni ti zapravo ne triba radni stol.” rekla sam. “Kako to?” pogledala me kao da mi je upravo izrasla još jedna glava. “Radim od deset do šest, tamo imam radni stol.” kažem, i prešutim, šta te briga šta je u mojoj sobi. “A lipo, znači ti ništa ne moraš doma radit, blago ti se!” rekla je patničkim glasom. “Prava sam sretnica.” rekla sam kiselo.
U dugom podstanarskom iskustvu, shvatila sam da je ključ uspješnog suživota poštivanje međusobnih pravila, kao i tolerancija i spremnost na kompromis. S obzirom da je Marini čistoća bila apsolutni prioritet, pristala sam na njene zahtjeve, u nadi da će je to malo odobrovoljiti i potaknuti da i ona poštuje moje želje. I tako sam, kad mi je pod nos gurnula tablicu s dnevnim, tjednim i mjesečnim rasporedom čišćenja, pristala upisati svoje ime na za to predviđena mjesta. Ako će joj to što značiti, nek joj bude, mislila sam. Kad je Marina ušla u kupatilo, ispustila je užasnuti vrisak. “Dođi odma!” rekla je. Pojurila sam, očekujući da je vidjela provalnika, ili, u najmanju ruku, žohara, ali krivac za tu reakciju bila je tek jedna dlaka moje kose u kadi, na koju je Marina užasnuto pokazivala.
“Jesi ti to maloprije prala kosu?” upitala me. “Ako nisi ti, onda sam ja.” nasmijala sam se. “Ja nikad ne perem kosu doma.” rekla je. To me zateklo. “Molim?” “Pa da, zašto bi šporkavala kadu. To je trideset kuna.” slegnula je ramenima. “Meni se barem ovo ne događa.” rekla je i kimnula prema dlaki. “Sorry, mislila sam da sam sve počistila, to mi je promaklo.” rekla sam, uzela komad papira i uklonila krivca. “E pa očito nisi.” rekla je i odmarširala dalje visoko podignute brade.
Nekad sam imala osjećaj da živim s petogodišnjakinjom koju je netko pustio da živi sama i dozvolio joj da svaki dan za večeru jede čips ili hamburger. S druge strane, petogodišnjakinja se barem ne bi pretvarala. Marini je svako jutro, čak i vikendom, alarm zvonio od sedam pa nadalje, iako nikad nije ustajala prije jedanaest. “Jel može malo tiše?” povikala bi ujutro, dok bi ja kuhala kavu i spremala doručak prije odlaska na posao. Jedne večeri, usred radnom tjedna, Marina je kući dovela dvoje svojih prijatelja koji su pustili muziku na najjače, i to u tri sata ujutro. “Jel može malo tiše?” zaderala sam se, pa su se stišali. U svoj pravedničkom bijesu našla sam mrvicu više zadovoljstva nego što je to bilo primjereno.
Marinina definicija “rada od kuće” bila je poprilično fleksibilna. U taj rad računala je i vrijeme gledanja raznih filmova i serija. “Ali prevodiš titlove?” upitala sam je, impresionirana. Odmahnula je glavom. “Ma ne, ovo mi služi da učenje fraza.” rekla je. “Dobar neki posal.” nisam mogla izdržat da joj ne kažem. “Sve je to dio mog plana. Moram savršeno znat engleski ako se mislim odselit u Ameriku.” rekla je.” To mi je bila novost. “Jedini problem su pare. Do kraja godine moram uštedit za to.” Došlo mi je da se nasmijem. “A to planiraš tako šta ćeš gledat serije?” Pravila se da me nije čula.
Kasnije tog dana obavijestila me da je našla novi posao. “Ako mislim u Ameriku, triba mi puno para.” rekla je. Bilo je to iznenađujuće racionalno od nje, i bilo mi je drago što je počela razmišljati svojom glavom. Trebala sam znati da neće potrajati. “Al danas ne radiš?” upitala sam je za nekoliko dana. “Dala sam otkaz.” slegnula je ramenima. “Šta je reć?” oprezno sam upitala “Shvatila sam da ja s faksom ipak ne želim radit u kafiću. Kužiš, to je ipak ispod mojih standarda, ne želim se baš toliko ponižavat.” po zraku je mahala svježe manikiranim rukama. “A misliš da je drugim ljudima koji konobare to životni poziv?” upitala sam je. Prostrijelila me pogledom. “Moram držat do svojih standarda.” rekla je. Prisjetila sam se isprintane slike Johnnyja Deppa u A4 formatu koja je krasila Marinin radni i životni prostor. Zamišljala sam njene planove za budućnost: uštedjet će brdo love gledajući serije od kuće, onda će se odselit u Ameriku, gdje će mometalno upoznat Johnnyja Deppa, koji će joj reći da je cijeli život čekao samo nju i kleknut će na jedno koljeno. Mislim da je Marina ipak gledala previše serija.
Tog vikenda nije me bilo kod kuće. Bilo je lijepo opet se družiti sa svojim starim prijateljima i maknuti se od ludog ritma na poslu, i još luđe Marine. U portun sam ušla s koferom i osjećajem lakoće. Uskoro mi je ostao samo kufer. Ispred stana nalazile su se dvije ogromne crne vreće smeća. “Šta je s onim kesama isprid?” upitala sam je čim sam ušla. Pogledala me kao da ne zna o čemu pričam. “A to, nisam izlazila iz kuće ovih dana pa sam poslagala smeće isprid. Ti ionako svaki dan ideš na posal pa ih možeš usput bacit.” rekla je činjeničnim glasom. “Znači nisi izašla nigdi od petka?” upitala sam je s nevjericom u glasu. “To je samo tri dana.” rekla je i pogledala me kao da nešto nije u redu sa mnom. Odlučila sam ne upuštati se u daljne rasprave. Uzdahnula sam i odmah otišla baciti smeće, za što su mi trebale cijele dvije minute, jer su kontejneri bili s druge strane zgrade. Nije me ni pogledala kad sam se vratila. Tad sam shvatila zašto mi je naš suživot toliko poznat. Bilo mi je kao da gledam svoje roditelje. Mama je stala kući, a tata je bacao smeće koje bi mu ona ostavila kraj vrata. U ovom braku, ja sam bila muž, falili su mi samo brkovi, karirani ogrtač, stare papuče i novine.
Probleme s cimericom nastojala sam riješiti tako da sam kod kuće boravila sve rjeđe. Otkako sam došla, svako malo negdje sam putovala, a ako nisam bila na poslu, išla sam vani s prijateljima. Marina je uvijek bila kući. Osim jednog puta.
Činilo mi se da tom radnom tjednu nikada neće doći kraj. Šef me je gnjavio, kolege su postajale sve manje duhovite kako se satna kazaljka pomicala, što je samo doprinijelo mojoj glavobolji. I zato, kad su me prijatelji pozvali na pivo, napravila sam presedan i odbila poziv. To i dalje nije bio najčudniji događaj te večeri. Negdje oko osam sati, Marina je izašla iz sobe u kratkoj crnoj haljini i tušem na očima koji je sezao gotovo do uha.
“Ideš van?” upitala sam je. “Pa petak je.” rekla je i pogledala me iskosa, a onda odmjerila moju kućno-sportsku kombinaciju. “A ti ne izlaziš baš?” pitala me. “Inače mislim.” Sada je bio moj red da je čudno pogledam. “Boli me glava.” rekla sam. “A šta ćeš, ja ću se onda zabavit i za tebe.” zacvrkutala je i otišla. Nasmijala sam se naglas u praznom stanu.
“Triba mi test za trudnoću.” rekla je Marina za nekoliko dana, a ja sam se ukočila. Ispričala mi je da se spetljala s bivšim onog vikenda dok me nije bilo, a sad joj kasni menga. “Držim fige.” rekla sam joj. Nisam znala što bih joj drugo rekla u toj situaciji. “Hvala.” rekla je, a lice joj je zasjalo. “Nadam se da će bit pozitivan. Baš bi tila bebicu”. Nisam ovo očekivala, pa sam dala sve od sebe da zadržim neutralan izraz lica. “S bivšim?”
“Da, zgodan je pa bi bila baš lipa bebica. Ionako radim od kuće, pa mi ne bi bilo teško sve uskladit.” “Izgleda da si o svemu dobro promislila.” rekla sam i polako se udaljila iz kuće, preispitujući svoj zdravi razum. Kad sam se vratila, doživjela sam šok. Stol je bio svečano postavljen, a na sredini su se nalazile čak dvije zdjele s hranom, jedna u kojoj je bila tjestenina, a u drugoj umak, u kojem su se nazirali različiti jenednako narezani komadići povrća. “Očekuješ li nekoga?” upitala sam je. “Da, tebe!” rekla je i široko se nasmijala. “Dobro…?” dozvolila sam joj da me oduvuče do sjedalice i posjedne. “Mislila sam da ti nikad ne kuhaš.” rekla sam skeptično. “Inače nisam, ali ovo je posebna prilika.” rekla je. Nije mi se sviđalo kako to zvuči. “Imat ćemo bebu!” povikala je. Oči su joj se zacaklile. “Jesi li uzbuđena?” “Čestitam, ali kako to misliš, mi?” “Pa ti i ja. Beba će rast s nama.” rekla je činjeničnim glasom. “Molim?” Nisam mogla vjerovati svojim ušima. Činilo mi se kao da Marina živi u paralelnom svemiru. “A što je s ocem?” “On je poslužio svojoj svrsi. Ionako nije neki obiteljski tip.” odmahnula je rukom. “Mislim da to neće funkcionirat.” rekla sam blago, da ne uzrujam buduću mamu. “Bolje da beba i ti budete sami.” Htjela sam reći: i da ja ne slušam nečiji plač cijelu noć kad moram ujutro na posao. “Ne možeš nas sad ostavit!” zavapila je. “Bit će super, vidit ćeš. Prava avantura.” Vidjela sam da tu nema pomoći. Ništa što bih ja mogla reći ne bi je uvjerilo da promijeni mišljenje.
Navečer, kad je Marina otišla na spavanje, u tišini sam spakirala svoje stvari i otišla iz stana. U sandučiću sam joj ostavila ključ, novac za svoj dio stanarine, kao i kratko pismo objašnjenja. Možda ga jednom pokaže djetetu, da mu objasni zašto sam ih napustila. Nadam se da mi neće previše zamjeriti.
SARA KOPECZKY BAJIĆ (1992.), rođena u Zagrebu, odrasla u Splitu, radila je kao knjižničarka, koktel-majstorica, korisnička podrška izgubljenim turistima, djeliteljica letaka, prevoditeljica, i u posljednje vrijeme najčešće, učiteljica engleskog jezika. Proza i poezija objavljena joj je u brojnim hrvatskim i internacionalnim časopisima, zbornicima i portalima, između ostalog i na: Književnost uživo, Info zona, Kritična masa, Kultipraktik, Časopis Kvaka, ZiN Daily, PS-Portal, UBIQ, The Split Mind (čija je bila i urednica). Osvojila prvo mjesto na natječaju Pučke knjižnice i čitaonice Daruvar za najljepše ljubavno pismo. Osvojila drugo mjesto na natječaju za kratku priču “Zlatko Tomičić”. Jedna od dobitnica nagrade Daniil Pashkoff, uvrštena u zbirku Lead Me To The Waters objavljenu u Njemačkoj. Više puta uvrštena u izbor za nagradu Prozak. Članica je grupe Novi književni val https://noviknjizevnival.wordpress.com
čovjek-časopis 