Category: proza

KRATKA PRIČA DUŠANKE LOJPUR

proza

NESTAJANJA

„Neeeeeeeeeeee! Samo ne šoker! Samo ne šokeeer!!!“, vrištao je plavokosi dječak, isuviše mali da zna šta je to šoker.

Sa druge strane sobe čuli su se očevi duboki tonovi: „A đe je puška? Sada ćeš da vidiš koliko sam ozbiljan! Progovori, đe je puška?“

„Ne“, uporno je ponavljao uplašeni dječak. „Ne, ne, nemoj, molim te, nemoj.“ Pri izgovoru poslednjeg „nemoj“, tijelo je počelo da mu se grči, tresao se, na šta je majka visokim tonom izgovorila: „Prestani!“

Odjednom je prestao i udario čelom o štok od vrata – otriježnjenje. Drvo je puklo – loša šperploča. Majka je preneraženo gledala čas u njegovo čelo, čas u štok i počela da plače. Sestra je prošla hodnikom, stiskala šake, hrapavo disala i ponavljala za sebe: „Ludi, svi ste ludi, ludi.“

Htio je da krene za sestrom, da napusti tu prokletu sobu, ali pri drugom koraku se sjetio – šoker, napravio je dva koraka unazad i počeo manično da ga sastavlja natapajući ga suzama i naričući za njim kao majka za mrtvim djetetom.

„Zašto nisi razbio mene, zašto si mi dirao šoker?“ – bolno i tiho se čulo kroz plač. „Neću u školu! E, neću u školu!“
*
Drama počinje kad plavi dječak odbije toga jutra da ide u školu.

„Moja strašna naprava, kako ću je sada sastaviti?“

Majka je sa lažnom smirenošću otvorila žuti ormar, izbacivala sve iz njega dok nije pronašla šta je tražila – pet prekrasnih noževa! I to ne bilo kakvih! Ah, ne bilo kakvih…

Uzela ih je i rekla: „ Hoćeš noževe, a u školu nećeš? Hoćeš noževe?“, glas joj je drhtao, ali se trudila da istjera svoje. „Nećeš, e nećeš više ni proklete noževe!“

Mali je zaplakao, cijepao je zrak urlikom, bacio se na krevet, uzeo krišom nešto što je bilo ispod dušeka, stisnuo pesnicu jako i posle deset minuta zaspao. Tvrdim snom zaspao, stegnute šake.
**
Ime mog oca, rušitelja stvari, je Mikael. To je lijepo ime, makar ja tako mislim. Dobio ga je jer se njegov đed zvao tako, a on je umro u ratu prije osamdeset godina, baš te godine kada se otac mog oca rodio. Ponekad poželim da je i moj otac umro kada sam ja imao jednu godinu – tako bih ga više volio.

Moje ime je Nikolaj, nisam ga dobio po đedu, on je bio živ do skoro. Kada je umro pomislio sam da se smrt može prevariti ako zaustaviš vrijeme i tada sam prvi put zadržao vazduh u plućima – da spriječim nestajanja. Ništa se nije desilo, đed je bio mrtav, vrijeme nije stalo, trideset i šest sekundi bez zraka nijesu uradile ništa, i ja sam morao uzeti praćku i uraditi nešto! Bio sam jak – razrušio sam gnijezdo prve lastavice što je došla tog proljeća u naše dvorište. Kada su jaja pala na beton vrištali smo zajedno, jako – lastavica i ja. Znao sam da osjeća bol. imao sam druga koji ne umije zaustaviti vrijeme i koji dijeli sa mnom ovo nešto što ne znam kako da objasnim. Baš smo dugo vrištali.

Đed je moj omiljeni lik. Bio je visok – i ja ću biti visok. Sijedi gospodin koji je bez zuba ostao prije mog rođenja. I nogu su mu otkinuli kada sam imao pet godina, baba ga je psovala: „Jebale te cigare i alkohol, sam si od sebe bogalja napravio.“ Taj bogalj je postao moj superheroj – jednonogi đed koji vozi auto i precizno nišani patke u letu.

Imao je najduže prste, požutjele nokte i tabakeru. Pričao je o ruskim zimama i njihovim damama sa šubarama. Vozio je plavi auto u kojem je mirisao bor. Krvnički je psovao boga koji je bio kriv za rat, dva rata, tri rata, koja su mu ubila sve.

Đeda zamislite kao sijedog superčovjeka bez ijednog zuba, koji liže sladoled i kaže mi: „Kad naučiš disati, tada ćeš živjeti, i ova karamela je tako dobra, jebem joj boga!“

Umro je, a ja sam uzeo praćku i prestao uzimati zrak.

„Želim da budem kao on!“

„Šta želiš?“

„Želim da budem kao đed.“

„Neću u školu, boli me glava“, rekao sam tog jutra.

„Mooolim?“ izduženo izgovara majka i u istom dahu doziva oca.
Mutno mi je pred očima, spava mi se i danas imam pismeni iz maternjeg. Ja ne umijem da pišem.

„Boli me glava“, ponavljam još jednom dok otac ulazi u sobu i čujem: Paaaaaf – šoker se razlio po podu, „Neeeeee! Ne šoker, samo ne šoker!“ u jednom koraku ustajem.

Otac je zajapureno vikao, bijesno i zlo. I ja sam vikao, nemoćno.
Gurnuo me je i pao sam na krevet, razbio sam se u sebi, kao jednom jaje jedne lastavice, što je bila moj saveznik.

U tom trenu mi je prošlo kroz glavu, ovako je gurao I đeda – gospodina sa drvenom štakom, koji je volio rusiju i rusku hladnu vodku. Ponekad i rakiju. Otac nije volio vodku. Još manje rakiju. Zvao ga pijanicom. To je bilo tužno.

„Đe je puška?“

„Ne znam“, rekao sam i bio srećan što mogu da ga lažem.

Tu pušku sam našao ispod kreveta, kada su ga sahranjivali. Lovačka puška, ona kojom je nišanio patke u letu stojeći na jednoj nozi, šoker, pet noževa i bordo ishabana britva koju je meni obećao, davno. Rekao je: „Našli su je u kući mojeg oca ispod njegovog dušeka, majka je sačuvala i dala meni, trebalo je da je dam sinu, ali on ne shvata, zato ti – ti si onaj koji će je jednog dana proslijediti dalje. Dok još malo ne porasteš, čuvaću ti je.“

Po njemu su prosuli zemlju, zakopali ga, a ja sam otkopao njegovo blago i zakleo se: čuvaću ga od vremena.

Onda je došao prokleti Mikael i slomio ga, moje obećanje! Zadržao sam dah i osjetio kako gubim dio moći.

Plačući sam izvukao nož ispod dušeka, stegao ga jako, pušku neće naći, šapnuo sam sebi i tad mislim da sam zaspao.

__________________________________________________________________________

DUŠANKA LOJPUR rođena je 1993. godine u Podgorici. Studira Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njene priče našle su se u izboru art festivala PAF – konkurs za kratku priču, a ova je objavljena u zborniku “Kolažiranje” Foruma mladih pisaca i književne radionice Kulturno-informativnog centra “Budo Tomović”.

KRATKA PRIČA MAGDALENE BLAŽEVIĆ

proza

VODITE VRAGA

Tetka je skvrčena suha mahuna.

Vène na istom mjestu preko dvadeset godina. Otkako je oćoravila.

Čujem je kako s verande viče:

– Magla! Magla!

Mlatara mršavim rukama. Grabi prazninu.

– Eno je, posve poludila! – Majka stoji na njivi s rukama na bokovima.

Bezumno urliče. Okreće se oko sebe ruku podignutih visoko u zrak.

Otac baci motiku i opsuje. Popne se na verandu i ošamari je.

Ona ušuti.

*

Ukalupila se i ukočila u sjedećem položaju. I dok leži noge su joj skvrčene. Ne znam kako ćemo je položiti u sanduk kad izdahne. Smanjila se i pobijelila otkako je na kauču. Koža joj se smežurala i ohladila. Iz nje je ispario svaki sok. Kosti i nabubrene zelene vene. Mreža debelih kablova. Majka joj je skinula seljačke i obukla građanske haljine. Lakše se održavaju. Smeđa flanel haljina posuta blijedoplavim potočnicama. Ispod, na mršavim nogama, crne štrample. Spušta ruke na koljena pa jagodicama ispituje mekoću nepoznate tkanine.

U prozoru iza nje zveče čvorci. Jedu crno grožđe na lozi što se penje uz kuću. Grožđe i čvorci su iste boje.

Rodila se nagluha, ali znam da čuje čvorke. Pred spavanje joj u ustima zveči. I tad joj se pod sljepljenim, krmeljima zašivenim kapcima umire bijele oči.

Najprije su se naoblačile. Dva prozora pred kišu. Kasnije se zamutile. U njih je prsnulo toplo mlijeko iz vimena. Kapci se više ne podižu i spuštaju. Rasušena su i zaglavljena prozorska krila. Ne vode je doktoru. Neće da se popne na voz. Boji se vjetra i strašnog tutnja lokomotive. Gura vatu u uši. Pritiska ih maramom.

Poznaje me po glasu. Vičem kad govorim. Uhvati me za lice ledenim rukama. Kožu joj godinama nije dodirnula sunčeva zraka. Hladna je i mekana. Svježi sir iz špajza. Svinjski mozak u zdjeli. Uhvati me za glavu. Opipa obraze pa ruke spusti na ramena. Završi na koljenima. Kad govorim vrti pramen kose što viri iz marame. Umiruje je sve ove godine. Uvije ga oko kažiprsta pa pusti. Uvije pa pusti. Leđa joj se klate. Naprijed-nazad. Pramen je kratak, seže do ramena.

Majka je uhvati ispod pazuha i posjedne na stolicu. Ona ječi. Otima se:

– Marama! Marama!

Majčino tijelo je krupno, iz njega isijava vrelina i miris štale. Raspliće tvrdo pruće. Kosa pada sve do poda. Žuta je. Majka je reže na suho krojačkim makazama. Pramen po pramen. Ona pokušava ustati. Hvata se za glavu.

Majka je glasnija. Iz vlažnih usta prska:

– Staropička! Niko je nije htio. Eto ti je se sasušila!

Pokušava ustati. Urla iz sveg glasa.

Majka je vuče za kosu.

Na linoleumu svežnjevi pšenice.

Maćija, tako zove maćehu, govori da je tuđa. Svi garavi, samo ona žuta.

*

Maćija ima guju u njedrima.

*

Svako jutro je na rubu stola lončić s kavom. Majka ga spusti na stol i vikne:

– Nemoj se spurit!

Pije kad se ohladi. U stomaku joj uvijek klokoće.

Prvi put sam čula zapljuskivanje u njenoj utrobi kad smo se selili iz kuće na brdu. Kao kad nosiš kantu s vodom pa udara u stijenke. Majka kaže da je to zato što joj je utroba jalova. Hodam uz nju. Nosim riđe mače u ruci. Ona vodi kravu Cicu. Sve su druge stvari natovarene na konjska kola. Tetku vodimo sa sobom. Otac nema nikoga osim nje.

Maćija viče za nama:

– Vodite vraga!

*

Maćija drži ruke pod sisama. Velike kante pune mlijeka. Njima je ugušila dvoje djece rumene ko jabuke.

– Sve nas je vrag omađijao!

Did kuje male sanduke od stare daske. Bebe su krštene i umotane u bijelo platno. Maćija nema kad plakati. Radi u njivi. Zato miriše na zemlju i sijeno. U štali joj je iz stomaka ispala beba. Mala ko kažiprst. Okrene kantu i poklopi bebu da muški svijet ne vidi.

U kuću je došla u zimu. Babin grob se još nije stigao uleći. Kuća puna sitne djece treba žensku ruku. Udovica je i did joj ne da da dovede svoje dijete. Ostavila ga kod svekrve. Maćija ustaje u zoru. Reže slaninu i kruh pa mota u krpu. Trči niz brdo prije svitanja. Smotuljak mu ostavlja na pragu. Da dijete ne crkne od gladi.

*

– Akrep! – sikće maćija. Samo je vrag tako ružan.

*

Virim kroz rupu na starom stolnjaku. Njime je zastrt prozor. Vruće je i noge su mi bose. Prsti mi krvare od oštrog kamenja. Sunce brzo suši rane. Krv pretvara u crne kraste. Ona stoji u koritu. U njemu otac miješa maltu za kuću. Skorena je s vanjske strane po rubovima. Vidim je od koljena prema gore. Kosa joj je toliko duga da pada u korito. Polijeva se obijenim lončićem.

Nema sise. Posve je ravna. Bradavice joj crne. Dvije suhe mušmule. Kraste sasušene suncem. Ispod zaobljenog stomaka gusto runo. Crvenkastožuto.

Zavirujem ispod haljine. Bojim se da ću i ja tako kad narastem biti ravna i suha. Majka kaže da joj sise nisu narasle zato što nikad nije prokrvarila.

Otkako je oćoravila kupa je majka. Subotama urlaju i jedna i druga. Majka zatvori prozor u kupatilu i napuni kadu. Ona ustane s kauča i uhvati se za rub stola. Tapka cijelom dužinom pa se uhvati za šipku šporeta. Do vrata su tri koraka, ruke su joj prazne, nema se za šta uhvatiti. Zastane na visokom pragu. Pređe mali, hladnjikavi hodnik. Miriše na špajz. Na šećer i mast. Na majku.

Čeka je u kupatilu. Uvijek je vlažno. Pločice su bijele, polijepljene samo do pola zida. Iznad se uhvatila crna memla. Ne voli se kupati. Plače čim joj majka razveže maramu. Hvata se za glavu, opipava slijepljenu kosu. Majka joj otkopčava haljinu. Ona viče:

– Promaja! Promaja!

Golo mršavo tijelo. Stara oderana mačka. Majka je snažna. Podigne je kao drvenu stolicu. Spusti je u vodu. Ona zamlatara rukama. Majka nema strpljenja. Polijeva je po glavi, po očima. Krmelji se rastapaju. Noktima joj struže po glavi. Istrlja joj vrat i pazuhe. Stomak. Između nogu. Ona uzaludno stiska noge. Koščata koljena udaraju jedno o drugo. Dva kamena. Majka ispusti vodu iz kade i istrlja je peškirom. Izvadi je i postavi uz mašinu za veš. Sva se trese. Još je hladnija nego što je bila. Obuče joj sve čisto. Kad se u kući loži majka je posjedne na stolicu uz šporet da suši kosu. U ruci joj češalj. Kapljice vode izgaraju. Miris spaljene kose.

Smiruje se tek kad sjedne na kauč i iz marame izvuče sijedi pramen. Zavrti ga oko prsta i zaljulja zgurena leđa.

*

S tisine grančice rasipaju se teške kapi svete vode. Udara nas u tjeme, lice i oči. Na usnama je gusta i slana. Glas našeg pratra je svečan. Sve duše šalje u raj. Ne može je ispovjediti, ona mrtvo leži, iako još diše. Njegova ruka je bijela, položena na njezinu malu glavu.

– Ovim svetim pomazanjem i svojim preblagim milosrđem neka te Gospodin milošću Duha Svetoga pomogne.

Majka i ja kažemo Amen.

– Neka te slobodnu od grijeha spasi i milostivo pridigne.

Majka i ja kažemo Amen.

*

– Vodite vraga! – sikće maćija.

*

U prozoru zveče čvorci.

____________________________________________________________________________

MAGDALENA BLAŽEVIĆ rođena je u Žepču 1982. Kratke priče objavljuje na brojnim internetskim portalima i u književnim časopisima za književnost: Strane, Nomad, Ajfelov most, Astronaut, Riječi, Život, Balkanski književni glasnik, Adelaide Literary Magazine, Artikulacije, Blesok. Neke od priča prevedene su i objavljene na engleskom, ruskom, mađarskom i makedonskom jeziku. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču (Bugojanska vaza za najbolju priču, 2018., prva nagrada na natječaju Susreti Zija Dizdarević 2019. i druga nagrada na natječaju WHF-a, 2019.). Živi i radi u Mostaru.

priča je objavljena u Večernjem listu u veljači/februaru 2020, u sklopu natječaja “Ranko Marinković” za najbolju kratku priču

fotografija autorice: Marijana Baškarad

ROMAN NIKOLE LEKIĆA “PERSSON”, Laguna, 2019; ulomak

proza

POPLAVA

I zaista, jedino negativno što sam osetio vezano za to jezerce, a što se opet i tiče i ne tiče njega samog, jeste bojazan da zbog njega, jezerceta rasprostrtog u kupatilu, moja Olga možda ne pomisli nešto loše o meni; da sam prljavac, nemaran, površdžija koji ne rešava probleme na koje nailazi već ih gura pod otirač. Što opet i ne bi bilo sasvim pogrešno, već istina, jer jezerce je tu pa je tu, vidi li ga ona ili ne, svejedno je, kao u pesmi. Tako sam, zbog želje da ne skrivam istinu i naglog porasta vode u čitavom kupatilu morao da promenim pristup – postavio sam most, od dve daske izvučene iz golubarnika. Pozivao sam Olgu da dođe iz sobe u kojoj spavam, obučena, u spavaćici, ili gola, zavisno od situacije, ali po pravilu tokom noći; pojavljivala se na vratima, sa čašom vina u ruci, sa onim belim ramenima, naslanjala bi se na dovratak, a ja bih onda ravnomernim pokretima stopala pritiskao daske koje su potom stvarale male talase u jezercetu, tad već jezeru koje je moglo i da žubori. Pružao bih joj ruku a ona bi se prepuštala, kao da te daske istinski vode negde odakle bismo zatim satima uživali u jezeru zagledani u daljinu (blizinu), u drveće na njegovom suprotnom obodu ili na drugu obalu reke ili daleko u morsku pučinu, zavisno od toga šta bi Olga u sebi poželela ili ja pomislio da je ona u tom trenutku poželela. Manje je romantično bivalo kada bih ostao sam. I tada sam sate provodio na daskama, ali sa četkom kao veslom kojim treskam po vodi, zviždući Pučinijeve arije i neke hitove Čajkovskog, ispravljenih leđa i podignute brade kao gondolijer, na kraju cedeći vodu iz vesla u plastičnu kofu. Lavabo sam prestao da koristim, sem jednosmerno – direktno i pažljivo iz slavine u čašu, šolju ili flašu – a slivnik u kadi sam zapušio tako da nijedna kap ne može pobeći i sjuriti se dalje cevima. No jezero je uprkos tome nastavilo da raste i povećava se, namećući sve više svoju metaforičnu vrednost. Da nije bilo mene da ga krotim i sprečavam, mislio sam, prelilo bi se i proširilo po čitavom stanu, po čitavoj zgradi… Hoće li mi za to neko zahvaliti? Hoće li mi Personovi reći hvala? Neće. Hoće li mi doktori ili Vladislava ili bilo ko iz zgrade reći hvala? Neće. Svi su skakali i tražili me i vikali kad nije bilo nikakvih problema, kad je u kupatilu bila samo pokoja kapljica,a sada, kad je pred svima nama jezero, jedna velika voda koja potapa, svi ćute. Tišina je. Silentio. Sve je na meni, sve više posla, više vožnji zaljubljenih parova kroz smrdljive kanale Nikolajevića, više vožnji novog Nikolajevića kroz kanale starog Nikolajevića… Ne znam šta im se tu toliko dopada. Dolaze i nalickani samci ženskaroši i same dame sa psetancima – njih spajam jedne sa drugima – pojavljuju se neki moji takozvani prijatelji koje nisam video godinama, i moji otac i majka, i pokojni deda, i prevarant Maksimilijan i bezubi Cigan kog viđam u snovima, i Olga sa svojim očima, i golubovi, stotine golubova koji skupljaju hranu na obalama, i ja mlad, kao ne poznajemo se, entuzijastičan i glup po svim pitanjima, i moja sestra koja čas postoji, čas je nestala… I drugi čamci prolaze, druge gondole, kolege mašu i nude mi kolače i parče torte i propusnice za nekakve kulturne događaje, u našem gradu za koji ne znam koji je jer danima nisam dotakao obalu, i dodirnuo Otiliju, a voleo bih da lagano siđemo niz stepenice i sednemo u bistro i naručimo kafu jer želimo a ne jer moramo, da je zagrlim, nju – obalu, i nju – Otiliju, na suncu, da poljubim bela ramena i okrenem se licem ka nebu koje ćuti, ništa ne govori, ne postavlja pitanja, ne traži; da prestane zvuk vesla koje udara o površinu vode, da nestane zvuk, da nestane težina dok ga povlačim ka sebi, pa vadim i povlačim, vadim, guram, povlačim; da nestane kapljica što sa vesla u visini pada na moje čelo, pa se tajno spušta do ispod obrva, a onda je osetim – hoće da bude tumačena kao suza, a nije, znam čovečju suzu i suzu vinove loze – nije, hoće da bude slana, a nije – jezero je, jezero moje po kojem veslam otkad je nastupila poplava.

________________________________________________________________________

NIKOLA LEKIĆ rođen je 1989. u Beogradu, detinjstvo i prvu mladost proveo u Kruševcu i Somboru. Studirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Piše kratke, srednje i duge forme, sa rimom i bez rime. Objavljivan u književnim časopisima i nekoliko zbornika kratkih priča. 2014. godine fotokopir mašinom štampao svoj prvi roman Žbun u pedeset primeraka. 2016. kao samizdat objavio roman u pričama Trafika, u tiražu od 500 primeraka, sa kojim je uspeo dopreti do nešto šire čitalačke publike. 2018. godine fotokopir mašinom štampao roman Persson u pedeset primeraka rasprodatih u nekoliko dana nakon prvog predstavljanja knjige.
Persson u izdanju Lagune njegov je prvi zvanično objavljeni roman.

KRATKA PRIČA NIKOLE PETROVIĆA IZ ZBIRKE “PAPIR BRZO GORI”, Treći trg, 2019.

proza

SVOJ NA SVOME

Taksista kaže da mu nisam prvi prosac. Zatrese se od smeha kao da je upravo izvalio urnebesnu šalu koju sam propustio, pa se uozbilji: nisam prvi prosac kojeg je vozio. Tačno se seća da je pre dve-tri godine, možda i više, vozio momka ceo sat u krug dok se ovaj tresao, uzdisao i skupljao hrabrost.
Tada mu je pasat bio potpuno nov. Nov, koliko polovan auto može da bude nov, ali nov za njega, i taj zvuk prednjeg desnog točka je bio mnogo tiši, a auspuh nije pravio te iznenadne eksplozije. Ali nije ni on mlađi kako godine prolaze, pa je i njegovo desno koleno znatno glasnije nego ranije.
I vojnike je vozio, jeste, u miru, tada uniforma i nema neki značaj. Klinci kao klinci. Vraćaju se kući, pričljivi, raspoloženi, ali su borci malo drugačiji. Rat valjda menja mnogo šta, što mir ne povrati, jel’ tako kažu? Svi smo, kaže, tako, malo pogubljeni, malo umrtvljeni. Ima i onih napetih, koji se drže za kvaku i guraju glavu među ramena, to tek nije prijatno. Kao da će svakog trenutka nešto da se desi. Dođe mu ponekada da im kaže da je sada sve u redu, da su sada svoji na svome.
Razume on to, ko zna čega se sve nagledaš tamo, to te verovatno nikada ne napusti. Zamalo i on da se stušti u borbu, o još kako, ali to prokleto koleno… A mora neko i da vozi ovaj silan narod. Svako mora da igra svoju ulogu. Njegov doprinos je možda mali, ali i to valjda mora da se računa, tamo gde se već te stvari računaju.
Navozao se boraca u poslednjih par meseci, ali evo, ja sam mu prvi borac-prosac. Ružna reč, prosac, zvuči kao da nešto prosiš, zar ne? Kao prosjak. Kao ovi cigančići na semaforu (Teraj se bre, mali, u kurac!). Prosiš kada ne daješ ništa zauzvrat. A kada prosiš devojku ti si već dao sve od sebe, jel’ nije tako? Samo ona to treba da potvrdi.
A ta moja, kakva je? Dobra? Možda je i nju vozio?
Kada dođe proleće, mnogo je lakše voziti po ceo dan. Zimi gleda bljuzgavicu, blato i branike drugih automobila u koloni, ali proleće… Posle tih dosadnih meseci u onim ogromnim zimskim kaputima, u proleće se priroda budi, ako ga razumem, pa uz uporno pritiskanje neispravne sirene pretresa anatomske detalje devojaka u prolazu.
I? Kakva je ta moja? Sigurno dobra, čim ne pričam mnogo. Zna on da ja ne želim da baksuziram, ali ne moram da brinem, ne! On donosi sreću.
Kada ga pitam zašto tako misli, to ga ne zbunjuje. Malo se premesti s levog na desni deo zadnjice i kaže da ne zna, ali je siguran u to. I njegova nesuđena verenica mu je rekla da je nepopravljivi optimista i dosadan kao buva, ali on bar jednom godišnje oblači odelo, kupuje cveće, i vadi prsten iz fioke. Možda je to? Možda je upravo to što sâm nema sreće, razlog zbog kojeg donosi sreću drugima?
Znači, dobra je, ta moja, i gore i dole? Napred, nazad?
Da li je čekala? Ako je baš toliko dobra, koliko prećutkujem, da li je čekala? Jer, sa toliko potencijala, koliko dugo možeš da sediš skrštenih nogu?
Vozio je sigurno nekoga na tu adresu, ali se ne seća. Možda nekog drugog prosca? Nâda se da nije, ali ne može da bude siguran. U svakom slučaju, za mene navija – ostali prosci mu ništa nisu značili, čim mu se nisu urezali u pamćenje.
Da li sam razmišljao o taktici? Evo, on će da se pravi da je dobra riba, samo da zanemarim brkove i stomak. Da, da, na njemu mogu bez problema da vežbam, ume on da bude dobra riba, samo kad se potrudi. Vežba je neophodna, za takvu devojku je obavezna dobra priprema.
S takvom devojkom, ne sme da bude popuštanja. Samo ofanzivno. Moraš da je napadneš kao neprijatelja. Prvo odsečeš sve puteve komunikacije, kaže, dok eksplozije auspuha donose miris baruta i nagorelog mesa, onda opkoljavaš, pa ga iznenadiš nespremnog pred jutro.
Ali ne čekam da noć odmakne.
Toliko sam tih i brz da ni psi u zadnjim dvorištima ne stignu da zalaju. Kapija malo škripne, ali niko se ne pojavljuje na prozoru. Pozvonim jednom kratko, u trenutku zavaran mirom oko sebe, ali onda se priberem i zalupam tri puta pesnicom kao u pretresu od kuće do kuće. Ne čekam da neko odgovori: Neprijatelja treba iznenaditi na spavanju. Zamahnem nogom, i dok cokulom razvaljujem vrata, već se osećam kao svoj na svome.

_____________________________________________________________________

NIKOLA PETROVIĆ (1978) živi i piše u Beogradu. Autor zbirke priča “Papir brzo gori” (Treći Trg, 2019) – nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2019
Prozu objavljuje u periodici (Ulaznice, Međaj, Književna fantastika, Grad, Znak Sagite, Emitor), zbornicima i antologijama (Istinite Laži, Biber 03, Gradske priče – Fantastika, Gradske priče – Vodenica, Najkraće priče 2005 – 2007, Alisa u zemlji priča) te sajtovima Art-Anima i Zvona & Nari (Hr). Književne prikaze objavljuje u Emitoru i Književnoj fantastici.

KRATKA PRIČA AIDE BUKVE: KRAVA

proza

“Svim mjesecima koji imaju u sebi r” – reče Asim dok sjedi ispred kuće na verandi natkrivenoj lozom i puši motane cigare od zore – “treba naveče nešto obući”. Isto tako reče, privikavajući se na novi stil života, i s tabletama ispred sebe “Mirela, donesi mi čašu hladne vode”.

Iz kuće, čiji prozori su pokriveni mrežama za komarce, Mirela nosi čašu vode i kaže: “Što je ne uzmeš sam”. “Ja sam srčani bolesnik”, odgovara srčani bolesnik, koji je to postao od prošlog utorka kada je noć prije sam pio rakiju ispred kuće i polako viljuškom ubadao travnički sir poliven maslinovim uljem, da bi potom zorom otišao kositi njivu gdje se na veliko iznenađenje svoje i živine koja je pasla okolo, srušio negdje oko podne, jer je osjetio slabost. U hitnoj su ga zadržali zbog pretraga u kojima su otkrili da mu je pedeset i četiri godine, da ima povišen holesterol, pluća crna od katrana, da pije rakije koje sam peče i nakon sedam dana ga otpustili s terapijom od devet različitih tableta. Ono što ne znaju je da Asim ponekad vozi pijan i kad ga zaustavi policija i pita jeste li pili, on kaže nikad, vjera mi ne dozvoljava, da ide u lov na tetrijebe i oklizne se i padne ili da on ponekad vari, ali nikad sa zaštitnom maskom, jer voli danima da leži sa oblogama od mlijeka, da je u mladosti popio sto gemišta, obišao cijelu Evropu i da nema boljih ljudi od Makedonaca. Ali nisu ni sumnjali da će Asim sada od straha da smanji i cigare i rakiju i crveno meso, sa strijepnjom u glasu da gleda u mušemu dok izgovara ime doktor Mačkić je meni rekao, da bi čim mu bude malo bolje naredio Dinki da poreda svega ispred njega dok komšijama pokazuje, prstima u čije pore se uvuklo neko pradavno crnilo, šta to on ne smije sa tanjira, a evo jebiga jede. On nije od onih što vjeruju da se od nečega mora umrijeti, on osjeća da se s nečim mora živjeti.

Ovo početno jutro u novom režimu sjedi sa cigaretom u ruci i razmišlja kako je već preskočio dvije ili deset što se njega tiče, pa vrti upaljač u rukama, gleda u njemu kako se plin penje i spušta, cigaru prinosi, oprezno, dok ispuhuje kroz nos i osjeća se nekako prevarenim, dok kroz povijenu krošnju vrbe vidi svoju baštu i paprike koje gore ko lude na suncu, i zagrnuti krompir koji je sitan i loše sorte, vidi kako se probijaju pikirane lubenice i pogled mu zakloniše dvije krave koje izlaze na put sa Dinkom koja ih sa začelja šiba.

2

Kad bi krave samo normalno hodale, do njive bi se stiglo za vida, ali one stavljaju nogu ispred noge i zamišljeno glavama klimaju, gledaju preko živica radoznalo kao kad uđeš na sijelo i od ljudi i odjeće ne vidiš gdje ima prazno mjesto pa stojiš i gledaš, i domaćin ti pokazuje rukom tamo kod Alijine žene idi, a ti samo vidiš glasove i oblande na stolu. Hajte bone. Mora reći da dotjera cisternu, voda je pri kraju. U papučama, vidi svoje nožne prste namazane roze lakom, koji se oljuštio, pa nokti izgledaju kraći, i ne vrijedi kad odmah spadne. Otići će do grada (šibanje) kod Jane u frizeraj, i staviće pepeljastu plavu, i dok sjedi mokre glave i čeka da se farba primi, Jana će za čas otići niz ulicu u drugi frizeraj da nju isfeniraju. Na ćošku je kuća, ne znam čija, u koju se, o-oho, doselila porodica, s dvoje djece i bebarom. Doselili se, ima koji dan. Opština im dala. Ili hodža.

Na odredištu, privezane lancima za klinove koje Mirela čekićem zakucava i kupi po podne na pojenje, krave se prepuštaju vjetru sa Hrguda, istog onog Hrguda koji kišu uvijek odnese u Čapljinu i suncu koje siječe ukoso iz pravca sela, i pasu plave cvjetove koji se sklapaju čim sunce zijevne, što prati ostalo raštrkano cvijeće, tako da makovi, po njivama gdje je sve na oprezu i gdje sve se pretvara da nije, odakle god da vire kao partizani, crveni i rajski, gluhi na ove mjere opreza, privlače pogled i zakivaju ga kao za grijeh, kao da sijevne otkrivena dojka. I dok se polen zrakom prenosi, dok metlom šamaraju osinjak ispod strehe ljudi u novoj kući, dok Asim govori prstom u zraku vidio sam te kako mi nogom udaraš kera zato što ti jede papuču, Mirela, one miču njuškama, kružno i vlažno, s rojem muha ispred lica zujećim, a statičnim kao mrežom na pčelaru. Onda nam lijeno okrenu leđa, i graciozno zalegnu kao da će neko sa papirima na koljenu da pravi skice grubim potezima uglja, vjerujući i ne vjerujući da je vidio tamo kod harema, presvučenu zmijsku košuljicu, negdje između redova bijelog kamena, na kojima su seljaci spremni sa isklesanim “1968 – “ pa dokle može. Ovce guraju jedna drugu do ivice gdje je hlad od šiblja izniklog iz naslaganih kamenih ograda koje kao vozovi idu daleko, i kornjače traže kalcij po lijehama hiljadu zasađenih Markovih sadnica smilja, koje je teškom mukom sadio pognut, a uspravan kao štipaljka naopačke i koje već tri godine miriše i koje seljaci ne beru jer nema kupca. Gore u selu, Muho sa naočarima toliko debelim da izgleda kao zaštićeni svjedok, zaljeva svoju unikatnu palmu i sve to se ne vidi odavde. Asim vidi mrskog komšijskog kera, zavezanog za kućaru, istog onog kera koga je trebalo ubiti kad je i on ubio svog, kad su ih našli kako se krvavih zuba goste nad nekom ovcom, i Asim je ušao u kuću i izašao sa puškom, i na licu mjesta pucao, dok je Borisu bilo žao, i sad evo koja godina kako privezan stoji i gleda u Asima koji bi ga svaki dan ubio i nikad mu ne bi bilo žao. Boris. I mačke Borisove jebene koje su pojele Asimove golubove.

3

Enes prođe s autom i svirnu. On mahnu cigarom. Kako se god okrene, vidi Borisovog kera.

Ovaj novi telefon što je dobio na nagradnoj igri mu zazvoni. Javi se. Skoči.

Asim, srčani bolesnik i ljubitelj golubova, trči pored kera, trči asfaltom, trči prema njivi, gdje se krava omotala oko lanca, a lanac oko vrata, i rita se i muče, guta zrak i otiče, sve jače samu sebe davi i od panike umjesto da ga sačeka, sve gore plavi i hropti, a Asim grabi tako da mu papuče lete na sve strane i čini se da šorc kasni za njim, i misli crći ću ja prije nje, i vidi glavu Alijine žene, pa glas, dok on hvata lanac, lica u njenom trbuhu, krava kao tenk odguruje toliko da ga peče mjesto gdje je bio kateter, on cima lanac, ona cima lanac, i stisni zube, smiješno da se sjeti baba koji bratu kaže šta plačeš što te ujela zmija, ja mislio boli te zub, lanac joj isjekao nogu, muhe mu se u oči zabijaju i u leđa ga vimenom buba, jaka je kobila, i svom snagom, još, još, jadnica, a on hoće da joj istisne zrak da ne prsne, možda su to godine, pusti jadna stomak, ne osjeti ništa, jednom je vozio kamion u koji je sjela sestra Milanova i Asim bi je odmah ženio, miris metala, ali je Milan rekao nikad, i lanac preko očiju i ušiju. Alijina žena govori dobra, dobra, i mukanje se stišava i znoj ga peče, da proguta, udiše a nema zraka, i druga mjesta gdje se isjekla glupača, i stomak mu ispao iz pantola. Dobro je. Nalet vjetra, rubom majice preko čela. Dobro je. Izvukosmo se. Sunce. Sunce, taj zaboravljeni bog i dalje grije paprike.

Kad je ovako toplo naveče, Asim spava napolju ili na ploči krova. Večeras ga zrikavac drži budnim i on ode do fioke sa pištoljem i nišani u vrbu. Niko nikad nije vidio zrikavca, a kamoli pištoljem u mraku. Opali. Tako. Komarci ga jedu dok se namiješta da zaspi. U štali krava muče cijelu noć. Udebljaće je dosta, pa kad je zakolju, da ima mesa. Hraniće je, pa kad je udebljaju, zaklaće je. Spavaj sad.

Tovili su je da dobiju na mesu.

I nakon nekoliko mlijeko se pokvari.

Pa prestade skroz.

I mukala je cijelu jesen.

Tovili su je koliko su mogli kao u groznici.

U štali, sa krpom preko nosa, Asim istišće bijeli gnoj iz velike rane, na kojoj nikako da se formira krasta. Već proljeće.

4

I mukala je dok se godina izvlačila školarcima. Ugojena od jada. Kao da zna da se od nje puno očekuje, da je život ćorsokak, a zemlja škrta i da treba da izdrži do Bajrama.

Oklembešena i rasporena, otkri meso koje je bilo čudno u najmanju ruku. Mesar se vrpolji, palcem plaže po oštrici i podozrivo gleda ofalilog Asima od pet tableta svaki dan do kraja života, koji trepnu “Ja da trujem narod” retorički ali značajno mesaru, i nosa skupljenog od smrada sivog, crvavog i zagnojenog mesa, završi sa:

“Bacaj”.

I uskim putem kući, vijugavom stazom do sela, kojom svako malo staješ rikvercom u kraj propustiti nekoga, on je, kao sljepoočnica koja pulsira, cijelim putem govorio u sebi bacaj. Na sto načina.

Bacaj, bacaj, bacaj, bacaj…

___________________________________________________________________

AIDA BUKVA rođena je 1985. godine u Foči. Diplomirala je glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu. Glumila je u mnogim pozorišnim predstavama na Otvorenoj sceni Obala, Kamernom teatru 55, Pozorištu mladih Sarajevo itd. Dobitnica je nagrade „Hrabri novi svijet“ festivala MESS 2008. kao dio ansambla predstave „Buđenje proljeća“ u režiji Selme Spahić, te nagrade publike za najbolju žensku ulogu 32. Kazališnih susreta Brčko 2015. Također, ostvarila je uloge u nekoliko TV serija. Osim uloga u nekoliko kratkih filmova, igrala je glavne ženske likove u filmovima “Hiljadarka” Nenada Đurića i “Tako da ne ostane živa” Faruka Lončarevića.
Priča “Krava” drugonagrađena je na natječaju/konkursu za kratku priču lista Oslobođenje 2019. godine.

fotografija autorice: Luka Šarac

ROMAN ALMINA KAPLANA “MEHO”, VBZ, 2019; ulomak

proza

U autu je miris paprike intenzivniji od mirisa breskve – i Mehi je draži. Dok vozi prema Čapljini, plava zora promalja kroz lišće visokih jablanova kao kroz zavjesu. Kako je paprika lakša od breskve, zadnji kraj pasata sad nije legao i Meho kroz šoferšajbu gleda cestu i krajolik koji kao da se niže na nevidljivu iglu.
Kod ludnice na Domanovićima, kroz malo spušten prozor, baca neugašen opušak. Objema rukama hvata volan i počinje misliti o paprici koja miriše u paketima iza njegovih leđa. Cijena joj je toliko pala da Meho od prodaje skoro ništa ne zarađuje.
Niz strmu cestu pred sami ulazak u Čapljinu, pasata spušta kao niz bob stazu. Ta nizbrdica je puna krivina i u svakoj se osjeća ona nevidljiva granica od koje poigrava volan, granica iza koje je provalija.
Od kako su se vratili, s poljoprivredom u Dubravama slabo ide. U početku je Meho, kao i mnogi, sadio duhan, ali su se sve otkupne stanice po Hercegovini ugasile, pa duhan sade još samo šverceri. U štali gdje ga je sušio još čuva kukače i kanafe. Kukačama u Dubravama zovu kukasto drveće kojima se na kanafu nanizani listovi duhana kače o drvene prečke, o serđene.
Kao dječaka, Mehu je otac u duhan budio rano ujutro, prije nego bi i pijevci propjevali. Jedino ga je tada bilo moguće brati. Čim sunce grane, listovi duhana obehnu i probude se insekti koji berače napadaju ravno u lice. Alija i njegovo dvoje djece su u takvim jutrima stameno gazili kroz redove stabljika hercegovačkog ravnjaka i, otkidajući listove, pucketali jutrom.
Danas Meho čezne i za tim zvukom.
Svaki put kada ustane rano i pođe u Čapljinu, Meho se sjeti berbe duhana i kao da ga nešto iz tog dalekog djetinjstva – kao rukom – pomiluje po glavi. I ona bol podnu stomaka kada pali prvu cigaretu kao da dopire iz te iste prošlosti u kojoj se zora rađala iz mraka onako kako se rađa i danas, u jutrima koja su nekada mirisala na duhan, a sada mirišu na papriku.
Na semaforima raskrsnice u predgrađu Čapljine, čeka da se upali zeleno i gleda u kolonu auta koja iz Mostara idu prema graničnom prelazu, prema Metkoviću. Svi su oni krenuli na more – zaključuje Meho ispraćajući ih pogledom. Dok gleda snenu djecu i njihove roditelje – čini mu se da vidi sreću. On je tek nekoliko puta more samo vidio. Ta silna voda u njemu budi strah koji sebi ne može objasniti. Najstrašnije mu je more u luci Ploče – u tom komadiću svijeta koji se Mehi, zbog nezgrapnih i golih brda okolo, kao i zbog kranova i zapuštenih dokova, u sjećanju zauvijek urezao kao nikad dovršen komadić svijeta. Kao da je Stvoritelja, u trenutku dok je privodio posao s Pločama kraju – nešto hitnije odvuklo i on im se više nikada nije vratio.
Pijaca je s desne strane magistrale, prije mosta koji nosi ime dr. Franje Tuđmana – i puna je paprike. Iz paketa u karavanima miriše kao da ničeg sem nje na pijaci i nema. Seljaci stoje oko svojih auta i puše – žiške s cigareta svijetle u mraku u kojem se suncem opaljena lica pušača jedva razabiru. Kad se nasmiju, u mraku im se zabijele zubi kao biseri.
Neki već sjede po improvizovanim kontejnerskim kafanama. Zvuk kafe-aparata, pomiješan sa zvukovima koje proizvode metalne kašičice dok udaraju o porculanske šoljice, jedino je što se čuje. Kad grane Sunce, konobarice će pustiti muziku i sve će začas živnuti. Ali do tad, seljaci će sjediti i šutjeti, brinuti svoje brige: računati koliko su novca na uzgoj paprike potrošili, a koliko od nje zaradili.
S duhanom je, bar što se tiče prodaje, bilo puno bolje. U novembru, kad puhne jugo i duhan omeči, s kanafa bi ga snizivali i demetili u denkove, a onda ga odvezli u Duhansku stanicu u Stocu, izvagali, uzeli pare – i kući. Tog dana, a koji su u Dubravama zvali vaga, Meho i Alija bi, u povratku, svratili u zadružnu prodavnicu na Maslinama i nakupovali svega i svačega. Prije toga bi poplaćali račune za struju, uplatili članarinu džematskom odboru za tu godinu, i tako sve pripremili da, umorni, mogu bezbrižno utonuti u zimu koja je u Dubrave obično dolazila iznenada, s oštrim sjeverom što bi puhnuo sa okolnih planina.
S paprikom je puno teže. Po čitave dane čumijaš na pijaci i niko ti ne garantuje da ćeš je prodati. U nju su, za razliku od duhana, i ulaganja puno veća. Ona je i osjetljivija, treba joj voda i umjetna prihrana, i koliko god je otrovima prskao – ona se uvijek nekako uboli.
Sad je druga polovina avgusta i paprika je pri kraju. Sitna je i seljaci je u Čapljinu dovoze samo da je ne bi bacili. Uprkos tome, mnogima je žao što prolazi vrijeme pijace, jer s njom prolazi i ljeto. Nekima će nedostajati pijana jutra i ocvale konobarice koje se ne ljute kad im dobacuješ, nekima miris paprike i jutra puna nade, Mehi ona cigareta koju pali na pola puta i dopola popušenu baca kroz jedva otvoren prozor.
S paprikom njemu završava i jedan mučni period.
Jedino zbog čega bi da još potraje ljeto, jeste otvor koji je sve bliže i bliže. Umorila ga je sergija ali se boji da ga ovo sa otvorom ne umori još više. Najradije bi da s tim nema ništa, da u džematski odbor nikada nije ni ušao, da je sa svima u selu zdravo za zdravo i da se njegovo ime ne uzima u usta po hatmama i tehvidima.
Kad bi decembar dočekali bez jugovine, Alija i Meho su duhan spuštali u ‘tunel’. U toj tamnoj i vlažnoj prostoriji, koju su svi u Dubravama imali ispod tavana neke sobe, listovi duhana bi omečali za čas i onda bi ga bilo moguće snizivati a da se ne mrvi. On je obično bio u tunelu a Alija mu dodavao kanafe. Mehi se činilo da je to najmračniji mrak i da bi tu, u tunelu – kao malo gdje – vrijedilo zaspati i odmoriti se.
Bio je to mrak kojeg se moglo i opipati.
Takav mrak je sada bio negdje ispred njega, u zimi koja ga je čekala pred televizorom. Još samo da otvor prođe – u Kanadu će on sa ovog zvizdana koji peče i na kojem se duhan u cigaretama suši da ga se ne može pušiti – jer žeže. Među vukove, u mračne jazbine, u bijelo, u snijeg, u lijepo…

_____________________________________________________________________

ALMIN KAPLAN (1985.) bosanskohercegovački je pjesnik i prozaist. Objavljivao je u mnogim književnim časopisima iz zemlje i regije. Uređivao je portal za književnost i kulturu Strane. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada, među kojima su i nagrade Mak Dizdar, nagrada Ratkovićevih večeri poezije, kao i nagrada Zija Dizdarević.

Do sad je objavio:

– Biberove kćeri (poezija)

– Čekajući koncert roga (poezija)

– Ospice (roman u stihovima)

– Mostarska zbirka (poezija)

– Bukara (poezija)

– Trganje (roman).

Živi na selu kod Stoca.

KRATKA PRIČA EMINE ĐELILOVIĆ-KEVRIĆ: ZLATNA RIBICA

proza

Prvi put kad sam mislio da sam ulovio zlatnu ribicu, imao sam zapaljenu drinu sarajevsku u ruci. Išao sam u ribolov kao student ranih osamdesetih. Toliko sam vukao ribicu, ribetinu iz rijeke da sam noćima nakon toga, u snu, trzao i rukama i nogama. Borba između te ribetine i mene trajala je punih petnaest minuta. Ja bih da je zovem ribetinom, ali Marija je oduvijek sa odvažnošću ribu zvala ribicom, kao neko nježno biće koje pluta u vodi te nema pravo na činjenje grijeha. Marijin svijet nije bio svijet šuge kao moj, pa je ribica bila i zlatna. Ona nikada nije prestala vjerovati da baš u toj vodi ima zlatna ribica. Ali, ja nisam ulovio ribetinu. Bila je to velika kesa smeća, zakačena između dvije drvene ruke. Poslije sam Mariji prepričavao i ona kaže da se to samo idiotima može desiti. Srećom uspio sam ispušiti drinu do kraja, uz svo trzanje i psovke. U mojim snovima je sve bilo drugačije. Veliki morski pas me ganjao, gutao i izbacivao na obalu. I tako skoro svaku noć. Komšinka Hasna mi je na moje snove odgovorila da me neki džini ganjaju u snu, te da se iskreno obratim Bogu, umjesto što držim kurvu u kući, jer možda je nesretnica na mene kakvu kletvu prizvala.

Marija i ja smo živjeli od tristo pedeset maraka mjesečno. Bilo je riječi o određenoj vrsti socijalne skrbi koju sam dobio sredivši papire da sam lud. Dakle, moje zakonsko ludilo omogućilo mi je jedinu vrstu preživljavanja. Kad sam bio na komisijskom pregledu, da se kvalitetno obrazlože i procijene moje ratne posljedice, neurotično ponašanje, zapušten izgled i asocijalnost, nisam se nešto naročito ni trudio da uvjerim komisiju da sam lud. Došao sam sa komšinkom Hasnom, starijom gospođom koja se posebno trudila da mi pomogne iako nisam pomoć tražio. Naravno, to je trajalo samo dok nisam upoznao Mariju. Hasna se poslije toga naglo udaljila od mene. Prizor je izgledao ovako: sjedim na stolici, oko mene liječnici i Hasna. Pitaju kako se zovem. A ja ustanem i kažem:

Ja sam oficir Dragoljub. Mene su jebali u ratu. Oprostite, silovali. Od tada, da prostite, nikako ne mogu.

Onda sam počeo da svlačim hlače i da vadim, znate šta. Dama liječnica je okrenula glavu, a uvrijeđeni gospodin liječnik odmah rekao da sam lud i da me vode. Bio sam na nekakvom probnom testiranju u bolnicu za psihički oboljele.

Nakon tri mjeseca rekli su da nisam opasan za okolinu, ali da se sam o sebi ne mogu brinuti. Hasna je bila moj staratelj. Smatrala je da je to veliki sevap i nikada nije uzela nijedan dinar. Mislila je da lažem i dobro glumim, ali nikada nije znala koliko je tu bilo istine. Često bi govorila da bih mogao kakvu ženu sebi naći. Ali joj nisam mogao reći da ja to ne mogu. Hasna me jedno vrijeme zavodila na svaki mogući način, ja sam se pravio slijep. Poslije su me sve žene iz komšiluka, gledale sa podozrenjem. Mnoge su ogovarale Hasnu kako gluho bilo može biti s jednim vlahom. Hasna je pričala kako joj se dopadam, ali da ne volim žene. Sve te priče su nestale kad je Marija došla u moju kuću, da sam impotentan i da je Hasna kurva.

Mariju sam sreo jedne kišne večeri. Čučala je kraj drveta u prljavo bijeloj odjeći. Plakala je. Prišao sam joj i rekao da može poći sa mnom. Ustala je i rekla da mora piškiti. To mi se svidjelo. I ja sam morao da piškim. Učinili smo to kraj istog drveta, nasmiješeni smo gledali jedno u drugo. Na putu do moje kuće nismo ništa rekli. Sve me to podsjećalo na srednjoškolske dane, kada sam se učio ljubavi. No, čim je ušla u kuću koja je zaudarala ustajalom hranom i odjećom, Marija je histerično rekla da je imala muža i troje djece i da ih je ostavila, pobjegla je sa ljubavnikom. Sada ju je i ljubavnik ostavio. Rekao sam da je u redu biti ostavljen i da slobodno može ostati kod mene. Rekla je da je mogu imati, ako želim. Skinuo sam se go i stao ispred nje. Marija je imala istrošeno lice i oči boje buđavog kruha. Imala je izdužene brkove i mladež na desnom obrazu iz kojeg su stršile crne dlake. Raširila je noge. Počeo sam da plačem. Ječim. Nešto me posvuda boljelo. Pao sam na koljena. Zario glavu među njene noge i plakao. Dodirnula mi je glavu rukama i poljubila je, kao da ljubi dijete pred spavanje. Od tada joj pripadam. Mariju nikada nisam uspio prevariti ni u čemu, uvijek je bila korak ispred mene. Nismo to nikad učinili. Ja nisam mogao.

Rijetko je izlazila iz kuće. Nekada je išla u park i spuštala se niz tobogan.

Uvijek je nosila prljavo bijelu odjeću. Jednom sam se nasmrt prepao kada je nije bilo dva dana. Nisam išao da je tražim, samo sam čekao. Onda je došla. Legla na zeleni kauč i zaspala. Legla u velikim ribarskim čizmama. Spavala je cijeli dan. Poslije mi je rekla da je išla loviti zlatnu ribicu.

Odmah sam sutra otišao i kupio akvarij sa ribicom boje zlata. Marija se uopće nije obradovala. Sjela je kraj akvarija i počela da priča sasvim nepovezane stvari. Onda se okrenula, nazvala me idiotom i kako uopće mogu ovako da je prevarim. Kao da je ona tolika budala da povjeruje u to, da je baš tom akvariju zlatna ribica.

Pokušao sam nešto da kažem ribici ali ona je samo šutjela i šutjela. Marija je otrčala u sobu i plakala. Akvarij sam prvo odnio Hasni, opet mi je bilo žao ribice, iako mi je palo na pamet da razbijem akvarij i ribicu. Hasna me samo mrko pogledala i rekla da njoj od mene i te kurve ništa ne treba. Otišao sam do rijeke i pustio je. To je jedina sloboda koju sam joj mogao pružiti.

Od te noći stalno sam sanjao isti san. Mirno more, sjedimo Marija i ja. Ona poviče da je vidjela zlatnu ribicu. Učini mi se da je i ja vidim. Zatrčim se, zaplivam, kad tamo ogromni morski pas. On me proguta, sažvače i izbaci na obalu. Marijin odvratni smijeh odjekuje sa svih strana. Poslije toga se probudim sav obliven znojem.

Kad smo se Marija i ja pomirili, nakon dva dana, otišli smo loviti zlatnu ribicu u toj istoj rijeci. Čudio sam se Marijinoj ubjeđenosti da baš tu ima zlatna ribica. Čak sam i ja, koji više ni u šta nije vjerovao, počeo vjerovati da tu ima zlatna ribica.

Marija je bila stidljiva. Izdužene sjenke drveća ulijevale su strah. Pored nas je plutala mrtva osa. Mariji je niz bradu curila glad.

Ulovio sam ribu već nakon pola sata lova. Bila je to obična riječna ribica koja me gledala svojim mlitavim očima i podrhtavala u mojim rukama.

U sebi sam psovao: dee progovori, pas ti mater!; ali sam znao da je to samo obična ribica i ništa više. Odnio sam je Mariji i sa smijehom rekao: Evo, izvoli..

Marija je rekla da to nije zlatna ribica. Pitao sam je kako zna da nije. Možda je to baš ta zlatna ribica. Rekla je da zlatna ribica može pričati i ispuniti tri želje. Pitala me šta bih tražio od zlatne ribice. Rekao sam da ne znam šta bih tražio. U sebi sam mislio kako bih volio da Marija bude sretna, ali to nisam rekao. Znao sam šta bi Marija željela, ali samo sam mogao da šutim. Nisam je pitao ništa o tome, mislio sam da malo manje boli ako se ne priča, mada mi je poslije bilo žao. Ona je svojoj djeci pričala o ribici koja govori. Ova moja je bila nijema. Pojeli smo je, kraj vatre. Isprva ona nije htjela, ali je poslije pristala, je kod kuće nismo ništa imali da jedemo.

Jesam nesretan, ali barem ništa ne očekujem. Ali, ne znam šta da radim u životu. Svakakve misli su mi prolazile kroz glavu.

Ja ništa ne očekujem od tebe – tako sam govorio Mariji svaki dan.
Ne očekujem ništa od tebe Marija. Ne očekujem ništa, ništa, ništa….

Marija je samo šutjela i znao sam da nije očekivala da je spasim. Nisam mogao da joj vratim ni ljubavnika, ni djecu, ni muža. Nisam mogao da vratim vrijeme. A nisam mogao ni svoje zaustaviti.

Hasna mi je jednom posudila veliko nedovršeno mekano ćebe u kojem sam umotavao Mariju. Kraj vatre umotana u ćebe Marija je izgledala ofucano i istrošeno, ponekad i nestvarno. Izmaštano. Marija je nalikovala na one likove koji su zaustavljali sudbine i vrijeme. Ja, to nikada nisam mogao. Nisam mogao zaustaviti ništa u svom životu. I ne znam ko je krivac za sve.

Dugo smo sjedili kraj rijeke. Gledao sam u Mariju, u rijeku, u noć, u mjesec i nisam ništa osjećao. U daljini kao da sam čuo crkvena zvona. Zrakom je prolazila pogrebna povorka. Rijeka je bila tamna i strašna. Izgledali smo kao osuđenici na smrt. Vidio sam kako rijekom plutaju mrtva tijela i naglo me obuzela jeza. Marija je ustala i povikala: Eno je! Eno zlatne ribice!

Zatrčala se i nestala u vrtlogu mrtvih riba. Potrčao sam i zastao. Otvorio oči. Ispred mene je zasjala jaka svjetlost. Mariju je je progutala velika riba. Iz dubine čuo sam njenu molitvu. Bila je spašena. Poštovao sam njenu slobodu. To je sve što je željela. Uzeo sam ćebe i otišao kući. Nisam plakao, niti se smijao. Sve je bilo pusto i ravno.

________________________________________________________________________

EMINA ĐELILOVIĆ-KEVRIĆ rođena je 8.12.1989. godine u Travniku, živi u Vitezu. Nakon osnovnog studija u Zenici, na istom fakultetu je i magistrirala na temu “Konstrukcija pamćenja u južnoslavenskoj literarnoj zajednici: reprezentativni modeli logorskog iskustva u književnosti”. Dobitnica je nagrade Mak Dizdar za neobjavljenu zbirku poezije, nagrade Oslobođenja za kratku priču, nagrade Festivala dječije književnosti za najbolju bajku. Autorica je zbirke poezije “Ovaj put bez historije” (Dobra knjiga, 2016). Objavljivala je poeziju i tekstove u mnogobrojnim bh. i regionalnim časopisima.

fotografija autorice: Sanjin Kevrić

KRATKA PRIČA ROBERTA MUŽIĆA: LUD BEZ MENE

proza

Čim je ušao, ostale su počele šaputati i smijuljiti se. Rekla mi je cimerica da je on novi na odjelu. Mi smo mu navodno prva grupa. Iza njega je ušao stari smrdljivac i predstavio ga. On mu je supervizor. Jebiga, srećo, već si se zajebo s njim. On te može naučiti samo koji je novi super lijek za nas lude. Upute o lijeku nije ni pročitao, jer ne možeš kao muško čitati, dok ti farmaceutska predstavnica puši kurac. Pa ti draga ne uživaj u seksu, jer ovaj ne zna nuspojave nabrojiti. No, gdje sam stala. Jebote od ovog diazepama sam ko napušena zlatna ribica. Aha, da… novajlija. Predstavio se i on kratko. Rekao da je sa sela za koje nitko iz grupe nije čuo. To što se jedan naš odličan pisac rodio u njemu, možda nije znao ni on. Hah. Ima ugodan glas, mora mu se priznati. Ne izgleda toliko loše, jedino je malo niži. Da vidimo što će pametno reći u sljedećih osamdeset i tri minute…
*
Čini se kao dobrica. Cijelih sat vremena gledao me u oči poput dvogodišnjeg djeteta. Htjela sam mu zabiti njegovo naliv-pero između tih slatkih plavih očiju barem desetak puta. Ali, barem mi nije povisio dozu. Taj bonus ću mu pribrojati kasnije. Neka zbog svog početničkog idealizma živi dulje dvije minute. Zaslužio je. Kad sam ga pitala zašto se odlučio baviti s nama ludima, rekao je da nas pokušava razumijeti. Srećo, možeš ti pokušati razumijeti i Hitlera, pročitati sve o njemu, ali samo sam ja u svojoj glavi sa sobom. Za tebe nema mjesta niti će ga ikad biti. Rekla sam mu da je to nedovoljan razlog. Brzo je propjevao da mu se otac ubio lovačkom puškom, dok je on još sanjao kako će postati napadač Real Madrida. Odlučila sam se s njime brže poigrati. Moglo bi bit kratko, ali zabavno.
*
Kad sam se prvi put napila pred njime i došla pred njegov stan, nije se uznemirio. Nije pitao kako sam došla do adrese, pametan je on, zna neprijatelja. Rekao je da mogu prespavati u njegovom krevetu, da ne idem sama po mraku. On će na kauču. Dobričina. Kad sam gola izašla iz kupaonice, samo je rekao laku noć i okrenuo se. Zbog ovog ćeš, srećo, patiti dvostruko kasnije. Ujutro mi je priredio doručak i kavu. Rekao je da ima grupu u 9 pa mora ići. Ja da se ostanem izležavati koliko hoću, samo da ostavim rezervni ključ ispod vaze. Naravno da sam ključ prvo kopirala, neće se on tako zajebavati sa mnom. Pitala sam ga što će mu cura reći kad sazna. Odgovorio je kratko da će shvatiti. Brzo će te ona, srećo, izgubiti…
*
Prvi put me uzeo u svom uredu. Izdržao je puna 4 mjeseca, 6 dana i 18 sati da me ne dotakne. Ostali bi pali na testu maksimalno u mjesec dana. Poseban si, srećo, nema šta. Čak i nije dao da mu popušim. Je l ti mene zajebavaš? Odrezat ću ti ga škarama sljedeći put kad zaspiš. Valjda ovo nisam pomislila dovoljno glasno. Ipak je on psihić, tko zna što ih uče na tim fakultetima. Kad sam ga pitala jesam li mu lijepa, odgovorio je da zna što radim i zašto. Kad sam pitala žali li onda, rekao je da ne. Sljedeći put sam ga slično pitala u njegovom krevetu. Dobila sam isti odgovor, jebemu. Pitala sam ga je li ikad bio suicidalan. Šutio je.
*
Rasplakao se jučer. Zna da je izdao struku. Nije smio dopustiti da se razvije ‘attachment’. Zar stvarno misliš, srećo, da ti o tome odlučuješ? Samo bi manje uživao u svemu. Ovako, možda ti bude i ugodno prije nego što isišem iz tebe i posljednju kap krvi, posljednju životnu energiju. Jer rekla sam ti da sam prazna iznutra, bezbroj puta. Ljuštura koja se poput raka hrani tuđim životom, malo po malo. Izvlačim iz tebe sve tvoje dobre osobine i pretvaram te u narcisa. Narcisa koji si oduvijek bio iznutra, samo što mu nisi dao dovoljno slobode. Ti ili tvoji roditelji, ko ga jebe. Izvana ćeš djelovati samouvjerenije, ostat ćeš u glavi dobar, ljudi će ti pljeskati sve više. Ali iznutra će ona tvoja mala klica rasti i rasti. Kukolj će narasti i ući u svaku tvoju stanicu, u svaki tvoj mitohondrij. U konačnici ćeš se ugušiti vlastitim stanicama koji ti daju da dišeš.
*
Nisam ga vidjela ni čula 18 dana, 22 sata i 46 minute. Pitala sam cure iz grupe. Rekle su da je nakon godišnjeg dao otkaz. Seli se u drugu bolnicu, na drugi odjel. Ovisnici, kažu. Tako je srećo, okruži se narkomanima. Okruži se alkoholičarima poput mog oca. Bježi od nas, manipulativnih vampira. To ti je jedina nada. Shvatio si brzo, doduše, ali svejedno kasno. Znam tko si. Ako si se preselio, naći ću te. Znam o čemu sanjaš, čega se bojiš i na što drkaš. Znam o tebi onoliko koliko mi je potrebno da te stavim pod zemlju, a da te prstom ne dotaknem. Bar si nosio kondom uvijek, to ti moram priznati. Malo si mi zakomplicirao stvar, ali neka, kreativna sam ja. Što ćemo prvo sjebati, srećo, ha? Tvoju karijeru ili tvoj privatni život? Možda da ti nađem brata, čujem da je slađi od tebe, a gluplji. Savršeno, ali previše lako. Zaslužio si poseban tretman. Samo da mi ovaj medicinski braco svrši u usta pa će mi reći u koju si se rupu sakrio. A onda si moj, srećo, samo moj. Dolazim…
*
Drugi posao si uzeo samo kao paravan. Dobar si do kraja, znaš, samo ti je kraj blizu. Nećeš još dugo. Vidim, počeo si piti lijekove koje propisuješ. Zadnji put kad si se mislio objesiti bilo je prije 4 sata, 17 minuta i 36 sekundi. To bi značilo da imamo još samo… opa, ovu večer. Srećo, nećeš je nikad zaboraviti. Mislit ćeš o njoj i meni, dok ti se ne pridružim u paklu. U raju nikad nije bilo mjesta za nas. Ali što ti to govorim, ti me ne čuješ više. Ti spavaš. Uspavao te zaplicon. Vidiš kako je dobar. Uspava te, a miče ti snove. Sad je tvoja mala noćna mora pored tebe u krevetu, a ti se ne možeš probuditi. Koji paradoks. Ali ja ću čekati. Čekat ću da se ta mala kemikalija izluči iz tvoje krvi i krene prema tvom kurčiću. A onda ćeš se morati probuditi. Nisi valjda dijete da se upišaš? Ne, nisi. Ti si srećo, samo jedan od mnogih koji će se za par sati probuditi, ne bi li ih osoba poput mene ponovno uspavala. A onda ćeš spavati dugo, duže od bilo koje pizdarija koja je sad u meni. Zato neka ti još ova noć bude bez snova. Laka ti noć.
*
Malo je ljudi došlo. Kad su stavili usred tjedna, jebiga. Kao da nisu mogli čekati još tri dana da dođe subota. Njemu je svejedno, on može čekati. Njegovoj staroj se u očima mogla vidjeti neizmjerna bol. Morala sam nešto izgovoriti.

– Vaš sin je bio dobar čovjek.
– Hvala vam, gospođice. Žao mi je, ali niste mi poznati. Vi ste bili njegova…
– Kolegica s posla.
– Hvala Vam što se došli.

– Jesi li ok? – rekao je čim sam ušla u auto.
– Ma da, da. Mogu upaliti radio samo? Ubija me ova tišina.
– Naravno, draga, radi sve što hoćeš.
– Najbolji si, znaš, srećo.

Vrtila sam postaje, dok se nije čuo Severinin stari hit:
– Da li znaš da si mrtav bez mene, živjet ćeš bez svoje sjene (…)
Samo ja ću na tvoju bol, uvijek imat monopol.
Prikladno, pomislih tužno.
No, bar će ona imati njegove oči.

ROBERTO MUŽIĆ (Mali Lošinj, 1995.) student medicine, piše kratke priče, novele i eseje.

priča je objavljena u zborniku Rukopisi 42, Dom omladine Pančevo, 2019.

zbornik “BIBER 03”, 2020: KRATKA PRIČA DIMITRIJA BUKVIĆA

proza

BUDI ČOVEK, UBIJ ME

„Majku im gerilsku!“, dreknuo je poručnik. „Hoće li se probuditi, doktore?“

„Učinio sam sve što mogu, poručniče. Da ostane u izolaciji?“

„Obavezno. I motrite na njega.“

„Razumem.“

Poručnik je izašao. Doktor je ostao da posmatra mladića u dronjcima pobunjeničke uniforme kako leži na dušeku, zavijene glave i grudi, dišući pod narkozom.

„Jebem ti život.“

Gola sijalica spuštala se s plafona. Vazduh, opor i suv, bezmalo je gušio. Kroz prozorsko staklo oblepljeno izolir trakom videli su se olovni oblaci, a pod njima beskrajni, šumoviti brežuljci. O njihove padine sporadično se odbijao odjek detonacija, dalek, prigušen kao jeka petarde pod đonom.

Na stolici pokraj ležaja, nadomak glave gerilca, nalazila se doktorova torba. Okačio ju je o naslon i seo, kao da bdi nad ranjenikom. Nekoliko minuta ili pola sata kasnije, momak je otvorio oči. Doktor se osmehnuo.

„Neuništiv si, rokeru“, rekao je.

Pridigavši glavu, mladić ga je upitno posmatrao.

„Šta je? Ne prepoznaješ me?“

„Jebote… Ti! Ovde!“

„Isto sam pomislio.“

Gerilac je opipavao zavoje.

„Boli te?“

„Malo. I ne osećam noge.“

„Ne brini, prohodaćeš.“

„Šta se jebeno desilo?“

„Granata. Dobro si prošao. Mogao si da iskrvariš. Doveli su te onesvešćenog. Odmah sam te prepoznao. Uspavao sam te i sredio.“

„Znači, prešlo ti u naviku da mi spasavaš život.“

„Tako ispada.“

„Prvi put saobraćajka, a sad bomba.“

„Prvi put si bio pacijent, a sad si ratni zarobljenik.“

Ranjenik je zagledao okolo. U dnu barake se nalazio ormarić s oslikanim crvenim krstom i polica s medicinskim instrumentima i bočicama. Etikete na njima su bile bele, osim jedne, iškrabane drečavo crvenim markerom.

„I otkud ti ovde?“

„Mobilizacija“ uzdahnuo je doktor. „Pokupili me na spavanju.“

„Bar nisi u rovu.“

„Ali su mi dali pištolj. A plašim se oružja. Sve strahujem, opaliće mi u torbi. Hirurg sam, nisam vojnik!“

„Pa da. Bolje ti ide s hladnim oružjem.“

Doktor se kiselo nasmejao i dodao:

„Tri meseca nisam video porodicu.“

„Ni ja nemam pojma gde su mi žena i sin“, kazao je momak.

Hirurg ga je iznenađeno pogledao.

„Žena? Sin?“

„Sećaš se plavuše što me je obilazila u bolnici?“

„Aha.“

Mladić je iz džepa izvadio fotografiju plavokosog dečaka.

„E pa, evo“, pružio mu je sliku. „Trogodišnjak.“

Doktor je zagledao fotografiju. Začuo se eho eksplozije. Gerilac se trgnuo.

„Ne brini, daleko smo od fronta“, odložio je hirurg sliku na dušek. „Nego, kako si ti dospeo ovde?“

„I mene su pokupili. Pre pola godine. Upali nam u kvart, pa muškima podelili uniforme i puške. I eto…“, zastao je ranjenik u pola rečenice pa se, uz izmučen izraz lica, prepustio uranjanju u isflekanu posteljinu.

„Polako“, ustao je doktor. „Mora malo da boli. Ali, imaš sreće. I atomski udar bi preživeo. Škorpijo jedna!“

Osmehnuli su se jedan drugom. Hirurg je nastavio:

„Nego, kad se setim… Koliko ima od onda?“

„Čet’ri godine…“

„Vozio si bar dvesta. Mladi, ludi roker. Dovezli su te izubijanog, u kliničkoj smrti… Krenuo sam da te seckam. Usred operacije si se prenuo. A bio si pod anestezijom.“

„Šta ćeš, ne volim lekare, he-he.“

„Ubeđivale su me kolege da je to neki grč. A ja glavu dajem da si se batrgao jer si hteo da preživiš. Sedam sati sam te tada operisao. Jedino ti je kosa na kraju stradala.“

„Ionako bi me ošišali u vojsci“, odmahnuo je momak rukom. „Ali, zato su novine danima pisale o hirurgu koji je učinio nemoguće.“

Nasmešio se i dodao:

„Moj bend ti je bio zahvalan, ali ne i kritičari.“

Doktor je zurio u pod.

„I posle zamalo da postanem načelnik klinike. Kad – izbije rat. I sad menjam pelene ranjenicima pod stare dane.“

„A kažeš da sam ja zarobljenik“, rekao je mladić, smerno naglasivši ono ja.

Zgledali su se.

„I šta, koji moj, planiraju sa mnom?“

„Poručnik još ne zna da si preživeo. A zanima ga gde vam je štab.“

„A ja mislio, zanima ga Ženevska konvencija.“

„Koja crna konvencija. Prošlog zarobljenika su naši ranjenici ubili na spavanju. Zato su tebe izolovali.“

Gerilac je skretao pogled unaokolo poput glodara u lavirintu.

„Pa ajde, zovi svog poručnika, šta čekaš“, kazao je podrugljivo.

„Da hoću, već bih to učinio.“

„A šta ‘oćeš?“

Hirurg je slegnuo ramenima.

„Za početak, da ti promenim zavoje. Ako neko uleti, zažmuri i ćuti.“

Privukavši torbu s naslona stolice, doktor je pogledao unutra. Coknuo je i otišao do ormarića.

„Doco…“, doviknuo je ranjenik.

Okrenuvši se, hirurg je spazio pištolj u rukama momka.

„…zaboravio si torbu.“

Nanišanio ga je. Doktor je podigao ruke u vis. Kap znoja ga je zagolicala duž obraza.

„Š… šta to radiš?“

Napolju je gromoglasno odjeknulo. Hirurg se stresao.

„Ne boj se“, bio je ironičan mladić, „daleko smo od fronta.“

„Skloni ga, m-molim te…“

„Hoću, kad me opet uspavaš… ali zauvek.“

„Molim?“

„Cinkaroše ubijaju i jedni i drugi! Bolje da umrem. Reci da je od ranjavanja.“

„A što se ne upucaš?“

„Budalo. ’Oćeš ti da objasniš otkud ranjeniku pištolj? Pa još tvoj?“

Doktor se pokunjio.

„Nisi pička? Budi čovek, ubij me“, rekao je gerilac, pokazavši na bočicu s išaranom nalepnicom. „Šta je to?“

„Ne! Ni ne pokušavaj… molim te…“

„Daj!“, dreknuo je ranjenik.

Hirurg je bojažljivo uzeo tečnost. Brada mu je zadrhtala.

„Brže! Ili bi da ti uleti poručnik?“

Klecavim korakom je doneo bočicu. Momak ju je otvorio i prineo usnama. Doktor ga je pomilovao po licu. Mladić mu je uzvratio prodornim pogledom, pa naiskap navrnuo tečnost i ubacio oružje u torbu.

„Hvala, doco“, osmehnuo se, sklapajući kapke. „Dobar si čovek…“

Mišići na licu gerilca sabrali su se u bolnu grimasu. Disao je plitko i isprekidano, sve dok mu telo nije prodrmao odsudni grč. Hirurg je zajecao. Proverio je momku puls, pa vratio bočicu na mesto. Uzeo je fotografiju dečaka i posmatrao je u tišini. Baš tad, poručnik se vratio.

„Nešto novo?“

Doktor je ćutke pokazao na leš. Zagašene oči i poluotvorena usta pomaljali su se ispod zavoja.

„Sranje!“, otpljunuo je poručnik i pogledao hirurga. Otrgao mu je sliku.

„Šta ti je ovo… Opa! Unuče!“, potapšao je doktora po ramenu. „Svaka čast! Lep dečko… Biće to veliki čovek!“

„Biće“, rekao je doktor, zureći u pod. „Na oca.“

_______________________________________________________________________

DIMITRIJE BUKVIĆ rođen je u Beogradu 1985. Sociolog je, novinar i pisac. Priče je objavljivao u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik festivala mladih pisaca Srpsko pero, konkursa Narodne biblioteke Bor i konkursa Miodrag Borisavljević. Autor zbirke priča “Svaka dobija” (Partizanska knjiga, 2017) i publicističkih dela “Kafanološki astal / Karirani stolnjak” (sa Dragoljubom B. Đorđevićem, 2014) i “Šezdeset osma – pedeset godina posle” (2018). Nakon zbornika Biber moći će da pompezno napiše: prevođen na većinu jezika regiona. I evo, upravo je to napisao.

KRATKA PRIČA MILANKE BLAGOJEVIĆ (iz rukopisne zbirke “NERVUS VAGUS I DRUGE PRIČE”)

proza

NERVUS VAGUS

Vidjela je njihove zjenice kroz špijunke, spavaju li ikad? Nije bitno da li je dolazila u pet, pola šest ili već oko sedam, one su je posmatrale. Čula je njihovo disanje, uvijek jednako. Ravna linija. Ona je disala plitko i duboko, visoko i nisko, ubrzano. Tako često ubrzano. Skoro svako veče. Mrzile su je zbog toga. Kako im se usmrdio jednolični uzdisaj koji kola po ustajalom tijelu i na kraju izađe na nos i usta još jednoličniji i usmrđeniji. Tako je ona razmišljala o njima iako se tješila da joj je svejedno, razmišljala je. One o njoj povazdan, bila im je glavna atrakcija. Skoro svako jutro u zoru, penjala se sporo, vukla tromo ogromne štikle po stepeništu zgrade, a one su sve to upijale. Na svakom spratu bila je praćena, a najviše su se sladili oni na čijem je spratu živjela. Mogli su da joj vide svaku poru na licu jer sve je radila polako, ne mareći i ne žureći, tražila je ključeve po velikoj torbi, a na pod su nekad ispadala razni sadržaji: karmini, lizala, još ključeva, kondomi, čokoladica, sjaj za usne, ogledalce, gaće, mala džepna knjiga… Dok je tražila ključeve, one su otpuhivale u vrata, a zjenicu zalijepljenu na špijunku nisu odvajale ni milimetar. Tad bi vidjele njene duge, prave noge, nosila je kratke suknje ili preuske kožne hlače, uvijek tako. Ogromne štikle ubadale su ih u zjenice i kopale po njihovim nenašminkanim očima. Bez obzira što je po cijelu noć negdje mijenjala tonove, melodiju, brzinu disanja, uvijek se vraćala uredna sa kompletnom šminkom. Nikada nigdje nije prespavala, uvijek se vraćala. I taj stan u kojem živi kupio joj je jedan čiji su joj otkucaji srca bili kao dirke na klaviru pa ih je vješto lupala, gore-dole i tako mjesec, dva. Znala je da je posmatraju i zbog tog se namjerno duže zadržavala. Neke su iz donjih spratova izlazile da je bolje osmotre jer kroz njihov hodnik je samo prolazila, ako je zima ogrnu vuneni prsluk i kao metu ispred vrata. Ona bi se osmijehnula i rekla cvrkutavo dobro jutro. One ništa, kao da im je lupila šamar, spuste glavu i okrenu se. Od sramote, ne znaju čije, svoje ili njene. Jednom je čula: „Kurva“. Okrenula se i dogegala na ogromnim štiklama tik do njene zjenice. Polako joj podigla bradu, a ona je jače stegla svoj vuneni prsluk i od šoka zanijemila. Niko ne zna šta joj je tačno govorila jer skoro da je šaputala, neki se kunu da su čuli kako joj je spomenula muža i njegov penis koji se ukruti jedino kad ona pronjiše svoje kukove ovim stepeništem i nešto o ljubomori i protraćenom životu jer život bez strasti je propast i nešto o metli u njenoj ruci da može da se nabije na nju i da leti jer ništa joj drugo ne preostaje. I opet se odgegala polako, nonšalantno sa blagim osmijehom na licu. Ostavljala je njihove zjenice iza vrata priljepljene na špijunku. Na svom krevetu opružena, sama (nikada ih nije dovodila u stan) proživljavala je iznova trenutke od sinoć. Po površini s nerva skakutale su ostaci strasti od sinoć. Po površini, nikada ne ulazeći u skrivene pore. I to je trajalo još sat dva, a onda ništa. Taman kad se spremala na počinak, ujutru, poslije sumiranja svakog zrna znoja i strasti, ponekad bi osjetila u želucu nemir. Pokušala ga je iščupati i staviti preda se da se suoči konačno s njim. Znala je da je to zbog nekog članka koji je čitala u naučnom časopisu o nervu koji počinje u glavi, proteže se kroz vrat, spušta preko grudnog koša, pluća, srca, zatim do stomaka i sve do prepona povezujući i ostale organe. Da, sjetila se i latinskog naziva: Vagus nerv. Čitala je da ako loše funkcioniše može da uzrokuje nemir, ansksioznost, umor i da kada slušamo muziku ili smo ganuti nečijom dobrotom, on se aktivira jer odgovaran je za mnoga osjećanja, nemire, nezadovoljstvo. Da li je kod nje dobro radio? Mislila je da je zadovoljna, imala je koga poželi, mogla je uperiti prstom u bilo kojeg muškarca i bio bi njen. Odlazila je s njim, prepuštala je svoje grudi njihovim velikim šakama, voljela je da joj njihovi prsti klize oko pupka, pronalazili su njen klitoris, a da li je iko pokušao da usmjeri njen vagus nerv u pravom smjeru. Da sve poveže, uveže i sprovede do mozga. Niko. Osim podrhtavanja tijela ništa više nije dobijala. Nije ni znala da joj je potrebno dok nije pročitala taj glupi članak. Onda je skinula sve slojeve kože i mišića i pogledala u svoju utrobu, u njoj je polako otkucavao zadnji treptaj strasti od sinoć i onda iščezavao. A poslije njega ništa nije ostajalo. Ništa da zagrebe ili da uhvati taj nerv i poveže, da sve poveže. Niko. Glupi članak. To jutro dok se njen zadovoljeni klitoris penjao uz stepenište osjetila je opet taj nemir na dnu želuca. Opružila se u svom krevetu, sada kao i svaka druga žena u pamučnoj spavaćici. Začula je neke udarce u hodniku, baš kao da to ona prolazi štiklama, zaintrigiralo je i izašla ispred vrata. Zagrnula je prsluk koji je bio okačen na stolici i za svaki slučaj ponijela malu metlu, kao izgovor. Svima je potreban izgovor.

______________________________________________________________________

MILANKA BLAGOJEVIĆ rođena je u Banjaluci 1982. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima i internet portalima. Majka Andrije, Arsena i Aljoše. 2018. godine objavila je svoju prvu zbirku priča, „Mandarinske patke“ (Imprimatur), za koju je dobila nagradu Branko Čučak za najbolju debitantsku knjigu.