Tag: Ružica Gašperov

Na Badnji dan nisam imao škole, pa sam tuka po igricama i čeka kad će otac i fritule, pa darovi i onda opet po igricama. Zazvonija je telefon i mater je digla slušalicu. Zvala je teta Kate, a kad ona zove mogu radit šta oću jer se mater ne skida s telefona sat vrimena. Otac joj odma nosi sidalicu. Zabole je leđa kad stoji na noge i posli više ništa ne može radit nego samo sidi i kuka.
– Ajme meni, satrala san se. Leđa su mi otpala – kuka mater dok otac nama dvojici friga jaja.
– Važno da ti jezik nije otpa – mrmlja otac dok razbija kore od jaja, a on to sve nekako bezveze; uvik mi krcka pod zubima kad otac friga jaja; zato ne volim tetu Katu.
Čuja sam kako mater govori na telefon o tome šta je skuvala i kako su joj kolači dobro ispali i sve neke gluposti. Počelo mi je ić na živce i zatvorija bi vrata od sobe da nisam čuja kako govori da je bole leđa i da ne zna oće li moć pofrigat fritule. Odma sam se skočija i materi donija sidalicu i taman je sila i nastavila pričat kad je otac počeja otključavat vrata.
– Jeba mu ja mater, nije me tija pustit; sve za menom; uša u auto – viče otac priko hodnika.
– Kate, javit ću ti se posli – čujem kako mater spušta slušalicu.
– Je li da je smišan ? – govori otac glasno.
– Čiji je to ? – mater govori tiho; nekako kroz zube.
– Nemam pojma. Pratija me do auta, ja otvorija auto, a on uletija i nije tija izić.
Sorry, Wow, moram vidit šta se događa u hodniku. Iziša sam iz sobe. Kraj oca stoji pas, gleda u mater i smije joj se. Smije se, zapravo. Svi mu se zubi vide, a crne oči svitle ka dvi crne lampe. Odma sam skočija na pod i zagrlija ga. On me poliza po licu i zna sam da imam prijatelja za cili život.
– Luka, jesi li ti poludija ? – govori mater.
– Šta ću kad me kurbin sin pratija. Moraš priznat da je lip – smije se otac.
– Vraga poloka! – govori mater kroz zube i znam da će sad karačina svjetskih razmjera, dobro, možda ne baš svjetskih, ali susidi će guštat.
– Nisam pijan. Vidi – ovdje otac izvodi onaj svoj glupi mot, ono kad zavrti prstom oko nosa pa pokuša pogodit vrh. Zadnji je put zaboja prst u uho. Danas je malo bolji, samo šta je skoro oko iskopa.
– Ma šta ću vidit! Svaki Badnjak isto, vrag odnija i domjenak i lokanje.
Dok se njih dva namištaju za raspravu, ja zgrabim pasa i zatvorim se s njim u sobu. Ajme, lip li mi je pas! Nikad nisam ima pasa. Bit će moj i spavat će sa mnom. Volit ću ga najviše na svitu.
– Nemoj ga slučajno pustit na posteju – ulazi tiho mater u sobu.
– Di je tata ?
– Lega je.
– Fala vam za pasa. Najbolji dar ikad.
– Znaš – zamuckuje mater – to nije naš pas.
– Tata ga je naša.
– Nekome je pobiga i sad će bit tužni i mislit ko zna šta mu se dogodilo.
– Nema ogrlicu. Nije nikome pobiga – još malo i počet ću plakat.
– Kad se tata digne, odvest će ga u veterinara da mu očita čip.
– Šta?
– Pasi imaju čipove, pa veterinar po tome zna čiji je.
– A ako nema čip, oćemo li ga ostavit ? – molim Boga u sebi da mater reče da oćemo.
– Triba mu kupovat spizu. I triba ga vodit u šetnju, kakit, pišit.
– Ja ću ga vodit – vičem.
Znam da oću. Svaki dan ću ga vodit u parkić. Guštat ćemo nas dva skupa. Pas me gleda i smije se; ka da me je razumija. Otac izlazi iz sobe i mater govori da idemo večerat, pa ćemo onda vidit šta ćemo s pasom.
– Skuvaj kavu – govori otac.
Uvik je ovako. Otac dođe vesel i zafrkaje se, a mater onda udre dreku i otac se najidi i ode leć, a poslin bude skroz ozbiljan i ništa ne govori nego samo pije kavu i kokakolu. Mater uvik sve pokvari. Previše je ljuta i samo kuka. Ona bi sad moga Roka potirala zato jer joj je teško kupit malo hrane za pase, a ne mora ni kupovat; može Roko jist s nama. Ja ću mu dat svoj dil ako je ona takva škrtuja.
– Pasa triba vratit – govori mater dok stavlja kavu isprid oca.
– Di ću ga vratit? Vani je mrak i hladno je. Neka prinoći u hodnik, pa ćemo sutra vidit – govori otac, a ja bi ga najradije poljubija da nije tako ljut.
– Ujutro ga vodiš u veterinara i vraćaš gazdi.
– Dobro, komesaru – govori otac i srkne kavu.
Posli bakalara je mater stavila fritule na stol. Obožavam fritule. Odma sam smaza deset, a onda sam se sitija da bi moga i Roku dat jednu. Ajme šta je bija sritan! Tako je maha repom da je otkinija jednu kuglicu s bora i mater je odma morala zaronjat, a otac je reka – šta ima veze. Onda je valjda materi bilo ža Roka, pa mu je i ona dala jednu fritulu i već sam se ponada da ćemo je ja i otac skuvat, ali onda je viknila.
– Ludoga čovika, šta je doveja doma. Ovi je pas stariji od Boga. Samo šta ne krepa.
– Nije star – mora sam skočit u Rokovu obranu jer on ne zna reć koliko mu je godina – vidiš da mu još nisu narasli ni svi zubi.
– Narasli su oni, narasli i poispadali. Ovo je stari pas.
Otac je reka da se ne triba nervirat oko pasa do sutra . Sigurno će se javit gazda. Kako da ne! – rekla je mater i upalila radio. Svirale su božićne pisme, pa je otac počeja pivat. Roko se okrenija prema boru i gleda svićice kako svitle. Zna i pas šta je lipo. Meni je najdraže kad svićice žmirkaju; onda mi se čini da će doć i mali Isus i Dida Mraz i da će mi svaki dan ostavljat darove ispod bora. Ko zna oće li i Roku donit nešto. I sve san ja tako gušta i gleda i sluša i veselija se šta imam svoga pasa, a onda je Roko malo čučnija i popiša se. Mater je dobila živčani slom; otrčala u banj po krpu i kantu, pa brisala i beštimala, a meni se sve stisnilo i mislija sam kako će sad otvorit vrata i istirat Roka.
– Sad znamo da je Roko žensko – reka je otac. – Mira, nađi mi bokun konopa. Odvest ću ga prošetat da ti se još i ne posere tu kraj jaslica.
Mater je donila jedan svoj stari kaiš i otac je zaveza Roku i odveja je u parkić. Mater je sila za kompjuter i gledala slike pasa. Isto nije moja mater najgora na svitu. Malo se iznervira pa poludi, ali otac i ja je uvik nagovorimo. Roka će sigurno ostat kod nas. Ne bi mater gledala slike pasa bezveze.
– Ovi pas najviše sliči na pinča – reče ocu kad se vrati iz šetnje.
– Sliči na vraga. Tri puta sam obaša kvart dok se udostojila popišat, ali ono drugo nije tila.
– Bit će ujutro fešte. I da znaš, ja neću čistit.
– Ja ću – javija sam se da pokažem materi da je Roka moj pas i da ću se brinit o njoj.
Navečer je legla na tapet isprid moga kreveta, a kad je mater išla leć i kad se sve smirilo, odgrnija sam jorgan i Roka je legla kraj mene. Kako taj pas dobro grije! Zaspa san za sekund. Ujutro me polizala po licu i odma sam se skočija iz posteje, obuka, zaveza joj kaiš oko vrata i odveja je u parkić. Tamo je bija Marin. On ima šnaucera i pravi se važan.
– Je li to tvoj pas? – pita me.
– Dobija ga za Božić.
– Ima li pedigre?
– Ima. Naravno da ima. Čini mi se da ima čak dva, ali nisam siguran. Morat ću pitat staroga – ovo sa dva pedigrea sam izmislija. Nisam siguran ima li ijedan, ali Marin uvik priča o pedigreu kojega ima njegov pas, pa zašto bi ja bija gori od njega.
Kad sam se vratija kući, mater je bila na telefonu. Zvala je veterinare i nijedan nije radija.
– Meni ovo nije jasno – govori ocu. – Ni jedan veterinar nije dežuran. Zašto nemaju dežurstvo priko blagdana? I beštija je čovik.
– Beštija čovik? – pita otac.
– Ma, mislila san reć da se i beštija može razbolit. Šta ako dobije fibru ili upalu uha ? Triba čekat da krepa?
Mater je stavila grijat sarme i uzela mobitel. Namištala je Roku i slikavala je. Eto, sve se riješilo. Ne radi veterinar, ne može se očitat čip, Roka ostaje s nama. A i mater ju je već zavolila. Da nije tako, ne bi je slikavala. Roki se dosadilo slikavat, pa se izvalila po podu. Moram priznat, ne izgleda baš nešto naročito ovako izvaljena. Mater otvara frižider i vadi fetu salame. Roka skače oko nje, propinje se na zadnje noge, maše prednjima. Sad stvarno svjetski izgleda.
– Jadna beštija ! Gladna je. Pođi do Mazićevih neka nam posude malo nečega za pase. Vratit ćemo im sutra kad otvore butige – govori mater dok joj Rokini zubi škljocaju oko prstiju.
Nije mi tribala dva puta reć. Otrča sam šprint i vratija se u roku odma. Sija sam na pod i dava Roki jedan po jedan kroket. Svakoga čapne brzinom munje, pa mi poliže ruku. Škaklje me njezin topli jezik. Guštam. Roka je zakon.
Mater pribacuje slike u kompjuter. Otvara Fejs. Stavlja Rokinu sliku. Eto! Zna sam da će mater poludit za njom. Nešto piše. Ne vidim šta jer još uvik sidim na podu i hranim Roku. Sigurno piše kako je lipa i pametna.
– Pinč, vesela, umiljata, srednje veličine … Šta ću još napisat? – pita oca.
– Šta ja znam – otac je malo loše volje. 
– Di si je naša ?
– Na ulici.
– Majketimile, ima miljun ulica u gradu. Kojoj ulici ?
– Na Sućidru.
– A Sućidar je ka malen. Lipo te pitam, isprid koje birtije ?
– Čirs – reče otac, a mater ga pogleda ka šta gleda one pijančine isprid mini marketa.
Posli ručka mater govori ocu da odvede Roku u park. Otac govori da ide leć. Ja grabim kaiš i idem s Rokom vani. Sitija sam se da je barba Mate, iz kuće priko puta, otiša na selo i da je njegov dvor savršen za Rokin zahod. Ne tribam ni kakice kupit. Ko će me vidit.
– Je, na broju dvanajst, drugi kat – govori mater nekome u mobitel kad se vratim izvani.
Izvalija sam se na tapet isprid bora. Roka kraj mene hrče, a onda se najedanput skoči i počne lajat. Neko pozvoni. Došli su neki ljudi. Prvi put ih vidim. Roka cvili i skače na njih. Oni je ljube. Žena plače.
– Sjednite, sjednite. Skuvat ću kavu – govori im mater.
– Hvala Bogu da joj nije ništa – govori žena. – Poludili smo. Nismo cilu noć oka sklopili.
– Nisam ni ja – govori mater.
Otac se naspava. Ulazi u kužinu i pozdravlja se s ljudima. 
– Ma zamislite, molim vas ! Odveli smo je do parka ka i svake večeri. Ona vam tamo malo njuška, a nas dva zapalimo duvan. Znate, ne pušimo u kući. I, nije prošlo dvi minute, nestala. Ka da je u zemlju propala. Do iza ponoći smo šetali po kvartu ka dvi budale i zvali je. Nikad to nije učinila. 
– Eto, dogodi se – govori otac.
– Šesnaest godina je s nama i nikad tako nešto nismo doživili.
– Možda se tjera – mater je postala stručnjak za pase.
– Sterilizirana je – govori čovik.
– Aaaaaa – govori mater, a meni je panika.
Izgleda da je Roka pas od ovih ljudi. Sigurno je ako je šesnajst godina s njima. Žena je mazi po glavi. Nije valjda tolika prasica da će mi je uzest kad sam se već skroz navika na nju. I ona na mene. Sjednem kraj nje i zagrlim je, a onda složim najtužniju facu na svitu. Tužniju od one kad čekam da se mater vrati s primanja. Možda im otac neće dat da mi uzmu Roku.
Ljudi se dižu i govore da moraju ić. I Roka se diže i maše repom. I ja se dižem i trčim po krokete. Dajem ih Roki. Ona ih ni ne pogleda.
– Hvala vam dobri ljudi. Ne znate koliko ste nam dobra učinili – govori žena i pruža materi ruku.
Šta sam moga učinit ? Zagrlija sam Roku i počeja plakat.
– Mišu – govori mi mater, a ja znam da posli miša dolazi teško sranje – Roka mora ić svojoj kući.
– Ovo je njezina kuća – derem se šta jače mogu.
– Nije. Samo smo je pričuvali.
– Nismo. Roka je moj pas. Tata je reka.
– Slušaj – javlja se otac – kad Roka okoti mlade, najlipšega će dat tebi.
– Ali … – govori žena.
– Ništa ali! – drekne otac. – Tribate mu dat najlipšeg štenca kad se okoti ili ne damo pasa.
– Aaaaaa – izgleda da je žena shvatila da sa mojim starim nema šale. – Dobro, kad vi tako kažete.
Teško mi je šta Roka odlazi. Taman smo postali najbolji frendovi, ali ako je otac reka da ću dobit novoga koji će bit samo moj i imat sve zube, bolje mi je poslušat, jer bi moga ostat bez ičega. Poljubija sam Roku i reka joj da mora brzo okotit mlade. Tko zna koliko triba čekat? A možda mi dozvole da imam dva? Zvat ću ih Roko i Roka. Jedva čekam.

***

RUŽICA GAŠPEROV

Priče i drame su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu.
Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine.
Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr.
Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „ Adio pameti“.
Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma
“Albatros” 2018.g. za zbirku priča “Gubitnici”.
Finalist Treći trg Beograd u 2019.g. s romanom “Moglo bi se ovdje bogovski živjeti da nema ljudi”

Imam jednu bolest što se zove mums. Još se zove i zaušnjaci, ali to mi je bez veze. Ne’š ti bolesti. To svaki dan dobivam od mame.

Dobro je što ne trebam ići u školu. Loše je što trebam mirovati i nositi papuče.

Pogledala sam sve crtiće i slikovnice i stripove. Sad mi je dosadno. Klečim na dvosjedu i gledam kroz prozor. I to je dosadno. Puhnem u staklo, pa crtam prstom po magli. Čekam kad će mamin zaušnjak. Ona mrzi kad ja njoj šaram po prozoru. Najviše kad je jedan put došla teta Jelica, pa njih dvije pričale i napravila se ona magla, a na njoj piše „Jelica glupača“. Mama sad ništa ne govori. Samo se pravi da ne vidi, a to nije moguće, jer ona sve vidi. Vidila je i kad sam jedan put, prije mumsa, uzela bombonijeru što ju je spremila u svoj ormar. Bila sam glupa. Nisam skrila papiriće.

Sad se ja mislim zašto me mama nije klepnula po tikvi. Možda je taj mums ono nešto kao rak što ga je imala Iris iz drugog be, pa smo svi plakali kad je umrla. I ja sam plakala.

Nije u redu što su me zatvorili u kuću. Trebali bi me pustiti van da se još izigram, jer kad odapnem, samo ću biti mirna i pjevati s anđelima. Sigurno ću postati anđeo. To djeca uvijek postanu, i onda kad nisu bili dobri. Ne bih ja htjela umrijeti. Ja bih se igrala.

I tako sam vozila autiće po daski ispred prozora. Aaaaaaaa, kriiiiik, krš! Malo puhala u staklo, a onda sam vidila da iz susjedne zgrade izlazi teta Vanda i vodi Mira. Miro mene voli. Uvijek mi poliže ruku. Mašem ja Miru. Miro samo njuška, pa digne nogu i popiški se. Onda dođe teta Jelica i teta Vanda počne nešto vikat. Ne čujem ništa. Kao Čarličaprin. Polako otvorim prozor. Onda čujem.

– Jesam li ti rekla da ne otvaraš prozor? Neće ti proći zaušnjaci, pa nećeš moći imati djece – viče mama iz kuhinje.

Nije pošteno. Mama stalno nešto izmišlja. Kako ja mogu imati djecu i što će mi? Sama je kriva što je stavila dvosjed ispred prozora.

– Sad ga đava odnja, Senka, jesi mogla kupit još koji?– reka je tata dok su gledali gdje će ugurati dvosjed.

– Bit će to dobro kad se navikneš – govori mama.

– Odlično. Kao skladište Crvenog križa. Moram maknuti stolić za doći do kauča, a to što nas zovu Višesjedi …

– Tko nas zove Višesjedi?

– Cijela ulica. Sprdaju se s nama. Gospeti, unosili su ovu tvoju garnituru kao da opremaju villu od Sanadera.

Teta Jelica i teta Vanda se svađaju, a Miro laje. Možda i ne laje nego samo skače, jer ja ne smijem otvoriti prozor da ne dobijem još zaušnjaka. Teta Jelica pokazuje srednji prst. Rekla je naša učiteljica da to nije lijepo kad ga je Bartul pokaza Aniti. Teta Vanda stavlja ruku na srce. Mislim da neće pjevati himnu, nego ona to tako. Miro skače i poteže uzicu, jer je protrčala mačka što joj teta Jelica daje jesti kad ostane od ručka, pa se mama i tata rugaju da mačka ima željezni želudac. Možda stvarno ima.

Teta Vanda se vratila u kuću, a teta Jelica zove mačku. Nije došla mačka. Došao je teta Vandin muž što ga zovu Ljubavnik. On mlatara rukama ispred tete Jelice.

– Mama, svađaju se – vičem.

– Tko se svađa?

– Teta Jelica i Ljubavnik.

– Čekaj – dotrči mama, pa baci prekrivač preko mene i malo otvori prozor.

Bravo, mama! Sad čujemo Ljubavnika kako viče na tetu Jelicu, ali ona ga ne čuje jer i ona viče na njega. Teta Jelica viče puno ružnih riječi, a Ljubavnik da će joj zavrnuti vratom kao kokoši.

– Senka, jeben ti ćakule. Šta ovo smrdi? – viče i tata s kauča.

– Ajme, izgorila jetrica – trči mama u kuhinju, a meni drago. Neka je izgorila! Mrzim jetricu.

Popodne mama ispeče mramorni. Tata kaže da mu je baš pogodila čvrstoću. Onda se mama ljuti i uzme tanjur ispred njega, a tata se smije. To se oni tako malo zafrkavaju, pa tata stavi CD i onda plešu, ali ako stavi onoga Azru, ne plešu nego samo pjevaju. Najdraže mi je kad dođe ona pjesma gdje njih dvoje, kao dva debila, pjevaju „Istresi kurčinu do kraja“ i ništa ih nije sram što pjevaju grube riječi, a ja kad rečem „Šit“, odmah viču da kako to govorim.

Na televiziji je sapunica i mama voli gledati u mraku da ne vidimo kad počne plakati. I tako mi gledamo, tata hrče i onda se izvana začuje sirena i po sobi počne migati ono crveno svjetlo što se pali gasi. Onda počne i plavo. Ludilo! Ovo kao u Tražim zvijezdu.

– Ajme, nešto se dogodilo – skače mama sa dvosjeda, a ja odmah zauzimam njeno mjesto i gledam kroz prozor.

Više se ne čuje sirena. Samo su prva pomoć i marica ispred kuće preko puta. Izlaze dva iz prve pomoći i vade nosila, pa ulaze u zgradu. Izlaze i oni iz marice i žure za njima.

– Brzo, Stanko, neko je najeba – zove mama tatu, a prema meni baci prekrivač. – Na, zamotaj se samo da ti oči vire. Jesi čula?

U dvorištu je hrpa ljudi. Čuje se da razgovaraju, ali se ne razumije ništa. Tko zna što se dogodilo? Doktori se još ne vraćaju s nosilima. Vidjela sam na televiziji. Ako mu nije glava pokrivena, onda je živ. Ako je pokrivena, mrtav da mrtviji ne može biti. Koja ludnica! Kad sutra … ups, ne idem u školu, jer me boli mums. Štetica. Baš sad kad je najvažnije.

– Pitaj šta je – govori tata.

– Ma oću! Neugodno mi je preko dvorišta vikat – govori mama.

– Ja ću – govorim ja.

– Ti šuti! – mama me lagano udari po glavi, kao jedan mali zaušnjak ali nije, jer me uši još malo bole, pa pazi.

Iz zgrade izlazi barba Jozo u šlapama. On je dobar. Uvijek mi dâ bombon. Zapali cigaretu i nešto priča ovima oko sebe. Oni ga slušaju, a slušala bih i ja. Tko zna zašto su policajci došli. Gledala sam kad su u seriji jedan put razbili gnijezdo lopova, ali je bio Vandam s njima. On je najjači za lopove.

– Aj, mogla si poviriti što je – govori tata.

– Ajde ti. Ja zabadam nos u tuđe posle, a ti si fini gospodin. Baš neću, pa makar ne saznala ništa – ljuti se mama.

– Ma nisam mislio tako, nego ako treba kome pomoći.

– Pomaži ti! Baš me briga!

I gledamo mi i gledamo i ništa ne znamo. Kad bi barem barba Jozo svratio kod nas, onda bi znali. On voli svratiti na pićence, pa mi znamo sve, ali mene mama potjera u sobu, pa ja znam samo malo.

Bliiiim, bloooom. Još jedna hitna. Ajme, ovo je super. Bolje od filma. Možda je netko pustio u zgradu plin. Guš, guš, svi pužu prema izlazu, drže se za grlo, a hitna ih samo dočeka na dnu stepeništa, ti si dobro, ti u bolnicu, ti se nećeš spasiti, već si pomodrio. Možda su slavili rođendan, pa se otrovali tortom. Ili je ptičja gripa? Barba Krste drži golubove na balkonu. Sigurno je ptičja gripa.

I ovi drugi trče s nosilima. Hrpa im napravi mjesta da prođu, pa se opet zbiju. Kad bi barem ovo bio film. Sad bi u titlovima pisalo što oni govore između sebe. Zašto ovo nije film nego je glupo mutavo dvorište? Opet se hrpa razmiče, pa izlaze dva tipa s nosilima.

– Ko je ovo? – pita mama.

– Ko će znat – govori tata.

– Ja mislim da je barba Krsto. On ima tisuću godina – govorim ja.

– Ne vidim je li mu glava pokrivena – govori opet mama.

Ubacuju nosila u auto. Čekam kad će svirati sirena. Ništa.

– Gotov je, ko je da je – govori tata. Mama se prekrsti i šuti.

Izlaze i druga nosila. Opet vrata. Tršššš ! Pali se crveno svjetlo. Bliiiim, bloooom, vijuuu, vijuuu.

– Ovaj je barem živ – govori tata. Ja mislim da moj tata ima čarobnjačke moći kad zna tko je živ a tko mrtav.

Hrpa još stoji ispred zgrade. Ni policijski se ne miče. Unutra stoji policajac, a iz hrpe, sve jedan po jedan, ulaze. Kao mi kad se idemo cijepiti u ambulantu, samo što oni ne plaču.

– Veliko je sranje. Policija uzima podatke – govori tata.

– Jutros su se Jelica i Ljubavnik svađali.

– Daj, molim te, ti i tvoje sapunice. Nekoga je prekinulo srce, a onaj drugi pao u nesvijest, to ti je cijela priča – govori tata koji se ne voli miješati, ali voli sve znati.

– Koga? – pitam ja.

Netko zvoni. Mama poludi. Sad nećemo znati što je bilo dalje. Mrzim glupe posjete. Mama pita na parlafon „Tko je?“. Glorija, zakrči. Zzzzzzzz.

– Ljudi moji, ovo je sve poludilo – koluta očima teta Glorija i stavlja ruku na prsi kao ono kad se u sapunicama trebaju onesvijestiti. – Da nisam vidjela na svoje oči, ne bih vjerovala.

– Što je bilo? – gura je mama prema sjedalici, pa joj sjedne nasuprot. I tata sjedne za stol, a onda i ja iako je meni teta Glorija dosadna sa tim svojim pametnim razgovorima, ali možda će danas bit manje dosadna. Možda zna zašto su dolazili ovi vijuuuu vijuuuu.

– Ne mogu vjerovati! Ljudi, ne moguuuuu vjerovaaaaatiiii ! – viče teta Glorija i maše sebi rukom ispred lica.

– Daj, reci što je bilo – poteže je mama za rukav.

– To je drama. Luuuudoooo.

– Pričaj više! – mama je živčana. Viče na nju kao ono na mene kad neću pišem domaći, samo što meni reče „Umukni više“.

– Ljubavnik odapeo na Jelici.

– Zezaš? – mama.

– Svega mi, ali nije odapeo odmah nego tek kad je došla hitna.

– Rekao sam ja da nam je zdravstvo zakurac – udara tata šakom o stol.

– Ajde ti u sobu. Ovo nije za tvoje uši – govori mama, a ja se odmah počnem derati da je tamo hladno i da sam bolesna. Potjeraju me na dvosjed, pa nastave tiho pričati.

Nešto čujem ali ne razumijem ništa. Dolazi odnedavno kod Jelice … zna cijela zgrada … pozvonila Vanda … nisu se mogli razdvojiti … vidio od pasa … ahahahaha … Vanda zvala hitnu u inat … zasvirala sirena … razbili bravu … ljubavnik pao u komu … strah, ženo, strah … Jelica na živce … odveli je u bolnicu … Vanda obukla crninu … došli novinari … rekla da je bio srčani bolesnik… kao da svi ne znaju što je i tko je bio, Bog mu dao pokoj duši.

– Ko sad zajebaje – skače tata prema parlafonu.

Jozo … Uđi, Jozo … Zzzzzzzzzzzz

– Potreslo me ovo – uzdiše barba Jozo, pa tata pita hoće li jednu orahovicu.

– Može. Samo malo da me vrati u život. Da znaš kakav mi je ove godine limunčelo.

– Ti uvijek o limunima – govori teta Glorija. – Što kažeš na ovaj cirkus?

– Što će jadan čovjek. Prije ili poslije, sviju nas to čeka – govori barba Jozo.

– Mene sigurno ne čeka. Nemam namjeru umrijeti na tuđoj ženi – govori tata.

– Nećeš ti umrijeti ni na svojoj – govori mama. Ja bih voljela da tata ne umre nikad, nigdje.

– Ti ga žališ, jer si kao i on – viče teta Glorija.

– O čemu ti pričaš?

– Pričam da mu je malo bila Vanda, nego je još išao i kod Jelice.

– Išao je izmjeriti tlak – slegne barba Jozo ramenima, pa okrene dlanove prema gore, kao ono kad u crkvi reče „Blagoslovio vas Gospodin Bog, bla, bla bla“, pa mi svi okrenemo dlanove da uhvatimo što više blagoslova.

– Išao u Jelice mjeriti tlak? Aloooo, čuješ li ti sebe? – viče teta Glorija.

– E. Bilo mu je slabo.

– I zašto baš u Jelice?

– Ona ima tlakomjer još otkad joj je pokojna mater bila slabo.

– Možebit si i ti išao kod nje mjeriti tlak? I? Jesi li ga napuhao? – pita teta Glorija, a barba Jozo samo odmahne rukom.

– Ništa zasigurno nismo doznali. Možda i nije mrtav – rekla je mama kad su otišli. – Ajde, pogledaj na internet.

– Što ću gledati na internet? – pita tata.

– Možda tamo piše. Na 24 sata su najbrži.

Onda su gledali na internet. Tamo nije pisalo ništa, pa smo večerali i otišli spavati.

– Koliko uzbuđenja danas, a nemamo pojma što se zapravo dogodilo – čuo sam mamu kako preko hodnika razgovara s tatom.

– Sad ćeš saznati – odgovori joj tata iz kupatila.

Ja sam još malo čekala, a onda su se zatvorila vrata od njihove sobe i nisam saznala ništa. Uvijek sve kriju od mene.

__________________________________________________________________________________

SEDAM KILOMETARA

Ulica je široka. Drvored divljeg kestena se pružio s obje strane. Voli divlji kesten. Pogotovo u proljeće kad se ospe cvatom. Bijele čunjaste svijeće. Božić u proljeće. Ne voli Božić. Ne voli proljeće. Prebolni su. Voli bijele cvjetne svijeće. Kao voštanice što cijede bol pokraj odra. Pokraj odra njegovog Duje.

Obriše suzu i uputi se prema kiosku. Stane iza mladića i čeka. Mladić sve nešto petlja. Ovo bi. Ne bi ovo.

„Momak, mogu li priko reda?“ pita.

„Može.“ kimne i malo se odmakne.

„Dajte mi paket gumica. Ima li Norisk?“

„Tih nema odavno. Evo vam Durex.“ govori nezainteresirana prodavačica.

„Jeste probali?“

„Šta?“ podigne teške kapke.

„Durex.“
„Ako ćete uzest, uzmite. Jeste mene došli zafrkavat?“ sad je već zainteresirana.

„Bože sačuvaj!“ govori dok joj plaća.

Vraća mu ostatak novca bez riječi. Uzima novac. Uzima kutiju. Otvara je, tu odmah ispred kioska. Vadi jedan sjajni omotić i stavlja ga u džep hlača. Kutiju pruža mladiću.

„Uzmi. Tebi će više tribat. Meni je dosta jedan. Za svaki slučaj.“

Spušta se niz ulicu. Drvoreda više nema. Samo zgrade. Beton i staklom zatvoreni balkoni. Loše uređene, napola osušene živice. Automobili se spuštaju u slalom niz nizbrdicu. Zdravi bili, šjor Srećko. Kako ste? Kako doma? Dobro hvala, odgovara svjestan da ga nije čula niti joj je briga. Eno je već kupuje kruh. Poslije šest sve u pola cijene, zalijepljeno na staklu poviše krafni. Krafne su masne. Hladne nisu dobre. Tople su odlične, ali ih on ne smije jesti. Luce se ljuti.

Raskrižje je veliko. Otoci sa cvijećem. Nekad je bilo manje i bez cvijeća. Samo dvije palme u posudi sa svake strane ulaza. Tu su se on i Luce vjenčali. Sad je samoposluga. Tri za deset. Kupi dva, uzmi tri. Promotivna cijena. Sir u ovitku. Salama u crijevu. Njihov brak u banani. Došli su pred zid. Više se ne vole. On ima svoj bol. Luce ima svoj. Boluju svaki za sebe. Uzrok je isti.

Prelazi ulicu. Drvored se nastavlja. Pod nogama mu kamene ploče. S desne strane zgrada Suda. Tu su pokušali pronaći pravdu za svoga Duju. Ništa od toga. Pravda nije za svakoga. Pravda je skupa. Tko nema za pravdu, uzda se u Boga. Bog uvijek plaća, govori njegova Luce. Plaća kako kome, misli on. Na njega je i Bog zaboravio.

Prolazi pored Dalme, bivše Dalme. Odavno je propala. Nema je više. Sad su je pregradili u male trgovine. Ne zna kako izgledaju. Rekli su mu. Odavno nije ušao unutra. Kupio je tu odijelo za vjenčanje. Još mu visi u ormaru.

Još jedno raskrižje. Malo. Jedva bi ga se moglo nazvati raskrižjem. Pričeka zeleno, pa prijeđe. Promet je slab. Ljudi odmaraju poslije ručka. S lijeve mu strane Stari plac, sada igralište za rugby. Komad zelene tratine. Nekad je tu bilo burnih dana. Odlazio je na svaku utakmicu. Onda, dok je život imao smisla. Dok se nadao da će i njegov Duje zaigrati nogomet. Davno, kad je još bio čovjek. Podigne pogled prema visokoj bijeloj zgradi nasuprot i uzdahne. Tu se rodio njegov Duje. Dan je bio tmuran kao da je nagovještavao katastrofu, a njemu u srcu divlja radost. On ima sina. Rodio mu se sin. Više ništa neće biti isto. Sjedne na limenu klupu na autobusnoj stanici i plače.

„Barba, treba li vam pomoć?“ pita djevojčica, gotovo djevojka.

„Ne triba, dušo. Sve je u redu.“ plače jer ništa nije u redu.

Ustaje s klupe i polako odlazi. Vadi maramicu. Usekne se pa je spremi u džep. Ništa njemu više ne može pomoći. Najmanje suze. Luce govori da je njoj lakše kad se isplače. Njemu nije. Njemu je uvijek jednako teško. Preteško. Kad bi samo mogao pobjeći od svojih misli. Blago ludima. Oni nemaju briga.

Mirišu smola, borovi i more. Cesta je uska. Jedva bi se dva automobila mogla mimoići kad bi ovdje bio dozvoljen promet. Samo bicikli. Pretječu ga, zaobilaze, vraćaju se. Ljudi se rekreiraju. Žele živjeti dugo i sretno. On ne želi živjeti, ne ovakvim životom, a opet šeta. Šetnju mu je doktor preporučio. Šetnjom će produžiti ovaj jadni život, ovu tugu, ovu agoniju. Kad bi se samo mogao osloboditi svog preteškog bremena.

Prema njemu se na natečenim nogama valjaju dvije debele. Jednu poznaje. Radila je s Lucom. Lice joj je zgrčeno. Očit višak želučane kiseline koja izjeda nju i sve oko nje. Okrene se sušetačici, nešto joj brzo reče, pa krene prema Srećku.

„Srećko moj, kako si mi?“ lice joj je još zgrčenije, a glas plačan u hinjenoj boli.

„A, eto, živim.“

„Znam ja da vam nije lako. Tako je Bog htio.“

„A šta ćeš!“ pomakne se korak naprijed u nadi da će spriječiti nastavak razgovora.

„Jeste li došli sebi?“

„Od čega?“ drsko pita. Mrzi ovakve razgovore. Ponižavajući su.

„Pa, tako, od Duje i svega ostaloga.“ bezobrazno nastavlja s lažnom tugom na licu.

„Kako misliš?“ igra se s njom. Kad može ona biti bezobrazna, može i on.

„Mislim, jeste li se oporavili?“

„Oporavili? Bi li se ti oporavila da ti ubiju dite?“ reče zločesto.

Zna da nema djece. Nije se ni udavala. Nada se da joj je dovoljno pokazao koliko mu se gadi njeno sažaljivo presretanje. Požalit će se ona Luci, ali baš ga briga. Neka ga ostavi na miru. Neka ga svi ostave na miru. I ova šetnja. Kojega će mu vraga šetnja? Sedam kilometara dnevno. Sedam kilometara sjećanja. Sedam kilometara boli. Ne želi umjetno produžavati život. Dok traje, traje. Ludo se zanosio mišlju kako će premosnica otkloniti bol. Od čega ih prave i kakve su ne zna. Zna samo da je bol još tu. Podmuklo čeka i napada iznenada. Nema pravila. Nema sata u kojem bi sebi rekao, idem sad malo odbolovati pa će mi poslije biti lakše.

Nikad nije lakše.

Nikad.

Vraća se putem kojim je i došao. Dvoje zaljubljenih ide prema njemu. Guštajte, dica! Neka vam je svaki dan ovako lip, misli dok ih prati pogledom.

„Tvoja me mater ne voli.“ čuje nju.

„Nije ona loša. Vidit ćeš.“ odgovara bezbrižno dragi, nesvjesan da je pad već počeo.

Na put pred njega izleti vjeverica. Zaustavi se i gleda u Srećka. Zastane i on. Ne želi je prestrašiti. Gledaju se tako, ni prijatelji ni neprijatelji.

On je velik. Ona brza.

Ona ima šumu. On nema ništa.

______________________________________________________________________________

RUŽICA GAŠPEROV rođena je i živi u Splitu. Priče su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu, između ostalog i na: Fantom slobode, Oksimoron Beograd, Književnost uživo, Arteist, Avlija, Beogradski književni glasnik, The Split Mind, Zg noir (Sandorf)(i u prijevodu za američko izdanje (Akashic books, NY), Matica Velika Gorica, GK Slavka Kolara Čazma, Književni krug Split, West Herzegovina Fest, Večernji list.
Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine.
Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr.
Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „Adio pameti“.
Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma
“Albatros” 2018.g. za zbirku priča “Gubitnici” (iz koje je ova priča).
Članica je grupe NKV – Novi književni val. https://noviknjizevnival.wordpress.com

„Sranje!“ dreknuo mi je Andro na uho. „Daj, debilu jedan, usra si me!“ skoro sam pala sa zidića. Andro je pokazivao prstom na ulaz preko puta. Iz njega je izišao Miro. Vodio je Ljubavnika.

„Šit!“ dreknula sam i ja.

„Zombi…“ šapnuo je Andro.

Pobjegli smo. Miro je lajao. Ne znam što je radio Ljubavnik. Možda je kesio zube ili gulio kraste s lica. Tako je jedanput Fredikruger uhvatio jednu malu i bacio joj lutku u peć, a onda je oštrio one noževe što mu izlaze iz prstiju i mala je čučnula i to joj je bila najveća vuna u životu. Kad je on krenuo prema njoj, moja je mama krenula prema televiziji i ugasila je.

„Mama!“ vikala sam kad sam uletjela u kuću i zalupila vratima. Andro je ostao ispred, pa je mlatio rukama i nogama.

„Jeste li poludili?!“ dreknula je mama iz kuhinje.

„Mama, mama!“ vikala sam ja, a Andro je lupao po vratima.

„Koji vam je bog?!“

„Ljubavnik…“ jedva sam govorila i morala sam se nasloniti na zid.

„Šta ljubavnik?“

„Posta je zombi.“

„Ma daj, molim te! Vrag odnja i Heloin i ko ga je izmislija!“ vikala je mama dok je Andri otvarala vrata.

„Aj, brzo peri ruke.“

„Stvarno, mama. Eno ga doli. Šeta Mira.“

„Brzo su ga pustili iz bolnice.“ govori mama sama sebi, a meni pokazuje rukom da se idem oprat. Mama je stavila tanjur ispred mene. Andro je sjedio na dvosjedu.

„Andro, ajde kući ručat. Zakasnit ćeš u školu.“

„Ja bi ovde ruča.“ rekao je Andro. Mama je uzdahnula i napunila tanjur pireom i kokom, pa rekla: „Evo i tebi. Ima u Senke za svakoga. Zato i ne lunja po svitu nego stoji doma.“ Onda je zazvonio telefon.

„Baš sam im dala ručak. Ma nema problema. Poslat ću ti ga čim pojede.“

Tako je mama rekla teti Ljubi, ali Andro nije htio otići. Sjedio je na dvosjedu i pravio se da ne čuje što mama govori. Ja sam se presvlačila i polako obuvala tene.

„Požuri!“ vikala je mama.

„Ja ne bi išla u školu.“ tiho sam rekla.

„Zašto?“

„Tako.“

„Ajde ne zezaj.“ rekla je mama.

„Ja se bojim.“

„Kakve su to sad majmunarije?“ rekla je mama. „Bojim se.“

„Čega?“

„Zombija.“

„Zabranit ću ti gledat televiziju!“ dreknula je. „Uzmi torbu i piči.“

„Kad se bojim.“ sram me priznati, počela sam plakati.

„Čega se imaš bojat u srid bila dana? Nema zombija. Razumiš li? Zombiji su samo na glupoj televiziji.“

„Ima. Ljubavnik je. Vidila sam ga u dvoru.“

„Kakvi vražji zombi. Bija je u bolnici, pa je malo blid.“

„Odnili su ga kad je umra, a vratija se živ.“

„Nije umra.“

„Vidila sam.“

„Vidit ćeš ti moju peščurinu. Ajde! Magla!“

U školi je bilo bezveze. Nismo rezali tikve, nego nam je učiteljica dala zelene trake, pa smo ih lijepili u glupe lance. Ni ljepilo nije dobro mirisalo. Debilna škola.

Navečer su mama i tata pričali o didi Anti i didinom bratu što je došao iz Australije i što se zove Majkl, a prije se zvao Mijo. Gledala sam ja na televiziji kako oni tamo imaju puno morskih pasa što ih zovu šarkovi i oko kuće im umjesto mačaka šetaju klokani.

„Morat ćemo ih zvat na obid.“ rekao je tata.

„Obavezno.“ rekla je mama dok je njupala hrenovku.

„Oćemo u nedilju?“

„Naravno. Odma u nedilju dok ne podile ono šta su donili za rodbinu. Oće doć i tvoji?“ rekla je mama i pogledala tatu ono kao što gleda mene kad je pitam deset kuna za slaju.

„Fala Bogu da oće. Šta uopće pitaš?“

„A eto, nadala sam se da neće.“ uzdahne mama, pa počne kupiti suđe sa stola.

Njih dvoje su pričali što će im skuhati, a meni to nije bilo napeto, pa sam gledala televiziju dok se nisu poćapali. Mama je vikala: „Kokoš!“ Tata je vikao: „Teletinu!“ Na kraju je ispalo da će ispeći komadić teletine za barba Majkla i ženu, a za nas kokoš.

„I da si reka svojoj materi da uzme komad kokoše, jesi me čuja?“ vikala je mama.

„Kupit ćeš za svih teletinu i gotovo.“

„Oćeš ih poslin provozat s jahtom kad si toliki tajkun?“ rekla je mama, a ja sam odmah naćulila uši. Baš su bezvezni. Oni meni ništa ne govore, a ja njima sve moram reći. Da nije teletine tko zna kad bi mi rekli da su kupili jahtu?

„Kate, dođi ovamo!“ zavikala je mama.

Vrtila sam po glavi za što sam kriva i nisam se mogla sjetiti, osim ako joj teta Jelica nije rekla kako sam tukla kamenjem onu njezinu mačketinu što možda ima željezni želudac, ali ja mislim da nema, nego to moj tata samo tako govori, jer ne voli tetu Jelicu. Polako sam došla do stola, gledala hoće li podignuti ruku, pa sjela.

„Slušaj me sad dobro!“ odahnula sam. Ovako govori kad mi treba nešto zabraniti. „U nedilju će doć barba Majkl na ručak.“

„A njegova žena?“

„I ona.“

„A baka i…“ mami su se stisnule oči pa sam ja stisnula usta. „Barba Majkl je fini gospodin i ne želim nikakve gluposti za stolom.“

„Dobro.“ rekla sam jer nisam znala na kakve gluposti misli, a onda mi je objasnila.

„Ne jede se prstima, žvaka se ne lijepi odispod stola, ne vade se šmrklji iz nosa, pa se pokazuje svima koliki su, ne govori se punih usta. Usta tribaš otvorit samo da staviš spizu u njih. I ne želim da isprid babe i dide pričaš o našim tajnama.“

„Kojim tajnama?“

„Znaš ti dobro, a sad peri zube i leć!“ rekla je mama.

Mama je stavila na stol sira i pršuta i najveću zdjelu francuske. Preobožavam francusku. Molila sam Boga da je nitko ne voli, pa da sve ostane meni. Zaništa sam molila. Debela žena od barba Majkla je izvadila kao bagerom. Došlo mi je plakati. Dida Ante je pomirisao pršut i rekao: „Plastika“, a baba ga je gurnula laktom da nitko ne vidi. Ona njega uvijek gura laktom.

„Nego, reci ti meni sinovče, kako nisi maloj dâ ime po svojoj materi?“ reka je barba Majkl dok je potezao jednu dugu fetu pršuta prema svome tanjuru.

„Prva je bila…“ reče baka pa umukne i počne premještati sir po tanjuru.

Tata se zakašlje. Mama otrči u kuhinju. Sigurno joj opet nešto gori. Dida baci salvetu na stol, pa otpiči u zahod. Barba Majkl pogleda svoju ženu, debelu Kejru, pa slegne ramenima i nastavi jesti.

Baka počne plakati. Meni je žao bake. Svaki put plače kad netko spomene Anku. Ja nikad ne plačem, jer se Anke ni ne sjećam. Samo nekad, kad mama i tata gledaju televiziju, odem u njihovu spavaću pa izvadim kutiju u kojoj su Ankine slike. Najdraža mi je ona gdje Anka sjedi na krevetu, a ja u paketini ležim kraj nje. Obje ćelave.

Debela Kejra manđa francusku. Mama se vratila iz kuhinje. Briše nos kuhinjskom krpom.

„Oćemo sad juhu?“ pita.

„Ja bih preskočila juhu, ako može.“ govorim kao što moramo govoriti u školi. Mama će me sad sigurno pohvaliti.

„Ne može!“ ništa od pohvale.

Jeli smo juhu. Ja sam stalno gledala na papirić šta sam ga nacrtala da se sjetim što ne smijem činiti. Na papiriću su zatvorena usta, prst s govnom iz nosa, žvaka, ruka i upitnik. Upitnik je za tajne, jer nisam sigurna koje su. Sve sam prekrižila debelim iksom kao što se prekriže otrovi u filmovima.

„Mala Kate, sad će tebi barba Majkl nešto dat.“ govori barba Majkl i miješa po džepu od hlača.

„Ma ne tribate.“ govori mama. „Već ste nam svašta donili.“

Tati je donio drvenu sliku od neke njihove opere.

„Baš je dobra, uvijek mi je bila želja imat ovakvo nešto poviše televizije.“ rekao je tata.

Mami je donio stolnjak s golim crncima kako kopljima hvataju koze.

„Ma baš je krasno.“ rekla je mama i odnijela ga u kuhinju.

Meni je donio željeznog klokana. Glupi barba Majkl!

„Evo ti jedan australijski dolar.“ pružio mi je preko stola dolar. „To ti vridi, čini mi se, šest kuna.“

„Pet.“ rekao je tata.

„Hvala.“ rekla sam ja.

„Onda, sinovče, vidim ja da vi ovde dobro živite. Imate i tivi i vidio.“

„Nemamo više vidio. Bacili smo ga preklani. Prešli smo na cidi.“ rekao je tata dok je rezao meso.

„Bacili? Onda ste vi bogati.“ vikne barba Majkl. „Imamo i jahtu.“ govorim ja.

„Kakvu jahtu?“ pita baka.

„Ma to se ona samo šali.“ govori mama, pa me pogleda koljački. Ups, to je bila tajna.

Mama je kasnije donijela Bečku tortu. Bila je okrugla s rupom u sredini. Niz nju se cijedila čokolada. Baš sam se zaželjela torte. Onda sam se sjetila da bih trebala pohvaliti mamu. Bit će joj drago.

„Oooo, otkad tortu nismo jeli.“ pogledala sam ponosno oko sebe, ali nitko nije primijetio kako sam dobra i pristojna.

„Rekla sam ja mome Stanku…“ promrmljala je baka.

„Eto vam ga.“ rekla je mama dok je rezala tortu.

„Mramorni.“ rekla je baka, pa uzdahnula.

„Uvik mu pogodi čvrstoću.“ smije se tata kao debil.

Drugi se nisu smijali. Mama je bacila nož na stol i otišla u kuhinju. Tamo je bacala posuđe, pa onda povikala: „Ko će kavu?“

„Vot?“ rekla je Kejra, debela žena od barba Majkla.

„Kofi.“ rekao je barba Majkl.

Kad su otišli, ja sam morala prati zube i leći. Čula sam kako se mama i tata svađaju. Ovako su se svađali mama i tata od onoga Kramera, pa se poslije rastavili.

Ja ne znam bih li voljela da se moji mama i tata rastave. Linda ima uvijek nove gađete. Govori da joj to tata kupuje, jer ga peče savjest što ga je njena mama potjerala. Zašto ga je potjerala, pitala sam je jedanput. „Nemam pojma“, rekla je.

________________________________________________________________________

RUŽICA GAŠPEROV rođena je i živi u Splitu. Priče su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu, između ostalog i na: Fantom slobode, Oksimoron Beograd, Književnost uživo, Arteist, Avlija, Beogradski književni glasnik, Info zona, Radio Gornji grad, The Split Mind, Zg noir (Sandorf)(i u prijevodu za američko izdanje (Akashic books, NY), Matica Velika Gorica, GK Slavka Kolara Čazma, Književni krug Split, West Herzegovina Fest.
Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine.
Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr.
Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „Adio pameti“.
Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma
Marijina nagrada na 7. Natječaju za kratku priču Muzeja anđela u Varaždinu.
“Albatros” 2018.g. za zbirku priča “Gubitnici”.
Druga nagrada na 10. Susretu hrvatskog duhovnoga književnoga stvaralaštva za monodramu “Ljiljani za anđela”.
Članica je grupe Novi književni val, sa čijih je stranica preuzeta ova priča (izvorno iz zbirke “Gubitnici”) https://noviknjizevnival.wordpress.com