proza – Page 47 – čovjek-časopis

KRATKA PRIČA RUŽICE GAŠPEROV: PROZOR U DVORIŠTE

Imam jednu bolest što se zove mums. Još se zove i zaušnjaci, ali to mi je bez veze. Ne’š ti bolesti. To svaki dan dobivam od mame.

Dobro je što ne trebam ići u školu. Loše je što trebam mirovati i nositi papuče.

Pogledala sam sve crtiće i slikovnice i stripove. Sad mi je dosadno. Klečim na dvosjedu i gledam kroz prozor. I to je dosadno. Puhnem u staklo, pa crtam prstom po magli. Čekam kad će mamin zaušnjak. Ona mrzi kad ja njoj šaram po prozoru. Najviše kad je jedan put došla teta Jelica, pa njih dvije pričale i napravila se ona magla, a na njoj piše „Jelica glupača“. Mama sad ništa ne govori. Samo se pravi da ne vidi, a to nije moguće, jer ona sve vidi. Vidila je i kad sam jedan put, prije mumsa, uzela bombonijeru što ju je spremila u svoj ormar. Bila sam glupa. Nisam skrila papiriće.

Sad se ja mislim zašto me mama nije klepnula po tikvi. Možda je taj mums ono nešto kao rak što ga je imala Iris iz drugog be, pa smo svi plakali kad je umrla. I ja sam plakala.

Nije u redu što su me zatvorili u kuću. Trebali bi me pustiti van da se još izigram, jer kad odapnem, samo ću biti mirna i pjevati s anđelima. Sigurno ću postati anđeo. To djeca uvijek postanu, i onda kad nisu bili dobri. Ne bih ja htjela umrijeti. Ja bih se igrala.

I tako sam vozila autiće po daski ispred prozora. Aaaaaaaa, kriiiiik, krš! Malo puhala u staklo, a onda sam vidila da iz susjedne zgrade izlazi teta Vanda i vodi Mira. Miro mene voli. Uvijek mi poliže ruku. Mašem ja Miru. Miro samo njuška, pa digne nogu i popiški se. Onda dođe teta Jelica i teta Vanda počne nešto vikat. Ne čujem ništa. Kao Čarličaprin. Polako otvorim prozor. Onda čujem.

– Jesam li ti rekla da ne otvaraš prozor? Neće ti proći zaušnjaci, pa nećeš moći imati djece – viče mama iz kuhinje.

Nije pošteno. Mama stalno nešto izmišlja. Kako ja mogu imati djecu i što će mi? Sama je kriva što je stavila dvosjed ispred prozora.

– Sad ga đava odnja, Senka, jesi mogla kupit još koji?– reka je tata dok su gledali gdje će ugurati dvosjed.

– Bit će to dobro kad se navikneš – govori mama.

– Odlično. Kao skladište Crvenog križa. Moram maknuti stolić za doći do kauča, a to što nas zovu Višesjedi …

– Tko nas zove Višesjedi?

– Cijela ulica. Sprdaju se s nama. Gospeti, unosili su ovu tvoju garnituru kao da opremaju villu od Sanadera.

Teta Jelica i teta Vanda se svađaju, a Miro laje. Možda i ne laje nego samo skače, jer ja ne smijem otvoriti prozor da ne dobijem još zaušnjaka. Teta Jelica pokazuje srednji prst. Rekla je naša učiteljica da to nije lijepo kad ga je Bartul pokaza Aniti. Teta Vanda stavlja ruku na srce. Mislim da neće pjevati himnu, nego ona to tako. Miro skače i poteže uzicu, jer je protrčala mačka što joj teta Jelica daje jesti kad ostane od ručka, pa se mama i tata rugaju da mačka ima željezni želudac. Možda stvarno ima.

Teta Vanda se vratila u kuću, a teta Jelica zove mačku. Nije došla mačka. Došao je teta Vandin muž što ga zovu Ljubavnik. On mlatara rukama ispred tete Jelice.

– Mama, svađaju se – vičem.

– Tko se svađa?

– Teta Jelica i Ljubavnik.

– Čekaj – dotrči mama, pa baci prekrivač preko mene i malo otvori prozor.

Bravo, mama! Sad čujemo Ljubavnika kako viče na tetu Jelicu, ali ona ga ne čuje jer i ona viče na njega. Teta Jelica viče puno ružnih riječi, a Ljubavnik da će joj zavrnuti vratom kao kokoši.

– Senka, jeben ti ćakule. Šta ovo smrdi? – viče i tata s kauča.

– Ajme, izgorila jetrica – trči mama u kuhinju, a meni drago. Neka je izgorila! Mrzim jetricu.

Popodne mama ispeče mramorni. Tata kaže da mu je baš pogodila čvrstoću. Onda se mama ljuti i uzme tanjur ispred njega, a tata se smije. To se oni tako malo zafrkavaju, pa tata stavi CD i onda plešu, ali ako stavi onoga Azru, ne plešu nego samo pjevaju. Najdraže mi je kad dođe ona pjesma gdje njih dvoje, kao dva debila, pjevaju „Istresi kurčinu do kraja“ i ništa ih nije sram što pjevaju grube riječi, a ja kad rečem „Šit“, odmah viču da kako to govorim.

Na televiziji je sapunica i mama voli gledati u mraku da ne vidimo kad počne plakati. I tako mi gledamo, tata hrče i onda se izvana začuje sirena i po sobi počne migati ono crveno svjetlo što se pali gasi. Onda počne i plavo. Ludilo! Ovo kao u Tražim zvijezdu.

– Ajme, nešto se dogodilo – skače mama sa dvosjeda, a ja odmah zauzimam njeno mjesto i gledam kroz prozor.

Više se ne čuje sirena. Samo su prva pomoć i marica ispred kuće preko puta. Izlaze dva iz prve pomoći i vade nosila, pa ulaze u zgradu. Izlaze i oni iz marice i žure za njima.

– Brzo, Stanko, neko je najeba – zove mama tatu, a prema meni baci prekrivač. – Na, zamotaj se samo da ti oči vire. Jesi čula?

U dvorištu je hrpa ljudi. Čuje se da razgovaraju, ali se ne razumije ništa. Tko zna što se dogodilo? Doktori se još ne vraćaju s nosilima. Vidjela sam na televiziji. Ako mu nije glava pokrivena, onda je živ. Ako je pokrivena, mrtav da mrtviji ne može biti. Koja ludnica! Kad sutra … ups, ne idem u školu, jer me boli mums. Štetica. Baš sad kad je najvažnije.

– Pitaj šta je – govori tata.

– Ma oću! Neugodno mi je preko dvorišta vikat – govori mama.

– Ja ću – govorim ja.

– Ti šuti! – mama me lagano udari po glavi, kao jedan mali zaušnjak ali nije, jer me uši još malo bole, pa pazi.

Iz zgrade izlazi barba Jozo u šlapama. On je dobar. Uvijek mi dâ bombon. Zapali cigaretu i nešto priča ovima oko sebe. Oni ga slušaju, a slušala bih i ja. Tko zna zašto su policajci došli. Gledala sam kad su u seriji jedan put razbili gnijezdo lopova, ali je bio Vandam s njima. On je najjači za lopove.

– Aj, mogla si poviriti što je – govori tata.

– Ajde ti. Ja zabadam nos u tuđe posle, a ti si fini gospodin. Baš neću, pa makar ne saznala ništa – ljuti se mama.

– Ma nisam mislio tako, nego ako treba kome pomoći.

– Pomaži ti! Baš me briga!

I gledamo mi i gledamo i ništa ne znamo. Kad bi barem barba Jozo svratio kod nas, onda bi znali. On voli svratiti na pićence, pa mi znamo sve, ali mene mama potjera u sobu, pa ja znam samo malo.

Bliiiim, bloooom. Još jedna hitna. Ajme, ovo je super. Bolje od filma. Možda je netko pustio u zgradu plin. Guš, guš, svi pužu prema izlazu, drže se za grlo, a hitna ih samo dočeka na dnu stepeništa, ti si dobro, ti u bolnicu, ti se nećeš spasiti, već si pomodrio. Možda su slavili rođendan, pa se otrovali tortom. Ili je ptičja gripa? Barba Krste drži golubove na balkonu. Sigurno je ptičja gripa.

I ovi drugi trče s nosilima. Hrpa im napravi mjesta da prođu, pa se opet zbiju. Kad bi barem ovo bio film. Sad bi u titlovima pisalo što oni govore između sebe. Zašto ovo nije film nego je glupo mutavo dvorište? Opet se hrpa razmiče, pa izlaze dva tipa s nosilima.

– Ko je ovo? – pita mama.

– Ko će znat – govori tata.

– Ja mislim da je barba Krsto. On ima tisuću godina – govorim ja.

– Ne vidim je li mu glava pokrivena – govori opet mama.

Ubacuju nosila u auto. Čekam kad će svirati sirena. Ništa.

– Gotov je, ko je da je – govori tata. Mama se prekrsti i šuti.

Izlaze i druga nosila. Opet vrata. Tršššš ! Pali se crveno svjetlo. Bliiiim, bloooom, vijuuu, vijuuu.

– Ovaj je barem živ – govori tata. Ja mislim da moj tata ima čarobnjačke moći kad zna tko je živ a tko mrtav.

Hrpa još stoji ispred zgrade. Ni policijski se ne miče. Unutra stoji policajac, a iz hrpe, sve jedan po jedan, ulaze. Kao mi kad se idemo cijepiti u ambulantu, samo što oni ne plaču.

– Veliko je sranje. Policija uzima podatke – govori tata.

– Jutros su se Jelica i Ljubavnik svađali.

– Daj, molim te, ti i tvoje sapunice. Nekoga je prekinulo srce, a onaj drugi pao u nesvijest, to ti je cijela priča – govori tata koji se ne voli miješati, ali voli sve znati.

– Koga? – pitam ja.

Netko zvoni. Mama poludi. Sad nećemo znati što je bilo dalje. Mrzim glupe posjete. Mama pita na parlafon „Tko je?“. Glorija, zakrči. Zzzzzzzz.

– Ljudi moji, ovo je sve poludilo – koluta očima teta Glorija i stavlja ruku na prsi kao ono kad se u sapunicama trebaju onesvijestiti. – Da nisam vidjela na svoje oči, ne bih vjerovala.

– Što je bilo? – gura je mama prema sjedalici, pa joj sjedne nasuprot. I tata sjedne za stol, a onda i ja iako je meni teta Glorija dosadna sa tim svojim pametnim razgovorima, ali možda će danas bit manje dosadna. Možda zna zašto su dolazili ovi vijuuuu vijuuuu.

– Ne mogu vjerovati! Ljudi, ne moguuuuu vjerovaaaaatiiii ! – viče teta Glorija i maše sebi rukom ispred lica.

– Daj, reci što je bilo – poteže je mama za rukav.

– To je drama. Luuuudoooo.

– Pričaj više! – mama je živčana. Viče na nju kao ono na mene kad neću pišem domaći, samo što meni reče „Umukni više“.

– Ljubavnik odapeo na Jelici.

– Zezaš? – mama.

– Svega mi, ali nije odapeo odmah nego tek kad je došla hitna.

– Rekao sam ja da nam je zdravstvo zakurac – udara tata šakom o stol.

– Ajde ti u sobu. Ovo nije za tvoje uši – govori mama, a ja se odmah počnem derati da je tamo hladno i da sam bolesna. Potjeraju me na dvosjed, pa nastave tiho pričati.

Nešto čujem ali ne razumijem ništa. Dolazi odnedavno kod Jelice … zna cijela zgrada … pozvonila Vanda … nisu se mogli razdvojiti … vidio od pasa … ahahahaha … Vanda zvala hitnu u inat … zasvirala sirena … razbili bravu … ljubavnik pao u komu … strah, ženo, strah … Jelica na živce … odveli je u bolnicu … Vanda obukla crninu … došli novinari … rekla da je bio srčani bolesnik… kao da svi ne znaju što je i tko je bio, Bog mu dao pokoj duši.

– Ko sad zajebaje – skače tata prema parlafonu.

Jozo … Uđi, Jozo … Zzzzzzzzzzzz

– Potreslo me ovo – uzdiše barba Jozo, pa tata pita hoće li jednu orahovicu.

– Može. Samo malo da me vrati u život. Da znaš kakav mi je ove godine limunčelo.

– Ti uvijek o limunima – govori teta Glorija. – Što kažeš na ovaj cirkus?

– Što će jadan čovjek. Prije ili poslije, sviju nas to čeka – govori barba Jozo.

– Mene sigurno ne čeka. Nemam namjeru umrijeti na tuđoj ženi – govori tata.

– Nećeš ti umrijeti ni na svojoj – govori mama. Ja bih voljela da tata ne umre nikad, nigdje.

– Ti ga žališ, jer si kao i on – viče teta Glorija.

– O čemu ti pričaš?

– Pričam da mu je malo bila Vanda, nego je još išao i kod Jelice.

– Išao je izmjeriti tlak – slegne barba Jozo ramenima, pa okrene dlanove prema gore, kao ono kad u crkvi reče „Blagoslovio vas Gospodin Bog, bla, bla bla“, pa mi svi okrenemo dlanove da uhvatimo što više blagoslova.

– Išao u Jelice mjeriti tlak? Aloooo, čuješ li ti sebe? – viče teta Glorija.

– E. Bilo mu je slabo.

– I zašto baš u Jelice?

– Ona ima tlakomjer još otkad joj je pokojna mater bila slabo.

– Možebit si i ti išao kod nje mjeriti tlak? I? Jesi li ga napuhao? – pita teta Glorija, a barba Jozo samo odmahne rukom.

– Ništa zasigurno nismo doznali. Možda i nije mrtav – rekla je mama kad su otišli. – Ajde, pogledaj na internet.

– Što ću gledati na internet? – pita tata.

– Možda tamo piše. Na 24 sata su najbrži.

Onda su gledali na internet. Tamo nije pisalo ništa, pa smo večerali i otišli spavati.

– Koliko uzbuđenja danas, a nemamo pojma što se zapravo dogodilo – čuo sam mamu kako preko hodnika razgovara s tatom.

– Sad ćeš saznati – odgovori joj tata iz kupatila.

Ja sam još malo čekala, a onda su se zatvorila vrata od njihove sobe i nisam saznala ništa. Uvijek sve kriju od mene.

__________________________________________________________________________________

RUŽICA GAŠPEROV rođena je 31.12. Živi u Splitu. Priče su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu, između ostalog i na: Fantom slobode, Oksimoron Beograd, Književnost uživo, Arteist, Avlija, Beogradski književni glasnik, The Split Mind, Zg noir (Sandorf)(i u prijevodu za američko izdanje (Akashic books, NY), Matica Velika Gorica, GK Slavka Kolara Čazma, Književni krug Split, West Herzegovina Fest, Večernji list, Čovjek-časopis.

Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine.

Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr.

Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „Adio pameti“.

Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma

Nagrada “Albatros” 2018. g. za zbirku priča “Gubitnici”.

Članica je grupe NKV – Novi književni val. https://noviknjizevnival.wordpress.com

ULOMAK IZ ROMANA NATAŠE SKAZLIĆ “BIDON”, Hena com, 2015.

proza

Kada umreš, najprije ti dozvole da vidiš kako se to dogodilo i kako to sad izgleda. Nitko ti ne dođe i napiše dozvolu, ali znaš što je red, što se smije, a što ne. Uglavnom, puste te na miru. Ako te zanima, možeš ostati dugo na tom istom mjestu ili otići pogledati i neke druge ljude, tatu, noneta, čak i Tita. Ti letiš, a ne plašiš se da ćeš pasti i ne moraš upravljati krilima, kao vjetar si bez imalo ičega u sebi, bez prašine ili lišća, a opet si pun kao da si živ, vidiš, a živi te ne vide i možeš se igrati igara koje poznaješ, možeš jesti frigane kolačiće, ali ne možeš ih žvakati ni gutati, ne možeš obući haljinu niti obuti lakirane crne cipele, ali sve to možeš zamisliti pa ti je svejedno, i bolje ti je da odmah nakon sprovoda odeš nekuda gdje te nitko ne zna i gdje žive drugačiji vjetrovi. Znaš što je dobro, a što ne i što si pogriješio i što trebaš popraviti. Dobiješ svoju dugu s mnogo više boja i u njoj sve piše i znao bi pročitati sve da i nisi naučio slova. Dobiješ svoju kuću s namještajem bez sindikalnog kredita, zidove od rozenkvarca, trešanja, jagoda i čokolade koliko poželiš. Možeš doći u Pulu, sjesti na vrh Augustova hrama i vidjeti da su na Forumu zamijenili izlokane ploče novima, možeš sjesti na kamenu klupu, ali ne možeš klatiti nogama, jer ih nemaš. Možeš otići u kortu i vidjeti kako je ustvari mala i kako sjećanje mijenja proporcije. Smiješ otići u Lindar na godišnju skupštinu vila ili u Pazin na Festival fantastičnih priča. Možeš posjetiti i grobove, vidjeti da na nekima ima cvijeća, a negdje baš ništa. Možeš posjetiti i svoj grob, vidjeti kako ti ime izgleda i sviđa li ti se mramor koji je tata birao, a svidio mi se taj Rosa Perlino, i ime mi se svidjelo. Ako baš želiš, možeš vidjeti i mamu.

Spomeneš li nekome na Zemlji sprovod, to bude tužno čak i kad kažu da je bilo lijepo. Moj sprovod nije bio baš lijep. Pred grobljem su se najprije okupila djeca iz razreda, neki su došli sami, a neke su dovezli roditelji, šutke ih predali Gerovici i povukli se negdje otraga da bi ih kasnije opet potrpali u automobile i vratili kući. Oriana je sa svojima odmah nakon sprovoda išla kod none u Šibenik pa im je na autu bio privezan narančasti gumeni čamac, a iza zadnjeg stakla jasno se vidjela žuta Coppertone lopta. Nitko nije znao kako se točno treba ponašati pa ipak nije bilo povlačenja za kečke kao što bi bilo uobičajeno dok se nešto čeka u četveroredu po šest. Sad ih je u razredu bilo dvadesetčetiri. Alida iz treće klupe do prozora je kopala nos, malo jela, malo brisala o plavu haljinu, Evelini su se stalno uvlačile gaće u guzicu i ja sam pametno u sebi zaključila da bi joj bilo bolje da se ne rita toliko. Tek sad sam primijetila kako Ediju smiješno stoje kratke hlače iz kojih vire supertanke nožice u soknicama i sandalama i kako debeli Klaudio jezikom skida znoj nakupljen na nausnici, a to je sigurno i prije radio, za vrijeme tjelesnog na primjer. Sutra će se uvečer većina njih naći u Koparskoj na Tanjinom rođendanu i nitko me neće spomenuti. Uopće, o mojoj smrti ili životu se baš neće govoriti. Bilo bi normalno očekivati da će muževi malo bolje motriti svoje supruge i njihove očeve, da će roditelji malo više vremena provoditi sa svojom djecom, a manje ih tući, ali ništa se slično nije dogodilo već je svatko u tišini, bez da podijeli svoje misli s drugima, našu obitelj proglasio pomalo ludom nalazeći posvuda jasne znakove koji su to potvrđivali. Bekavci nisu došli pa je Melindu dovela teta Sandra. Držala ju je za ruku tako čvrsto da su joj bijelili prsti pod stiskom. I lice joj je bilo bijelo u tamnomodroj haljinici s kukičanim štirkanim ovratnikom obojanom u ruskom čaju. Ja sam ipak bila bjelja, ali to nitko nije mogao vidjeti.

Naprijed su nono i nona iz Pazina, oboje u crnom, stari i umorni, povijenih leđa, kao gavranovi. Ispred njih je tata u svom crnom svečanom odijelu, njegova je, inače tamna put, sada žute boje djevičanskoga ulja. Dan je vedar i vruć. Nema muzike osim one koje stvaraju koraci na šljunku. Nitko ne jeca, ako i ima suza, one nestaju u trenu ispijene od sunca. Susédi se drže skupa. Tijelo mi je u bijelom sanduku, bijelo cvijeće je na njemu i mnogi nose bukete bijelih karanfila, gerbera i ruža. Obukli su mi novu haljinu koju je teta Triještina donijela iz Trsta. Da sam kako mogla, poljubila bih je, jer je haljina bila moderna, bez puf rukava, bijela, duga, s tankim modrim remenčićem, a imala sam i takve kožne cipele s malom petom, bez soknica. Da se mamu pitalo, to sigurno ne bi dozvolila. Sprovod stvarno nije lijep, jer se svi znoje, jedva čekaju da završi i zrak je gust kao puding od vanilije, ali je nekako svečan, zelen i bijel. Sjedim u krošnji debelog čempresa točno iznad rupetine u koju će me strpati i pravim se da sam ptičica. Kada je tiho i nitko ništa ne radi već se nešto čeka, ja pjevam. Teta Triještina gleda gore i malo se smješka, oči su joj sakrivene velikim crnim naočalama. Zrmani z Gračišća gledaju u pod, Ivica iz razreda, za glavu viši od drugih u tom malom grozdu, uporno gleda pred sebe kao da su mu tako naredili. Dolje s druge strane, iza mene, čitav je školski zbor. Kada se lijes približi otvoru, počinju u falsetu pjevati Zeko i potočić i to zvuči strašno. Ja nikako ne volim tu pjesmu, ne znam koja je budala to izabrala. Tata teško diše. Više nisam ptičica, spuštam se kao ljuskica prhuti na njegovo rame i govorim mu da sam dobro. Njegova je tuga željezni štit princa Valianta. Vičem, grlim ga, trudim se svim silama reći mu nešto što će ga utješiti, ali ja mrtva više sam ovdje nego on. Žalosti iz cijelog njegovog života sada stoluju u toj glavi, ne daju mu da čuje. Tužna sam, jer ne mogu napraviti ništa, a oni idioti pjevaju sve glasnije. Odjednom sam nekako odrasla.

U petak, 1. srpnja 1977. godine u 16.45 moje tijelo je pokopano na groblju Monte Ghiro koje je dobilo ime po puhovima koji su valjda nekad ovdje živjeli. Za tu je Novu godinu Tito otplesao posljednji ples s drugaricom Jovankom koja mu je sad bila žena i imala je ukras oko punđe koji joj je plazio po vratu i očigledno joj smetao. Za tri tjedna će Neda Arnerić dobiti Srebrnu arenu za ulogu u filmu Ispravi se Delfina, a tata će mnogo godina kasnije tvrditi da je zaslužila Zlatnu iako se ni Mileni Zupančić baš ništa ne može zamjeriti. Da se mene pitalo, sve ih je trebao dobiti Slavko Štimac za Vlak u snijegu i Salaš u Malom Ritu, a ne neku smrdljivu diplomu za spontanost i vedrinu. Pa da, to valjda znači da ne trebaš biti spontan za Zlatnu arenu. Nekako u isto vrijeme će u Studiju izaći članak o Atomskom skloništu i, ma koliko Puležani bili protiv njih, uskoro će postati poznati i slavni. Tata ih neće slušati. Posjećivat će grob svakodnevno, rjeđe, sasvim rijetko, nikada više. Baš kao i ja.

Poslije sprovoda komadi rečenica ispadaju šljunkom, mramorom i glatkim asfaltom, krckaju i škripe:

brižan čovik

mi se s’e zajilo med nogami

preteplo je

jesmo poneli dušeke

homo, levaj se

je kasno za poć na more

ona je sad pod zemljom

ptice su pjevale

čut će me zboraši

jebeš ga, nije ovo lako

Šinjori Luciji je za vrijeme sprovoda pukla cijev u stanu i sve ovo vrijeme se voda razlijevala kuhinjom, natopila do pola tepih u dnevnoj, a pola sata kasnije će se pojaviti prve naznake mrlja na Vukosavinom stropu. Šinjora Franica u žurbi je peglala svilenu ljetnu bluzu i ostavila peglu uključenu. Nije se dogodilo ništa osim nježnog žutila na pamučnoj podlozi. Čitavu situaciju je sa zida nadgledala preparirana sova. Teta Sandra je po mislima premetala svoje žalosti i nije ju začudilo što je neki susjedi nisu pozdravili praveći se da je ne vide ili da su obnevidjeli od tuge. Dva sata kasnije čitava je Orianina obitelj poginula u saobraćajnoj nesreći kod Kraljevice, dušeci su bili poprskani krvlju. Nju nisam vidjela, valjda je otišla negdje drugdje. Zrmani z Gračišća nisu progovorili sve do sutradan, nisu si međusobno poželjeli ni laku noć. Mogla bih reći da je prava riječ za takvo njihovo stanje osupnutost. Smrt iznenadi preživjele, ali umrlog mnogo više iznenađuje život, jer nastavlja to činiti i u smrti. Pa tko je onda jači?

_______________________________________________________________________________

Protagonistica romana Bidon je djevojčica koja se nakon smrti „vraća“ u zavičaj, u Istru, da osvijesti ključne trenutke djetinjstva koje joj je bilo naprasno, grubo prekinuto. To romanu daje jaku dozu napetosti, a čitanju karakter detekcije – jer, što se to tako strašnoga zbilo kad sve teče tako mirno, tako vedro, tako normalno? Važna odlika knjige dojmljivo je stapanje atmosfere prostora, psihologije likova i njihovih postupaka, koji od dočaranog emocionalnog stanja često odudaraju, pri čemu je motiv prešutna prihvaćanja sudbine i odluke drugoga, čak i kad je to na vlastitu štetu, vrlo bitan za dramaturgiju romana. Dijaloškom karakterizacijom junakinje kroz interakciju s roditeljima, djedom, bakom, susjedima i drugom djecom u vedrome je tonu postavljen temelj za razumijevanje vremena i prostora – Istre 1970-ih. Točnije, Pule kao arhetipa većeg provincijskog grada i arkadijske idile unutrašnjosti Istre, obilate legendama o nadnaravnim bićima, a koja postaju važnim pobočnim likovima ovoga poezijom i magijom oplemenjenog romana. Povjerenje djeteta je bezgranično, njegova vjera u ljude nenarušena je dvojbama odraslosti, i iznevjeriti to povjerenje znači utrti put ka tragediji. Ali, kad blisko okruženje prožme silovit, katarzičan užas spoznaje o iznevjerenom povjerenju, što biva s djetetom-žrtvom, ako vlastita obitelj i nju samu optužuje? Radi se o mučnoj temi koju je teško premostiti racionalno, ne može se o takvim stvarima napisati priručnik, ali može roman, prekrasan, dirljiv i potresan – kakvoga je na sjajan način stvorila Nataša Skazlić. (hena. com)

NATAŠA SKAZLIĆ rođena je u Puli, gimnaziju završila u Zadru, studirala Jugoslavistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. 2008. godine objavljena joj je zbirka kratkih priča Oni – humani bestijarij. Prozu, poeziju i eseje objavljivala u periodici. Živi u Zagrebu i Tihina je mama.

književna premijera: ROMAN ŽELJKA OBRENOVIĆA “KOLOSEUM”, Kontrast izdavaštvo, 12/2020; ulomak

proza

Raspalio ga je pesnicom u zube i krv se razletela po ringu, prašnjavom i ravnodušnom.

Protivnik mu je u svlačionici ispričao vic („Kako se zove Indijanac koji roni? Zaronimo.“) i pitao ga da li je gledao sinoćnu utakmicu (nije). Onda je uzeo da se igra upaljačem, što mu je dalo povod za novi monolog, „Znaš, nikad nisam pomišljao da reklame deluju na ljude. Jer, kao, imam više od pola mozga i znam kako to funkcioniše. I vidi šta mi se desi. Ima šest meseci kako sam ostavio cigare i, večeras, nešto mi ne dâ mira, stanem kod trafike. Tamo me dočeka promoterka sa anketom i pokloni mi upaljač. Ovaj, česterfild. I sad ti verovatno misliš da sam odmah kupio te cigare. Jok. Mada nisam znao koje ću.

„U tom trenutku neki matorac iza mene pokaže na upaljač i kaže, ‘U moje vreme su muškarci pušili česterfild, a žene ostalo’. I bam! Prodavačica me pita šta ću i ja, ni pet ni šest, ‘Daj mi česterfild’. I negde u podsvesti znam da je to reklama koja je ko zna koliko čekala da se aktivira i pronađe žrtvu, ali to ne doživljavam na taj način. Deluje mi OK, razumeš? ‘Muškarci puše česterfild!’.“

Ali on, dečak kojeg su gurnuli pred Andreja, nije bio muškarac. Videlo se da je sate i sate proveo pred kruškom i džakom, i u regularnoj borbi bi možda i mogao da pruži kratkoročni otpor. Samo što publika nije htela pobedu na poene, kao ni munjeviti nokaut. Htela je bol i patnju. I bila je spremna da velikodušno plati za to.

Vrebajući svog protivnika pri prvom plesu, Andrej je zaboravio na očekivanja s tribina. Čim se klinac otkrio podigavši levu ruku, kod Andreja je proradio refleks. Zakucao je mladića desnicom u pleksus, te levicom pravo u grimizno lice. Nije znao koliko je borba trajala i tek kad je protivnik završio na tlu, Andrej se zapitao da nije zbrzao. Tupa lica publike nisu se mogla pročitati.

Andrej je bio svestan šta je uradio. Ne samo što su mu grešni zglobovi pulsirali nego nije bilo gonga ni sudije da mu digne ruku. Bila je to tuča za koju ne dolaze lovorike. Samo novac kao podsetnik da nije izgubio.

Provukao se kroz mlitave konopce i pošao dobro znanom stazom ka svlačionici. Radnik je nekada bio otvoreni teren za košarku, kasnije su udarili železne stubove i natkrili ga, a potom podigli i zidove. Veliki deo tribina je bio od betona i tek se na pojedinim mestima, bliže ogradi, moglo naći pokoje plastično, skuplje sedište.

S vrata je video kako malog odnose i ponadao se da ga nije trajno ozledio. Andreja bi adrenalin često zavarao, te bi tek naknadno ustanovio čitav niz uboja i pritajenih fraktura, no sad se činilo da je svako oštećenje zanemarljivo.

Kada je prvi put stupio u ovu halu, osetio je paperjasti miris znoja, strunjača i neprovetrenih prostorija. Ali i potpuni mir. Trening je izbrisao sve što ga je godinama sistematično gušilo, i napokon od njega načinio čoveka. No on je sad bio potpuno druga osoba, a razlozi zbog kojih se vratio među konopce bili su posve druge prirode.

Klupska kafana Brek nalazila se uz asfaltiranu stazu, na tridesetak metara od sale. Kad se kroči unutra, najpre se primete fotografije na zidovima, sa svakog prvenstva decenijama unazad. Bile su toliko izbledele i požutele da bi se, verovatno, i uslikani teško prepoznali na njima, no svako ko je zalazio u ovaj kafić znao je njihova imena.

Andrej je stupio u Brek u trenutku kad je crnac na TV-u kazao sledeće, „Istrčim iz slupanih kola i odmah zbrišem. Video sam da je u drugom autu trudnica, ali nisam smeo da se zadržavam jer su mi džepovi bili puni narkotika.“ Tirade o preporodu slavnog MMA borca, delimično je, nadvikujući se s njim, slušalo tri-četiri stalna gosta kluba. Za njih bi neko neupućen pomislio da su pripiti ili naduvani, jer su im osmesi široki i na pogrešnim mestima, a pokreti nesuvisli i prepuni tikova. Međutim, oni su naprosto glavom zaustavili prevelik broj pesnica. Svako koga je makar jednom lopta potrefila posred lica zna taj osećaj, ali ovi ljudi su večito živeli u tom trenu. Jedan od njih je svoje učestale crne rupe (bio je u stanju da se odveze do susednog grada ne sećajući se puta) pripisivao otmicama vanzemaljaca, a niko nije imao srca da ga razuverava.

Andrej je prišao šanku za kojim je Krivi rešavao sudoku. Ljudi bi za ovog Andrejevog prijatelja pomislili da ga tako zovu zbog konstitucije, pošto je bio krakat i pogrbljen. Nadimak je, u stvari, zaradio u ringu, gde je umeo da iznenadi žestokim krošeima koji su dolazili niotkud i probijali se kroz gard kao stršljen kroz paučinu. Ti udarci mu nisu pomogli na duže staze jer je bio prespor, a kilažu nije uspevao da uveća ni uz najrazličitije režime ishrane.

Bernard Hopkins je, recimo, svoje mladalačke greške platio boravkom u zatvoru, gde je i naučio da boksuje na starovremeni način, što ga je na kraju odvelo do titule šampiona. Tito Ortiz, koji je odrastao s roditeljima ovisnicima o kreku, svoja iskustva iz uličnih borbi s lokalnim bandama unovčio je u uspešnoj MMA karijeri. Kod većine momaka koje je Andrej poznavao bilo je obratno: svoju neustrašivost i umeće stavljali su u službu aktivnosti znatno unosnijih od bilo kojeg borilačkog sporta u Srbiji. Kada se okanuo boksa, Krivi se zaposlio u Breku, a usput je muljao gde stigne.

„Nismo te skinuli, ako to gledaš.“ Krivi je klimnuo glavom ka Andrejevoj slici na kojoj mu je sudija držao podignutu ruku, a on od krvi u očima nije video ni sudiju, ni Krivog, ni poraženog, kamoli publiku.

„Da se ja pitam, ne bih ni bio tu.“

Krivi je poturio čašu pod točilicu. „To je mesto za šampione.“

Andrej je seo za šank i prihvatio pruženu kriglu. „U ovom slučaju nije.“

„Andreje“, poče Krivi. „Nećemo ponovo o tome. Dehidratacija usled nagle seče kilaže. Tačka. Ti si bio samo…“

„Okidač. Znam.“

Iako se u međuvremenu istuširao i presvukao, Andrej je još bio u mentalnom ringu. Naizmenično je oslanjao bolne zglobove o hladnu površinu čaše, pogleda usmerenog ka žućkastoj tečnosti u kojoj su mehurići izvodili složenu koreografiju.

Krivi je podigao kažiprst i nestao ispod šanka, a nakon što se ispravio, gurnuo je koverat po staklenoj površini išaranoj otiscima čaša. „Prebroj.“

Andrej je osmotrio duguljasti koverat. „Znaš da to nisam uradio zbog para.“

„Znam“, reče Krivi. „Zato i kažem. Pare su od opklada, ali ubacio sam ti tu još nešto.“

Kada je Andrej razmakao kruti papir, pored novca je ugledao i posetnicu. S prednje strane finog parčeta kartona bilo je odštampano ime firme Goranac, sa brojem telefona, a na poleđini naškrabano hemijskom, „Za pobednika. Javi se ako te interesuju ozbiljne borbe i ozbiljne pare.“

„Je l’ to taj tip što vrbuje?“

Krivi je mahinalno obrisao šank iako ga uopšte nije očistio. „Izgleda da jeste.“

Andrej je ukucao broj u mobilni i iscepao posetnicu.

„Ko ti je dao vizitku?“, upita Andrej osmotrivši klijentelu lokala.

„Niko. Dok sam menjao burić, ostavio ju je na šanku.“ Krivi je klimnuo glavom ka mušterijama kao da su svi jedna bezlična osoba. „Ovi kažu da su videli nekog kosookog sedog tipa…“

„Barem nisam džabe prebio klinca. Valjda će me ovo odvesti do Koloseuma.“

„Znaš kako to ide. Ti tipovi svrate i bace pogled. Ako im se neko dopadne, ostave kontakt.“

„Je l’ ti znači šta ovo Goranac?“

„Znam za tu poslastičarnicu. Ali ništa u vezi onoga što nas zanima.“ Andrej je pošao da ustane, kad ga je Krivi uhvatio za ruku. „Tražio si da ti pomognem i pomažem ti. Nisi mali, ali, iskreno, ne znam koliko ti je ovo pametno. Šta ako provale za tebe i Štefa?“

„Šta onda? Je l’ me to sprečava da se borim?“

„Nisam siguran da bi oni tako gledali na to.“

„I koliko ljudî uopšte zna da mi je Stefan bio brat? Poslednjih nekoliko godina sam više proveo na putu nego u Begeu, a i pre toga… nije baš da smo bili nerazdvojni. Niti su nas brkali na ulici.“

„Bez obzira, Andreju…“

Andrej mu je uputio pogled koji mu je sve rekao. „Moram da idem.“

„Važi. Čućemo se ovih dana, imam poslić, ako te…“

„Naravno da me zanima.“

„Nisi ni čuo o čemu je reč.“

Andrej je uprtio na rame sportsku torbu i krenuo ka vratima. „Ne mora da me zanima o čemu se radi da bi me zanimalo. Čujemo se.“

Sa desne strane Breka nalazio se omanji parking na kojem je uvek bilo slobodnih mesta. Pet-šest odeljaka prekrivenih pločama u obliku osmice čije su šupljine zasute modroplavim šljunkom. Između je trava uporno izbijala, a još uporniji vozači su je iznova osujećivali.

Andrej je otključao fiestu, bacio torbu na zadnje sedište i upalio motor. Auto je kupio od žene koja je osvojila drugo mesto u jednom od popularnih TV-kvizova, ali mu on nije doneo ni približno toliko sreće, koliko je, s vremenom, ironično, sve više počeo da liči na njega. Mada je spolja bio iščukan sa svih strana, a polovina žmigavaca i svetala pričvršćena braon izolirom, tek unutra je bio rusvaj: na sve strane su se nalazili ostaci svakog obroka koji je naizgled pojeo u njegovoj unutrašnjosti.

Dok je vozio ka Vukovom spomeniku, Andrej je pozvao svoju snahu. Telefon je nekoliko puta pozvonio, a javila se pospanim šapatom.

„Jeste kod kuće, da svratim?“

„Hej, izvini“, reče Vesna prigušeno. „Taca je zaspao. Trese ga groznica. Znaš kakav je za praznike i…“

Rođendane.

„Znam. Ništa, neguj ga. Svratiću sutra.“

„Obavezno. Moramo da popričamo o nečemu.“

„Dobro?“

„Može da sačeka.“

Prethodne dve noći prespavao je u kolima i nadao se da se to neće ponoviti i večeras. Parkirao se na Bulevaru i prišao staroj zgradi. Teška braon vrata bila su otvorena i zaglavljena drvenim klipom. Popeo se stepenicama do vrha i osmotrio svaki ulaz u stan, pa se vratio natrag. Ušao je u zgradu pored i ponovio isto. Na jednim vratima je i dalje visio reklamni flajer koji je Andrej tri dana ranije odštampao u obližnjoj fotokopirnici i nakačio na sve kvake.

Neko vreme je počekao u mestu, osluškujući korake i zvuke iz obližnjih stanova. Ništa nije upozoravalo na mogućeg svedoka. Brava je, na sreću, bila od onih jednostavnih, te je hitro presavio ukosnicu, koja će mu poslužiti kao poluga, ugurao je u donji deo proreza i blago povukao ulevo. Zatim je raščepio drugu i jedan kraj savio poput udice kako bi pecao iglice sa gornje strane mehanizma. Drugi kraj je obmotao oko prsta napravivši dršku. Jedna po jedna iglice su se podizale i sklanjale s puta, sve dok se improvizovani ključ nije probio do kraja. Andrej je pojačao pritisak nalevo i brava je smireno škljocnula. Još jednom se obazreo i kročio unutra.

Zidovi obojeni u tamne tonove, s nekoliko okačenih slika na kojima su bile samo namalane boje. I nepojmivo jak vonj terpentina. Tepiha nije bilo. Na policama su se pedantno gurale ukoričene knjige, mahom monografije slikara, na raznim jezicima. Na zidu je visio kalendar za tekuću 2015. godinu. Nekoliko uramljenih fotografija nagoveštavalo je da stan pripada sredovečnom paru bez dece. Kad je detaljnije pronjuškao, na frižideru je, uz nekoliko koverata s računima, našao i pozivnicu za stručni seminar na likovnoj akademiji San Fernando u Madridu. Datumi su imali smisla, ali nije bilo izgleda da to proveri, pa nije nameravao da se opušta.

Rajsferšlus na svilenoj dukserici je odavno zaribao, tako da ju je svukao preko glave, a pertle na univerzalkama je toliko puta nastavljao da se više nisu dale razmrsiti od silnih čvorova, već je iz njih izletao kao iz kabriolet cipela. Taman kad se ispružio na kauču što ga je zaklanjao od ulaznih vrata, oglasio se mobilni. Šrafciger.

„Hej, znam da imaš slobodan dan.“

„Ali imate frku?“

„Ma da, svira neki Ključ, biće puno nadrogirane stoke. A Zija je bolestan. Je l’ možeš da uletiš?“

Andrej je sklopio oči, otvorio ih i ustao s troseda. Od svega čime se bavio, jedino je izbacivačka tezga bila pouzdana.

„OK“, reče on.

____________________________________________________________________________________

ŽELJKO OBRENOVIĆ rođen je 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane Srpski psiho (Laguna, 2007), Talog (Booking, 2012) i Kameno jezero (Kontrast, 2016), kao i strip Karton siti (na srpskom i na engleskom (Modesty stripovi, 2016)). Napisao je veliki broj filmskih i književnih prikaza (Gradina, Ona magazine, Polja, Playboy, Pressing, Frenzy Spark, UPPS, Fresh McCann, City Magazine); dobitnik je nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, a Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu. Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu publikovane u Trećem trgu, Buktinji, Emitoru, Trashu, Ubiqu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-Animi, Ona magazinu, Helly Cherryju, antologijama Haarp i druge priče o teorijama zavere, Anomalija #2 i Čista slika Srbije, Najbolja kratka priča Pirota 2018, Čuvari zlatnog runa #2, Krik #2, Dostojno jest, a stripovi u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta #2.

ŠVICARSKI/ŠVAJCARSKI PROZNI ZAPISI JELENE ANGELOVSKI

proza

PASULJ S REBARCIMA

I tako je jedno od naše dece krenulo na dopunsku nastavu koja bi trebalo da ga učini manje smotanim. Ovde to zovu psihomotorika, a šta tamo rade, ne znam baš da vam kažem. Kaže, ubacila me u bazen s pasuljem. Pa šta si radila u pasulju? Disala, duboko, pa plitko, i gledala kako se zrnevlje pomera. Aj dobro, prećutim svoju asocijaciju na njena rebarca, da mi se žensko dete ne traumira, no otac ne mogaše da prećuti svoju vizualizaciju Švajcaraca kako se slatko u zbornici smeju tome kako imigrante ubace u pasulj pa ih teraju da dišu. Baka je, međutim, ohrabrila dete, rekavši da je tako i Tesla do najvećih otkrića dolazio nakon što se, jelte, dobro nadisao.

Tom detetu, poznato je, ne treba mnogo da se istripuje da je iznimno u nekom pogledu, te je tako posle kraćeg boravka u mislima, došlo kod mene sa tri pitanja:

1. Ako je voda bezukusna, kako onda menja ukus soku koji se sipa u nju?

2. Ako muva leti u autobusu koji se kreće, da li je ona brža od tog autobusa?

3. Ako je jedna osoba blizu druge osobe, koja je blizu treće osobe, da li je onda prva osoba blizu treće osobe?

Idi sad lepo kod te što te metala u pasulj pa nju pitaj.

***

KAKO ĆEMO?

Jezik uvek nađe put, stalno to ponavljam ovih meseci svojoj deci, očajnoj što ništa ne razumeju, a i ako razumeju, ne znaju da kažu. U tom probijanju jezika važno je otarasiti se svake sujete i razgibati ruke i noge, prosto. Lupaj, nešto će te razumeti. Pročitaj pločicu s imenom, možda je naš. Nasmeši se i kaži ,,ja, genau”. Opusti se, jezik nađe put, kao voda. To koliko sam ja prestravljena pred rečeničnom konstrukcijom u kojoj je smisao u poslednjoj reči, do koje često ne stignem, ne pominjem. To da u tom jeziku postoje i proklete pridevske deklinacije koje ću zapamtiti kad i bifurkaciju Nerodimke, takođe držim u tajnosti.

I tako, jednog dana, ode moj muž da se ošiša. Frizer, Turčin, šiša ko lenjirom i šestarom. U nedostatku reči, uz nekoliko pokreta, dogovore se o frizuri, i moj muž stavi svoju glavu u turske ruke. Kroz par minuta, susedni frizer izvadi telefon, okrene broj, kaže dve rečenice, i pruži mobilni ovom našem Obiliću. Iz slušalice se začuje: ,,Zemljače, de mi reci kako ćeš da se šišaš, nemoj da te ovaj unakazi.” Kažem vam, kao voda.

***

HAJDI ZA POČETNIKE

U maloj školi jednog još manjeg švajcarskog sela došlo je danas pre podne do ivice fizičkog obračuna koji bi se mogao opisati i kao međunarodni incident. Učenik prvog razreda, Angelovski, ne preterano vičan nemačkom jeziku, ali što se kaže, jak kao bik, razvio je specifičan pristup devojčicama koje su mu interesantne. Njegov sistem isključuje jezičke kompetencije, jerbo su nepostojeće, a uključuje snagu koja klade valja, ili u ovom slučaju, nosi devojčice na leđima. Zna da kaže: hoćeš na moja leđa, što je otprilike i dovoljno za celu akciju, u kojoj posebno uživa izvesna učenica prvog razreda, švajcarskog porekla. Ona je danas izostala sa nastave, što učenika Angelovskog nije omelo u svakodnevnom performansu izigravanja magareta, pošto učenica ima, hvala nebesima, sestru bliznakinju. I sve bi bilo idilično ko kod Johane Špiri, da ova druga bliznakinja nema svog zabavljača, da ne kažem nosača. Reč je opet o učeniku prvog razreda, takođe slabijih jezičkih kompetencija, koga ćemo za potrebe izveštaja zvati učenik Šaćiri. Zamislite srećne roditelje bliznakinja.

***

ŠTA NOVINE PIŠU

Prelistavamo za vas, ,,20 minuta” , besplatne dnevne novine koje se u Švajcarskoj čitaju po prevozu.

Idemo redom, udarna vest s naslovne strane. Čovek koji je pre četiri godine na aukciji za 1 franak kupio ogroman sef i od tada mašta o tome šta se u njemu nalazi. Baksuz se, međutim, tako zapekao da ni tim varilaca nije uspeo da ga otvori. Uspeli su, ipak, da probuše rupicu i proguraju kamericu koja je utvrdila da je prokletinja prazna. Vest na sledećoj strani donosi nešto srećniji rasplet. Dve prijateljice kupile su, opet na nekoj onlajn aukciji, dva jastučeta za sedenje na terasi. Otvorivši ih kod kuće, utvrdile su da se u njima krije 20 000 franaka ušteđevine mrtve babe. Prijateljice su ovaj slučaj odmah prijavile policiji, koja je našla babinu ćerku, te je ova odlučila da ih nagradi s par hiljada da im se nađe. Redakcija zatim uveliko raspreda slučaj, uz anketu čitalaštva, koje zdušno utvrđuje da su prijateljice koje uređuju terasu pomalo mentalno ometene.

Idemo dalje, biznis teme. Sviskom razmatra novi poslovni potez. Da li da u svoje poslovnice uvede mirisnu notu sandalovine, sa nagoveštajem mošusa i limunovog drveta. Menadžment namerava da time razonodi mušterije dok čekaju. Opet analiza. Čitaoci kukaju da im je muka od veštačkih mirisa, da ih boli glava i suze im oči, zaštitnik prava potrošača u opsežnom intervjuu razmatra medicinsku bezbednost takvih supstanci, a jedan kralj predlaže Sviskomu da da mušterijama da kuvaju kafu, em će da se zabave, em će da miriše, em će da popiju kafu.

Mora ipak malo i crne hronike. Jedan Hrvat izbo je jednu staricu jer mu je glas u glavi rekao da to učini. Jedan Albanac sa Kosova drži svoju nevenčanu suprugu u nekoj vrsti kućnog pritvora. Osim toga odakle su, kao i da im je omiljeni brend gucci, o ovim ljudima dalje ne znamo ništa.

Za kraj, rubrika ljubav i seks. Žale se čitaoci da im partneri glume orgazam. Nema vam druge, rođaci, nego da potražite neko jastuče na aukciji, šta da vam kažem.

***

NEDELJNI ZABAVNIK

Ponedeljag: sin dolazi veseo iz škole. Šta ima novo, ništa posebno. Zvoni telefon. Ovde učiteljica. Vaš sin je imao malu prepirku sa Paolom, malo su se verovatno i potukli. Uglavnom, čujte se sa roditeljima malog drugara, poslaće vam račun za naočare. Molto bene.

Utorag: Ćerka dolazi sa krosa. Kaži dragička, saznala sam da to što sam osamnaesta ne znači da sam poslednja. Devetnaesti je onaj što je polomio nogu. Malo sam se izgubila dok smo trčali, ali neka žena me je srela i odvela do škole. Wunderbar.

Četvrtag: Obucite dete za šumu i spakujte mu nož i šibice. Ej, bilo je super, seckala sam luk za sos, jela sam ga sa vatre, morali su da me zaustavljaju. Posle su dečaci piškili u vatru da je ugase. Onda smo se igrali kao da smo mi deca čiji su roditelji umrli i mi preživljavamo, pravili smo i grobove za roditelje. Ljubi te majka, kako si mi se lepo socijalizovala.

Petag: Spakuj mi ručak i kacigu, idemo sa školom na sajam video igara. Šta će ti kaciga, to je u gradu. Pa da. Idemo biciklima. 18 km. Jawoll.

P. S. Na slici je sir u crvenom vinu. Nema blage veze s pričom, ali na mene deluje umirujuće, pa će možda i na vas.

P. P. S. Moji đaci ovako pišu dane. Jer Montag.

***

COSA NOSTRA

Kad birate multikulturalni komšiluk, gledajte obavezno da su to neke nacije koje dobro jedu. Mi nismo ništa gledali, ali eto završismo opkoljeni Italijanima. Pritom, to nisu italijanski Italijani koji svoje blagoutrobije prirodno dovode u balans podnebljem, plivanjem, veranjem uz stepenice ili već nečim, nego ovi pošvajcareni, koji se dave u mocareli od punomasnog alpskog mleka, pa završe okruglasti kao gorepomenute loptice sira.

Da se vratim na mudar izbor komšiluka, juče je u okviru završne vrtićke svečanosti organizovan švedski sto multikulti đakonija, gde su moju pitu od mesa i dva sunarodnička bureka potukli do nogu ovi ludaci sa svojim picama, pastama, predjelima, a sirotinjski žuti kolač s višnjama nije imao šanse protiv raskalašnih tiramisua i profiterola. Najžalosnije je što sam mislila kako će Švajcarci koji, kad odluče da se bahate, umoče presnu šargarepu u majonez, biti fascinirani pitom i kolačem. Ubiše me Italijani.

Ali zato, tu je vendeta. Kad moj sin istrči na poljanče da igra fudbal sa Vićencom i Đulijanom, a oni ko dva debela Nemca ufću i pufću od gola do gola. Leave the gun, take the canoli.

***

SMUČENJE

Pogledajte sliku. Žena na pragu četrdesete razdragano vozi slalom niz pitoreskne padine švajcarskih Alpa. Ma milina. Ali, braćo i sestre, trnovit je taj put. Trnovit, pa još preko posut užarenim ugljevljem i mestimično prošaran ekserima. Zarđalim, razume se.

Moje skijaško detinjstvo obeleženo je sećanjima na tvrde pancerice, sneg u rukavicama i za vratom, mokru potkošulju ispod dva džempera i skafandera, kricima mog oca levooo, levooo, pa je l’ sam rekao levoooo, po kojima smo posetiocima Karaman Grebena sigurno ostali urezani kao istureno odeljenje neke psihijatrijske bolnice gde se ski obuka preporučuje kao terapija izbora odmah posle elektrošokova. Međutim, naći će se među čitaocima ovih redova ne jedna osoba koja je u toj školi mog oca proskijala, i skija i danas.

Hoću da kažem, znam ja da je skijanje, dok ga ne naučiš, krv znoj i suze u koncentratu. Ali kad si roditelj onoga koji uči, to je onda jedna sasvim nova dimenzija horora. Tinejdžerka je ljuta tri dana unapred, preventivno. Mali su puni entuzijazma dok ne dođe do montiranja opreme. Žuljaju me cipele, svrbi me kaciga, gde mi je druga rukavica, curi mi nos, jedna skija mi je ostala tamo 500m niže, zašto ja ne mogu da imam štapove, magle mi se naočare, vrućina mi je, žedna sam, kad ćemo kući, i vrhunac svih vrhunaca: piški mi se. Kada se proces montiranja opreme na troje dece završi, i Apolo 13 bude konačno spreman za lansiranje, onda sledi snalaženje na snegu. Paralelno, pa ra lel no, je l’ sam rekla paralelno! Ne leđa padini, ne le đa pa di ni, je l’ sam rekla! Plug, plug, pluuuuug, je l’ sam rekla plug! U sledećih deset minuta počeo je čas u školi skijanja i to je jedini razlog zašto vam ovo ne pišem iz koronarne jedinice.

Škola traje dva sata. To su dva sata pripreme roditelja za razmontiravanje opreme, pakovanje i povratak kući. Oni ih koriste skijajući se ili opijajući se na suncu. Ili oba.

Pogledajte sad opet sliku. Liči malo taj osmeh na Džokerov, oder?

***

APRILILILILI

Prvi april zatekao nas je bunovne. Prednosti kućnog školovanja mogu otkriti samo roditelji koji su u stanju da nakon što u osam priključe decu na video konferencije i ubodu im slušalice u uši, mogu lepo da se vrate da spavaju jer su sinoć morali da završe sezonu. Naravno da nismo znali koji je sat u svemiru i druge kalendarske informacije i naravno da su naša deca to znala. Sin nam je doneo kolače. Otvorili smo samo usta, blaženi zbog ovog toplog porodičnog iskustva, da bismo sekund kasnije shvatili da je kolač bio premazan pastom. No dobro, taman smo i oprali zube i doručkovali. Od spavanja više nije bilo ništa, te krenuh put toaleta. Moja skoro pa dvocifrena dioptrija ujutru bez sočiva dozvoljava mi da potrefim vrata i wc šolju, što je normalnim danima dovoljno. Ali ne i prvog aprila. Braon gomilica na dasci, ispostaviće se prazna kartonska rolnica wc papira natopljena vodom i formirana u karakterističan oblik delovala je mojim ćoravim očima i bunovnom mozgu dovoljno realistično da mi se smuči onaj fini kolač s pastom.

U nastavku dana ispostaviće se da su naša deca ovog prvog aprila imala neku fiksaciju na wc, wc šolju i wc papir, u potpunoj suprotnosti sa sanitarnom krizom. No, roditelji su prethodnog dana došli u posed pretposlednjeg pakovanja papira u lokalnoj prodavnici, te su deca mogla da se raspištolje. Da ne idem u detalje, imali smo: ,,Mama, iskakio sam gumenu patkicu”, jednu strašnu odštampanu sliku zalepljenu preko daske (podsetite me posle ukidanja vanrednog stanja da vam kažem ko je bio na njoj) i, kao vrhunac, dekoraciju celokupne zalihe papira od strane najstarijeg deteta. Polepila je likove iz neke predstave, kojom nas davi za vreme svakog obroka kao prilike za interaktivnu razmenu mimova koje su članovi porodice u međuobročnom periodu videli na internetu. Što kažu psiholozi, deca osećaju atmosferu u porodici, strahove i teskobu. Izgleda da su ova naša nekim svojim finim dečjim instinktom shvatila da smo u prilično velikom sranju.

***

ASIMPTOMATSKI

Nego da vas pitam, kašljucate ovih dana? Malo vas stegne u plućima katkad? Nekad vas podilazi kao nekakva jeza? Ako ništa, grebucka vas barem grlo? Znam, i mene. Već mesec dana. Ali ima rešenja.

Ustanem jutros, jedna sinja kukavica zakukava iz dnevne, jedna iz dečje sobe. Ne radi daljinski. Ne radi kompjuter. Glavni kompjuter za školski rad u kući. Crklo napajanje, mrtav. Konferencija u toku, kačimo se preko laptopa, tražimo lozinke. Dok to radimo, dete se drapa li drapa. Pogledam, vaške. Mašala, krupne, pažljivo gajene tokom dve nedelje karantina. Istretiramo se, uradimo domaći, ajmo malo u dvorište da provetrimo mozak. Dete sedne na ljuljašku. Dete izvodi ničim izazvanu akrobaciju, pada, ljuljaška se vraća i zalepi dete u potiljak. Čvoruga raste, vaške navlače cipele za planinarenje. Ajmo nazad u kuću. Čas klavira, skajp ne prepoznaje lozinku. Malo, veliko, razmak, to je lozinka za školsku platformu. Ne, za video konferenciju. Otvori novi skajp. Evo stiže i muž iz spoljnjeg sveta. Umačem jednu ruku u varikinu, drugu u alkohol ne bih li ga zagrlila, a onda veštim pokretom nindže strgnula jaknu s leđa. Da je iznesem da se luftira, šta ste mislili. Onda ulazim u mod Horejšio Kejn CSI Majami, te pratim mesta u stanu koja je muž dodirnuo pre pranja ruku i obavljam sanitarnu inspekciju. Najzad, šaljem svojim đacima video poruku. Traje neočekivano dugo, možda zato što sam zalepila dva puta jedno isto. Nema veze, ko da to neko sluša.

Šta hoću da vam kažem? Nijedan simptom danas nisam imala. Malo mi nešto oda po glavi, ali nebitno.

***

MASNA LAŽ

Deca ne smeju da se lažu, to je jedno od svetih roditeljskih pravila koje sam naučila da ne kršim još onda kad sam mesec dana stavljala crni luk u svako jelo, bezočno pritom tvrdeći da ga nema, eda bih svojoj ćerki dokazala eteričnu prirodu crnog luka, kao i njegovu sklonost ka dezintegraciji. No, to što decu ne lažem, nikako ne znači da ne lažem njihove učiteljice, doduše samo kad to same traže i zasluže.

Stigne tako juče tabela iz škole. Treba u nju da upišemo šta radi dete kad u toku dana i koliko vremena ta aktivnost traje. Učiteljica je popunila prvu rubriku da nam pokaže. Fruštuk. Firtel nah zibn. 7.15! Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja i verujem da neko i u ovoj situaciji u 7.15 već doručkuje, ali gospođo, brate, pa da li ste vi čitavi? Ispod nepregledni niz redova, do večernje lektire u osam uri. I čime sad ja to da popunim, kojim aktivnostima svoje ćerke? Gledanje jutjub tutorijala o trikovima s akvarijumskim ribicama? Crtanje po čipsu? Brojanje koliko najviše žvaka može da stavi u usta? Ok, to mi je do osam. A šta do uveče? Ništa. Ako hoće takvu igru, dobiće je. Izbacim dete iz sobe da ne gleda, zatvorim vrata, zasučem rukave i prionem. Pola osam — gimnastika kraj otvorenog prozora. Osam — tuširanje i zatezanje kreveta. Pa učenje, pa aploudovanje domaćeg, pa klavir, udri tuci. Negde kad sam stigla do srede, shvatim da učiteljica zna kad mi aploudujemo domaće i da je to u 11 uveče, pa malo nafriziram tabelu. Kod četvrtka shvatim da ponedeljak nije bio peti, nego šesti april, i da sam sve domaće pogrešno izmislila. Setila sam se i da ona vidi moju ćerku svako jutro u 10, da joj je prilično očigledno da nije radila aerobne vežbe pre toga i da joj se krevet vidi na kameri. Sad, dva su moguća scenarija. Ili iduće nedelje idem u socijalnu službu na razgovor, ili će shvatiti da je ono dete još i odlično ako imaju u vidu ko ga vaspitava. Odruči!

***

VESELA BRAĆA, ŽALOSNA IM…

Prva nedelja posle raspusta, u narodu poznatija kao gladna godina, a u stvarnosti sporija nego tri gorepomenute, tek je prevalila sredu.

Prvog dana, sin je, valjda da bi osigurao svoju nemuštu upečatljivost kad krenu doživljaji s ferija u Davosu, u školu poneo frulu. Ne onu blokflautu, nego drvenu frulu, bora dugić frulu. Završi se škola, prođe 20 minuta, ponosna majka zamišlja kako joj sin ko onaj bremenski muzikant vabi drugare ulicama našeg zaseoka. Kad je prošlo 45 minuta, majka se malo zamisli i shvati da je za to vreme mogao da odsvira jedno 800 puta Na kraj sela žuta kuća i da je krajnje vreme da odškrine vrata anksioznosti, najboljoj družbenici svake majke. Učiteljica se ne javlja, ulice puste, krene majka put škole, sve osluškujući zvuk frule. Kad eno ga, u dvorištu. Traži frulu, izgubio je negde. Pa sat vremena je tražiš? Pa nisam znao.

Drugi dan. Doručak. Ej, znaš da sam juče jeo cveće na odmoru? Ajde, ono s drveta? Ne, iz trave. Aha. A što? Rekla mi je drugarica. Pa je l’ jela i ona? Jeste, zajedno smo.

Za sve zainteresovane, moj sin će voditi kratak kurs integracije, prijave su otvorene, mesta ograničena. Šifra: mozga bez.

***

RASKISELIŠE LI VAM SE OPANCI?

Deca u ovim krajevima provode u školi čitav dan, te je sve podešeno da im tamo bude što udobnije. Imaju svoje papuče, čašu, sve stvari im stoje u školi, knjige koje čitaju tih dana, u učionici je kutak sa društvenim igrama, kauč ili lejzi beg. E sad, kad ste to zamislili, zamislite moju ćerku, osobu koja ležerno shvata ceo život, a naročito je spremna da prigrli situacije u kojima se od nje očekuje da bude opuštena. Kao recimo u školi. Danas smo imali razgovor sa učiteljicama, nešto kao otvorena vrata. Sede tri učiteljice preko puta nas, sedimo nas dvoje i naša ležerna ćerka s druge strane stola. Razgovor traje oko sat vremena, ali ćerka se ne buni jerbo je u glavnoj ulozi. No, stolica je ne naročito udobna, te ona zauzima svoju omiljenu žaba pozu, dakle diže noge u papučama na sedište. Muž mi je pod maskom, ne vidim mu lice, ali osećam sleva rastuću frapiranost. Učiteljice ne konstatuju bilo šta čudno. Dete je i dalje opušteno, masira stopala dok žvaće pertlu od kapuljače i pri tom aktivno učestvuje u ovom serioznom pedagoškom razgovoru. Nas dvoje menjamo farbe, malo kao signaliziramo ali sasvim uzalud. Dete ide korak dalje, razgovor se odužio, valja se razgibati. Zbacuje papuče. Kreće da krcka prste. Na nogama. Bogo moj. Izlaze mi pred oči seni predaka koje nisu svoje učitelje smeli u oči pogledati, ova žvaće pertlu i krcka prste. Učiteljice istinski ne vide da se išta čudno dešava, nas dvoje smo se pomirili sa činjenicom da smo odgojili Petka. Gotov razgovor, izlazimo, ja zinem da kažem reč-dve o masaži stopala, ali utom začujem: “Znači, htela sam da umrem od sramote od tebe i tvog nemačkog”. I šta sad čovek da radi nego da sedne, izuje se i slatko iskrcka sve prste.

_________________________________________________________________________________

JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.

Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com

KRATKA PRIČA MILANE GAJOVIĆ: PONOR

proza

Prošle godine sam otišla na izložbu sprava za mučenje koja se nalazila na Kalemegdanu. Posjetioci izložbe su, sa samo nama svojstvenom morbidnom slašću i užitkom, posmatrali naprave čija je svrha bila da se njima čovjek ponizi, unakazi, namuči i ubije. Oni su sve vrijeme fotografisali izloške kao da se radi o fikciji, a ne o stvarnosti.

Možda sam se ogriješila o posmatrače. Možda čak i u trenutku fotografisanja neki od njih osjećali isti tupi užas koji mene obuzima na samu pomisao da je neko (potencijalno Ja) provodio sate i sate svojih radnih dana promišljajući o alatkama koje treba da razore sve ljudsko u drugome (tako je ,,Nirnberška djevica“ kovčeg-sarkofag u kom se nalaze metalni šiljci koji žrtvu treba da probadaju ne dodirujući njene vitalne organe). Ta morbidna slast se na njemačkom jeziku iskazuje riječju koja označava zadovoljstvo koje u nama budi tuđa patnja – schadenfreude.

Hladni i mračni hodnici kalemegdanske tvrđave, ispunjeni jezivom muzikom, budili su u meni veliku želju da zatvorim oči, začepim uši i pobjegnem što dalje s tog mjesta – žive rane moje svijesti, ali sam ostala, kao prikovana nekom mazohističkom mađijom. Imala sam osjećaj da bih u tom slučaju pobjegla od života samog.

Podzemni zidovi razdvajali su kao ponor spoljni svijet od htonskih predjela u kojima ne postoje granice ljudskog zla. Kad izađem, gledaću u prolaznike prepune prividne sreće i potisnutog jada, sramote i stida. Tako mirne u sebi i sa sobom, opijene vjerom o nebeskim predjelima, o čojstvenim odlikama svojih malih grešaka i zala; prestravljeni od ogledala i svega šta im pokazuje bar djelić istinskog odraza.

Nataložena iskustva imaginarnih likova o kojima sam čitala razbuktala su mi maštu. Postala sam žrtva na trenutak u svojoj svijesti (o, najlakše je poistovjetiti se sa žrtvom, jer je svaka žrtva velika). Činilo mi se da osjećam oštricu šiljka koji probada moju ustajalu misao i da su zidine oko mene zapravo utroba nekog velikog čudovišta koje halapljivo usisava i isisava hladni vazduh od kog se moja koža ježi i postaje tanka i prhka. Obuzeo me osjećaj slabosti u venama i u propadljivoj krvi. Misli su mi pomodrele od ogoljenosti pred sobom i pred mišlju o tome šta bih ja učinila da sam se kojim slučajem našla u okolnostima koje bi pokazale šta mogu da postanem.

Vjerujem da ja ne bih mogla učiniti isto šta i oni koji su gušili, davili, polivali krečom, pravili abažure od lijepo istetovirane ljudske kože, a od kostiju dugmad i sapun; još juče – u osvit mog rođenja – u mojim zavičajima otvarali žive rane zemlji i u nju bacali bezimene komade mesa. I znam, čim sam u to povjerovala – bih. Samo nisam dobila priliku da se naviknem na opojnu oporost mirisa krvi, na gnjecavost mesa pod šakama; na tuđi jad i slabost (o, kako je lijepo i opojno imati moć nad drugim).

Kada sam izašla iz podzemlja, posmatrala sam ljude – tako srećne i radosne s grobnicama svojih savjesti, neosjetljive na bol, svemoćne bogove nemislećeg prisustva, i zavidjela sam im, jer sam u paralelnim lavirintima svoje svijesti osjetila krvničku žudnju. Nisam se vratila u stvarnost s olakšanjem, ali jesam odahnula.

_______________________________________________________________________________

MILANA GAJOVIĆ je osnovne studije završila na Odsjeku za srpski jezik i južnoslovenske književnosti u Nikšiću, a magistarske na Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je trenutno doktorand. Stipendista je Matice srpske – Društvo članova u Crnoj Gori. Poezija joj je objavljena u Vesni, časopisu Filološkog fakulteta u Beogradu.

Piše i objavljuje naučne radove iz književnosti.

– priča je objavljena u zborniku “Biber 03”, Centar za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd, 2020.

temat SUICID: KRATKA PRIČA TATJANE VENČELOVSKI

proza

KLIN

Nikada nije videla ovakve tapete. Svetloplave, sa tankim uzdužnim prugama, a između njih neki minijaturni dezen, nije dobro razaznavala, pet godina nikako da odredi novu dioptriju. Na tren joj se činilo da je to boja očiju nedonoščeta, ili boja prerano rođene ljubavi, a onda, opet, da više liči na isprani čaršav, preko kojeg su se trljale stidne dlačice kurvi iz malog hotela u Barseloni, seća se da je to bila treća poprečna ulica u odnosu na Ramblas, odmah uz ofucanu berbernicu ispred koje je uvek sedela rano ostarela žena u invalidskim kolicima. Jednom je, prolazeći, pomislila da bi pitala jednu od tih devojaka da spava s njom, samo da bi se zarazila. Gonorejom ili ljubavlju, svejedno, to mu dođe na isto, kad ste trajno imuni na osećanja. Plavo joj nikad nije bila omiljena boja, više joj je izazivala gađenje zbog svoje providnosti, čak ni pogled u nebo nije u njoj pomerao baš ništa, ništa, ništa, vodilo je u beskraj.

Možda je zato sad, opčinjena, zurila u te tapete, jer sa kreveta na kom je uspravno i krotko sedela, činilo se da te tanke uzdužne pruge daju neki okvir, utiskuju preko potrebne granice u njen život, u vizuru tog života, čineći ga manje rasplinutim, opipljivijim, izvesnijim.

Sitan dezen mogle su biti latice nekog orijentalnog cveta, ili zrnca morske soli, ili klice iz tuberkuloznog kašlja majčine prijateljice koja je pre trideset godina skončala na Kipru, do kraja žudeći da jednom vidi Indiju. I danas se sećala njenih ogromnih hipnotičkih očiju i ruke koja drhtavo nanosi krvavo crveni ruž na tanke usne, dok na ogromnom prstenu ostaju lepljivi tragovi nesigurnosti. Glorija se zvala, a njena bolesna mršavost je ipak poštedela najlepše grudi severne polulopte, čak su joj i u smrti, pričalo se, bradavice još jedno vreme bile vrlo žive, pa su tinejdžeri bili opčinjeni, a agnostične meštanke se krstile, objašnjavajući to njenim spiritualnim vezama sa guruima i onima koji su to mogli biti i za malo para se za to i izdavali.

Krevet je bio namešten. Nije želela da ga kvari, iako je za tren poželela da se uvuče u zategnuti prekrivač, skoro neprimetno, onako kako bi se uvukla i u misli nekog muškarca, ne kvareći im raspored, ali ostavljajući iza sebe utisnute obrise, što u većini slučajeva, više žulja. Mogla je tu nelagodu da iskoristi. Nikad nije. Volela je da pretpostavlja.

Došla je vozom, u ovo malo mesto, ophrvano mirisom uvelih ljubičica. Nikakav poseban izbor. Haljina na kopčanje, koja je mogla biti majčina, cipele s niskom petom, jeftine hulahopke neutralne boje. Prazne ulice, hotel sa lošim stepeništem, drvenim privescima za ključeve i urednim sobama. Mala mesta drže do reda. To je vrsta izvesnosti da će sutra doći i da će i život biti na istom mestu, tačno tamo gde se završavaju snovi.

Ona već duže vreme nije sanjala ništa. Tako život nije znao gde tačno treba da bude.

Na plavom zidu, visoko do prozora, visio je kalendar. Na lošem papiru pisalo je Februar, iako je već počeo juni. Možda je neko od predhodnih gostiju želeo da se podseti kad je platio poslednju ratu za kredit, koji je to tačno bio dan u nedelji kada je nazvao ženu, da proveri kad je ročište, a u stvari samo da joj čuje glas, ili da li godišnji kači i dane vikenda, ili koliko je tačno prošlo od poslednje menstruacije. Ili, a to joj se činilo verovatnije, u ovoj plavoj sobi sa urednim krevetom mesecima niko nije odseo, a sobarica je ulazila tek jednom nedeljno da provetri, ne gledajući u kalendar, a i zašto bi, kad su dani svi isti.

Zurila je sad već satima u zid i u kalendar. Iako slabovida, uočila je da je ekser ispod kalendara masivniji nego što je bilo potrebno za nošenje dvanaest papirnih obećanja. Tu je sigurno nešto drugo stajalo, pomislila je, a kalendar su obesili da zabašure sećanje i prekriju tamnu prašnjavu fleku. Uvek je tako. Ono što je izloženo suncu i svetu vremenom bledi, i zbog uočljivosti postaje nevidljivo, a stvari koje pokrivamo i prećutkujemo postaju mračne i ostavljaju trag. Onda nas žuljaju, bodu, grebu i peku dok ih u nedrima nosimo kao zalutalo popino prase. Kao železni klin u krhkom zidu egzistencije.

Možda je tu visio veliki portret vlasnika ove stare spratne kuće dok još nije bila hotel, nekog brkatog plećatog muškarca koji je propio budućnost, pa su zbog dugova naslednici prodali kuću preduzetniku u pokušaju. Ili porodična uspomena, neko melanholično ulje na platnu sa teškim kitnjastim ramom. Ili ikona. Ili krst. Ili ogledalo, napuklo po dijagonali i žuto na rubovima, klopka u kojoj su sačuvani svi neželjeni i pohotni odrazi. “Možda” uvek ima tu solidnu težinu koja traži gvozdeni klin.

Odjednom je bila mokra između nogu. Nije umela da odredi da li od znoja ili žudnje, ili se upiškila. Moglo je biti bilo šta od ta tri i bilo joj je svejedno. Uzroke i posledice godinama već nije uspevala da razabere.

U plavoj sobi svetlost je bivala sve slabija i onaj sitni dezen više se nije nazirao. Kao da joj je malo laknulo.

Ustala je, otišla do zida, lagano se propela na prste, skinula kalendar, našla stranicu za juni i položila ga na krevet. Onda je svukla mokre hulahopke. I pre nego što će od njih napraviti omču i vezati je za klin, olovkom za usne zaokružila je u junu broj tri i iznad sitnim rukopisom napisala svoje ime i dodala: u 18:47.

________________________________________________________________

TATJANA VENČELOVSKI (1965, Sremska Mitrovica) diplomirala je glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila četiri knjige: Tamo u životu (pesme, Brankovo kolo 2004), Isidorin šal (lirske priče, Biblioteka Danilo Kiš Vrbas, 2012. I 2016), Ošišano sunce (pesme, Presing 2016) i Osveta nežnih (pesme, Nova POETIKA, jun 2020). Živi i radi u Beogradu.

NOVA PROZA FEDORA MARJANOVIĆA: BEATRIČE

proza

U Rimu, na mostu Svetog anđela, 11. septembra 1599. godine pogubljena su javno tri člana porodice Čenči. Razlog presude: patricid. Prvo su Đakomu maljem smrskali glavu, a zatim konjima raščerečili izubijano tijelo. Njegovoj maćehi Lukreciji i sestri Beatriči su odsjekli glave.
Prema legendi Beatriče je pogubljena sa šesnaest godina. Dokumenti dokazuju da je ubijena sa dvadeset dvije godine. U duši je bila starica kojoj je smrt došla kada joj se i nadala.

***

– Pusti me da vidim mamu – vikala je sedmogodišnja djevojčica.
Ali sluškinja je odbijala da otvori vrata. Prvo je ušao pop, a za njim doktor. Kada su izašli, soba je ostala zatvorena.
– Hoću da je vidim – vikala je.
Ali svi su bili gluvi i nijemi poput zaključanih odaja.
Nakon sahrane crni kočijaš ju je odveo zajedno sa sestrom u manastir Svetog Krsta.
– Ne plači, Beatriče moja – grleći ju govorila je Antonina. – Mame nema, ali ja sam tu. Ja te neću napustiti.
Pod strogim nadzorom franjevačkih sestara, dvije djevojčice nalazile su prostor slobode kada nisu naizust učile molitve i Pjesmu brata Sunca svetoga Frančeska.

Previsoki, svemogući Gospode blagi,
Tebi pripadaju i hvale i slava i čast i blagoslov svaki.

Tebi samu, Svevišnji, sve to doliči,
i nitko nije dostojan Ime Ti izreći.

***

Frančesko je bio čovjek izuzetne ljepote. Do kraja života imao je gustu plavu kosu. Tanke usne presavijale su se u dopadljivi osmijeh. Ravan nos je bio urođeni znak aristokratije. Pogled mu je bio ženski zavodljiv, ali zvjerski kada bi pao na neprijatelja. O njegovoj mladosti, ljubavnim poduhvatima i krvavim zločinima ispredale su se mnoge legende. Sin Kristofora Čenčija, glavnog blagajnika papske riznice, hodao je rimskim brežuljcima kao što gospodar hoda svojim vrtom.
– Mi smo od Krescentijevih, kćeri! Naši preci su vladali zemljom po kojoj hodamo.
– Mičite pogane ručerde s mene! Ja sam Čenči – vikao je svih pet puta kada su ga hapsili!
Iz zatvora su ga izbavili ime i imetak.
– Kurvo! Znaš li pred kim si? Ja sam Čenči – vikao je supruzi dok ju je tukao.
Od njegovih batina izbavila ju je smrt.
Ersila Santakroče je bila ljepotica dostojna kralja. Njeno lice je bilo nježni oblak u ljudskom liku, a pogled blag i stidljiv. Ipak, u sebi je krila veliku inteligenciju i snalažljivost. Znala je nadmudriti svakog muškarca koji bi joj prišao. Svoju čednost pretvorila bi u jedan lukav i vragolast osmijeh.
Jedini par bio joj je Frančesko. Vjenčali su se mladi. Do kraja braka i života rodila mu je sedmoro djece.
Bili su srećni. Sve dok mu jednog dana nije rekla ne. Kad je umirala nije se ni sjećala razloga. Samo šamara i povika – Ja sam od Krescentijevih! Moraš da me slušaš!
To je bio početak najvažnije životne lekcije, koju je skoro svakodnevno ponavljala. Ona nije čovjek, ona je supruga plemića Čenčija, njegovo vlasništvo. Vlasništvu ne treba pamet, vlasništvu treba poslušnost. Svaka pobuna ugašena je kada je gospodar zaprijetio da će bijes iskaliti na njihovoj djeci. Njena ljepota je nestala pod snagom muževih udaraca. Umrla je iscijeđena od života.
– Pusti me da vidim mamu – čula je.
– Bea – šapnu Ersila.
Posljednje misli uputila je Bogu. Tražila je da spasi njene kćeri. Izmolila se za Antoninu, ali je umrla ne stigavši da pomene i Beatriče.

***

– Je li ovaj meni pjeva – reče posprdno.
U ruci je držala knjižicu sa naslovom La vita nuova.
– Bea, kako si bezosjećajna – odgovori Antonina.
– Ozbiljna sam. Ja se zovem Beatriče!
Na licu joj zatitra vragolast osmijeh.
– Prestani tako da me gledaš! Uvijek se osjećam kao glupača kada ti na oči izađe đavo!
– Pa kad jesi!
– Ne zaboravi da sam ja starija od tebe!
– A ti ne zaboravi da sam ja pametnija!
– Bea!
– A šta ima posebno u toj njegovoj Beatriče! U glavu se kladim da ona nema nikakve veze sa pravom djevojkom.
– Ćuti! Ne kvari iluziju. Ah, šta bih dala da i mene neko tako voli i piše pjesme o meni kada umrem.
– A ti izvoli, pa umri. A na kraju, briga te šta ko piskara o tebi kad si mrtva.
– Bea!
– A ti bi svakako više voljela da se neki licko oženi tobom. Zaljubljeni pjesnik je samo dodatak.
– Pa koja djevojka ne želi da se uda za lijepog grofa, ili vojvodu ili princa?
– Ja ne želim. Ja hoću da budem slobodna. Mogla bih da pišem i sama sebi zarađujem, kao Kristina.
– I šta ćeš sama bez muškarca?
– Šta će mi muškarac? Da me tuče kao tata mamu?
Sestra je ošamari.
– Ćuti!
– Zašto?
– O tome ne smijemo govoriti!
– Zašto, kad je istina?!
– Slušaj me! Ja sam starija!
– Samo si tri godine starija! I glupa si, Toni! Ja neću da završim kao mama! Neću!
– Nećeš, Bea. Ja ću biti tu.
– Ti ćeš se udati za bogatog grofa i pobjeći!
– Neću. Ja ću te čuvati, Bea. Kunem se.
Beatriče je plakala u Antoninom naručju. Starija sestra je milovala mlađu kao da joj je majka.
Iz hodnika se začuše koraci.
– Pazi! Dolazi sestra Veronika Kerber. Gasi svijeću!

***

– Ersila – vrisnu Frančesko.
– Ne, oče, to sam ja, Beatriče.
– Bea! Kako si izrasla! Kako si lijepa! Ne mogu vjerovati koliko ličiš na…
Tu mu stade glas.
– Hvala, oče – uskoči kćer da mu pomogne u trenutku zabune.
– Ovo je tvoja nova majka, Lukrecija.
Dok joj je ljubila ruku, Beatriče zapazi na njoj nešto što nijedna pomada ne može da sakrije. Nesreću nevoljene žene.

***

– Oprosti mi, Beatriče moja – plačući je govorila Antonina – Lukrecija je tu. Ona će te paziti. Ja moram pobjeći.
– Ne brini, seko. I ja bih isto uradila – lagala je Beatriče.
– Nisam više mogla.
– Znam.
– Svake noći mi se zavlačio u postelju. Da samo znaš kakve mi je gadosti govorio. Mi smo Čenčiji, kaže. Mi smo dužni… da prenosimo čistu krv. Naši… naši su… preci vladali Rimom. Faraoni nisu dali… da se… njihova… krv miješa sa pukom…. Sveci… su… nastali… od ljubavi oca… i kćerke. Mi moramo… dati… svece… i faraone.
– Ne plači, Toni, sada si sigurna.
– Nisam mogla više… Bea… stvarno nisam mogla.
– Pametno si postupila.
– On se bunio… ali Sveti otac ga je ukorio. Našao mi je dobrog muža. Zove se Karlo. Iz roda Gabrijelija je. Oni vladaju u Gubiju. To je mali grad, ali daleko je od Rima, daleko od njega.
– To je najbolje, Toni. Imaš pravo da živiš svoj život.
– Oprosti mi, Bea. Ne želim da te ostavim, ali ne mogu više.
– Ne brini. Sve će biti u redu. Neću završiti kao mama. Ti uživaj sa svojim princom iz bajke. A ja ću se snaći. Možda sam mlađa, ali sam pametnija.
Antonina je plakala u Beatričinom naručju. Mlađa sestra je milovala stariju kao da joj je majka.
Na vjenčanju Antonine Čenči Gabrijeli od porodice prisustvovao je njen vidno zlovoljan otac i najmlađi brat, Bernardo. Dvojica Frančeskovih sinova su umrla u nejasnim okolnostima, a najstarijeg Đakoma se odrekao. Beatriče takođe nije prisustvovala vjenčanju. Iako su rekli da ima stravičnu groznicu koja je sprečava da isprati voljenu joj sestru, uistinu nije postojalo dovoljno pomada da prekrije sve njene modrice.

***

– Gdje je izdajnica – čulo se kako vrišti.
– Nemoj, Frančesko – pokušali su da ga zaustave Lukrecijini molećivi povici – Ja sam tu! Mene tuci umjesto nje!
– Pusti me, zmijo! I ti ćeš mi platiti za ovo!
– Pusti je, Frančesko! Smiluj se, ako Boga znaš!
Tupo odzvanjanje šamara prekinu ženske riječi, i nakon pada čuli su se samo udarci snažnih stopa i povici, sve jači i jači. Treskom vrata je uletio u Beatričinu sobu.
Oči su mu bile crvene od bijesa, nozdrve su se sporo i naglo širile i skupljale kao u bika, a niz usta su mu curile sline. Od svega toga, Beatriče je vidjela samo zgužvani komad hartije koji je treperio u njegovim stegnutim šakama. I tada je znala sve šta je čeka.
– I ti si željela da me napustiš, je li, droljo?
Nije odgovarala, jer nije imalo šta da se odgovori.
– Ne, nije dovoljno što si željela da me napustiš! Još si pokušala da me upropastiš! Misliš da sam kreten?! Jednom je uspjelo tvojoj sestri, ali tebi neće! Ne samo da si htjela da onu budalu na papskoj stolici obrlatiš da te uda, već si htjela i moju čast da ukaljaš.
Šta god da kaže, sve je vodilo ka jednom. Nikad joj njena sudbina nije bila jasnija nego tada.
– Zar mi tako naplaćuješ svu moju ljubav? Sve što sam ti pružio. Ista si bestidnica kao pokojna mater. I ona mi je prkosila ćutanjem. I ona mi je poput tebe puštala da je tučem, samo da mi pokaže da je bolja od mene. Zato te sve ove godine nijednom nisam obljubio, Beatriče moja.
U njegovim zvjerskim očima zaiskriše suze, koje kao da su imale trag ljudskosti.
– Tvoja sestra mi ništa nije značila. Ona ti ni do koljena nije. Da si me makar malo voljela, da si me samo jednom pogledala kako sam htio. Ali ti si odlučila da budeš ona. Ti si odlučila da budeš Ersila!
Njegova slobodna ruka ščepa je za vrat. Ona koja je grčevito držala pismo stade je tući.
– Ali nisi. Ti si i moja kćer, moja krv. Ti si veća Čenči od tvoje glupe sestre i tvoje imbecilne braće, ne zaboravi, Beatriče! Sada ćeš vidjeti koliko te volim.
Papir koji je trebalo da joj promijeni život tog dana je zapečaćen njenom krvlju. Snagu očevih mišica Beatriče je već znala, a tog dana je saznala i da među nogama ima oštro sječivo, kojim joj je probio utrobu.

***

La Roka je utvrđenje kraj sela Petrela del Salto, šezdesetak kilometara od Rima. Dokoni gradski jezici su pričali kako je Frančesko otrpavio svoju mlađu kćer u tvrđavu da bi spriječio da i ona pobjegne. Oni još dokoniji su tvrdili da je tamo poslata da skriju grijeh prijebračne bremenitosti. Najsmjeliji su se kleli da je otac djetetov deda. Ipak, veoma brzo jezici su zanijemili ili su iščupani iz grkljana.
– Strah je najbolji lijek od dokonosti – govorio je Frančesko.
Jednom sedmično bi posjetio svoju kćerku. Olimpio Kalveti, upravnik imanja, svake subote je dočekao grofa Čenčija kako dolikuje. Svake subote bi ga gledao kako odlazi. Svake subote bi zapazio novi trag plemićeve ruke na koži mlade Beatriče.
Mnoge stvari je Kalveti zapazio otkako je Betariče došla u La Roku. Svoju suprugu, koju je poslao u utvrđenje da čuva kćer, plemić kao da nije ni primjećivao. Ali zato, kada bi ostao sam sa Beatriče, čitavoj posluzi je bilo zabranjeno da se kreće u tom dijelu utvrđenja. Lukrecija je bila brižna prema svojoj pastorci kao da ju je rodila, iako se osjećala blaga suzdržanost sa druge strane. Nekad bi se Beatričin pogled sudario sa Kalvetijevim. Istog trena bi djevojčine oči pobjegle kao preplašene lastavice. Jednom mu se na njenom licu pričinio vragolast osmijeh koji mu zagolica maštu.
Nemoguće je bilo ne vidjeti promjene koje je mlada djevojka donijela u La Roku. Hladnu i memljivu tvrđavu ukrasila je raznobojnim cvijećem. U vrtu je posadila red hrizantema. Kada ju je pitao zašto je izabrala najnesrećnije cvijeće u Italiji, odgovorila mu je – Svako po svojoj mjeri.
Kao nekada u samostanu, i u ovom zatvoru otkrila je više slobode nego u palati Čenčijevih. Batine koje je jednom sedmično dobijala, nadoknađivala je u vrtu i biblioteci. U upravniku je našla pijatelja i povjerenika.
Bio je to mlad i lijep čovjek, plemenitog porijekla i duha. Razgovarajući o književnosti često su pominjali sirotog Tasa, koji je svojim košmarnim stanjem i ponašanjem prepadao matrone po rimskim ulicama. Za čudo, podsmijavala se Danteovim pjesmama o njenoj slavnoj imenjakinji, a ni Petrarka joj nije bio ništa draži.
– Ti muškarci su opisali sve, samo ne ženu.
Ipak, tih se dana Olimpio češće nego ikad vraćao Aligijerijevim ljubavnim stihovima.
Jednog dana sjedili su u vrtu jedno do drugog i posmatrali zalazak Sunca. Pod njegovim svjetlom hrizanteme su dobile boju pitome krvi. Olimpio odjednom začu:

Hvaljen da si, moj Gospode, sa svim Tvojim stvorovima,
s gospodinom bratom Suncem nad svima
po kome dan i svjetlo daješ nama.

I ono je lijepo, žarko i puno prosjajuje,
Tebe, Previsoki, ono divno znamenuje.

Bio je to Beatričin glas. Kada ju je pogledao u očima joj je vidio nesnosnu tugu. Primače joj se i dodirnu ruku lagano.
– Gospođice, koje god da Vam muke more dušu, raspolažite mojim životom po svom nahođenju.
Beatriče ga pogleda. Nije mogla da izdrži bol, briznu u plač i objesi mu se oko vrata. Dok ju je držao u naručju, Olimpio vidje modru fleku na njenom vratu.
Čitave noći nije mogao da zaspi. Samo je mislio na scenu iz vrta. Meso koje je osjetio ispod slojeva plemićkih haljina, ostavilo je trag na njegovim dlanovima. Svako malo mu se javljala ona mrlja na njenom vratu, čas kao crni leptir, čas kao lobanja, čas kao lice grofa Frančeska. U tim trenucima, Olimpio bi osjetio nezamislivu mržnju. Onda se dosjeti Dantea, te mu se javiše stihovi:

Sve moje misli zbore o Amoru,
a među njima takva je različnost,
da jedna moć mi nudi i pravičnost,
jedna na ludost navodi najgoru.

Tog trenutka vrata njegovih odaja se otvoriše. On se uspravi. U mraku, obasjana svjetlom svijeće, u dugoj bijeloj spavačici i raspuštene plave kose stajala je Beatriče. Nikada nije izgledala ranjivije nego tada. Nesigurnim koracima mu stade prilaziti. Što je bila bliže postelji, više se snebivala da nastavi. Kada je sjela kraj njegovih nogu, on joj se približi. Svijeća je treperila od njihovih uzdaha.
– Ne mogu sama. Molim te, pomozi mi – reče.
– Od sada, moja volja pripada tebi, gospo moja.
Plamen svijeće se ugasi da bi se rasplamsao novi požar.

***

Skoro devet mjeseci kasnije se porodila. Gledala je svoga sina i pitala se iz čijeg je uda izašao. Da li je on plod nježnih milovanja Olimpija Kalvetija, ili surovih Frančeskovih udaraca?

***

Đakomo Čenči je bio čovjek koji nosi snagu u rukama i strah u nogama. Od tajanstvenih pogibija dvojice braće, vidjelo se da samo vrijeba smrt da bi je nadmudrio.
– Ti znaš da ovako više ne može, Beatriče. Šta je ti je sve taj čovjek uradio. Ako ti nije do sebe, pomisli na našu majku!
– Moju majku ne pominji!
– Našu! Ona je i moja, kao i tvoja!
– Ja nikada ne bih koristila njenu uspomenu za to što ti hoćeš!
– Ja samo želim da živimo normalno.
– Ne, ti hoćeš bogatsvo i želiš titulu glave kuće.
– Pa i da jeste tako, šta je bolje? Da onaj đavo hoda slobodno Rimom, siluje žene, ubija ljude, a Božijim danom ostatak snage istresa na tebi?
Beatriče nije odgovarala.
– Lukrecija, molim te, urazumi je. Ti isto znaš da nema drugog načina. I tebe je povrijedio.
– Više nego što se riječima može opisati – odgovori njihova maćeha.
– Pa reci onda nešto, ako Boga znaš!
– Izbor je Bein. Ja ću je podržati šta god odluči.
– Sestro, molim te, ovo možeš samo ti da uradiš. Niko osim nas ne smije znati.
– Ako iko želi da to pseto plati ja sam. Ali ne možeš je prisiliti na nešto što ne želi – progovori Olimpio.
– Zar nije dovoljno što si ovdje dovela svog ljubavnika, još ga puštaš da priča?
– Džukelo!
– Dosta! Prestanite obojica!
– Molim te, Beatriče, urazumi se. Ovako se više ne može živjeti. Nas dvoje želimo isto!
– Prestani to da govoriš! Ti želiš novac, a ja…
– Šta ti želiš?
Beatriče kratko poćuta.
– Slobodu – reče ipak odlučno.
– Jesi li spremna onda da se boriš za nju?

***

– Popij vina, Frančesko, prijaće ti.
– Oh, Bea, koliko sam samo čekao da me prihvatiš.
Modrice pod njenim haljinama više nisu boljele, ali one koje je ogolio duboki izrez na grudima vrištale su da ih skloni u tamu. Ipak, Beatričin osmijeh je bio nesalomljiv.
– Znaš da ti nijedan muškarac ne može pružiti što i ja. Već sutra ću se riješiti onog šmokljana Kalvetija.
– Pusti ga – reče i prinese svoje razgolićene dojke njegovom licu. – On je bio razbibriga. Da nije bilo njega, ne bih shvatila kolika je tvoja muškost.
Jednom rukom je držala zlatan pehar, a drugom ljubavnički milovala Frančeska.
– Popij još vina – reče i sopstvenom rukom mu natoči snažan gutljaj u usta.
– Hvala Bogu i Đavolu što si shvatila da smo mi jedno za drugo.
– Naravno da smo jedno za drugo. U nama teče ista krv. Ja sam ti, Frančesko. Postoje li pod ovim zvjezdanim svodom dvije osobe koje su jedna drugoj bolji par?
– Mi smo od loze vladara, Beatriče moja. Ti si Čenči, kao i ja.
– Jesam, Frančesko. I to ću ti dokazati večeras.
– Šta ćeš uraditi?
Prislonila je svoje čelo o njegovo. Usne su im bile toliko blizu da su disali jedno iz drugog.
– Ubiću te.
Odmače glavu od nje. Htio ju je sasvim odgurnuti, ali nije imao snage. Pogleda je i prenerazi se od straha kada vidje vragolast osmijeh na njenom licu.
– Ersila – vrisnu.
– Ne, oče, to sam ja, Beatriče. Čenči.

***
– Došli ste da spasite moju dušu?
Vrata tamnice zatvorila su se za monsinjorom Guerom. Skoro dogorjela svijeća na stočiću obasjavala je mračne zidove iz kojih je izbijala vlaga. Osim bijedne postelje jedini predmet koji je krasio ovu jeftinu imitaciju pakla bilo je raspeće. Na ležaju je sjedila djevojka okrenuta mu leđima. Obučena je u prostu bijelu tamničku haljinu od grubog sukna, a kosa joj je povijena bijelom krpom kao turbanom. Prema njenom položaju nije mogao da prosudi da li je gledala u raspetog Hrista, ali jedno je bilo sigurno. Ta ga neće udostojiti pogleda.
– Bog me šalje da ti ponudim Milost Njegovu, kćeri.
O zidove se odbi jedan prezriv podsmijeh. Tolika gorčina u tako mladom biću, pomisli monsinjor.
– Neka se on smiluje kad Njegov poslanik na zemlji nije.
– Sveti otac nije mogao oprostiti grijeh koji si počinila.
– Znate li da je sveti otac svojeručno udao moju sestru? Uradio je to da je izbavi od našeg oca. Jednom sam i ja pokušala da mu pošaljem pismo, koje nikad nije došlo do njega. A sada je ponovo imao priliku da me spasi i opet ju je propustio.
– Tvoj spas je u tvojim rukama.
– Ja sam to već obavila.
– Zar zaista u tebi nema želje za pokajanjem?
– Uradila sam ono što sam morala.
– Počinila si smrtni grijeh.
– Vi ste došli da mi sudite ili da se molite za mene?
– Došao sam da ti pomognem.
– Pomozite mi i recite mi ono što mi treba.
– Šta želiš znati?
– Šta se desilo sa Olimpiom?
– Mrtav je, kćeri.
– Kako?
– Ne znam detalje, ali umro je prilikom istrage. Željeli su da od njega izmame priznanje, ali nisu uspjeli. Umro je u mukama, odbijajući išta da prizna.
– Budala.
Djevojčine riječi iznenadiše Gueru. Zemni i nebeski Rim brujao je o legendarnoj ljubavi Čenčijeve kćerke i njegovog kaštelana. Od nje je očekivao gorke suze u najmanju ruku.
– Jesi li ti to ljuta na njega, kćeri?
– Ne, oče, to je samo konstatacija. Jesu li oslobodili Bernarda?
– Jesu. Dječak je zbog svojih godina pošteđen smrti, ali moraće da prisustvuje pogubljenju.
– To dijete nije ništa skrivilo, ali dobro je da gleda smrt svojih najbližih. Biće pravi Čenči.
Ovoj sirotoj duši nema više spasa, mislio je sveštenik.
– A šta je sa ostalima?
– Tvoj najstariji brat i maćeha su živi. Njih će danas pogubiti s tobom.
– Pretpostavljam da su oboje sve izbrbljali.
– Priznali su svoje grijehe pred Bogom i ljudima.
– Šta su ponudili Đakomu da propjeva?
– Ja, kćeri, o tim stvarima ništa ne znam.
– Znate.
Monsinjor se mogao zakleti da je čuo samog đavola kako progovara iz usta te djevojke. Kroz kožu mu prođe takav strah da nije mogao odbiti odgovor.
– Navodno su mu ponudili slobodu i ostatak porodične imovine.
– I budala je nasjela na trik. Toliko godina se plašio smrti i žudio za očevim bogatstvom, da pogine zbog njega.
– Posjetio sam tvog brata. Uvjeravam te da se on iskreno pokajao.
– Iskreno se pokajao, kao što sam ja netaknuta poput Gospe.
Monsinjoru je bilo sve neugodnije.
– A moja maćeha. Ona je odmah sve rekla, zar ne?
– Jeste, kako si to znala?
– Zato što se ništa od ovoga nije desilo slučajno. Svako od nas je imao svoj razlog. Moj brat je želio novac.
– A šta misliš koji je razlog tvoje maćehe?
– Da se osveti mom ocu i meni.
– Zašto tebi?
– Zato što je zbog mene osjetila nesreću nevoljene žene. Nije mogla da podnese što moj otac ne jebe nju već mene.
Sveštenik samo što ne povrati.
– Je li vam dobro?
– Jeste, kćeri. A koji je bio tvoj razlog?
– Razlog za šta?
– Za ubistvo.
– Ja nisam imala razloge, jer nikoga nisam ubila.
– Ne možeš više poricati, dijete moje. Svi su priznali. I svi dokazi upućuju u tebe. Ljudi te podržavaju. Svi znaju ko je bio grof Frančesko Čenči. Imaš simpatije zemnog svijeta, ne odriči se nebeskog.
– Ne priznajem ništa više od onoga što je nužno.
– Meni možeš otvoriti svoju dušu. Ono što kažeš, ostaje između tebe, mene i Boga.
– Ako niste primijetili, Boga nema u ovim odajama.
Guera se osjećao poraženim, okrenuo se ka vratima da ih otvori, ali tada začu stihove.

Hvaljen da si, moj Gospode, za sestru našu Smrt ovoga tijela,
od koje da uteći će živa stvora nema

Nije mogao da vjeruje šta čuje.
– Sveti Frančesko?
– Da.
I umjesto da bilo šta kaže, monsinjor samo nastavi stihove.

Teško onima koji umru u grijehu smrtnomu;
blaženi oni koje nađe u presvetomu hotijenju Tvomu,
jerbo tada druga smrt im zla ne sprema.

– Taj sam dio zaboravila – ču podrugljiv odgovor.
– Imam, samo jednu molbu za Vas.
– Šta god mogu da učinim za tebe, kćeri.
– Ne znam da li ste čuli za gospođu Katarinu de Santis?
– Ne mogu se sjetiti.
– To je jedna dobra žena. Udovica. Živi u selu Petrela del Salto. Sa njom je jedan dječak. Nema još ni tri godine. Sirotinja. Ženi sam udijelila određeni dio svoje imovine. Namijenjen je tom dječaku. Njegovom odgoju i školovanju. Kada napuni dvaseset, već mu je određen jedan dio imovine koji će imati za život.
Monsinjor je pomno slušao njen jedva primjetno umekašni glas.
– Ako Vam je do moje duše, postarajte se da taj novac bude iskorišten onako kako sam namijenila.
– Ne brini, kćeri. Uradiću sve što mi je u moći.
Kada je izlazio, uprkos svemu, baci još jedan posljednji pogled na zarobljenicu. Srce mu zamalo ne stade od užasa.
Blaga svjetlost polumrtve svijeće, obasjavala je jedan nevin ženski obraz. To lice je bilo nježni oblak u ljudskom liku, a pogled blag i stidljiv. Sedam puta sedamdeset i sedam tuga stalo je u te oči, koje nisu poznavale grijeh. Ali kao da su znale šta ih čeka, one su posmatrale monsinjora neutješno, ali smireno. Usne su joj bile blago razdvojene kao da će reći – Ne ostavljaj me. Ali umjesto toga progovori hladan glas.
– Željela sam da budem slobodna.
Svijeća se ugasi i mrak proguta anđeoski lik u sveštenikovim očima.

***

Nakon što je odsječena, Beatričina glava je odlučila da pobjegne i osjeti slobodu koju nije ostjetila za života. Otkotrljala se povlačeći za sobom svileni veo njene plave kose. Iako je okupljena svetina pokušala da uhvati posmrtnu relikviju grešne mučenice, ona je vješto izbjegavala njihove ruke i noge, dok nije pala u rijeku. Pripovijeda se da se Tibar sedam dana nije mogao očistiti od krvi, te su je građani morali piti i kupati se u njoj.

_____________________________________________________________________________________

FEDOR MARJANOVIĆ rođen je 1990. godine u Banjoj Luci. Po osnovnom zanimanju je kolekcionar beskorisnih diploma, a po životnom pozivu vječiti student, čitalac i pisac. U Banjoj Luci je diplomirao na Odsjeku za srpski jezik i književnost, a nakon toga je završio dva master studija iz književnosti, u Novom Sadu i Banjoj Luci. Trenutno je na trećoj godini doktorskih studija u Novom Sadu i apsolvent je na Odsjeku za ruski jezik u Banjoj Luci. Do sada je objavio nekoliko naučnih radova iz oblasti nauke o književnosti, a svoju kratku priču „Između guje i trna“ objavio je u Književnim novinama 2016. godine. Aktivnije je počeo da objavljuje priče na književnim portalima i festivalima 2019. godine. Njegova priča „Nepoznati“ ušla je u izbor Priče iz komšiluka 3, priča „Junak bez lica“ je ušla u uži izbor festivala West Herzegovina Fest, a pripovijetka „Lubenica“ je objavljena u zborniku „Pismo za Estebana i druge priče“. U toku 2020. godine dobija prva priznanja za svoj rad. Pripovijetka „Kerber“ je osvojila prvu nagradu konkursa „Zija Dizdarević“. Priča „Junak bez lica“ dobila je pohvalu Dositejeve zadužbine na konkursu „Dositejevo zlatno pero“. Za priču „Pokrov“ je dobio plaketu „Slavko Jungić Jesej“.

KRATKA PRIČA MLADENA VUKŠIĆA: PENNY LANE

proza

Već je prošlo puno vremena otkako po cijeli dan samo ležim i igram se sa štipalicama. Jutros mi mama ne daje ruku za dignit se iz kreveta. “Sad možeš sama”, kaže. Dolazi tata i ljubi me u čelo, a mama mi donosi novu haljinu. Prekrasna je iako mi se čini nekako poznata. Tata stoji iza mame i govori mi “Danas bi mogli ti i ja malo prošetati. Šta ti kažeš mama, možemo li?” Mama klima glavom, kaže, “sveti je Duje, ajte vi dvoje baraba, ispadajte, samo mi smetate po kući”, a ja vrisnem od sreće. Gledam tatu: “Jel samo ti i ja?”. Namiguje mi: “Samo ti i ja. Neka muškarčine ostanu kući čuvat mamu kad se vrate iz škole.” Okrećem se na krevetu i spuštam noge na pod. Polako se ustajem, još mi malo trnu, ali nije strašno.

Izlazimo iz kuće, mama stoji naslonjena na našu zelenu ogradu i maše krpom. Dovikuje: “Vratite se za ručak, nemojte da se kokoš ohladi!”

Kad nas mama više ne vidi tata čučne a ja mu skočim na leđa. “Điha!,” vičem i tako idemo prema gradu. Cesta je prašnjava i sunce fino grije, ali nije mi vruće. Kad se tata umori sjednemo na zidić, on me škaklje travom po nosu, a ja se smijem. Kraj nas prolazi kočija i konj puše kroz nos i klima nam glavom gore-dole. “Poštovanje!” kaže tata i skida šešir.

Uskoro dolazimo do kuća puno većih od naše i kraj nas prolazi još ljudi. “Vidiš tamo dole onu crvenu kuću.” pokazuje mi tata skroz ispruženom rukom. “Tamo je slastičarna, a u njoj ima nešto fino šta se zove cukar de orzo, ali moramo se prvo malo sredit, jel tako?”. Ja samo klimam i gledam ga. Ne mogu uopće zamislit šta je to. Tata me spušta sa leđa, poravnava mi haljinu, uzme me za ruku i ulazi na velika staklena vrata. “Živili meštre”, pozdravlja a ja gledam uvis iznad vrata prema zvončiću koji se javio kad smo ušli. “Koja čast”, kaže barba sa bijelim brkovima i pruža tati ruku.

Tata sjeda u veliku stolicu, a barba se okreće meni. “Ja sam barba Mate, a kako se ti zoveš?”

“Ja se zovem Brižit”, kažem mu ja.

“Najstariji joj je brat ima krizmu prošle nedilje pa je bija u kino i od toga dana samo priča o nekoj glumici. Napunija joj je glavu”, kaže tata i mali mjehurić mu odaskoči od usta dok ga barba Mate maže pjenom od sapuna.

“Oćemo i tebe sredit?” pita barba i uzima veliku kuglu pjene i stavlja mi je na nos. Ja se malo namrštim, pa skočim sa velike stolice i stanem kraj tate. Gledam po prostoriji, na zidovima su ogromna ogledala, slike igrača i jedne gospođe u crnom okviru. “Je li ovo neka glumica?” pitam, a tata me povlači za ruku.

Vrata zazvone, utrči dječak u bijeloj košulji i stane ispred stolice. Gleda mene, pa tatu, pa se okrene leđima i kaže “Barba Mate, barba Mate, pitala je teta Franka oćete li joj doć napravit frizuru, zakasniće na procesiju!” Udahne. “Barba Mate, barba Mate, pitala je teta Franka…!”

“Zorane stani, smiri se, kolap će te strefit. Reci teti Franki da ću doć za minut, čim sredim ovu glumicu i njezinog papu.” Dječak se naglo okrene i opet me pogleda, pogleda barba Matu i izjuri kroz vrata. Tata je namazan bijelom pjenom pa izgleda kao kokoš kume Marije, a Meštar uzima jednu strašnu britvu i brije ga. Da sam ja tata umrla bi od straha.

“Tata, kad ćemo kupit onaj tvoj bronzo?”

“Nije bronzo šempjo, nego de orzo. Pričekaj, brzo ću bit gotov.”

“Hoćemo li na Gablea”, pita Meštar, a tata odgovara “Kad je bal, nek je maskenbal.” Ništa ih ne razumijem. Kad je gotovo, tata skida šugaman sa lica i smješi se sebi u ogledalu. Kako čudno izgleda.

“Tata, ja ću bit glumica kad narastem.”

“Već jesi”, kaže barba meštar i razbrčka mi kosu. Tata mi daje ruku. “Ajmo Smiljo. Pozdravi barba Matu”. Na ulici je sve više ljudi obučenih u misnu robu, a preko puta trojica viču jedni na druge. “To se zove rera”, kaže tata i, prije nego sam ga išta pitala, ulazimo u slastičarnicu. “Deset deka, šjor Svirčić”, naručuje tata i dodaje mi mali škartoc. Iznutra nešto predivno miriše. Tata kaže: “Dosta je bilo šetanja za prvi put, jel tako? Bit će još fêšta. Osim toga, počeli su se skupljat oblaci, ne bi bilo dobro da još i pokisnemo.” Opet me uzima na krkeča, a ja stavljam u usta jednu kocku žutu kao sunce.

Kad dođemo kući, mama pegla tatinu uniformu. Digne glavu i pita: “Jeste dobro, vas dvoje?”

__________________________________________________________________________________

MLADEN VUKŠIĆ naučio je pisati slova sa četiri godine i ta ga vještina do danas nije napustila. Rođen je iste godine kao i Sgt.Pepper. Kao mali dječak, dok još nije znao za Beatlese, najviše je volio mamu, tatu, bracu i kolače. Kad se pokaže potreba za njegovom biografijom, rado spomene ugled koji je uživao u drugoj klupi srednje škole kad je kolegici dozvoljavao da on njega prepisuje zadaću iz engleskog.

temat SUICID: KRATKA PRIČA SANJE PILIĆ IZ ZBIRKE “AH, LUDNICA”, Globus, 1986. / Društvo za promicanje književnosti na novim medijima, 2007.

proza

NOVINE OD JUČER

– Koliko ti je godina?

– Sedamnaest – rekla je Marike. Ispruženi čovjek dodirnuo ju je bijelim, tjestastim, pjegavim rukama. U novinama je pisalo “Veselite se ili se objesite” crnim slovima rimske kapitale, velikim jedan centimetar. U torbi je Marike imala proziran, istostraničan trokut i bijelu teku za geometriju s čudesnim formulama koje se sastoje od logičnosti i savršenstva. Faraoni su spavali balzamiranim snom, preparirani za vječnost i omeđeni pustinjom i nebom.

Marike je oblačila hulahupke. Bilo je glupo plakati. Neki je drugi čovjek čučao iza vrata, zelenih vrata. Osjećala je kako mu dah rosi kvaku. Opatice su snivale bezgrešne snove negdje u blizini, licima uronjene u štirak, čipku i tišinu. Sve su joj objasnili još puno prije zore ta dva blizanca, svaki s lančićem oko vrata. Da postoje samo oni i Bog u tom podrumskom carstvu dok vani pada snijeg, da su prozori dobro izolirani od buke, da je ulica dobro izolirana od krikova i da nema fajde vrištati, ni potrebe; sve je to jednostavno i lišeno zlih namjera. Nema ništa loše u dodirivanju i grubostima, djevojke to vole, valjda oni znaju, ne treba se pretvarati i cmizdriti, neće joj pomoći, zašto izigrava nevinašce u jedanaest navečer u njihovom podrumu? Sve, sve je dobro u životu. Zar ubojice ne pišu pjesme po zatvorskim zidovima i zar krvnici ne uzgajaju ruže u svojim urednim vrtovima? Sve ima dvije strane, nisu oni nikakvi monstrumi, samo se malo zabavljaju i sve će biti u redu, bolje da se opusti i prestane cviliti. Marike je oblačila džemper i stalno iznova čitala “Veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite”. Ispruženi čovjek je sjeo i krevet je zaškripao. Baš kao i prije, isto.

– Sedamnaest! – uzviknuo je čovjek i bosim nogama potražio cipele. Čula je struganje potplata po betonskom podu. Vidjela je mačku koja oštri kandže na kori drveta i rasteže se na fotografiji u boji. – Kodak-color: Vaš color.

– Sedamnaest – ponovio je čovjek.

Marike je uzela torbu i teke i vidjela njegove velike šake koje pale cigaretu, i ćelu od tijesta, i vrat koji se nadimlje uvlačeći dim i bila je slobodna.

Iza željeznih vrata stajao je drugi, kovrčavi princ, podrumski princ s očima nenaviklim na svjetlo.

– Kako se zoveš? – upitala je Marike, dok je on trčao da joj otvori još dvoja vrata. Kako ih nisam primijetila, ta vrata, pomislila je Marike. Njegova sjena bila je zgrbljena, sitna i brza. Pa on je kukavica, prošlo joj je kroz glavu, ja ga se bojim, a on je kukavica. Lančić je poskakivao oko njegovog vrata i svjetlucao – i on me se ne boji, jer tamo postoji prijatelj koji čeka naslonjen na jastuk, pušeći cigaretu.

Sjena je uvukla ruku u džep od hlača i izvukla ključeve. Vrata su se odškrinula.

– Žarko, a možda i ne – rekao je drugi čovjek i žmirnuo, a ona je vidjela park prekriven snijegom. Bila je slobodna i oni se nisu bojali. Nije zvala u pomoć i nije se utopila. Imala je kolut za spašavanje oko struka, baš kao što je nekoć imala pupčanu vrpcu zamotanu oko nogu. Prošla je kraj crkvenih, zamagljenih vrata i vidjela opatice kako čiste oltar, prljav od sna. Mraz se zalijepio za drveće.

– Što da radim, što da radim? – pitala se Marike, pušući u svoje hladne, ružičaste, izgrižene prste. – Trebala bih jednu vruću, obilnu porciju nježnosti i nečije udobno naručje. Nemam baku, ni kanarinca, samo besplatnu kartu za tramvaj, u svim smjerovima. Smiješno mi je, smiješno i glupo. Još je mrak…

Marike uđi u telefonsku govornicu s razbijenim staklom. Zvala je preko rijeke, zvonilo je tri puta i onda se čulo probuđeno halo. – Nešto mi se dogodilo – rekla je Marike u sebi.

– Halo, tko je tamo? – vikao je glas ljutito.

– Nešto mi se dogodilo – šutjela je Marike.

– To je, možda, tvoja dosadna sestra? – rekao je glas i zakašljao se.

– Daj, ne govori tako. Jesi li to ti, Marike?

Pred Marikinim očima prolazili su tramvaji, osvijetljeni i topli, puni ljudi. Čovjek sa šeširom je imao vunene rukavice i jeo je sendvič, naslonjen na stup. Ispod pazuha je držao novine. “Veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite”, pisalo je unutra, u tom jučerašnjem prošlom, noćašnjem izdanju.

– Jesi li to ti…?

Marike spusti slušalicu.

– Nešto se dogodilo? – viknuo je čovjek, a mrvice se razletješe ispred usana. On obriše lice rukavicom koju mu je isplela mama, još davno, kad su mu prsti prestali rasti.

– Nešto se dogodilo? – ponovi još jednom, gledajući je kosim, uskim očima.

– Ništa se nije dogodilo – rekla je Marike. – Nisam dobila vezu.

– Blijeda si i izbezumljena – nastavi čovjek skidajući šešir. Novine spremi u džep. U šeširu je pisalo Šeširi i kape A. Grgića. Čovjek izvadi zeleni, svileni šal iz šešira i počne ga omotavati oko vrata.

– Povraća mi se – reče Marike.

– Ništa to nije – odgovori čovjek. – Diši duboko. Zahladilo je. – On se nasmiješi. – Uskoro će svanuti.

Marike je stajala ne mičući se. Nije znala kamo ići. Imala je krive teke bez zadaće u torbi i cijelo jedno snježno jutro.

– Ovako je najbolje, tu stajati i čekati da mala kazaljka dođe na dva, a velika na dvanaest. – Oči joj se napuniše suzama. Nije ih ni primijetila, te suze koje klize bez jecaja i napora.

– Ipak se nešto dogodilo – reče čovjek. Vidjela je kako vadi jabuku iz džepa i kako je briše rukavicom. – Evo, jedi!

Novine su mu virile iz kaputa.

– Možete li mi ih pokloniti? – upita Marike pokazujući ih prstom.

– Od jučer su – on odgovori. – Od noćas.

– Znam – reče Marike i zagrize jabuku. – Ima nešto u njima što moram opet pročitati.

– Ah, gluposti – on odmahne glavom i pruži joj novine. Imao je smeđe rukavice sa žutim prugama i bijele manšete sa srebrnim gumbima.

– Idem – reče. – Onda, do viđenja – on se opet nasmiješi. – Jedi jabuke, ne čitaj novine i ne druži se s neznancima.

Marike klimne glavom. Gledala je njegova leđa kako odlaze i šal koji leprša, zeleni šal s tankim, zlatnim nitima utkanim u vjetar, znala je da je rano i da škola još ne počinje, da ne treba telefonirati, a da u novinama, na srednjoj strani, crnim slovima rimske kapitale, u jednom jedinom redu, vrlo uredno, vrlo čitljivo piše “Veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite, veselite se ili se objesite”.

_______________________________________________________________________________

SANJA PILIĆ (Split, 1954.) završila je Školu primijenjene umjetnosti u Zagrebu, fotografski odsjek. Radila je kao fotografkinja, trik–snimateljica i koloristica na crtanom filmu. Surađivala je s Autonomnom ženskom kućom iz Zagreba i radila sa zlostavljanom djecom. Članica je raznih prosudbenih odbora za dječje stvaralaštvo. Nastupa u školama na dječjim literarnim druženjima. Sa šest naslova zastupljena je u lektiri za osnovne škole. Objavila je do sada 33 knjige za djecu i odrasle. Djela joj postižu velike naklade, mnoga su doživjela po devet i deset izdanja. Neka od djela za djecu prevedena su na slovenski i albanski jezik. Serijal slikovnica o Maši vrlo je popularan već dugi niz godina.

Živi i radi u Zagrebu.

KRATKA PRIČA KRISTINE GAVRAN: POTPIS

proza

Sjedio je za stolom, pio kavu i vježbao vlastoručni potpis energičnim potezima. Već je dva lista papira ispunio kitnjastim s-ovima i labudastim j-ovima. Kemijska Montblanc pristajala je njegovoj ruci. Osjećao se kao jedan od modela iz njihova kataloga; u elegantnom odijelu, podšišane brade i blagog osmjeha. Rupčićem za naočale ulaštio je kemijsku. Njezina glatka, crna površina svjetlucala je, a srebrni su ukrasi isticali ljepotu dizajna. Na lijevoj ruci nosio je srebrni ručni sat. Podsjetio je sam sebe da u ključnom trenutku, kad počne potpisivati dokument, zadigne lijevi rukav odijela i položi ruku odmah uz papire, kako bi se jasno vidjelo da sat i kemijska pristaju jedno drugome.

Još jednom spustio je svoj potpis na papir i zadovoljno promatrao kako se slovo k ponosno kočoperi. Bio je to najljepši potpis do sada, posve precizan i ravan. Ali nije isto ostvariti ovako lijep potpis u miru vlastitog ureda ili pred gomilom ljudi u publici, pred kamerama i fotografima. Znao je da će kamera zumirati njegove ruke, a taj potpis promatrat će milijuni ljudi diljem svijeta. Na tu pomisao ruka mu je zadrhtala, a okus kave u ustima postao je gorak. – Gospon premijer, auto dolazi za pola sata – provirila je tajnica na vrata.

Živciralo ga je kako mu se obraća s „gospon premijer“, to „gospon“ paralo mu je uši. Kao neka piljarica na Dolcu. Nije ni fakultet završila, ali morao ju je zaposliti. Svašta je on morao u posljednje četiri godine, no od sutra ne mora više ništa.

– Molim vas, donesite mi još jednu kavu – izgovorio je ne podižući pogled s papira.

– I šećera! – viknuo je za njom. Vrata su se već zatvorila.

Još kao mladić uvježbao je svoj potpis, znao je da se takve stvari ne prepuštaju slučaju. Uostalom, postoji čitava znanost o povezanosti rukopisa i osobnosti. Stoga je odabrao tip osobnosti za koji je smatrao da će mu najbolje koristiti u životu te je dugo vježbao veličinu slova, nagib i razmake. Njegov rukopis odavao je odlučnost, samopouzdanje i efikasnost.

Tajnica je donijela kavu i dvije vrećice šećera. Obje je istresao u vrući napitak, a zatim otpio. Vruće! Kapljica kave pala je na bijeli papir. Mrlja se razlijevala po njegovu imenu, izgledala je kao crna rupa u svemiru koja guta sve pred sobom. Stresao se. Bit će sve u redu. Vježbao je.

Kad su krenuli u čitavu kampanju oko prodaje, uplatili su mu dva milijuna eura na račun. Javnosti su objasnili da se ne radi o korupciji, već lobiranju koje je legitimno po cijelome svijetu. Naravno, našlo se koje novinarsko piskaralo koje je napisalo šaljivu kolumnu, ljudi su se nasmijali, malo dijelili link članka po društvenim mrežama i to je bilo to. Za ozbiljnu raspravu nitko, na sreću, nije imao vremena. Kampanja je bila intenzivna; posvuda plakati, televizijske reklame u visokoj produkciji, koncerti, po gradu su vozili autobusi koji su preko razglasa puštali lako pamtljive jinglove. Ubrzo su svi pjevušili istu pjesmu. Referendum je dobro prošao. Kao da je čitav narod odahnuo, ne može biti gore nego što je bilo.

Tajnica se opet pojavila na vratima. Podigao je pogled i primijetio da je operirala usne. Vjerojatno koristi novac od otpremnine. Svakome tko je radio za državnu, pa čak i lokalnu vlast, od premijera do spremačice, isplaćena je otpremnina. „Clean new beginning“, tako su to nazvali njihovi partneri. Ionako nisu imali koristi od takvih radnika. Dugovi su isto sanirani i čitava država mogla je krenuti ispočetka. Povrat ulaganja očekivao se tek u idućoj generaciji, bilo je to dugoročno planiranje.

– Gospon premijer, auto vas čeka.

Duboko je udahnuo i osvrnuo se po uredu. Police su zjapile prazne, sa zidova su uklonjeni portreti, čak je i veliki kristalni luster skinut sa stropa. Nakon potpisivanja, predat će ključeve ureda i od sutra počinje preuređivanje. Zgrada u kojoj je zasjedao parlament postat će hotel s pet zvjezdica, ipak takva lokacija zaslužuje nešto posebno. Pomislio je kako će sutra, kad radnici uđu u ured, on već biti u avionu za Floridu gdje ga čekaju supruga i djeca, i ta ga je misao ispunila zadovoljstvom.

– Uništite ove papire – gurnuo je tajnici u ruke listove ispunjene potpisima. Otvorio je lijevu stranu sakoa i oprezno stavio kemijsku u unutarnji džep, zakopčao gumbe i odlučnim korakom krenuo prema autu.

Dok je auto klizio po cesti, uočio je da su nove zastave izvješene na prozorima. Bile su iste kao one prijašnje, ljudi vole te tri boje, samo je grb zamijenjen i u sredini se sad nalazio logo kompanije – horizontalno položena banana. Iako je kompanija osnovana kao svjetski distributer banana, već odavno su prešli na digitalne usluge. Skladištenje banana je komplicirano. Ali banana je ostala lako prepoznatljiv simbol. Svako kućanstvo dobilo je zastavu u poštanski sandučić, uz bon od dvjesto kuna kao poticaj da zastavu izvjese na vidljivo mjesto. Zastave su se vijorile s pročelja zgrada, a te banane u ležećem položaju izgledale su kao široki osmijesi. Bez sumnje, ljudi su bili sretni.

Auto se zaustavio pred kazalištem, anđeli s pročelja blesavo su se smijali okupljenom mnoštvu. Premijera su čekali postrojeni vojnici i mažoretkinje. Bila je ovo posljednja parada nacionalnog ponosa koja će završiti vatrometom u ponoć. Režija je prepuštena doajenu hrvatskog kazališta. Od sutra nastupa rebrendiranje, tako su mu objasnili. Kazalište ostaje kazalište, predstave na stranim jezicima privući će brojne turiste, ali zgrada Sveučilišta i Muzičke akademije dobit će novu funkciju. I premijer silazi sa svoje funkcije, pa kako se zgrada ne bi prilagodila novoj situaciji. Sa zvučnika se zaorila himna. Desnom rukom dotaknuo je srce, nervozno provjeravajući je li mu kemijska u džepu.

Visoki državnici okupili su se u predvorju kazališta. Dok je pružao ruku na pozdrav, Premijer je osjećao kako mu se dlanovi znoje. Bilo mu je neugodno što za sobom ostavlja ljepljiv, ljigav trag, a uzvanici neprimjetno brišu dlanove o rub hlača. Uhvatila ga je panika, što ako mu kemijska sklizne niz prste i potpis ispadne nečitljiv? Ne može si to dopustiti.

– Treba mi papir! – šapnuo je državnom tajniku, ali ovaj je zbunjeno slegnuo ramenima. Kakvim idiotima je okružen! Utješio se da od sutra ne mora gledati nikoga od njih. Premijer je pobjegao u muški toalet i tamo istrgnuo tri lista toaletnog papira. Prislonio je papir na vrata kabine, a zatim isprobao potpis. Na uglačanoj površini tijela kemijske vidjele su se mokre, znojne mrlje. Izišao je iz kabine i gurnuo ruke pod hladnu vodu, nadajući se da će ih to ohladiti. Mora požuriti, uskoro dolazi CEO. To da će CEO najuspješnije multinacionalne kompanije doći u njihovu državicu bilo je vijest broj jedan u svjetskim medijima. Ovakva akvizicija još se nije dogodila, a CEO je najavio da bi, pokaže li se tranzicija uspješnom, mogli otkupiti još pokoju nefunkcionalnu državu. Kandidata nije nedostajalo. Premijer je bio zadovoljan što su prvi na svijetu. Ulazak strateškog partnera podići će standard svim građanima. Uostalom, kompanija će znati kako efikasnije koristiti resurse. Bacio je toaletni papir s potpisom u zahodsku školjku, povukao vodu i krenuo prema pozornici.

Dočekao ga je pljesak u dvorani, mahnuo je okupljenima i sjeo za stol. Okružili su ga fotografi, kao ptice grabljivice koje vrebaju najbolji komad mesa. Odjednom se prolomio još jači pljesak. CEO je izišao na pozornicu. Čovjek u bijeloj majici s kratkim rukavima, razbarušene kose i blagog osmijeha koračao je prema njemu. Pružio je ruku, dlan mu je bio suh i od toga se osjećao bolje. CEO je odbio držati govor, scenarij svečanosti uključivao je tek njegovo pojavljivanje. Prema protokolu, na pozornicu je zatim svečano donesen veliki plavi fascikl. U njemu se nalazio ugovor o prodaji; petstotinjak stranica klauzula i posebnih članaka. Premijer je posegnuo za kemijskom u unutrašnjost sakoa. Čak se sjetio povući rukav na lijevoj ruci kako bi pokazao sat. Kemijska je bljeskala pod svjetlima reflektora i on se razdragano osmjehivao kamerama.

CEO je otvorio plavi fascikl i Premijer je tada primijetio da se unutra ne nalaze papiri, već tanko sučelje ekrana. Ekran je zasvijetlio i pred njim su se ukazala gusto poredana slova. CEO je laganim potezima prstiju skrolao niz dokument, ruke su mu bile mirne, činilo se kao da miluje ekran pred sobom. Zaustavio se na samom kraju gdje se nalazila izdvojena rečenica „I agree to the Terms and Conditions“. CEO je nježno, kao da postupa s djetetom, maknuo kemijsku iz Premijerove ruke i prinio njegov palac ekranu. Pritisnuo je palac na označeno mjesto. Na ekranu se pojavio otisak prsta. Vijugave šare projicirane su na ekrane u dvorani, uhvaćene okom kamere putovale su po društvenim mrežama i TV kanalima. Premijer je zbunjeno gledao u svoj palac. Nikada nije pomislio na nevidljivi trag koji ostavlja za sobom.

______________________________________________________________________

KRISTINA GAVRAN rođena je u Zagrebu gdje je i diplomirala dramaturgiju na Akademiji dramske umjetnosti. Piše drame za djecu i odrasle, prozu i poeziju. U nakladi Disputa objavljena joj je zbirka kratkih priča “Kiša u Indiji, ljeto u Berlinu” za koju je dobila nagradu “Slavić” Društva hrvatskih književnika. Disput je također objavio Kristinin roman “Gitara od palisandra” koji je dobio nagradu Mirko Kovač te bio u finalu za nagradu t-portala i u finalu Nagrade Europske unije za književnost.

Priča “Potpis” u konkurenciji je za nagradu “Ranko Marinković” za najbolju kratku priču Večernjeg lista i preuzeta je uz dopuštenje autorice.