Category: proza

IV

Dan prvi: Ništa nije onako kao što izgleda

Malo je vremena ostalo do večere i svečanog otvaranja turnira u kome pobeđuje onaj što najveštije barata iluzijama i prividima. Iako je Stefan bio najbolji u svojoj varošici, daleko od toga da je bio najbolji među svim ovde prisutnim znalcima. Oni su pokorili polovinu poznatog sveta obrisa, usavršavajući se generacijama. On je bio početnik, začetnik pomenute veštine u parčetu zemlje odakle dolazi, gde se igra nije primila kao u ovom delu civilizacije. Nije ostavila traga, jer tamo ljudi nisu imali mnogo toga da joj ponude. Da joj na žrtvenom oltaru polože darove kojima bi bila zadovoljena. Nadao se da će igrati za istim stolom kao Sisi, da bi mogao da je posmatra dok izvodi svoju čaroliju. I da ona ostane opčinjena njegovom veštinom, koja mu je jedina obezbedila krhko dostojanstvo. Da se zaljubi u njega, posmatrajući kako mu među prstima nestaju karte, odlažući ishod iza uskih proreza spretnih ruku. Da je zavede svojim umećem, jer ništa drugo je ne bi ostavilo bez daha i razuma. Iako je Blagoje očekivao od njega samo uspeh i niz pobeda koji bi ga odveli u finale, on je i dobitak i prestiž, ugled, finansijsku sigurnost, odbacio u drugi plan. Jedino o čemu je razmišljao bile su morske dubine nepoznatih, ali bliskih očiju i pomalo praseći nos što se isticao na voljenom licu. Ipak, znao je to dobro, put do ostvarenja njegove sada najveće želje, vodi preko ispunjenja Blagojevih nauma. A on je, kao svaki vrhunski pokeraš, bio spreman na sve, samo da dobije ono što priželjkuje. Makar i zbog laži, blefa kojim se koristi, a ne zato što to zaista zaslužuje. 
Sala je bila prepuna. Nikada ranije nije video toliko ljudi na jednom mestu. Činilo mu se da ih u tom zatvorenom prostoru ima više nego u čitavoj njegovoj rodnoj varošici. Nisu svi prisutni bili učesnici, izgledalo je da je došlo mnogo više posmatrača, pratnje, onih što se naslađuju kradući tuđe trikove i učestvujući kroz identifikaciju sa drugim. Bez oblika i konstrukcije. Osobine, nedostatka, telesnog deformiteta ili specifičnosti koja bi ih karakterisala. Izvukla iz gomile. Strašljivi da se sami okušaju i provere jesu li miljenici prevrtljive sreće. Jedva su se probili do stola za kojim je Stefan trebalo da igra. Ono što mu je odmah upalo u oči jeste da Sisi nije za istim, što ga je gorko razočaralo. Toliko da je skoro odustao od turnira. Ipak, izostanak njene pojave ubrzo je potisnuo u pozadinu od eha i koraka, budući da je polako shvatao da su protivnici došli spremniji za obračun od njega. Da je olako pristupio pripremama i oslonio se samo na jednu noć, što je od njega među drugovima napravila živu legendu, ali nije imala uporišta u široj stvarnosti. Nije očekivao pobedu u velikom stilu, ali ni to da ispadne među prvima. Hteo je da se dokaže u jedinoj stvari koja mu je u životu išla, i susretne se sa Sisi, možda, za finalnim stolom. On još nije pretpostavljao da poker zatvorenog tipa nije isti kao onaj koji je igrao sa Blagojem i njegovim društvom. Ovde je slučaj bio drugorazredni u odnosu na veštinu. Sve se svodilo na strategiju, kojom on nije baratao, a saputnik i savetnik ga u istu nije uputio. Na sekund, osetio se izgubljenim pod tavanicom što je tiskala gomilu, stremeći da se na nju sruči. Nije sebe doživljavao kao snalažljivog, a okolnosti su ga upravo primoravale da odlučuje usput, bez prava na grešku. Jedan pogrešan potez značio bi, možda, putovanje kući. A suviše mu se dopadao Kan, da bi ga tako brzo napustio. Naročito sada, kada je počeo da se navikava na njega. 
Turnirski poker ili Texas hold’em, kako su ga još nazivali, imao je tačno utvrđena pravila o kojima je Stefan nešto načuo od Blagoja, ali tokom prve dve ruke učio u hodu. Srećom, dobio je dobro mesto u rasporedu uloga, da call-uje među poslednjima, pa je na samom početku podražavao svoje protivnike i saigrače. Talentovan za matematiku i psihologiju određenog tipa, ubrzo se prilagodio i naučio specifičnosti ponašanja igrača za stolom. Da dečko sa kačketom i naočarima za sunce sa njegove leve strane spusti rub kape malo niže kada su mu karte loše. Da stariji gospodin sa desne čim ima jednu od dobitnih kombinacija šmrkne zadovoljno. Da doterana gospođa u srednjim godinama otkrije još za centimetar dekolte kada počne da gubi. Da čovek tužnog lika trepne dvaput u neverici za siguran dobitak i odmah viče: raise! Da tajanstveni stranac, što ga sve vreme netremice posmatra, opsuje tiho na srpskom kada primeti da će Stefan pokupiti sve čipove sa stola. Namerno, jer mu u tom trenutku ruka mahinalno zadrhti i ostane ukočen za mili sekundu. Stefan je, između ostalog, osećao sigurnost zbog uverenja da niko od prisutnih ne razume jezik kojim govori, kao što ni on njih nije razumeo. Poznavao je jedino pokeraške izraze: call, raise, flop, check, bet, fold, flush, full house,… nesiguran u pojedinom trenutku koji od njih treba da upotrebi i šta označavaju. Inače nije bio u stanju da komunicira sa ostalim igračima, ni osobljem, i čekao je da to Blagoje obavi umesto njega. On nikada nije učio nijedan strani jezik, uključujući i engleski. Sada je osećao svu sramotu i neisplativost svog oskudnog obrazovanja.
Krupije je lagano i vešto delio karte, kao da je to najlakši zanat ljudske ruke. Elegantan, prefinjen, nedokučiv. Zahtevao je duge, tanke prste, enigmatično lice i pomalo drskosti. Trzaja što su lomili zglobove i zavodili nenaviknute oči. Ples obmane kome se predaje cela sala, dozivajući Ahrimana, vođen deliocem kao šamanom. Kolektivna histerija sublimirana kroz suzdržanost i nametnutu tajnovitost. Tenzija koja raste u prisutnima, potiskivana i skrivana. Omađijana, ali ne prevarena. Aritmija i ubrzano disanje što se više ne razaznaju od struganja plastificiranog papira. Lete po stolu kao da imaju krila i zaustavljaju se tačno tamo gde im je krupije odredio. Škripavo zakočivši pred rukama igrača. Okrenute ka zelenom somotu, ćutljive i bezizražajne, dok se jagodice nadaju da su među najjačima u špilu. Stefan je brzopleto savio svoje karte, ugledajući nakratko kombinaciju što mu je dodeljena. Nesiguran da li ju je zaista takvu dobio ili ju je samo u tom obliku priželjkivao? Nije bila ni dobra, ni loša, sve je zavisilo od redosleda koji će se naći na stolu. Pet naizgled nevažnih spojeva boja, znakova i brojeva. Poput sinegdohe, gde jedan od pomenuta tri može da prevlada nad ostala dva. Gde je domišljatost podjednako efikasna kao i uplitanje kosmičkih sila. Gde pojedinac može da preokrene sve, u zavisnosti od svog umeća. I toga koliko su njegovi saborci imali sreće prilikom nasumičnog odabira prevrtljivog slučaja. 
Nizali su se ulozi. Igrač nakon Small i Big blind pozicije, kako pravila nalažu, počeo je prvi. Nastavljali su utvrđenim redosledom ostali za stolom. Došao je red i na Stefana. Izgubljen u sopstvenim razmišljanjima i nedoumicama, odlučio je da samo prati. Tako je ostao u igri, ne rizikujući mnogo. U prvom krugu niko nije hteo da se ističe. Možda nisu imali dovoljno smelosti? Ili su im karte bile loše? Možda je to bila stvar taktike? Nesigurnost je varničila u Stefanu. Znao je da ne može da izdrži pod tolikim pritiskom. Možda je drugima delovao smireno i hladno, ali unutrašnjost je gorela nalik na pakleni oganj. Pekla ga je vatra mogućeg neuspeha, sramote i nedovoljno uloženog truda. Da da sve od sebe i izgubi, to bi još nekako podneo. Ali da prokocka šansu zato što joj je traljavo i površno pristupio, okupiran razmišljanjima o Sisi više nego o igri, to bi ga doveka grizlo. To bi bilo isto kao da se predao bez borbe. Iako je takav ishod bio karakterističan za njegovu prirodu. Dosad.
Polagano, slagane su karte na sredini stola. Stefan je tada naučio da se to zove flop. Delilac nije žurio, odloživši prvu sa strane, odlučnim potezima ređao je jednu za drugom: damu karo, devetku pik i sedmicu pik. Mnogo varijacija bilo je u igri. Najjednostavniji put do pobede u ovoj rundi bilo je preko jedne od mnogih kombinatorika sa pik. Skala u boji bila bi savršena, ali da bi se ostvarila morao je da pronađe suparnika za nadmetanje, što bi nateralo delioca da, izvlačeći naredne karte, otvori put ka dobitnom nizu i uvećanju broja čipova. Naravno, pod uslovom da protivnik više blefira nego što ima adut u rukavu. Stefan se pitao šta bi bilo kada bi obojica imali skalu u boji, samo različitoj? Da li bi onda bilo nerešeno ili bi morao da bude samo jedan pobednik? Kako nikada ranije nije učestvovao na nekom turniru, ovakva pitanja su mu popunjavala vreme između ruku. U mnogo šta nije bio siguran, a stideo se da to otkrije, naročito pred Blagojem. Bilo mu je neprijatno od njegovih velikih očekivanja i prekornog pogleda, koji mu, po Stefanovom mišljenju, nije pristajao. Neko toliko grešan i moralno nakazan trebalo bi da razume tuđe greške i nedoslednosti. Da bude blagonaklon prema slabašnoj i popustljivoj prirodi, što se cela predaje svojoj propasti. Zašto je od drugih očekivao uzvišenost za koju sam nije sposoban? Zašto je drugima nametao ono što je sebi opraštao? Niko nije bezgrešan, on bi to trebalo najbolje da zna! Ne može se igrati, ni pobeđivati sa tolikim bremenom na leđima. Osuda koja se kači za meso i pokušava da podigne telo za konce, što svakog časa mogu pući i ogoliti iziritiranu kožu. Već oseća klinove u plećima. Pulsiraju i remete hladnoću ličnosti što ga štiti da se ne zagubi među iluzijama. Niko nije imun na njih. Svako poseduje boli koje teži da zaboravi, da se prevari kako se nikada nisu dogodile, obmotavajući ih celofanom mašte u kome se oseća bezbedno. U kome je sve onako kako treba da bude, bez propuštenih prilika, želje da se vrati vreme i žaljenja, jer je već toliko grešaka napravio, da je jedini izlaz početi život ispočetka, iznova, i obazrivije mu pristupiti. Čaura koja ga čuva od spoljašnjeg sveta, koji mu je oduzeo nevinost i čistotu, iskvario ga i sada više ne može da se vrati putem kojim je dotle došao, jer to i nije bio njegov put, nasilno su ga prisilili da krene stazom za koju je znao da ga udaljava od mesta ka kome je krenuo. Zato stoji zaglavljen, iako nastavlja da korača, nemajući više kuda da ode. Da pobegne od sebe, da bi se sebi vratio. Jednačina sa dve nepoznate. 
„Raise!“, viknuo je tajanstveni stranac, ne skidajući oka sa Stefana. Da li ga to on čika? Navodi na pogrešku? Zar je posumnjao da mu je slučaj ovog puta dodelio loše karte? Zar takav utisak odaje kod svojih protivnika? I nije li to po njega dobro? Potcenjen neprijatelj je najopasniji. Ili se samo vešto igra sa njim, kao što mačka radi sa mišem pre nego što ga pojede, znajući da će njegove misli ići ovim tokom? Da li mu se sve trenutne emocije i duhovni nemiri odražavaju na licu, a da on to ne primećuje? I koliko dugo već to traje? Zašto se nije ranije zaustavio? Kontrolisao? Zašto mu Blagoje nije došapnuo da dođe k sebi? Da se urazumi! Ili je prekorni pogled upravo to značio, a on ga nije dobro razumeo? Da li će ga ovo koštati svih čipova i povratka kući? Može li da pobedi, iako su ga pročitali? Da sve preokrene u svoju korist? I, najvažnije od svega, može li da pobedi sebe, da bi porazio i ostale za stolom? Da li je kadar za to?
Pratili su ga i dečko sa kačketom i dama u srednjim godinama, koja je još malo spustila svoj dekolte. Nešto je u Stefanu proključalo, slomilo se, raspuklo, možda trajno, i nateralo ga da izgovori: „Re-raise!“. Blagoje iza njega vidno je prebledeo. Ovo nije bila strategija, već strast. Ona što magli intelekt i ne dopušta mu da dođe do reči. Koja može da dobije i izgubi sve. Zato što je ludo hrabra i tvrdoglavo nepromišljena. Istovremeno. Koja pokreće svet i daje mu snage da nastavi da se vrti u sopstvenoj krvi i stradanju, uveravajući ga da sve ima smisla. Da svakome jednog dana osvane duga posle upornog rominjanja kiše, što buja potoke i odnosi sitnice koje je smatrao artefaktima svog života. Da se na konačnom kosmičkom računu isplati sve što je radio i čemu je težio, iako zamisli nije ostvario. Da je višegodišnjim mučenjem zaslužio sreću i bezbrižnost, bez obzira što se više ne seća njihovih oblika i ne ume da ih prepozna. Da će mu sve biti nadoknađeno, nesvestan da je kompenzacija samo utešna nagrada za uvele sne i plemenite ambicije koje su ga sprečili da ispuni. Da ne može da ih zameni, niti popuni prazninu što je ostala u duši. Da je putovanje počeo celovit i radostan, spreman za nove avanture i iskustva, a sada je samo iskvaren splet kostiju i mišića, kojima je potrebna reparacija. Da nikada više neće biti ono što je bio i što jeste njegova prava priroda, da su ga namerno osakatili i proburazili, pokušavajući da ga uvere kako je to što čine eutanazija. I da mu je sada jedino odblesak te strasti ostao, kao refleksija samoobmanjivanja, potreba da se osveti. Da povrati komadić dostojanstva u prolivanju tuđe krvi. Kada se već bezgrešan neće vratiti tamo odakle su ga poslali u ovu tamnicu, neka onda bude grešan do kraja, do konačnog pucanja svega blagorodnog u njemu. Da ne ostane ništa od anđeoske prirode što su ga sve vreme ubeđivali da stanuje u njegovom liku. A koju on nije pronalazio. Možda na trenutke, kada se duboko zagledao, tonuo u vlastito biće, ne prepoznavajući ga. Ne osećajući ga kao svoje. Ne snalazeći se u unutrašnjem prostoru od strahova i nedoumica. Jedne više mudrosti, vidovitosti, koju nije umeo da dozove uvek kada mu je bila neophodna i koja bi ga spasila mnoge nepotrebne patnje kroz koju je opipavao izlaz kao pogrbljeni slepac. Nesigurnim i varljivim rukama što se probijaju kroz tugu kao kroz paučinu. Noseći na sebi njene tragove. Sada i nju svesno i odlučno ubija. Posle svega što je preživeo, ionako je svejedno. 
Delilac je, po običaju, jednu kartu stavio sa strane i izvukao sledeću u nizu. Kralj tref. Ne treba napominjati da je on kvario Stefanovu koncepciju i plan. Šta sa njim da uradi? Kako da namesti dobitnu kalkulaciju? Da izračuna niz što će ga poslati dalje, među opasnije igrače? Kod Sisi. Jer, ne mora da pobedi, ali se sa njom mora susresti. Postoje važnije stvari od novca. Naročito za one ljude koji ga nikada nisu imali previše. Koji su se navikli da žive bez njega. Treći krug ulaganja. Tajanstveni stranac što govori srpski opet je podigao. I dalje nije gledao ni u koga drugog osim u Stefana. Pogledom što je izazivao. Skenirao. Da li sme? Usuđuje li se? Dama sa dekolteom je odustala. Krupije je čekao. Miran. Sala se kretala ukrug, poput vrtloga što guši. Dečko sa kačketom je pratio. Očekivano. Stefan nije znao šta da čini. Sabirao je, kombinovao, prisećao se koje dve karte drži u ruci, vagao, premišljao se, znojio, drhtao, sve vreme pokušavajući da deluje hladno. Zašto je ranije to bilo mnogo lakše? Zašto ga sada obuzimaju nemiri, kada je mislio da ih je sve u sebi ubio? Da je samo led ostao priljubljen uz unutrašnje organe. Da je duhovno mrtav i olakšan tom smrću. Bez odgovornosti i samilosti. Ni prema sebi samom. 
Odlučio je da prati. 
Još jedna karta završila je na stolu. As karo. Poslednje ulaganje. Tajanstveni stranac se povukao. Ostali su još samo dečko sa kačketom i Stefan. Ko će odneti pot? Blagoje je kršio prste. Protivnik je povećao ulog, spuštajući rub kape malo niže. Skoro da je spreman da igra na sve. Pomiren sa ishodom. Nedokučiv do konca. Svi su gledali šta će Stefan da učini? Ostaje ili odustaje? Od čega je sazdan ćudljivi momak iz Šumadije? Ima li u njemu pobedničkog materijala ili je samo zalutao na ovaj turnir? Došlo je vreme da se konačno dokaže. 
Podigao je i on. Ide do kraja. Ne plaši se više ničega. Ako izgubi, izgubio je. Toliko je emocija protutnjalo kroz njega za nekoliko minuta, da je sasvim zgasnuo. Ako dobije, neće imati snage da se raduje. Ako odlazi kući, nije ostalo više sadržaja u njemu da bi mogao da tuguje. Zjapila je duhovna smrt unutar njegovog bića. Ona koja nastaje kada se čovek predozira vlastitim osećanjima. Uguši se u njima, dok mu se telo grči u samrtnom ropcu. Dostižući poslednju epifaniju u kojoj sagledava sav apsurd svojih dotadašnjih postupaka. Smejući se sopstvenoj naivnosti. Uverenju kako je mogao nešto da promeni, da uzme život u svoje nevešte ruke i spase se. Pokida lance kojima su ga vezali, sputali mu odrubljena krila, dok je on pokušavao da zaceli, ponovo stane na drhtava stopala što nisu prepoznavala tlo kojim su nekada koračala. Gospodarila. Kao da nikada nije postojao. Možda na tren, dva, i to samo kao obris, fantazmagorija stvarnosti što je iščezla, začeta kao Atina u glavi, ali potisnuta glavoboljom koja je bila isuviše jaka, da bi se izdržala. Podnela. Da bi istrajala među avetima što su delovala stvarnije od nje. Bleda i krhka. Lomljiva pri sudaru sa ogolelim životom.
Došao je trenutak da otvore svoje karte. Obojica su oklevali, pokušavajući da odgode momenat istine što uvek ostavlja ožiljke po telu. Čak i kada je čovek spreman za njen korbač. Možda su se, poput samoubica, premišljali, ne budući više tako sigurni u sopstvenu pomirenost i nedostatak osećanja. Poraz se nikada ne prihvata lako. Njegov eho ostaje još dugo za njim, dozivajući ga u sećanje. Podsećajući da je nekada bio tu i ne dopuštajući da se nastavi dalje. Da se okolnosti prebrode i ostave za sobom. Da se vlastito lice posmatra kao i pre gubitka. Neobeleženo zauvek jednim nemilim trenutkom. Stefan je presekao prvi. Naglo je okrenuo dve karte i otkrio da je pod prstima čuvao žandara i kralja karo. Nije imao je skalu u boji, kao što je priželjkivao. Dečko sa kačketom je rezignirano pokazao dve osmice – herc i pik. Svi za stolom su aplaudirali dok je krupije gurao čipove ka pobedniku. Stefan se osećao istovremeno neprijatno i olakšano, usled sreće koja ga je zadesila, a nije joj se preterano nadao. Nespokojno je posmatrao saborca što je odlazio, proklinjući ga na nepoznatom jeziku. Imao je još mnogo da uči o iluzijama, da bi sa njima mogao da se igra. Poigrava.
Počeli su sa jednakim brojem čipova, a već ih je dvoje izgubilo sve. Iako je ovaj turnir spadao u sporije i one gde su ulozi niži, a periodi između povećanja uloga duži, za njegovim stolom bilo je dosta amatera, u koje je i sam spadao. Oni su mogli da nastave da igraju iz zabave, za posebnim stolovima postavljenim u tu svrhu, što je većina i radila. Bila je to dobra vežba za ubuduće. Ipak, prvi dan imao je više sreće nego veštine i pameti, ali i svest da ga takav način igre neće daleko odvesti. Da hitno mora nešto da promeni i uozbilji se. Ako ne zbog nagrade, onda zbog susreta sa Sisi.

______________________________________________________________

TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. 
Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. 
Živi i radi u Beogradu.