Category: proza

temat SUICID: KRATKA PRIČA PETRA ČORIĆA

proza

 

PRIPREMAJUĆI SUICID PARTY

Probudilo me zvono na vratima. Sranje, rekao sam. Odavno mi je to prva riječ ujutro. Duže, puno duže nego otkako je otišla. Toliko dugo da tamo ne želim ići.
Otišla je pred tri mjeseca. Bolje. Bolje i za mene i za nju. Jer je bolje živjet bez osmjeha nego sa grčem na licu. Ona je sanjala kućicu u cvijeću, predgrađe naravno, dvoje klinaca koje razvozi sa klavira na tenis, labradora što preskače lijehe i sere pod hibiskus, pa se onda svi skupa smijemo…
Ja nisam sanjao ništa. Kad bih imao sreće.
Kad ne bih, imao bi more.
Isto je i danas.
Igrao sam pošteno, odmah sam joj rekao da ću joj pružit sve što mogu ali da iskreno sumnjam da ću se dobacit do predgrađa i maćuhica. Ako se i dobacim to će bit krivo predgrađe.

Zvono je bilo uporno. U prolazu sam pogledao sat, podne manje dvadeset, pravo vrijeme da drugi put to jutro kažem sranje!
Prvi Normabel popio sam noćas u ponoć, drugi u četiri. Ne znam kad, ali znam da sam ipak zaspao.

Ispred vrata stajao je Guta. Susjed, kat ispod. Glista od dva metra, istetoviran poliptihom koji bi se mogao nazvati kratka povijest Hajduka. Na kljuketinu je nabio rej ban naočale, one sa slonovačom i malim krugom između očiju. U taj je krug lola zabio prst debelu jointčinu. Ni sad nemam riječi, pa kako bi ih imao onda. Da slika bude potpuna, držao je i listić kladionice u ruci.
– Stari skužaj, stara i žena su me izbacile sa televizije, da će in sa’ serija. Mogu li u tebe pogledat tiket.
Nisam rekao ništa, samo sam se sklonio s puta.
– Fala stari, brale, jesi čovik. Rekao je sjedajući na kauč sa daljinskim u ruci.

Otišao sam u WC. Otkrio sam, davno još, da mi je to najugodnije i vrijeme i mjesto u stanu. Stavim lijevu podlakticu vodoravno na pločice i na nju naslonim čelo. Drugom rukom žuborim, a desnu nogu zabacim na petu lijeve i oslonim je na same vrhove prstiju. Lijeva noga je u koljenu blago skvrčena. Mogao bih tako ostati satima. Jednom jamačno i hoću.
– Di ti se lista teleteks od’e? – prenuo me Guta iz snatrenja.
– Sljedi srce Guta, sigurno ćeš uspjeti.

Umio sam se. Pokušao sam i oprati zube, ali sam naglo izgubio volju. Poslije kave ću. Valjda.
Zapalio sam cigaretu.

– Aaaa, evo naša san.
– Jesan ti reka. Stavio sam đezvu na plin.
– Jesi popia kavu?- retoričko pitanje, zapravo.
– Jesan i opet ću ako pitaš.
Đezva je ionako puna.
– Aj dolazi amo… Tulio je stisnuta grla. Da mu ne pobjegne dim.
– Di ti je pepeljara?
Dodao sam šećer i odnio mu pepeljaru. U prvi mah mislio sam da u ruci, s obzirom na veličinu žara, drži bengalku.
– Mašala, koliki je,- prokomentirao sam.
– Bujrum,- rekao je i gurnuo mi, sjedeći, onako krakat, joint ravno pod nos.
Odbio sam. Jednostavno nisam taj.
– Stari ulio san ti mlika koliko i sebi.- Donio sam kave.
– Ma svima jednako… Filter jointa mu je bio na dva centimetra od poluotvorenih usta, no bio je prezadubljen u koeficijente da ga usiše.
– Ma jesi čuja, šta je oni tvoj iz rata sinoć napravija u Goge? – prenuo se ustima, očima ne.
– Šta ću čut, sa’ si me probudia. Šta? Koji moj?
– Oni zajebani. Bude sa vama u Goge.
– File Tufer?
– Ma on je jaki. Oni drugi. Ritko dođe. Žilavi…
– Muda? Fali mu tri prsta na ruci?
– EEEE, eeee taj.
– Pa jeben te mutava, šta mi nisi odma reka da čoviku fali po ruke. – Gutu možete ili volit ili ne volit. Ja sam izabrao volit.
– A jebi ga stari.
– Eee, šta je Muda izveo? – Bilo mi je sumnjivo. Muda dolazi u vrh glave dva puta mjesečno u lokal, i, pošto mu je to sav društveni život, uvijek se najavi.
– Uša je u lokal, naručia kriglu pive, brale iz dva cuga je popijo, sta isprid Đuze, reka mu „takni je još jedanput, i bit ću ozbiljno ljut“, i zavitla mu onu kriglu u glavu. Brale izmasakrira mu je facu.
Protrnio sam. Đuza je sad sa Mirnom, onom s kojom je Muda pregrmio rat. Krenuli su oko Peruče, 93. Ostavila ga je malo poslije Oluje. Dvije trećine rata. Ne znam ni kako, a ni koliko ju je Muda uopće prebolio.

Upalio sam mobitel u želji da ga nazovem. Ni snašao se nisam, stigla mi je hrpa poruka.
Između njih i Mudinih.
Di si, jeben te asocijalna, pisalo je u zadnjoj.
Pali pilu kume!! Predzadnja.
Ne znam što je u trećoj, zazvonio mi je mobitel. Crna Afrika.
– Alo Crna Afrika,- javio sam se.
– Jesi čuja za Mudu. Ima bit da je zapalia onome Zriliću kuću.
– Ma kojem Zriliću, jeba te, koju kuću?
– Čovik stečajni upravitelj. Zajeba koga moga i koga nije. I Mudinu firmu razjeba.
– Jesi ga zva? Mudu?
– Nisan stiga. Sa’ mi javio oni moj pandur. Cila uprava ga traži. Prvo san tebe nazva. Znan da je on s tebon još najbolji.
– Aj ja ču ga sad nazvat, a ti mo’š polako krenit put mene, pa ćemo do njega.
– Mora’š ti mene pokupit, o’šla mi je lamela.
Prihvatio sam pa prekinuo. Srknuo sam kavu i zapalio cigaretu. Morao sam se sabrati. Muda ne ispada iz suvislosti tek tako. Ali kad ispadne najbolje je promijenit kontinent, pa se vratit kad oluja prođe.
Nazvao sam ga.
– Pa diii siii tiiii staaaarrriiiii? Zatulio je u slušalicu.
– A di ću bit. Di si ti.
– E’o sa’ san doma. – bio je pijan, strepnja koja se pojavila na njegovo javljanje sad se obistinila.
– Doma, doma?
– Najdomastije doma. Stari, bi’š mi kum!
– Kakav kum?
– Vi’t češ. Dođi do mene. Šta prije.
– Evo krećen, samo nek pokupin Crnu Afriku.
– Ma kaki, koja Crna Afrrika, dođi sam, dođi odma.
– Krećen.
Popio sam kavu u pet gutljaja. Između njih sam objašnjavao Crnoj Africi kako idem do Mude sam, a mi ostajemo na vezi.
Parkirao sam ispred kuće, Splitsko zaleđe. Vrata su bila razvaljena, jedne od trojih grilja visjele su. Zvono razbijeno. Pokucao sam o dovratak.
– Kristijaneee, – zapjevao sam uvlačeći glavu u hodnik. Bio sam svugdje, radio sam svašta. Zato sam danas oprezan.
– Di si kume, jeba te, više?
Sjedio je u potkošulji za kuhinjskim stolom. Krvavih ruku. Ispred njega kava i veliki srebreni metak. Iz nečega sviraju Doorsi.
– Stari koji se kurac događa? – pogledao sam mu duboko u oči. Nije bio toliko pijan. Možda uopće nije bio pijan. Usrao sam se.
– Sve je u redu, Buzga. Sve je kako treba.
– Šta si ono napravio Đuzi?
– Zasra je. Udaria ju je. – tuče je, a obojica to dobro znamo, otkad su skupa.
– Sićan se da si reka da je to izabrala i da se ne’š mišat.
– A jebi ga, pridomislia san se.
– Šta je sa vratima? Škure?
– Tražila me policija. Nisu ih učili da se može normalno uć u kuću.
– A di si ti bija?
– Na šufitu. Jeba te šta su glupi. Nisu ni pogledali gori.
– Panduri ti provalili vrata radi Đuze?
– Ma kurac Đuze. Napa san Zrilića. Jeba te, uništija je firmu, dvista ljudi na ulicu… Srića njegova šta ga nisan naša.
– Jesi normalan? Taj će ti naručit ubojstvo.
– Eeee, zato san te i zva’. Zajebat ćemo ih. Bi’š mi kum.
– Ma kakav kum, jeba te kum?
– Smrtni kum, eto kakvi…
Ostao sam zabezeknut.
Okrenuo se i sa regala iza sebe uzeo fasciklu. Plavu, plastificiranu. Vidjeli su se masni otisci prstiju po njoj. Povukao je gumicu, otvorio je i treskom bacio pred mene.
– Rak debelog criva. Metastazira ka šoping centri po gradu. Iman još koji misec.
– Sereš… Nisam osjećao tijelo niže od ključne kosti.
– Volia bi, volia bi. Al ne seren. – Srknuo je kavu i pogledao me.
– Šta’š pit?
– Daj mi nešto ljuto.
Lijeno se ustao pa izvadio Jack daniels iz frižidera i stavio bocu pred mene.
– Dalje češ znat i sam.
Sjeo je s mukom. Boli ga.
– Šta te boli?
– Šta me boli? Sve, stari moj, sve. I zato se neću patit. Ti tribaš objasnit policiji. I prosut moj pepeo sa Golubovog kamena.
– Golubovog? Pa jel ti to malo patetično? Pepl, ovo ono…
– Odgori. Tamo san i triba poginut, a ne ‘vako. I normalno da ima patetike… Zadnja želja mi je.
Sagnuo se i izvadio pištoljčinu. Srebrene boje, sa bubnjem. Unutrašnjost cijevi crnila sa kao smrt sama.
– Slušaj, pošto se o mojoj glavi radi, moglo bi se desit da me uvati nećkalica, a bila bi mi čast, ako bi ti…
Prije bih sebe…
– Ma jesi ti normalan?! Manjka mi traumi. Ja mislin nastavit živit.
– Dobro, dobro, šta si ti nadrkan, kad ja nisan.
– Di neću bit…
– Slušaj, ja ću sad otić u kupatilo, stavit glavu u kadu, da je lakše očistit, i opalit si ovi… – očima je pokazao na metak, – …357 u glavu. Srebreni. Da se ne povukodlačim.
– Ma daj uzmi tetejca, probit ćeš kadu,- nisam mogao vjerovati što govorim, no govorio sam upravo to.
– Ma jebe me se. Slušaj, o’de imaš za pismo za novine. Optužit ću politiku šta san se ubija.
– Jel to sve?
– Nije. Oporuka ti je u odvjetnika.
Što to moj Muda govori?
– Kod telefona ti je vizitka. Za sprovod, ti samo tribaš nazvat. Sve ti je plaćeno, račun ti je ispod telefona.
– Ma čekaj, ne mo’š tako,
– Kako ne mogu?
– Ne mo’š uvridit će se ljudstvo… Pozdravia si se samnon, a druge ko jebe.
– Pa bia san na groblju…
– Na groblju, govno jedno… Pozdravia si se sa mrtvima a sa živima neš! Nas ko jebe, jeli? A mrtve’š večeras opet vidit.
– Ma nije ja san…
– Prvo, moraš to prolongirat. Ne mo’š sad.
– Stari, boli me, na morfiju sam.
– E jebi ga. – uzdahnuo sam. I nastavio se borit – Slušaj, ovako ćemo, ja ću okupit ekipu, ti uzmi tri, pet, tristo doza, kolko triba i pravimo tulum. Suicid party.
Zastao je. Dvoumio se. Ozbiljno se dvoumio. U životu nikad većeg straha. A sve se, zapravo znalo. Ishod je bio neminovan. Kao smrt, rekao bi Avdić.
– I dovodim sve šta vridi. – klimnuo sam.
– Može, ali samo ako je večeras.
– Ma ako’š odma. U osam smo ti svi tu.
Trgnuo sam žesticu, zagrlio ga jednom dok sam drugu ruku blago naslonio na stol, pa odjurio do auta. Putem sam nazvao Crnu Afriku, objasnio mu situaciju, pa mu usput uvalio zadatak da nazove svo ljudstvo, da se pozdrave s čovjekom. A i on s njima.
Afrika me nazvao,taman dok sam parkirao pred zgradom. Većina ekipe već je bila koliko toliko upućena u incident. Za rak im je Afrika morao svima reći. Muda je patio sam i u sebi.

Ušao sam u kuću, Guta je upravo motao joint, sa reprizama nogometnih klasika na ekranu.
Produžio sam u WC, stavio lijevu podlakticu na pločice, otkopčao patent.
Jedna je suza bućnula tik uz mlaz.
– Računaj i na mene! – viknuo sam Guti.
Mogu se opustiti… U džepu sam pipao veliki metak srebrnog zrna.

______________________________________________________________________

PETAR ČORIĆ rođen je u osvit 1971., u Hagenu, u Njemačkoj. Seli u Sinj pa Podstranu. Nekad speleolog i pustolov, danas planinar i ležerni pustolov. Proveo veliki dio života u uniformi. Oženjen Sanjom, muzom i podrškom, nema djece.
Mašta o biodinamičkoj farmi s jednom kravom i dvije koze, na kojoj se neće puštati krv. Zadao si kao misiju uveseljavanje djelatnica na blagajnama i šalterima.
Piše od sumraka do zore, društveno neaktivan, politički mrtav. Često ljut.
Pobjednik natječaja Festivala europske kratke priče, natječaja za kratku priču „Avlija” – Rožaje i Natječaja za kratku priču „Zlatko Tomičić“. Objavljuje tu i tamo.
Na Facebooku živi kao Kresimir Sliepcevic Pl.
Član je grupe Novi književni val, s čijih je stranica preuzeta ova priča, pobjednička na natječaju ‘FEKP & In Your Pocket’ 2014. https://noviknjizevnival.wordpress.com

POEZIJA I PROZA SUVREMENIH SLOVENSKIH AUTORA U PRIJEVODU PETRE BOLIĆ: Mirjam Gostinčar

proza

KRATKA PRIČA MIRJAM GOSTINČAR

PROMJENE

Pogurnem pedale, putujem približno prema planu. Pocinčana pločica polumetala presijava prema proljeću pa poslije proljeća. Propuh, pješaci, prestrašan promet. Potpuno poznato. Poimanje: poziciji primjereno.
Prispijem pravovremeno. Pridignem, približim preteško perce privatnoga prijevoza, postavim pravo prema povišoj patinastoj palici. Primaknem, poravnam, pričvrstim, privežem.
Preskočim par polica, po pola pedlja pojedina. Poplati pjevuše. Poskok-predah. Predah-poskok. Puls poskoči. Predodređeno.
Pripravnost pripravnika pomagati pomoći potrebitima. Preživjeti! Plemenito poslanstvo podređeno plaći. Pridjev previše?
Potplaćenost.
Prstima pipam presavijen papir. Prioriteti pritišću. Postupam promišljeno. 
Prethodno potvrdim pojavljivanje. Pojam pravilnoga postupanja.
Pozvonim. Profesionalizam.
Pogurnem, prizemlje. Porinem. Predsoblje. Polumrak. Po podu posuti pomodni predmeti. Potreba, poraba.
Prekoračim, priđem. Pridignem pogled, precizno procijenim. Preganutljiva poza persone plemenitoga porijekla. Pohabana pedesetplusgodišnjakinja prilegla. Potvrđeno porođena prvoga prosinca, pluskvamperfekt.
Provjeravam puls, prazan pogled probada. Preblijeda put. Privid?? Pardon! Poligraf-postfestum? Preglupa pomisao.
Pognem pogled. Potrgana postelja, pomaknut prekrivač. Postarija pravnica Paulina P. – penzionerka. Prezime preuzeto. Pravo pogubljeno. Poprilično pomanjkanje potomstva. Postotno procijenjeno prevladavaju potepuhi, preseljeni, pogubljeni.
Pojava panike, prestrašenost.
Popipati. Provjeriti. Paziti!
Pustiti. Protokol!
Potom: pretrpjeti. Pomesti pod prostirku?
Potisnuti prema podsvijesti.
Protegnem pomisao. Popravim poantu. Pregaziti.
Pogladim. Pohropćem. Popipam pod prsima. Preneraženost. Pomirišem. Pljesnivost. Praznina. Propadanje.
Prikovanost. Problijedim.
Potražim presavijen papir. Palim prijenosno pomagalo. Prikladno. Podrhtavam.
Pozovom pomoć. Primbrojevi. Poručujem. Predstojnica posluša. Predmet: pokojnica. Preteško po-po-pojasniti. Prestajem. Predstojnica poznavalački predaje preporuke. Pali plamen pod posudom. Pokušava prenijeti pribranost. Praksa.
»Prokleta pi-pi-pi« … padne psovka – prokleto patnički. Pi-pi-pi …, poruka prestaje. 
Pomoć prilazi.
Pad? Preuljuljanost? Patetično. Premda posve primarno.
Prebrisati prašinu. Procesuirati. Promijeniti. Pritisnem preklopljen papir. Potisnem! Perfektno.
Prvo pravilo: promišljeno.
Provjereno.

_______________________________________________________________________

MIRJAM GOSTINČAR (1969.) srcem je i pozivom socijalna radnica. Nakon traženja unutar raznih polja socijalnoga rada, pronašla se u Društvu za nenasilnu komunikaciju. Srcem je, naravno, uz mnogo više toga; književnost, filmove, glazbu i umjetnost općenito te uz nebrojene druge hobije koji njezinome životu daju smisao i čine ga (gotovo) savršenim. Najviše od svega voli kratke priče.

 

književna premijera: ROMAN SRĐANA SRDIĆA “LJUBAVNA PESMA”, Partizanska knjiga, 2020; kratki ulomak

proza

Lokaciju obezbeđuju četvorica: dvojica u belim košuljama koje nosi hotelsko osoblje, vojnik, jednojajčani blizanac vojnika s aerodroma, tako ga ocenjuje Kastor, i beduin. Prva trojica stoje, naoružani. Beduin sedi, leđima spojen sa spoljnim zidom leve kućice, Kastorov nailazak ne registruje. Bele košulje, neopeglane; smušena dvojica, nenaviknuta na posao koji im je dodeljen. Vojnik žedan, živčano patrolira duž unutrašnjosti kapije. Beduin u groznim ritama, usta i nos povezani olinjalom krpom. Ljulja se, mlohavo, u gubavačkom transu. Napred. Nazad. Krpa se nabira u visini njegovih usana, on se moli, vrača ili zapeva, bešumno. 
„Gospodo.“ Kastorov svakidašnji naklon i prst na šeširu. Od četvorice niti jedan ne uzvraća. 
„Kako stojimo sa smeštajnim kapacitetima ovih dana, gospodo?“
Prva dvojica nastavljaju internu prepirku, očevidno davnašnju. Vojnik reži i kida vlastiti okovratnik. Beduin se moli. Nešto takvo. Kastor traga za lozinkom.
„Gospodo. Preindolentni ste za moj ukus. Prisiljavate me da deranžiram gos’n El Šarkavija telefonskim pozivom koji će vas kompromitovati. Mog starog prijatelja. El Šarkavija.“ (Umesto normiranog „Al“ Kastor cinično koristi iskvareno „El“, kako bi ljudskoj zajednici stavio do znanja šta misli o vrednosti izobilja njenih jezika.) 
Zamuknu. Zamrznu se. Beduin nastavi sa svojim poslovanjem. Stiže vojnik, u skoku. 
„A?“
Toliko izusti, puščanim nišanom ispituje Kastorovo lice. 
„A?“
Slede se. I vojnik. Za njihovim leđima, Kastor vidi pukotinu pod nepreglednim pustinjskim pašnjacima. Ona zjapi, kore pucaju, niko ne sluti. Pukotina cepa utrobu Zemlje, razvaljuje je. Pukotina ispoliranog zaleđa ključa u svojim izvorima. 
„Moramo da se urazumimo“, procedi Kastor, „Svi da se urazumimo. Sad.“
Trgne se beduin; trans u koji je zapao ima skromne, nikakve čak epiloge. 
„Ksssssssssssssssssss“, zvečarka prebiva u njegovom grlu. „Ksssssssssssssssss.“
Životinjskom hitrinom, na trbuhu i laktovima, dovuče se do vojnika, ujede ga za cevanicu, ovaj poskoči i odstupi. Ne jaukne. Beduin reptil se otkotrlja u svoje leglo. Ona nesnađena dvojica jurnu da otvore kapiju, usplahireni. Sunce grakne. Kastor potegne kofer, nameran da sebi priušti jedno čekanje manje. Trojica se razmaknu i salutiraju pokorno, tužno. 
„Vaša gostoljubivost je više nego uzorna, gospodo. Moj voljeni prijatelj El Šarkavi će se upiškiti kad čuje, vala će se presamititi. Izraziću se vrlo, vrlo pohvalno o vama i vašim revnosnim aktivnostima, više nego pohvalno. Evo, za neku sitnicu deci.“ 
Dolari u Kastorovim tragovima. Pa će beduin, njemu za leđima:
„E!“
A Kastor se ne okrene. Ništa ne teče.
„Imaš nešto za mene?“ Sad je to jezik njih dvojice. I ničiji drugi.
Prigušeno kliberenje.
Kastor odloži kofer. Pođe k beduinu, natrag, lica očvrslog od melanholičnog ponosa. Sagne se. Pauza. Zgrabi ga, krvnički mu dlanovima stisne zabrađeno lice i poljubi njegova usta. Poljubac traje. Sve truli.
Kad odmakne korak-dva, Kastor će:
„E.“
Ne okrene se.
Ništa.
A Kastor:
„Koliko još?“
Ništa. 
Ni detlić, ni šmrcanje golog deteta koje sisa nečiju kost u pomrčini.

___________________________________________________________________________

SRĐAN SRDIĆ (Kikinda, 1977.) autor je četiri romana (Mrtvo polje, Satori, Srebrna magla pada i Ljubavna pesma), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).
Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.
Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

književna pretpremijera: ROMAN DRAŠKA SIKIMIĆA “KATARINA”, LOM, 11/2020; kratki ulomak

proza

Jedan mršavi vuk, kakvi su bili svi u ovim krajevima, odlučio je da prenoći bliže gradu nego inače. Ležao je u uvali pored manje stijene, u brdu, i zagledao se u smjeru u kome je bio okrenut. Mogao je da vidi izdvojen prizor na jednoj kući u podnožju brda Radovinja: svjetlo na prozoru gasilo bi se i palilo na svakih deset ili dvadeset minuta. Posmatrao je to kao bilo koju neobičnost noći, i gledanje u taj prozor, vuka je, najzad, uspavalo.
A u sobi tog prozora bio je Danilo Kovač. Nije mogao da radi pod svjetlošću – imao je osjetljive oči – pa bi gasio sijalicu, naslonio se i tako utonuo u preuzimanje iz mašte. Kada ne bi mogao više da zadrži svoje misli, ustao bi, uključio svjetlo i počeo brzo da piše.
Zatim opet mrak.
Ali nekada bi se Danilu Kovaču desilo da se iznenada probudi tek ujutru.
Stajao je tako jednom, veoma rano probudivši se, u svježini otvorenog prozora, i ponovo shvatio da kucanje u grudima doista pomjera njegovo tijelo; bio je mršav kao izgladnjela životinja.
Šta je, u tako rano jutro, izazivalo njegovu krv?
Ah, šta sve ne!
Jedini način da unese malo vedrine u svoj život bio je da ponovo dođe pred ogledalo i iznova donese zaključak da je sladak momak.
„Mršav, uistinu, ali sladak. Pitajte Katarinu Groševski, ona će vam reći!“
„Volela bih da me vide sa tobom u gradu, posebno zato što imaš četiri metra!“, rekla mu je jednom.
Cijelog svog života osjećao se Danilo poniženo zbog svoje visine, a sada je bio ponosan, sada je hodao uspravno i pažljivo pratio da se opet ne poguri i izgubi koji centimetar u njenim očima.
Bio je ponosan, takođe, i na svoje mršavo tijelo, jer Katarina mu je jednom rekla da, od svega na svijetu, sebi nikada ne dozvoli samo jedno – veliki stomak.
„Svi naši očevi imaju stomak, odvratni veliki stomak!“
„Katarina Groševski… Neka me bog kazni, ali odreći ću se svog prezimena zbog nje!“, govorio bi Danilo nekim danima.
Juče je poslao još jednu poruku Katarini: „Umro je Kapetan.“
Njenog odgovora, međutim, opet nije bilo.
„O, bitango iz jebenog Ljubinja!“, viknuo je tada Danilo na sebe u ogledalu. Bile su to riječi jednog trebinjskog nacionaliste koji je bio bijesan na Danilovu slobodarsku poeziju. To je bio još jedan od načina kako je Danilo mogao sebe da razveseli; ali sve se, izgleda, uvijek svodilo na to da mora doći pred ogledalo. Danilo Kovač je samome sebi odveć bio smiješna figura i znao je da to dobro iskoristi.
„O, bitango iz jebenog Ljubinja!“, viknuo je još jednom, i izašao napolje.

_________________________________________________________________________

DRAŠKO SIKIMIĆ rođen je 1984. godine u Ljubinju, na hrišćanski praznik Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji. Kad je odrastao dovoljno da razumije činjenicu u vezi sa danom svog dolaska na svijet, on od tada na sebe gleda kao na onog koji je samovoljno ušao u jezero da zaokruži broj mučenika pošto se jedan prelestio i ušao u kupatilo. „Taj sam, mora da jesam!“, pomisli Draško svaki put kad učini neku glupost pri svakodnevnom življenju.
Do sada je objavio tri zbirke poezije:
Smotuljci (2016), Ogrebotine (2017), Moje kosti ujedaju (2018), kao i roman Čvor na omči.

 
 
 
 

književna pretpremijera: ROMAN BOJANA SAVIĆA OSTOJIĆA “NIŠTA NIJE NIČIJE”, Kontrast izdavaštvo, 11/2020.

proza

LEŠINARSKI KRUG I POREZ NA ODUZETU VREDNOST

Ima tome dosta — još je bio aktuelan „fond Dejana Mihailovića“ — Laki i ja se dogovorismo da se nađemo na Kaleniću oko jedanaest i počistimo šta je preostalo. Kako sam podlac, na pijaci sam bio već u pola deset. Jednostavno, kad sam u društvu na pijaci, nesposoban sam da vidim bilo šta. Svu energiju trošim na ponašanje. Kad sretnem poznato lice među tezgama, osim ako je neki prodavac u civilu, odmah se udubim u najbližu tkaninu i sačekam da prođe, samo da se ne bih ponašao. Čak i kada sam odlazio na Kalenić sa Ćokom, iako sam uvek bio za dve tezge ispred nje, primetio sam kako pored prodavaca prolazim stidljivije, po robi preturam letimičnije i jedva čekam da se izgubim. Pritom se sve vreme osvrćem oko sebe, kao da sa mnom ne ide Ćoka nego ekipa kamermana. Nije ni čudo što je u takvim situacijama samo ona primećivala vredne stvari. Nisam želeo da prodavci nanjuše da je moj glas sposoban i da tepa. A kamoli da saznaju da sam kod kuće poznat kao „Ćole“.

Nikada nisam razumeo ljude koji zakazuju sastanke na pijaci. Nije li anomalija doći na pijacu u tačno određeno vreme? I kako se onda ponašati kad kasne oni koji su bili tako pametni da tamo zakažu sastanak? Ako ste mislili da ću stajati na obodu pijace i, čekajući, poslušno gledati prodavce kako ulaze i kupce kako izlaze s robom, prevarili ste se. U retkim slučajevima kada nisam mogao izbeći da pijaca bude mesto susreta, razvio sam naviku da dođem na Kalenić nekoliko minuta ranije, zatim pogledam na sat i, iznenadivši se što sam tako poranio, krenem odahnuvši u jedan pošteni krug pijacom. S vremenom sam počeo da dolazim sve ranije. Tako sam i tog jutra, rekordnih sat i po pre Lakija, stigao da obiđem i ispremećem sve tezge.

Među njima se našla i ona na kojoj sam sreo Mihailovićeve knjige. Za njom je ordinirala bezuba i inače nerazgovetna starica, koja se sada tako razgovetno i sočno svađala sa nekim kolegom.

— Sve što se dalo razgrabiti, razgrabilo se — rekoh tobože tužno Lakiju kad smo se u dogovoreno vreme našli u „Bukovskom“ — Možemo eventualno napraviti jedan lešinarski krug.

Taj krug, lešinarski jer se pravi tek oko jedan-dva, ume da iznenadi baš zato što se od svega dignu ruke. Kada se proredi gungula, znaju da niknu neizvikani prodavci, oni kojima se možda i pola sata ranije posrećilo kraj nekog kontejnera. U tom periodu se, po pravilu, na Kaleniću ređe sreće policija.

Ušli smo zajedno u pijacu iz Viške. Hodao sam, čas ispred, čas iza Lakija. Mogao sam da budem rasejan do mile volje i da me ne grize savest zbog toga. Laskao sam sebi da pred prijateljem i prodavcima ostavljam utisak mahera koji se ne uzbuđuje oko sitnica. Psiholozi će znati kako da klasifikuju taj sindrom asocijalnog mušterije.

Na sreću, ni na šta zabavno nismo naišli, inače bih se na licu mesta pretvorio u anksioznu šiparicu koja pada u histeriju zbog propuštene šanse. Odnekud iskoči knjiga “Od Kosova do Jadovna”, nad koju se moj prijatelј nadnese te, napomenuvši da je „od nje sve počelo“, izvadi pedeseticu. Kod starice koja je ponovo bila nema pazario je prvu knjigu Miroslave Otašević. Usledila su još dva-tri škarta za kojima se, budući da sam već upriličio patrolu, nisam ni osvrnuo. Sva je prilika, pomislih gledajući ga, da sam uz njega pekao zanat mušterije. Mada su mi prvi pokusi isparili iz glave, sigurno je da sam baš od Lakija pokupio taj odsečni ton, tu rečenicu od maksimalno tri sloga koja se izgovara svečano kroz nos, tako da posle nje može samo da usledi tajac: „Može!“ „Daj!“ „Pedeset!“… Najvažnija je, naravno: „Ne!“

I upravo takvim tonom počastio me je Laki kad je video da se naslanjam na tezgu sa raskupusanim sveskama.

— Šta će ti to?

Eto zašto treba ići sam na pijacu. Tada barem u glavi nema komentatora, pod čijim pogledom može da vam se učini da su sveske zaista prazne i iscepane i da je ponuda objektivno mršava i za lešinarski period.

*

Posle pijace, možda zato što se ne nabrstismo, umesto da ga se uljudno otarasim i ponovo otrčim na Kalenić, predložim Lakiju da svratimo u Nolitovu knjižaru u Maksima Gorkog. Unutra nas je dočekao red majki sa školskim priborom u rukama. Knjižara je bila u polumraku i iz nje se vio onaj neodgonetljivi vonj koji bi neki ljubazniji posetioci nazvali „šmek“. Na montažnim rafovima u prvom planu šarenili su se kalendari, čestitke, kancelarijski materijal i slične potrepštine. U pozadini, na policama, mogla su se nazreti, ali ne i pipnuti Nolitova izdanja. Da bi se došlo do njih, trebalo je protegnuti se i izvršiti sitne, ali ipak bučne modifikacije u enterijeru. I tako su se, dok smo Laki i ja rasklanjali dva ogromna stalka sa brošurama, na svaki pokret koji je stvarao škripanje mamice okretale slažući grimase.

U nekoliko redova dubokih polica vladale su, bez izuzetka, knjige iz devedesetih. Na rasprodaji su se, brat bratu, nalazile poslednjih deset godina. Našao se i poneki popularan uljez iz poslednje decenije, ali čisto da ne bismo pomislili da napolju traje 1995. JUS standard je definitivno pao na niske grane. Komplet od pet izabranih naslova Branimira Šćepanovića, uklјučujući i “Usta puna zemlјe”, stajao je 300 dinara. Nekoliko stariteta iz biblioteke “Sazvežđa” — ispod stotke. U tom opštem pražnjenju posle likvidacije, problem je bio što ni sniženo nije nikako htelo da plane.

Protegao sam se u uskom a izduženom pojasu iza kancelarijskog materijala i dohvatio eseje Borislava Radovića. Ova knjiga mi je, u svoje vreme, što će reći pre jedno deceniju, nešto značila. Hteo sam da uzmem jedan primerak, ali tesno složeni red ih je izbacio dve odjednom, nove-novcijate. Prelistah jednu letimice i momentalno je sklopih. Shvatio sam da bi bilo najbolјe da ne kvarim nekadašnji utisak. Dok sam je sklapao, pažnju mi je privuklo nešto potpuno drugo. Cena, pedantno ispisana na prvoj beloj strani.

This image has an empty alt attribute; its file name is bs02.jpg

Ne evra, dobro ste pročitali, dvadeset pet dinara. Sve sa PDVom. (Ili, ako tako više volite, porezom na oduzetu vrednost.) Pomislih u prvi mah da su cifre bajate. Ali u doba kad je knjiga izašla, u opticaju su, ako se ne varam, bile milijarde. Moram priznati da me precrtane cene uzbuđuju! Razume se, ako su izložene opadajućim redosledom. Gajim veliko poštovanje prema tom žanru pismenog cenjkanja u formi monologa kojim i ugledna prodavnica mušteriji daje do znanja da je u suštini pijaca. Osetio sam se kao u dobra stara vremena u podrumu knjižare Geca Kon, među knjigama iz poslednjih decenija dvadesetog veka. Na prvim stranama inflacija je dočarana tako verno i dirljivo da bi Narodna banka trebalo da ih čuva u svom muzeju, u okviru memorijalne zbirke “Devedesete”.

Mamice su se bile razišle. Laki je uspeo da nakupi nekoliko dobrih naslova. Doturih mu jedno “Rvanje bez reči”. Na to je samo klimnuo da bi se odmah potom obratio kasirki s pitanjem šta je preostalo od nekadašnjeg Nolitovog fonda.

Gospođa je govorila kao da je mesecima čekala da neko načne temu. Kako meni nikad ne zapadne tako štedra obaveštajka? Elem, saznali smo u biti ono što smo već znali: da je arhiva Nolita razgrablјena posle petog oktobra. Ali prodavačica nam je, pokazavši se kao veoma susretljiva kustoskinja, pobliže objasnila šta znači „razgrabljeno“. Naime, posle terevenki, prijatelјi tadašnjeg gazde, mahom mafijaši, odnosili su arhivske primerke u kutijama. Sva je prilika da tih večeri nije bilo žena, pa su ih prelistavali od dosade kad popiju sve. A kako to već biva, kad je izbio fajront, poželeli su da ih dovrše, pa im je gazda lepo dozvolio da ih ponesu kući. Možda ih još čitaju? Ne usudih se da upitam. Zbog toga se, nastavila je prodavačica, veliki deo fonda i danas može naći na ulicama, sa izuzetkom „jednog čuvenog trenera bibliofila“. Za njega je poznato da je knjige spasavao. Spasavao? Prodavačicin mig navodim u obliku perifraze jer pre toga za ime dotičnog, navodno veoma poznatog trenera, nisam nikad čuo.

Bio sam ljubomoran. Kako to da je Lakiju prodavačica izašla u susret, a mene je pre nekoliko godina, posle kudikamo ljubaznijeg pitanja, njena koleginica iz Nolitove knjižare u ulici Kralja Milana automatski izribala: „Jesam li rekla da nema više ništa u podrumu!“ Tako, izgleda, moraju da prođu oni koji nisu harizmatični na prvu loptu. Dok su njih dvoje vodili razgovor, vrpoljio sam se kao dete čija se mama zapričala u apoteci. Rastreseno sam prebirao po višim rafovima, gde je bilo i nekih novijih izdanja. I tad naiđem na knjigu Ognjena Spahića, “Puna glava radosti”, u nedavnom izdanju crnogorske Nove knjige. Prijatno se iznenadim. U knjižari je malo šta bilo mlađe od pedeset godina. Možda je knjizi nešto falilo? Možda je nekom posetiocu slučajno ispao primerak? Poslednje nagađanje, da možda ima fioku i u njoj pljosku viskija, takođe se pokazalo jalovim. Knjiga je bila prava.

— Imate sreće — dobaci mi prodavačica — ta knjiga vam je na specijalnom popustu.

Otvorih prvu stranu dok se domaćica laćala šifrarnika. Unutra su stajale četiri cene. Pored početne od 1750 dinara bila je navedena drugoplasirana (875) pa treća od 600. Sve tri su bile precrtane blago, tačno onako kako volim. Ispod njih je stajala poslednja, netaknuta, konačna: 350 dinara.

Šta sam drugo mogao da zaključim? Dakle, kad se crnogorske cene nađu na „specijalnom popustu“, to znači da se za jednog Spahića može kupiti pet Branimira Šćepanovića ili deset Borislava Radovića, koji je, kako smo videli, takođe snižen, sa nepristupačnih 40 dinara po primerku. Ukratko, jedno crnogorsko izdanje za deset jugoslovenskih. I to ne računajući probijanje kroz gvozdene stalke za brošure! Za šta biste se vi odlučili? Zlobno se smeškajući, odlažem Spahića. U narednih mesec dana — ma šta govorim? u narednih deset godina! — ne da ga niko neće ne pazariti nego ga neće ni pomeriti s mesta.

Ipak me je pritom grizla savest. Da sam samo mogao da iscepam stranicu sa cenama…

Prodavačica je svoju ispovest privodila kraju. U svoje vreme bila je zaposlena u Nolitovoj arhivi. Ali nastavila je da se vredno zauzima oko nje i kad je firma ušla u fazu dezintegracije. Od trenutka kad su je prebacili u knjižaru, ruke su joj bile vezane. Posle dosta vremena, u poslednjih pet godina, uspela je nekako da promoli nos u fond. Ispostavilo se da su sve odneli. Ko? „Oni“. Bio je to šlagvort za melanholičnu špicu.

— U ovom trenutku Nolit ne postoji ni kao pravni subjekt. Prostorije u kojima se čuvao fond rasprodate su ili date u zakup. A mi rasprodajemo poslednje primerke koji su ostali u knjižarama.

Na to nam je, što je bio vrhunac žalopojke o razbaštinjenju, pružila izdanje „Katalog Nolit, 1979–1989“.

— Tu se možete obavestiti o svim izdanjima u najbogatijoj Nolitovoj deceniji. A i prilično je pristupačan.

Na prvoj beloj strani pisalo je 2,-.

— Slovima, dva dinara — glupavo provalih. Odrasli nisu reagovali. Shvativši da bi bilo bolje da što pre odemo, Laki, oduvek snalažlјiviji u cenjkanju od mene, uze katalog i obliza se. Odjednom preobražen u kamiondžiju, upita, ne trepnuvši:

— A mogli biste onda i da nam ga poklonite?

*

Ne, moj prijatelj me je opet ostavio bez teksta. Kad smo se našli u Maksima Gorkog, morao sam da mu odam poštu. S druge strane sam ga sažaljevao. Premda poštujem sve manije u vezi sa papirom, nikada nisam imao fetiš prema katalozima. Slutio sam da će već sutradan osvanuti na ulici. Laki je često govorio kako nije toliki hrčak kao ja, da uzima samo šta mu je potrebno. Poverio mi je, između ostalog, da će se brže-bolje javiti tom „čuvenom treneru“, čim iskopa njegov broj telefona. Zašto ga ne bismo obišli zajedno?

Nađoh se u čudu pred tim predlogom, premda bi svakom normalnom bio primamljiv. O čemu bismo pričali sa čovekom? Ja ne umem da se ponašam među sportistima. Sigurno bih cupkao kao i sad, u knjižari: Laki bi pričao i pregovarao o ceni, a ja figurirao kao beskorisni, maloletni prišljamak. Nažalost, nemam vremena, odgovorih izgovarajući se nekim neodložnim poslom. Tek u društvu dvojice ništa od knjiga ne bih video, onako pomno kao kad sam sâm!

Na kraju Njegoševe, zastadosmo na stanici. Laki sede i otvori Katalog. Ja sam se vrpoljio stojeći. Želeo sam što pre da otrčim u svoj brlog na potkrovlju, da pobegnem od ponašanja. Tek tad primetih da nosi dva Radovića pod miškom.

— Ma jedan je za Kupindo! — reče i uskoči u dvadesetšesticu.

Iste večeri je na sajtu, zajedno sa naslovom “Od Kosova do Jadovna”, osvanuo i Katalog. Uz sve tri je stajala beleška: “U odličnom stanju, neotvaran“. Cena? Simboličnih dvesta.

__________________________________________________________________________

BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ (1983) objavio je pesničke knjige (Stereorama, Jeretički dativ, Prskalica), zbirke fragmenata (Aleatorij, Podli podli psalmi) i romane (Punkt, Nema oaze).
Preveo je trideset naslova sa francuskog. Osnivač je književnog časopisa Agon i Nezavisnih izdanja Knjižuljak.
Živi u Beogradu kao samostalni književni prevodilac.

 

KRATKA PRIČA JULIJANE MATANOVIĆ IZ ZBIRKE “DJECA NA DALJINU”, Umjetnička organizacija Lađa od vode, 2020.

proza

CRVENE MARTE

Jutros je – na ulaznim vratima zgrade nasuprot naše – mršavi mladić nalijepio plakat. Učinio je to premda su stanari, žutom uljanom bojom, ispisali: „Ne lijepiti oglase“. Akciju sam pratila sjedeći uz prozor svoje radne sobe.

Prvo se oprezno prišuljao vratima, potom iz tuljca izvadio papir, uzeo ljepilo i nanio ga na gornji rub. Potom je zastao jer mu se donji dio plakata počeo savijati. Pokušao je s lijevim okomitim, ali mu se pri tome gužvao desni. U jednom je trenutku otišao do kante za smeće i ljutito je udario nogom. Plakat je uspio ukrotiti tek nakon petnaestak minuta. Nalijepio ga je ukoso i gotovo pobjegao niz ulicu. Na njegovu sreću, tih četvrt sata nitko nije ni izišao iz zgrade, nitko nije ni pokušao ući u nju. Spustila sam šalicu s kavom na niski stolić. Namjeravala sam izaći i provjeriti što piše na plakatu s kojim se suhonjavi mladić toliko namučio. Međutim, u sobu je ušla moja ravnateljica i obavijestila me da je ponovno stigla ona slikarica koja gnjavi oko one djevojčice. Baš tako je rekla. Ona i one. Za nju ni slikarica, a ni djevojčica nisu imale imena. Kao što ih nije imalo ni trideset i dvoje štićenika koliko se trenutno nalazilo u našem domu za nezbrinutu djecu.

Na plakatu, pred koji sam stala na povratku kući, bio je otiskan poziv za upis u Radionicu kreativnog pisanja. Zemljane boje, tri stare knjige, nalivpero i prazan papir. I rečenice: „Svi imamo svoje priče. Važno ih je znati ispričati. Mi ćemo vas naučiti kako“. Nisam razumjela zbog čega u gornjem desnom uglu stoji brojka 54+. Pretpostavila sam da je pedeset i četvero polaznika donja granica isplativosti i da će Centar za kulturu s radionicom krenuti ako se, do napisanog vremenskog roka, prijavi minimalno 54 zainteresiranih. Učinilo mi se to ipak prevelikom brojkom. Sjetila sam se da je naš kinooperater, u mjestašcu mog odrastanja, pristajao vrtjeti film i za puno manje posjetitelja. Moralo nas je biti najmanje 14. Cijena tečaja bila je ispisana sitnim brojkama, na sredini, uz donji rub, na mjestu na kojem je plakat bio najviše zgužvan. Vidjele su se brojke sedam i nula, a nakon male izbočine stajalo je kn. Sedam tisuća za tri mjeseca, dva puta tjedno, zasigurno ne može biti 7000 kn, može samo 700, pomislila sam. Neravnina je prikrivala, dakle, samo jednu nulu.

„Ma nemoj, vuku iz europskih fondova novce, a onda starce uče pisati pjesmice i pričice“, izgovorila je djevojka koja se našla iza mene. Nisam je do tog trenutka ni primijetila. Okrenula sam se prema njoj i upitala je:

„A kako znate da je za starce?“

„Pa valjda znate čitati brojke, piše 54 plus“, prišla je plakatu i prstom prekrila brojku.

„Aha, o , hvala vam, baš sam…baš“, zamucala sam.

„Ne ide vam baš logika“, nastavila je gledajući me.

Ne znam ni sama kojim bih prilogom opisala način na koji je buljila u mene. Drsko, ironično, podrugljivo. Nije ni važno. Mlada žena nastavljala je razgovor, premda sam sigurna kako ničim nisam pokazivala želju za tim.

„Radite? Ili ste se dograbili neke povlaštene mirovine?, nije prestajala.

Nisam razumjela njezinu potrebu za takvim, mogu slobodno reći, provokacijama.

„Budi smirena, samo mirno“, govorila sam samoj sebi. Plašila sam se samo da će me u tom trenutku posjetiti valung i da će mi lice pocrvenjeti, postati nalik boji njezinih čizama. Srećom, to se nije dogodilo.

„Ne, mlada damo, ja sam vam odgajateljica u ovom domu“, odgovorila sam joj. Okrenula sam se bočno i rukom pokazala prema secesijskoj žutoj zgradi. I zatim nastavila: „Punih trideset godina, i ne planiram još u mirovinu“.

Bila sam zadovoljna svojom smirenošću.

„Svaka čast, svaka čast. Orden za izdržljivost, s tim luzerima ne bih izdržala ni pet dana. Guše, guše, bježim od takvih, nabijaju osjećaj krivice. Ti imaš, oni nemaju… Fakat, grozan posao. I brbljanja oko korektnosti mi je preko glave. Neće vama, vjerujte vi meni, pomoći ni radionica za starce“. Naklonila mi se. Glavu je spustila do koljena, a desnu ruku položila na trbuh. I zatim se naglo ispravila i krenula. Stajala sam još nekoliko sekundi. Ovaj put znam kako. Žalosno.

Gledala sam je sve dok nije zamakla za uglom. Grabila je ljutito u crvenim martama.

„Sigurno je i sama nečim jako povrijeđena, možda i sama nešto piše, ili studira književnost…“, razgovarala sam sama sa sobom. Razumjela sam da su joj svi s 54 i iznad starci. I sama sam, u njezinim godinama, tako doživljavala ljude svojih sadašnjih godina. A i meni su bile baš 54. I imala sam priču koju sam željela ispričati. Nije mi nimalo smetao komentar o starcima. Više su me brinule rečenice koje je izgovorila o mojim štićenicima. Sad mi se potvrdilo da sam u pravu kad na roditeljskim sastancima predlažem da se učenicima, i na vjeronauku, i na etici, govori o empatiji.

*

„A zašto ne bi upisala tu radionicu?, upitao me muž dolijevajući kavu u moju šalicu.

Posljednjih godina prešli smo na onu bez kofeina. Imala sam običaj prepričati mu, nakon popodnevnog odmora, sve važnije događaje s posla. A moj posao nije bio ni malo običan. Tri desetljeća sam gledala tužne dječje oči, slušala roditeljske svađe, zgražala se nad ravnodušnošću svojih kolegica i plakala zajedno s bračnim parovima koji su godinama bili izlagani procjenama svojih sposobnosti, ljutila se na zakone koji su pisani kao da im je cilj otežati postupak posvojenja. I dok su javne rasprave trajale, djeca su odrastala, razbolijevala se, postajala ljudi koji su na ulice izlazili s velikim ranama i strahovima. I često ponavljala sudbinu svojih roditelja.

Istina, imala sam osjećaj da su sve stanice moga tijela popunjene licima te djece. Moja mi je kći često znala zamjeriti što i kod kuće pričam samo o svojim štićenicima. Na neke je bila jako i ljubomorna. Kad bih ih za blagdane dovela na kolače, kćer bi naglo zaboljela glava, odglumila bi napadaj slijepog crijeva, uzimala bi toplomjer i vrh naslanjala na radijator, potom bi ga stavljala meni pred lice i govorila: „Vidiš, vidiš, imam preko 38, a ti… „ Ozdravila bi u istoj sekundi kad bih ja rekla da ću djecu za nekoliko minuta vratiti u dom. Možda je i to razlog što je poželjela glazbu studirati u Grazu, u kojem je nakon diplome i ostala. Pomirila sam se s tim. Nisam mogla drukčije, iako sam pokušala. Pokušala sam i zaboraviti one koji su otišli iz doma, trudila sam se osloboditi mjesto za nove, ali bezuspješno. Baza podataka se punila, memorija povećavala. Dolazili su novi, a stariji nisu brisani. Uostalom, mnogi od njih i nisu mogli biti zaboravljeni jer su se često javljali, telefonom, pismom, mejlom. Neki su me redovito i posjećivali. Rijetki među njima su dolazili da bi zajedno oživljavali domske dane. Češće su pred mene iznosili nove događaje, nove probleme i uvlačili me u svoje odnose, obiteljske ili poslovne. Znala sam nakon takvih susreta tresti glavom, lijevo – desno, skakati na jednoj nozi, vjerujući da ću se na taj način osloboditi barem dijela informacija. A u isto vrijeme voljela sam te svoje već odrasle štićenike i pitala se po kojem je to pravilu uređen svijet.

Da, možda bi bilo dobro da upišem radionicu, da neke sudbine pokušam uobličiti u priče. Možda me onda neke od njih i napuste. Možda to i nije pošteno. Ne možda, sigurno nije. Sebe želim osloboditi, a oni koji će postati mojom temom vjerovat će da sam to učinila isključivo zbog njih. I bit će mi još i zahvalni. Priče će umnožavati i dijeliti pronađenim članovima obitelji i poznanicima koje doživljavaju prijateljima.

„Otiđi i raspitaj se“, rekao mi je muž. On uvijek govori malo. I sluša puno.

*

Mlada tajnica Centra za kulturu pružila mi je formular i uplatnicu na sedam stotina kuna. Jednino što je izgovorila bilo je: „Vi imate dovoljno godina?“ Shvatila sam da ju je na to pitanje nagovorila moja žuta haljina na kojoj su bile našivene crne i zelene kućice. „Imam, imam, ne brinite“, nasmiješila sam se. „I kad krećemo?“, nastavila sam.

Znala sam kad krećemo, ali sam željela riječima popuniti prostor koji je odisao nekom nezainteresiranošću i mladenačkim čuđenjem. Sve piše na papirima, odbrusila mi je, i krenula rukom prema mobitelu. Što to meni treba, lijepo je počelo, pomislila sam i izašla bez pozdrava. Između toga da i sama budem nepristojna, ili da me živcira tuđe ignoriranje, izabrala sam prvo. Jer, dobro sam znala da mi mlada tajnica ne bi uzvratila pozdrav.

U uredu sam pročitala papir. Dva sata tjedno, tri voditelja, od kojih su mi dvoje, pjesnik i prozaistica, bili potpuno nepoznati, dok je treći bio romanopisac, inače ugledni psihijatar, u čijim sam tekstovima uživala i o čijem sam sretnom životu čitala u ženskim tjednicima. Na prvi susret moramo kako nas je ravnatelj Centra, potpisan na dnu, savjetovao, donijeti ispunjen formular. A to je značilo, između ostaloga, navesti ime i prezime pisca pod čijim bismo voditeljstvom željeli naučit oblikovati književni tekst, ili pak možda usavršiti vlastite spisateljske sposobnosti. Slutila sam da će većina polaznika, baš kao i ja, napisati upravo Lea Milanovića, autora domaćih bestselera. Da sam bila u pravu, pokazalo se već na prvom susretu. Dvadeset i dvoje, od ukupno dvadeset i petero, upisalo je njega. Dvoje je željelo pjesnika. A ja sam sama navela ime mlade spisateljice. Naučila sam s mladima, a i slutila sam, upravo takve rezultate mentorskih izbora. Pitala sam se kako će se osjećati mlado stvorenje ako pokraj svog imena ugleda samo prazne crte, bez ijednog imena i prezimena nekoga tko je poželio vještine pisanja savladavati baš od njega.

Postupila sam tako premda sam znala da bi Milanović bio bolji izbor. Željela sam krenuti s pričom o svojoj prvoj štićenici, današnjoj poznatoj slikarici koja je nedavno napunila četrdeset godina i koja se punih pet godina bori sa zakonima da usvoji dijete. E, to želim naučiti na radionici. Reći isto, ali ljepše, nikako suhim administrativnim jezikom. Papirologija i zakoni, kao da slušam resornu ministricu u debati na državnoj televiziji. I sad, kad je sve pri kraju, ravnateljica je zaključila da imamo puno mlađih, i to imućnijih bračnih parova, koji su zainteresirani za našu djecu. Posebno za tu djevojčicu na koju se „zakvačila“, baš je tako rekla „zakvačila“, umišljena umjetnica. Uzaludno je to što sam joj u nekoliko navrata pokušala, u najkraćim crtama, ispričati život te žene koja bi željela biti majka, što sam joj otkrila nešto što sam samo ja o njoj znala, nešto zbog čega sam se kajala, ali sam, u isto vrijeme, i sebi opraštala jer sam se nadala da ću tim surovim podacima, probuditi njezinu osjećajnost. Uzaludno. A ja sam se sve teže nosila s činjenicom da ništa ne mogu učiniti, da samo mogu, u akvarelima i crtežima moje bivše štićenice, prepoznavati ogromnu tugu i tihu nadu.

Izvadila sam blokić koji su mi za Božić darovali moji štićenici. Na koricama je bila fotografija gradske šetnice u magli. Bila sam zadovoljna što sam u učionici sama. S pedeset i četiri godine odgovarao mi je i te kako individualizirani pristup. Pripremila sam i posebnu olovku. Na njoj je pisalo moje ime. Osjećala sam silnu tremu pred susret s mladom spisateljicom. Čak sam i pripremila kratko izlaganje o razlozima zbog kojih sam upisala tečaj, a napisala sam i nekoliko natuknica po kojima sam namjeravala, ako se ona s tim složi, razvijati prvu priču.

A onda su se otvorila vrata. Ne znam zbog čega sam u tom trenutku pogledala u pod. Stresla sam se. Crvene marte su, samo u tri koraka, došle do katedre. Podigla sam glavu. Preda mnom je stajala djevojka s ulice. Ne znam je li me prepoznala. Vjerujem da nije. Prvo je izgovorila svoje ime i prezime, a potom nastavila nizati rečenice. Pretpostavljam da me njima željela uvjeriti kako je ona prava osoba na pravom mjestu. Nisam čula što govori. Gledala sam je kako otvara usta a iz njih su se učionicom širile rečenice koje mi je kazivala nekoliko dana prije, ispred onog plakata izvješenog na zgradi nasuprot mog doma.

Srećom, zaboravila sam isključiti mobitel. Zazvonio je. „Oprostite, moram se javiti. Ustala sam, pokupila sve sa stola, uzela ruksak i izašla iz prostorije. Nisam se morala javiti. Broj je poznat. Agent jedne mobilne mreže koji svakih deset sati nudi sve unosniju ponudu. Spremila sam ga u memoriju upravo zbog toga da mu se više ne javljam. Ušla sam u tajništvo i rekla da ipak neću moći dolaziti. „Ali, mi vam ne možemo vratiti uplatu“, odgovorila mi je tajnica. Odmahnula sam rukom i napustila njezin ured.

Osjećala sam se jako dobro. Priče o mojim štićenicama sigurnije su kod mene, pohranjene u stanicama moga tijela. Moja nesuđena mentorica nije osoba koja je zaslužila dobiti uvid u takve sudbine. Njoj ne smiju pripasti riječi o mojoj slikarici i njezinoj ženskoj patnji.

„Već si se vratila’“, upitao me suprug, malo začuđeno. Kad sam mu rekla razlog svoje odluke, samo je izgovorio: „Imaš pravo“.

Samo to. Kratko, ali dovoljno.

Sutradan sam sa zgrade skinula plakat. Jesam li to učinila iz inata, ili osvete, sasvim je svejedno.

***

IZ POGOVORA dr. sc. VLASTE NOVINC:

“Stav Julijane Matanović je jasan, i u njemu nema kolebanja. Književnost ne može biti isključena iz stvarnoga, tjelesnog života, zatvorena u teorijske pravorijeke, akademska i elitistička. I kada autorica evocira neke druge i prošle svjetove, i kada paralelno vodi priču u prošlom i sadašnjem svijetu, i kada je priča suvremena, književnost ima važnu ulogu njezinoj strukturi. U svima njima je dominantna svijest o važnosti pripovijedanja i povezanosti apsolutno svega, događaja, naizgled beznačajnih sitnica, sjećanja i asocijacija.”

______________________________________________________________

JULIJANA MATANOVIĆ rođena je 6. travnja 1959. u Gradačcu (Republika Bosna i Hercegovina). Od svibnja 1962. živi u Hrvatskoj. Osnovnu školu završila je u Đurđenovcu, gimnaziju u Našicama, a Studij jugoslavenskih jezika i književnosti na Pedagoškom fakultetu u Osijeku. U jesen 1982. zaposlila se, kao asistent, na Odsjeku za jugoslavenske književnosti istoga Fakulteta. Poslijediplomski studij završila je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Magistrirala je 1989. godine na temi Primarna i sekundarna generička obilježja u Đurđevićevim “Uzdasima Mandalijene pokornice”. Doktorirala je 1998. godine temom Hrvatski povijesni roman XX. stoljeća. 1. rujna 1993. postala je zaposlenica Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Od 2014. je članica-suradnica HAZU. Početkom 2018. – u zvanju izvanrednog profesora na katedri za noviju hrvatsku književnost Odsjeka za kroatistiku – odlazi u prijevremenu mirovinu i, zajedno s kćerkom Magdalenom i suprugom Pavlom Pavličićem, preseljava se u Osijek. Osječka šutnja nagovora je na povratak u Zagreb. Kako bi i dalje mogla razgovarati o književosti, ili svakodnevnicu podnositi gledajući na nju kroz filter načinjen po pravilima književnosti, početkom veljače 2018. otvara službenu stranicu na fb. Novo iskustvo, na mreži kojoj se dugo vremena opirala, potvrđuje joj da “književnost nije u krizi”.

 

književna premijera: ROMAN ELVIRE MUJČIĆ “DESET ŠLJIVA ZA FAŠISTE”, Buybook, 10/2020; ulomak

proza

 

“Ah, stigli smo!”, reče Candido, uzevši svoj ruksak i ostavivši mi moj. Sišli smo. Izašli smo iz željezničke stanice i krenuli prema autobuskoj. Bilo je pola osam uveče i roza svjetlost presijavala se na zgradama. Nazvala sam Zeliga. Telefon je za živo čudo zvonio. 
“Sestro, nazvao bih te ja za neki minut. Imao sam određenih problema, ali za koji sat stižem u Ljubljanu. Vama je to isto, zar ne?!”, izgovori u jednom dahu. “Pa i nije nam baš isto, to je duži put”, odgovorih. “Ne znam šta da radim, nije bilo drugog načina, trebalo je predugo čekati…”, uzbuđeno je govorio. 
“Okej, okej. Uzećemo autobus do Ljubljane i sačekati te tamo na stanici”, presjekoh dalju priču, pomirena s činjenicom da ništa neće ići kako smo planirali. 
“Zeligo ne dolazi ovdje, već u Ljubljanu”, obavijestila sam Candida. 
“Kakav idiot”, odgovori on. Jedan o drugom imali su slična mišljenja, uvijek na ovakvom fonu. 
“I sad moramo napraviti jedan beskorisni cik-cak od putovanja”, nastavljao je. 
“Znam”, viknuh i produžih korak. 
“Dobar dan, kad je naredni autobus za Ljubljanu?”, upitala sam djevojku, ogromne kose u loknama i krupnih očiju, koja je sjedila iza šaltera biletarnice. 
“Polazi za petnaest minuta…” 
Platila sam karte i jedva pokupila siću koja je zveckala i lijepila se za metalni pult. 
“Jeste li Slovenci?”, čula sam kako pita. 
“Ne, Bosanci”, odgovorio je Candido. 
“Ja sam iz Beograda”, čula sam kako neko govori na našem maternjem jeziku dok sam i dalje prikupljala sitan novac. Okrenula sam se: čovjek od nekih pedesetak godina, prilično zapuštenog izgleda, stisnut u jakni od laganog materijala, bio je naslonjen na uličnu svjetiljku i izazivački nas posmatrao. 
“Imate baš ružan naglasak”, nastavio je zalijepljen za stub svjetiljke.
“Ali pričali smo italijanski”, ubacila sam se u razgovor. On prasnu u smijeh otvorenih usta, a u ustima nije bilo gornjih sjekutića. 
“U pravu si. Nego najčešće putnicima povratnicima, kako bih ih prestrašio, kažem da imaju ružan naglasak. Shvataš?” 
“Baš si ljubazan. Kakva sreća sresti te!”, iznervirano sam odgovorila. 
“Bar se ispušem. Vi možete raditi šta hoćete, možete se vratiti, a ja moram ostati ovdje na granici. Ja sam brodolomac, je li vam jasno?” 
Dobro, bilo nam je jako drago, gospodine brodolomac, ali sada žurimo. Klimnula sam i pokušavala shvatiti odakle polazi naš autobus. On shvati moj pogled i pokaza rukom na peron. 
“Hvala”, odgovorih, stavljajući ruksak na leđa. 
“Imate li italijanski pasoš?”, upita. 
“Ja imam”, odgovorih. 
“Ja nemam”, doda Candido. 
“A koji pasoš imaš?”, upita sa nekim sjajem u očima. 
“Bosanski.” 
“I vrijedi li?” Prekrižio je ruke i sad se činilo da će mu jakna pući oko bicepsa.
“U kom smislu?” 
“U smislu da li možeš izaći iz Italije? Jesi li slobodan?” 
“O bože, ne baš slobodan, ali zajedno s italijanskom boravišnom dozvolom dobiješ koktel slobode.” 
“Ja imam pasoš koji ništa ne vrijedi, istekao je”, izjavio je. 
“Pa valjda je dovoljno da ga obnoviš”, predložila sam mu. 
“Tebi se to čini jednostavno.” 
“Ne, apsolutno, razumijem te, i ja mrzim birokratiju, ali dovoljno je da odeš u konzulat i obnoviće ti ga.” “Samo što taj konzulat ne postoji. Razumiješ?” 
“Možda ne ovdje u Trstu, ali mislim da u Milanu sigurno postoji.” 
“Moj pasoš je istekao, kao što je istekla zemlja iz koje dolazim.” Činilo se kao da recituje neku formulu naučenu napamet: formulu uspjeha, sudeći po samozadovoljnom smiješku koji mu se pojavio na licu. “Srbija postoji, nego šta nego postoji.” 
“Da, Srbija postoji, ali Jugoslavija ne.” 
“Imaš jugoslovenski pasoš?” 
“Bravo, imam jugoslovenski pasoš.” 
“Ih, pa onda ga ne obnavljaš već jako dugo”, rekao je Candido. 
“Trajao je deset godina, a ja i nisam vodio računa o godinama, tražio sam poslove, nastojao preživjeti. Deset godina je puno, čini ti se da nikad neće proći. A prošle su, i ne samo da su prošle godine, nego je prošla i zemlja. Dobio sam nervni slom. Ne, ne samo zato što nije više bilo zemlje, ali možda malo i zbog toga. Ali nervni slom sam imao jer mi je umrla žena…” 
“U ratu?”, upitala sam. 
“Ne, nije u ratu, ali ako nije umrla u ratu, misliš da to manje vrijedi? Što se tiče nas koji dolazimo iz tih krajeva, ako umremo od infarkta, nikoga za to nije briga, ali ako nas ubije snajper, eh, to već ima smisla… Šta da se radi, moja žena je jednostavno umrla od infarkta, ja sam doživio nervni slom, prestao sam raditi i zaboravio sam da prekontrolišem kad mi ističe pasoš. Pokušao sam to objasniti u policiji, baš ovako kako vama objašnjavam, ali odlučili su da me istjeraju iz zemlje. A ja sam ih pitao: ali gdje da idem? Nemam gdje otići. A oni su odgovarali: idi svojoj kući. Ali ja nemam kuću, zar vi mislite da bih tražio dozvolu da ostanem ovdje da negdje imam kuću? Ali ja je nemam. A nemam ni dozvolu da ovdje boravim. I zato moram biti na granici, kretati se kao da nisam ni tu ni tamo… Ne brini, nećete propustiti autobus, vidjećemo ga kako dolazi iza ćoška…” 
“I nema načina da ponovo dobiješ pasoš? Ne jugoslovenski, nego možda srpski… Znaš, i ja sam rođena kao Jugoslovenka, ali onda sam postala Bosanka, razumijem da ti to nije bilo lijepo, ali nekada se moraš zadovoljiti datim stvarima…” 
“Naravno da ima načina, zbog toga sam ovdje”, odgovorio je klimajući. Shvatila sam da nije jakna toliko mala koliko je on ogroman. Candido i ja smo ga pogledom ohrabrivali da nastavi, ali u tom trenutku se činilo da je odlučio sačuvati tu tajnu za sebe. Shvatila sam da mogu preživjeti i ako ne saznam do kraja biro kratsko putešestvije čovjeka iz Srbije naslonjenog na uličnu lampu na autobuskoj stanici u Trstu, i opet posegnuh za ruksakom. Ali on je imao potrebu za publikom. “Trenutno čekam mog prijatelja Srećka. Ne, ne, nisam mu ja dao to ime zbog uroka…” Candido me pogledao jer nije ništa razumio. 
“Srećko znači kad neko ima sreće”, objasnila sam mu. 
“Srećko nije samo moj prijatelj, on je mnogo više, bio je moj agent. Išli smo skupa u srednju školu, ali odlučio sam da je prekinem, pa sam završio kopajući zemlju za svog oca. I tako, sa svojim seljačkim mišićima, jednog dana sam ponovo sreo Srećka, a on mi predloži da postanem bokser. Nije to baš bio neki moj san, ali uvijek sam znao s pesnicama. Pristao sam, bar sam tako stao u kraj noćima provedenim na selu. A pošto sam bio dobar, s vremenom su se borbe iz gimnastičkih sala premjestile u sportske hale: u Novom Sadu, u Šapcu i jednom čak i u Zagrebu. Srećko mi je donosio sreću – na kraju svi počnemo ličiti na ime koje nosimo – i ja sam skoro uvijek pobjeđivao. A i kad nisam… Sjećate se Draže? E pa, s njim sam ostao na nogama… Kako ne znate ko je Draža? Ne znate ništa o boksu vas dvoje! Ali onda je izbio rat i nasilje više nije bila predstava koju je trebalo gledati. Ići bacati granate ili ubijati ljude nije bio moj san. Dezertirao sam. Rat nije bio ni Srećkova stvar, cijeli život je birao komotnije načine da opstane na svijetu, tako da se posvetio švercu. I zato ga čekam: on zna s granicama i sad mi treba donijeti moj lažni rodni list. Razumijete?” 
“Ali zašto lažni?”, pitala sam već očajna. Od početka ga nisam baš najbolje pratila, ali sad već nisam ništa razumjela. 
“Zato što je otišao u opštinu pretvarajući se da sam ja, potpisao sve u moje ime i dobio rodni list. Sad je s tim rodnim listom konačno jasno da sam Srbin i da mogu dobiti srpski pasoš. Jes! Samo još da mi donese taj papir. Ima nekih poslova u Italiji pa je rekao da mu odgovara da prođe kroz Trst. Velika je sreća imati Srećka kao agenta, jer on svoje nikad ne napušta.” 
“Dolazi li večerašnjim autobusom?”, upita zainteresovano Candido. 
“Da, trebao bi stići večeras. Prilično sam siguran da večeras dolazi. Već danima dolazim da ga sačekam, ali večeras je ta noć, osjećam… Vidi, vidi, šta sam vam rekao? Evo i vašeg autobusa koji dolazi iza ćoška. Trčite! Trčite prije nego vam pobjegne!” 
Trčeći stigosmo na autobus i bacismo se na dva slobodna sjedišta. Gledala sam kroz prozor tražeći našeg boksera. Nismo se predstavili, shvatih: znali smo ime njegovog agenta, ali ne i njegovo. Zanimalo me je da li je na kraju i on postao sličan imenu koje nosi. Trebalo ga je to pitati, ali čim sam ustala, autobus krenu i ja padoh ponovo na sjedište. Svjetiljka na koju je bio naslonjen se upalila, a on kao da je zauzeo borilački gard. Kao u ringu, osvijetljen reflektorom, zadavao je lagane udarce, kao da želi vidjeti reakciju nekog nevidljivog protivnika.

________________________________________________________________

ELVIRA MUJČIĆ rođena je 1980. godine sasvim slučajno u Loznici u Srbiji, dok je njena majka putovala kući u Srebrenicu. Odrasla je u Srebrenici do izbijanja rata 1992. godine, kada se njena porodica počela seliti iz jednog mjesta u drugo, dok se nisu nastanili u Italiji. Živi u Rimu. Diplomirala na Fakultetu za Strane jezike i književnosti. Mentorica je prevođenja za mlade prevodioce za evropski projekat CELA. Na talijanski jezik je prevela brojna djela autora iz Bosne, Srbije i Hrvatske; među kojima su Slavenka Drakulić, Robert Perišić, Vladimir Tasić, Faruk Šehić, Semezdin Mehmedinović.

s talijanskog prevela Jasenka Kratović

DVA DANA ROMANA BRONJE ŽAKELJ “BIJELO SE PERE NA DEVEDESET”, Naklada Ljevak, Zagreb, 9/2020; ulomci, 2/2

proza

 

Ispod novinskoga papira cvrče jaja. Dada gleda u prazno, a onda udahne i onda me pogleda očima koje ne razumijem. Poznajem sve njezine oči, ali te ne razumijem. Gleda me jako dugo i dugo ne kaže ništa. Teško diše, isprekidano i jako glasno. Nervozna sam od nje. 
Onda ugasi jaja i gužva kuhinjsku krpu na trbuhu. »Dođi«, kaže. Ne dođem, ona dođe i privuče me k sebi, privuče me sasvim na sebe i sasvim mi tiho i sasvim polako, isprekidano, kaže šapćući u moju kosu: »Mama ti umire, mišice moja, ti to stvarno ne vidiš? Ima rak, ne bebu.«
Njezin šapat amputira sve moje. U trenu. Oštro i neizbježno. 
Snažno je odgurnem i vrisnem: »Lažeš!« I vrištim: »Nije rak!« I vrištim: »Imat ćemo bebu!« 
Vrištim i vrištim i vrti mi se u glavi. Ne znam više gdje je pod, a gdje je strop. Usta su mi suha, nemam zraka. Pored vrata hladnjaka kliznem na pod. »Molim te nemoj vikati«, začujem iznad sebe. »Molim te, samo ne viči, mama ništa ne zna, nismo joj rekli.« 
Srušim se na pod, a Dada se sruši pored mene.
Pritisak u glavi je strašan. Pred očima su mi žute fleke, povremeno crvene.

***
»Vrištala si«, kažeš kad nakon toga legnem pored tebe. 
Kapljice mi se skupljaju na licu, tresem se. Šutim, bojim se da drugačije neću izdržati. Stišćem plahtu u šaci i ne govorim ništa. Ti zaspiš. Odahnem. 
»Rok će biti odličan, zar ne?« kažeš kad se opet probudiš. »Boli me, jako me boli.« 
Siva si i sitna, tek sad vidim koliko. Nove crte ti presijecaju lice. Stisnem se k tebi i šapćem u tvoje hladno lice: »Proći će, mama, uskoro, i tetu Lenku je boljelo, a i dalje peče krafne i savijače.« 
Čini mi se da se nasmiješ, ali tvoja ruka se više ne podigne do moje kose. 
Opet se izgubiš. Negdje daleko si, još dalje od spavanja. Ne mogu onamo s tobom. 
Gledam te i milujem te, najradije po rukama, zato što ti je kosa previše mokra, a lice ti je previše ljepljivo i hladno. 
Kad se opet probudiš, pretražujem tvoj noćni ormarić. Nađem Rokovu čestitku za osmi mart, jantar, vjenčani prsten i leptira za deset šilinga kojeg sam ti donijela iz Hintertuxa.
Dada donese kamilicu. Mlačna je. Namačem vatu u nju i stavljam ti je na suha, ispucana usta.
»Bijelo se pere na devedeset, mišu«, kažeš mi onda. »Zapamti, bijelo se pere na devedeset.«
To sam zapamtila.

***
Tata dođe s posla oko jedan. Dođe prije Roka. Zagrli me.
Dođe i Franci i dođu i drugi. Svi me zagrle i svi me dugo stišću uz sebe.
»Budi jaka za Roka«, kažu mi neki. »On je još malen.«
Kad idu k tebi, idem s njima. »Neće li se mami činiti čudno da su svi tu?« pitam tatu ili možda kažem Dadi, ili možda samo mislim da kažem. Ne znam.
Spavaš.
Stoje oko tvoga kreveta i razgovaraju. O tome da sutra treba otići u trgovinu, o izraslini u trbuhu koja je velika kao dječja glava, o morfiju. Razgovaraju i o raznim drugim stvarima. Bojim se da ih čuješ. Zato me sve stišće, slomi mi se nokat. »Što ako mama sve čuje?« pitam tatu. To kažem, ili možda samo mislim da kažem. Ne znam, zaboravim, jer onda, brzo poslije toga, glasom koji dolazi izdaleka, nekim glasom koji više nije tvoj, kažeš: »Subotom su trgovine otvorene samo do dvanaest.«

***
Roka čekamo u dnevnoj sobi. Tata hoda gore-dolje. Franci se premješta na klupi pored kamina.
Tata mi kaže: »Mami smo rekli da ima ranu, a bio je rak. Od one vrste koju se ne može izliječiti. Mami smo rekli da je ono proljetos na vratu bila lojna žlijezda, a bila je metastaza.«
Odjednom mi je zlo. Zato što sam te ostavila čekati, zato što sam te s metastazom na vratu ostavila čekati dva sata pred vratima.
I hvata me panika, neograničena panika, zato što znam što će Rok morati slušati kad dođe kući.
»Još mu nemojte reći«, molim vas. »Još mu nemojte reći, samo još malo pričekajte, samo još danas, kad su svjedodžbe.« Molim Dadu, i molim tatu, i molim sve.
Onda poželim da nikad više ne dođe kući, onda poželim da ga više nikad ne vidim, samo da ne mora slušati sve ovo, samo da ne mora gledati sve ovo. Ne mogu ukrotiti svoje noge i ne mogu ukrotiti svoje ruke.

***
»Zdravo«, poviče Rok u kuhinji, na vrhu stepenica, odmah potom. »O, svi ste tu, jeste to došli zbog mene?« Smije se. Ima izlizanu torbu na ramenima i svijetloplavu svjedodžbu i diplome u rukama. Još je sasvim malen.
Pritisak u glavi nevjerojatno raste.
»Samo da mami odnesem pokazati svjedodžbu, odmah se vraćam«, kaže i otrči u spavaću sobu.
Odahnem. Ima još minutu, ili pet, ako si budna.
Ali Rok je opet na vrhu stepenica. »Mama spava, poslije ću, znate li da sam ove godine bio odličan? Znate li da sam bio od-li-čan!!!« Sav se smije.
Dada ustane s fotelje, Franci onda ustane s klupe i tata ustane sa stolca pa kaže: »Dođi, Rok, dođi k nama, znaš, nešto ti moramo reći.«
Usta su mi puna sline, ne mogu više izdržati, otrčim na zahod. Povraćam i dugo klečim i pritišćem čelo na hladnu keramiku zahodske školjke. A onda mrmljam i onda pritišćem uši dlanovima, da ne čujem Rokovo vrištanje, Rokov plač, da ne čujem Roka koji se guši u nečijem naručju.

***
U subotu ujutro tata kaže: »Odi na tržnicu po naranče za mamu.«
Idem na tržnicu. Posvuda tražim naranče, ali naranči te subote nema. Zato ti kupim narcise. Kupim ti bijele, onakve kakve smo brali na Zelenici, i nadam se da ćeš se sjetiti Zelenice, da ćeš se sjetiti narcisa i da ćeš se sjetiti mene u njima.
U subotu dođu k nama i ljudi s tvoga posla. Donesu ti suzice.
Kod nas je onda puno ljudi. Svi plaču, a Rok i ja više ne plačemo. Rokove su oči ogromne.

***
U ponedjeljak ujutro Rok kaže: »Idemo se malo stisnuti k mami.« Odemo. Legnemo k tebi, svatko s jedne strane. Sasvim smo mirni, a i ti si sasvim mirna. Ponekad pomislimo da više ne dišeš, ali onda odjednom brzo uvučeš zrak u sebe, a onda opet dugo ništa. 
Rok pritisne svoje lice uz tvoje, ljubim ti gola ramena.

***
Kad odeš, kad stvarno odeš, još je uvijek isti ponedjeljak. Poslijepodne je, pet i petnaest. 25. lipnja.
Sjedimo za kuhinjskim stolom, puno nas je, kad iz sobe iziđe tata, primi se za stol, dugo ne kaže ništa, a onda kaže: »Moja Mita je zaspala… dođite, idemo do mame… Rekao sam vam da ne trgate podloške.«
Kad odemo, iza nas ostanu potrgane slamice crvenih podložaka iz Intershopa. Noge su teške, a i put do spavaće sobe je beskrajan. Bojimo te se mrtve, strašno te se bojimo. Rokove su oči još više ogromne, a njegovi su se nokti zarili u moje vlažne dlanove. »Malo sam se popiškio «, kaže. »Poslije ćeš dobiti sladoled«, kažem. 
Ležiš ispod bijele plahte od damasta. Čista je, Dada ju je jutros promijenila. Sva si krhka i sva si nježna. Više nema crta na licu i sasvim malo se smiješiš. Naglas uzdahnem. »Uopće nije strašna«, kažem. Tata ne kaže ništa, samo se sagne i usnicama dodirne tvoje čelo. Onda i ja to napravim, a onda i Rok iza mene. »Jesu li mrtvi topli?« pita.
Toga si me dana ostavila samu. Danas si me sasvim ostavila. I Roka sa mnom.
Otišla si daleko od nas. Onamo kamo si rekla da nikad nećeš otići. Nekamo tamo, na sasvim drugu stranu mora.

***
»Otrči do govornice pored Feranta«, kažu mi onda. »Samo im reci da je mama zaspala, samo to im reci.« U ruke mi gurnu bijeli papir s imenima i brojevima. »Brzo, požuri se«, kažu.
Kad siđem na ulicu, ošamuti me sparina lipanjskog dana. U grlu me stišće, zaplačem jako glasno, napetost malo popusti.
Hoće li teta Helena znati što znači: zaspala? Hoće li Marina znati da k nama mora poslati posebnog liječnika?
Prstima koji se tresu, koji se jako tresu, vrtim brojke s razmočenog papira. Kad se s druge strane digne slušalica, kažem: »Moja mama je zaspala.« To govorim stalno iznova, opet i opet. Ako me netko nešto pita, kažem: »Mama je zaspala«, ništa drugo ne govorim. Ne znam ima li itko tko ne razumije, a više me ni ne zanima.
Čini mi se da sanjam, zato što je vani sasvim običan ljetni dan. Ljudi idu u trgovinu na uglu i izlaze iz nje. Dečki ispred škole igraju nogomet, svađaju se. Nitko ne zna da si mi umrla samo malo prije toga, nitko ne zna da sam samo malo prije toga ostala bez tebe.

_________________________________________________________________

BRONJA ŽAKELJ rođena je 1969. u Ljubljani. Diplomirana je novinarka, a radost pisanja dugo je ostavljala po strani radeći u marketingu i bankarstvu. Nakon što su joj djeca odrasla, uhvatila je nešto više slobode i prostora za kreativnu misao, okrenula se nikad zaboravljenoj ljubavi i odlučila da je vrijeme za pisanje prve knjige. Roman Bijelo se pere na devedeset nagrađen je 2019. godine nagradom Kresnik za najbolji slovenski roman. U manje od dvije godine od objavljivanja doživio je sedam izdanja, godine 2019. objavljeno je talijansko izdanje, a u pripremi je bugarsko i makedonsko.

sa slovenskoga prevela Anita Peti-Stantić

fotografija autorice: Mateja Jordovič Potočnik

 

KRATKA PRIČA ALME ZORNIĆ: AKREPOV

proza

 

Godina je hidžretska, 1175, prvi dan mjeseca džumadel-ula, a sedmi ramazana. Tiho je, Šeher spava i sve miriše na jorgovan. Sjene rascvjetalih bagremova milile su po hladnoj površinu rijeke Bosne kada je sa Istoka izašao pun Mjesec i podigao se poviše tek olistalog Trebevića. Ne sačekavši svoj red, da užarena kugla zađe za Zapad, žurno je stuštio prema igmanskoj dolini. Bijela, šupljikava lopta zaustavila se tik iznad kamene ćuprije. Tamo se šćućurila. Iza nje, znatiželjno je provirivalo tinjajuće Sunce. Mirovalo je i ono, činilo se da nešto ispod osluškuje.
Dva muškarca divovske građe stajala su na mostu i između sebe držala preplašenog dječaka. Sitno stvorenje otimalo se iz čeličnog stiska egzekutora, prekinjući ih molećevim glasom da ga puste. Pokušavalo je okrenuti glavu ka sedmorici staraca, pogledati ih u oči i nadati se, da ih njegovo nedužno, djetinje lice odobrovolji. Možda se u srcima bosanskih lovaca na Akrepe pojavi milost, i oni mu poštede život. Možda će neko čuti i pozive u pomoć, doći da ga spasi. Možda mater primjeti da ga nema i uzdigne oca da ga traži. I možda.. 
Da te večeri nebom iznad Saraja nije plovilo milion Zvijezda, i on nije krenuo za njima, možda bi i njegov brat još uvijek bio živ.
Sedmorica bradatih staraca, razmješetnih u savršenom polukrugu, ćutke su čekala da se sivi oblak sa zvijezde Sjevernjače makne pa da započnu drevni obred Akrepovog uništenja. Po Ibn Safer Kurdinovim učenju, jednom u tristo godina među ljude zakorači neljudsko dijete, Akrep. I to u noći poput ove, kada se na nebu sudare Mjesec, Sunce i Zvijezde. Najmlađi od njih, devedeset-devetogodišnji starac, istupi i priđe uplašenom dječarcu. Milujući ga po ljepljivoj kosi tiho mu šapnu:
– Pst, ne plači! Nećeš jadan ni osjetiti kada te moja sablja smakne! 
Ni po čemu se to dijete nije razlikovalo od njegove djece i unučadi, i što ga je duže promatrao, sumnja u njegovom srcu je rasla. 
– Deder mu gore glavu! – iako je žalio dijete, naredbu starješine morao je izvršiti.
Preostalih šest članova tog tajnog bosanskog društva, uhvatiše se za ruke i napraviše od svojih krhkih tijela neprobojni bedem. Hamajlije na njihovim vratovima zatreperiše poput lišća vrbe na vjetru. Ako se djete oslobodi i krene bježati, nečitki znakovi utisnuti na komadima tisovine ga neće spriječiti u tome. Moraju biti brzi i ne dvojiti o njegovom uništenju. Najčešće, najveće zlo obuče tijelo nedužnog insana. Čak ni iskonska vjera sedmorice izabranih, Akrepovog sina nije mogla zadugo držati na jednome mjestu. 
Znali su da je dječak začet u godini Mača, a rođen za vrijeme treće pomračine. Te godine je, po učenjakovom proročanstvu, njegov istinski otac sjeo na prijesto onoga drugoga, mračnoga svijeta i zavladao neljudima. Sazidavši most na kojem su sada stajali, uspio je nekako, njime spojiti dva nespojiva svijeta. Dijete neživog, neljud, kako su ga zvali, probilo je barijeru i došlo među insane sa jednim ciljem. Da se hrani, preživi i opstane. Krvoločnik, onaj koji se hrani svježom krvlju i ljudskim mesom, sada je prestrašeno plakao tražeći svoju majku. Prvi s desna, starac sa najdužom bradom prozbori, i glasom hladnijim od leda reče:
– Budi brz i ne nasjedaj na njegove lažne suze! 
Drugi član, vidjevši da se sablja u staračkoj ruci trese, dodade:
– Gledaj ga u oči i znaćeš jel Akrepov!
Starac spusti pogled na dječije lice. Pod mjesečinom bilo je izmučeno i blijedo. Usne sitne, izgrižene i suhe, vapile su za kapljicom vode. Jadnička su od zore držali bez hrane i pića. Da neživi izgubi snagu i volju za borbom. 
– Pogledaj me! – starina naredi, a grmalji malenom glavu podigoše u vis. 
Dijete trepnu nekoliko puta, ali ništa se ne desi. Njegove oči, podbuhle od plača i crnje od noći, bile su i dalje ljudske.
– Nije on! – najmlađi od sedmorice odahnu. – Oči su mu naše! 
Ali živi bedem se nije micao sa mjesta. Najstariji, prvi s lijeva, udari nogom od kamen i opsova. Brzo se smiri, šapnu nešto onome do sebe a ovaj glasno ponovi njegove riječi:
– Reži, ne čekaj ništa, reži ga po vratu! 
Dijete vrisnu kada to ču i pade na koljena. Sa posljednjim daškom snage, podiže glavu, I zagleda se u zvjezdano nebo. Ispod tankih dječijih usana proviriše četiri duga očnjaka. Zvijer se oslobađala iz sićušnog tijela ričući na sav glas. Zjenice se raširiše, upijale su mjesečevu svjetlost u sebe, i za nekoliko sekundi u potpunosti pobijeliše. Ubrzo, zlatna boja Sunca, postade boja njegovih beonjača. Starac se odmače korak unazad kada ugleda milione Zvijezda unutar dječakovih do maloprije crnih i nedužnih očiju. Nebo se ocrtavalo u njima, ali se moglo nazrijeti i ono što se nalazilo iza te nebeske ljepote. Odškrinuta vrata drugoga svijeta. 
Oštro sječivo kliznu niz znojnu kožu djeteta. Starčevi koščati prsti stegnuše dršku sablje i on zareza dublje dječakov tanjušni vrat. Mlaz krvi zali kamenu podzidu, most se zatrese i krenu da puca po površini. Bosna, ta mirna i hladna rijeka proključa od guste, ljepljive krvi neživog stvora. Starina zamahnu iz sve snage i Akrepova glava pade tačno pred njegove nesigurne noge.
– Akrepov je! – u glas potvrdiše šestorica.
– Akrepov je! – potvrdi i sedmi drevni, onaj što je zamahnuo sabljom. 
Tijelo krvoločnika dvojica snagatora baciše u vodu, glavu mu umotaše u konopljino sukno i ponesoše sa sobom, jer sa zlotvorom nikad se ne zna. Tek kada čudno društvo napusti napukli most, Sunce potonu iza Igmana.

***

Nekoliko mjeseci poslije, njegovani muški prsti spustiše zlatno pero na hrastov sto i podigoše list žutoga pergamenta. Mesnate usne se skladno pomjeriše i stadoše čitati napisani tekst na njemu:
„Ovom sudu pristupili su bosanski ulema, uvažene sarajerevske age, esnafske ćehaje, i izjavili da je most na glavnom putu za Mostar i Travnik kod Blažuja na rijeci Bosni oštećen, pa predstavlja za prolaznike veliku poteškoću, a osobito za one siromašnije koji u grad nose poljoprivredne proizvode i druge stvari. Stanovnici okolnih sela obavezuju se da će dati pomoć u radnoj snazi i most dovesti u prvobitno stanje. Ovaj arzuhal podnosi se vašoj preuzvišenosti, bosanskom veziru, da bi izvoljeli odobriti potrebne radove i sredstva za opravku. 5. zilkade 1175.godine. Sarajevski kadija Muhamed.“
Kad iščita napisano, kadija se osvrnu ka članovima gradskoga vijeća, glavnim gradskim starješinama, čekajući njihovom odobrenje. Svih sedam u isto vrijeme kimnuše glavom i u glas mu rekoše:
– Aferim!
– Nek vam dragi Allah podari dug život! – odgovori im debeljuškasti i smjestivši u njedra vreću punu dukata, zadovoljnim pogledom isprati grupu stogodišnjaka.
Pogleda kadija i oštećenu ćupriju u blizini svoga dvora i zapita se na trenutak, šta li to ima toliko neobičnog u njoj, sve te pare za hrpu starog kamenja.

***

Godina je 2018., deseti dan mjeseca juna, a dvadeset sedma noć ramazana. Lipe cvatu, mirno je i Sarajeva spava.
Iz hladnjikave rijeke provirivali su kameni stubovi, njih sedam, i uzdizali se ne pretjerano visoko u zrak, formirajući savršene lukove staroga mosta. Kažu, da se pojavio niodkuda, izronio je jedno jutro i ostao stajati tu gdje je Bosna najmirnija. U gradskim zapisima nigdje se ne spominje ime neimara, a ni planovi gradnje. Samo, da on postoji. Ni kamene ploče od kojih je sazdan, nisu otkrivale njegovo porijeklo. Govorka se, stoljećima već, da su dovučene sa razrušenog rimskog naselja u blizini. Po njemu su ga i nazvali, Rimski most. Ali sedmorica staraca što je ove noći stajalo na njemu, znalo je pravo mu ime i čiji je on zaista bio. 
– Akrepov je! – uglas izustiše, a najmlađi od njih zamahnu oštrom sabljom.
Jedan prestrašeni dječak stajao je na mostu i kroz plač dozivao roditelje. Ko su ta sedmorica staraca čudnoga izgleda, pitao se u sebi presamićen od bola, i šta hoće od njega? Možda, ako pogleda gore, manje će se bojati. I možda, ono na nebu nisu i Mjesec, i Sunce, i Zvijezde skupa. I možda..
– Akrepov je! – ponovi i sedmi brišući krv sa sječiva od svoju halju.
Kada i posljednja kap krvi iscuri iz odsječene glave dječaka-krvoloka, bosanski lovci je umotaše u obredno platno, jer sa zlotvorom nikad se ne zna, i tek tada nestadoše negdje u tamu. A na idućeg neživog, ostade da čeka, ispucan i sam, Akrepov most.

________________________________________________________________________

ALMA ZORNIĆ piše kratke književne forme. Iako često za sebe kaže da nije rob niti jednog književnog žanra, njene priče i pripovijetke usko su vezane uz magijski realizam i kulturnu baštinu Bosne i Hercegovine. Do sada ima preko trideset objavljenih, pohvaljenih i nagrađivanih priča, kako u regionalnim, antološko žanrovskim, tako i u domaćim zbirkama. Sem zajedničkih zbirki/zbornika, priče objavljuje u književnim časopisima i na internet stranicama i portalima: “Strane”, “Bašta Balkana Magazin”, “Istočni biser”, časopis “Enheduana”, “Podrinje online”, “Avlija”, “Bestseler Refesticon”, Radio Bijelo Polje, Priče za svaku noć..
Dobitnik je nagrade Fondacije za izdavaštvo BiH 2020. godine za rukopis “Bašeskijini mrtvi”. U pripremi je njena prva zbirka “Bašeskijini mrtvi” – zbirka legendi i kratkih horor priča o Bosni i Hercegovini. 
Živi i radi u Sarajevu.

 

književna premijera: ZBIRKA PRIČA VLADISLAVE VOJNOVIĆ “EPIZODISTI I JUNACI”, Laguna, 11/2020; jedna priča

proza

 

DOK PALME ŠUMORE

Nisam želela da saznam, ali sam saznala da moj otac baš i nije neki dobar čovek, što nije ni čudo kad se zna kakav je bio njegov otac, moj deda, a da deda nije bio baš neko cveće jasno je i po tome jer da jeste bio cveće, baba ne bi uradila to što je uradila.
– Šta je uradila baba? – pitala sam jer su mi očevi roditelji, mrtvi davno pre mog rođenja, bili totalna nepoznanica. Znala sam ih s fotografije koja je kod kuće stajala između dva stakla zaglavljena u stalak od mahagonija u velikoj negrejanoj sobi koja je napola bila poštovana i stoga neupotrebljavana, a drugom polovinom se, u sred tog velikog poštovanja, pretvarala u skladište nameštaja koji je bogata baka donela u miraz i gomila drugih stvari iz prethodnih života živih i mrtvih srodnika, tako nepotrebnih i demodiranih tokom modernih ranih sedamdesetih. Volela sam tu sobu, mada su mi branili da rondam po njoj:
– Pocepaćeš, upropastićeš, ne diraj! Nije to za decu, ostavi! Izađi u dvorište pa se igraj! Kao normalna deca!
Na toj fotografiji, u tom ramu koji mora da je bio poslednji krik nekog davnog savremenog dizajna, a koji je nekako dospeo do malog mesta sred velikog posleratnog komunizma, videli su se deda i baba u bademantilima za plažu, sa šeširima, u kupaćim kostimima, u gumenim patikama za vodu i sa decom ispred sebe. Pred dedom je stajao moj otac tek nešto stariji od mene u trenutku kad sam počela da ga posmatram, dečak od recimo sedam ili osam godina, a ispred babe stajala je očeva mlađa sestra, moja vršnjakinja. Slična meni, sa šiškama, bistrog i zaintresovanog pogleda, najvedrija od svih njih na slici.
Usamljena u velikoj i zapuštenoj kući, itekako bih se družila s tom devojčicom. Ali ona je bila daleka, stara, crno-bela i nikad nije dolazila kod nas. Izgledali su, ta devojčica i njeni, otmeno i civilizovano, pomalo setno, svi vitki i krotki i pod velom nekog prijatnog zajedništva tog porodičnog, fotoaparatom uhvaćenog trenutka, pod palmama na obali mora, a iznad teksta Uspomena iz Crkivenice, 1933.
Imala sam, dakle, sedam ili osam godina kad sam došla u goste svojoj najlepšoj i, po maminim rečima, najglupljoj tetki. Bila je to mamina sestra koja s onom tetkom-devojčicom na fotografiji nije imala nikakve veze. Nisam često putovala kod nje, može biti da je to bio čak i prvi prvcijati put. Pre nego što sam otputovala od kuće poželela sam da vidim kako tetka izgleda. U to ime jedna druga fotografija izvučena je iz kutije za starinski keks: mama i njene tri starije sestre, u fotografskom studiju dvadeset godina kasnije u odnosu na sliku očeve porodice na moru. Meni je moja mama bila najlepša. Da li je to značilo da je najgluplja? Nemoguće, u bajkama su najmlađi uvek najpametniji. A i očevi stariji od trideset godina – čula sam nekad da moji roditelji pričaju s kumovima o tome – imaju veće šanse za genijalno potomstvo. Kum je bio lekar, znao je. Recimo, mamin otac imao je trideset i pet godina kad se mama rodila. A, da stvar bude još bolja, tata je imao četrdeset jednu kad sam se rodila ja.
– Tvoja majka je mlada žena. To nije lepo što se tvoj otac njome oženio tako mladom. Trebalo je da studira, a ne da se udaje, pogotovo nije trebalo da se udaje za njega, tuberana – nekako usplahireno govorila je tetka. Slušala sam je pažljivo da vidim kad će ispoljiti obećanu glupost. Ovo što je govorila nije zvučalo osobito glupo. Mada ona usplahirenost jes’ bila malo blentava.
– Šta je to tuberana? – pitala sam za očev greh.
– Nije tuberana, sine, nego tuberan. To je onaj koji je bolestan od tuberkuloze. Od toga se umire.
– Tata nije bolestan.
– Pa, sad više nije, ali je bio bolestan. Itakako je bio bolestan. Imao je tuberkulozu, sine.
Aha, tu je glupost – ja sam žensko, a ona me zove „sine“!
– Ja nisam sin, ja sam kćerka – rekla sam snishodljivo, kako je već red govoriti s glupima.
– Znam, znam, ali ja ti kažem „sine“ zato što te volim. Tako se govori onima koje voliš.
– Meni mama i tata nikad ne kažu „sine“. Ne kažu mi ni „kćerko“, zovu me po imenu. A šta je to moja baka uradila?
– Koja baka?
– Pa, malopre ste rekli, tatina mama.
– Ne znam, sine, zaboravila sam…
– Rekli ste da je deda bio cvet, baka ne bi uradila to što je uradila. 
– Da.
– Pa šta to?
– Mislila sam da znaš. Ako ne znaš, nije važno.
– Recite mi!
– Tvoji će se ljutiti na mene ako ti kažem.
– Dobro, onda ću pitati njih.
– Jao, nemoj! Evo, reći ću ti, ali da im ne kažeš da sam ja to rekla. Je l’ važi?
Klimala sam glavom očarana zbog tolike tetkine neprilike.
– Tvoja se baka, sine, ubila. Obesila se. Uzela konopac i obesila se.
Auh. To je bilo stvarno čudno i neočekivano. Uzela konopac i – plop! Nestade baka sa one slike u ramu od mahagonija.
– Zašto je to uradila?
– Niko to ne zna. Ali mora biti nešto u njihovoj porodici. Jer i njena se majka ubila. Tvoja prababa. A onda se ubila i njena kćerka, sestra tvog oca.
Plop! Plop!
– Tatina sestra? I ona se ubila?
– Pa, ona se nije baš sasvim ubila. Mislim, spasli su je. Ali jeste presekla vene.
Plop – tetka se vrati na fotografiju. Malo krvava.
– Je l’ sad živa ili mrtva? 
– Živa je.
– Pa što je ja nikad nisam videla?
– Ona je, sine luda. Kad si bila beba morali su da te čuvaju od nje jer je htela da te ubije, tvrdila je da ti nisi dete njenog brata nego da te mati ko zna s kim napravila!
Puf – crno-bela, malo krvava tetka na fotografiji postaje čisto crna!
– Nemoj slučajno mami i tati da kažeš da smo o ovome razgovarale! I nemoj više ništa da me pitaš, dosta sam ti rekla. I kad se mama i tata svađaju ili kad mama viče na tebe, nemoj da se ljutiš na nju, sad i ti vidiš gde se ona zakopala, je l’ tako.
– Da – slagala sam. Nisam baš videla gde se mama zakopala, a pogotovo nisam videla šta bi tu mogla biti moja krivica.
– E, pa ja sam znala da je glupa, ali da je toliko glupa, to baš nisam znala! A ti si je sigurno isprovocirala, što bi inače to pričala!? – vrisnula je mama kad sam došla kući i postavila pitanje o svim tim mrtvim i polumrtvim precima.
Tata je prebledeo i izašao u dvorište. Izašla sam za njim.
– Mala si. Kad porasteš sve ću ti ispričati – rekao je.
I nikad mi ništa nije ispričao. Umro je četrdeset godina kasnije, s izrazom na licu koji govori da još nije vreme da se meni pričaju takve stvari. Ikakve stvari. Tata je umro u proleće. Iste jeseni umrla je i njegova sestra, moja krvava i crna tetka. Pošto nisu imali dece, njen muž pozvao me je da uzmem neke tetkine stvari. Za uspomenu. Za uspomenu na šta? Ali, otišla sam. Sve je mirisalo na lavandu, ali neku grobljansku, a ne morsku lavandu. Tetka je bila naučnica, hemičarka. Trebalo je da na Sorboni magistrira, doktorira i ko zna šta sve ne, a onda je pukla. Tamo negde oko mog rođenja. Tad je valjda htela da me ubija, to više niko nije pominjao. U međuvremenu razni su pogubili kriterijume, živce, razum. Između ostalih i moja mati. I ona, mama, koja me nikad nije baš obožavala, koja nikog nije baš obožavala jer je trebalo da studira, a ona se greškom udala, jednom je htela baš da me ubije. Znatno stariju, doduše: kad mi je bilo dvadeset i sedam otac me molio da se u njihovoj kući, kad im dođem u posetu, noću zaključavam jer, eto, mami nije baš dobro, pa hoće da me ubije. Za razliku od tetke, mati je htela da me ubije jer jesam dete svog oca. U našoj porodici ko god odlepi, ja mu se učinim najzgodnija za ubistvo. Srećom, u našoj porodici više je praznih obećanja, nego stvarnih izvršenja. Zbog te osobine moje porodice mnogi su, uključujući i mene, mnogo propatili. Ali, opet, zahvaljujući toj istoj osobini – živa sam. I, evo, živa preturam s tečom po tetkinom ormanu. Sve lične stvari, a bezlične. Obične, nezanimljive stvari.
– Tečo, je l’ znate nešto o tome zašto se tetkina majka ubila? – ovo je jedna od poslednjih prilika da nešto saznam o tome. Osećam obavezu da tu priliku iskoristim.
I teča je naučnik. Doktor nuklearne fizike. Zaustavlja se su svom dvočasovnom predavanju o fisiji, fuziji, deuterijumu i tome kako danas svako može da napravi atomsku bombu, da bi mi zdušno nudio kape, šalove, kaput od kamilhara. Moje pitanje kao deuterijum kapne između nas. Sva voda krene da ludi. I ne samo voda. Lančanom reakcijom sve postaje teško.
– Ne znam mnogo o tome – kaže polako. – Znam da je tvoja tetka tad imala šesnaest godina i da je bila u selu kod neke drugarice. I da je tvoj deda po nju poslao fijaker. I da je ona plakala i rekla da mora da je nešto strašno u pitanju jer inače po nju ne bi slali fijaker. I da joj je kočijaš rekao da joj je mama loše. Tek pred kućom rekao joj je da se majka ubila. Ona nije htela da uđe u kuću da je vidi. Uvek je govorila: „Šta nam je to uradila, nije nas volela, da nas je volela ne bi nam to uradila.“. Znam i to da je pre nego što je to uradila, spremila ručak i da je sve ostavila na kraj šporeta da se ne ohladi, a onda se popela na tavan i – to. Tvoj otac ju je našao. Mesec dana nije progovorio ni reč. Eto, to je sve što znam.
Bila je polovina je juna, znam to iz datuma na spomeniku na groblju. Kroz prozor, kao na groblju, miriše lipa. Na šporetu se skrama hvata po zakuvanoj supi, rezanci plivaju, mlad grašak s mirođijom tamni gorinjim delovima zrnaca, s pohovane piletine cedi se masnoća, salata vene. Moj otac skida majku sa zaustavljenog klatna života. Tetka vrišti u fijakeru ispred kuće i osipa po majci drvlje i kamenje kao svaka pubertetlijka na živu ili mrtvu majku, svejedno. Tata nemi i takav ostane do kraja života, ako ne za sve, a ono za najvažnije stvari. Meni najvažnije stvari.
– A da li ima među tetkinim stvarima nečeg što joj je ostalo od roditelja? Iz mladosti? Iz detinjstva? Fotografije? – pitam.
– Ne, nema ništa – kaže teča. – Kad se razbolela – kaže teča naglašavajuči reč „razbolela“ da bi se znalo da joj se nije razbolelo telo, nego duša – rekla je da ne želi da ima ništa od toga. I njen psihijatar se složio, pa smo sve bacili.
Među stvarima s mirisom lavande nailazimo teča i ja na cipele. Tetka je nosila isti broj kao ja, 37,5. Ali na žalost, sve je bezdušno sivo. Nailazimo na sandale iz Španije, salonke iz Italije i – na gumene patike za vodu broj 39-40, a u svaku od njih ugurana po jedna manja patika za vodu, bela, broj 34. Ne znamo šta je to, niko te brojeve ne nosi, pa ih vraćamo na dno pletene torbe za plažu i preturamo dalje. Odlazim kući sa tri kese koje nemam srca da spustim u prvi kontejner. Stoje danima u predsoblju. Uspomene koje smrde da lavandu koja inače miriše. Uspomene na šta?
Nekoliko dana kasnije, vraćala sam se sa priredbe koja je trebalo da poveća vidljivost dece sa smetnjama u razvoju, a na koju me je pozvala prijateljica defektolog. Defektologinja, pardon. Bilo je kako mora da bude, ništa naročito, a, opet, tim ljudima važno. Sedela sam tamo u mraku Doma pionira i razmišljala kako mi koji nemamo baš tako vidiljive smetnje, nikad nismo zahvalni sudbini ili Bogu što smo manje oštećeni, pa sam pokušala da učinim nešto u tom pravcu. Zatvorila sam oči, deca su pevala onu pesmu što je nekad pevao Dragan Laković “Jednog zelenog dana, onog zelenog leta…” i taman da osetim zahvalnost kad neka budala ispred mene poče da telefonira. Na ruskom! – Pssst! – zašištala sam, a ona ništa. Malo snizila glas i šapće li šapće u onaj telefon, Tatjani nekoj govori, Tatjana ovo, Tatjana ono. Ljudi su neverovatni, kao da nije mogla da izađe pa da napolju telefonira na miru i do mile volje. Ne, nego baš tu mora, valjda misli da su ona deca gluva i slepa, pa im ne smeta. I tako, idem nazad s te priredbe, mislim opet kako nema razloga za neraspoloženje, živa sam i zdrava, pevušim onog Lakovića. I, uđem u prodavnicu polovne robe po kojoj inače volim da preturam. Nekad odatle izađe neki šiz-komad koji me razveseli. Ali, ovog puta, odjednom biva mi loše – sve liči na tetkin orman, nemam snage za to. Izlazim. Dosećam se da su mom mužu potrebne japanke u kojima može da hoda po plićaku kad peca, pa ulazim u skupocenu prodavnicu sportskih stvari. Miriše na gumu, plastiku, na sredstvo za pranje poda, na tehno-muziku, na novo. Računam, ti sterilni mirisi činiće mi dobro. I odjednom shvatam: one plastične patike za vodu iz tetkinog ormana, pa to su patike za vodu iz Crikvenice 1933! Odjednom mi se sve zacrveni pred očima crvenom bojom malih salonki broj 34 u koje sam ugurala svoju dečju nogu kad mi je bilo desetak godina u onoj našoj velikoj sobi s kršem vrednim poštovanja. Mama mi je odbrusila da ostavim te cipele dok me otac nije video, to su bakine cipele. Kako je moguće da je baka nosila dečji broj? Moguće je, nekad su ljudi bili mnogo manji, rekla mi je mati i isterala me u dvorište da se igram kao normalna deca. Plop. Nepostojeća baka, deda, tata i krvava tetka pretvorili su se u patuljste ljude, slične maleckim kokama i petlu kikirecu koje sam između letvi u plotu što nas deli od komšijskog dvorišta posmatrala s uživanjem deteta koje je otkrilo da je nešto na ovom svetu, ipak, i po njegovoj meri. Mali krvavi preci s kojima bih mogla da se igram. Ili možda ne, jer i onaj mali, šareni petao, bio je u dubini srca zao i agresivan.
Tetka, dakle, uprkos savetu psihijatra, nije bacila sve. Sačuvala je deo svog detinjstva. Najbolji deo – kad su bili otmena porodica pod palmama na peščanoj plaži. Kad su je njeni roditelji voleli i kad su se voleli. I kad su voleli svoja mala stopala, pa su ih čuvali od kamenčića i algi, ježeva, ko zna čega na neispitanom morskom dnu s kojeg noge nisu odizali, jer mora biti da, posle se pokazalo, nisu umeli da plivaju. Kad je moj deda bio cvet, pa je i sina voleo i vaspitao ga kako treba. Pa je moj otac postao dobar čovek. I nije se oženio mnogo mlađom devojkom koja je trebalo da studira. Devojka je, tako slobodna od teške tuberanske ljubavi, otišla na studije i postala neko i nešto. Daleko od hudog domaćičkog života, od strašnog sizifovskog peglanja i ponižavajućeg ropskog mešenja kolača. Nikad nije poludela. Ako je imala dece, kolače im je kupovala vedrim i čistim profesionalno zarađenim novcem. I volela ih je jer je bila ispunjena. Ja se nikad nisam rodila.
– Gospođo, gospođo, da li vam je dobro?! – usplahireno me drmusa prodavačica u skupocenoj sportskoj prodavnici, dok napola sedim, a napola ležim među muškim japankama, na podu koji miriše na higijensko sredstvo za pranje s mirisom lavande.
– Dobro mi je – ne znam da li lažem ili ne lažem dok mi idilično more ništavila zapljuskuje stopala i privlači me. A palme šumore.

_________________________________________________________________________

VLADISLAVA VOJNOVIĆ rođena je 24. juna 1965. u Beloj Crkvi, Studirala Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zatim Dramaturgiju na FDU gde je diplomirala 1989. Na AAOM-u 2001. završila specijalističke studije iz oblasti Kulture i roda.

Objavila knjige:

– Epizodisti i junaci, zbirka priča, Laguna, Beograd, 2020;
– Avram , Bodan vodu gaze, roman za decu po azbučnom redu, Službeni glasnik, Beograd, 2016. Knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara i nagradu Politikinog zabavnika, objavljena je na bugarskom u prevodu Rusanke Ljapove, Kibea, Sofija, 2020.
– Priče iz glave, priče za decu, Pčelica, Čačak, 2015, Laguna, Beograd, 2019. Knjiga je u preporučenoj lektiri za osnovnu školu, a delovi knjige su u čitankama i radnim listovima pojedinih izdavača; 
– Kozje uši , roman, Dereta, Beograd, 2013, Laguna, Beograd 2017. Knjiga je dobila nagradu „Miroslav Dereta“ i nagradu “Stevan Sremac” za najbolji roman godine, objavljena je na mađarskom u prevodu Emeše Rajšli, Forum, Ujvidek, 2018. Po knjizi i scenariju Vladislave Vojnović snimljen je istoimeni celovečernji igrani film i TV serija;
– Ljubav hladnija od smrti, zbirka pesama, Povelja, Kraljevo, 2017;
– Princ od papira, roman za decu, Narodna knjiga, Beogrd, 2008, Laguna Beograd, 2015. Knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara i nagradu Dositejevo pero, objavljena je na bugarskom u prevodu Rusanke Ljapove, Kolibri, Sofija, 2014. Po knjizi je snimljen istoimeni film i TV serija. Višestruko nagrađivani. 
– Lenjinova desnica, roman, Kreativa knjiga – Beoletra, Beograd, 2010
– PeeMeSme, zbirka pesama, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2010. Knjiga je dobila nagradu “Biljana Jovanović” Srpskog književnog društva);
– Lovac na grinje, zbirka pesama, Narodna knjiga, Beograd, 2007; 
– Ženske junačke pesme, zbirka pesama, Narodna knjiga, Beograd, 2002.

Dve Vladislavine pozorišne predstave igraju se u Ljubljani: Kolumbovo jaje (2006) i Šef, šefica (2009). Nagrađivana je scenaristkinja filmova Kozje uši (2017) i Princ od papira (2007) u režiji Marka Kostića i Kako su me ukrali Nemci (2011) Miše Radivojevića, TV serije Nebojša Čelik Šou, RTS, 2018. Scenaristkinja igranog filma i TV-serije Grudi (2019) rediteljke Marije Perović, kratkog igranog filma Mašinica (2012) Marka Kostića, dokumentarno-igranog serijala Dosije (2012) reditelja Mašana Lekića i dokumentarnog serijala Kako sam postao ja (2013) Stevea Agnewa. Producentkinja je Princa od papira, Mašinice, Kako sam postao ja i filma i tv-serije Kozje uši po sopstvenom istoimenom romanu.

Objavila veliki broj filmskih kritika, eseja, članaka, pesama, kratkih priča, prevedenih pesama (u novinama, časopisima, na radiju i televiziji, zbornicima i antologijama). Radila kao urednik filmskih programa Doma omladine, kao dramaturg u FRZ Beograd i za školski, obrazovni i programe kulture RTS-a. Napisala veliki broj scenarija za kratke, dokumentarne, namenske, muzičke i reklamne filmove, od kojih su neki međunarodno nagrađivani. Od 1998-2002 radila kao asistent-demonstrator na FDU, predmet Filmski i TV-scenario i, od 2003-2009, kao urednik filmske rubrike na www.popboks.com . Od 1991 član je Udruženja filmskih umetnika Srbije, a od 2011 član je Srpskog književnog društva.